Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je moj dragi kolega Željko Crnjaković. I on je jedan od onih ljudi koji su vrlo retki, za koje mogu da kažem da su podkasteri duže od mene. I da su snimili više epizoda od mene. A nije samo to snima, snimaju on svašta. I pričaćemo dosta o tom, i pričaćemo i o tome kako je zapravo pokrenuo co-working zajednicu u Butici i napravio je da Subotica bude jedan od onih gradova u koje jedva čekamo da dođemo kad nas pozovu na neko od predavanja. Ovo je razgovor bio dosta dug i podelili smo ga u dve epizode. U prvoj ćemo se baviti kako odrasta i postaje čovek jedan momak koga ne zanima ništa, a onda počne očigledno da ga zanima svašta i svašta nešto voli da proba. A u drugoj ćemo pričati o sadržaju koji je proizvodio u prethodnim godinama, koji je bio izuzetno vredan za sve nas i za sigurno mnogi od vas koji ste učili nešto u ovim oblastima u kojima se krećemo. 

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Kompanija Orion telekom se bavi sistem integracijom – managed uslugama. Naša ponuda obuhvata širok spektar poslovnih rešenja, od brzog optičkog i Wi-Fi interneta, cloud usluge, zaštite podataka, data centra do IT održavanja, infrastrukture za električne punjače i mnogih drugih. Mi smo tu da unapredimo vaš poslovni uspeh! Orion eMobility pruža kompletno rešenje za pametne punjače za električna vozila, koji se mogu instalirati za kućnu, korporativnu i ugostiteljsku upotrebu, kao iu lokalnim zajednicama, putevima i javnim parking prostorima. Punjači se kreću od 22 KV do 400 KV, nudeći i DC i AC opcije. Rade preko Orion eMobility platforme za praćenje i naplatu. Tehnička podrška je dostupna 24/7/365.Budućnost je električna, a mi imamo rešenja! Za više informacija pozovite broj: +381 11 41 00 444, pišite na mejl: emobility@oriontelekom.rs ili popunite prijavu na sajtu.

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Retko se desi da ja dovedem ovde nekog koji je duže podkaster od mene. Zato što ih nema. Znači, oni ne postoje. Ne postoje. Ti si jedan od njih i ti si jedan od onih ljudi koji je sličan po tome što kad ga pitaš šta je radio u prethodnih deset godina, treba ti jedno tri sata da se to sve popiše i objasni. I to te u principu kvalifikuje da to da budeš ovde, kao što ljudi znaju, ja ovde skupljam ljude koji vole sebi da komplikuju život. Dobro mi došao. 

Željko Crnjaković: Hvala lepo bolje te našao. 

Ivan Minić: Šta ti sada radiš. 

Željko Crnjaković: Vežbao sam, znaš, kao što smo pričali, ono kao, kad radiš sa različitim konsultantima, onda trudiš se na odgovor, kao šta ti sada radiš, umesto odgovora sedi da ti kažem, I da ti pričam, no znaš, imaš neki pitch od 30 sekundi. Ja sada radim samo četiri posla. Ja sam Preduzetnik. Imam svoju firmu za video i audio produkciju, Solutium. Također sam menadžer Inspira Habak working prostora i centra za zajednicu u Subotici. Jedan sam od osnivača udruženja “Nećeš da se igraš” za popularizaciju društvenih igara I istoimenog YouTube kanala. I tu i tamo sam mentor na nekim projektima, predavač, kada su dovoljno ludi da me pozovu. 

Ivan Minić: Tvoja priča je opet jedna onako krajnje, nestandardna priča. To je, kako je jedan moj prijatelj opisao, to je zamisli, zakačiš onaj tracking i pustiš muvu. I onda gledaš kuda je to sve išlo i kako se presecalo i šta se tu dešavalo. Ali zapravo sam shvatio da, iako ja znam dosta fragmenta iz te priče i pričali smo malo i pre nego što ćemo početi sa snimanjem, zapravo ne znam celu priču, zato što ti nikad nisi ispričao tako. 

Željko Crnjaković: Nije bilo dovoljno vremena. 

Ivan Minić: E, imamo vremena. Znači, sada parking više nije problem i imamo vremena, ali kao i sa svima i sa tobom, počinjemo sa mančmelo pitanjem šta si hteo da budeš kada porasteš. 

KAD PORASTEM BIĆU

Željko Crnjaković: E, kao što sam ti rekao, ja sam se spremao za pitanje kao neki tvoji gosti i moj odgovor je ništa. Mislim, to jeste. . . ja sam fasciniran, impresioniran ljudima koji imaju odgovor na to pitanje. Ja sam sad već čovek u srednjim godinama, da bi, što bi neki rekli, mladi mator, I u naše vreme nije bilo gomila onih stvari čime se mi danas bavimo i šta smo možda hteli da budemo Kad porastemo i svojih 30. i 40. godine. Mislim, ja sam jedan od onih kojima su roditelje uvek rekli, znaš, kad te kažu “tebe, sine, ništa ne zanima”. I znaš, sad ljudi prevrnu očima, deca prevrnu očima. Ja nisam mogao, jer je bilo zapravo istina. Mislim, bilo je, to je tužno sada reći, kao tako, ali mene je stvarno ništa posebno nije zanimalo. Nisam čak i imao ni neki hobby kad sam bio mlad, mali, osnovno i srednja škola. Zanimao me engleski koji nisam morao da učim jer sam ga znao. U stvari naučio sam ga sa TV-a. Jer sam gomilu sati potrošio na TV, a u ono vreme sam bio sretan jer smo imali kablovsku televiziju i onda Sky Movie, Sky One i svi oni Sky programi koji si besomučno konzumirao i engleski se nalepio na mene. Kao tako. I onda sam ja kao išao na te neke dodatne časove gde nisi morao ništa da učiš i polagao neke British Council ispite koje sam polagao bez učenja. Zato što sam znao da se igram sa engleskim, bio mi uhu u tom smislu. I onda je nastao problem zato što je jedan od prvih poslova tu negde, tokom fakulteta, zvao me jedan moj profesor engleskog jezika i kaže “ja imam posao za tebe”. Ja rekao dobro. Ti ćeš da predaješ engleski na otvorenom univerzitetu, držaćeš kurseve, ništa specijalno početnicima”, ali ja rekoh ja ne znam da predajem engleski, „naučićeš”. Ali ja ne znam ni pravila za present simple, jer kada ideš na ispite iz engleskog jezika, niko te ne pita da napišeš pravilo. Ili za past simple, ili za kako god vreme. Ali onda skontaš da ljudi ne uče tako, nego uče sa pravilima, ne uče kao ja, sluhom Ili retki. I onda sam ja štrebao tri meseca, pravio ono, kao najduža priprema koju sam ikada radio Da bi ono znao šta da kažem ljudima kojima zapravo treba da objasnim kako da slože neko vreme ili kako da Rade sa nepravilnim glagolima i tako dalje. I svi su voleli, kad sam ja predavao engleski jezik, ja Ja baš nisam voleo, ali eto znao sam da pričam i znao sam da im napravim to predavanje zanimljivim. 

PASIVNO UČENJE JEZIKA

Ivan Minić: Mislim da je to jedan od momenta što smo imali tu sreću da zapravo imamo pristup sadržajima koje su ostali na jeziku na kojom su snimljeni. I ono, svi filmovi koji su pušteni kod nas iz serije su imale titl, nisu imale sinhronizaciju I ti si mogao to zapravo da čuješ. Znaš, onaj moment kad shvatiš da ljudi koji žive u Mađarskoj ili na nemačkom govornom području nikad nisu čuli kako zvuče ti ljudi u originalu. 

Željko Crnjaković: Jasno, osobito što je bilo u to vreme, Sky One Sky Movies nije imao ni titl. I ako tebe zanima da gledaš DJ cat show ujutru u 8 sati za decu, ti moraš da znaš engleski jezik. Ili ako si gledao Star Trek svaki radni dan u 6 sati po podne, sa četiri pauze za reklamu, jer je tada bilo ono, tačno i kad vidiš kako su snimane serije, imaš na 15 minuta onaj “Fade to black”. Mi smo to gledali, sat vremena, nebitno što gledaš, ono, besomučno reklame, ali onda se zalepi nekako. 

Ivan Minić: Ne, to taj moment kad se pojavila u životima svih nas kablovska televizija, pa sad ali BBC Prime i taj ceo deo, ili je išlo nešto drugo, Cartoon Network, to je priča za sebe, ali čak i ono, 80-ih, kad je to bilo Retko da imaš satelitsku ili kablovsku, ti si one originalne sadržaje, ono malo televizije, gledao i slušao originalno. Ja se sećam baš, bio sam prilično mlad kad sam pričao na tu temu prvi put sa onom tadašnjom devojkom i njenim nekim društvom, i oni meni kažu kao, pa jedina stvar koju smo mi čuli izvorno je bila muzika. Kao sve ovo ostalo, ti intervju kad imaš intervju je sinhronizovan. Pa oni gledaju da bude sličan, u nekim zemljama, u nekim zemljama svi zvuče isto i to je strašno. Ali kao bili smo malo blagosloveni što se toga tiče i ne znam da li je to razlog, ali znam dosta ljudi koji su naučili engleski jako lepo, ali nikad nisu uspeli da nauče ni jedan drugi jezik, uključujući mene. Ja sam fantastično znao pravila ruskog i nisam znao da ga pričam, jer ga nikad nisam slušao i nikad nisam imao neku potrebu da pričam sa nekim. Ja sam ruski rešavao testove, odgovarao, nismo imali konverzaciju i kao, zato mislim nekako da ono, da smo imali malo sreće sa tim, i zato da nas dovodi u dosta bolju situaciju. Sećam se prvi put kad sam išao u mađarsku poslu 2006-2007. recimo. Nije to ni toliko davno, opet jeste prilično davno. Koliko je manji procenat ljudi u Budimpešti u tom trenutku pričao neki engleski u odnosu na to kako je bilo u Beogradu. 

Željko Crnjaković: Da, da, da. Mi smo u jako dobroj poziciji kao, mislim, region, kao naša zemlja koja Zapravo, mislim, znamo sada statistike, da naši ljudi izuzetno dobro govore engleski jezik. Zato što i mi smo to gledali na TV, nekako prinosili, i mi smo u toj sredini gde se sve sinhronizuje. Iako idemo u poslije vreme k tome zbog Dece i zbog svega i Netflixa koji ono tipa sad već ima i titl na Netflixima, ali znam da ima na mađarskom. 

Ivan Minić: Ima, mislim i na srpskom dobro. 

Željko Crnjaković: Tako da jednostavno si imao gomilu sadržaja koje nije imao ni titl i onda si morao sluhom da, kažem, opet nekako se zalepilo. Ja sa druge strane recimo dolazim iz familije gde, kad kažem familije, ne samo roditelji, nego i baba i deda i sestre i od ujaka i tako dalje, govore mađarski. i ja sam kao klinac rekao kao neću. I ja sam posle, sa mojim 20-i kusur godina rekao mojima “trebali ste me tući”. Ja sada sam u situaciji da, moj otac je tada rekao “neka, neka, oženićeš se Mađaricom, videćeš”. Jesam, ona zna savršeno srpski. I sad moja deca idu i znaju savršeno i mađarski i engleski, jer idu, jer moja supruga Mađarica predaje engleski, tako da ona moja su deca totalno trojezična. Ja sam u situaciji da 80% mađarskog razumem, ali ne znam da vodim konverzaciju, jer ne znam da sklapam rečenice. Što je jako interesantno, sada kada bi trebalo, onda ne znam, ali da me ostaviš helikopterom, da me baciš negde u Segedin, u Budimpeštu neću ostati gladan. Nekako se odjednom aktivira sve ono što si kao čuo po familiji. Najbolje kao ne, ne. Komad hleba i sve ostalo. 

ODRASTANJE U VOJVODINI 

Ivan Minić: Kaži mi, odrastanje u jednoj multikulturalnoj zajednici, kakva je Vojvodina cela svaka, na svoj način, svaki deo na svoj način, a opet u neko vreme koje je na početku bilo slatko, 1980. Na početku je bilo slatko. Posle je bilo slano, što se kaže. Kako je to sve izgledalo. Znaš, i taj moment pozicije cele priče, znaš, kao Svi mi smo živeli na tome šta je švercovano. 

Željko Crnjaković: Da, mislim, vidi, ja sam. . . dolazim iz lekarske porodice, gde su i moja oba roditelja, lekari, Na visokim pozicijama bili. Tata je bio hirurg, svojevremeno direktor bolnice, mama je bila Pedijatar, među najpoznatijima u gradu, pa onda Direktor doma zdravlja, pa načelnik doma zdravlja i tako dalje. Mislim, Stvarno dolazim iz jedne takve porodice gde su nas, manje više svi znali, Gde Mnogo sam češće prolazio tako da mene neko zna, a ja Trebalo bi da ga znam, ali sad. Znaš, onda sam imao one situacije kao tipa “ništa sine, samo ti nazovi taj telefon i predstavi se, ti si sin doktorice Crnjaković.” A ja rekao “neću, neću da budem sin doktorice Crnjaković, zašto ne mogu da kažem da si eto ti slučajno moja mama, a ja sam Željko.” Tako da nisam hteo da budem nečiji sin i da se na tim nekim lovorikama proguravam. Moj deda je radio svoje vreme u socijalnom i on je imao jedan strašan idealan moment. On je jako voleo da se šeta. I svaki put kad se šeta i pita me, u to vreme sam ja bio jako mali, kao “hoćeš samnom.” Pa par puta sam se zeznuo pa sam rekao “hoću.” I onaj put od njegovog stana do centra, koji ima možda 350 metara i stigneš za pet minuta, je trajao sat i po vremena, Zato što je čovek na svakih pet metara stao da priča sa nekim. Imao je, znaš, ono dve rukavice zimi, znaš, je leva, iznošena, kompletno izgrebana, ono je iscepana, desna to kompletno nova, nije nosio. Samo držao desnu ruku u čepu, jer stavljamo moraš da se rukuješ sa nekim. A ja stojim pored njega, ladno mi je. Znaš, ono, dosadno mi je. Ajde, deda, idemo. A on voli da priča. I sad ja razumem to. Kad sam, jel da, stariji, volim i ja da stanem da popričam. Da se networkingujem, to se sada tako zove. Tako da, da, nije, mislim, Subotica, buvljak, šverc komerc, tu je, imaš svega. Mađari dolaze kod nas da kupuju stvari i mi idemo u Mađarsku da kupujemo stvari. Idealna situacija. I svima je to najnormalnije. I svi dolaze zato što misle da je tamo kvalitetnije. Mi idemo u Mađarsku zato što, kao, tamo je bolja, ne znam, roba, jeftinije, mogu da kupim. Isto to na buvljaku imaš. Mađari dolaze na buvljaku da kupuju neke turske švercovane, falsifikovane stvari koje su opet jeftinije ili bolje ili oni misle da su…ne znam. Ja ne znam kako to funkcionisalo, ali je to funkcionisalo. 

Ivan Minić: Kako je išlo, da kažem, kroz i osnovnu i srednju školu, kad te ništa nije zanimalo. 

Željko Crnjaković: E pa, išlo je onako kampanjski. Ja sam bio jedan kampanjac, Nikada previše dobar učenik, nikada previše loš. Ono, sa nekoliko drugara i ono, išlo je tako da se provučeš, da se završi. Kad smo bili u srednjoj školu I tu sam imao ovaj to mi je sad dobra poredba jer upravo moja ćerka ove godine upisuje srednju školu i sad je Moji roditelji su meni tada rekli “Sine, možeš da upišeš šta god želiš, ali ćeš u gimnaziju.” I ja sam išao u gimnaziju. Zato što je to bila dobra odskočna daska za dalje. Jer nema šta da se radi Samo sa srednjom školom. To su, isto jako interesantno, to imaš sada Situaciju da su frizeri, mehaničari, zanatlije Ili onako sad to je neko zanimanje kojim se baviš zato što nema šta drugo da radiš tada. Hoćeš da ideš na fakultet, pa da budeš pravnik, pa da budeš lekar, Pa da budeš ekonomista, iako nisam imao pojma šta znači biti ekonomista, samo sam znao da može da se zaposle bilo gde. I to je bilo to. Nije tu sad bilo nešto pomoći da budeš na filozofskom, da učiš jezike, da budeš profa ili da budeš ono tipa advokat ili lekar. I ja sam tako upisao gimnaziju I ja sam posle mature, velike mature, izašao Bez ikakvog pojma gde ću sledeće nedelje da odem na prijemni. Imao sam sreće da je ’99. bila ratna godina i da nije bilo prijemnih. Samo si trebao da odneseš papire Na nekoliko fakulteta i da vidiš gde će da te prime. Tako su mene primili na jedno-dva. Pa sam otišao i studirao medicinu četiri godine. To nisi znao. 

Ivan Minić: Nisam. 

Željko Crnjaković: Zašto. Zato što dolazim iz familije lekara. 

Ivan Minić: Jasno. 

Željko Crnjaković: Nisam ja imao pojma šta znači studirati medicinu. Nisam ja imao pojma, da prostiš, da ti za medicinu treba samo dovoljno veliko dupe da naučiš sedam knjiga na pamet, da, izvinu, sve moje kolege sa medicine i prijatelji, jer jeste, anatomija ti je premet, gde imaš osam knjiga napamet da ih naučiš ko telefonski imenik I gomila drugih telefonskih imenika, posle toga. Ja sam samo znao šta znači biti lekar. Jer živim sa lekarima, znao sam da je to jedno kulturno zanimanje, Za razliku od danas. Opet da proste svi lekari. I to je jako tužno, da smo prešli sa toga. . . I nije tužno da su zanatlije došle u veću poziciju, Ali je tužno da su prosvetari i lekari otišli dole. I, jel’ da tada je to bilo tako. Ja sam četiri godine probao na medicini i i skontao da ovo nije za mene. I onda sam otišao i upisao višu tehničku školu posle toga. 

Ivan Minić: Je li bilo bar nešto što ti je bilo interesantno na medicini. 

Željko Crnjaković: Na medicini mi je bilo najinteresantnije da živim u Novom Sadu, dalje od svojih roditelja. Jer to je taj prvi moment toga, znaš, ono kako kad te puste s lanca. To je najiskreniji odgovor. Iskreni smo u podcastu. Ali bilo je interesantnih stvari. Bilo je. . . Sad mogu da kažem, sad na toj prvoj i drugoj godini, i drugu godinu koju sam dva puta obnavljao. Ja sam, pazi, 11 puta izašao na anatomiju. Ja sam taj ispit dao. I onda sam i se ispisao. Znači ja sam mučio me ispit. Dve godine, tri godine sam ga polagao. I onda sam ga položio i rekao Kraj. Dosta. E sad, Ja verujem da tu ima, znaš, ono, interesantnih stvari. Da li je mene nešto sad posebno zanimalo. Ja sam se u to vreme bavio time. Neću ja da se sad bavim tu nekim Opštom praksom. Nešto od mene zanima da budem Sudski veštak. Istina, nisam znao da li imam stomak za to. Znaš, nije isto da gledaš ovoga normalnog, patološki patološkog pacijenta, to jest pacijenta za patologiju, ili onog što su izvukli iz reke posle nedelju dan. Nismo došli do toga da proverim da li imam stomak za to, ali me interesuje. Kao tako. 

Ivan Minić: Teoretski sudski veštak. 

Željko Crnjaković: Teoretski sudski veštak. Znaš, gledali smo CSA gledali smo i to je to, kao ali…Dobar je. Ali nije to to. Tako da, da, to je bio ekskurzija u medicinu, čuvajući indeks sa tehnološkog fakulteta, na koji su me takođe primili za svaki slučaj. 

Ivan Minić: I otkud onda preča sa Višom. 

Željko Crnjaković: Pa onda je bilo ono kao tipa, ja ću ovo da menjam, onda se moji naravno još jednom okrenu, iako su bili živi, I ovaj “ajde, sine, samo ti nešto završi” i onda ja kao idem na višu tehničku i to je Škola u Subotici, to je trenutno se zove Visoka škola strukovnih studija na smer Informatike, ne znam, poslovne informatike, šta sam već upisao. I to je bilo kao “okej”, kao “ajde idem na nešto digital, nešto IT me, zanima”. I onda kao znao sam da hoću da radim nešto sa računarima, ali nisam hteo da programiram, ali onda skontaš da bilo šta Danas je i sekretar, danas svako rade na računaru, ono tipa od sekretarice do konobarice. A ako ćemo tako. Ali mene je zanimalo to. Sad, jako uprošćeno. A onda odem na višu I skontam da je to totalno drugačije nego na medicini. Skontaš da si ti na jedan semestar, to je bilo pre Bolonje, neki prelaz između Bolonje i Pre Bolonje i na bolonjski sistem. Mi smo za jedan semestar internet tehnologija prešli HTML, DHTML, XHTML, Java Script, Java, PHP Još nešto, ne znam. I to znači da si imao i 45 minuta Jave. Gde si ti sad pitao profesora da se, dobro znaš, ono kao tipa ne bih trebalo možda malo više da radimo nešto novo. Ne, ne, ne. Vidite, deco. Fakultet nije tu… taj profesor više ne radi i on u penziji, ovaj… nije tu da vas nauči. To, nešto specifično. Fakultet je tu da vam pokaže šta sve ima. Pa vas kad nešto zanima, onda uzmete knjigu i onda to naučite. I tako. I onda sam se ja čudio, znaš, ono, pošto su tu negde bile kolege, pa su bile to, znaš, da dobiješ neku skriptu da naučiš. Zapravo izgledala kao, ne znam, dve strane, onih osam knjiga Iza medicine, kao bukvalno sadržaj toga, to je cela skripta i kao “Jao, teško je“, šta je, teško je skripta, ima deset strana, treba da učiš za ispit. Mislim, teško je kad treba da učiš nešto, ali nije bilo nešto posebno teško. I bilo je interesantno meni, zato što sam ja uvek mislio da me više zanimaju Prirodne nauke, u smislu biologija nešto tog tipa, naspram matematike, elektrotehnike, fizike, koje su mi bile katastrofalne, ali ja sam tri matematike dao iz prve. Zašto. Zato što nisi morao ništa naučiti na pamet, osim tri formule, četiri formule i ostalo je kako se igraš s brojem. A da odemo na neke ispite iz fizike. Ja, znaš, ono kao vežbali smo pre toga i dobiješ isti zadatak kao se vežbi. I znaš ga na pamet. I kreneš da ga radiš na izradu. Nema na pola izrade, ne znam, tačno taj sledeći korak, ali znam od nazad. I kreneš od nazad. I kreneš od nazad i sad doš’o si tu sad usrao si se što bi rekao Jovašević negde na sredini. I sad da li je plus ili minus, i ostaviš nešto. I dođeš i dobiješ desetku bog te mazao. Dođe profesor iz fizike, Crnjakoviću. Ovo je bilo fenomenalno. Ne znam tačno kako si dobio ovo, ako je tu bilo minus, ali sigurno ti se ono omaklo, omaklo se da. Znači, znaš fotografski zadatak, ne razumeš ga, nego ga znaš fotografski. Jel bi ti hteo na takmičenje iz fizike. Ne, hvala profesore. Nisam ja toliki ljubitelj fizike. Preskočili smo čak i integrale, to je zadnje godine bilo bombardovanje, nisu nas stigli naučiti u četvrtom gimnaziji. Bukvalno smo taj tu sekciju nisam video integral dok nisam otišao na višu tehniku. I ono što je interesantno da sam tada naučio je da ti možeš da primaš znanje toliko koliko ti treba. Znači na taj period koliko ti treba. Ne da nešto naučiš pa sad znaš što znaš. Ja u momentu kako sam položio te matematike, ja sam to iz tog sledećeg dana sve zaboravio. Dan danas ne znam da oduzmem peške stvari. Znam da saberem, množenje i deljenje neću, Digitron je vaš najbolji prijatelj preduzetnika. 

Ivan Minić: Sve se razumemo. Mislim, meni je to bilo fascinantno kada, ono, iz neke vrlo logične sredine, takmičenje iz matematike i svega toga, dođeš do toga treba da naučiš nešto na pamet. I okej kao, ne znam, u osnovnoj školi učiš nešto što je manje i više svet oko tebe, pa okej mi je da znam, iako je glupo koliko ima ovaca na Novom Zelandu, ali ok, mi je volim ovce, a volim i Novi Zeland, tako kao mogu da. Ali u onog trenutka kad to prelazim nešto apstraktno i treba da učim nešto potpuno beskorisno i glupo na pamet, da bi nešto položio, kao to je trenutak kad tvoj mozak kaže “Ćao”. Ima opcija, opcija je sedne, naučim sve na pamet i to držim u kratkoročnoj memoriji u ramu, kad resetujem “Ćao”. I to je jedini način da ispolažeš gomilu tih nekih gluposti koje ima po fakultetima na raznim tim teorijskim ispitima koji su dosadni. Šta je bilo dalje sa Višom. 

Željko Crnjaković: Dalje sa Višom je bilo dve stvari su se desile. Obe su bile greške, ali sad, jel’ to šta je, tu je čovek se uči na greškama, pa sad mogu da kažem da su bile greške. Znači ono tipa ideš na višu, daješ sve neke, se ispite daješ kolokvijumima, nemaš tu ispite, sve onako, radiš neki tematski izdatak, položio ti, položio ovo. Veoma je interesantna situacija kada sam morao da obavestim profesorku iz Engleskog “ja ne mogu da dolazim na časove, da li bi mogli nešto da odradimo”. “Kolega, zašto ne možete da dolazite na časove. Obavezni su”. Rekoh, baš u tom terminu držim časove Engleskog na Otvorenom Univerzitetu. “Ajde, rešićemo nešto, ajde vidite da polažete nešto, ono kao tipa odvešće vas s asistentkinja, ima nešto na računaru, 100 pitanja, kao da radite to.” Ja sam to radio, bilo je 100 od 100 za neke bezvezne, pošto ti bili ABC bezveze, mislim, na tom nivou, oni su meni dali 4 desetke, “samo dolazite da lupimo pečat svake godine i to je to.” Prilike. E sad, desile su se dve greške. Jedna greška je Izašao je World of Warcraft Da. I onda smo prestali da idemo na vežbe i kolokvijume i onda, znaš, ono kao nakupi ti se, ali zapravo smo godinu dana života izgubili I više posle toga. I Posle toga sam krenuo da radim. U stvari Našao sam posao, koji nije bio onaj uzputni posao držanja časova ili prevođenja engleskog jezika, koji sam radio Sporadično ili tokom leta ili kad je bilo posla, nego bukvalno sam otišao i zaposlio se u Jednoj marketing firmi u vremena pre digitala. Kakve računari, kakvo nešto pravimo, dizajn za triplete, bilborde, A da radimo PR kampanje, to je PR saopštenja za Apoteku Subotica, Zdravstveni centar Subotica. Bilo je jako interesantno da budeš PR za Zdravstveni centar Subotica, a da nisi deo Zdravstvenog centra. To je, mislim, svakom Zdravstvenom centru to preporučujem, da unajmi sa strane. Znaš, i onda zovu te negde u sred noći, ti misliš ono šta se desilo, znaš, ono neki mail je bila neka saobraćajna “nema pojma, zovite hitno”. Mislim, onda ti zoveš hitnu. Onda smo uvodili Ezotaru na poljoprivredni sajam. I gomila takvih stvari i bilo je jako interesantno da saznam u to vreme moj prvi dodir sa preduzetništvom, Koji možda nije tako svuda funkcionisao, ali ja sam imao takvo iskustvo, Da svi rade na dođem ti. Znaš, dođe neki klijent i naruči To je kaže “meni treba promo materijal”. Onda ti odeš u štampariju i naručiš, ne znam, pet hiljada tripleta. Niko, nikom ništa ne plaća, realno. Onda ti to isporučiš i onda kažeš “svi su poslali fakturi, niko ništa ne plaća”. Onda se klijenti izgubi. Onda dođe, pa kad mu treba novih tri hiljade, plati pola onog prvog, a ti onda platiš pola isto onog, pa naručiš i još. I to ide u neki nedogled. Ja nisam bio u management poziciji, ja sam samo, znaš, samo hvatao i gledam kako ovo funkcioniše. Znaš. I zašto. Kao prvo, kako vi svi opstajete. Ko je tu nonstop u minusu. Svi su nonstop u minusu. Ali valjda je. 

Ivan Minić: Ali okreće se, znaš. 

Željko Crnjaković: Ali okreće se. Ima taj fazon al ne smem na podkastu da pričam. 

Ivan Minić: Ja imam tu teoriju da u određenim delatnostima, ovaj, kod nas ima istih sto eura koji kruži između ljudi. Bukvalno, istih 100 eura koji kruže, jer jednostavno to je ta situacija. Nije bitno, bitno je da cirkuliše. 

Željko Crnjaković: Nije bitno, bitno je da da. Nije bitno gde kredit, bitno je da se plaćamo. I tako. Tako da onda je tu viša škola otišla malo u treći, peti plan. I do kraja nikada ona nije bila završena. Tako da, bilo je tu još nekih izleta na. Imao sam još jednom želju da još nešto završim, da imam neko zvanje, neki papir, pa imam ja neki indeks od Singidunuma za nešto, jer je to moglo dopisno, zato što, kao, možeš na daljinu da ideš, ali ni to nije bilo, ono, dobro. 

Ivan Minić: Imao si- Rekao si mi da si imao pet indeksa. Kojih pet. 

Željko Crnjaković: To ti je tehnološki, medicinski, viša tehnička škola i Singidunum. E, možda sam te slagao, možda je četiri bilo. Da, možda će, evo, kako tako brojim, da. 

PRIMENE STRANOG JEZIKA

Ivan Minić: Taj engleski koji se provlačio u  svoje vreme i provlači se i danas kao bitna stavka. Rekao si kako si ušao u odnos sa tim jezikom kroz dobar, zanimljiv sadržaj, u kojem smo bili okruženi. Ali šta, ono, kako učiš šta sa tim jezikom može da se radi, osim prevođenja i držanja časova. 

Željko Crnjaković: Znaš, učiš tako što si nekako nabasaš na neke dobre ljude koji te bace u neke apsolutno nezavidne situacije. Tako sam, evo ovako, pa sad ajde da kažemo recimo Pitao si me ono, ono ono, kao šta sam hteo da budem kad sam bio mali. Znao sam da nisam hteo da budem fizički radnik Iz jednog dobrog razloga. Ja sam tu negde od kraja osnovne škole, tokom Znači od sedmog razreda do drugog srednje, svako leto negde radio. I svako leto sam ja hteo da radim u video klubu. Zato što tamo sediš, uzput gledaš filmove, izdaješ videokasete i tako. Nije bilo DVD-a, deco i ostalo, ripovanje i svega ostalog. Bili su videokasete. I svako leto su meni moji roditelji uspeli da pomognu da nađem ja neki fizički posao. Pa sam tako bio, ne znam, čistač kaveza u Zološkom vrtu Subotica. Radio sam u mašinbravarskoj radionici, što je bilo zapravo zanimljivo, dok se nisam opekao na neku mašinu. Pa sam radio, zadnje godine sam radio na uzorkovanju žita u Fidelinci. E to ti je onako jedan posao koji, kad probaš, znaš da više nikad nećeš da radiš. To su smene od 12 sati, a nedeljom od 18 sati da bi zamenili smenu. I, ono, naskačeš na traktore, vadiš ono sondiranje žica, ili unutra pakuješ sa kolegama, I to je to, to je neka rade, neka deca, koja je su plaćena nekih 2-3 evra, 2-3 marke na sat tada, ili 5 maraka koliko je bilo. Obećano 7, plaćeno 5 i tako dalje. I, šta sam ja tu time teo da kažem, da sam ja jedne, posle toga, dugo godina posle toga, rekao “ajde opet nešto ću da radim preko leta”, to je bio faks. I onda sam uspeo da upadnem na filmski festival na Paliću. Na filmskom festivalu na Paliću, preko poklona Joška Šrama i posle toga, znam celu ekipu i sve ostalo. Ja sam prvo upao u službu za goste. Dve godine sam ja šaltao goste, levo, desno, tipa vozaš, zabavljaš, ono, bukvalno oni, ono što su radili od deca izvolite možete ovamo, znaš, kao pa. Da li vam je sve okej u sobi i tako dalje. I zašto nemamo cveća u sobi ili imamo cveća i ko ima koje piće i tako. I onda su me tu primetili Prevodilački tim, Moja velika prijateljica Erika Pap, Moj bivši profesor Željko Buljavčić, I tako dalje i oni su me. a, vidi, ovaj mali zna engleski. Mogao bi ti – e, nemamo ko, Ja bio sam u službi za goste, Nemamo ko da radi konsekutivni prevod za pres konferenciju u ponoć, ne znam koji dan, ti ćeš. Rekoh šta. Konsekutivno šta. Prevod kakav. Znaš, ja sam to tako zbrljao, Ivane. Ja se nikad lošije nisam osećao i nikad lošije nisam pričao nego tada. Pred gomilom novinara, nekim gostima sa festivala, A ja nisam znao ni šta pitaju, ni šta odgovaram. Pola stvari sam zaboravio što je rekao, jer ne možda te zaustaviš do priča. Nisam ja imao nikakvu iskustvu za konsekutivnim prevodom. Posle naučiš kako se to radi. Ali ja sam njima to odradio. Oni, ovo je moj profil. Bilo bi bitno samo da neko bude tamo. Realno. Ne bitno ni kako je urađeno, samo da neko bude tamo. Jer tako su tražili, tako su i dobili. Ja se tu njima svidim. Može sledeće godine da ja pređem u prevodilački tim. Ja sam, slagaću te, 20 godina radio. Svaki godine na filmskom festivalu, ili 18. Svaki godine na Palićkom filmskom festivalu. Ja mislim da sam preko 10 godina vodio prevodilački tim. To znači organizacija prevoda, titlera, da, inače da li znamo kako se titluju filmovi na festivalima. To jest, barem na Palićkom filmskom festivalu. Tako što mi prevodioci prevedemo titl Pre festivala i onda za vreme filma sediš I lupaš space, da bi taj titl izašao na ekran na video beam-u. I onda kad neki pitaju “pa, kako to sad vreme, tajming.” – ne. Pogotovo zato što iz onog vremena kada su imali one 35 mm filmove Može da se desi da ti stigne kopija koja je drugačije katovana, drugačije lepljena i da ti ne imaš isti tajming, nije u sekundi isti. Ti moraš da imaš onog lika koji je kucao. To je sve ostalo i dan danas oni tikaju tako, zato što se pušta sve digitalno, ali ono je, znaš. Mislim, ono kao. Još uvek tako radimo, zato što imamo celu ekipu koju treba platiti. Ali ne, mislim, jako sam puno dobrih stvari doživeo na festivalu i saznao i kako se simultano prevodi. To su bile farse. Mislim, znaš, slušaš ovde nekoga, a ti usput pričaš, čuješ sam sebe, pa se zbuniš, pa. Ali to je bio najbolje plaćen posao meni u nekih, ono, tipa od 2000. ne znam, druge, treće, do 2015. To znaš da leto radiš tih nedelju dana, ne spavaš, pre toga si još mesec dana prevodio i ti si za tih mesec dana dobio najviše, mislim, dobio para koja si radio mesec dana u nekoj firmi. Ili sa tim parama da kupim ili dam deo za letovanje ili šta već. Tako da tu je taj deo, taj sa engleskim i festivalima. 

Ivan Minić: Imalo je posle još mnogo stvari koje si radio sa engleskim, ali jednu stvar koju hoću da ti pitam sad, pošto kroz sve ovo što pričaš, kao nekog ko ga, kao mladog, nije zanimalo ništa, mnogo se provlače filmovi i televizije. 

Željko Crnjaković: Ja sam to voleo da gledam. Ti mene i dan danas da pitaš, ja tebi ne znam da navedem nijednog glumca, nijednog režisera. Dan danas ja se bavim time, ljudi. Ne ostaju mi u glavi imena, sad poznata, prvo nisam ni gledao nešto posebno domaće stvari. Posle tek, u poznijim godinama. I ne mogu da se pohvalim tim. jest, ja imao sam najveću kolekciju DVX-ova u celom društvu. Znaš, ono kao kad smo skupili filmove. I kad filmove nisu bili toliko dostupni kao danas. I dan-danas volim da gledam i serije i filmove, mnogo više serije nego filmove, zato što Ne znam, ili je kratka radnja ili duže traje, mislim, kao cela serija, znaš, malo kompaktnije nego film. Tako da, provlače se, ali nisam ja imao pojma da će od toga biti sad nešto gde ću ja. Jedino što. Ja imao sam, znaš, imao sam ono što sam ja pokupio, što sam znao da znam da radim, jeste znam da organizujem, da sam organizovan, da mogu da organizujem društvo, da taj mogu da organizujem neki projekat, pa kroz taj festival da mogu da budem odgovoran. Znao sam da sam odgovoran. Znao sam da sam odgovoran kada prihvatim nešto da radim, to mora da bude odrađeno. Na bilo koji način, znači štapom kanapom zoveš prijatelja, komšiju, nekog. Nije bilo blama, međutim, to daj mora da se uradi. To nije bilo šanse da sad neko ne. Nešto. da se ja dogovorim nešto sa njim i ja mogu da odbijem to, ali da se dogovorimo i da ja kažem “epo, znaš, ispaliću te, zato što ipak sam skontao da ovo ne mogu da uradim”. Ne, onda nećemo prihvatiti. Znači, sve što sam prihvatio i kad uradim. I to je ono što sam ja poneo kao tim. samo ja nisam imao pojma kad sam bio tih godina da ja to mogu da naplatim. I u momentu kada sam radio kao projekt menadžer četiri godine, nisam znao kako da se prodam kao projekt menadžer. Ja sam upao na u tu neku izraelsku firmu kao projekt menadžer, koja je neka druga priča, Ali ja i dalje sam imao onaj, pa znaš, šta ako je tamo tog zgazio autobus i kako ću ja da se prodam nekom. Iz te bojazne su izašli neki drugi projekti za to da me ljudi vide ili ne vide ili da misle da znam da radim nešto. Sad Znam da se projekt manager prodaje bolje nego programer. 

PRVI STABILNI POSAO

Ivan Minić: Ima i toga, da. Slažem se. Šta se dešavalo još što se tiče života i posla. 

Željko Crnjaković: Što se tiče života i posla, to je bilo, znači, ono, taj period marketing firme, taj period je bio ono, što sam ja rekao mom direktoru tada, najzanimljiviji što se tiče posla. Ja sam rekao da taj posao mogu da radim do penzije. Samo da je plata bolja. U stvari da mogu od toga nečega da radim. Čak nije bilo ni da je plata bolja, nego da je redovna. Jer je bilo perioda što nije problem da nema plate, bilo je samo period da mi kažeš da nema plate. Da mi kažeš da biće u ponedeljak, da biće u sredu, da biće u sredu, u petak i tako dalje. Nego ako nema, onda ću ja da pozajmim, a sledeći mesec ću onda da legne i tako dalje. I onda sam ja u tom nekom periodu se upoznao sa mojom trenutnom ženom, suprugom, počeli smo nešto zajedno da živimo i odlučio sam da mi treba bolji posao i ukazala se prilika da odem da radim u banci. I onda sam radio četiri godine u Komercijalnoj banci. Dve godine u šalteru, dve godine u deviznom. I tu onda skontaš kako da pričaš ljudima i skontaš kako je raditi posao koji ne voliš. I da taj posao nije da ne voliš zato što ne voliš ljude koji ti dolaze, nego malo i toksična atmosfera. I mislim, ima tu gomile stvari. I bilo je okej. Ono, to je bilo četiri godine lepog odlaska na posao, u stvari kako takvog, ali i redovnog, ono tipa, sve je to bilo kako treba. I ja sam se tu negde posle počeo interesovati kako da još dodatno zaradi. Nisam znao kako, nisam znao. Drugar je neki radio nešto u dizajnu u freelance-u. Pa ajde da ti on mene posavetuje. 00:41:17 Kao što ja dan danas savetujem gomilu ljudi, ja sam tada tako otišao kod nekoga i pitao šta ja to mogu da radim online. Ti si dizajner, znam da postoje programeri , ali šta još može, da li može nešto ja koji znam samo engleski jezik i ne znam šta drugo znam. Pa eto, znaš engleski, možeš da prevodiš. Znate koliko je tržište za prevod srpsko-engleskog jezika na Odesku ili iLensu u to vreme. Ništa. 0,02%. Onda je bilo ono kao, pa možeš da pišeš, šta da pišeš. Pa kao postoji nešto kao copywriting, pa šta je to. Onda skontaš otprilike šta je to, to su neki. U to vreme to nije uopće čak i današnji copyright, to je bilo spinovanje tekstova. Spinovanje tekstova, napiši 12 verzija istog teksta tako da prođe copy-scape, to je tako da mašina kaže da nije isti kao prošli. Ručno. I onda ti kreneš da pišeš, pišeš za dolar na sat. I onda pišeš jedan, napišeš jedan, super. Napišeš drugi, ok. Napišeš treći i već slomio si se ono, tako, treba 12. U četvrtom nema šanse da ne bude isto. Mislim da ne povučeš neke teze koje je on tamo nahvatao da si ti neke fraze počeo da koristiš na istim mestima. I onda je tako bilo prvo dolar na sat, ali je bilo ono kao radiš 8 sati u banci, pa dođeš kući, imaš dva malog deteta, sada ćeš malo spavati, pa o 9 do 12, ili 9 do 1, radiš za 4 dolara. I onda spavaš, pa odeš u banku, pa se vratiš, pa on je tako svaku noć. I onda je bilo sa jednom dolarima na dva, i na po, pa na to, pa. Pa je bilo na pet. I onda sam ja rekao “E, sad ću ja da zaposlim nekog za jedan dolara na sat, sad imam pet”. Sigurno ima takvih ljudi kao ja. 

Ivan Minić: Sigurno ima neka budala. 

Željko Crnjaković: Sigurno ima neka budala koja se tamo treba probiti. E, onda sam ja saznao da postoje ljudi koji stvarno vrede dolar na sat i koji će uvek ostati dolar na sat. I onda daš nekome da odradi nešto, on ti vrati, to nije pisano ni nogom, ni rukom, i ne znam čime, i onda ti to isto radiš ono što si radio, samo sa mnogo manjim rokom, zato što si čekao da neko napravi neku brlju, koju ćeš ti da radiš ispočetka. 00:43:25 I tako, dođem ja tu na nekoliko klijenata i dođe meni jedan klijent koji je tražio neki scenarija za neki explainer videe. I sad tu smo mi nešto uspeli skontati i ne skontati, naručio meni nekoliko, njemu se sviđa, on priča sa mnom. Jao pa, super. I mi se tu radimo nekoliko projekata zajedno. I on mi kaže “Znaš šta, ja širim svoju firmu, ja tražim nekog projekt menadžera”. “A šta je to projekt menadžera. ” “Pa tu treba neko da mi malo priča sa klijentima, malo priča sa timom, da organizuje taj posao. Jel’ znaš nekoga kog mogu da mi preporučiš. ” “Znam. Mene. Ali ne mogu.” “Zašto ne možeš. ” “Zato što radim, imam državni posao, nam je određeno vreme, supruga je dobijala dva otkaza sa dve trudnoće, imamo dva mala deteta i ne mogu da ostavim siguran posao za tu neko igranje na internetu. Ne, ne. Ja, valjda, eto, i svašta u životu sam imao sreće da je taj dobar čovek mene gonio tri meseca. I na kraju mi je dao neku ponudu. “Pa znaš, ono, a koliko ti treba.” Pa ja rekao, ali je treba da platim i osiguranje i poreze i ovo i ono. Mislim, ne moraš ovo. Ja sam to sve kao računao, šta ako moram. Zdravstveno osiguranje moram negde da platim. Dok ne skontaš da ako ste oboje nezaposleni u kući, ti nemaš nikakvo zdravstveno osiguranje. Mislim, lepa Srbija, šta. I, sve u svemu, dođemo mi tu na neku cifru u to vreme koju ja nisam mogao da odbijem. Mislim, bilo je jako zeznuto to da se odbije, to sam ga odbijao svaki dan. I ja pričam tu nekoliko dana sa mojim suprugom, i mi odlučimo da ja uzmem to. I ja u tom momentu, mi smo imali, ona je bila na porodiljskom sa našim drugim detetom, negde na pola, i ja odlazim da, u stvari, uzmem bolovanje u banci, da vidim ja dve nedelje kako će da funkcioniše ovo. I na početku mog bolovanja jedna koleginica koja bila nas je troje u kancelariji, javlja “Ona ide na porodiljsko sutra.” Dobro. Ima nas dvoje. Nema veze. I ova sad, znači, sama je, gine, ali ja znam da ću ja da dam otkaz. I tako dalje. Ja smislim se to je to, dajem otkaz. Pre nego što javim u banci, zovu me, zvoni mi telefon, banka je. Hitno moraš da dođeš na posao sutra. Rekao, baš sam ja hteo da dođem nešto da pričam sa direktorom, nego zašto hitno. Zato što je koleginica druga otišla na porođajno, bez najave. Drugo. Pa rekao, ali ja sam rekao na bolovanju imam nešto sa srcem i sa glavom. Ne, ne, ne, moraš da dođeš da radiš, mislim, ono tipa deviznom, stacionarna filijala, mislim, stacionarni. Možeš misliti stacionarni, prebacio sve za Novi Sad. Realno. I sad ja dolazim, rekoh, ali ja isto hoću da pričam sa direktorom neki sastanak i dobro dođi. Ja dolazim na sastanak i ja kažem, ja razumem, nego ja bih da dam otkaz. Kao ne može. Kako misliš bre ne može. “Može, mislim evo ja ću ostati.” “Ne, ne, ne, ti moraš da ostaneš sad minimum 3 do 6 meseci da obučiš nekoga ko će da dođe na tvoje mesto.” Rekoh ja mogu dve nedelje. Ali rekoh, ako vam je nešto, u stvari na kraju smo se dogovorili za mesec dana, a sam ja rekao da ta jedna osoba na toj poziciji, nebitno da sam ja tamo mesec dana, 3 meseca, neće znati dovoljno da ostane sama. Ja sam godinu dana tamo radio i još uvek imaš nekoga, Znaš, bar da ti klimne glavom, tu treba da kliknem jer ovo je ne znam, devizna penzija, ovo je priliv, ovo je nostro, ovo je akreditiv, da li mi ovo radimo, kako radimo itd. Bilo je tu različitih stvari. I ništa, dogovorimo se mi. I onda ja izađem napolje i onda sledeći šok koji sam ja njima priredio, pošto zeznuo sam, baš sam ih zeznuo. Zeznuo, ja sam prvi čovek muškog pola u Komercijalnoj banci koji je otišao na porodiljsko. Jer sam preuzeo porodiljsko od žene. Jer mogu. Može se. I onda dođu i kažu mi opet. Kaže, ne možeš. Kaže, zašto ne mogu. Piše. Jedna druga koleginica. Kaže, piše, možeš da ideš ako ti je žena umrla. Ili ako želi da radi. Znaš. Samo je na drugoj strani. I onda to, ja sam njih zeznuo, moram priznati da sam ih zeznuo, zato što kad sam ja otišao onda su imali tri osobe na porodiljskom i nisu mogli da prime nikoga na neodređeno. A niko ne bi došao iz druge banke, neko iskusan, a da nije na neodređeno. Na određenom nije dovoljno stabilan. Ali sad, Bože moj, ja sam išao sa tim i video ovako, niko tamo iz… ako svi se znamo, niko tamo ne bi dobio otkaz. Direktoru se ne bi klimala stolica u filijali Subotice, zato što je devizno sada ugašeno. Realno, Komercijalna banka u pitanju. Izvinjavam se Komercijalnoj banci, znači, Komercijalna banka ja stvarno neman ništa- Još uvek imam prijatelja i kolega tamo, mislim, bivših kolega. Tako da eto to i jesam. Ja sam žene, supruga, stvarno počela da radi, ja sam otišao na porodiljsko i imao sam tu neku minimalnu sigurnost, koje mi je moje radno mesto pružilo. Hvala im na tome da ja mogu da eksperimentalno odem u tu situaciju da što bi rekli moji, ono, kao ti sad otišao tamo nešto da se igraš po internetu. 

REMOTE RAD

Ivan Minić: I kako je izgledalo tad raditi remote sa nekim čudnim ljudima. 

Željko Crnjaković: Pa izgledalo je čudno. Izgledalo je tako da ono Ne znaš ti ni šta radiš, Kao organizuješ tu neki posao koji ne razumeš I kao prodaješ nešto nekim klijentima. U to vreme je moj šef prodavao, posle toga sam ja prodavao. I tu negde godinu dana posle toga ja sam skontao ja prodajem, tipa, neki projekat u 5, 10, 15 hiljada dolara, sediš u nekom stanu u Subotici nekom Amerikancu. Pričam sa Microsoftom, pričam sa Pepsi-em, Pričam. Znaš ono. I niko nema problem sa time. Ja imam problem kao sa time da imam neko problem sa samopouzdanjem ili ono kako ću ja sad to da prodam. I pričam, i ovaj. ali zapravo to je sve bilo normalno. Amerikancima je to. nama je tržište bila Amerika, isključivo Amerika. Šef sad je u Izraelu, ja sad imam u Subotici i gazimo Američko tržište i našli smo sve ove naše artiste Prvo na raznim zemljama, a onda sam ja to skupio nekako pa sam našao u Subotici. I ono znao sam ljude I to je funkcionisalo savršeno. Dok se šef nije počeo mešati u posao. Jer kad uzmeš ono i kao pitaš “šta radiš u firmi” Radim sve osim marketinga. Znači radim prodaju, projekt menadžment, HR, Naplatu, ne radim bukvalno fakturisanje, finansije i ne radim marketing. Samo se konsultujem oko marketinga. To je funkcionisalo tako. I tada sam naučio da je jako loše imati ista osoba ne treba da ti radi prodaju i projekt menadžmenta. Mislim, menadžment proizvodnje. Zašto. Zato što kad sam imao nekoga koji je radio kratko vreme, Vođenje projekata, Onda je meni bilo mnogo lakše da ja prodam projekat nekom kom znam da će biti težak. Bitno je da se uzmu pare. “pa kolega će ga reši. Više nije moj problem” E, kada prodaješ sebi, znaš da ćeš ti da se nosiš sa takvim klijentom, Onda je bilo ono kao “pa dobro, možda i ne treba nam ovaj projekat. Nije sa tih, to je sta sa tih 7000 dolara, evo, možemo biti to i bez njega. Tako. 

Ivan Minić: Onda, to je problem kad imaš sukobljene ciljeve. 

Željko Crnjaković: Sukobljene ciljeve, da. 

Ivan Minić. Dosta česta situacija u preduzetništvu, da imaš sukobljene ciljeve, i što ja volim da kažem, mnogo je strašno kad radiš za nekog ambicioznog kretena, najstrašnije je kad shvatiš da si ti taj. 

Željko Crnjaković: Da, ja moram da priznam da sam u svom preduzetničkom poslu više puta rekao, nećemo više raditi ovo. I onda bude onaj period, znaš, onaj suv period i dođe taj jedan već i kaže, e oćemo, pa oćemo. 

Ivan Minić: Kako je tebi išao taj deo posla koji, ono, ti si ušao da bi organizovao ljude da se stvari dese, da si preuzimao sve više i više stvari, jer kao što ne dati čoveku kome to dobro ide. Ali to je zapravo prva situacija gde svakodnevno treba da radiš sa ljudima, da ih vodiš, da upravljaš njima, da rešavaš konflikte i sve ostalo. Jedna stvar je kad si u, što ja kažem, u suspendovanoj realnosti. Znaš kako 7 dana je festival. 7 dana je festival, mogu da se za 7 dana desi stvari koje ne mogu za 3 meseca. Zato što smo svi tu samo na to fokusirani, 7 dana ne spavamo i to nam je svima jako važno. Ali tako ne može da se radi. To može da se uradi jednom godišnje. Kad treba da radiš i opet to ti je sve novo i vrlo verovatno, ne znam situaciju ti ćeš ispričati, ali vrlo verovatno nemaš baš neki ni guidance, ni mentorship, oko svega toga, nego u principu mora se snađeš. 

Željko Crnjaković: Da, pa, mislim, pazi, ja sam rekao, učiš na greškama. Učiš na greškama, ja sam ih napravio dosta, pogotovo menadžerskih, i na neki način mi je drago da sam ih tada napravio, jer, znaš, ono, sada, ovaj, sada znam kako da se vodim. Tim nekim ali jeste problem. Mislim, da sam ja sad radio nekoj Ja ne smatram banku korporacijom, tog vida, jer nisam bio ni na kakvoj poziciji gde su oni meni stavljali u neke takve menadžerske pozicije. Ali da si ti radio u nekom strukturiranom sistemu, pa da si imao neke alate, Ono, kako da se nosiš sa zaposlenima, kako da se nosiš sa rokovima, Kako da se nosiš sa klijentima, koji su ti elementi ili alati da ti, sad neću da kažem, nateraš nekoga nešto da radi, ali kako da ispregovaraš to, To sam ja sve na feeling, što bi rekli. Mi smo imali tu sreću da smo. . . Nismo imali zaposlene u taj firmi izraelskoj kojoj. . . Mislim, i ja nisam bio zapošljen, svi su to. Ja sam bio na retaineru, Ali, ono, jel da mesečno plaćen. I tu sam stalno, a svi ostali su radili po projektu, znači artisti. I to je nekako ispalo čak i jako dobar biznis model u smislu da Imaš, napraviš neki core team koji kažeš “Ja ću tebe prvo da zovem. Znači, ja ću tebe da napunim poslom, pa sve što se tebi prelije, u momentu kada ti kažeš da ti se prelije, ću da zovem onog drugog.” I onda dođeš do toga da radiš sa nekoliko freelancera, da ti ti freelanceri zapravo postanu skoro stalno zaposleni, zato što im nabacuješ toliko posla. A oni sami mogu da regulišu, u tom smislu, ti kreni rekoh da vrištiš. Znači, hoćeš da zaradiš 500 evra ili 3000 evra. Znači, ja ne znam koliko tebi treba vremena ili koliko ti hoćeš da spavaš, a ja znam da ovako, imaš projekat, dogovorimo cenu, imaš tri dana. Ima drugi projekat, u isto vreme dolazi, i onda se uvek setim i to je. . . setim se jednog animatora, ja još jednu priču, da, kažem, ja rekao, vidi, ima sad tri projekta, i sad ja zovem ovako i kažem, “Dragane, samo mi kaži kako stižeš”. Pa kaže on meni, ne zove on meni i kaže “koji je prioritet.” Ja već, meni kreće da se dešava u glavi situacija, radim jedan tri dana, onaj drugi počinjem tek za tri dana, znači onaj treći dolazi tek za šest dana. Na red, znači deveti dan završavaš, što je problem, jer smo mi imali neki tri dana obrt za klijente, bar da im nešto pokažemo. Ja rekoh, vidi, pa ne znam, ono tipa, ovo i ovako, ja rekao “kad ti možeš to da završiš. ” Pa kaže on meni, tada je bila sreda neka, “Sva tri mogu da budu gotova u petak.” Sva tri u petak, radi kojim redom hoćeš. Baš me briga, ulaziš u tri dana, sva tri. Ono kao on mene pita koja je prioritet, tipa za sat vremena da mi pošalje. Baš me briga. Ti meni sve isporuči u petak, ja sam super sretan. Tu su, mislim, bili tako ludi ljudi, znaš ono, koji isto ne spavaju, nemaju života. I onda da se setim, tipa najgora stvar koja ti se desi u takvome iz ničega, jeste da moraš da kažeš klijentu da će projekat da kasni, zato što ti je animator da prostiš umro. Što je bilo apsolutno strašna situacija, čovek je bio naš veliki prijatelj i desilo se nesreća, nije saobraćajna ni ono, bio bolestan i sakrivao. I u momentu osoba sa kojom se čuješ svaki dan, ne javi ti se. Čuješ se poslovno, i on ne javi se. Ne javi se sutra na poruku. Sad već znamo, nešto nije u redu. Ali čovek nema nikoga. I sad ti tu buljaš, kuljaš, dok ne nađeš šta se desilo i desilo se nešto jako, jako strašno i to nas je sve jako pogodilo, ali kao projekt menadžer klijentu u Americi ti sad moraš nešto da javiš. Ne znaš ni kako to da ono… Ne možemo ni da uzmemo projekte jer je čovek radi od kuće. I ono, kao, tipa, treba nam par nedelja da nađemo neku sestru koju je imao koja će nam možda dati njegov računar. Da ne krećemo baš iz početka. I to je tako strašno, između toga da se baviš sa nekim strašnim stvarima, a plus toga pravdaš se u poslu i pokušavaš da rešiš ono kao to. Kao to. Tako da nas u sreći klijenti su bili dosta normalni u tom smislu “šta” I naravno da možete da uzmete koliko vam potrebno. Ali to isto nešto što daš nekom neiskusnom, mislim neiskusnom, projekt menadžeru “e, evo ti problem”. Neko od naših ključnih radnika u firmi je nestao. 

Ivan Minić: Ja sam u jednom periodu jako puno radio sa gomilom nekih spoljnjih saradnika i ono što sam shvatio je da meni lično mnogo više odgovaraju stariji ljudi za rad za što su odgovorni. Klinci su pretalentovani, ali može vrlo lako da se desi, mislim pričamo pre 20 godina, sad je drugačije, ali bukvalno 20 godina, može vrlo lako da se desi da je on dobio pare za prethodni projekat, otišao, napio se, otišao sa društvom i jebi ga, uradiće, ali ne zna kada će uraditi i sve to, dok osoba koja ima svoje finansijske obaveze za, ne znam, stan ili šta god, za, ono, ima porodicu, ima sve ostalo, je neuporedivo odgovornije, iako možda nije toliko kreativna. Pa sad na nekim poslovima ti treba baš ta iskra koju ovo može da donese, ali na većini poslovanja, samo treba da se to desi u roku, budžetu i svemu kako ste se dogovorili. I za mene su to uglavnom bili dosta iskusniji ljudi, obično ljudi koji su imali full-time posao, koji su hteli da imaju dodatni neki prihod godinama, eto tako funkcionišemo. Taj moment kad ti, ja sam sa 16 godina počeo da menadžujem tim ljudima koji su skoro svi bili duplo stariji od mene. Samo niko nije znao da imam 16 godina. Bilo je dovoljno rano da nije bilo zoomova, video poziva i bilo čega, nego samo nekoliko alata koje smo koristili, koji su suštinski, stalno kad razmišljam o tome, stalno razmišljam da su suštinski svi izgledali kao forumi. Forumi i IRC, na kome smo se čuli. I kao to je super funkcionisalo. Kao, zašto je super funkcionisalo. Ja sam davao jako jasne briefove, instrukcije i kad mi kažeš istestirak, ja sam da mi istestira. Nemam život, brate, tu sam 20 sati. Ali kao kasnije shvatiš koliki je zapravo to problem, naročito u radu sa kreativcima. Gde treba svi da se međusobno razumeju, treba svi da se usklade. Vrlo često taj brief od klijenta nije baš jasan. 

Željko Crnjaković: Vidi, imaš situaciju gde ti dolazi, recimo, naš šef, naš direktor te firme, bio čovek Jevrej. Mislim, živi u Izraelu, on je Jevrej, Arapin, Hrišćanin, svašta je. Sve što treba, jako emotivan, jako glasan i jako nekreativan. On je biznismen, on je pravi onaj Jevrej biznismen, gde smo. 

Ivan Minić: Što se kaže, bankar. 

Željko Crnjaković: Wannabe bankar, na privatno. Brat mu je bankar, baš tako. I znaš, čovek stalno nešto hoće da optimizuje, stalno gleda pare, što je okej u tom biznisu. I jako sam ja puno stvari naučio od njega, neke stvari radio dobro, neke loše, kao i svaki drugi biznismen, ali mi smo se godinu dana non-stop svađali. Ja sam zato otišao, on mi nikad ne bi dao otkaz, nego oni su jako emotivni ljudi, ti ljudi su isto tako i on tebi sve reći non-stop, non stop će te gaziti i onda će te zvati na piće. A ti si sad pod traumom, i znaš ono kao usred Skype-a kažeš “okej, mi ćemo sad da završimo, da ja ne bi rekao nešto što ne može da se vrati”, i onda čujemo se za pet minuta da se oladim. Jer on je krenuo da optimizuje moj kreativni tim. Znaš, koji je na nivou. Ivane, koliko ti treba vremena da uradiš banner. Pa sad ti kažeš neko sat vremena. E, sat vremena puta 5 dana, puta 8 sati puta 5 dana puta 25 dana, toliko banera mesečno možemo da izbacimo. Ne, ne možemo. I ne možeš mu objasniti da to nisu ljudi na traci. Da ne sklapamo skije, da ne šmirglamo čačkalice. Jednostavno da im treba za neke stvari više vremena, za neke stvari manje vremena. Mi dalje plaćamo projekte, kako smo se dogovorili, po nekoj srednjoj ceni, tako da neki veći projekat nam se više isplati, neki manji projekat se manje isplati, ali smo dobri. Jako smo dobri u tom svemu. Ali ne, on su počeli da optimiziraju nešto. I onda je napravio grešku kada je ponudio ljudima posao. Zato što su neki hteli da dobiju sigurnost, ali se onda tu pokazalo, sad isto te menadžerske greške, gde ti, znaš, ono, znaš da pregovaraš s ljudima, pa dogovorio sam se za ovu platu šta sve radiš, a ljudi hoću da rastu, znaš. I krenu do toga da nije ti ni svaki radnik ono, bajan i sjajan, nego krene da “Danas smo se dogovorili ovo, sutra imamo neke probleme, sledeće nedelje imamo neke probleme, oko toga da si ti nezadovoljen na radnom mestu, tipa sledeće nedelje, ne sledeće godine”. Brate mili dogovorili smo se, šta hoćeš? “Hoću još para.” “Dobro, ja dogovorim još para za mesec dana, opet imamo isti problem. Brae mili beba si. Mislim, ono, ne treba da radiš ovo.” Da budemo jasni, ne treba da radiš ovo. Ili smo se dogovorili ili se nismo dogovorili. Jer pa ja sam napredovao, ja očekujem više para. A moj Izraelac, sa druge strane, očekuje od svih ovih vendora da ti budu kao vendori za čarape. “E, Ivane, pošto sam ja tebi dao jako puno posla, onda bi ti meni mogao da daš malo popusta.” Pa nije tako, to su ti zaposleni. E, pošto si ti radila sad 10 sati više, onda bih mogao malo manje da te platim zašto sam ti dao više posla. Mislim, o čemu mi pričamo. 

Ivan Minić: Vidiš, ja stvarno ne mislim da je ok generalizirati neke stvari po svaku cenu, ali ja sam imao nešto iskustva u radu sa tvrdim strujom Jevreja i došao sam do jednog zaključka koji je kao, ok, nije dobra generalizacija, ali for the sake of argument i možda će nekad nekome značiti u malom mozgu, kada bude pregovarao, da oni u suštini, ja znam neke ljude iz Vranja, recimo, koji se isto tako ponašaju, nažalost. A to je da mi pregovaramo oko para do trenutka dok ja ne dođem do toga da ti kažem, e, Ono, odjebi. Stvarno više nema nikakvog smisla. E, onda može. 

Željko Crnjaković: Onda može. 

Ivan Minić:  Ali šta si ti postigao tim. Ti si postigao time da ja budem sve vreme nezadovoljen, da sam prihvatio zato što baš moram ili mi se baš jako radi. Ali radi mi se ta jedna stvar, sledeća, neće da mi se radi. I kao, doveo si me do toga da ja ne želim to da radim. I ja ću to da uradim zato što sam profesionalac, ali uradiću jednom i neće mi izgraditi nikakav odnos. A tebi to što si spustio tih još 5% na kraju, ne znači ništa. Ne znači ni meni ništa. Ali poenta tog dogovora je da izađemo zadovoljni obojica ili da ne budemo mnogo nezadovoljni. Postigli smo to da si ti sad super zadovoljan što si uštedeo još 50 eura, a ja zbog tih 50 eura više neću da radim s tobom. Uradiću sad ovo jer ne mogu ni da te ostavim na cedilu ni sve to, ali kao, možda ćemo nekad raditi, ali ćeš mi biti četrnaesti prioritet. Da. Znaš, ja sa svima sa kojima imam dogovore dan-danas da radimo freelanserski neku saradnju, kao, dobro, koji su uslovi. Takvi i takvi. Okej, koji su uslovi za mene da ja kad gotov te pozovem, budem ti ili top prioritet, ili jedan od, i da te platim unapred. Pa, drugačiji su uslovi. E, ja sam spreman da idem na to, iako ja ne znam kada ću naplatiti od klijenta i sve što uz to ide. Ja sam spreman da radim tako, zato što onda mogu da napravim, mogu da ugovorim posao, mogu da napravim neku značajniju razliku u ceni, da znam što se cimam. Da, ja kreditiram taj posao, ali znam zašto se cimam. I, znaš, ono, 1001 fine print. Hoćeš preko računa, hoćeš u kešu, hoćeš ovako, hoćeš onako. Kao pa, znaš, često pričam s ovim iskusnim ljudima, iskusnim naravno konsultantima, kao pa ne, ali nemojte raditi u kešu nikakav preko računa. Pa da, brate, ali taj posao preko računa je 1100 eura, u kešu je 600. Ja razliku od 500 eura u ceni ne mogu da napravim nigde. A to nije sad svakodnevna stvar, nego se s vremena na vreme desi kao neka vrsta potrebe. I brate, ta razlika znači. Nekome ko je mnogo veliki, mnogo više znači da ne mora da se bavi kreativnim delom posle. Ali nama koji smo i dalje mali i želimo da ostanemo mali i želimo da se ne bavimo sa hiljadu projekata, nego da ih radimo onoliko koliko za nas ima smisla, svaka takva razlika može da znači i da napravi neki, u konačnici neku veću razliku. I dobro, ti si se svađao sa svojim šefom. 

ULAZAK U COWORKING

Željko Crnjaković: Ja sam se svađao sa svojim šefom. U međuvremenu sam ja tu negde, pored svega toga, krenuo da radim još nešto. To je bio coworking. 

Ivan Minić: Kuku što došli smo do toga. 

Željko Crnjaković: Pa vidi, to je tu negde zajedno sa time pošto je svako- Kako je to sve krenulo. To je krenulo od toga da sam ja ovaj posao koji sam ja radio sa ovim, obavljao iz malog dvosobnog stana s dva mala deteta. I imaš spavaću sobu, i imaš dnevnu sob, i imaš non stop potrebu da pričaš sa ono 6 sati dnevno. I to ne možeš da radiš odatle. I potrefi se neka situacija da sam ja nekim slučajem bio u Beogradu zbog ne znam čega i vidim neka panel diskusija o nečemu što se zove co-working. Tada su momci iz co-working Srbije gurali jako priču, iako, nažalost, nisu nikada ostvarili svoj san i tu su bili momci iz “Nove iskre”, koja u to vreme je bila dizajn Bater, to se, mislim ja, redovno zvezamo sa time da. Ne, ne, ne, oni su bili co-working profesor, ne, ne, ne, vi ste bili dizajn Bater, ne, ne, ne, možete. Ovo nije isto. A u publici, pored mene i sa gomilom ljudi, je bio i Miša Mijatov. On je imao prvi coworking prostor u Beogradu i u Srbiji, Smart Office, koji je s vremenom prodao. I sada, ja se tu apsolutno napalim na ideju coworkinga, i krenem da istražujem, krenem da pričam s ljudima, kako je to super zajednički prostor, svi zajedno plaćaju. I to ide sa time da, ne kao kod nas, napraviš prostor pa zoveš ljude, nego mi skupimo zajednicu, pa kao zajednica, znaš, ono kao onaj omladinski centar, krenemo zajedno da molujemo, pevamo svi zajedno, a tu negde ptičice cvrkuću ko nas, leptiriće lete i ostalo, i ja krenem se onda pričamo. 

Ivan Minić: A ovo prošao komunizam pre je dno 20 godina, ali ti si to malo preprečio. 

Željko Crnjaković: To pa ne, drugovi i drugarice ja to jesam. Lud čovek, nema toga, ne, ništa. I ja krenuo da okupljam zajednicu da pričamo o tome tako. Našao sam, izvukao sam statistiku gde u Subotici bilo, to je bila slobodna procena, preko 350 freelancer-a. Ja sam napravio neku računicu i meni trebalo pet, samo pet ljudi gde zajedno samnom deli kiriju za neki prostor. I ja krenuo da okupljam. Ništa toga nije bilo, ja rekoh sad. Ne može ovako, neće breg Muhamedu, ide Muhamed bregu. Ja ću da napravim taj neki prostor i svi će da dođu. I ja sam uzeo kredit prvi put u životu, zadužio se i renovirao nečiju kuću. Dobro kažem, nečiju kuću u zakupu. Al’ renovirao od poda, tipa lakirao podove, uvlačio struju, zvao neke građevinare da sređuju fasadu. Zadužio, taj lokal je bio nekada rave klub, to je trebalo dosta očistiti. Ovo je, pločice u kupatilu, sve je zamenjeno na rentu. Pošli mi majstori i kažu, evo tu je račun, nešto se nismo dobro sporazumeli oko računa, to nisu bile sve faze odrađene, a oni su meni dali po ponudi račun. Pa ja rekoh, a ovde piše uzemljenje. Pa kao da, piše 5000 uzemljenje. Pa rekoh jeste stavili uzemljenje? “Pa nismo” Pa rekoh “što bi onda to platio. ” “A nećete. ” “Pa ne bi. ” Tako da sam ga znao i naučio da pričam s majstorima, to je da te zeznu i tako dalje. Tako da ono za neke stvari koje su kao na predračunu, a nisu oni urađene. I sve u sebi mi smo tu renovirali kuću, ja sam sa jednim jako dobrim prijateljom s kojim se nismo videli 15 godina, iz osnovne škole, ušao zajedno taj projekat. On ima muzički studio, a ja ću da pravim co-working. Mi smo zajedno napravili i renovirali taj prostor, totalno ludi jedan i drugi. Od osam ujutru do šest je radio co-working prostor, a od šest su dolazili bendovi na probu. Mislim, mogli su i co-workeri da ostanu, ali nešto im baš nije bilo potaman, što bih rekao. E sad, taj prostor je bio divan po tome što se grejao na srebrnu peć. Tako da imaš ljude koji rade na internetu, mislim kad bi bilo ljudi, bilo imaš ljude koji rade na internetu i onda znaš sede uz srebrnu peć i lako i rade. E sad, tri meseca ni bilo nikoga, i onda je došao jedan, i onda je posle toga došao još jedan, i možda još jedan, tako da je bilo tri od pet, i nas dvojica ludaka, i ja sam tu negde bio tu osam meseci, I onda sam rekao “ne može više, nema više para”. I sad, tokom tog vremena su bili prvi meet-up-ovi u Subotici, kada nismo, niko nije čuo za meet-up-ove u Subotici i zašto bi sad tu bila neka besplatna predavanja. I moje prvo predavanje je “Kako se zaposliti putem interneta”. Tada sam naučio još nešto. Da ne treba ulaziti u raspravu, na komentare, na lokalnim medijima. Mislim, zato što. ali sećam se jednoga i taj je najbolje opisao, dan danas hvala mu na tome, što je ono. Naslov je bilo kako se zaposliti putem interneta. Ima komentar “Evo, ja sam tu zaposlite me”. Ja, naivan, totalno naivan, nudim da čoveku objasnim “Neću ja da vas zaposlim, ja ću da vam objasnim, postoje razne načine, postoje tu neke platforme, možete se naučiti”. “Ne, ne, ne, ne, šta vi to pričate, gde su pare ovde?” “Videćete, pokazaćemo. ” I sad tu ide nekih razmena, dva, tri komentare, dok čovek mi je rekao jednu ključnu rečenicu. “To što vi govorite, to je apsolutna glupost. To je kao da ste mi dali namirnice, a niste mi. Ne, kao da ste mi dali recept za supu, a niste mi kupili namernice.” Da, da, tako. Ako ti ja odem kupiti namernice, ako ja skuvam, možda ti ih nahranim, onda nemaš ništa da radiš. Ali recept je ono što se plaća. Mislim, plaća, ja sad trenutno dajem to. Recept je ono što se traži. Svako sa receptom može da napravi supu. Nije čak ni teško napraviti supu. Tako da, tu sam ja završio sa komentarima i sa drugim stvarima. I tu smo okupili neke ljude tokom tih osam meseci. I to je bilo fantastično. To je prvo došlo 30 ljudi na događaje, pa 25, pa 20, pa 15, pa 12. Dok zadnji događaj nije došlo dvoje ljudi, onda sam rekao “dobro, nećemo više pravi događaj”. Možda smo krenuli malo rano, možda smo bili malo suviše učestali. I onda sam ja pokupio ove moje 2-3 co-worker i ja rekao “slušajte, ja ne mogu više ovde plaćati, nego mene zanima, ja idem da iznajmim  neki stan da bi ja radio, da li oćete sa mnom ili da ja, samo da znam koliki stan da tražim. Kažu da ćemo s tobom, super. I mi nađemo neki dvosoban stan i odemo tamo, naš četvoro. I za nekih mesec-dva, to je bilo leto, dvoje odu i ostanemo nas dvojica. Moj drug i ja. I kažemo ovako, vidi, mi sad imamo toliko para, ovo toliko košta, Ako ne nađemo nekoga da dođe do zime, mi ni ćemo imati para da plaćamo krečenje i režiju, na dvosoban stan zajedno sa režijom, zimi izlazimo. Mi smo do zime našli osam ljudi. Popunili taj stan, sedeli smo jedni drugim na glavama. Najbolja stvar je što je klima bila u predsoblju, imaš dve sobe gde sediš, leti i sede naš četvoro, sedimo, smrdimo što kaže jedno drugome, ja pričam s klijentima, nerviram ovog pored mene, ali nama je super, nama je fenomenalno. Taj stan je bio najbolji coworking ikada. Svi su u nekom momentu spavali, prespavali. Zato što su ostali da rade, da ne znam ni ja kog momenta. Tako da stvarno je bilo to. I onda smo iz tog stana, prvi put zajedno sa Izraelcem, skontali da želimo kao ajde. Ja sam bio kod njega u jednom momentu i on je, pre nego što mi je ponudio to što da pređemo posle, oni mene izveo iz takta u jednom momentu, koji sam ja stalno pričao tom coworking-u i coworking-u i kaže, “Zašto ti toliko svoje snage i energije ulažeš u taj coworking. Ja bi voleo kada bi svo tu svoju snagu dao u moju firmu.” A ja odlepio. Kako rekoh čovek ne možeš da razumeš. Razumeš da ja iz ovog projekta, iz rada sa ovim ljudima, iz ono tipa konekcija koje sam dobio u tom co-workingu i dobijam elan za to da imam samopouzdanje da ti ovde da radim tvoj posao. Ne mogu samo iz jedne stvari. Moram da radim nešto gde će me neko potapšati po leđima ili nešto gde ću dobiti kontakt s drugim ljudima, gde ću ja dobiti dovoljno, ne znam, Ne znam, samo po uzdanje da odem da ti prodajem Microsoftu 15.000 dolara iz tipa špajza u Subotici. Bukvalno. I onda smo tu pričali kako da okupimo… sad je bio tim Iz Subotice, taj koji je radio za tu firmu, A da ih okupimo na jedno mesto i da povećamo coworking prostor, pa ću ja to da Nadoknadim sa drugim stanarima I on će da mi pomogne oko inicijalnog ulaganja i tada smo prvi put otišli u poslovni coworking prostor Koji je bio jedan poslovni prostor u hotelu Galerija, u poslovnom centru hotela Galerija, ali je tamo bio problem Što nismo imali event space. Nismo mogli da organizujemo događaje i to je opet nije bio pravi coworking. A taj coworking je bio takav da ako je skroz pun, onda je na nuli Ili ono tipa sa jednom članom zarade pod navodnicima, A u većini slučajeva sam ja dao, znači svi sede i plaćaju 70 evra, a ja dajem 300 evra svaki mesec. 

Ivan Minić: Najbolja vrsta biznisa. 

Željko Crnjaković: Da, najbolja vrsta biznisa i to je trajalo od 2013. do 2017. godine. Znači ja sam četiri godine digao kredit, uložio u nečiju kuću, ostavio sve to, ništa, nisam mogao da povadim iz zidova. Znači ja sam najbolji kad renoviraš tako da ne možeš da poneseš to što renoviraš sa sobom, zato što ne mogu da dignem. 

Ivan Minić: Imam ja neke ideje, ti kad budeš sledeći nešto. Ne, ne, kad ja budem našao neku lepu kuću, ja te zovem da probaš nešto. 

Željko Crnjaković: I onda smo… I onda smo došli do toga da sam ja u jednom momentu rekao “Ja više para nemam za ovo”, pogotovo zato što sam menjao i posao, otišao samostalne preduzetnike, našao treći posao da bi finansirao svoje preduzetništvo, zašto nisam imao nikakve ušteđevine ni kapitala, Jer uvek nešto u životu rešavaš. Ili stambeno pitanje, ili pitanje dugove, ili pitanje dece. Nešto rešavaš uvek. I nemaš kapitala, radiš posao da bi mogao da radiš svoje preduzetničke projekte. I ja kažem “okej, coworking nema više smisla za mene”. U tom momentu se pojavljuje Infostud i pita Šta bi trebalo da se desi da mi idemo zajedno u projekat. “Kao sad ste došli. Baš ste znali kad da dođete.” E treba da se desi, rekao, to da napravimo neki pro. U stvari, Bane me je pitao kakav prostor bi ti trebao. Ja je rekao prostor u kojem nema ljudi. U stvari, u kojem ima mesta za druge ljude. Jer kada smo mi imali ovaj prostor, on je prvo na nuli, kad je apsolutno puno. A kad imaš jedno mesto slobodno, ne hoćeš ti da reklamiraš, imam jedno mesto slobodno I onda dođe ti petora, na primer. Znači, treba mi prostor u koji mogu da konstantno pozivam ljude. Znači, da bude veći, da može da raste, da imamo mesto za događaje. Kaže, “Koliko ti treba para za događaje.” “Kako misliš koliko mi treba para za događaje.” “To se plaća.” Mislim, ono, kao tipa, “Koliko daš.” Jer, bukvalno, ja sam bio u tom momentu, Može događaj da se organizuje džaba, ništa, nula. A može dogoditi da se organizuje sa x para, kupićemo ljudima osveženja, dovešćemo nekog od boljih predavača, platićemo putarine. Platićemo prvo putarine, pa onda put ako ostane i ovaj  svega toga. Ali stvarno, ja sam išao iz perspektive, ja sam gomilu stvari napravio iz nula para. Ja dan-danas i na meet-upove, kada zovem nekoga i zahvalan sam celoj našoj digitalnoj zajednici. Stvarno, od kako, mislim, ono, tipa i ja sam se bavio i konferencijama i onom celom digitalnom zajednicom, ali naša zajednica je stvarno fenomenalna. Koga god da sam pitao da li bi došao da održi meet-up, niko nije rekao ne, osim ako baš nemamo vremena ili ne odgovara mu termin. I od 100% ljudi koje sam zvao, 70% je od bilo da mu platim bilo kakve troškove. Mislim, što po meni, na početku je bilo fenomenalno, sada više ne morate to da radite, ono tipa postoje neki budžeti, barem za putne troškove, ako ništa drugo, ali je stvarno fenomenalna zajednica. I to je neko veliko bogatstvo koje sam ja skupio šetanjem, jel’ da, kruženjem po digitalnoj zajednici, šta online, šta po konferencijama. I tu smo se mi dogovorili da… Oni su hteli da prave co-working prostor. I jedini problem je bio da nisu bili spremni da to urade sledeće godine. Nego, tek za dve godine, dok se nešto ne namesti, ja sam rekao “Ja zatvaram.” I jedini problem je “Ja ću da vam ulijem sve ove co-workere u hub, Ali ako oni odu kući, onda ćete ih ponovo loviti, počećete od nove. U tom smislu. 01:22:38 Oni su rekli, ok, imaš ti vremena da vodiš ovo. I želje. Ja sam rekao, ovo je moje. Mislim, ne znam šta vremena da vodim. Co-working je u Subotici jednako Željko. Mislim, to je moj projekat, moje čedo. I koliko kod ja danas bio menadžer Inspira Huba i nisam vlasnik Inspira Huba udruženja, To je moje. Ja se prema tome odnosim kao da je moje, ja ga organizujem kao da je moje. I radim to sa velikom ljubavi. Ja mislim da nikad bolju co-working zajednicu u tom smislu nisam napravio i imao, nego od zajednice koja se okuplja u hubu. Jer situacija u Subotici jeste da nije velika prolaznost ljudi, ljudi, nego da ljudi jednom kada uđu ostavite tu duži period.  01:23:29 I stvarno sa svakim članom HBIP-a imam i dobar odnos i mogu da se oslonim i na njega i kao kolegu ili koleginicu ili kao izvor inspiracije ili kao izvor kreativnosti, kritičkog mišljenja, sve ono što bi zapravo, ja znam, co-working kao koncept trebao da ono, nurturuje, podržava, da i… I dan danas, evo, smo ludi i bavimo se co-workingom i zajednicom, iako je to ono neisplativo i neprofitno, jer udruženja su neprofitna, evo tako. I onda sam, ovaj, pored toga ja i preduzetnik i bavim se video produkcijom. I tako se ja bavio, znaš, ono tipa Explainer vide, kada sam samo Explainer vide, pokupio ceo tim iz one stare firme. I super je to išlo. I onda me neko pita, kao “Jel vi možete ovo da snimite.” “Kako misliš da snimam.” “Po snimite, snimite, kao snimite reportažu, događaju, promo video, možemo.” Dobro, sve dogovori smo. Stvarno, koliko se zbog nas. Ja sam poslušao i okrenem sa jednom kolegi koji nije radio sa mnom, ali ono tipa uskakao je napravljeno “Kako ćemo to da uradimo.” Nemamo pojma, nemamo kamere. Nikad nismo snimali išta. I onda smo našli tu neke momke koji najme neku opremu i uzeli profi kamere i snimali subotički polu maraton. Ja ovakav, kao što i ja sam, drugar na bicikli sa gimbalom i kamerom vozi biciklu i juri za onima. Kada krene start, ti sad dok se tu napraviš tri kadra Oni su već na desetom kilometru i ovaj sad juri biciklom da ih stigne, a ja na motoru jurim na drugi kraj grada da uhvatim onu krivinu kad dolaze. Tako da to je bilo jako interesantno iskustvo, ali je bilo dobro. Jer tu naučiš opet neke stvari, svaki put učiš neke stvari i svaki put isporučiš projekat do maksimuma. Jer smo mi sve to isplanirali, konsultovali se s ljudima, videli koje kadrove želimo da uhvatimo, kako to želimo, ono, probali pre toga veče, pre toga i dan pre toga 16 stvari, da znamo uopšte kako da rukujemo sa kamerama. I to je to. Ja sam tu prvi put počeo da se zapravo bavim zanatom video produkcije, jer sam ja i snimao i montirao. Ja do sada nikad nisam radio išta osim organizacije stvari šaltanje mejlova. Znaš, ti Ivane napravi, klijentu pošalješ, pa Ivan napravi, ja vraćam recenziju, ja samo šaltujem mail, izrađujem. A ovde je prvi put zapravo, znaš, ono, final cut, pa ne znam, premier, pa audition, pa ovo, pa ono, pa vidi šta ti leži, pa šta ti ne leži, pa kako ćeš kolor, pa ovo. Mislim, ja kad pogledam moje prve projekte u snimanju i danas projekte u snimanju, to je nebo i zemlja, Bar neko me je platio, ali imao sam sreće da recimo imao sam prijatelja-saradnika koji je snimao sa mnom, koji je bio fotograf. I on je imao oko za to. Ja sam jako puno naučio iz toga kako Hvatati, šta hvatati, gde hvatati i tako dalje. I tako su to onda dolazili Jedan projekat, drugi projekat, treći projekat. I mi smo se prešaltali zapravo Tokom korone, posle korone, ne znam 90% na klasičnu video produkciju zato što explaineri više nisu toliko popularni. I E, ja ću da ih uzmem, mislim, realno. Kao takav. Ali mi dan-danas nudimo custom made explainer video, ako neko baš hoće, ali ima jako malo upita za to. Ali Ja neću uzeti klasičnu video produkciju  gde ja dođem i snimim negde Employer branded video za firmu ili podcaste gde zapravo vidiš Osobu koja priča, brend te kompanije, zaposlene u toj kompaniji. Ne koristimo stok videa, možemo da pravimo i od stoka. Mislim, može sve. Ja uvek kažem klijentima, može sve. Samo je pitanje o vremena i pari. Ja znam sad već svakoga i ako treba da idemo na farmu dresiranih jelena U Irsku, onda ćemo naći neki način, naći ćemo nekoga ko to može da uradi. Ne znači da ću ja tu da idemo, ali ja ću vam rešiti. Mislimo, ili neću prihvatiti projekat kao takav. Jer još od onomad skontaš da je jedina bitna stvar Kada se, znači, postaviti sve na početku Otvoreno, znači, videti sve uslove projekta. Šta klijent očekuje, šta Može da se desi, šta može da naplatiš, za šta si odgovoran. I onda kada prihvatiš, da to prihvatiš i odradiš. Da li ćeš da nekoga još dodatno unajmiš, zato što ti ne imaš Interna resursa za to, To je tvoj problem, to je moj problem. Ali ja sam spreman na to. Meni je bolje da bude zadovoljan klijent i da je klijent znan da ja znam da rešim njegov problem, Nego da, sad kažem, ja ovaj deo ne znam da uradim. Mislim, možda budeš iskren u tome, ali da zbrljam nešto. Zato što želim sve pare za sebe i meni nije problem da podelim pare sa timom koji će mi pomoći da napravim kvalitetu. 

Ivan Minić: Raznih čudaka. Moj drug, Miša, sve vremena uvozio Irvasa. 

Željko Crnjaković: Voli čovek. 

Ivan Minić: Mislim, on je voleo da radi. Sve, sve, to je radila, radila je promocija neki x meseci i na kraju je ta Irvas završio u, mislim, Zološkom vrtu nekom ili tako nešto. Tako da ima, ima raznih čudaka. E, hoću da te vratitm malo na co-working. Pričaćemo još o videu i o kontentu kasnije. Ali hoću te vratiti na coworking zato što ja stvarno verujem da je to za određene tipove ljudi, ne za svakog. Jedna jako dobra stvar, jako korisna stvar, jedna mogućnost da ti kao individualac ili kao mali tim pripadaš nekoj široj zajednici i iako bi mogao sasvim komotno to da radiš iz dnevne sobe, te ipak natara da izađeš iz dnevne sobe da ne želiš samo da budeš kući, nego da imaš neku interakciju sa ljudima. Da se tu stvaraju često mogućnosti da se taj posao proširi i da ti vidiš druge ljude koji rade nešto, pa ti padne na pamet da biste možda nešto mogli da radite zajedno i sve što s to ide. Da je zbog toga co-working jako važan. Iako je sada to izašlo, čini mi se, iz one romantične faze na većini mesta. Ima ih previše, ima jako puno jako ozbiljno opremljenih, zategnutih coworkinga. To više nije znači to više nije to koji može sebi da priuštiš tek tako. Ima naravno i takvih prostora, ali većina onoga što se promoviše je okej ako ti imaš platu 4000 eura pa ne želiš da sediš kući. Ali to što je napravilo prvih tih nekoliko prostora po Srbiji koji su napravili te neke zametke onoga što su danas lokalne zajednice koje prave sjajne stvari na ti mestima i koje su ta mesta izdigli na nekoj ukupnoj mapi. Dobar deo tih ljudi koji su bili uključeni u to pre deset godina ili pet ili sedam su i dalje u tom. Kako je situacija sa stanarima. Kako su se oni menjali kroz vreme i je li ih ima koji su tu sve vreme. 

Željko Crnjaković: Ima. 

Ivan Minić: Ima ludaka. 

Željko Crnjaković: Ima ludaka. Ima ludaka. Jako je bitna stvar kod co-workinga da co-working nema prevod na srpski. I u tom nekoj racionalizaciji, u stvari uopšte u kontekstu tih stranih reči, postoje nešto, tri vrste prostora. Jedno su inkubatori, drugo su akceleratori, treći su co-working prostori. I inkubatori su tu, znamo zašto, neki timovi uđu da i budu određeni, ograničeni period vremena, dok ne narastaju ili ne validiraju svoju poslovnu ideju, i onda idu dalje. Akceleratori su druga njihova stanica, i onda oni u akceleraciji se upoznaju sa nekim poslovnim investitorima i tako dalje, i sad idu uzlaznom putanjem. Coworking prostori su, kada ogoliš sve što bi trebalo da jedan coworking prostor ima, je rad sa nekretninama. Bukvalno, izdavanje nekretnina. I to što si ti pomenuo, jeste problematika da veliki coworking prostori, veliki lanci, kao što su Regus, WeWork, Gomila drugih, jesu rad sa nekretninama. Tu je samo bitno koliko imamo zgrada, spratova, kancelarija, stolova, stolica. Postoje tu neki community menadžeri koji se eto brinu o prostoru. To su više Izvikani office menadžeri, nego što su sad community menadžeri kao takvi. Ono što krasi male coworking prostore, a to nije samo kod nas, to je širom Evrope i širom Amerike, Kada pričamo o community hub-ovima, jesu ono zapravo što co-working u sebi bi trebalo da ima. To je to neki, kada pomenem u prevodu rad i zajedničke kancelarije, Dobijanje te neke zajednice, dobijanje okoline u kojoj radiš sa slično mišljenim ljudima, to je s ljudima koji imaju neko slično interesovanje, razmišljanja, ako ništa drugo, bar ne zato što im se posao svodi na remote i uglavnom su to, ja da sad, neki digital ljudima, da imali smo mi svašta, mislim tu je i projekt menadžera, i prodavaca, i marketinga, i Imali smo novinara i discover team prostora, imali smo svašta, pored programera, dizajnera I svega onoga što bi trebalo da bude. Napraviš tu jednu celinu i kada Ljudi koriste prostor duže vremena, onda Vide to kao neku. Kao što ti ispričao za svoju kancelariju, kao neko drugo mesto na koje idu, pored kući. Ali u kojem neće samo dolaziti da ono, da rade posao. Jedan moj coworker je to nedavno opisao. To je kao da imam kolegije, ali niko ne radi u istoj firmi. Imaš kolegije sa svim benefitima kolega, a bez onih loših stvari da te sad neko gleda “Zašto ti manje radiš nego ja.” “Ali ti uopšte ne radiš u istoj firmi, tako da me baš boli uvo zašto ti manje radiš, nego ja. Ja ću više da zaradim od tebe”. I to je taj moment od co-workinga gde ti ono tipa. Ako ne radiš, to je tvoj problem da ti ne radiš. Meni će biti bolje. Za razliku od, znaš, ono obrnutu od nekog da se u državnoj nekoj firmi. U tom kontekstu. Ali taj moment da ti u co-workingu možda digneš glavu i da pitaš jel ima li neko problem sa instalacijom ovog i ovog programa. I da su šanse 70% da ti neko odgovori. Bez toga da moraš ono nenormalno da googlaš. Da možeš da pitaš nekoga šta misliš o ovome. Da možeš da izgledaš nekim na kafu. Da imaš. Da imaš svoj mir kada hoćeš da radiš. Da niko ti neće da ti dođe iz smeta ako ćeš ti da radiš. Znači neće te niko prekidati ako si stavio slušalice i uneo se o neki deep work. A opet imaš vremena za kafu sa nekim kada u bilo kom periodu dana, jer ljudi rade u najrazličitije doba dana, što kažemo imamo 30 co-workera, od 30 co-workera nikad nije 30 ljudi tamo. Neko dođe ujutru, neko dođe u podne, neko dođe uveče pa odradi. Imali smo jednog momka, kaže letos Kaže “meni treba mesto u coworkingu”, ja kažem “nemamo mesto, puni smo”. Ali ja radim od ponoći do osam ujutru. Imam 25 mesta. A baš mi treba noćni čuvar. Niko ga nikad nije video. Osim mene, kad sam došao ujutru da otključam . Jer se poklopimo tu negde, ja dođem u 7. 30-8. On je ono, on je ode u osam, znači svi ovaj koji dolaze niko njega nikad nije video. Ali dobro njemu odgovaralo, on je imao gde da ode da radi dok nije, dok ni se sređivao kuću. Opet ima više različitih razloga zašto ljudi dolaze u coworking. Neko dolaze zato što, kao što sam ja onomad, nije imao uslove za kući. Deca su oko tebe, treba da pričaš 6 sati, nemaš drugu sobu da ide odeš, šta da uradiš. Imaš. Ne imaš mir, poslovni mir za kuću. Drugi, freelanceri koji žive sami, dolaze zato što tri nedelje smo ih su pričali ni sa kim. I to je, eto, benefit coworkinga. Ali, kažem vam o tipa, stvarno, ja sam video svašta u coworkingu. Od novih poslovnih prilika, od networkinga, do edukacije, do ljudi koji su dobili ideju Da pivotuju iz dizajna u 3D dizajn, u izometrik, u nešto totalno drugo iz dizajna u programiranje i tako dalje, zato što su dobili inspiraciju ili neku vezu ili neku priliku, zato što su su u poznali nekoga u coworkingu. 

Ivan Minić: I onda se desio COVID. 

Željko Crnjaković: I onda se desio Covid i onda smo svi otišli kući. I onaj baš koji jako hteo da ode u coworking je  mogao. Mislim, ono, dozvoljavali smo. Zato što nije bila zabrana, mislim, osim onda kad je bila baš ono, apsolutno zabrana, ali ona Kad je bila preporuka, mi smo napravili sve moguće žive uslove da neko može da dođe, da ima Dovoljno sanitarnih pomagala materijala i sredstava da sve svoje reši. I desilo se to da To je isto jedna jako dobra stvar koju neko rekao da Nije bila problem produktivnost. Svi su bili ili isto ili čak i više produktivni. Posle perioda navikavanja. Problem je došlo zato što se smanjila inovativnost. Jer se smanjio ono što o čemu sam sad pričao o coworkingu, onaj moment neobaveznog razgovora Gde ti kroz neobavezni razgovor čuješ šta nekog drugog muči I sad, iako mene to trenutno ne muči, ali ne znam da bi ti jasno pričali, tu mi je negde nešto ostalo i to je tebi negde, negde, negde Za tri meseca, nedelje, aktiviralo se I povukli neke totalno druge ideje i druge razmišljanja i sve ono što bi trebalo da se desi. Za mene, lično tužna stvar kod Covid-a je bila to da Sam se tokom godina i pol dana rada od kuće, pošto smo na svu sreću imali Tada već kupili smo kuću pre Covid-a i hahaj, Ali kuću dvesta kvadrata, koju nismo hteli dvesta kvadrata, ali bila tamo gde želimo, pa smo uzeli tu dvesta kvadrata. Bila dovoljno velika da, ono, tipa naš četvoro se podelimo po kući i znaš Ne moramo da se vidimo ako nećemo, a ako hoćemo, super. Znači nema bojazni za cabin fever. Tata je imao Svoju radnu sobu, otišao sam, radio sam, Bio produktivan, bio više produktivan nego kad sam išao redovno na posao. Navikao se da radimo od kuće, posle deset godina co-workinga ili devet godina co-workinga u to vreme, i skontao da je najveći problem toga što je non-stop raditi. A ne zato što ti non-stop radiš, nego šta je bio problem kod covid-a. Ti non-stop radiš, da radiš ceo dan. Nemaš ti osam sati rada. Nego ti sedneš ujutru pa nešto radiš, pa onda, znaš, kao “e idem da spravim ručak”, pa onda dođeš pa nešto radiš, pa onda ustaneš, odeš pokosiš travu, i onda se sedneš nešto da radiš i onda tako do deset uveče ti nešto radiš, non stop. A sa drugi strane nisi imao onaj period dekompresije između toga da sad lupam budeš na radnom mestu, nebitno koliko ti je dobro ili nije dobro ili koliko si radio ili nisi radio, momenat dolaska kući ti hteo, ne  hteo ti ćeš sesti na 15-20 minuta da se aklimatizuješ na atmosferu kući Iako si sam, i ako nisi sam, pre nego što ćeš se presvući u neko radno delo i izaći napolje da kosiš travu, na primer. I to u Covidu nije bilo, zato što si ti nonstop bio u toj trenerci, kući koju je nebitno da sam napolje, i to je onako kao da si otiš’ u nekom da daš vode. Kuckam nešto tu, odem, kusam travu, odem nazad, kuckam nešto tu, malo skinem šal, malo trave što ti je u kosi i tako dalje. I to je bilo to, to je bilo normalno. Ti si bio i produktivniji i radio si. U jednom momentu skontaš. Brate, mili radim od jutra, sutra. Znači, non stop radim. Nema kraja tom poslu jer zašto. Tu smo, radimo, možemo. Nema radnog vremena. Znaš, ono, kao tu je računar, zašto bi sad sedeo i držao. 

Ivan Minić: Tu je računar, vidi kako je lepo. 

Željko Crnjaković: Onaj moment kao, neće ljudi razumeti. Kao tipa, grize te savest, ono ko sedneš da pogledaš nešto ili ne daj bože da igraš nešto. I ono, ja kad sam počeo snimati podcast, do toga nismo došli još, Vratio sam se nekada, periodima, e bar bi bilo dobro odigrati neku igricu. Ja u prvih pola sata igrice meni griza savest, Željko ti je ništa ne stvaraš. Sad to zvuči corny, zvuči pretenciozno. Ali meni je stvarno grizlo savest, ja ništa ne stvaram, iako me ne sluša niko, ili me sluša dva i po slušalaca, što bi rekao, ovaj iz crnog bombardera, ovaj, tako da. Ali, eto, nije mi se dalo, meni dan danas ja ne mogu da sadim da se igram. Tužno, mislim osim društvenih igara. To mi je psihički pomoglo i pomoglo mi je na nekim drugim planovima. 

Ivan Minić: Kako se vrati coworking u normau. 

Željko Crnjaković: Malo silom. Oterali smo ih se. Ne, vratio se. Nekako spontano se to vratilo. Bilo je tu. To je bio taj period privikavanja, pošto je Inspira grupa bila savršena što se toga tiče. Ono, tipa, možete da radite od kuće, možete da radite na poslu, znaš, ono, dolazite kad hoćete, sad je preporuka ovako. I onda u nekom momentu te preporuke su išle ka tome da “Okej, ajde, mi želimo da počnete da radite iz kancelarije, ali sa dozvoljavanjem tog nekog prvo pola nedelje, pa onda dva dana, pa onda dan od rada od kući i šta ja znam”. Meni to nije bilo problem, zato što, znaš, ti ideš kao host u co-working koji gledaš više logističke stvari. Ako ljudi dolaze u co-working, znači da ja moram tamo da rešim i WC papir, i čišćenje, i kuhinju, i nabavku, i sve ono što ljudima treba. I to je isto čar coworking, što je rekao jedan naš član koji je narastao kao tim, pa otišao u neki poslovni prozor, kaže “ja sad moram da mislim i o WC papiru”. I jeste, moraš. Nemaš više da neko plaća režiju, čisti WC, čisti sve, obriše stolove i misli o WC papiru, samo dođeš sedneš i radiš. To je isto prednost coworkinga. 

Ivan Minić: Je li se vratilo skroz u režim kao pre. 

Željko Crnjaković: Da, vratilo se. Ja mislim da se sad u poslednjih godinu i po dana Mi smo se kompletno napunili. Činjenica, napunili su nas Rusi, Da kažemo, nije puno puno, nego pola-pola. Možda čak 60% naših, 40% Rusija, ali to je dovelo do toga da Popunimo sve moguće kapacitete trenutno koje imamo. I Subotica jeste treći grad, po nekoj mojoj informaciji, o izboru doseljavanja. Znači, Beograd, Novi Sad pa Subotica. I sa te strane, ja nemam tu sad nikakav komentar na to. Mislim, oni su dobro došli jer svako koga sam ja upoznao Je skroz okej. Kažemo 90% ljudi koji sam upoznao je skroz okej, oni 10% su zatvoreni. A ovi ostali su dovoljno čak otvoreni ili poluotvoreni da nisam naišao ni na jednu ono sad problematičnu osobu, da kažem. I to je inače fazan kod co-workinga. Ja za 11 godina co-workinga sam možda imao dve ili tri problematične, pod navodnicima, osobe koje su problematične kako tebi kao co-working hostu, tako i zajednici u co-workingu Nakon dvesta ljudi koja je prošla kroz coworking prostor i ostalo i ne ostalo i kraći i duži period. Nekako je Opet i ta zajednica koja se okuplja tamo Okuplja takve ljude da su to skroz Pozitivno orijentisani poslovni ljudi koji žele da se unapređuju, koji žele da rade, koji žele da kopaju, Koji žele da Doprinesu nešto i da pomognu i drugima i da su otvoreni za tako nešto. 

Ivan Minić: Pričali smo o coworkingu, načeli smo svašta nešto. 

Željko Crnjaković: Sad smo na početku podcasta. 

Ivan Minić: Suštinski. Ja mislim da bi bilo okej da to ostavimo za drugu epizodu. Željko hvala ti. Vi nemojte nešto mnogo da se opuštate. Mi ćemo u suštini samo da secnemo pa da nastavimo snimamo, kao ljudi. Ali u drugom delu ostaje cela ta priča koja i da kažem, meni posebno draga i posebno važna, to je jedan ozbiljan trag koji si ti ostavio za sobom kreirajući neke jako zanimljive sadržaje i na taj način i brendirajući sebe i reinventujući sebe i upoznajući druge ljude, gradeći sebi visibility, a opet na korist svih onih koji su to konzumirali. Ali pričamo o tome u drugom delu. Vama hvala što ste nas slušali. Mi se čujemo ponovo naredne nedelje.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.