Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, -u, na Apple i Google podcasts.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moja današnja gošća u Pojačalu je Branislava Gajić Stanojević, odnosno Brana Infostud, sada Inspira grupa. Mi se znamo već više od 20 godina i priču o nastanku Infostuda i rastu do danas smo ispričali iz dva ugla. Pre pet godina kada je bio Bane i pre nekih godinu dana kada je bio Stefan. Nismo samo čuli ugao kreativca i osobe koja je tu od početka bila zadužena za kreativne, ali i te neke humane stvari koje su bile jako važne. Rad sa ljudima, prvu zaposlenu, čini mi se i prvu direktorku, koja je u suštini jedna od najvažnijih kako je ta firma nastala, rasla i kako se oblikovala i transformisala u tom periodu. Videćete da su uglovi vrlo slični, ali da postoje značajne razlike u tome kako je ko kroz život proživljavao svaku od situacija, uloga i transformacija koje su se firmi dešavale od nula do sada više od 300 zaposlenih. Brana je jedna od onih ljudi koja je nesebično delila svoje iskustva u raznim formama u prethodnom periodu i meni su na momente te stvari bile jako dragocene. Voleo sam da čitam njen blog, volim da pričam sa njom kad imam prilike da se vidim jer taman tih nekoliko godina koliko je starija mi daje jedan uvid u to ne toliko kakav posao treba da bude, nego kakav život treba da bude da bi imao nekakvog smisla. Ja sam uživao, a verujem da ćete i vi. 

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Sa nama je i Orion telekom – provajder najbržeg optičkog interneta u Srbiji, sa više od tri decenije iskustva. Osim fantastičnih ponuda za fizička lica poput Interneta bez ugovorne obaveze, posebnu pažnju bih vam skrenuo na širok portfolio usluga za biznis korisnike. Orion nudi Cloud infrastrukturu koja može da odgovori svim potrebama i izazovima sa kojima se kompanije sreću, kao što su: modernizacija IT sistema, skalabilnost, optimizacija troškova, digitalna transformacija i implementacija inovativnih rešenja. Uz njihova Cloud rešenja garantovane su vam vrhunske performanse, 24 časovna podrska stručnih lica kao i napredna sigurnosna rešenja. Za sve dodatne informacije pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs ili ih pozovite 011 4100 007

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

POČETAK RAZGOVORA

Ivan Minić: Brano, dobro mi došla. 

Branislava Gajić Stanojević: Hvala ti na pozivu. Ćao. 

Ivan Minić: Mislim da je u vašoj priči, da kažem, kao Info Studio, danas Inspira Grupe, jako dobro što ćemo kroz Pojačalo, kroz različite epizode, moći da vidimo zapravo uglove sva tri foundera koji su u svojoj suštini potpuno različiti ljudi. Mislim da je to jako dobro za sam biznis zato što dajete tri različite perspektive. Koje bi, u suprotnom, morale da se na neki način dobavljaju sa nekih drugih mesta. Ovako zajedno možete interno sve to da rešite, a i hvala Bogu sad da je sve to poraslo toliko da zaista imate gomilu sjajnih ljudi u timovima koji mogu da pomognu, ali kada se setim tog nekog perioda kad smo se upoznavali pre 20 i neku godinu, svi smo mi bili klinci, a i Bane je bio najmanji klinac, on je već bio odrastao. Ali svi smo mi bili klinci i potpuno mi je neverovatno, a sledeća godina je 25 godina od kako ste vi počeli. 

Branislava Gajić Stanojević: Tako je. 

Ivan Minić: 25 godina nečega sa ovih prostora što egzistira na internetu i postalo je i već dugo je jako važan deo naših života na toliko različitih načina. Znaš, ako nemaš ni jednu temu u životu kojom treba da se baviš, ti si ipak na polovnim automobilima, makar da pogledaš šta ima u oglasima. 

Branislava Gajić Stanojević: Makar to, da. Oni su love brand. 

Ivan Minić: Ti si, da kažemo, onaj kreativni deo priče. Ne samo to, kad si founder, onda si i sve ostalo, ali da kažemo u početku svega toga. Sećam se da mi je to bila jedna stvar koju sam zapamtio. Ti si kreirala čovečuljka koji je postao simbol Infostuda i koji će kroz sve naredne iteracije da se pojavljuje, do ovog sad, poslednjeg redesigna. 

Branislava Gajić Stanojević: Da, da, otišao je u penziju sada, zasluženo. 

Ivan Minić: Hajde da krenemo kao što krećem sa svima, jer mislim da je to jako važno, taj sam početak i to mantra pitanje šta si ti htela da budeš kad porasteš? 

KAD PORASTEM BIĆU

Branislava Gajić Stanojević: Ne znam šta sam htela da budem kad porastem, stvarno. Nisam imala neku viziju, sad ovo ono ili tako nešto. Ali jako se dobro sećam jedne stvari, a to je da sam htela da napravim nešto veliko. Samo mi je bilo jako veliko pitanje šta će to biti. I realno mi kad smo i počeli s Infostudom, nismo imali pojma u kojem pravcu će to da ode. To je bio sajt za studente. I postao je mnogo više od toga. Ali sada mi je to neko pričao, jel da… 

Ivan Minić: Dobro, niko nije to mogao da pretpostavi. A u tom nekom periodu, baš ono, kad si mala, škola i sve ostalo, kad prvi put imaš priliku da na neki način organizovano budeš izložena gomili različitih stvari, šta te je privlačilo, šta te je vuklo? 

Branislava Gajić Stanojević: Što kažeš, ja sam baš taj kreativac. Ja sam se bavila slikarstvom, interesovala me psihologija, kako sam onda sazrevala. Pisala sam pesme, od uvek sam pisala jako, jako puno. Tako da mnogo više su me vukle te kreativne stvari. I za malo da odem na neke umetničke fakultete ili na psihologiju, otišla sam onda kasnije u komunikologiju. Ali sa druge strane ja potičem iz jedne potpuno ekonomske porodice. Znači, oba roditelja su bili profesori na ekonomskom fakultetu. Moj brat je studirao ekonomiju, bavio se bankarstvom i slično. Tako da uvek sam imala neku vezu sa tom praktičnim delom stvarnosti. I ono što je meni jako drago, ja sam završila i srednju ekonomsku školu. I to je bila doza ekonomije koja je meni bila stvarno onako potrebna i draga. Ali je bilo dovoljno za mene. I onda sam se opet vratila u neke druge vode. Tako da, vremenom, mislim da sam nekako uspela da izgradim stvari koje mislim da manji broj ljudi ima. A to je da mogu da budem i vrlo kreativna, a mogu da budem i jako dobro organizovana. I to često je u koliziji jedno sa drugim. Znači, mogu da budem i brza, a mogu da budem i staložena, imam stavljenu loptu i slično. Sad samo treba potrebi pravu situaciju, kažem ta, da primeniš. 

Ivan Minić: Kako je bilo okruženje u Subotici kad si odrastala? 

Branislava Gajić Stanojević: Pa nekako solidno pitomo. Mislim da je to neka vrsta blagodeti kada odrastaš u manjoj sredini, iz moje perspektive naravno. Zato što nekako odrastaš u sigurnijem okruženju kome bolje poznaješ ljude. Ja sam po prirodi bila introvert i dosta ovako povučenija osoba i vremenom sam morala da naučim da se otvaram. Postala sam ono što danas zovu outgoing introvert. Jel’ da? I dalje sam to što jesam, ali mogu da se otvorim. I odrastanje u takvoj sredini je meni pomoglo da zapravo mnogo slušam ljude i posmatram. I to je vodilo kasnije i ka introspekciji, ali i ka boljem razumevanju ljudi. Jer ti kada samo pričaš svoju priču, ti pričaš svoju priču. Ti uopšte ne obraćaš pažnju na ljude oko sebe i šta se dešava. Ali kada ćutiš, slušaš i posmatraš, možeš zapravo da naučiš jako puno sve to oko sebe, a to kasnije dobro dođe u životu. 

FAKULTETSKI DANI

Ivan Minić: I u poslu takođe jako, jako važno. Taj neki trenutak kad se, da kažem, prvi put opredeljujemo, kad prvi put treba da budemo odrasli, jeste trenutak kad biramo faks. Ne mora da nas odredi za ceo život, neke odredi, neke ne odredi, neki završe pa se ne bave time, neki se bave iako nisu završili, mnogo različitih priča. Ali kako si ti razmišljala o tome tada? Ako ti je već ekonomija bila dosta. 

Branislava Gajić Stanojević: Da. Pa meni je zanimljivo u našoj priči, recimo sad kad gledamo svo, svo, svo, svo troje nas. Znaš kako slušamo one priče, manje je važna škola, nema veze, faks, koliko ljudi je napustilo. Ok, nemam ništa protiv, može se i tako i to su, to je ok. Ali recimo i to su neki ekstremi koji potpuno nemaju obrazovanje, pa postigli velike stvari i nemam ništa protiv. Sa druge strane i Branimir i Stefan i ja, znači nas troje osnivača, smo potpuno druga priča. Znači mi smo svo troje učenici generacije, ono 5.00, takmičenja, nagrade, završili fakultete sa visokim prosekom i slično. I uspeli smo ipak, ono od štrebera, jel da, da izgradimo vrlo praktične stvari i stvari u životu. Tako da, kada sam završavala osnovnu, svi moji nastavnici tada su bili u fazonu Branislava mora da ide u gimnaziju jer, znaš, gimnazija to je to kao za ljude poput mene. Međutim, meni je to bilo izrazito dosadno jer da učiš iz četiri godine ono što si učio osam godina, znači ne, ja prosto nisam taj tip, nemam ništa protiv gimnazije, ali to je za neke druge ljude. I ekonomija mene privlačila. Kažem, ja te imam te suprotnosti u sebi, ja sam tipičan blizanac, znaš, ja hoću i ovo i ono i različite stvari. I ta srednja ekonomska meni stvarno jako puno značila i kasnije u životu. Ali mi je bilo jasno da ja ne želim da nastavim da studiram ekonomiju. I bilo mi jasno da hoću da se vratim nečemu onako vezanom ili za psihologiju ili za umetnost i onda sam otišla u pravcu komunikologije i došla u Beograd. Mislim, tada da se novinarstvo je komunikologija, to je bio moj smer, to je postojalo samo u Beogradu u to vreme. I suštinski znala sam ja da neću ja biti verovatno novinar u životu, ali uvek sam umela dobro da pišem. I to je bilo nekako nešto što me je usmerilo ka tom pravcu i valjda sam i svesno i nesvesno osećala da ta oblast komunikacije je nešto što meni treba i za moj lični razvoj, a kasnije se pokazalo i vrlo korisno u životu, opet kažem, i privatno i poslovno. 

Ivan Minić: Kako u tvom slučaju počinje priča sa Infostudom? 

Branislava Gajić Stanojević: Pa, simpatično. Ideja je Branimirova. Pročitao je neki članak kako su u inostranstvu pokrenuli tako neki sajt za studente. Bilo je vrlo jasno da kod nas takve stvari još ne postoje. Mislim, korisnici interneta u to vreme su bili 15%. Tako da to jeste bila prilika i svi smo imali nekako osećaj, u, čekaj, taj internet će biti nešto. Niko nije znao šta će tačno biti, ali još ne postoji, biće nešto. I on je okupio neku početnu ekipicu i ta početna ekipa se menjala, kako su, jel’ da, to, vrlo nove stvari, svi smo studenti, znači, trebalo je neko vreme dok se nismo ustalili, jel’ da, nas troje kao ljudi koji vodimo firmu. Odnosno, u ono, vreme studentsku organizaciju, da budemo realni. I, zapravo, na samom početku, Branimir mene tu cimne, ajde kao da ispomažeš, ajmo, delimo letke, ovo promovišemo, ovamo, tamo i ja kažem da hoću, naravno, ono što da ne. Ja sam skontala, čekaj bre, ja sam njemu besplatna radna snaga. Znaš, čoveče, ovako nećemo, ovo ću i ja moj deo. I tako da, vrlo brzo, postala sam ja ušla u priču. I tako je počela moja priča sa Infostudom, koja se jako lepo poklapala. Mislim, ja sam studirala 19 godina, taman upisala fakultet, posle bombardovanja, znači, cela ona priča, došla u Beograd. Morala da se snalazim u jednoj potpuno novoj sredini, drugačijoj od Subotice. Ali bila sam stalno željna prilika i ambiciozna. I onda šta god da je nailazilo, ja sam nekako probala, ajde da uradimo nešto. I meni je tu bilo prosto zanimljivo da uz fakultet čačkam nešto u računaru, da nešto kreiramo, stvaramo. Ja volim da gradim stvari. Volim da izmišljam i da gradim stvari, a onda se možda ne bih možda bavila građevinom. Ali sada imam četiri zida, pa eto, i tu sam nekako povezana. I u to vreme, znači, ja sam došla u Beograd, nisam imala uopšte računar sa sobom, a mi smo imali sajt, jel’ da? Onda sam prešla u Studentski grad i bukvalno, znači, ja sam radila na Infostudu iz studentskog centra, imali smo nekakav računarski centar, odem tamo zajedno sa svima i oni su sad tu pored mene, ja pravim sajt, jel’ da, unosim podatke. E, onda sam dobila cimerku koja je imala računar. Ja sam se nagovorila sa njom, ako mogu ja malo da koristim njen računar, ne, ne, ne, i tako dalje. I, suštinski, manje, to sve je bilo jako, jako zanimljivo. Pogotovo što smo radili na gerila način, šta možeš kao student da radiš. A u tim godinama to je bilo potpuno, potpuno prirodno. Da malo odeš na faks, malo odeš na žurku, malo lepiš plakate po fakultetima i tako dalje. 

Ivan Minić: Ne, ali taj moment, mislim, sećam se toga gde čekaš da izađe lista primljenih studenata na fakultetu i onda neko ode i javi svima koji su tu u poruci ili u pozivu, traži pa je li ima još neko, jer kao ne postoji, u tom trenutku ne postoji digitalna verzija toga. Vi ste to, da kažemo, prvi digitalizovali, par godina nakon toga većina fakulteta jeste negde uvela praksu da se to objavljuje, ali u tom trenutku to je, brate, oglasna tabla i na nekom lošem štampaču odštampano i sad ti tražiš, i ako postoji osoba koja se zove isto kao ti ili već neko koga tražiš, ti si u problemu jer možda si nekom javio da je na budžetu, a nije. 

Branislava Gajić Stanojević: I pogotovo si u problemu ako si iz drugog grada. Ti moraš da putuješ, jel’ da, kao ja, iz Subotice do Beograda da vidim da li sam prošla. 

Ivan Minić: Da, ili ono, neko javi svima, ali neko mora da dođe, neko zapravo fizički mora da bude tu i zvuči potpuno neverovatno, ali to jeste tako funkcionisalo tada. Sa druge strane i taj neki moment dodatnih nekih informacija koje ti kao studentu trebaju, toga nečega što bi nazvali nekim informatorom o fakultetima, o upisu, o svemu ostalom, takođe nije bilo. Ja se sećam da je jedne godine, možda toga je bilo i više, da je to štampano. Pa smo mi to kao kupovali, pa ti sad to kao čitaš i biraš šta ćeš da upišeš isto i sa srednjim školama i sa fakultetima. 

Branislava Gajić Stanojević: Ja sam tako izabrala fakultet, što sam sedela i čitala i gledala koje smerovi postoje. 

RANI DANI INFOSTUDA

Ivan Minić: Zvuči nadrealno da su takve stvari funkcionisale, ali jesu ne tako davno. I sad, taj neki prvi period Infostuda kada je to sve jedna velika gerila i jedno veliko ludilo, traje neko vreme. I u tom periodu ti si student. Ali kako se usložnjava priča i kako se tvoja uloga u toj priči menja? 

Branislava Gajić Stanojević: Moja uloga se tu najviše promenila kada sam završila fakultet. Odnosno, već sam tu bila pri diplomskom ili nebitno sad, ali od prilike. Ja sam dotle na fakultetu još i radila, radila sam u jednoj istraživačkoj agenciji. I onda sam odlučila, ok, ipak ću se ja potpuno posvetiti Infostudu. Tu sam donela jednu veliku odluku za sebe, uvek me je malo čačkala. Ali ja sam razmišljala za postdiplomske studije, da odem na Cambridge. I sve to su velike dileme, jel’ da? Otići tako negde ili graditi ovo nešto malo što se započeo, još uvek nikom nije načisto šta će od toga ispasti i da li će to vredeti nešto kasnije. Tako da, sve u svemu smatram da sam donela dobru odluku, ali uvek me je malo čačkalo to da bih sam otišla na Cambridge. I, uglavnom, kada sam završila fakultet, prethodno izašla iz firme u kojoj sam radila, ja sam odlučila da se posvetim potpuno firmi. I to je bio ključni moment, da neko se potpuno posveti. Jer dokle god se mi spontano organizujemo, a svi smo studenti, Branimir je radio, znaš, koliko ko stigne, sve to ide ok, jel? Ali nije dovoljno dobro da bi ti krenuo da rasteš iz jedne neformalne organizacije u firmu. I onda sam, ja bukvalno krenula tu da radim. Ajmo sad ok, ne može kada ko hoće, kada ko može, vamo tamo, moramo se organizovati, moramo da uvodimo radno vreme, organizaciju, uloge, ovo ono i slično. Moramo da naplaćujemo. I tada, znači, to je bila neka 2004. godina, 2005. smo uzeli prve kancelarije u Subotici. Znači, krenuli smo da zapošljavamo ljude, ja sam preuzela da vodim. Te godine nam je poseta skočila pet puta, zato što je neko uzeo to da gura posvećeno. I to je bila prelomna tačka i za mene, ali i za Infostud u toj fazi rasta. 

Ivan Minić: Otprilike u to neko vreme sam ja počeo da razmišljam da zapravo neko na pozicijama počinje da razume da ovo što svi mi nešto radimo digitalno ima nekog smisla. I sad, mislim, to je možda glupost, ali ja se toga sećam i meni je to bilo važno, mnogo važno. Sedeo sam u svom tadašnjem omiljenom kafiću i pročitao sam negde vest da je država, mislim, po prvi put za neke zaslužne građane dodelila posebne pasoše i ti si bila jedna od njih i meni je to bilo, znaš, kao ok, neko je konačno prepoznao da što se tiče biznisa i svega što se dešava u poslovnoj sferi kod nas, ne mora sve da bude kamioni, avioni, može nešto da bude i tastature, serveri. I to je bio trenutak kad kao ok, ne znam ni koliko je to tebi značilo, koristilo, niti bilo šta slično, ali taj moment je da neko to prepozna i da kaže ok, ovo ima smisla, makar kao eksperiment, hajde da probamo, ali imamo hrabrost da to kažemo. Meni je to bilo totalno, totalno cool. Kako se taj deo desio? 

Branislava Gajić Stanojević: Meni je to značilo baš iz sličnih razloga, zato što ja sam nekako dobila poruku i nismo samo neki klinci koji tamo nešto čačkaju i možda će od toga nešto biti, znaš, nego počinje nešto od toga da bude. Kako se desilo? Posle sam zapravo čula, meni su samo, ne znam, nazvali ili javili su mi kako god, dobili ste počasni pasoš Republike Srbije, kao evo. Ja rekoh hvala? Mene je to zaprepastilo, pa onda ceremonija da odemo tamo i slično, i onako lepi je, lep je osećaj. I onda sam posle čula, zapravo me je za to prijavljivao, pošto su mogli ljudi da prijavljuju, neko koga misle da zaslužuje, prijavljivao me momak koji je radio kod nas, Tomislav Ćerković, da. Što je opet onako nekako jako lepo i zahvalna sam mu na tome, jer ipak neko s kim radiš, ceni to što radiš. 

Ivan Minić: Mislim da je taj moment, 2005. kada ste počeli, da kažemo i sa kancelarijama i sve, i taj trenutak da je porasla poseta, da je to bio perfect storm sa više različitih strana. Da je i adopcija interneta postala dovoljno visoka, da se desi taj trenutak u ekonomiji, da počinje ozbiljno zapošljavanje, dolaze neki novi sistemi, zapošljavaju neki broj ljudi koji nije, tražimo pet zaposlenih, tražimo 30 visokoškolovanih zaposlenih, treba nam nešto što će privući te ljude i da se tu onda, da kažemo, potrefilo nekoliko stvari koje su donele jedan dobar rezultat i u poseti, verovatno, i u prihodu i u svemu, ali to je zapravo možda i prvi trenutak kada počinje ozbiljno da se priča o tome da je Infostud mesto za zapošljavanje, ne samo za informisanje studenata što mu ime kaže. Kako je došlo do toga? 

Branislava Gajić Stanojević: Ja čak imam dokument, ono stari, ali da neki word u kome je objašnjeno zašto više ne možemo da budemo samo studentski sajt. Studentska ciljana grupa…

Ivan Minić: Kratko traje. Mada se kod nas studira deset godina. 

Branislava Gajić Stanojević: I to, ali isto nije dovoljno. Pa smo krenuli da se širimo prvo sa studenata na omladinu. Jer to je opet šira ciljna grupa, omladina već ima i šire potrebe od samo studiranja. Pa smo došli do toga, ok, jer mi smo pokrili to, ajde, studiranje, pa studentske seminare koje su lično i nama značili puno za naš razvoj. I onda sledeća stvar je bila, ok, šta dalje mladim ljudima treba? Potreban je sledeći posao, makar početni posao, makar honorarni. Mi smo krenuli nekako od toga. Prostor je bio idealan u neku ruku zato što zaista niko još nije digitalizovao taj prostor. Sa druge strane, mislim, mi smo realno napadali velike medijske kuće koje su držale taj biznis. Tako da je bilo zanimljivo, jel’ da? Ali uspeli smo i kompletno smo prebacili to online i vremenom zaista Infostud je postao sinonim za zapošljavanje. Šta je inače jedna zanimljivost? Prvu ponudu za akviziciju mi smo zapravo dobili od jedne studentske organizacije u Beogradu. Tako da bi naš put bio sasvim drugačiji da smo otišli u tom pravcu. Ali definitivno bilo je vreme da se širimo od te ciljne grupe. I onda kada smo ušli u poslove, tu smo shvatili već da, ok, nije bilo tržište tako idealno još tih godina. Znači, mi smo tek u Subotici, gde smo mi radili, tek 2007. dobili dial up. Mislim, a vodiš digitalni biznis. Drugo, odmah 2008. je došla ona kriza, velika ekonomska kriza, gde je zapošljavanje odmah, odmah palo. Sva sreća pa smo mi tu dobro ukontali da je Srbija ipak malo tržište, realno, kada pogledamo, mislim, po broju stanovnika i da je dobro da se mi širimo. Mi smo tada imali obrazovanje, poslove i onda smo ušli u oblast automobila, kupovinom polovnih automobila, koji su tada bili mali sajt, vodio ga je osnivač. Tako da, kada je došla ta ekonomska kriza, zapravo se jako dobro potrefilo što smo mi imali automobile, jer u vreme krize zapošljavanje jako pada. Ali ne kupuju se novi automobili, ali polovni automobili se još nekako vrte. 

Ivan Minić: Sećam se toga, nedavno sam nešto i piskarao na tu temu, jer je bilo 20 godina od osnivanja polovnjaka. Ali taj moment, da ti dobro kažeš, vi ste digitalizovali proces ne zapošljavanja, nego i potražnje kandidata i samog zapošljavanja. Ali ne samo digitalizovali, nego i centralizovali. Pre toga, kada firma hoće da zaposli nekog, ona daje oglas u novine. Ako ti nisi video taj oglas u novinama ili ti neko nije rekao… Ako hoćeš da vidiš šta u tom trenutku ima u ponudi, ti treba da kupuješ x dana novine da pohvataš šta je bilo suštinski, osim kroz neke lične netvorke i to što znaš da tvoje kolege sa faksa prate isto, pa će možda da ti jave ako se nešto pojavi. Ti nisi imao jedno mesto na kome to možeš da saznaš. Ni u ne digitalnom obliku. Tako da su se desile dve velike stvari. E sad, onaj drugi moment tu koji je meni posebno interesantan, ljudi su, čini mi se, tada bili svesni toga da se oglas u novinama plaća. Nisu imali problem, tako su novine funkcionisale vekovima. Ali treba sad da plate nešto na internetu što im nije baš ni jasno šta je, ni kako radi, ni da li to za njih ima smisla. Kapiram da posle prvog pozitivnog iskustva sve ide jako jednostavno. Ali tih prvih nekoliko desetina je verovatno bilo dosta teže. Kako je to izgledalo? 

STICANJE POVERENJA

Branislava Gajić Stanojević: Bilo je čupavo. Prve prodaje obrazovnim institucijama, fakultetima, državnim, privatnim, kasnije firmama. Znači, mi smo objašnjavali, ali to neće da se štampa. Dobro, hoću taj baner, kad će se štampati? Neće da se štampa. Jednostavno, krećeš ispočetka edukaciju, ispočetka edukaciju ljudi. Da budemo realni. Mi kad smo počeli da radimo sa većim firmama, koje već imaju, tu su i korporacije, imaju ozbiljne, izgrađene ljude, a mi smo još klinci koji se snalaze. Treba se snaći u tom okruženju. Bilo je situacija meni tada i neprijatnih, kada jednostavno oni vide da mogu da me malo na sastanku, jel’ da, išamaraju kako im se hoće. I ti, ok, potrudiš se nešto, prodaš po kako si prošao, prošao si. Ali iz tog iskustva učiš, a upravo ono što se dešava kako ti učiš, jel’ da, kroz taj period stičeš iskustvo, naši rezultati rastu. I kako naši rezultati rastu, znači i pogledi ka nama se menjaju. 

Ivan Minić: I još jedna stvar koja je tu bitna, čini mi se, ako se dobro sećam, to je bila prva akvizicija. Vi ste prvi počeli da opet organizovano pišete i objavljujete i kreirate sadržaj, i diskutujete, pokrećete priče na temu HR. Sad to zvuči kao nešto o čemu svi pričaju i u svakom biznis časopisu ili bilo gde trećina sadržaja su HR teme, posebno sada na tržištu gde ti nemaš izobilje radne snage, nego moraš da se boriš za svakog zaposlenog. Jel’ u tom trenutku još uvek postoji kadrovsko, ne postoji HR, ljudi ne znaju šta je HR, ljudi se vode time ako ti nećeš, ima 500 njih koji čekaju u redu za tvoj posao. I dosta je pojam HR-a apstraktan. Naravno, multinacionalkama nije jer oni to imaju, da kažemo, spušteno iz centrale i postoji neki sistem i postoje neka pravila i intervju i sve ostalo, ali kod ostalih mislim da tako nešto ne postoji i da jedan deo toga što kao i sada, ne znam, kandidati se često žale da nisu dobili nikakav odgovor na prijavu i slično. Dolazi iz tog perioda kad nemaš naviku, nikad to nisi radio, ne znaš ni da je to važno, biraš kandidate po nekim kriterijumima koji samo tebi imaju smisla. Sad vi ulazite u to da pričate o tome, a opet to je još jedna pionirska stvar, još jedno polje koje nije bilo ni na koji način pokriveno. Kako, zašto, odakle svest o tome? 

Branislava Gajić Stanojević: Ja se tačno sećam kada sam prvi put čula za HR i to je bilo na studentskom seminaru u Mađarskoj od jedne devojke koja je u Mađarskoj studirala to. I meni to je bilo, šta? Kada prvi put čuješ, ne znaš šta je to. I onda ona meni objašnjava, pa zašto ti ljudi ovo, ljudi, aha. Znači treba je brinuti, aha. Bukvalno, neko ti od nule objašnjava celu tu priču. To je došlo nekako nama prirodno, kako smo ulazili sve više u oblast zapošljavanja. S jedne strane, mi smo prvenstveno pokrivali potrebe ljudi koji su tražili posao. Međutim, onda počneš da primećuješ da i ovi ljudi koji zapošljavaju imaju širi spektar potreba od samo da im se neko prijavi, jel’ da? I tu smo mi onda kupili jedan mali sajt od Nataše Šeldanski, tada, koja se bavila HR-om. I onda je ona nastavila da piše na te teme, jer i po njima nismo bili stručni za to. Tako da, eto, to je bio naš ulazak. A paralelno šta se dešavalo, kako smo i mi rasli kao firma, bla  sam osnovni prvi HR kod nas u firmi, pa sam ga vodila kasnije neko vreme, i onda smo nekako paralelno učili, jel’ da? I super stvar je kada imaš pregled u to šta su potrebe i jednih i drugih. Znači, ljudi koji traže posao i ljudi koji zapošljavaju, stvarno postoje problemi sa obe strane, nekada oni to međusobno ne vide. I onda smo mi krenuli, recimo, i da edukujemo poslodavce. Pa smo napravili nagrade za, jel’ da, najbolji proces selekcije. Pa smo krenuli da olakšavamo poslodavcima uopšte ovo što ti kažeš, da oni jave svim ljudima da nisu prošli. Jer ako ti treba ručno da pošalješ, u to vreme firme su stvarno dobijale 500, 600, nekih i hiljadu kandidata za posao. Ako neko treba ručno svakom da odgovori, to je ozbiljna problematika. Ali onda mi dođemo i automatizujemo ti taj proces i napravimo ti šablon, ajde ga samo doradi, molim te, klikni i obavesti ove ljude da nisu prošli. I ako treba zašto nisu prošli. Tako da to su prirodni koraci kako ulaziš u dubinu teme. I to je nešto što mi radimo sa svim našim biznisima, ovim classifieds, jel’ da, ulazimo u dubinu tržišta. 

Ivan Minić: Jedna od stvari koja se dešava otprilike u tom istom periodu i jeste taj moment gde vi objavljujete da ste dobili investiciju, da ste dobili partnere. Sećam se, ako se ne varam, u Guarneriusu 2007. godine ili tako nešto. I sad ono što je super tu zanimljivo, mislim da tipa sedam dana pre toga sam ja potpisao isto takav ugovor, ali nikom nisam rekao ništa. I nije bilo ni toliko ozbiljno, ni bilo što slično, mi smo bili jako mlada firma, ali vi ste već bili etablirani biznis koji su svi znali, ekipa koja se to veče skupila. I fotke skoro sam gledao, negde mi je iskočilo neko je lajkovao. Kad proskroluješ ko je sve bio tamo, svi su bili. 

Branislava Gajić Stanojević: Da, da, da, jeste. 

Ivan Minić: I mnogo je lepo prisećanje na to sve. I sad, zašto je to vama bilo važno u tom trenutku? Kako ste uopšte došli do toga? Ja se sećam da to jeste bio period, jer sam i ja imao mnogo razgovora. Ja sam pričao ozbiljno sa osam investitora, pa ušao u neku narednu fazu sa tri, pa na kraju dva i odlučio se za jednog. To je trajalo jedno šest meseci i oni su opsedali ovo tržište, jer im je bilo super interesantno da se prošire i ovde. S tim što i ja i još par ljudi za koje znam, sa kojima smo pričali, mi nismo imali biznise. Mi smo imali nešto što bi moglo da bude biznis. Vi ste imali realan biznis koji je sada već postojao u nekoliko vertikala, jedna ozbiljna priča. Kako je to? Šta je tu bilo? 

Branislava Gajić Stanojević: Bukvalno kao što kažeš, sami su krenuli da nas opsedaju. Nismo mi u to vreme tražili investitora, da prodamo firmu, čuveni Exit i nešto slično. Jednostavno su krenuli da nam se javljaju što domaće firme koje su bile zainteresovane da kupe Infostud tada, a onda vrlo brzo su krenule i neke međunarodne korporacije. Kad ti dobiješ takve pozive, pa ajde da čujemo što im da kažu na kraju krajeva. Nije to bio neki poseban cilj, ali u tom trenutku nisi ti siguran u kom će pravcu cela priča da se razvija, koliko ti imaš kapaciteta za to ili ne. Nego odeš da bi po priči počeo da vidiš. Međutim, nama se generalno sve te ponude nisu sviđale. Nismo se nalazili sa ovim ljudima, sa njihovom filozofijom, vrednostima. Generalno sa investicionim fondovima nismo baš imali zajedničku, dugoročnu viziju. Investicioni fondovi imaju svoju svrhu. Uđu, podignu profit i izađu. A mi imamo mnogo dugoročniju viziju razvoja koja je možda i sporiji, ali dugoročno stabilna i održiva. Neke korporacije nam prosto nisu odgovarale jer su više centralizovane. Znaš, mi dolazimo, šapa, to je to, iz centrale sve radimo i tako dalje. Nije nam leglo. Međutim, onda u nekom trenutku se pojavio Daily Mail preko investicijskih bankara ovde u Srbiji i došli su tu ljudi iz Mađarske, znači iz njihovog dela, iz Mađarske da pričaju sa njima. I oni su nam se dopali. Prvi razlog zašto smo mi odlučili da posle prvog razgovora imamo drugi razgovor jeste ljudi su bili normalni i dopali su nam se. Razmišljali su na neki zdrav način, ok, ovde ima puno još da se uradi, tržište može još jako puno da se razvije, treba gledati dugoročno. I znaš, konačno neka priča koja je nama bliska. I tu se nam je kristalizovalo šta je vrednost za nas. Vrednost je sagovornik. Jer Daily Mail je tada imao neke slične biznise, prvenstveno u zapošljavanju u Češkoj, Slovačkoj, Britaniji naravno, pa su ušli u Bosnu, u Hrvatsku. A to je bio period gde smo mi već porasli, ali znaš, nemaš toliko s kim da podeliš iskustvo kako se radi baš ovaj biznis. Imamo mi web ekipu ovde, znaš, možeš pričati o nekim sad stručnim stvarima, već neko znanje se kreiralo, ali niko ne radi baš ovaj posao koji ti radiš. I osećaš da ti fali. A ipak da se vratimo malo u te godine, kako god internet se razvija, ali nisi tako lako dolazio do informacija kao što možeš sada da dođeš. Mislim, da budemo realni, mi kad smo pokrenuli ovo, pa nismo znali za reč start-up. To smo posle shvatili. A, vidiš, mi smo to bili. Tako da shvatili smo, ok, vrednost za nas jeste definitivno velika, to što ćemo imati s kim da pričamo, moći ćemo da dobijemo uvid u to stvarno kako u Češkoj to izgleda, znaš, kako u Britaniji izgleda to tržište, šta su oni napravili, šta im radi posao, šta im ne radi posao. Da ubrzaš sebe, da nešto naučiš, ne ponavljaš neke greške, a neke dobre prakse prevučeš sa tih tržišta. I to je bila stvarno jako dobra odluka tada za naš razvoj. Tih nekoliko prvih godina, to nam je stvarno puno značilo. 

Ivan Minić: U slično vreme, da kažem, prolazim na neki način kroz slične stvari i shvatam, ok, koliko smo mi mali u odnosu na čak i ova tržišta oko nas, čak i na Mađarsku, Slovačku i tako dalje, Hrvatsku, gde kao, ok, mali smo, imamo velike potencijale za rast, i evo, ne znam, 15 godina kasnije, ok, ostvario se dobar deo toga. Ali taj moment gde ja zapravo shvatam koliko je velika vrednost toga da možeš da pričaš sa Mađarima, sa Slovacima, sa Česima, sa Poljacima, jer sa njima ti i dalje možeš da dođeš do neke informacije koja je ispred tebe, ali nije toliko daleko da ti ništa s tim ne možeš da uradiš. Ti kad sedneš da pričaš sa Britancima ili sa Nemcima, ok, Nemci su, odnosno, ceo taj DAH region je priča za sebe u svakom smislu, zbog jezičke barijere i svega, ali ti sedneš i pričaš sa njima i to ti je kao da gledaš, ono, 89. na RTS-u posle 2000. Super, mnogo je zanimljivo, brutalno je, a šta ja sad radim sa tim? Tako je, tako je. Dok ovde imaš nešto što je relatable, imaš zemlje koje su u različitim fazama, neke vrste tranzicije, ok, nisu imale baš sve što smo mi imali, niko nije imao sve što smo mi imali, mi smo dosta posebni po tom pitanju, ali imaju neke momente i traže sebe i tek su pristupili Evropskoj Uniji, bore se i imaju situaciju sa prilivom ljudi, sa odlivom ljudi na neke pozicije i ima toga što tu može da se nauči, a opet, platni razredi nisu toliko različiti. Cene svega nisu toliko različite. Kada pričaju danas, kada je to mnogo češće i otvorenije i mnogo dostupnije, kažem, mogućnost da pričaš sa investitorima, sa fondovima, imaš ljude koji traže samo novac i oni misle da znaju šta će da rade sa tim i neki stvarno znaju, neki samo misle da znaju, ali većina ljudi traži taj neki smart money koji je povezan sa informacijama, kontaktima i svim ostalim stvarima. I sad, u tom trenutku kad se to desilo, to je delovalo kao velika stvar. Bilo je u pitanju 20 ili 25 posto firme. 25 posto. To je delovalo kao velika stvar, opet, zato što je to bio prvi put da se javno priča o tome. Bilo je par, da kažemo, investicija i akvizicija u prethodnom periodu, ali ništa od toga nisu bili realni biznisi koje smo videli. Ne znam, u jednom periodu su, jedna rumunska firma je kupila sve dating sajtove ovde i probala da ih ujedini, pa se to raspalo i ostalo nešto od svega toga. Oni su isto imali viška novca, pokušali da naprave nešto i ja sam pregovarao sa njima, ali to je bio zabavni sadržaj na internetu. Nije to bila suštinska stvar u životima svih nas. Nije to bio već u tom trenutku household item kao što je bio Infostud. Vi ste napravili taj korak, ali evo, prošlo je od tad 18 godina i niste napravili neki dalji korak, niti korak nazad. Zašto? 

Branislava Gajić Stanojević: Pa tada kada smo ušli u celu tu priču, bilo je još i znak pitanja kuda će to ići. Jer prosto, nekako, mlad si, ne znaš kuda stvari idu, držiš razne vrata otvorena,  naravno, uvek situacija može da se promeni. S tim kako je vreme išlo, došao je drugi moment koji je bio 2012. kada je Daily Mail izašao kompletno iz digitalnih biznisa iz cele Evrope. Izašao iz job sajtova iz Britanije i tako dalje. Da se fokusiraju na neke druge biznise, na business intelligence i tako dalje. I sad, jedna od stvari koje sam ja tu shvatila, ok, jeste. Slično što sam rekla u početku, ljudi su nam se svideli koji su došli iz Mađarske. U korporacijama ljudi se menjaju. Pravac može da se menja. Filozofija može da se menja. To što ti neko odavde sada odgovara, ne znači da će on zauvek biti tu, ne znači da će taj pravac biti tu i tako dalje. I onda smo se mi zapitali, ok, da li želimo da idemo dalje u tom pravcu, da povećavamo, da prodajemo veći deo vlasništva ili slično. I shvatili smo, ok, za sada mislimo da mi još imamo šta da ponudimo ovoj firmi, mi kao osnivači i hajde da se držimo toga za sada. Sad, mislim, život ko zna šta nosi. Tako da ta promena vlasništva jeste uticala i na neko naše sazrevanje u tom pogledu. 

KRIZNE GODINE

Ivan Minić: Kako je bilo, kažeš, mlada firma, vi izuzetno mladi u tom periodu i dolazi prva velika kriza. Ta prva velika kriza, pa posle suštinski 2012. je opet za nas lokalno druga velika kriza sa promenom i vlasti i svega i, da kažem, to nekom strukturom i marketinga i svega što je u tom trenutku bilo. To su dve situacije koje su pokosile mnogo online biznisa, koji nisu bili u dovoljno zreloj fazi da mogu da prežive. Ili nisu imali rezervu ili buffer. Ili jednostavno nisu bili spremni na tu neku vrstu dalje kocke. Vi ste to sve preživeli, vi ste u tom periodu dodatno i porasli i sve što dosta govori o tome koliko je, da kažem, struktura zdrava. Ali kako to izgleda kad se prvi put dešava jedna takva situacija da pet puta ti od devet do deset ujutru zvoni telefon i nijedna vest nije dobra. Svi nešto otkazuju, niko ne zapošljava nikog i nema nijedne kampanje. 

Branislava Gajić Stanojević: Vidi, ja to sad kažem ljudima sa kojima sad radim. I kad je došla korona, pa sad ova aktuelna ekonomska kriza. Ljudi, kad imamo dobar period, godinu, dve, tri, drž’, hvataj ovo jer to će proći. Doći će sledeće, sad već dovoljno dobro znam. Ti talasi, kada je sve dobro, traju kratko i onda dođe opet nešto. Sad tada, 2008. i 2009., u neku ruku naša olakšavajuća okolnost jeste što smo bili mali, nismo imali velike fiksne troškove i tako dalje, nešto što bi nam bio veliki teret. S druge strane, nismo bili ni veliki sistem koji sad može imati velike zaleđine, pa znaš ono, mi možemo da guramo krizu i tako dalje. Jako je zaista bilo dobro to što smo ušli u polovne automobile, što sam malo pre pričala jer je to tržište otpornije. Polovni automobili su malo otporniji na krize iako su oni pod uticajem. Ono što je nas tada izguralo jesu bili ljudi jer kad si ti mali, nemaš tu zaleđinu, sisteme, korporacije, šta ti ja znam, jedino ono što može da ti izvuče su ljudi, da te pregura. Mi smo tada, jel’ da, smanjili troškove sve ono što smo mogli, marketing i tako, jel’ da, ono što možeš prvo da sečeš, ali pričali smo jako puno sa ljudima oko toga šta se dešava, držali smo ih u toku sa inflacijom, ovo ono, kako je kod nas u biznisu i jedini budžet koji smo povećali je bio budžet za obroke. Jer ako hoćemo da nas ljudi izguraju, onda uloži u njih. Nismo mi sad u to vreme mogli da ulažemo u plate, ne znam šta veliko, ali mogli smo da se ujedinimo i da poguramo ljude. 

RAZVOJ TOKOM GODINA

Ivan Minić: Jedna od stvari koja se isto da kažem dešava jeste da vas troje foundera, vi imate vašu unutrašnju dinamiku, a imate i to da iako da kažem priča počinje tamo 2000. Sad smo već na 2008. i 2009. To je već 8, 9, 10 godina u nečemu. To su one godine u životu kada kreću da ti se dešavaju razne neke važne stvari. I dolazi vreme i za porodicu, dolazi vreme sigurno i za razmišljanje da li je možda ipak taj Cambridge bio bolja opcija ili nije. I prosto nekako treba usaglasiti sve to. Kako ste se vi, da kažem, snalazili u celoj toj priči, posebno uzimajući u obzir da to što kažeš, taj core deo ekipe koji je bio tada, dobar deo tih ljudi je i dalje u firmi. Dobar deo vašeg manažmenta su ljudi koji su izrasli iz nekih početnih pozicija u firmi, pa između ostalog i Sonja koja je vodi. Mislim, Sonja, sestra Tomislava koji te je preporučio. Žena. Žena. Pogrešio sam, ali znam da je nešto tako. Prosto proces je takav. Kako to sve izgleda? Mislim, to je deset godina nekog poslovnog suživota. 

Branislava Gajić Stanojević: Mislim da je u mom slučaju dobra stvar što kažem, ja sam jako mlada ušla u to sada nekih devetnaest godina. I onda mi ipak te prve godine, pogotovo te godine kad mi finansije nismo imale kakve dinara od toga, mi je bilo ipak nekako lakše da izguram. Sećam se moja prva plata je jedanaest hiljada dinara, mislim, znaš. Kad sam dobila laptop… Znaš, ja sam živela na relaciji Subotica-Beograd. Znači, stalno si tamo-ovamo, stalno si tamo-ovamo. Nosila sam ono na… Bože, da li su tad već bili USB-ovi. Ne sećam se na čemu sam nosila podatke. Stalno, znaš, jedno deset godina. Znači, naravno, od Subotice do Beograda i to putujem autobusom, znaš, svaki put. I onda dobijem laptop. Ne moram svaki put, znaš, kopiram sve podatke. Ali bilo je to mnogo lakše izgurati iz mog ugla tada kada nemaš ipak, ajde, porodične obaveze, znaš, ljude koji zavise od tebe u tom nekom kontekstu. Bilo je tu, u mom ličnom slučaju, dosta duži period potpunog sagorevanja, gde sam onda naučila lekciju. Nije da sad se ne dešava, ali opet brže izađem, jel’ da? Gde je jedan period, ja mislim da je društveni život bio, pa nema ga, vidim cimerke i posao. Gde sam se ja onako prosto nervirala, znaš, kad dođe subota, ja bi sad toliko stvari da uradim, a ovi drugi ne rade iz moje firme, jer je vikend, normalno, jel’ da? I ja sad ne mogu da završim neke stvari, znaš, odeš malo, zastraniš, mislim. To traje jedan duži period, s kontra rekoh vidi Brana, ovo baš ne ide u dobrom pravcu. Ali ipak je sve to lakše izgurati kada imaš 20. kusur godina. U mom slučaju, mislim, priča počela se menjati kada su došla deca. Jer onda se malo promene prioriteti. A moraš malo i ti da se promeniš. Ne moraš, ali nekako, ajde, ja bih. I meni je taj transfer, iskreno, da ukapiram majčinsku ulogu, sve ovo drugo što imam, bio dosta težak, lično. Zato što, znaš, ali kako, ceo taj životni put te dovede do shvatanja mene, dovede do shvatanja da, znaš, život igra kako ja sviram. I odjednom se tu bude neka, imaš, ono, i ti igraš kako ona svira, znaš. I to je velika promena koncepta za mene. 

Ivan Minić: I ne razumete se baš najbolje, komunikacija ide dosta teško. 

Branislava Gajić Stanojević: Sva sreća što je muž kakav imam, koji je to mnogo bolje kapirao, jel’ da? I koji je meni tu bio jako velika, jako velika podrška. Ali onda vremenom, iskreno, znaš kako, dođe prvo dete, drugo dete, zatim i treće dete, pošto je sin mog muža došao da živi sa nama. Menjaju se stvari. Bar u mom ličnom slučaju se menjaju stvari. Malo tu, iskreno, moram da vidim razliku između muškaraca i žena, gde što se tiče preduzetnika, ljudi koji vode velike firme. Ja sam vrlo u fazonu, znaš, da nema veze da si muško-žensko, ja sam smatrala da mi je to neko opterećenje, znaš. Mislim da ako sebi staviš taj teg, onda ga vučeš sam. Ali tu sam vremenom počela primetim kako mnogim muškarcima koje znam, koji imaju svoje firme i tako dalje, je mnogo lakše da outsource-uju decu. Znači, vole ih oni sve to, ali, znaš, outsource-uju ženi, dadiljama, ovo, ono, koliko god. A meni je to, znaš, jer ipak sam mama, majku mu, znaš, a deca su mala, određeni period vremena. I tu kreće da se javlja ta, znaš, unutrašnja borba, koliko vremena vama, koliko tamo, i ja hoću jedno i drugo. Imam ogromnu pomoć zaista i muža, i baka i deda dok su mogli i sve to, ali nekako, znaš, ne osećam se dobro sa time da ja prosto nisam u toj slici. 

Ivan Minić: I mislim, sa dosta ljudi sam pričao, nisam roditelj, pa nemam lična iskustva, ali sa dosta ljudi sam pričao koji kažu da je to ono neverovatno iskustvo učenja. Zato što jedno je kad ti radiš sa odraslim ljudima nešto, još odraslim ljudima koje si ti birao, pa su tvoje senzibilitete i sve ostalo, i onda dođe jedno, dva, tri mala čuda koje imaju svoj ritam i svoje prioritete, i ti si tu da budeš servis, a to je dosta teško prihvatiti. Ja se sećam, i žao mi je što to, jasno mi je zašto se to nije nastavilo, ali ti si u nekoliko navrata, na različite načine, na različite teme, pisala blog. I ja sam mnogo voleo to da čitam, zato što ja mnogo volim način na koji ti pišeš. Prvi put kad sam pročitao neku tvoju kratku biografiju u dve rečenice, koliko je suštinski, koliko si u dve rečenice dobro pisala sebe. I sad, znaš ono, ja imam u tom trenutku, ne znam, 24 godine ili tako nešto, 25-6, i čitam tvoj blog gde ti pišeš o iskustvu kako je to biti mama, i sad ne mogu da kažem da se poistovećujem, jer je to nemoguće, ali beskrajno mi je zanimljivo, zato što ti to pišeš drugačije od svih mama koje sam ikada čitao. I sad kad gledam, ne gledam, ali kad naletim na mama influencere, meni to ništa nije jasno, ja to ništa ne razumem. A ono je sve bilo savršeno, logično i racionalno, sa jako velikom dozom razumevanja i empatije. Samo kao da je pisala odrasla osoba. Sad kad gledam ovo, to deluje mi kao da deca odgajaju decu. Mislim, moja možda percepcija. I žao mi je što prosto nisi našla načina, energije, vremena da to nastaviš u nekoj dinamici, ali evo ti kažem da mi je mnogo značilo. A u paraleli sa svim tim se dešava taj moment, i pričali smo, svaki put kad se vidimo pričamo o tome, kao ti imaš neke svoje želje, a biznis ima neke svoje želje, pošto i on je entitet za sebe, kao što je dete entitet za sebe, tako i biznis u nekom trenutku je entitet za sebe. I to šta bi ti htela da se fokusiraš, dobro to je lepo, a biznis ima neke druge potrebe. I ok, sad vas ima više, pa možete da se preraspoređujete. Ali, hoću da kažem, tvoja uloga se kroz firmu mnogo puta promenila za taj niz od skoro 25 godina. I kako je tebi bilo to, da ok, želiš da probaš nove stvari, ali ne želiš baš uvek i nije ti baš u svakom trenutku do toga.

ADAPTIRANJE ULOGA

Branislava Gajić Stanojević:  Ima jedna super izreka koju sam čula, koja kaže da dok deca odrastaju nisu svesna da gledaju svoje roditelje kako isto tako odrastaju. Jer ti prolaziš prvi put to novo iskustvo života. Imaš 30 ili koliko god godina, ali ovo je nova situacija za tebe. Čak i kad dođe drugo dete, ili koje god, nebitno. To je nova dinamika, novi čovek, novo ljudsko biće i slično. I da, ti sad tu moraš da se uklopiš, ne moraš, ali većina ljudi želi nekako. E sad, slično je sa firmom ako je gradiš tako da ona treba da odraste. Kao što su izazovi sa roditeljstvom, da ti neguješ svoju decu, da nisi onih helikopter roditelj koji ih samo opslužuju, nego da ih podstičeš i omogućavaš im da oni postanu sa vremenom sve samostalniji i u jednom trenutku se potpuno osamostale koliko god da to teško zvuči. Možeš da izabereš, naravno, kada imaš svoju firmu, da ona zavisi od tebe. I u malim i u porodičnim firmama nekada je to tako i to je okej, može ili ne može, ne može drugačije. S tim da mi smo se odlučili za drugi pravac, a to je da gradimo sistem koji može da funkcioniše i bez nas, zato što želimo jednostavno da imamo tu dugoročnost. I želimo, ja hoću da idem na godišnji, a da stvari ne padnu za vreme dok sam ja na godišnjem. Hoću da idem na porodiljsko i da stvari funkcionišu dok sam ja na porodiljskom i slično. E sad, kada stvari postaviš tako, onda jednostavno i to tvoje drugo dete, firma, počinje da odrasta, da se osamostaljuje i počinje da vodi svoj život. I ti se sad tu isto uklapaš. 00:56:25  

Ivan Minić: A koliko je bitan taj neki proces selekcije i razvoja ljudi? Pričala si malo o tome. Znaš, ja stalno to ponavljam. Meni je najveći uspeh koji ste vi napravili sa Infostudom, što je Infostud ima preko, odnosno Inspira Grupa, sada preko 300 ljudi. Ja ne znam nijednog kretena koji radi kod vas. Što nije u jednoj firmi koja ima više od 50 ljudi, nije baš takav slučaj. To su sve neki dobri, pristojni ljudi. Neki su, vidiš iz daljine da su top performeri, neki nisu. Malo je to i do firme, malo je to i do ambijenta i do svega. Ali suština jeste da top performer je mnogo dobra stvar kad nekog dovodiš na dve godine, ali nije dobra stvar na 20 godina. A čini mi se da ste vi od starta postavljali stvari tako kao da treba da traju trajno. Ne ni oročeno na 20 ili 30 ili 50 godina, nego kao nešto što ostavlja trajniju vrednost iza sebe. 

Branislava Gajić Stanojević: Tako je, da. 00:57:32 Tu je ono, sjajna knjiga, From Good to Great. Sad nisam sigurna za autora, ali od dobrog do sjajnog ima i na srpskom, da se kupi. Koja govori upravo o tome, o firmama koje su uspešne generacijama. Za razliku od firmi koje su uspešne dok je tu zvezda koja ih vodi. Onda kada zvezda ode, pitanje je šta ostaje iza. I mi smo svesni da dugoročno pobeđuju timovi. Kratkoročno top performeri, treba ih imati, nema ništa protiv se stvarno, mogu da naprave iskru velike stvari, ali ako su oni u koliziji sa svojim timom i ne mogu nekako da se uklope, vremenom to postaje problem.  00:58:18 Tako da se vratim malo i na tvoje prethodno pitanje. I mi smo kroz ovu celu priču sve ove godine se prilagođavali tome šta firmi treba. Jer voditi firmu koja ima 15 ljudi, voditi grupaciju koja ima 300 ljudi, to nema veze s vezom. To kakvi smo mi firma sada i kako je bilo, to su različite priče. Neke core vrednosti su tu, neka osnova, neka baza koja te drži, ali jako puno se promenilo. I kroz ceo taj proces prolazimo i mi kao osnivači i moramo da se menjamo kroz taj proces. I to je ono što si rekao, ja sam radila za sve ovo vreme sve osim računovodstva i programiranja i prava. To je tako nekih stvari. Ali sam prošla jako puno uloga. Meni je to iskreno bilo i blagodet, zato što da sam radila samo jednu stvar sve ovo vreme, meni bi to jako dosadilo i ja bih izašla ranije iz te priče. Ali da, moraš da prihvatiš da stvari se menjaju i da ti moraš da se menjaš s njima. 

Ivan Minić: Jedna od stvari koju ste vi uradili jeste da ste rasli tako što ste osvajali nove vertikale. Nekako uvek mi se čini komplementarne sa onim što je već postojalo i onda mi negde to govori da postoji masterplan. Sad baš da li se on realizuje idealno ili ne, to je uvek stvar i tržišta i prilika i svega. Ali kako se taj masterplan razvija od toga da mi smo sajt za studente, mi smo sajt za zapošljavanje vidi polovni automobili pa onda sve ono ostalo što se nadovezalo nakon toga i osiguranje i nekretnine i gomila drugih stvari. Kako prosto je išlo to širenje? 

Branislava Gajić Stanojević: Pa da, ove prve stvari su bile spontane, znači kako se desilo. A posle polovnih automobila tu smo već sad i širili znanje i videli šta se dešava bolje na drugim tržištima i postalo je jasno da u tom classified segmentu glavne niše, glavni biznisi su poslovi, automobili i nekretnine. I onda smo tu posle polovnih automobila, došle kasnije, ušli u četiri zida RS. A paralelno u Srbiji, mnogo brže od drugih stvari i mnogo šire se razvijao e-commerce, koji je sasvim drugačiji biznis model. Tako da u nekom trenutku smo mi odlučili da probamo sa time i prvo smo ušli u internet prodaju guma. Pa se onda to nadogradilo, kasnije sad imamo prodaju delova, pa osiguranika, komi i tako dalje. Koje su ta niša e-commercea? Jer nekako je bilo logično, ok, pošto je da malo smo tržište, da vidimo šta još tu mi možemo da naučimo i da uđemo u niše koje nisu dovoljno dobro popunjene. Da vidimo prostora, da se nešto još kvalitetno nadogradi. Sad iskreno sa niša e-commerceom smo morali dosta da učimo, zato što je drugi biznis model. Mi ne potičemo iz tog biznisa, tako da morali smo ili da dovedemo i da gradimo ljude koji se razumeju baš u tu nišu. 

Ivan Minić: Ali kako doziraš da nova stvar koju pokrećete ili akvizirate, ali obično suštinski pokrećete, jer i to što ste akvizirali je bilo jako malo u tom trenutku. Da bi postalo relevantno i važno, da bi imalo svoju upotrebnu vrednost za grupu, mora značajno da poraste. A rast je skup i rizičan i sad treba na neki način balansirati celu stvar. A opet osvajaš stalno nova znanja da bi ta cela priča mogla da funkcioniše. Meni je uvek bilo fascinantno da i 20 godina kasnije ti suštinski nemaš centralizovanu ponudu nekretnina za ovo tržište. Imaš nekoliko opcija koje treba da pregledaš. Ali ako gledaš polovne automobile, gledaš ih na jednom sajtu. A ako gledaš polovne stanove, gledaš na jednom, pa ćeš pogledati ipak i drugi, pa i treći, pa ćeš na kraju da odeš i da listaš i halo-oglase koji su najužasniji interfejs koji postoji na internetu, ja mogu da kažem. Jer jebi ga, ima mnogo ljudi koji će to oglasiti i tamo i na kraju ćeš možda naći nešto što ti treba, a možda i nećeš. Ima mnogo nekonsolidovanih stvari. I ako gledaš tržište osiguranja i slične stvari, to je nešto što postoji nekoliko decenija već na drugim tržištima, a kod nas ta neka vrsta agregiranja, ponuda, mogućnosti da ti ponudiš više različitih opcija za kredite, to i dalje ne postoji. Postoji na nivou informatora, ali onda moraš sve da prođeš ručno. Znaš, prosto čak i da se ugledaš na nešto što postoji, to ne znači da je kod nas to primenljivo. Čak i da ti možeš da razumeš, ne znači da će oni koji su ti partneri u toj priči, što su, ne znam, pravne kuće ili banke ili šta god, da će oni razumeti taj deo priče. Mnogo je kompleksniji jer ne zavisi samo od tebe. 

Branislava Gajić Stanojević: Nikad stvari ne zavise samo od tebe. Znaš, mislim, i sa izgradnjom nekog tržišta, ono postaje sve konkurentnije. I to je realnost. Mislim, u većini biznisa ne postoji samo jedan igrač gde postoji jedan monopolista. Da, uvek tu postoji, to je super, odlična situacija, jel da? Ali kad god neko postaje mainstream, to tržište postaje visoko konkurentno vremenom i to je nešto čega moramo da budemo svesni i prihvatimo da je to tako. I onda igraš u tom okruženju. E sad, kako mi biramo, u šta ulazimo? Biramo biznise koje možemo prirodno povezati sa našim biznisima i da mi zaista damo tu vrednost. Jer mi sad uđemo u nešto tamo, nešto levo u šta se ne razumemo. Mi, osim nekog kapitala, ne možemo da dodamo vrednost. Onda je bolje da mi investiramo, budemo manjinski, možda, investitor, a neko drugi ko se razume u to da vodi. Ako mi preuzimamo neki biznis, većinski želimo da se bavimo time, onda mi moramo da imamo jasnu viziju šta mi donosimo na sto osim novca. E, sada smo mi već, jel da, u fazi u kojoj bootstrappingom više ne može tako da se postignu rezultati kao nekada. Tako da mi tu pričamo o ozbiljnim pričama investiranja, koje su često dugoročnije. I tu je onda procena, jel da, da vidiš na duži rok šta se isplati, kakav je povrat investicije, za koliko, tačno kakvu poziciju moraš da osvojiš da bi se to isplatilo, da li je veličina tog biznisa dovoljno velika i važna. Jer neki biznisi su dobri, ali za nas su jednostavno mali. I nećemo se baviti njima, to treba neko drugi da se bavi njima. I to je sasvim, sasvim logično. Zatim gledaš u kojoj si ti investicionoj fazi. Jer ako se preinvestiraš, a nemaš organizaciju koja može to da isprati, napravićeš problem, možda ne sutra, ali za tri godine ćeš krenuti da se urušavaš iznutra. Da li imaš ljude koji to mogu da iznesu i tako dalje. Tako da tu treba balansirati i mi tu balansiramo sa nekim periodima kad se prosto konsolidujemo, a sa nekim periodima kada investiramo više i onda malo guraš jedno, malo guraš drugo. Naravno, ako naleti sjajna prilika, sešćeš, porazmisliti, ali proceniti da li možeš da je izneseš ili ne. 

COVID UZDRMAO SVE

Ivan Minić: Taj moment, da kažem, poslednje velike krize kroz koju smo svi prošli pre četiri godine, jeste moment kada vi po prvi put dolazite u tu poziciju sada sa već jako velikim sistemom, koji dobar deo zavisi od toga da ljudi mogu da imaju nešto što podseća na život. Kad smo pričali o tome, mislim da si ti to definisala, da ste vi životni saputnik. Ljudi, jer prosto kroz najrazličitije faze života, vaši biznisi prate nekog. To podrazumeva da čovek ima život, odnosno da nije zarobljen u kavezu kući. Dešava se to što se dešava sa Covidom, svi smo negde nekoliko meseci u potpunom šoku i onda treba da se nastavi dalje. Kako je to gledalo iz vašeg ugla? Jer nije isto kada o tome pričamo, ovako sedimo, neko ko ima pet ljudi daći svog džepa ili petnaest, nije važno, preživećemo. A vi u tom tonu ste na više od dvesta ljudi. 

Branislava Gajić Stanojević:  Jeste, da. I njihove porodice su sada tu. Jer smo stariji, zreliji i cela ta priča. Da, to je bilo baš… Sećam se tačno. Sedim u kancelariji i neko kaže, evo ga prvi slučaj Covida u Bačkoj Topoli. Znači, to je pola sata od nas. Ja kao, zezaš. I kažem momku koji radi kod nas, Goran, aj donesi onu gajbu piva. I to je stvarno sad. Pa ćemo da vidimo. 

Ivan Minić: Sećam se, to je jedna priča koja mi je ispričao jedan prijatelj. Radio je projekat više od šest meseci, neku simulaciju, nebitno, i udario je grom i spalio sve mašine i sve hard diskove. A to je u vreme kada ti nemaš neki lokalni storage ili nas na kome radiš backup. I onda se meni to javlja, ali on je potpuno smiren. 

Branislava Gajić Stanojević: Sećam se toga da… 

Ivan Minić: I kao, dobro, i šta ćete sada raditi? E, ništa, naručili smo pizzu. I kao, šta, brate? Poješćemo pizzu, pa ćemo onda da vidimo šta ćemo da radimo, ali to je to. 

Branislava Gajić Stanojević: Što ne možeš da promeniš, igraš sa time. U tom trenutku ne znaš šta da igraš uopšte. To je bio, ja mislim, tako neki četvrtak, petak. Mislim da je čak bio petak. Ali bukvalno, znači mi smo ceo taj vikend, ekipa na nivou Inspira grupe, se bavili time. U ponedeljak je tih naših 300 ljudi radilo od kuće. Pri čemu, to je logistika koju je trebalo organizovati, jer smo mi kompletno bili u kancelarijama, jel da? Znači, telefonske centrale, računari, čuda, vamo, tamo, sve. Znači, bukvalno u ponedeljak je bilo info, radite od kuće, sve, organizacija, vamo, tamo. Onda kasnije idu, znaš, polako vraćanje, pa one zaštite, barijere, čuda, vamo i tako dalje. Ono što smo tada rekli ljudima, ok, čisto znate, nećemo otpuštati. Jer nemamo pojma šta će se dešavati. Sa tržišne strane, mi smo u svim našim glavnim biznisima izašli u susret klijentima i dali im gratis period oglašavanja, ta prva dva ili tri meseca, znači, kada je bio onaj veliki udar, ne znaš šta se dešava. Jer su prosto rekli, ok, vi patite, mi patimo i da podelimo tu patnju. I ti u jednom izvoru prihoda si haos. To ne postoji. U tom trenutku jako ti je lako da kažeš, jel da se odseci troškove, ok, marketinga ide, znaš, ono, ovaj, ćeš lakše saseći, sledeći najveći trošak su ljudi. Međutim, nije ljudski, znaš, u trenutku kada se dešava pandemija, ti ne znaš, hoćeš umreti, znaš, šta se dešava, nije bilo ljudski iz našeg ugla. Rekli smo ljudi, ok, nema sad povišica ovaj period, nemojte da očekujete, ali nećemo, nećemo otpuštati. I ljudi su to cenili. Jer si dao određenu sigurnost koju si mogao u tom trenutku. Paralelno mi smo radili zaista na zaštiti zaposlenih koliko smo mogli. Znači, u onom periodu kada, jel da nisi mogao da nađeš maske i alkohol, mi smo isto, ono, došli, kako god smo znali i umeli, do alkohola, maski i vitamina, delili ljudima, ovaj, po kući, znaš, i slično. Onda u nekom trenutku smo kupili onaj aparat, kiseonik. Respirator. Da, respirator. Za ne daj Bože, ako nekome zatreba ili nekome od porodice zatreba, ovaj, da znaju da imaju, znaš, i ljudi cene, ljudi cene to. I zapravo mi smo u tim periodima imali velike skokove biznisa, jer ljudi su zalegli. Svi smo zalegli, znaš. Svi smo zalegli da firma prođe kroz to i da opstane. 

Ivan Minić: Jedna od stvari koja je meni bila fascinantna, zato što je to prvi primer firme koja je u mom okruženju, gde znam ljude, koja je to od nula zaposlenih došla do neke ozbiljne cifre, ali na nekim malo kompleksnim biznis modelima od outsourcinga. Outsourcing ne zahteva veliki support sistem. Zahteva obračun plata koju radi softver i manje više to je to. Vi ste komplikovan biznis. Imate mnogo glava i pipaka i svega. I taj moment kako ste se vi nekoliko puta strukturno reorganizovali je meni bio super interesantan, zato što u svakom trenutku mi se činilo da je to idealan model organizacije u tim okolnostima i na tu veličinu firme. Šta su neke najkrupnije stvari u tom smislu kroz koje ste prošli, koje bih podelila kao važne uvide koje ste stekli? 

REORGANIZACIJA U HODU

Branislava Gajić Stanojević: Organizacione stvari. Stvarno toliko je toga promenjeno za taj period. Krenući od banalne stvari, ali prve organizacione stvari jeste kad smo zaposlili prvog programera. Bukvalno dotle sam ja kucala nove oglase. I skuckam sve oglase i napišem onda Ćao Brana. Ljudi su me tada znali kao Ćao Brana. Primaju te emailove i kao evo Ćao Brana. I onda dođe programer i automatizuje i to ide samo. I kao, kako mogu da radim nešto drugo. E, onda kreću sad to, mislim, prve faze kada dođeš do tako 30-40 ljudi. Tu se menja dinamika. Znaš, jeste više onako mali, naravno svi se znate, bliski ste i tako dalje. Ali, što kažu, vojvoda dolazi na četrdesetak ljudi sa razlogom. Moraš da učiš organizaciju, moraš da učiš o vođenju ljudi, o menadžmentu. Moraš da radiš specializaciju. U početku svi rade sve, manje više. Onda krećeš da radiš specializaciju. E, onda vidiš da, ok, sad baš i nisu svi ljudi namešteni dobro na tim pozicijama. Pa kreneš da tražiš ko čemu odgovara. Pa kreneš onda vremenom da zapošljavaš ljude koji su već stručni za neku oblast. E, onda kako smo se širili, smo imali potrebu da centralizujemo neke stvari. Na primer, marketing. Imali smo centralni IT neko godinama, ne sećam se sad već koliko. Zato što imaš tih par biznisa, ali svi su mali, znaš, nije potrebno da rasparčaš, ne znam, imaš troje ljudi u marketingu, rasparčana. 

Ivan Minić: Ne treba im cela osoba. 

Branislava Gajić Stanojević: E, ili im ne treba cela osoba. Bukvalno je to bilo. Znači, radiš tu neku centralizaciju. Onda ta centralizacija postane problem. Sve ima svoje pluseve i minuse. I sve je dobro u nekoj fazi, u nekim situacijama. Onda to postane problem jer ovi nemaju dovoljno resursa, da sad im ne treba pola čoveka, treba im ceo čovek. Mi tog nemamo. Ili se biznisi međusobno raspravljaju. Koji čiji su prioriteti važniji i tako dalje. Pa onda se dese i različite tehnologije na različitim biznisima. Trebaju ti različiti programeri. Pa onda vremenom počneš da usporavaš. Zato što dok se sve to međusobno centralizovano odluči, počneš da gubiš na brzini. Pa onda dođemo do decentralizacije koju Branimir pogura u tom periodu vrlo dobro. Gde kažemo ok, sad imamo dovoljno biznisa, da neke stvari će nam biti centralne, ali svi moraju da dobiju svoje osnovne resurse, marketing, prodaju, IT i tako dalje, da mogu da dobiju više na brzini. Paralelno mi počinjemo da puštamo menadžment konce, sve više da gradimo taj menadžment srednji, viši, ali sve zavisi gde ti šta treba. Jer nismo ni mi stručni za sve. Mislim, ja sa prodajom guma baš nemam mnogo veze u životu, iako sam i to radila jedan period, ali nije to moja prirodna snaga. Znaš, bolje da radim nešto drugo. Tako da smo došli opet do te strukture decentralizovane grupe, gde svi biznisi imaju svoje glavne resurse, svoj menadžment, svoje ciljeve, a neki delovi su nam centralni i centrala vodi računa o nekim glavnim stvarima kao što su kultura, vrednosti, kompenzacije, znači neki strateški pravci. I to će se sigurno menjati, znaš, kroz 5 godina, 10 godina. Sve zavisi kako mi se budemo menjali. 

REMOTE OFFICE

Ivan Minić: Još jedna stvar koja je kod vas karakteristična jeste da ste vi jedna od retkih firmi koja je lider na tržištu, i to ne jednom tržištu, nego više različitih tržišta, kojima HQ nije u Beogradu, i koja nije želela da napravi headquarter u Beogradu, mi je u jednom trenutku, okej, kancelarija u Beogradu postoji bar 15 godina da ja znam. Sada je i veća, ima dosta, da kažemo, pozicija i sve to, ali vi ostavite verni tome da ste iz Subotice, vi razvijate Suboticu kao jedan i IT centar, ali ne samo IT. Ali opet i prisutni ste u Beogradu. Od COVID-a na ovamo svi smo naučili da može da se radi tako što ne sedimo svi u istom prostoru, osim ako baš ne zahteva da sedimo u istom prostoru. Ali vi ste sa tim stvarima počeli mnogo ranije. Kako je to bilo, da kažemo, praviti udaljeni ofis? Ti si jedno vreme i bila ovde i, da kažem, vodila taj deo priče koji je bio ovde. Kako vi prosto posmatrate to? Jeste vi subotička firma? Kakva ste vi firma? Kako vi sebe vidite u toj priči i koja je uloga Subotice i Beograda u celoj priči? 

Branislava Gajić Stanojević: Da, u Subotici je centrala. Mislim da je na oko 300 ljudi, 200 ili preko 200 je u Subotici. Prosto krenuli smo tu jer je to bilo nekako najlakše, znaš, ono uzeti prve kancelarije i slično, naći ljude itd. Ostali smo tu zato što smo digitalni biznis i skontali smo da puno stvari može da se radi zaista van Beograda. I da mi to želimo. Ja lično stvarno smatram da je jako dobro za svaku zemlju da ima decentralizovanu ekonomsku moć. Pritom ja Beograd jako volim. Živela sam tu 12 godina. Znači skroz mi je drag i sve to. Ali jednostavno dobro je da mi imamo više jačih gradova, a ne samo jedan. Tako da sam stvarno ponosna na to što smo mi i dalje u Subotici. I tamo smo mi značajan poslodavac i zaista možemo da utičemo i to je nekako, koliko je do nas, da se grad bolje razvija, da privlači ljude i slično. Mislim, što se tiče tog rada uživo, remote i slično, mi sada radimo imamo taj hibridni model. U onim prvim godinama radili smo kako ko gde. Nije tu bilo nešto posebno pravilo. Posle kada smo otvorili kancelarije, mi smo bili prvenstveno, znači office based, ali naravno kao digitalna firma mogao si malo da švrljaš vamo tamo da radiš odavde ili odande, ali prvenstveno office based. E sad, posle korone smo usvojili taj hibridni model koji mislim da je vrlo zdrav, odnosno bar je za nas zdrav. Svaka firma na kraju krajeva bira način na koji će da bude uspešna. Za nas je to zdrav model zato što daje određenu liberalnost i slobodu koju je vrlo podržana, mislim da je potrebna i zdrava, ali sa druge strane jedna od naših vrednosti, zašto ljudi vole da rade u Inspira grupi, jeste naša kultura i ljudi. A to ako odeš kompletno remote, vremenom kreneš da gubiš. I mi to zadržavamo sa tim hibridnim  modelom. 

Ivan Minić: A šta je, da kažem, uloga beogradskog ofisa i toga da ste prisutni u Beogradu i da je ipak centrala? 

Branislava Gajić Stanojević: Bukvalno zavisi od biznisa do biznisa. Nemamo mi sad neku centralnu beogradsku kancelariju. Znači, većina biznisa ima svoje odnose sa javnošću u Beogradu, jer to je priroda posla. Jel da tu su ti mediji, skokneš, daš intervju i slično. Zatim, ljudi koji su van Subotice su recimo terenski prodavci, koji su gde god treba da budu, u Nišu, u Kragujevcu, u Beogradu i slično. A imamo i neke manje biznise koje su baš u Beogradu zato što su pokrenuti kad smo ih akvizirali, jer su već bili tu i onda su samo nastavili da budu tu. Ali neki centralni sektori koji rade za njih se nalaze u centrali u Subotici. 

Ivan Minić: Znam neke lepe priče nekih meni dragih ljudi, koji su najčešće rođeni i odrasli u Beogradu, neki su i došli, ali ako si ti došao na studije i proveo ovde 15 godina, ti si Beograđanin. Ili su u tom procesu vašeg širenja razmatrali da rade u Infostudu, neki doneli odluke da to hoće i preselili se u Suboticu. Što je nekome ko je iz Beograda potpuno nezamislivo, zato što sa 166 herca silazimo na 35. Što super prija, iskreno. Nisam siguran da bi prijalo na duge staze, možda i bi, ali vidim to kao dosta veliki iskorak. Pa opet, ljudi su bili spremni to da naprave i vidim da su srećni i zadovoljni. Sa dobrim delom ljudi se to dešava zato što dođe porodica. I on shvati da želi ili ona da želi da tamo uz više mira, uz dvorišnu kuću i sve ostalo napravi neku priču. Ne znam ni jednu drugu firmu koja je uspela da uradi nešto tako. Sigurno da primera ima, ali kod vas tih primera ima dovoljno da to nije izuzetak, nego je to neka vrsta pravila. Šta je neki feedback koji vi dobijate od tih ljudi koji naprave takav zaokret? 

Branislava Gajić Stanojević: To sve jako zavisi od osobe. Znači svi ti koji su se preselili i zaista to odgovara njihovom stilu života su sada uglavnom mnogo srećni. Što ti kažeš, baš to, deca izađu u dvorište, imaš psa u dvorištu i slično. Što je za Beograd luksuz. Ima i ljudi koji dođu za Suboticu i jednostavno ne leže. To nije to za njih. I to je isto okej. Tako da nije to sad neka masovna pojava, da kažemo svi sad dolaze iz Beograda za Suboticu. Ali mnogo više nego ranije zapravo imamo ljude koji se pronađu u takvoj sredini. Jer sve ima pluseve i minuse. Zapravo i Beograd ima pluseve i minuse i Subotica ima pluseve i minuse. Sve zavisi šta ti hoćeš, šta ti želiš, šta ti odgovara. Ali činjenica jeste da, mislim, Beograd raste. Svi mi znamo, vidimo infrastrukturno, logistički, da nismo baš potkovani za ovaj broj ljudi u Beogradu. Tako da meni je zanimljivo da od nekih okorelih Beograđana u poslednje vreme počinjem da čujem kako im postaje zaista zahtevno ovde. I to mi je bilo kao u, znaš, od tebe to da čujem. To mi je vrlo, vrlo iznenađenje. Ono što mi isto tako imamo jeste neke ljude koji žive u Beogradu, nekoliko dana nedeljno su u Subotici i dolaze i rade tako. I ono što će tu sasvim sigurno jako olakšati jeste sad kad se završi ova pruga Novi Sad, brza pruga Novi Sad do Subotice, što bi trebalo skoro da bude gotovo. Nadam se, tada realno sedneš u vozu i tu si vrlo brzo, znači za sat i petnaest minuta, a nekada u Beogradu samo dok radiš ti treba toliko vremena. Mi čak imamo ljude iz Novog Sada. Više ljudi iz Novog Sada radi u Subotici i prosto putuju svaki dan, dolaze na posao. 

Ivan Minić: Uvek sam bio ljubomoran na kolege iz inostranstva koji su pričali te priče o tome kako sedne na voz, 300 kilometara dalje ide na posao i to mu je 45 minuta ili 20 kilometara, 45 minuta nekog commutinga, a ti ako pokušaš iz Zemuna dođeš na Zvezdaru, traje ti dva sata. 

REBRANDING INFOSTUDA

Ivan Minić: Poslednja neka stvar, hronološki, posle bih voleo da pričamo o nekim malo ličnim stvarima, ali posle je velika stvar hronološki koja se desila, jeste rebranding. I jebi ga, 20 i nešto godina sam ga zvao Infostud i dalje ga zovem Infostud, nemojte se ljutiti. Trudim se, ja ponekad se ispravim. Ali Infostud i dalje postoji kao deo priče i to je, da kažemo, ta vertikala poslova. Kako ste došli do toga da hoćete da se rebrandirate i kako je taj proces izgledao jednom kreativcu? 

Branislava Gajić Stanojević: To se valjalo iza brega godinama, iskreno, znaš. Pa oćemo, nećemo, pa znaš, pa koliki je problem, nije problem. Šta je bio problem zapravo? Infostud je postao sinonim za traženje posla za zapošljavanje. A paralelno mi imamo Infostud grupu. Znaš, koju objašnjavaš, Infostud grupa nisu samo poslovi, tu su Polovnjaci, tu su Četiri zida, tu su Granite i tako dalje. Kad jednostavno Infostud je Infostud, znaš, za većinu ljudi. Kao Kaladont je i ta priča. I vidiš da se ti boriš sa time, boriš sa time, ali da to ne ide baš nikuda posebno. I onda je to postalo vremenom čak i komplikacija. Jer, ne znam, sad kad grupa radi neke kampanje, branding, mora da pazi kako to utiče na Infostud kao biznis za zapošljavanje. I obrnuto, jel’ da nešto ne bi bilo u koliziji? I tu postane operativna problematika. Tako da, bilo je to bukvalno mic po mic. Moje prve reakcije nisu bile povoljne što se tog pravca tiče. Ali, prosto kako vreme ide, vidiš da to jednostavno neminovno ide u tom pravcu. Zašto? Pa zato što si porastao. 

Ivan Minić: I još ćeš rasti. 

Branislava Gajić Stanojević: Tako je. I pusti taj Infostud živi svoj život, jel’ da? Jer on je zapravo naše najodraslije dete, naše. Najsamostalnije. Najsamostalnije dete, da. Tako da, bukvalno kad smo nalegli organizaciono da smo spremni za to, onda smo ušli u taj proces. Radili smo taj proces zajedno sa kreativnom agencijom Friday, što je bila jako lepa saradnja. Pa su se tu birala imena, ova, ona, mislim učestvovalo je više ljudi iz različitih biznisa, različitih oblasti, kako bismo pokrili svaki aspekt, jel’ da, od toga kako će zaposleni doživljavati tu promenu. Jer, znaš kao što ti kažeš, meni je to Infostud. Puno ljudi u našoj firmi su Infostudovci, znaš. I sad odjednom ćeš da mi kažeš da su nešto drugo. A to je deo identiteta. Znači, od tog aspekta pa do, jel’ da, branding aspekta, marketinškog aspekta, sve to treba da pokriješ. Pa pravni domeni, čuda, znaš. I tako da je. Tako da, meni je drago što smo došli na kraju do imena koje govori nešto što meni jako puno znači i dobrom delu ljudi. A to je da, ono što radimo želi da bude inspiracija za onoga kome je ta stvar potrebna u toj njegovoj fazi života. 

Ivan Minić: Jedna od stvari o kojima, da kažemo, ne pričamo često, jeste taj moment da je Infostud od početka, kroz razne faze, želeo da održi prisustvo u toj nekoj vertikali učenja, celoživotnog učenja, sticanja novih znanja. Pa sad, da li su to profesionalna znanja, da li su to kursevi, sećam se, kursevi kom, pa su posle postale ovde kursevi tačka Infostud i tako dalje. I jedna od stvari u kojima ste vi prisutni jeste Krojačeva škola, koja je doživela jedan, onako, revamp nakon dosta godina i koja mi se čini da sada pravi jedan zanimljiv iskorak. Šta je priča sa tim biznisom ili sa tim projektom? 

Branislava Gajić Stanojević: To je da, mislim, Ana i Sveta iz Krojačeve škole i ja se znamo pa dugo godina unazad i pratila sam njihovu priču još od kada su bili web agencija, jel’ da? Oni su od nama čak i radili redizajn nekog sajta, da li prijemni kursevi, nešto od toga davno. I tu smo uspostavili prvi kontakt. I meni se dopalo to što su oni primetili još tada da prosto moraju da menjaju biznis model i da, što se tiče izrade sajtova, jel’ da, tu neće biti dugoročno previše prostora i da bolje da traže neki drugi pravac. Pa je onda nastala Krojačeva škola i nakon nekog vremena su to radili paralelno i slično. I nekako je to spontano išlo. Oni su koji bi bili nešto toliko povezani kasnije ili u kontaktu. Ali oni su se meni javili sa pričom: “Hej, Brana, znaš, treba nam da pređemo na neku novu fazu razvoja. Hoćemo da se širimo, pa da uđemo možda i u neke online kurseve i slično.” Tada su imali već neke, imali su u Zemunu neke učionice i tako dalje. “Trebao bi nam partner.” Mi se znamo, jel’ da, kao firme smo sarađivali, pa šta misliš o tome? I sad to je krenula priča. Seli smo, popričali. Suštinski to nije naš osnovni biznis, jel’ da, ali to je eto taj način kako mi podržavamo i investiramo u biznise koji nisu naši osnovni. Mi smo ih podržali tako što smo ušli sa manjinskom investicijom koja njima dala mogućnost da se razvijaju, a da oni ostanu tu i da guraju tu priču. Jer oni znaju taj posao. Mi ne znamo taj posao. Niti ćemo mi uložiti toliko vremena da se sada bavimo time. E, sad, onda se to nekako spontano razvijalo kako su oni širili, jel’ da, svoju školu, pa se uspostavila tu veza između njih i Infostuda jer, jel’ da, i oni obučavaju svoje ljude. Onda su se oni proširili na taj pravac da obezbeđuju kurseve i firmama, ne samo, jel’ da, privatnim licima. To je ojačalo saradnju. Tako da praktično sada, sada je to investicija Infostuda, ne moja, ne grupe, nego investicija Infostuda, zato što su oni, jel’ da, najviše povezani. I što je tu jako zanimljivo, isto nekim spontanim razvojem priče, sada Krojačevu školu vodi devojka koja je radila u Infostudu i još jedna devojka koja je radila kod nas, sad radi tamo, jer prosto ovde su dostigle neke stvari koje su želele, htele su da idu dalje, ovo se namestilo i win-win. 

Ivan Minić: Dobra prilika da imaju negde više hands-on pristup i da mogu, ono, baš direktno i konkretno da vide kako njihov rad utiče na neki krajnji rezultat, jer u malom sistemu to možeš, u velikom dosta se to izniveliše dok dođe do rezultata na kraju. Sve ima prednosti i mane. Prošli smo, da kažemo, neke glavne tačke. Ima tu mnogo detalja, mali milion detalja kroz koje nismo prolazili, ali ono što je negde glavno je da li se i dalje pitaš za Cambridge i da li uopšte razmišljaš o tome šta bi bilo da nisi krenula na ovu stranu? 

Branislava Gajić Stanojević: Ne razmišljam o tome šta bi bilo jer to je davno prošlo. Ali razmišljam kud ću da idem u budućnosti. 

ZAKLJUČAK RAZGOVORA

Ivan Minić: Pričali smo malo pre nego što smo seli da snimamo. Mislim da je ono što smo pričali jako važno. I voleo bih ako možeš malo da podeliš neke pametne stvari do kojih si došla u prethodnih desetak godina, šta si shvatila. Jer ti si jedna od briljantnih ljudi čiji život pratim od toga kad si imala dvadeset godina do sada nekih zrelih godina koja zapravo ima, čini mi se, smislen plan šta dalje. Jer u većini slučajeva kada pričam sa ljudima koji su pravili nešto i prave nešto i to nešto pravi novac, jer kao novac je ovde ipak najvažnija stvar, njihov jedini plan je kako da naprave više novca. A tvoj plan je kako da napraviš više života. Kako je to teklo i šta si zaključila?

Branislava Gajić Stanojević: Ne znam odakle da krenem, ali mislim da se nekako sve svodi na to da zapravo, ja verujem da čovek je jedno celovito biće i da ne mogu na poslu biti jedno, a privatno drugo. Da ono što mi sad znamo je kako rastremo privatno uticanje na posao i ja sam puno stvari koje sam naučila i primenila u nekim privatnim situacijama, uspešno naravno, ne sve. Onda dolaziš do toga da i tvoja porodica tu utiče, pričali smo oko te teme. Onda kako sazrevaš postaješ stariji, dolazimo do teme zdravlja, do teme budućnosti, kuda sada dalje ideš. To je ono što sam ti rekla da ja ne želim da u mojoj drugoj polovini života imam iste ciljeve kao u prvoj polovini života jer ostvarila sam puno, zadovoljna sam. Prosto hoću neke nove stvari da otvaram, neka nova polja. Da li ću ići u nekom trenutku i kada, napraviti neki veliki zaokret ili ću što trenutno sam na tom putu, pa ću videti ko će me odvesti, da pravim blage pomake, pa kroz neko vreme da to me zapravo vodi u možda malo drugačijem pravcu. Sve ću videti kako se bude izdešavalo. Ali tema kojom se zaista dosta bavim u poslednje vreme jeste zdravlje. Jer na kraju krajeva sve ono što možeš da podneseš sa 20 godina, a sa 40 godina izgleda malo drugačije. Drugo, život se komplikuje. Problemi nikad neće nestati. Oni samo dolaze. Dolaze novi izazovi, nove situacije, novi problemi. I ako ne čistiš one probleme odranije, oni ti se samo gomilaju. Tako da moraš da čistiš neke ključne probleme, a ne samo sitnije. I tu često dođemo do zdravlja u ovim sad nekim 40., 50., 60. i tako godinama. I ja sam skontala da ako želim da budem zdravija sa 60, 70, moram da radim na tome sada, zbog sebe, zbog svoje dece. I da opet se vratim na onu celovitost bića. Ja se jako dugo bavim samo umom, dušom, znači ovim delom ovde. Ja sam skontala čoveče, a ima nešto i u nogama. I tu dolazimo do te izreke koje sam ti pomenula, koja mi je apsolutno smešna, kada sam čula od trenera sa kojim sam radila, kako nekim ljudima telo služi samo da im nosi glavu sa sastanka na sastanak. I to sam totalno bila ja. I to ne godinu, dve, tri decenijama. Ja sam skontala čoveče, ok. Prvo sam se valjala od smeha. Ja sam skontala, dobro, da bi bobo moje, dušo, um, mogli da ostvare te neke stvari za x decenija, pa majku mu treba mi ovo telo. Pa sam onda radila i na promeni ishrane, vežbe snage itd. Nisu to ništa stvari da kažem, ja sam postala ne znam šta, takmičenja itd. Ali pravim promene koje čine da se osećam bolje i da kreiram sebi drugačiju viziju stvarnosti i budućnosti. Videćemo još kako će izgledati, ali definitivno treba po meni da izgleda drugačije nego što je izgledalo sada u određenoj meri. 

Ivan Minić: Ti si deo Infostud priče od početka i Infostud je deo tvoje priče. Infostud, Inspira. Svaki od biznisa u okviru toga je nešto kroz šta si ti prošla i čega si bila deo. Da li postoji nešto profesionalno što te posebno interesuje nakon svog ovog vremena? Gde sebe profesionalno vidiš? 

Branislava Gajić Stanojević: Mislim da sad dugoročno i više sebe vidim u ovim stvarima koje si pominjao kada si pričao da ti se sviđaju blogovi koje sam pisala. Mislim da malo više sebe vidim u deljenju nekih priča i iskustava na kraju krajeva. Znaš kad sam ti rekla da volim da gradim, jako volim da gradim, ali i sad već jako dobro znam da ne moram ja da gradim. Mogu drugi ljudi da grade, a ja da budem podrška. Mislim da je to neki dobar pravac kada završiš neke celine u životu. 

Ivan Minić: Brano, hvala ti. 

Branislava Gajić Stanojević: Hvala i tebi. 

Ivan Minić: Bilo mi je mnogo lepo i mnogo mi je drago što smo realizovali ovo. Iako je 200 i neka epizoda, ja sam krenuo sa Banetom zato što smo se nešto čuli, pa smo se dogovorili i posle toga je prošlo više od pet godina. Samo da u nekom trenutku sam isto nešto skontao sa Stefanom, pa je i on bio, a stojiš mi na spisku od samog početka, a kao ajde da napravimo neku distancu jer prošlo je pet godina. Za pet godina se svašta desilo. Super mi je da smo sada u ovoj fazi zaokružili ovu priču. Siguran sam da ćemo još pričati o ovakvim stvarima, verovatno ne pred kamerama toliko, ali ti si dokaz da neko može 25 godina da ostane u nekoj priči i da i dalje zadrži sebe. To je mnogo vredno i mnogo ti hvala na to. Zaista si inspiracija od kad te znam do danas. Hvala ti puno. Hvala vama što ste nas slušali i gledali. To bi bilo to za ovaj put. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.

Nove epizode u vašem inbox-u:

Podržite Pojačalo:

Donirajte jednokratno ili kroz dobrovoljnu mesečnu pretplatu već od 5 EUR.

Pratite nas:

Biografija:

Branislava Gajić Stanojević

Branislava Gajić Stanojević je suvlasnica i direktorka Inspira grupe, prethodno poznate pod imenom Infostud, koja je jedna od prvih internet kompanija u Srbiji. Njen profesionalni put je impresivan: zajedno sa bratom Branimirom Gajićem i Stefanom Salomom osnovala je Infostud 2000. godine u Subotici. Infostud je tada bio studentski sajt, a danas je deo Inspira grupe. Ova grupa posluje u oblastima zapošljavanja, automobilske industrije, nekretnina, e-trgovine i osiguranja. Branislava je trenutno član Upravnog odbora Infostud grupe. Takođe, vodi biznis 4 zida, platformu za nekretnine.

Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, -u, na Apple i Google podcasts.