Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Dugo sam želeo da snimim ovu epizodu i, makar za mene, ona je došla u pravom trenutku. Verujem da će i vama značiti. Moj današnji gost u Pojačalu je Branimir Brkljić, čovek koji je svašta nešto radio u karijeri, ali najpoznatiji je po tome što je bio jedan od osnivača Studio Moderne, Top Shopa i što je pokrenuo pre desetak godina Mokrin House. Branimir je mnogo više od toga i način na koji on priča i promišlja o stvarima koje je radio i koje je živeo u prethodnih nekoliko decenija je veoma dragocen. Ovaj rollercoaster kroz koji smo prošli, verujem da će svima vama biti, pre svega, jako zanimljiv, a da ćete, kao i obično kada nešto ima veze sa njim, svi dobiti neke trenutke koji će da pokrenu neke teme i neka pitanja o kojima ćete razmišljati u narednim danima. Uživajte, ja svakako jesam. 

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Kompanija Orion telekom se bavi sistem integracijom – managed uslugama. Naša ponuda obuhvata širok spektar poslovnih rešenja, od brzog optičkog i Wi-Fi interneta, cloud usluge, zaštite podataka, data centra do IT održavanja, infrastrukture za električne punjače i mnogih drugih. Mi smo tu da unapredimo vaš poslovni uspeh! Orion eMobility pruža kompletno rešenje za pametne punjače za električna vozila, koji se mogu instalirati za kućnu, korporativnu i ugostiteljsku upotrebu, kao iu lokalnim zajednicama, putevima i javnim parking prostorima. Punjači se kreću od 22 KV do 400 KV, nudeći i DC i AC opcije. Rade preko Orion eMobility platforme za praćenje i naplatu. Tehnička podrška je dostupna 24/7/365.Budućnost je električna, a mi imamo rešenja! Za više informacija pozovite broj: +381 11 41 00 444, pišite na mejl: emobility@oriontelekom.rs ili popunite prijavu na sajtu.

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Danas u Pojačalu imamo jednu ekskluzivu, nešto što se nije desilo za 270. kusur epizoda, a to je da nakon sina imamo i oca. Jesmo mi to malo najavili u epizodi sa sinom, neću ja da grešim dušu, jeste ovo neki proces koji dogovaramo duže neko vreme, ali mislim da je tajming idealan. I svakako, svaki tajming je idealan kada imaš ovakvog gosta. Branimire, dobrodošao. 

Branimir Brkljač: Hvala ti na pozivu. Ako si rekao sad sina i oca, dobro, ovoga puta malo drugim redosledom. Obično je da otac pa sin, sad imamo Sin pa Otac. 

Ivan Minić: Pa dobro, znaš kako, imaš te neke razgovore koje kad god da se dese dobar je trenutak, kao na primer ovaj, a imaš i razgovore koje dobro je uvek da se dese, ali nekad bolje zato što postoji konkretan povod. Ono što Ivan radi u tom trenutku i što danas radi ekipa Tačke povratka je jako važna priča mnogima od nas zato što su nam prijatelji otišli preko. Mi smo tu da ih sačekamo, ugostimo i sve što treba i nije loše što su oni preko jer ima kod koga da se ode, ali ti nedostaju i mnogo je važno da postoji taj moment da se radi nešto na tome da makar deo njih koji vidi sebe u toj priči može da se vrati. Tvoja priča je jedna od najzanimljivijih priča koju ćemo ispričati u Pojačalu i ono što je meni posebno važno je što se ona odnosi na realan biznis. Znaš, mi kad pričamo sa IT-evcima, super je to sve, nego to sve neko klikće nešto i to nema, ne možeš da uzmeš u ruku, ne možeš da uhvatiš, a ti si se zapravo ceo karijeru bavio tim nekim vrlo realnim stvarima, pa sad neke nisu bile takve, neke su da ih iskusiš, ali ih realno iskusiš. Ali evo da krenemo kako krećemo sa svima, sa mančmelo pitanjem šta si hteo da budeš kad porasteš? 

KAD PORASTEM BIĆU

Branimir Brkljač: Ja sam od onog, kad kreneš da formiraš neku ideju šta ćeš da budeš u životu, znači to je neka još osnovna škola i tako, ja sam u glavi imao to da ću ja biti pravnik. Ja nisam imao onih dilema koje deca imaju, biću ne znam, vrhunski sportista ili biću poznati glumac ili šta god. Meni je to ono, pravnik, je li to mi je, i to ono, advokatura, ta varijanta, da braniš krivo optužene i ta je neka priča bila. Tako da sam još kao, eto, osnovnoškolac, čitao čuvenog Ripa Kirbija, na primer, i tako, te stvari, i gledao filmove na tu temu, serije i tako. Tako da, ovaj, nisam imao dilema oko toga.

Ivan Minić: Znaš šta, mislim da mnogo ljudi koji sebe nikad ne bi mogli da zamisle u pravu, mogu sebe da zamisle u pravu kad gledaju američko pravo. Jer je to spektakl? To su mnogo zanimljive stvari i naročito su zanimljive dok ne razumeš kako sve baš funkcioniše, samo gledaš taj šou koji je stvarno, stvarno interesantan. Mislim da naše pravo je dosta drugačije od toga i da nema ta vrsta i nastupa i prilika da ti stvarno nešto napraviš neku veliku razliku. 

Branimir Brkljač: Pa dobro, a pitao si me koja je mi ideja bila kao klinca, to je da budem advokat. Čak i kasnije kad malo osvestiš o tome šta sve pravo jeste, ja nisam menjao taj stav, tako da… 

Ivan Minić: Kako je bilo okruženje u kom si rastao? 

Branimir Brkljač: Ja sam rođen i odrastao u Kikindi, sever Banata, sve mirno, fino i to je bilo dobro okruženje. To je bilo jedno vreme kada je Kikinda bila jedna od razvijenijih opština, dobra ekonomija je bila, dobre fabrike, dobra scena, tako da… A opet, ono, provincija u najpozitivnijem smislu te reči, svi se znamo, svi smo zajedno, tako da to okruženje je bilo u stvari ono, stimulativno, tako da ne žalim se. 

Ivan Minić: A to razmišljanje o fakultetu i taj neki prvi trenutak kada donosimo neku odraslu odluku u životu, ta odluka zapravo, kako je to izgledalo kad si prvi put stupio na fakultet? 

Branimir Brkljač: Pa sve je to bilo skroz ono, normalno, to se i očekivalo, ili tako, ovaj, ja sam onako, iz tog perioda kad bih me sad pogledao, kad bih neki vremeplovom to vratio nazad, mene bi verovatno mogao da staviš u kategoriju, ono, štreber, vukovac, sve petice i tako ovaj, a i roditelji su mi tako bili tipični roditelji onog vremena. Ja dođem iz škole, pohvalim kako sam dobio neku peticu i kako me nastavnik pohvalio, mama sva srećna, oduševljena, a otac, nemoj sine, samo da se uobraziš. Tako da nijedna petica nije bila dovoljno dobra da to bude pohvala i tako. Tako da sam, ovaj, ja upisao fakultet pravni u Novom Sadu bez onog problema, a pripadam onoj generaciji koja je posle srednje škole otišla i u vojsku, ono, na godinu dana. I meni je više, u stvari, taj početak studija na pravnom fakultetu u Novom Sadu, više mi je donio tu promenu u životu, jer je to prvi put da sam otišao od kuće, živeo u iznajmljenoj sobi, u stanu i tako, tako da to mi je bilo neko, više sam se tu prilagođavao, a način studiranja, to mi je super bilo, predavanja, vežbe, sve. I, evo da kažem, u tim godinama studiranja nisam pao ispit, tako da, nisam imao sve desetke kao što sam imao u srednjoj školi sve petice, prosek mi je bio okej nešto, 8,70, nešto tako. 

Ivan Minić: Pa dobar je. 

Branimir Brkljač: Dobar je, ali eto, ispit nisam pao. To ne znači da sam uvek izlazio baš na svaki rok koji je bio, već sam sam procenjivao kad možda nisam dovoljno spreman, pa onda nisam i otišao na ispit. Ali kad god sam izašao, prošao sam, eto.

Ivan Minić: Je li ti bilo intere santno? 

Branimir Brkljač: Jeste, jeste. Meni je pravo bilo i ostalo ono, zanimljivo, jer sam uvek posmatrao kao jednu sferu kroz koju se regulišu odnosi između ljudi. I to je, bez obzira da li govorimo o građanskom pravu, krivičnom pravu, naslednom pravu, to su sve stvari kroz koje se uređuju odnosi između ljudi. Znam da vi koji niste pravnici i svi koji nisu pravnici, oni gledaju na te pravnike, o, to je dosadno, ko će se time baviti i tako. Ali u stvari pravo je vrlo životan poziv. To je priča o životu, pravo je priča o životu.

Ivan Minić: Ja se slažem sa tobom i imam drugare koji su pravnici koji spadaju u razne kategorije pravnika. Jedni su ti koji kad vidiš, pomisliš da komarac kad sleti na njih ugine. Jer se apsolutno ništa ne dešava. Ali oni koji su dobri u tome i sa kojima ti je na neki način lako i drago da sarađuješ su ljudi koji dosta insistiraju na tome da je njihova uloga da opišu odnose i vaše dogovore. Znači, vi treba da se dogovorite šta hoćete, mi ćemo da vam objasnimo šta je moguće, kako definisati, ali kao, ne treba mi da regulišemo vaše odnose. Vi regulišete vaše odnose, a mi ih formalno dokumentujemo, opišemo i sve. I u toj varijanti, to je zadovoljstvo sarađivati. I onaj moment kad ti pročitaš ugovor i razumeš šta je ugovor. Znači, okej, nisam pravnik, mnogo sam ih pročitao, znam manje i više svaki sad već da istumačim i znam za sve što mi je bitno, šta gde može i kako može. Ali ima tih ljudi koji kada ti pošalju ugovor, ti vidiš da je on baš sve komplikovane reči koje je znao stavio u taj ugovor da pokaže da ih zna. 

Branimir Brkljač: To ti je samo još jedan dokaz da je pravo odraz života, da li sad to gledaš u odnose između konkretnih ljudi ili kakav je pravni sistem nekih država i tako. Znaš, mi kad pomenemo reč ugovor, kod većine ljudi aha, to je ono napisano, sve detaljno, pa onda na kraju potpišeš, nije to ugovor. Ako se ti i ja sad nešto dogovorimo, to je ugovor. On ne mora da bude u toj formi. Šta je ugovor? Ugovor je saglasnost volja. Ugovornih strana. O čemu god se mi dogovorimo, ukoliko je to u skladu sa normama kojima je pravni sistem uređen, to je ugovor. Naravno, postoji pismena forma da bi postojao dokaz šta smo se dogovorili, ali nije za svaki pravni posao potrebno da postoji ugovor. Ali pravo uređuje te odnose. Ti kad odeš u kafić, popiješ kafu, platiš, izađeš, ti si sklopio ugovor, ali nigde ga nisi potpisao, ali to je ugovor, to je saglasnost volja i to je to. 

Ivan Minić: A imaš dokaz, račun inače. 

Branimir Brkljač: Ako hoćeš da ga uzmeš. Tako da pravo je život. 

Ivan Minić: Da li je bilo nekih elemenata i predmeta i oblasti koje su ti bile posebno interesantne i nekih ljudi, profesora, asistenata koji su ti bili posebno zanimljivi i inspirativni? 

Branimir Brkljač: Davno je to prošlo, tako da treba se prisetiti tih stvari. Ne znam, meni je u glavi to da ceo taj program, kurikulum tog celog Pravnog fakulteta, stvarno je od istorije prava kojom se baviš do klasičnih disciplina kao što je obligaciono pravo gde su to pitanja ugovora i tako dalje. Onda filozofija prava je jako zanimljiva kategorija. Tako da sve to posmatram kao neku celinu. Tadašnji Pravni fakultet u Novom Sadu je stvarno imao jako dobre profesore i kadar, tako da, i moje kolege, tako da zaista imam sve lepe uspomene na taj period. 

PRVI POSAO

Ivan Minić: Šta ti je bila prva stvar koju si radio? 

Branimir Brkljač: Koju sam radio? 

Ivan Minić: Da, kao prvi posao ili možda honorarni ili nešto. 

Branimir Brkljač: Pa ja sam ti, dok sam još studirao, bio dosta aktivan u tadašnjoj omladinskoj organizaciji. Sada ne objašnjavam šta je omladinska organizacija, ali eto to. Tako da praktično moj prvi neki posao, ako govorim sada o plaćenom poslu, dosta sam volontirao i takve stvari, ali plaćeni posao bio je u, sad će ovo čudno zvučati, ali u predsedništvu Omladine Jugoslavije. Ali moram jednu kratku istoriju, neki background da napravim. To je vreme, mi sad tu govorimo, to je neka sredina osamdesetih godina. U Jugoslaviji omladinska organizacija tadašnja je važila za jednu, sa stanovišta mišljenja mladih ljudi, izbirokratizovanu strukturu, to su štreberi koji pucaju na neke političke funkcije i to je nebitno. Mi govorimo o osamdesetim godinama gde zlatno doba jugoslovenske rock muzike i kulture, tako da moja generacija se više okreće ka tome. Neću reći da je tu postojao bunt, ali to je postojalo kroz muziku, film i tako dalje. Tada je jedan deo u toj omladinskoj organizaciji se trudio da se uključi na taj talas, da i mi u toj organizaciji pokažemo da želimo da menjamo te odnose tada u društvu, jer je tada već dosta bilo izbirokratizovano, ambicija mladih ljudi nije bila da se bave politikom. Daleko bilo to ovih što ne znaju šta će, pa se oni time bave. Pravimo ovo zbog toga što sam bio aktivan u toj omladinskoj organizaciji u Vojvodini, a tad se je formiralo jedno telo koje se zvalo Odbor za pripremu 12. kongresa omladine Jugoslavije, gde bi trebalo napraviti novu platformu čime će se baviti omladinska organizacija. Da skratim priču, dogovor je bio da Vojvodina da svog predstavnika i tako sam ja postao član tog odbora i onda predstavnik odbora za pripremu omladinskog kongresa. Moj prvi posao je bio tu. Sedište predsedništva omladine Jugoslavije je bilo u, mi smo je tada zvali Zgrada CK, sad se zove Ušće, na 22. spratu. To mi je bio prvi posao. Ali ima veze sa posle razvojem događaja, ali možemo se vratiti tome kasnije. 

Ivan Minić: Kako je to izgledalo? Šta ste vi želeli da postignete i koliko ste imali uspeha u tome? 

Branimir Brkljač: Ideja je bila da se napravi- da ne ide ono klasično sad novi kongres a sve po starom, nego da se napravi nova priča, nova platforma, da svi ljudi u tom odboru za pripremu omladinskog kongresa budu iz svih republika i pokrajina, i nismo nužno bili samo političari. Ideja je bila da se vidi šta sada organizacija hoće, kako da više mladih uključi u te priče, i organizovali smo događaje u celoj zemlji tada, gde se vodila ta… Ideja je bila da se privuku ljudi koji nisu u političkim strukturama, već koji se bave drugim stvarima, pre svega kultura, umetnost, tako da smo organizovali skupove na kojima se onda pričalo o tome šta mladi žele, veće učešće u političkom životu, da se više pitaju i tako dalje. Omladinska organizacija je imala ideju da uključi te mlade ljude koji tada nisu bili aktivni. To se pokazalo kao previše idealistički, ali motivacija je bila prava. Reći ću samo da ta platforma se nije zvala birokratski platforma za pripremu kongresa. To je jedna knjižica, bila štampana, koja je imala naslov Probudi se i tri tačke, a na naslovnoj strani te platforme nove je bila scena s nekog rock koncerta. Zašto Probudi se? Uzeli smo deo stihova Duška Trifunovića. Danas pamtim tu strofu, te njegove stihove, a oni idu ovako: Probudi se, nešto se dešava. Nemoj reći da to nisi znao. I tvoja se sudbina rešava. I jednom će ti zbog tog biti žao. I to je ideja bila da se ta energija kod mladih ljudi potakne, jer kažem, oni su svi gledali, ti političari, to nema veze. Kada iz ove perspektive gledaš, to je bilo kao da je bila najava stvari koje će se dešavati. Ali eto, to je bila ideja. 

Ivan Minić: Pre par meseci sam zaređao po YouTube-u i odslušao gomilu nekih intervjua Duška Trifunovića i nekih filmova koji su snimljeni u raznim formatima, uglavnom emisija, koje su snimljene u njegovom životu, gde su ljudi pričali o njemu. I naravno, znao sam ja i ranije mnogo toga o njemu i pročitao sam gomilu stvari. I čuo ih jer mnoge su opevane, ali nema mnogo ljudi koji su pisali tako kao što je on pisao. To je zaista, sa takvom nekom lakoćom, nijedna reč nije posebna, ali je ta kombinacija vanvremenska.

Branimir Brkljač:  Pa evo, ovo što sam ti ja rekao, to je bio motiv naš da se u to bacimo. 

Ivan Minić: Šta je bilo dalje? 

Branimir Brkljač: E pa onda dalje, kad se to završilo, taj deo, onda sam ja bio motivisan da probamo nešto od toga da primenimo i uradimo. I moj sledeći posao je bio predsednik Omladine Vojvodine. Dakle, vraćam se u Novi Sad, preuzimam tu funkciju, ali motiv je bio da vidimo šta mi tu možemo da uradimo. I rezultat toga je bio, pokrenuli smo neke inicijative. Jedna od onih koja je potpuno sada zaboravljena, ali nije bitno, je bila kako motivisati mlade da krenu u biznis. Tada zakonski okvir je bio vrlo ograničen, dominantna je bila društvena svojina, mogli su da imaju privatne zanatske radnje, neke manje takve stvari. I mi smo pokrenuli inicijativu da se otvaraju male proizvodne jedinice, tako smo zvali. Mislim, smešno je sada kada se setim toga, ali bilo je interesovanja oko toga pa se tu nešto krenulo. Onda smo malo modernizovali tadašnje omladinske novine koje su izlazile u Novom Sadu. To je bio Glas omladine, mi smo to preimenovali u Stav, tako da su to novine koje su onda dobile taj magazinski format i tako. Ali u te dve godine od tog mandata koliko sam bio tamo, jedna od stvari koja je najviše interesa privukla i uspeli smo da oko toga objedinimo i celu tadašnju omladinsku organizaciju i ne samo nju, jeste bila ukidanje Štafete mladosti koja je verovali ili ne do 1987. normalno funkcionisala u Jugoslaviji. A postoji ta mala predistorija toga, sad malo ću da davim, ali ne znam kako smo došli do ove priče, ali ok. Tada je bilo pravilo da svake godine štafeta kreće iz druge republike ili pokrajine. I 1987. godine je ona kretala iz Slovenije i tada je izbila čuvena, za ono vreme čuvena, sad ljudi se više toga i ne sećaju, tzv. plakatna afera kada je slovenačka grupa Neue Slowenische Kunst, odnosno njihov deo grupe, toj grupi inače pripadao i Laibach, i oni su napravili plakat za taj start štafete i on je bio prihvaćen jer je to bio jedan onako figura radnika do golog dopola sa jugoslovenskom zastavom i tako, i Dan mladosti 1987. to je bilo to, da bi se ispostavilo kada je to objavljeno da je to bila kopija nacističkog plakata iz 1933. Samo zastava je zamenjena i tako, tako da je izbio veliki skandal i tako. Sledeće godine 1988. je Vojvodina, odakle treba krene štafeta mladosti, i to sad organizuje ta naša organizacija, je li tako? I ta plakatna afera je u stvari vrlo jasno pokazala banalnost nastavljanja toga čina i onda smo mi izašli u OMS Vojvodine sa inicijativom da se ukine štafeta mladosti i da se umesto toga organizuju razgovori na temu perspektive mladih, budućnosti mladih i tako dalje i onda je, za razliku od Slovenaca koji su išli na tu vrstu provokacije, ajde reći, čak i pozitivne provokacije, mi smo onako pravničko-štreberski išli da lepo objasnimo, pravnički-polako, evo mi to mislimo, evo ne mora, ali eto mi tako mislimo, i onda sam ja išao po celoj zemlji, govorio, objašnjavao i tako dalje, i onda je to na kraju prihvaćeno tako da 1988. više nije bilo te štafete, postoji taj sled za Dan mladosti, a on se posle brzo ukinuo. Eto. 

Ivan Minić: Stvarno kad razmišljamo o tome i analiziramo, mnoga izdanja u kojima su se desile fantastične stvari u prethodnih, recimo, deceniju ili dve, vuku svoje poreklo od perioda komunizma i tu je sada onaj moment koji prosečan Srbin, koji se romantičarski seća tog perioda, uvek kaže on nam je sagradio sve, mi posle njega nismo napravili ništa. I sad, koliko je to tačno ili nije, u međuvremenu se ponešto se sagradilo. Ali taj moment da je svako mesto imalo dom kulture u kome je moglo da se desi svašta nešto, da si imao kapacitete da se nešto dešava, i sad, naravno, uvek je bilo pitanje i da li postoji dobra volja, da li osoba koja to vodi ima razumevanje, ali iz razgovora sa mnogim ljudima koji su bili ovde gosti, a koji su imali jednu komponentu svog života kroz nekakav kulturni angažman, većina njih je počela na tim mestima zato što je taj neko ko je to vodio imao razumevanje da se tu skupljaju mladi, sviraju, pa nek prave žurke, zato smo ga napravili, pa nek dođe amatersko pozorište, pa nek ovo, pa nek ono, to ništa ne bi bilo moguće da ti prostori nisu postojali. Mnogi od njih se više ne održavaju, nisu u dobrom stanju i tako dalje, ali postojala je neka svest o tome, čini mi se, na mnogo višem nivou nego što danas postoji, kada je to prilično sve skrajnuto i pomereno u neki underground.

Branimir Brkljač: Slažem se, to je bilo drugo vreme. Mi sad možemo da se nostalgičarski osvrćemo na to vreme. Ja se jako trudim da izbegavam taj nostalgičarski pristup, zato što lepo je setiti se takvih stvari, ali nije produktivno sada na tome graditi neku novu priču. Evo ako mi dozvoliš, jednom sam sa jednim sjajnim slovenačkim politikologom, koji se bavi baš ovom temom o kojoj ti govoriš, Mitar Velikonja se zove, nedavno izdao jednu knjigu o grafitima, šta znače grafiti i tako dalje. Niz drugih knjiga, jedna od sjajnih knjiga, mislim da nije ovde prevedena, zove se Rock & Retro. On govori o fenomenu te rock muzike tih osamdesetih godina. Mi smo se upoznali, sjajan jedan lik, i on mi je dao jednu definiciju nostalgije koju, kad sam čuo, znao sam da ću je zapamtiti zauvek. I to je dokaz da se tih stvari treba sećati, kao što ti govoriš, ali ne sme se biti zarobljenik toga. Njegova definicija nostalgije je da je nostalgija uspomena minus bol. I nema tačnije definicije. Jeste to tako što ti govoriš, da li je to bilo idealno društvo i daleko od toga, da se traže koreni svega onoga što se kasnije događalo su i iz tog vremena. Ali sada kada pogledam, jeste taj odnos mladih, taj jedan odnos prema tom sistemu, onako ti tadašnji mladi se pitaju, ti sebe vidiš u nekim tim političkim strukturama i tako dalje, daleko bilo. Je već bio okoštao, tako da se… Ali naravno, u to vreme ti ne razumeš kakve promene slede, slediš neki svoj ideal, neku svoju ideju života i tako. Ali dodaću samo na ovo što si ti rekao, tačno je u, kako da kažem, uporediš iz današnjeg vremena, gde samo veliki gradovi imaju te neke centre kulturo-umetnosti i tako dalje, tada je to bilo puno, puno demokratičnije, baš to od pozorišta, kulturnih scena, galerija i tako dalje, je bilo svugde. 

Ivan Minić: Meni je fascinantno, sa par ljudi sam i pričao o tome, jer su oni bili, da kažemo, neka vrsta tehničke podrške u tim nekim poduhvatima, da je bilo potpuno normalno da ti imaš turneju po Jugoslaviji koja traje mesecima, gde ti svaki dan sviraš u nekom gradu, gde ti si, ok, možda nisi i najveća zvezda, mada i, ne znam, i taj Zdravko Čolić je imao turneju, ali ti imaš turneju gde to nije više, nije turneja četiri koncerta, turneja je šezdeset koncerata. Da, da, da. Gde ti obilaziš redom i sve je puno i svaki grad ima nešto, ne znam, dosta puta, mislim, stvarno ne želim da kao romantizujem, jer nisam ni živeo u to vreme, samo znam šta su mi pričali, ali ono što znam i osećam, imam mnogo prijatelja koji nisu iz Beograda, Novog Sada i, ne znam, Niša, koji, ne znam, su iz Bora ili iz Kruševca, koji kažu, dvanaest godina nije bilo ništa. Nama je velika stvar što je došao ovaj održao koncert, pet hiljada ljudi, dvanaest godina nije bio nijedan koncert. I ti shvatiš da dvanaest godina nije bio nijedan koncert. A to je, ne znam, peti najveći grad u Srbiji. 

Branimir Brkljač:  Da, pa evo ti primer. Ja sam ono, srednjoškolac bio, ili kraj neke osnovne škole, ali to kad je Bijelo dugme počinjalo. Koncert u Kikindi, u Kikindi. Koncert u jednoj maloj sali koja čak nije bila ni nešto prepuna. Bilo je, ljudi, koncert Bijelog dugmeta u Kikindi. Danas kada ja prođem tom ulicom gde i moja porodična kuća bila, ta zgrada Mikinica, popularna, je srušena skroz. Nema veće simbolike. Eto, to je bilo to. I drugi primer, nešto što su omladinske organizacije tadašnje zemlje radile, bile su omladinske radne akcije. Sada za tvoje mlađe slušaoce moraš u show notes napisati šta su omladinske radne akcije, skraćeno ORA, ali ne bih sad o tome. Najnormalnije je bilo, a one su bile organizovane po celoj Jugoslaviji, najnormalnije je bilo da rock bendovi tog vremena ili popularni pevači imaju svoje nastupe na radnim akcijama.

Ivan Minić: Jer tamo su mladi. 

Branimir Brkljač: Pa da. 

RAZVOJ PREDUZETNIŠTVA

Ivan Minić: Da ne idemo više u ovom smeru. 

Branimir Brkljač: Otišli smo baš u romantiku. 

Ivan Minić: Da napravimo taj jedan prelaz koji mi nije tačno najjasnije kako se desio. Mi sad sve vreme pričamo o tome da je to jedna zemlja u kojoj prostora za preduzetništvo, u pravom smislu te reči, dakle ne mala zanatska nešto, nego nešto što ima potencijal da se razvija. Prostora u principu nema, okvir je takav da je to vrlo problematično. A cela tvoja karijera je preduzetnička. Kako se dešava taj segment? 

Branimir Brkljač: Ajmo neko lakše pitanje. I to je sada splet nekih okolnosti. Da završimo tu temu oko moje pred-preduzetničke karijere. Znači ja sa svojih 26 godina, 26-27, završavam taj mandat u Omladinskoj organizaciji. Naravno, tada je logično bilo da omladinski funkcioneri, kako su nas pogrdno zvali, prelaze u neke državne institucije. U seniorske kategorije. U seniorske kategorije. Ja sam, ja nisam to hteo. Jer jedno kad uđeš u to, ti postaješ deo jednog birokratskog sistema i više ne možeš da izađeš iz toga. Mislim, mi tada nismo mogli da predvidimo šta će se dogoditi sa tom zemljom, jel? I uglavnom, posle jednog kraćeg prelaznog perioda, mi sad dolazimo već do nekih, to je 1990-1991. Već kreće da se nazire, oblaci tamni se skupljaju nad nebom. I poslednji pokušaj spašavanja te priče je bila ona vlada Ante Markovića i reforme koje se uvode, gde se otvaraju pravni okviri za privatno preduzetništvo. Koje neće biti samo nivo zanatske radnje i tako, već možeš i da napraviš firmu i tako dalje. I jedna od prvih firmi koja je u Novom Sadu osnovana tog tipa, osnovao je čovek koji je bio u poslovodstvu Centro Slavije, koja je bila velika vojvođanska spoljnotrgovinska firma, Dušan Mić, otvara svoju privatnu firmu Finagra. Preko prijatelja zajedničkih ja njega upoznajem, njemu je zanimljiva ta moja priča i pravnička i tako dalje, odnosno pravnička, da sam pravnik, a šta sam radio i on mene poziva da se pridružim njegovoj firmi i meni je to bilo zanimljivo. Tako imao sam jedan jako zanimljiv dijalog sa njim oko toga kada je mene zvao da uđem u firmu kao pravnik. Ja sam rekao super, ja bih radio, ali ja nemam nikakvog pravničkog iskustva pre i da sam na vašem mestu mene ne bih zaposlio. Na šta mi je on odgovorio, razumem te, ali nisi na mojem mestu. Tako da posle toga nisam imao odgovor na to pitanje i tako se ja pridružujem toj Finagri i kreće potpuno jedna za mene druga priča. Sve ono moje, zašto sam i krenuo, studiram pravo i tako, počinje da se realizuje. Finagra postaje jedna od stvarno vrlo uspešnih firmi koja se bavi izvozom poljoprivrednih proizvoda, pošto je Duško i tim koji je on doveo iz Centro Slavije koji su napravili tu firmu stvarno su znali u tom poslu. Ja sam stvarno se bavio pisanjem ugovora, pregovaranjem i tako dalje, ali biznis ne. Nisam ništa znao o tome i tako krećem time se bavim i onda sebe vidim u tom poslu. To je to što se politike tiče. Ja sam završio, sad krećem taj svoj ne preduzetnički, već taj jedan biznis. U realnom spektru. U realni biznis i tako. I sada se događa jedan moment koji će u stvari meni promeniti ceo život, a to je kada on meni posle nekih, ja mislim, nepunih godinu dana kako sam ja bio u toj firmi, on mene zove i kaže da bi želeo da ja upoznam jednog njegovog kolegu koji ima jedan zanimljiv projekat, ali pošto se oni znaju od pre, on bi hteo da dobije jedno neutralno mišljenje, pa mene moli da se nađem sa njim, pa ćemo onda videti. I sad pazi, iz te perspektive, znači ja sad razmišljam, sad će to da bude tek posao. Ako smo sad ovo međunarodno izvozili pšenicu, kukuruz, šećer, šta će sad tek biti? Ja odlazim tako napaljen na sastanak, sve tašna, mašna, sve što treba, i susrećem se s čovekom, čak me on zove, čuli smo se telefonom, fiksnim, ili je 91. i on me zove da dođem kod njega kući. Čudno, ako je poslovni sastanak, valjda se nalazimo u kancelariji, ali meni je to još znak dodatnog poverenja. Da, da, da. I s jedne strane poverenje, s druge strane to su osetljive stvari, ne moraju ljudi da znaju ja sam, ono, sve. Rek’o sam ti, tašna, mašna, sve. Dolazim kod čoveka koji je, znači ja u tom trenutku niti 30 godina nemam, on je nekih sredina 40-ih, tako nešto, konjski rep vezan do pola leđa, potpuno nešto neformalno i tako. Ne izgleda mi baš kao neko s kim ćemo mi sada da trgujemo, jel? On, mi sednemo i on meni krene da priča o kosmičkoj energiji, o blokadama u ljudskom telu i tako dalje. Ja, ono, kao da sam ja na pravoj adresi, gde sam došao, čemu se radi i tako. 

Ivan Minić: Da li je ovo test? 

Branimir Brkljač: To mi je zaključak definitivno bio. Moj zaključak je bio da je Duško, vlasnik firme, ipak shvatio da nisam ja taj tip za taj biznis, ali pošto me on zvao da dođem, malo mu je sad bez veze da me otpusti, već me stavlja u situaciju da ja sutra dođem i dam otkaz. To je bio moj zaključak. Dok traje taj razgovor. I jednom trenutku čovek, Branislav Stojanović je njegovo ime, on je nažalost sad već pokojni, ali tada mi daje u ruke plastični jedan proizvod koji kaže da eliminiše bol u leđima ako se stavi poput ono ranca na leđa i tako. Ja nikad čuo za to nisam. On kaže da, eto, Duško mu je ponudio da ga finansijski podrži u tome i eto, zato sam ja tu došao to da procenim. Taj proizvod koji mi je dao u ruke koji sam ja vrteo, ne znam šta da radim sa njim dok on meni nastavlja tu priču, je bio Kosmodisk. Naravno ja u to, to bio energija, ne verujem ja u te priče, ali na kraju sastanka Branko meni daje, verovatno je video da ja baš ne verujem u tu priču, doneo mi je pisma ljudi koji su koristili Kosmodisk, koji su mu slali pisma. Znaš šta je pismo? Ok, mislim napišeš, staviš u kovertu, markica, pošta. 

Ivan Minić: Kao faktura, samo nije finansijski. 

Branimir Brkljač: Ok, da. E, i ja čitam ta pisma i to nije sad ono kao mene leđa više ne bole i takve te stvari, već je ono, dragi Branko, hvala, vratili ste mi život, sve. Ja sad mogu, šetam unuka ili ne znam, ja sad mogu da okopavam baštu i tako. Mislim, vidiš da su to autentične priče, da to nije, mislim, to već nije… Da, da, ali bukvalno ih ima i tako. Ali dobro, to meni sad u tom trenutku nije bitno, ja sad pre već pripremam za sledeći dan kad ću, verovatno da dam otkaz Dušku, šta je, znam, ili će da me otpusti, nemam pojma. I uglavnom sledećeg dana ja ga pitam u čemu se radi, pa kaže, šta ti misliš o tome? Pa ja rek’o, ja ne znam ništa o tome, ne znam kakva bi bila moja uloga. On kaže, pa dobro, ti si se malo bavio i ti marketingom. Mislim, nisam bavio marketingom. I on kaže, pa ti si, ono, bio si par meseci nešto na televiziji radio, što je tačno, ali sad da ne ulazim u to, rek’o, dobro, ali to je bio neki menadžment, nešto. Pa i bio si u toj omladini i tako, vi se bavili tom, tom reklamom. Propagandom. Propagandom, ne reklamom, tačno, upotrebljava propagandu, ne reklamom. Pa rek’o, da, ali kakve ja veze imam sa tim? Ma to je sve isto. Dobro. E sad, i mene sad s druge strane počinje da intrigira ta priča, čekaj, aha, znači ideja je da ćemo onda, da mi idemo u neku kampanju, da se taj proizvod prodaje i tako dalje. Ok. I, ali ja stvarno ne znam ništa o tome. I sad se vraćamo na moje omladinske dane, na onu priču o platformi za Kongres i tako dalje. Ono što nisam spomenuo, tada kad smo pripremali taj Kongres, ja sam tada upoznao agenciju Studio Marketing Delo. To je bila slovenačka agencija sa svojom ispostavom u Beogradu. I oni su radili kampanju za taj naš Kongres. Ono, kampanja nije to kampanja bila, to su bili, ne znam, neki oglasi, odnosno plakati koji su se lepili po gradovima i tako. Tako sam ja, znači, par godina ranije upoznao Dragana Sakana i Ivana Stankovića, i Jelisavetu Bijelić koji su bili partneri u toj Studio Marketing Delo. I ja onda kažem, jedini ljudi koji mogu da pričam o tome su oni. I tako, znači, posle sastanka s Brankom Stojanovićem, ja zovem Sakana i dogovaram sastanak sa njim. Predstavlja se proizvod, oni su tada najpoznatija agencija u zemlji i tako, ali oni rade sa velikim bankama, velikim firmama i tako dalje. Ali u ime tog starog poznanstva prihvataju taj projekat. I sada opet da skratim priču, tako nastaje kampanja “Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole,” ili “Izgleda šašavo, ali deluje.” 

Ivan Minić: Kako je bilo uopšte proizvoditi proizvod na toj nekoj većoj skali? Ja pretpostavljam da je do tad to bilo po potrebi se neka napravi pojedinačno. 

Branimir Brkljač:  Pa jeste, Branko imao to organizovano, to neko, to se od plastike pravilo, čak njegovi prvi kosmodiskovi, ali to je bilo. On je čak prve te proizvode pravio od gline, komadi gline i njemu su pacijenti dolazili, on je otvorio zanatsku radnju, su dolazili kod njega i onda im on postavi te gline, odnosno, da, kao keramičke te komadiće kosmodiska na leđa i oni leže tamo pola sata i onda dođu sledeći put i tako. Kako je to vreme bilo? On nije mogao da otvori zanatsku radnju u Novom Sadu jer propisi to nisu dozvoljavali i uspeo je u Subotici. Tako da je on par puta nedeljno išao u Suboticu, gde su mu dolazili pacijenti iz cele Vojvodine da ih to tretira, ali to je sad druga priča. On je smislio to, odnosno, našao čoveka koji mu je to od plastike izlio. To je relativno jednostavno za napraviti, tako da je to moglo da se radi. Tada, kada mi krećemo u tu kampanju, kada Studio Marketing Delo koje je posle postao Sači i Sači i ono, mislim da ne treba… Znaju, znaju, dobro, ali znaju i u toj agenciji i tako. Ali eto, moj pravi ulazak u marketing je bio preko kosmodiska “Izgleda šašavo, ali deluje.” Pri čemu, odmah da kažem da sam ja onako, kako kažem, vizionarski shvatio da to nije pravi slogan i odbio sam ga. Znaš šta je Sakan rekao? Ja sam rekao nemoj to reći šašavo, to danas mladi ne upotrebljavaju. 

Ivan Minić: Pa mlade ne bole leđa. 

Branimir Brkljač: Vidi. Bogu hvala pa je Sakan, videvši moje argumente, rekao, vidi, ako misliš da ti mi… Da, prvo je rekao ovako. Ajde, koja je tvoja reakcija bila kad si uzeo proizvod ruke? Pa rekao nisam ja to verovao da možeš to da radi. Po tome se radi. Svi ljudi koji vide to, oni će reći ne, ovo je nešto bezveze, ovo je nemoguće. I ako ti njima kažeš da, u pravu ste, izgleda šašavo, ali nije to ono o čemu treba da vodite računa, bitno je da li deluje ili ne. Nemate šta da izgubite. I onako ako bila ona, uveli smo to povraćaj novca ako ne pomaže i tako. I ja nisam hteo odmah da se predam, pa sam probao još nešto da nađem argumente, a onda je Sakan imao konačni argument koji me ubedio. Rekao, vidi, ako misliš da ti mi radimo kampanju, onda će ovo biti slogan. Ako nećeš da prihvatiš, mi ti nećemo raditi kampanju. Tako da je super situacija u kojoj nemaš drugu opciju. Imaš that way or no way. I tako smo mi krenuli u kampanju “Izgleda šašavo, ali deluje.” 

NAJRANIJI OBLIK MARKETINGA

Ivan Minić: Oni su bili pioniri. To što ste vi radili s novim proizvodom je takođe bila pionirska stvar. Tržište, kanali su bili prilično novi, sveži, u smislu da takve stvari nisu dobijale medijski prostor ranije. Zapamti, EPP, Belo ekonomsko propagandni program, vrtelo se iz tih pet reklama dve godine. Pa se onda promeni nešto. Nema to. Ko sad, ne znam, banka ima neku akciju za kredit. Kakva akcija? Banka je banka. Banka ne menja nikad ništa i to je to. Ali imaš, Beobanka ima svoju reklamu i ne znam, par velikih brendova i slično. I onda počinje da se dešava lagano to da se pojavljuju neki novi sadržaji, neke reklame kojima jeste cilj da u malom broju prikazivanja, svi zapamte da su ih videli, nije ni tolika borba za pažnju kao što je sad, ali dešavaju se neke novije, interesantne stvari. I vi u suštini treba da osmislite koji su kanali i kako treba promovisati proizvod koji nikad niko nije promovisao ništa slično. Kako ide to? 

Branimir Brkljač: Pa ovako, mi krećemo sa tim, bila su dva neka 30-sekundna spota, mi ne imamo budžet baš da idemo u prime time i tako, već su to neki drugi termini. I mi ipak se suočavamo s tim da ljudima nije jasno o čemu se radi. Jer u 30 sekundi ti ne možeš da opišeš o čemu se radi. Naravno, nismo mislili da će to nešto biti veliko. Ja se sećam, u našoj firmi smo uzeli bukvalno dvoje ljudi da sede pored telefona, ali bilo je jako puno poziva, ali bilo je poziva tipa kako se ta mast upotrebljava, kako se taj čaj kuva i tako. Ljudi su shvatili da je to nešto protiv bola u leđima, ali nisu znali šta je. I tu smo mi došli do dva ključna zaključka, ključna zaključka, dobro sam ovo rekao. Jedan je da problem bola u leđima postoji i da je to dosta veliki problem. To je jedna stvar. A druga stvar je da u konkretnom ovom primeru ljudi ne znaju o čemu se tu radi. I onda, eto, to moje kratkotrajno iskustvo u televiziji, setio sam se da postoji ono sponzorisani programski sadržaj koji su postojali u svim cenovnicima tadašnjih televizija da se kao promovišu društvene firme i tako dalje. Uglavnom, ti možeš da zakupiš termine. To mi je postojalo i kasnije. Mislim, postoji i danas, ali ne znam ko gleda televiziju, ali to je drugo pitanje. I mi smo onda krenuli da zakupljujemo te termine gde je onda Branko bio gost i objašnjavao o čemu se tu radi. To su manje gledani programi bili po opštoj gledanosti, ali smo imali pravi target, pravi audijens za to. I tako smo počeli kroz to da objašnjavamo šta je tačno Kosmodisk. Sledeći korak je bila organizacija prezentacije Kosmodiska uživo. Tome nam je dosta pomoglo, evo još jedan apsurd, da je to već neka 1991. gde počinje inflacija, pa 1992. gde je hiperinflacija, kreće u zemlji gde ti više prodaja pouzećem ne dolazi u obzir. Jer je inflacija takva da ti ne možeš nekom poslati proizvod i platiti dok ti dobiješ taj novac, on ne vredi ništa. I mi ukidamo tu prodaju, radimo prezentacije. U Beogradu smo radili u hotelu Metropol, pa smo radili u Novom Sadu i onda smo na kraju radili turneju po Srbiji. To je bio jedan odgovor na tadašnju sve goru ekonomsku situaciju u Srbiji. Ali tu dolazimo do jedne zanimljive strane na početku. Ljudi pričaju o svojim problemima sa leđima na tim skupovima i ti u stvari imaš svedočenje zadovoljnih korisnika na licu mesta. Kad smo to videli, onda smo mi uveli formu, tad smo to tako zvali reportaže, da se snimaju izjave tih zadovoljnih korisnika, i onda se emituju u onim terminima koji nisu EPP programi, već da ti to možeš da radiš. To kao forma sada funkcioniše, ljudi znaju o čemu se radi, ali zbog sve gore ekonomske situacije u zemlji, jednostavno taj biznis, ne samo taj, već gomila biznisa više nije održiva. 

Ivan Minić: I tada dolazi do toga da mnoge firme koje su počele u tih godinu, godinu i po propadaju, neke uspevaju da opstanu zato što su razvile možda neku tehnologiju koja može i da sačeka da se situacija malo smiri, pa će oni nastaviti to da rade. Ali ti kao i dosta ljudi, gledaš da nađeš nešto što je malo sigurnije, bezbednije i stabilnije. Kako je došlo do toga? 

Branimir Brkljač: Pa nemaš drugu opciju. Zbog te takve situacije, naša matična firma, u kojoj sam ja i dalje zaposlen, Finagrar Dušana Mića, koju sam pominjao, on je prinuđen da nju seli iz Srbije. Mi smo sa Kosmodiskom bili toliko uspešni, da je napravljena sestra firma, gde sam ja bio direktor, koja je vodila taj Kosmodisk, ali kad DUško odlučuje da seli firmu iz Srbije, on meni kaže da su on i Branko dogovorili, a to preneće na mene ta neka prava, pod nekim uslovima, da ja vidim šta ću sad sa tim Kosmodiskom, jer on se seli iz Srbije, a Branko više ne može tu da opstane. Tako da je to kraj te priče. I sad se vraćamo malo na moje omladinske dane, gde je moj prijatelj ostao, kao i mnogi ljudi s kojima sam radio u toj omladinskoj fazi, Sandi Češko iz Slovenije, s kojim sam ja ostao u kontaktu u onom privatnom, a Slovenija je tada već izašla iz Jugoslavije i kreće u svoj ekonomski oporavak i tako. Sandi ulazi u preduzetničke vode, ima uspešnu firmu i tako. I on je znao za projekat Kosmodisk koji mi radimo, tako da je još 1992. u Sloveniji otvorio studiju Moderno, koja je od nas kupovala Kosmodisk i tamo prodavala. A ovo se dešava negde početak 1993. gde ja njemu kažem da je sad takva situacija i da sam ja spreman i želim da dođem u Sloveniju i da nastavim da vodim taj projekat iz Slovenije. U tom trenutku Kosmodisk u Sloveniji je ono, ok projekat, radi firma, nisu neki veliki obim, ali ono, održava se i on kaže, evo dođi, videćemo tri meseca, pa ćemo videti šta dalje. I tako se ja u maju 1993. selim, tačnije iseljavam iz Srbije i selim u Sloveniju, ulazim u studiju Moderno i sada kreće nova faza u razvoju Kosmodiska. Pri čemu sva ta znanja i iskustvo koje sam sticao, prinuđen da brzinski učim, od snimanja zadovoljnih korisnika do prezentacije uživo i tako dalje, mi to sada ugrađujemo i u tu priču u Sloveniji, gde uvodimo i ono plaćene reportaže po novinama i tako dalje i sada u jednom normalnom ekonomskom okruženju se taj biznis potpuno drugačije sada razvija i to je sada jedan normalan biznis i mi počinjemo da rastemo i u Sloveniji, a iz pozicije Slovenije nam se otvaraju mogućnosti i za druge zemlje, druge zemlje, sad to govorim da već negde 1994. krećemo u Makedoniji, pa onda mislim da 1995. ili, da 1995. je Hrvatska i sada već gledamo i druge zemlje. Ono što je jako bitno za taj moment kada se Kosmodisk seli u Sloveniju, odakle kreće dalji razvoj, je posmatrati širi kontekst Srednje i Istočne Evrope. To je vreme kada, posle pada Berlinskog zida 1989. godine, sve te zemlje Srednje i Istočne Evrope idu u svoj razvoj, ulazi strani kapital, oslobađaju se siromaštva i stvarno ta neka razvojna perspektiva koja se javlja u toj Srednjoj i Istočnoj Evropi je vrlo pozitivna i stimulativna za biznis. Tako da, vrlo brzo, posle ovih, aj da kažem, lokalnih tržišta kao što su Makedonija i Hrvatska, mi počinjemo da posmatramo i druga tržišta u Srednjoj i Istočnoj Evropi. 

ULAZAK NA STRANO TRŽIŠTE

Ivan Minić: Sećam se iz tih nekih razgovora sa roditeljima pred ono neka moja prva putovanja u životu van granica, kako su oni uvek opisivali svoja putovanja dvadesetak godina ranije, koja su podrazumevala obilazak Mađarske, Čehoslovačke, Unije i sličnih zemalja, koje su tada bile u dosta nezavidnoj poziciji u odnosu na to gde je bila Jugoslavija. I onda ti shvataš, shvataš to i kroz proizvode koje srećeš, čak ne moraš ni da odeš tamo, da je ta Češka recimo, ok od podele, da je ta Češka za deset godina postala wow, da je ta Slovačka ok, malo slabija, ali i tamo je sve to lepo, nije to sad više kad pređeš iz Austrije, da nema ničega, neka, otvaraju se fabrike, neki lokalni brendovi se revitalizuju, postaju ozbiljni, kreću da se šire na ostala tržišta, Poljska postaje ozbiljno tržište jer je velika i ima jako kvalitetne ljude i kreće svašta nešto tu da se dešava, sa druge strane mi ovde prilično stagniramo u tom periodu i padamo dodatno i dešava se to još veće raslojavanje. E sad taj moment, pomenuo si da ono prelazak u zemlju koja ima normalno tržište i ne samo tržište. 

Branimir Brkljač: Pa normalni uslovi za upoređenju sa Srbijom tog vremena. 

Ivan Minić: Ne zahteva onaj ceo set prilagođavanja koje s i morao da imaš ovde jer u dva sata vredi jedno, a u četiri vredi drugo, ali naravno taj neki moment kreativnosti, snalažljivosti i sve ostalo je sjajan motor da se naprave neka zanimljiva rešenja. Kako se razvijao portfolio proizvoda i kako se razvijalo to na koje tržište se ide sa kojim proizvodom, kako se pristupa svakom tržištu jer to je super zanimljivo kad je veći broj tržišta. 

Branimir Brkljač: Da. Ima jedan uvod u tu novu fazu koji je vrlo zanimljiv. To je opet, evo i ti kad postavljaš ova pitanja i ja kad vraćam ceo taj film, stvarno šta je jako bitno? Postoje neke stvari na koje ti nemaš nikakvog uticaja, a koje ti fundamentalno odrede smer u koji ćeš dalje ići. Evo, znači iz te perspektive mi smo sad u fazi kad je Kosmodisk u Sloveniji, malo nešto se prodaje u Makedoniji, Hrvatskoj, gledamo mi šta se može, ali ne može se baš puno i tako. I tu dolazimo do 1995. godine kada u Sloveniju dolazi prva američka komercijalna televizija. Ona i danas postoji, drugo je vlasništvo, ali je to to, to je čuveni Pop TV. I naravno, ja odlazim na sastanak sa direktorom prodaje koji je Amerikanac, koga su vlasnici doveli da bih zakupio vreme za kosmodisk. To je kompanija CME, Central Media Enterprises, koja ima plan strateški da komercijalnu televiziju, američki tip televizije, aj tako da kažem, plasira u Srednjoj i Istočnoj Evropi. To je genijalan potez bio jer zemlje koje su bile pod sovjetskim, aj tako kažem, uticajem, za njih je američki tip televizije simbol slobode i tako, tako da je to odlična stvar. Osnivači te Central Media Enterprises su dva bivša američka ambasadora, bila, tako da, tako to kreće. Od kojih je jedan bio u Budimpešti, pa je vrlo dobro poznavao tu situaciju. Ja idem da pregovaram oko vremena za kosmodisk sa tim Amerikancem koji je došao iz neke manje televizije iz Teksasa i kada on vidi o kom proizvodu se radi, on meni govori hmm, this is DRTV product, great. Ja ne razumem šta čovek govori, kakav DRTV? Direct Response Television. I on meni daje ponudu, ja sam tražio dva, tri termina nedeljno, on meni daje predlog da mi imamo tri slota od po šest minuta dnevno na televiziji za cenu za koju sam ja bio spreman da platim tri termina nedeljno. Što se nikad nije desilo da ti dobiješ nižu cenu od onoga što si tražio. Zašto je to tako bilo? To je početak razvoja televizije. Njemu su non-prime time u tom trenutku nebitni termini i on hoće da ih ispuni. I ja se tada srećem sa onim što smo mi znali da je to TV prodaja, je li tako? Ipak sam ja generacija koja pamti i Džirla i tako te stvari. Ali ovo je američki model TV prodaje i mi sada, ti ne možeš 20 minuta dnevno emitovati samo jedan proizvod. I tu dolazi naša odluka da mi te proizvode TV prodaje ubacimo u portfolio proizvoda da bi pokrili elementarne troškove i nama je dalje lider kosmodisk. To je naša ambicija. I tad te 1995. unutar Studija Moderne pokrećemo Top Shop brand. Tako nastaje Top Shop. Pri čemu se sada događa sledeća stvar, znači to je naša prvobitna ambicija bila. Ali reakcija publike i u Sloveniji je takva da sada ti proizvodi, dva, tri smo mi ubacili na početku, jedan jastuk u nekom ne znam kakvom obliku, konturpilo se zvao, neka krema protiv mrlja i neki tiganj, da, postaju ono hitovi. I mi sad shvatamo da je to biznis na kojem možemo sada da gradimo. I još jedna okolnost nam ide na ruku, a to je da taj CME kreće da se razvija u zemljama Srednje i Istočne Evrope. I sada da skratim priču, mi jednostavno prvo postavljamo taj model Top Shopa u Sloveniji i onda nam taj dobar poslovni odnos sa Pop TV-om u Sloveniji otvara vrata i u par drugih država Srednje i Istočne Evrope, koje više nisu ex-EU države, i mi tamo pokrećemo biznis i naravno taj Top Shop onda uvodimo i u ove zemlje ex-EU, jer tu poznajemo situaciju. I tako je kosmodisk, koji je rodno mesto tog Top Shopa, u stvari kreirao jedan novi brend koji je postao dominantan brend. Na ruku nam ide i to da je Slovenija malo tržište, jer postoje neke inicijative oko TV prodaje i u drugim zemljama Srednje i Istočne Evrope, ali oni su uglavnom vezani za nacionalna tržišta. Mi kad smo ulazili u Mađarsku ili Poljsku, tu su već postojale neke firme koje se bave time, ali oni su vezani za to tržište, a naša ambicija je da se širimo na ta tržišta i tako kreće jedan stvarno jako brz eksponencijalni rast kompanije. 

Ivan Minić: Ono što je meni super interesantno, kao nekom ko je bio gledalac televizije u tom trenutku, jeste taj moment da na komercijalnim televizijama počinju da se javljaju ti formati. Sad u tom trenutku većina komercijalnih televizija u Srbiji koje postoje su prilično štap i kanap, neke nisu jer su napravljene ozbiljno, ali većina nije ta baš scenografija koja je na pravoj televiziji i tako dalje. Dolazi neki program koji u prvih nekoliko meseci je super isproduciran, vrlo konkretan, imaš nešto zanimljivo da gledaš i ti uzmeš i gledaš četvrti put, gledaš kako on sa tiganjem nešto radi, što stvarno mislim suludo jer kad imam deset godina i ne zanima me tiganj, ali zanimljivo je. Dobre su fraze, dobro je spakovano, nije previše kratko, taman da sve možeš da vidiš i objasni u raznim nekim situacijama i prirodna reakcija je da ti to naručiš, sad ako si vaspitano dete od deset godina i ne naručuješ, ali smaraš roditelje. Ali taj moment da se tu dešava nešto što je potpuno drugačije od onoga kako izgleda televizija u tom trenutku i naravno da privlači pažnju. I sad kako izgleda to sa druge strane, zato što pretpostavljam da su to one situacije gde ti imaš nekoliko udara u toku dana koje moraš da pokriješ na neki način, a da ostalo vreme je manje-više prazno. 

Branimir Brkljač: Da, to tako na početku izgleda i ono, sada još jedan moment je tu jako bitan, kratak samo uvod. TV prodaja, ta moderna TV prodaja, ni u Americi nema dugu istoriju. Ona počinje da se razvija u Americi u vreme mandata Ronalda Reagana i zašto je to bitno, jer u to vreme počinje da se razvija kablovska televizija. I ukida se ono ograničenje koliko EPP programa može da bude po satu programa za kablovske televizije. I tu se stvara taj novi format, ovo što si rekao, da reklama nije reklama već je to program koji u Americi čak traje do pola sata, ima svoje ime, infomercial, informativna reklama, jer to je, ljudi gledaju televiziju on the top of the hour ili the half of the hour, tako da je to to. I to privlači gledaoce upravo zato što oni to gledaju kao program. Tako da, u to vreme, kada mi krećemo sa tim, mi moramo da imamo još jednu stvar koja u Americi nije nužna, jer u Americi su postojali call centri i onda kompanije angažuju call centar za prijem narudžbi. Kod nas to nema. Mi moramo da razvijamo sopstveni call centar, što je dodatni trošak sa stanovišta biznisa, ali ti nemaš drugu opciju. I jeste, ti imaš one udare kada su reklame, onda imaš puno poziva, ali kako vreme protiče, ti pikovi su sve dugotrajniji, jer ljudi više znaju o tome, pa zovu i kasnije, ne samo kada gledaju reklamu. Tako da je to jedan moment koji je tu bio jako bitan. I druga stvar, ono što smo mi, zato što smo radili biznis u više zemalja u početku, dve, tri, jel tako, onda ti vidiš da nije reakcija publike u svakoj zemlji ista. A mi se i dalje širimo po regionu Srednje i Istočne Evrope, zahvaljujući tome što uzimamo prava za prodaju tih nekih proizvoda za celu Srednju i Istočnu Evropu. A pazi, to je vreme kada je od pada Berlinskog zida prošlo par godina. Za američke kompanije koje imaju te proizvode, pa čak i zapadnoevropske, Srednja i Istočna Evropa je jedna siva mrlja još uvek. To je sve neka Srednja i Istočna Evropa, tako da mi koji poslujemo u više država te Srednje i Istočne Evrope, dobijemo pravo za ceo region, što nam olakšava da se dalje širimo. Posle izvesnog vremena dolazi još jedan zanimljiv moment. Mi shvatamo koliko je važno poštovati specifičnosti pojedinih tržišta. Jer nije svaki proizvod uspešan na svakom tržištu. Imaš te univerzalne hitove naravno koji su svugde uspešni. I onda u pristupu organizacije posla mi uvodimo, sad ću upotrebiti jedan termin, malo samoupravne elemente. Zašto? Jer kako mi da znamo šta će da bude dobro u Poljskoj, šta u Češkoj, ali imamo privilegiju da možemo to da testiramo. I onda kako nam se širi biznis, mi centralu našu u Ljubljani sve više pozicioniramo kao neki marketplace, gde odgovornost prenosimo na menadžmente pojedinih država, koji prate rezultate i onda oni biraju koje proizvode, koliko i tako dalje i postižeš dvostruki efekat. Oni koji su na terenu i vide koji je efekat preuzimaju odgovornost za to i bukvalno od centrale naručuju koji proizvodi idu. Pa će negde ići jedan proizvod više, neki drugi, tako da to omogućuje jako dobru interakciju između različitih zemalja i menadžmenta pojedinih zemalja sa centralom. 

Ivan Minić: Jedna od stvari dakle jeste da ste vi krenuli sa proizvodom koji je autorski vaš, prava su vaša, autorski je vaš. Kasnije su to proizvodi koji su selektirani odnegde. Odakle dolaze ti proizvodi? 

Branimir Brkljač: Ti proizvodi dolaze najviše od američkih kompanija koje su u tom periodu lideri u toj DRTV, odnosno u TV prodaji, jer oni pokrivaju praktično globalno tržište. I tih kompanija je dosta i mi onda u kontaktu s njima biramo koje ćemo proizvode uzeti, koje nećemo. Vrlo brzo ti kapiraš da ne treba pametuješ puno oko toga, već ti testiraš proizvod pa ako on funkcioniše onda ga dalje prodaješ. Znači prva faza to su, zašto? Zato što svi ti proizvodi idu sa već snimljenim reklamama. I ono što smo isto mi radili, nismo samo prevodili te reklame, već uključivali i lokalni sadržaj. Ako je svedočenje zadovoljnih korisnika, mi ga biramo lokalno u zemlji u koje, jer to mu daje na autoritetu i na autentičnosti. Ali mi u početku se ne bavimo snimanjem tih spotova, jer to dobijamo zajedno sa proizvodom. Jer kompanija od koje kupiš proizvod, ona ti da i taj spot i reklamu koju onda ti samo lokalizuješ. Onda dolazi jedna druga faza da mi shvatamo da je naše prisustvo na tim tržištima, na PIK-u, Studio Moderne i Top Shopa, to je 20 država sa tržištem koje je oko 350 miliona, to je… To je više od Amerike. To je ozbiljno i mi imamo, kada se uzima broj ljudi u call centrima, mi imamo par hiljada zaposlenih i tako, to je već kompanija. U tom trenutku ti shvataš da ti možeš da imaš i svoje brendove. I to je vreme kada se uvode naši brendirani proizvodi, to je vreme kada počinje Dormeo, Delimano i takva vrsta proizvoda. 

RAZVOJ PROIZVODA 

Ivan Minić: Sećam se iz tog nekog perioda kraja 90-ih, kada je počela priča sa Top Shopom, da sam ja gledao neke kablovske nemačke kanale, obično to je bio neki sport, pa opet u pauzama između utakmica ide sličan sadržaj. I tad sam prvi put povezao da su se neki proizvodi koje sam video u Nemačkoj šest meseci kasnije pojavili ovde, neki i obrnuto, prvo bili ovde pa posle bili u Nemačkoj, pa mi je to bilo interesantno. Ali zapravo taj moment kada počinju PL-ovi, to mi je super zanimljiva priča, zato što razvoj i maloprodaje u Srbiji prethodnih 15 godina je najviše zapravo baziran na tome što su većina lanaca počeli da biraju neke proizvode da ih imaju kao svoje PL-ove. I sad, ne znam, dolazi neki DM kad je došao, ti kupuješ njihove proizvode i kao, pošto to ne postoji kao koncept ovde, a koja firma ovo pravi? Pa pravi DM, ne pravi, ali DM ti je garancija kvaliteta. I ti shvataš da kao postoji ogroman broj sistema koji žive na tome da kao, ne znam, najveća revolucija koja se desila posle vraćanja IKEA je Lidl. Ali ja neću, ne volim ja te brendove, nisam ih nigde drugo video, pa da, zato što su njihovi. Ali oni su selektirali neki set proizvoda i taj moment kad, ok, kad si Lidl onda imaš ogroman marketplace i manje-više šta god da napraviš, ako je ok, će proći. Ali taj moment kad ti izabereš proizvod koji treba da živi kao brend, koji treba da nadraste ideju da je deo Top Shopa, ako ima taj potencijal, kako to ide? I prvo, odakle ideje za proizvode, kako ste ih formirali, kako ste ih razvijali? 

Branimir Brkljač: Slažem se s pitanjem. Bukvalno zato što je to jedan prirodan dalji iskorak. Jer ti dođeš u jednom trenutku da imaš stvarno jako veliku bazu kupaca, jako veliki interes i pre nego što smo krenuli da razvijamo svoje brendove, mi smo shvatili da u pojedinim zemljama postajemo toliko medijski prisutni. Bez obzira što su termini za TV prodaju i dalje off prime time, ali ih je toliko da ljudi znaju za to, da to nama daje i komercijalni potencijal da se širimo u druge kanale distribucije. I mi u jednom trenutku osim, pored direct to customer, direct to buyer linija, mi razvijamo i dodatne kanale distribucije. Jedno je wholesale, da ti svoje proizvode daješ retailerima da prodaju u svojim prodavnicama i drugi korak je da ti otvaraš sopstvene prodavnice. Jer ono što je do tada bio samo kanal direktne prodaje, sada počinje da bude i kanal promocije proizvoda i zašto onda ne bih razvio i multichannel strategiju i to mi radimo. Osim toga što imamo jedno vreme čak i neke svoje kataloge i tako. I onda dolazi dotle da ti prosto vidiš koje kategorije proizvoda su zanimljive kupcima i jedne od najzanimljivijih kategorija su bila ono što je vezano za spavanje. To su jastuci, dušeci, pokrivači i tako dalje. I odatle dolazi ideja da se krene sa Dormeom, gde mi nalazimo i taj jedan specifičan patent tada te neke memorijske pene i tako da to rade. Mislim, dušeci od memorijske pene nisu unique patent, ali je to kategorija u koju mi ulazimo. I druga velika kategorija u TV prodaji je sve što je vezano za kuhinju i zato se ide u liniju Delimano. I ti imaš, i ovo ti je odlična paralela koju si povukao. Svi oni koji imaju dobre platforme, oni onda uvode i svoje proizvode i to smo i mi radili. Ono što je dalje ključno za razvoj cele ove priče je da ono što je na početku bilo, što sam rekao, da smo morali da otvorimo svoj call centar, iako je to dodatan trošak i tako dalje, tada nisi svestan u tom periodu koliko je direktni kontakt s kupcem veliki kapital. Kako počinje da se razvija, a mi smo svedoci toga, kako počinje da se razvija online prodaja, kroz razvoj interneta i tako dalje, taj direktni odnos sa kupcem je tvoj veliki kapital. I negde tamo već, krajem prve decenije 21. veka, znači 2008, 2009, 2010 i tako dalje, nama taj kanal distribucije, lojalni kupci, postaje najbitniji. 

Ivan Minić: Ono što je meni fascinantno je da ste vi tada radili stvari koje danas i dalje 90% firmi sa kojima imaš direktan kontakt ne rade. Znači te potpuno je normalno u Srbiji da te pozove operator koji zna, znači vidi u sistemu koji ti mobilni telefon imaš, vidi da imaš mobilni telefon poslednje generacije i da poslednjih deset godina imaš uvek, poslednja ili pretposlednje generacije, i ponuditi po super ceni tri generacije star telefon. Ali ljudi, jel’ vi vidite? Pa ne vidimo, znate, ali nama su rekli da zovemo redom. Super. Onda ne znam, pozove te banka i ponudi ti cash credit koji vide tvoju mesečnu potrošnju, promet i sve ostalo. Ne znači ti apsolutno ništa, ali ne, oni su tebe zvali i sad, znaš, kad se to desi jednom u dva meseca, o, nema veze, a kad se to sad dešava, svaki drugi, treći dan te neko zove, to je uznemiravanje. Uznemiravanje, a potpuno je beskorisno. Ne daje nikakav rezultat. Sad, ja se sećam, jer naravno i mi smo bili jedna od porodica koja su u neku trenutku kupili neki proizvod, i vaši su bili dosadni. Ali znaju koga zovu, znaju kad šta se dešava. Šta je kupljeno, kad je kupljeno, kad je rođendan, evo poseban popust za rođendan, evo posebna ponuda za rođendan. Mislim, okej, jeste malo navlakuša, ali kupovali smo neke od takvih stvari zato što dobiješ dobar popust za rođendan. Što ne bi kupio još dva jastuka sa 30% popusta kad si zadovoljan tim jastucima, super su ti. Znaš kako, sofisticirano je za naše pojmove. Verovatno je CRM normalan koncept u Americi 30 godina u tom trenutku, ali kod nas se niko ne bavi time na Iole pismen način. 

Branimir Brkljač: Znaš šta, naša prednost je bila to da smo sledili kako smo imali kontakte i s američkim i zapadnoevropskim kompanijama, jer su nam bili partneri, od njih smo i kupovali proizvode, ali sretali se na sajmovima, konferencijama i tako dalje. I onda smo, kako kažem, pratili šta oni rade i ono s ponosom krali te ideje i primenjivali i kod nas i bili pioniri na tom području. Pazi, danas smešno zvuči kad ja tebi kažem da je, mi smo imali sopstveni klub lojalnosti 5 zvezdica, jel’ tako? Pazi, mi smo to naplaćivali. Mi nismo to davali ljudima. Mi smo, ako hoćete da budete član kluba, platite, još nije bio velik iznos, ali plati pa ćeš biti član kluba. To je danas nezamislivo, zato što kad god kupiš nešto, pošto danas zbog načina plaćanja i sve komunikacije, imaju sve tvoje podatke, tako da će ti pokloniti loyalty card, pa će te onda, ovo što ti kažeš, maltretirati i tako dalje. Mi smo imali i posebne programe i treninge da ljude ne opterećujemo i ne davimo. Dobro, nije to uvek tako bilo, ali je jako bilo bitno da ti u kupcu dobiješ ambasadora svog brenda, a ne neko ko kaže e, nemoj ovih iz Top Shopa, ubiše me, udaviše me. I ti si onda duplu štetu napravio. Izgubio si lojalnog kupca koji je više puta kupio kod tebe i dobio si negativnu promociju. Tako da smo tu imali posebne treninge, posebno osposobljavanje ljudi da stvarno ljude ne tretiraju kao brojke na spisku, već kao ljude i da se tačno vidi koja je istorija, šta su, kad kupili, koliko kupuju i tako. 

Ivan Minić: Sada jedna od stvari koje se ja sećam, opet od ovih ljudi koje sam znao iz te priče, kojima je to bio negde i početak karijere često sa fakulteta, jeste da je postojao taj moment da ljudi uđu u sistem kroz jednu poziciju, ali da ukoliko su kapaciteti i zaista dobro rade svoj posao, napreduju i nekada napreduju u okviru zemlje, nekada napreduju u okviru sistema, pa odu na tržište koje je mnogo kapacitetnije i gde može da se napravi veća razlika, što mi govori da ste se vi zaista bavili svojim ljudima i tim poslom. Ta firma nije mogla da poraste i da bude tako dobra da vama nije bilo stalo do toga da zadržite neke sjajne ljude. Kako je to funkcionisalo? To opet nije baš nešto što je mnogo karakteristično za poslove ovde. 

Branimir Brkljač: To je ključno pitanje bilo, jer ajde pokušaj da sagledaš stvari iz moje perspektive, odnosno iz naše perspektive, kad ti otvaraš neku novu zemlju, znači ti ne možeš da odeš u tu zemlju, Rumunija, Mađarska, Slovačka, i da sad raspišeš konkurs ko će da bude u tom timu. To je to novi biznis model, znači nemaš nikoga koji ima neko prethodno iskustvo. I naš pristup je bio uvek da onda iz neke od postojećih zemalja, u početku je to bila Slovenija, a kasnije i druge, uvek pošaljemo nekoga da vodi firmu, novo otvorenu firmu. Ali ta osoba, ne samo jedna, nekad je to bio i tim, dvoje, troje ljudi, zavisi koliko je velika zemlja, koji onda tamo biraju i regrutuju lokalne ljude. Ali naš zahtev prema njima je uvek bio da se kroz rad lociraju oni kadrovi koji mogu da izrastu do neke više menadžerske pozicije. Jer ideja je bila da u relativno kratkom periodu lokalni menadžment preuzme vođenje firme. A naš postojeći koji je otišao u tu zemlju ima zadatak da taj know-how i tu ekspertizu prenese na taj tim. Tako da je to bio jedan, tu smo razvili jedan vrlo specifičan model da je to zadatak ekipe koja odlazi u novu zemlju. I onda smo imali, kako se povećavao broj zemalja, uveli smo i sistem regionalnih direktora. Znači to su ljudi bili iz menadžmenta koji su pokrivali određen broj zemalja. Ti u jednom trenutku ne možeš da budeš ovde za 20 zemalja, možeš da budeš za 3-4. I gledali smo da to budu ili kulturno bliske zemlje ili po neki drugi način povezane. Ali je uvek zadatak bio da što pre dobijemo ljude iz lokalne zemlje da uđu u taj menadžment, da se kroz to uče i onda neki od njih odlaze u neke treće zemlje. Jedan onako primer koji je stvarno vrlo specifičan bio, kad smo otvarali baltičke zemlje, Estonija, Litvanija, Letonija, zato što ja malo imam ovo, kako se kaže, ali znamo koje su to zemlje. Mi smo bukvalno imali interni konkurs u firmi, ko će da se prijavi. I ono što je jako ohrabrujuće je bilo, nama se javio čovek iz računovodstva jedne firme, onda šefica call centra iz druge zemlje. I bukvalno smo troje ljudi koji su čak nisu bili, znali su ono biznis i tako, ali nisu u tom trenutku bili u nekom top menadžmentu, oni su otišli tamo i sve troje su bili vrlo, vrlo uspešni, vrlo brzo regrutovali ekipu odande. I kako se to širilo, mi smo shvatili da taj know-how mora još efikasnije da počne da se izmenjuje i onda smo formirali i sopstvenu internu akademiju, koju smo locirali u Budimpešti. I to je bio ceo program učenja, da su dolazili ljudi iz različitih zemalja i prolazili tu obuku i šta je TV prodaja i kako se rade u call centrima i ceo taj sistem, to smo razvili. Koji su jedno vreme i živeli tamo, onda se vraćali u svoje zemlje pa se ponovo vraćali na akademiju. Ali šta smo, osim tog znanja koje smo na taj način daleko efikasnije prenosili, obezbedili smo i razvoj njihovih odnosa međusobno. Tako da su jedni i drugima bili suport gde god da su posle bili u kojoj god zemlji da su bili. I taj kapital koji smo tu razvijali je bio jako značajan za dalji razvoj kompanije. 

PAD TV PRODAJE

Ivan Minić: Ti si u jednom trenutku izašao iz te priče i pričaćemo i o tome, ali ono što me zanima je da li u periodu na vremenskoj liniji gde smo otprilike sada i bližimo se tom trenutku, da li se oseća značajan pad televizije u odnosu na druge kanale? Da li se vi transformišete značajno od toga na ove ostale kanale i druge još kanale o kojima danas pričamo? 

Branimir Brkljač: Naravno, to vreme kada se taj naš model TV prodaje razvija, on u jednom trenutku eksplodira i rekao sam to nam omogućava da otvorimo druge kanale distribucije gde ta televizijska reklama, televizijsko oglašavanje to pomaže. Ali sa pojavom interneta i brzim razvojem interneta, ceo taj, sad ja upotrebljavam reč internet koji nosi sa sobom tu online prodaju, mi vrlo brzo otvaramo i to kao još jedan kanal distribucije. U početku je to samo još jedan kanal distribucije online. I zbog strukture potencijalnih kupaca on nama nije jako brzo se razvijao, zato što ipak glavni deo kupaca naših, u tom trenutku govorim, su ljudi srednje i starije generacije koji ipak malo sporije prihvataju taj novi model, odnosno taj novi kanal. Ali se u među vremenu to toliko promenilo da je sada bez online prodaje kao core linije se to ne može zamisliti, ali prilagođavamo se tome. Televizija, dok sam još ja bio tamo, televizija je i dalje dominantan komunikacijski kanal. Ali u velikoj meri ona podupire ove tradicionalne druge kanale, maloprodaju, veleprodaju, call center i tako dalje. A online počinje i neki svoj samostalni razvoj, jer on ima i svoje pravila i svoje mehanizme i oglašavanja i komunikacije i svega toga. Ono što u tom trenutku će zafaliti i Topshopu, ali ne samo Topshopu kao Topshopu, već svim kompanijama koje se bave tom tradicionalnom TV prodajom, jeste ograničeni portfolio proizvoda. Jer glavne platforme za online trgovinu, one su neutralne do proizvoda. One razvijaju odnos sa kupcima i prihvatiće sve proizvode koje se neko registruje za to. A ti kada kupuješ proizvode i to kada imaš samo svoje proizvode, to je mali broj proizvoda za samostalnu online platformu. 

Ivan Minić: U jednom trenutku, konkretno, znam za Dormeo, Delimano verovatno jeste, mislim da su bili i još neki brendovi, ali Dormeo se jeste razvio na ozbiljan portfolio proizvoda. Nišno u okviru toga, ali je tu bilo više desetina proizvoda i podvarijacija i kombinacija i svega toga. I on jeste nastavio da živi neki svoj nezavistan život, u suštini, kroz brend koji je na svom domenu. 

Branimir Brkljač: Jeste, jeste. To je sada odraslo dete, osamostalilo se, sada je to samostalni brend. On čak, ok, neki ga ljudi i vezuju za TopShop, ali sve manje. To je, mislim, to je i cilj bio.

PROMENA KURSA

Ivan Minić: Kaži mi kako dolazi do toga da ti razmišljaš da izađeš iz te priče, da kreneš nešto drugo? 

Branimir Brkljač: Mogu da ti kažem da odgovor na to pitanje i dalje tražim. Najiskrenije sam ovo sada rekao, jer ja sam, to je 2012.-13. kada ja izlazim iz kompanije u kojoj sam i partner bio. To je, da sada ne bih filozofirao previše, ali to je neki unutrašnji osećaj bio da prosto je to jedna epizoda moje profesionalne karijere, profesionalnog života koja je došla do tog kraja i da je treba na taj način zatvoriti. Ja zaista nemam nikakav sada argument koji bi bio zasnovan na nekim činjenicama, pa sam ja procenio, pa ovo, pa ono. Ne, to je prosto, ta epizoda mog profesionalnog života, to je nešto najznačajnije u mom profesionalnom životu, na koji sam najviše ponosan. 

Ivan Minić: Dobro, ali to je 20 godina. 

Branimir Brkljač: To je 20 godina jednog, ono, potpuno predanosti tome. To je moj život, tu granica između mog privatnog života i tog nije postojala. Ali ovo ne govorim da bih se žalio, naprotiv. Drugo, ono šta je bio moj domen, koja je moja odgovornost bila, to je to širenje biznisa, praćenje tih novih trendova i to, to je mene jako motivisalo i to je zahtevalo jako mnogo putovanja. Ne znam, moj prosečan broj dana na putu, toliko godina je bio između 230 i 270, tako. Imao sam dva ofisa, Ljubljana i Budimpešta, gde sam delio, mislim zbog lakše organizacije celog života. To je stvarno bilo onako potpuna predanost tome i dođe taj moment da je to ono, da je to to. Evo, nemam drugi odgovor. I moj partner, kad sam mu rekao da bih ja taj deo završio i moje kolege, svi su bili onako iznenađeni kad su to čuli, ali to je bila moja odluka. Pre toga je došlo do toga da smo i već došli do tog nivoa da je Studio Moderna tada dobila i jednu manjinsku investiciju od strane investicionih fondova globalnih, tako da smo već i tu bili prepoznati kao vrlo uspešan projekat, ali jednostavno meni je bilo to okej, to je to. I u trenutku kad sam ja doneo tu odluku, ja nisam imao ideju, a šta onda? Jer, kada se toliko posvetiš tome, kada se celo daš u to, ti s te perspektive ne možeš da razmišljaš šta dalje. 

Ivan Minić: Nema backup. 

Branimir Brkljač: Nema, nema. Ti znaš samo da moraš tu stranicu da zatvoriš, da bi dobio neko vreme da razmišljaš šta onda. 

Ivan Minić: I kad si zatvorio tu stranicu i dobio malo vremena da razmišljaš, šta si smislio? 

Branimir Brkljač: Razmišljam. Pa nije, tu su sad jako složena i osetljiva pitanja. Jednu stvar sam shvatio ja posle završetka ove poslovne priče. Ja sebe više ne vidim u nekoj novoj poslovnoj priči, da kreneš biznis, da se to razvije do tih nekih granica itd. Ne, sada je moja ambicija potpuno drugog tipa, a to je raditi nešto što ima neki drugi smisao, a ne samo graditi biznis, dizati prihod, profit itd., već biti prisutan prosto u nečemu što te ispunjava iz drugih razloga. U neposrednom periodu, posle izlaska iz Studio Moderne, ja sam stvarno uživao u tome da prenosim to iskustvo iz tog perioda. Voleo sam da govorim na konferencijama gde sam bio pozivan, da sam angažovan u nekoliko konsultantskih aranžmana itd., ali nisam hteo da uđem ni u konsultantske vode, zato što to mi je… jednostavno ja sebe ne vidim u tom svetu, da ja sada uzmem nekome pametujem šta i kako treba. Prosto nije to moja priča. Tako da je prosto to, kada sam malo osmislio šta i kako, privlače me oni projekti koji imaju i neki društveni uticaj, neki efekat koji nije samo u prihodu, profitu itd. 

Ivan Minić: I meni nekako čini da kada na tom nivou zrelosti i godina i iskustva i svega, i nekog rezultata koji je ostvaren, da nakon toga je mnogo teško, ima ljudi koji mogu, ali ja zaista nikad nisam razumeo te ljude koji sada mogu ponovo, bez onih 20 godina mladosti, da krenu od nule, neko ludilo i ponovo i sve. Zapravo većina ljudi se okrene ka tome da ima neke projekte koji ih ispunjavaju. I da živi onaj život koji nije imala vremena da živi prethodnih 20 godina, jer nije imala vremena da ih živi. Nebitno da li je u pitanju neko koji uspe u biznisu ili neko koji uspe u sportu. Ja sam par takvih ljudi koji kao, znaš, ja sam video celu Evropu, znam sve aerodrome, ali ja suštinski nisam video ništa. Jer moj život je bio deset meseci godišnje drill, a dva meseca oporavak od toga, jedno mesec i po i 15 dana na moru sa porodicom. Ja hoću da vidim te stvari, ja pamtim, ne znam, po lepom Valensiju, ali nisam prošetao  nikad Valensijom. Ja sad hoću sa porodicom da prošetam Valensijom ili hoću da obiđem nešto što mi je važno ili hoću da vidim nešto što nisam video. A da kada imam viška energije, inspiracije, svega, se posvetim nekim projektima za koje se nadam i želim da ih napravim da budu samoodrživi, ne zbog mene, nego zbog smisla i zbog ljudi koji će tu biti. I ja tako to vidim. I meni je ta priča prevashodno sama o knjigama. 

Branimir Brkljač: Odlično si opisao upravo moj motiv, apsolutno.  Ja sam za tih 20 godina stvarno proputovao svet i to, ali ne mogu ti reći sad baš to šta sam od toga video. Sve je bilo vezano za biznis. Ne žalim se daleko od toga. I prva stvar koju sam radio kad sam izašao iz studija Moderne, to sam svesno doneo odluku, otišao sam na put koji je malo više od meseca dana bio po Australiji i Novom Zelandu. Zašto? Pa to je jedini deo sveta koji nisam poslovno obišao i video. I drugo, razmišljao sam kad ću ići tamo, to je, ne kaže se džabe u engleskom ono slangu kako zovu Australiju, down under, dole ispod. Mislim to je stvarno, to je potpuno drugi svet i to me jako osvežilo. To je potpuno promena perspektive i onako… Taj pogled odozdo. Taj pogled odozdo. Mislim, baš je to ono. I jedan deo tog puta sam proveo sa sinom koji ti je bio gost ovde, tako da nam je to bio jedan bonding koji je bio jako vredan i za mene i za njega. Ali kažem, to je bilo da ono napraviš ono cut za to. 

TERRA PANONICA

Ivan Minić: I sad, taj moment, ja ne saznajem odmah za Mokrin House, ali se sećam prvi put kad sam video logo, znaš što je bio lep i boje su bile dobre, i Terra Panonica. Kao pojam. Zato što je tako dobar. I sad, sve to što se dešava u okviru inicijative i svega toga, ti shvatiš da kako prolazi vreme, sve više nekih magičnih stvari potpuno se dešava tako što je nešto počelo tamo, ili su se neki ljudi sreli tamo, ili je neko otišao tamo da se oporavi, pa se nije samo oporavio, nego je napravio sebi potpuno jedan shift u životu. A kao, brate, to je lepa kuća u selu u Vojvodini, nije sa to ne znam šta. Ali nešto jeste. Pa ako možeš samo da mi objasniš šta je. 

Branimir Brkljač: Meni je, ono, Mokrin House nešto što mi je, ono, u čemu sam našao smisao i jako sam ponosan na to da sam pokrenuo to. Moji motivi su potpuno drugačiji nego što je to bilo sa Studiom Modernom i celom tom pričom. Ta priča počinje opet, kao i ova priča sa Kosmodiskom i Top Shopom, kreće potpuno slučajno, bez ikakve neke velike ideje. Rekao sam da sam rođen u Kikindi i do kraja srednje škole živeo tamo. Mokrin je, ono, 14 kilometara od Kikinde. I moj drug iz srednje škole mi je rekao za jedno napušteno imanje koje je više od 20 godina u selu Mokrin bilo napušteno. I moja ideja da kupim to imanje i da tu se nešto obnovi je bila da kad s vremena na vreme dođem u svoj stari kraj da se društvo okupi. Eto, znači opet nema ideje. E ja sam tačno video šta će biti. Ne. Opet splet okolnosti, nalećem na grupu mladih studenata arhitekture u Beogradu koji… A tražim predlog kako da se renovira to imanje i to imanje ima predivnu priču, ali to je za drugi put. I prihvatam ideju te grupe studenata, to je njima prvi projekat u životu, a ne nekih studija koji su mi predlagali, uglavnom da se obnovi kako je nekad bila vojvođanska kuća i to. A oni predlažu potpuno od modernih materijala jednu urbanu tačku u jednoj ruralnoj i zapuštenoj sredini. 

Ivan Minić: Znači šašavo. 

Branimir Brkljač: Izgleda šašavo, ali vidimo da i to deluje. Možda je to izgledalo šašavo, ali deluje ono, kako da kažem, slogan mog života, a ne samo projekata. Što je skroz ok. I to kreće, ono, to je potpuno suludo. Potpuno suludo. To je ono kao čekaj, jeste to neko zeza ili o čemu se radi. Ali mene to sad privlači. I tu sam shvatio šta to povezuje Top Shop i Mokrin House. Povezuje to da u stvari mene uzbuđuju te stvari stvarno iskorak u nepoznato. Nemam pojma gde to vodi, ali ima nešto tu. Čak nije ono, sada oni su to predložili, pa ajmo sada to napraviti, to. Već onda mi pravimo plan da se svake godine, tamo ima pet objekata, da se svake godine jedan objekat napravi, pa onda da vidimo kako tu ljudi reaguju. I tu kreću da se organizuju kulturni i umetnički sadržaji. Imamo Rezidenciju Borovca pisaca, imamo pozorišne predstave i tako. Da vidimo kako ljudi reaguju u tom prostoru i onda neke male korekcije projekta se rade, ali uglavnom to je taj projekat koji je ostao. I taj koncept spoj nespojivog je ono što je meni motiv. Znaš ono, kad kažu, ma ovo nije moguće. E, ajde da   vidiš. Ajde vidiš da jeste. E sad, kako da zaživi ta urbana tačka u jednoj ruralnoj sredini? To zavisi od sadržaja koji se tu da. I ta prva reakcija da smo kroz to da vidimo kako ljudi funkcionišu u tom prostoru, malo to korigovali. Ključni momenat za taj koncept Mokrin House-a kao što je sada, je bio da kad sam ja bio na nekoj konferenciji u New Yorku je to bilo, i tu sam se upoznao, to je bilo pre više od deset godina, tu sam upoznao kompaniju WeWork. Sad to nije baš da se nečim hvališ, pošto znamo kroz šta je WeWork prolazio i kroz šta prolazi i tako dalje. I to je ono co-working prostor i tako dalje. Ali ono što je mene zaintrigiralo tada, oni su tada pričali o stvari koja mislim da do kraja im nikad nije zaživela, da razmišljaju o konceptu WeLive, upravo da ljudi dele prostor u kom žive i tako dalje. I tu je onda došlo do te ideje da Mokrin House može da bude taj neki co-working slash co-living prostor, jer je to vreme kada počinje ovaj pokret digitalnih nomada da se razvija, ali to je tek sam, sam početak svega toga. I meni je kako se ta priča dalje razvijala, u stvari taj spoj nespojivog i dalje je glavni pokretač celog tog koncepta. Sad ti zamisli situaciju u kojoj, u ovim predkoronskim godinama, da ti imaš ljude iz celog sveta koji dolaze u Mokrin. Jedan broj njih ne zna ni gde je Srbija, a ne Mokrin. Ali ova komunikacija koja je sada moguća, oni vide da je to neki prostor gde se oni vide i prepoznaju, jer je to urbana tačka, to je moderno. Taj Mokrin House kad bi sada teleportovao bilo gde u svetu, on dovoljno ne pripada i pripada bilo gde. I to je taj koncept koji ga stvara da je to to. I tu ima niz epizoda kako su Mokrinčani se susretali sa tim ljudima iz celog sveta, ali to je sad druga priča. Uglavnom, Mokrin House je jako prihvaćen od Mokrinčana i to je jako bitno. Tako da je to ono što si rekao, koliko ljudi se tu susretalo, kakve veze su sve uspostavljene u tom Mokrin House-u. Gde ljudi dolaze da rade, ali nije to ono da se zatvoriš pa radiš, ti moraš da imaš i komunikaciju. Mokrin House stvara zajednicu od ljudi koji su privremeno na boravku tu. To je vrlo zanimljivo. Koji ostaju i posle u kontaktu, dobar deo njih, dobar deo njih se i vraća. Sledeća faza u razvoju Mokrin House-a će biti još veća integracija sa lokalnom zajednicom. U tom smislu smo mi pre dve godine pokrenuli jedan projekat sa Deltom i Institutom Biosens u Novom Sadu, Digitalno selo, gde je ideja da se nova ta tehnologija primeni i u poljoprivrednoj proizvodnji, pre svega namenjena malim poljoprivrednim gazdinstvima i tako. Jer želim da pokažemo da je taj život na selu, da ga ne treba idealizovati u nekom romantičarskom smislu. E, super, ideš na selo, živiš. Ne. Ti moraš da živiš ovim načinom života i u jednoj takvoj zajednici. I to je sada veliki izazov i to treba da bude primer kako je to svugde moguće. Tako da je to ono što mene okupira u ovom trenutku. Ali za razliku od faze Studio Moderne i Top Shop-a, ovde ja nisam taj koji će to da vodi. Ja sam ovde posmatrač. I to su neki mladi ljudi, novi, koji donose svoju energiju, svoje ideje da se to dogodi. Ja želim da prenesem svoje iskustvo, ali ne želim da budem neko ko će pametovati šta i kako treba. Zato sam tu više posmatrač i volim da provodim vreme tamo, dajem svoje mišljenje, svoje predloge, ali ne želim da ih namećem. Zato što ovo je stvarno traganje za jednim modelom. Mi smo još na putu u tom i nismo došli dotle, ali smo na tom putu. I Mokrin House mi je pomogao da sebe definišem u ovoj nekoj životnoj fazi. Tako da kad me neko danas pita šta sam ja, ja sam iskusni početnik. I ponosan sam na to. 

Ivan Minić: Drago mi je da smo došli na tu temu. Vratiću se na nju. Hoću samo da zaokružim priču sa Mokrin House-om na jedan način. To je, došao je Covid. Promenio sve. Nije više bilo stranaca koji bilo gde putuju, zato što niko nije putovao nigde. Ono što se jeste desilo oko Covid-a i posle toga, jeste da je gomila ljudi reaktivirala neke svoje vikendice, da je kupila neke vikendice, posebno naših veselih IT-jevaca. I da su deo tog vremena proveli u toj nekoj vrsti poluslobode. Jer kad si zatvoren u stanu, ti si zatvoren kao zver. Kad si zatvoren u kući, imaš svoje dvorište, imaš svoje dvorište. Pa, ako je rodila trešnja, onda imaš i čime da se zabavljaš. A ako nije, uvek imaš da pokosiš makar, i da se igraš sa psom. Međutim, ono što se desilo, desilo se da to uglavnom… Ok, ljudi koji su imali od nasleđa i tako dalje, oni su išli tamo gde imaju. Oni koji nisu, su uglavnom gledali da u okolini svojih gradova nabave nešto. I to je ono, kao to je tu blizu, ne znam, jedan od mojih najboljih prijatelja ima na Kosmaju. Kao to je tu blizu. I ti shvatiš da to tu blizu, 55 minuta vožnje u jednom smeru, 55 nazad. Nije blizu. Mislim, ja sam bliže u Novom Sadu nego što sam kod tebe. Jeste to tu, ali nije to baš tako. Što automatski znači da je, ono, kada su se stvari normalizovale, prestalo to da bude toliko interesantno. Mnogi od tih vikendica su sada zapuštene, neke nisu, neko je to ubacio u svoj životni ciklus i postalo mu je deo, deo života. Ali ono što je Mokrin imao od starta, Mokrin House, jeste priča da ti planski ideš tamo. I kad ideš tamo, ti ideš tamo. Nije to sada uz put, pa ćemo da vidimo. Što ja kažem, ja imam prijatelja, nije bre uz put nigde. I ima taj moment, sećam se kad smo vodili drugara jednog tamo Amerikanca, da je to moment da ti sad staviš to i ti si bukvalno na tromeđi na dva i po sata od tri aerodroma. Što je super, jer dva i po sata nije mnogo. To je taman prihvatljivo, a dovoljno nije uz put da moraš da ideš ciljno tamo. I onda su se ciljno tamo ljudi posvetili deo vremena. Odvoje neko vreme i kažu, ja sad tamo idem na četiri dana i ja sam tamo sto posto ta četiri dana. Nisam ja otišao tamo da budem na pozivima non-stop. Ok, neko komu je to uz put, će možda to i raditi. Ovi koji putuju stalno, njima je to deo ciklusa. Ali svi oni koji su to primarno lokalno, regionalno, koji su dolazili, su dolazili ciljno tamo da se najčešće oporave od stvari koje su im se dešavale. Mislim da je to jedna specifična i energetska stvar, ali i vrlo važna geografska činjenica da si ti na dva i po sata od tri aerodroma, što je tačno dovoljno daleko da s namerom dođeš. 

Branimir Brkljač: Tako je, ne isplati ti se. Nemoguće je da ti dođeš, budeš par sati pa se vratiš. To nije to. I ono što je na početku izgledalo kao velika mana, da je to od Beograda dva i po sata, se pokazalo u stvari kao prednost. I sada kada već govorimo o ovom post-Covid periodu, još uvek se ta putovanja tih individualnih digitalnih nomada nisu vratila u punom smislu, ali ona transformacija koja se desila, desila se u korporativnom svetu, jer sada je novi trend, kao što svi znamo, taj rad od kuće ili work from anywhere. Ali šta kompanije shvataju? Da taj rad od kuće utiče na socijalnu povezanost ljudi u timovima. I mi sada imamo povećani interes kompanija koje žele za svoje timove retreat na tako neki mestima. I tu Mokrin House ima opet tu prednost, zato što oni mogu da odu i u neke hotele, ali hoteli su namenjeni drugoj vrsti gostiju. Sada se i hoteli vrlo brzo prilagođavaju tom novom trendu. 

Ivan Minić: A i u hotelu ima mnogo drugih gostiju. 

Branimir Brkljač: Tako je, tako je. A ti ovde dođeš, ovo je praktično, te zgrade okružuju jedan predivan travnjak gde ti možeš da si u kontaktu sa prirodom odmah tu, a imaš svoje mesto za rad i za opuštanje i tako dalje. Tako da je to stvarno jedinstvena tačka za to. I ono što to opet donosi, jer ljudi koji su angažovani, koji rade tamo, to su ljudi iz sela, tako da ćemo mi raditi dosta projekata da vraćamo život i u selo kao takvo. I da, to je sada, taj rad od bilo gde donosi i toga da ljudi više našto, ove mlađe generacije, one više nisu toliko vezane za fizičku lokaciju na kojoj su. I to će još povećati tu fluktuaciju što i nama ide u prilog. 

BLOG ISKUSNOG POČETNIKA

Ivan Minić: Nego, iskusni početniče, pokrenuo si blog. Ima tome sad već neke godine, na srpskom i na engleskom. Neki od nas ovde su čitali taj blog redovno, dok je on redovno, relativno redovno izlazio. Prvo, zašto si ga pokrenuo? Šta ti je bio motiv? A drugo, zašto je on sad negde na nekom holdu? 

Branimir Brkljač:  Imamo neko lakše pitanje ili… 

Ivan Minić: Možda za nižu ocenu. 

Branimir Brkljač: Pa, evo razlog zašto sam ga pokrenuo. Kad sam došao do te spoznaje, kad sam sebe definisao kao iskusni početnik, ja sam jako ponosan na sve ono što sam uradio, ali svestan sam da se, prosto, takvo je vreme da se toliko toga promenilo, da to moje iskustvo ne može biti jednostavno primenjeno na ovu novu situaciju. Ne može, ne može. Jednostavno, i životna i profesionalna faza je takva da to neću ni da pokušam. Ali, ideja iza bloga “Iskusni početnik” je da iz te svoje perspektive, svog iskustva sa svim i ograničenjima koje to nosi, komentarišem neke aktuelne trendove. Kao, prosto, moje viđenje toga. Jedan sebični razlog za to je da mene promišljanje o tome jako, jako privlači. I mislim da mi živimo u jednom vremenu kada treba biti jako oprezan, davati neke konačne odgovore na izazove koje ovo vreme nosi. Sada da parafraziram jednog starog filozofa, ne daj mi Bože da živimo u zanimljiva vremena. Mi živimo u vrlo zanimljivim vremenima. 

Ivan Minić: Na jako zanimljivom mestu. 

Branimir Brkljač: Na jako zanimljivom mestu. I ovo su takva vremena kada neizvesnost nikad nije bila veća. Govorim sada i za naše generacije. Bukvalno od globalnog do lokalnog nivoa. Takva vremena koja su i bila u istoriji ili tako dalje, proizvode dva efekta. Jedan deo ljudi je uplašen jer ne zna šta nosi dan, šta nosi noć i šta će biti sutra. A jedan deo ljudi, manji, smatra da ima odgovore na sva pitanja i nameće svoje mišljenje, stavove i tako dalje. I zato mi vidimo da živimo u jednom periodu gde potencijal za rast i razvoj je ogroman, a istovremeno se sve više razvijaju konflikti i unutar društava i na globalnom nivou. Tako da su baš zanimljiva vremena i nisam baš srećan što u tako zanimljivim vremenima živimo. Ali to je druga tema i moja ideja sa ovim iskusnim početnikom je ne da dociram oko stvari koje su oko, već da prosto dajem neko svoje mišljenje i prosto neku svoju perspektivu koja je možda dobra, možda nije dobra, možda nekome istrigeruje da razmišlja o nečemu i to je meni glavni motiv. E sad, drugi deo pitanja, šta se dešava sa blogom, kao što sam ga i pokrenuo onako, ajde ok, pokrenuću ga. Ja nemam pravi razlog da kažem zašto sam s tim stao. Znam da želim da nastavim. E sad, bojim se da sada javno ne dam obećanja jer onda ću morati da se pridržavam toga, ali evo reći ću, vratiću se. Iskusni početnik je još uvek iskusan i još uvek početnik. 

Ivan Minić: Hvala ti za stvari koje si pisao, zato što je kod mene to vrlo često izazivalo baš taj efekat da ostaviš sa nekim pitanjem i nekom temom za razmišljanje. Da mi daš možda neki uvid koji ja sa svojim iskustvom koje je preveliko za ovaj broj godina, ali ima mnogo iskusnijih i ima mnogo drugačijih uglova gledanja na stvari, da mi daš neki uvid koji ja pokušavajući da pokrijem 360, ipak nisam video sa neke strane, što se ne dešava često i mnogo mi je drago kad se desi jer to znači da postoji prostor. Hvala ti. I zaista želim da se vrati u kom god obliku. Kreiranje sadržaja danas više nije vezano samo isključivo za pisanje ili samo isključivo za video ili samo isključivo za šta god. Tako je. Znači u kom god obliku tvoje razmišljanje je izuzetno dragoceno i ti možda misliš da tvoju priču svi znaju i da ona nije interesantna. Ja je znam prilično dobro i danas sam čuo mnogo stvari koje nikad pre toga nisam čuo i za mene je ovo bilo jedno izuzetno prijatno, lepo, ali i vredno iskustvo. 

Branimir Brkljač: Hvala ti mnogo. Ali pogodio si. Ja se jako često pitam, a koga to zanima? Šta ja mislim o bilo čemu? 

Ivan Minić: Možda treba da pozovemo ljude da ti s vremena na vreme kažu da im to znači, ali dobro. Jedna od stvari koju sam ja naučio radeći, pa radeći podcast možda najviše, zato što u trenutku kad smo krenuli da snimamo Pojačalo, niko nije znao ništa o podcastima. U Srbiji nismo bili prvi, ajde bili su naši drugari Bosanci prvi, ali bili smo među prvima koji su to radili i publika nije postojala. Ti sad učiš nekog da sluša nešto niko ne sluša, ali ljudi gledaju na YouTube-u, pa što ste na crnom, pa što pričate toliko što upadaš ljudima. Dobro, ne mogu sad objašnjavati, nije ni važno, ali poenta jeste da u startu kad kreneš da radiš nešto tako, šta god da je u pitanju. Ti si ludak koji priča u crnu kutiju i nema nazad ništa. I obično ti napišu to nešto, pusti gosta da priča. Pa ja sam ovde seo da se ispričam sa gostom, to vi što sedite sto pored u kafani, to je zato što sam ja dobar čovek, hoću da i vi čujete, ali meni je važno da se i ja ispričam sa čovekom. I taj moment da neko vreme, sad sve manje jer postoji mnogo kanala, ali neko vreme si ti ludak koji priča u crnu kutiju. I to je mnogo teško nekome koje je navikao da uvek ima feedback na sve. I šta radi, i šta kaže. Ako uspe da progura taj deo, ulazi opet u neki period i neki trenutak gde se dešavaju neverovatne stvari. I meni se mnogo puta desilo, mislim, ja sam dosta malo drugačije nabaždaren, ja ako sam rekao da ću nešto raditi, ja ću raditi svake nedelje. I kad mi se ne radi, ja ću i dalje da radim. Jer će početi da mi se radi ponovo u jednom trenutku i ja nekako to osećam. Ali ima trenutak kad kažeš, aj stvarno, možda je dosta. I uvek se desi da neko tad napiše nešto. I ti kažeš, jebiga, ne mogu sad baš da odustanem. 

Branimir Brkljač: To si jako dobro rekao, da ima jedna mala knjižica, Ryana Holidaya, Disciplina je sudbina. Tako da, da. Ili što kaže naš prijatelj, Slavimir Stojanović, sedi, radi, ne seri. 

Ivan Minić: Dosta dobro je on formulisao neke stvari, ali taj moment gde on kaže, radi nešto što ti je teško dok ti ne postane lako i onda nastavi da ga radiš dok ti ponovo ne postane teško. I radi taj ciklus jer kao, to je put na ono kao, ne znam, šegrt kalfa majstor ili taj put do majstorstva koje smo mi nekako ostavili u drugom planu jer je sad najbitnije šta je dovoljno dobro, ali možda sam ja stara duša ili možda sam i ovako, već zalazim u te neke srednje godine, meni je važno da vidim majstora. Jer to pravi razliku. I kad god mi neko kaže kao, ne znam, odeš na, ja ne idem toliko često u pozorište, volim da idem, ali ne idem često. I kao, odeš i nemaš pojma ko su ljudi koji igraju. Jer ljudi koji igraju u filmovima i serijama su vidljivi, a ovi nisu toliko, ne znaš ih. Ne znaš ko je, ali tačno znaš da je car u tome što radi posle pet minuta. Kao što kad odeš da gledaš utakmicu i ne znaš ko igra na terenu, posle pet minuta znaš ko je car. E, to. To mi treba. 

Branimir Brkljač: Razumeo sam te. Hvala. 

Ivan Minić: Hvala puno. Mnogo mi je značilo lično. Siguran sam da će značiti i onima koji budu slušali. Držim te za reč. I još ćemo pričati. Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da je bilo interesantno. To bi bilo to za ovu nedelju. Mi se vidimo ponovo naredne.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.