Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ U današnjoj epizodi Pojačala nastavljamo priču sa Markom Moračićem koji sada već u ovoj vremenskoj tački nije mladi, simpatični programer, već je čovek koji lagano gradi ozbiljnu korporativnu karijeru, a kasnije i konsultantsku. Ta transformacija iz jednog u drugo pa u treće je veoma interesantna i nju prati mnogo zanimljivih uvida, mnogo učenja i mnogo neke prakse, ali ono što je možda najvažnije, konačno pravo upoznavanje sebe. Siguran sam da će vam ova epizoda, ako vam je prošla, bila simpatična, biti mnogo korisnija, a svakako, svaka priča sa njim, bez obzira da li je podcast ili doručak, je uvek zanimljiva. Uživajte. 

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Sa nama je i Orion telekom – provajder najbržeg optičkog interneta u Srbiji, sa više od tri decenije iskustva. Osim fantastičnih ponuda za fizička lica poput Interneta bez ugovorne obaveze, posebnu pažnju bih vam skrenuo na širok portfolio usluga za biznis korisnike. Orion nudi Cloud infrastrukturu koja može da odgovori svim potrebama i izazovima sa kojima se kompanije sreću, kao što su: modernizacija IT sistema, skalabilnost, optimizacija troškova, digitalna transformacija i implementacija inovativnih rešenja. Uz njihova Cloud rešenja garantovane su vam vrhunske performanse, 24 časovna podrska stručnih lica kao i napredna sigurnosna rešenja. Za sve dodatne informacije pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs ili ih pozovite 011 4100 007

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: E pa dobro, Moračiću, sad ljudi misle da smo se mi sedam dana kasnije seli, pa mi ćemo nastaviti, samo da smo stali, ali hajde, kao da podelimo na logične celine. 

Marko Moračić: Nisam te video godinama. 

Ivan Minić: Tvoja korporativna karijera, koja je usledila nakon tog vrlo zahtevnog, velikog, siguran sam procesa u kojem si mnogo naučio sa gomilom raznih ljudi na raznim projektima za, da kažemo, zajednicu opština. Dolaziš u nešto što je pravi sistem, koji je u jednoj dobroj fazi, koji raste, koji se širi, koji dolazi, koji donosi neko znanje, jer to je možda najlepša stvar koja se desila početkom 2000. Mnogi su došli i hajde što su došli. Neki su ostali, neki nisu, ali svi su doneli neko novo znanje. 

Marko Moračić: I nove tehnologije, stvari za koje mi nismo imali novca. Oni su imali, mi smo za Merkur razvlačili prvu optiku, manje više u Beogradu, u privatnom preduzeću koja nije bila negde u Telekomu ili nekoj takvoj firmi, zato što je naš zajednički prijatelj Aleksandar Bjelić insistirao da ima da bude optika i ništa drugo, jer je njega bolela glava što nema optike, pa mu pucaju veze, kase mu ne rade, blagajničarke zatvaraju kase po tri sata i ne znam šta. Da, dobili smo strašno puno prilika koje ne bi dobili da nisu došli neki stranci s nekom lovom da ovde nešto otvore. 

KORPORATIVNO OKRUŽENJE

Ivan Minić: Kako je to tebi bilo, obzirom da dolaziš iz nečega što nije korporacija i nije privatni biznis i drugačije je? 

Marko Moračić: Da, ja sam u to ušao sa puno elana, energije, ambicije i svega, zato što sam se vratio u Srbiju 5-6 godina ranije iz nekih fantastičnih IT projekata o kojima smo pričali, upao u državnu upravu, imao dovoljno znanja, veštine, danas znam fleksibilnosti u stvari lične, jer sam ja vrlo brzo radeći s opštinama počeo da kapiram i da mene svi ti predsednici opština ne shvataju ozbiljno. Sam ja tu neki klinac od 20-i nešto godina sa bradicom, s nekim fancy odelom, ne znam šta i koga oni prosto smatraju nekim đilkošem iz Beograda koji sad došao i tu nešto nam priča. Onda sam shvatio da čekaj malo, da nisam ja budala od juče. Ja sam sa stotinama nekih velikih direktora o nekim softverima pregovarao i svašta im nešto prodao što oni nisu razumeli ni šta je, ni šta će im, ni zašto će im biti. Dobro, pa tek godinama kasnije shvatali šta smo mi pričali, zašto softver, zašto informacioni sistemi, zašto to sve. I da ja i te kako znam da se adaptiram i da sam imao i glumačku karijeru i nastupao i da sve to ja mogu da uradim. I to je moment u kojem ja kupim malo ozbiljnije naočare, tanje, sa većim okvirom, pustim bradu, stavim prvu kravatu u životu. I kad se pojaviš u uniformi, što kažu opštini, u kravati, sa bradom, malo dublji glas, odmah znaš kako da prezentuješ stvari jer su me to pripremali, ti ljudi počnu polako da te prihvataju. A čim spuste prvi gard, onda shvate da sam ja tu da im pomognem da dobiju neke pare za opštinu. Moje prvo pitanje je to šta niste uspeli da sredite. Jel da okrečite, jel kanalizacija, jel put, jel šta god da je, javna rasveta. Sad mi kažete sve probleme koje imate iskreno, ostanu svi između nas dvojice, a ja vam kažem u sledećih nedelju dana gde možemo da uzmemo neke pare od nekih stranaca da to sredimo. I šta god da vam fali, ima neki stranci što daju pare za to. Neki daju za komunalna pitanja, neki za obrazovanje, neki za demokratiju, neki za sređivanje organizacione opštine. Neg ajmo mi iskreno da popričamo gde vas boli. I onda oni tako vrlo brzo krenu da se otvaraju. I onda kad jednom dvojici, trojici uradiš zaista šta si rekao, što u njihovom svetu nije baš tako često, oni onda krenu da pričaju sa drugim svojim drugarima, partijskim gradonačelnicima, predsednicima opštine i sl. I tako da je tražnja za tim našim centrom za podršku, za projekte i trening centrom za opštine i savetodavnih centara, onda kad smo jedan centar otvorili, onda smo počeli da otvaramo centre za sve, bila strašno velika. E sad, mnogo me taj ceo, ja sam mislio da ćemo neki veliki problem lokalne samouprave u Srbiji rešiti jednom za svagda. Naučen kao IT-evac da ako svaki dan nešto krpiš server, to ne valja. Nađeš novi server, popraviš šta treba kako treba, uložiš i više nikad nemaš taj problem, umjesto da gubiš vreme svakog dana na restartovanje servera ili neki kakav god tehnički problem imamo koji se pojavljuje. Tako da sam ja ugušen ministrima i tim sastancima, za mene potpuno nepotrebnim i iluzornim, pobegao u privredu nadajući se meritokratiji. Ušao sam u trgovinsko preduzeće Merkur sa nadom da ko prodaje najviše, taj može da kaže najviše. Ko uradi svoj posao, taj će biti nagrađen. Pošto privatni vlasnik, privatno preduzeće, tu smo da pravimo pare, a ne da nešto radimo, reformu države, dižemo iz pepela, ne znam šta. I ko bude pravio pare tom nekom upravnom odboru u Sloveniji, taj će moći sve i svašta. I to je jednim velikim delom bilo tako, naravno shvatio sam da u korporacijama ima politike i nepotizma i svega drugog, vrlo slično kao i u državi, ne baš na tom nivou, ali vrlo slično kao i u državi. Ali je taj korporativni svet za mene, posle to nekih godina zamora materijala, u kome sam ja već izgubio malo elana, malo želje, malo volje da dižem zemlju iz pepela, sad je dao neki novi teren za igranje, onako kad promeniš sport pa ti je opet sve dečački zanimljivo, ne vidiš greške drugih, vidiš samo divne stvari. I bio je mnogo brži svet nego onaj na koji sam ja navikao. U državnoj upravi ništa ne može brzo. Sve ide polako, sve traje neke godine. Od moje ideje da napravimo jedno telo i jedan trening centar koji obučava sve javne službenike u Srbiji, jer tu imaš jedno mesto sa stručnim ljudima koji šire iste vrednosti, iste priče. To mora da se negde kasnije dobije neku sinergiju, kad se ti ljudi vrate u svata ministarstva, opštine i sve to. Od te moje ideje za koju smo imali i novac i donatore i sve što je trebalo, sem podrške vlasti, prošlo je 11 godina da se moj projekat koji sam ja pisao 2006. ili negde, to nacionalnog centra za obuku, postane NAPA, danas National Academia Public, ne znam kako se zove. Bukvalno je trebalo 11 godina. I smešno je što u nekom momentu sam je pre par godina za Savet Evrope radio neki projekat, opet uveli su HR u opštine, promenom zakona o zaposlenima u lokalnoj upravi, i to je jako zbunilo naše opštine, jer je sad naprasno neki performance management, treninzi, obuke, planovi, obuke, razvoja, nešto što ljudima iz opština nije baš toliko poznato. I Savet Evrope i ministarstvo su imali u stvari odličnu ideju. Hajde da zaposlimo 20-30 HR konsultanata koji se razume u ljudske resurse i imali su nekog iskustva u opštinama, nisu baš sad banuli kao u taj svet, da idu i da ljudima pomognu da taj zakon implementiraju. I onda sam imao prilike da se na više meseci vratim, posle 15 godina, u taj isti svet, da sretnem neke iste te ljude koji tu rade godinama na administrativnim pozicijama i slično, i da shvatim da se moji tekstovi, moji projekti, moji treninzi vrte dalje u autentičnom stanju. Gde se jedan od tih načelnika uprave i slično koje smo trenirali da postanu treneri, je sad već uveliko batalio i opštine i sve, i on je sad konsultant, trener, poznat u Srbiji i među raznim donatorima, dolazi da se pozdravi i kao, ja sam naravno upao u taj tim bez problema, jer većina ljudi nije imala, ili imala previše iskustva u radu sa opštinama, ili imala previše iskustva u radu sa HR-om, ali malo ko je imao oba, u meri koju sam ja imao u tom trenutku, i on sam ja relativno lako upao u taj tim i to u neki malo koji je bio kao stručni i da i ove druge malo poduči i pomogne im, kao mentor. I sad pričam sa tim kolegom iz Niša i on kaže, Marko, ja se sećam kako je bilo dobro ono s opštinama kad smo radili, mnogo smo lepe stvari napravili, znaš onaj tvoj trening projekti, ja držim dan-danas to isto. Pa ja rekao, dobro, Radovane super, sigurno si to sada unapredio, on kaže, no ne, držim isto tvoju prezentaciju, dan-danas po onom tvojom session flowu što si ti nama pričao. Ja sedim onako naježen i rekao, moguće se za petnaest godina ništa faking nije promenilo, ono, kao, posle sam tu priču saznao i u medijima i u mnogim drugim oblastima kojima sam se bavio, sam shvatio da se malo šta tu menja, u korporativno svetu je sve bilo mnogo brže. I problemi su se rešavali brže, reagovala se na razne intervencije brže. Samo ono što nisam znao, to me sačekalo par godina kasnije, kad su došle krize, 2008. i ne znam kad sve, i krenuli su tehnološki viškovi i sve te neke stvari. I ja se tad sećam mojih razgovora u tim godinama iza toga. Meni dosta dobro u životu išlo. Sve što sam bio nezadovoljan što ne radim razvoj ljudi nego otpuštanje, svi drugi aspekti su išli dobro. Počeo sam da živim s devojkom, spremali smo se na neki brak, imali smo dovoljno novca, ona radi, ja radim, kupili smo svoje auto, prvi stan, ne znam šta i to. Mnogo stvari se tu desilo i sklopilo, i ta moja plata i sve to doprinelo tome. Samo da, u tome svemu nije bilo te neke duše, ali ja sam to shvatao kao deo posla. I onda se sećam mojih kolega ili mlađih studenta s kojima sam radio kao neki mentor, koji me pitaju šta oni da budu, pa ja da ih karijerino nešto usmerim. Ja nikad nisam voleo ljudima da nešto govorim, što treba da rade u životu. I sećam se kako me mladi HR-ovi kolege pitaju kao oni bi da budu HR direktori, to je super, to je ono, a ja onda shvatim da oni u stvari ne znaju šta ja radim. Da nikad nisu to radili, svi negde početnici imaju par meseci iskustva. I kažem, a šta bi vi da radite? Pa mi bi da radimo razvoj ljudi, pa coaching, pa trening, pa onda atmosfera, pa organizaciona klima, pa da uslovi rada, pa sve to kao razvoj, da cveta sve. A ja kažem, pa to rade HR konsultanti i treneri, to ne rade HR direktori. HR direktori da imaju službena kola, službeni laptop, službeni telefon, plaćene troškove, bonuse, pakete, menadžerske opcije, akcija, zavisi u kakvoj si firmi, sve to imaju, ali znate li šta radim ja? Ja provodim dan za danom na nekim, pišući ugovore, sastajući se s pravnicima, idući na sud za razne neke pravne radno tužbe, radnih odnosa, dajem otkaze, rešavam konflikte, bavim se disciplinskim komisijama. Jao, pa to je kao, to nije HR. Ja rekoh, jeste, to je taj HR za koju te plaćaju kao direktora komercijale. Jel’ ako direktor komercijala ne odradi svoj posao, mi svi nemamo platu. E, isto tako, HR ima svoj deo govana koje mora da izlopata, ako hoće da bude jako visoko u toj strukturi i da bude neko ko strateški usmerava firmu sa nekim kolegijumom, onda u stvari radiš sve to. A zaposliš jednog od vas, mlađeg, da ti radi obuku i te neke sve super zanimljive stvari, i ja sam smatrao da je to moja dužnost. Ja sam u životu otpustio 478 ljudi. Voleo bih da mislim da se svakog sećam. Sigurno ne, ali sam smatrao da je moja dužnost, koju sam zaradio tom platom i svim tim beneficijama, da svakog od tih 478 ljudi pogledam u oko kad mu dajem otkaz. I da mu objasnim zašto i da ga saslušam u svom njenom ili njegovom bolu, muci, plakanju i svemu tome. Jer neko taj posao mora da uradi. Ja nikad ne bih mogao da budem komercijalni direktor i prodavac. Moj biznis danas kind of ne radi kako bi ja voleo da radim, zato što ja nisam prodavac ili ne volim to da radim kako god. Jednom u životu sam, ja i ti firmi koje radila sam Mobtelom i svima koje smo pričali ranije, si imao deo, period u kome sam ja bio menadžer prodaje, niko drugi nije. A kolege programeri su provalili da kada radimo prezentaciju pred 400 nekih brkatih debelih direktora u privrednoj komori i niko ne sme da prezentuje software, sve je hvata frka. A ja onda dođem na taj sastanak da čujem, mislim da se nekad ovi svađaju, deru, ovaj ti će, ti ćeš, ovaj ti ćeš, ja neću. Ja dođem tu šta se dešava, ljudi oko mi nismo ta firma da se ljudi deru jedni na druge, mi smo svi prvo prijatelji, pa onda smo IT-evci i sve ostalo. Pa treba prezentacija 500 ljudi, niko neće da radi, rekoh šta radimo? Pa pokazujemo video conferencing, primer case study Mobtela, ne znam šta. Znaš šta ja kažem, treba samo da demonstriramo software i što sam vam ja inače napisao tekst, zašto je to dobro, šta su benefiti, to treba prezentujem. Pa ja ću, šta je sad problem? Pa znaš ti sve? Pa znam, kao s vama sam ga pravio, možda ne znam svaki detalj, ali te ljude ni ne zanima svaki detalj naše tehnologije. Možda je bolje da ja to radim, jer vi bi pričali o flash communication serveru. Tamo je direktor Metalca i neke firme, boli čošak za flash communication server, njemu treba da zna da može bilo gde iz sveta da vidi svog menadžera i da s njim nešto razmenjuje i komunicira. I onda sam ja upao bam na tu prezentaciju i onda su rekli, o ti ćeš da prodaješ, ti držiš fantastične prezentacije, ti si naš direktor prodaje, jer svi smo bili direktori u firmi od osam ljudi, jer smo imali direktora razvoja, direktora prodaje, direktora svega, direktor za hardware, direktor za software, sve. I onda sam ja postao prodavac. I jednu par meseci sam ja prodavao taj software i vratio sam se kod direktora i rekao mu, vrati me ja da budem projekt menadžer i to, da zaposlimo nekom da bude prodavac. Jer sam shvatio da plata svih tih ljudi, njihova deca i njihove žene i njihove porodice, zavise od toga da sam ja prodao software ovog meseca ili ne. I taj pritisak nije bio za mene, bar ne u tom momentu, ja nisam mogao s time da se nosim i onda sam to batalio. Ali je tako to ostavilo puno različitih nekih čudnih principa kod mene i deo toga je bio da kad nešto radiš neprijatno, onda kao što je Đinđić nekad govorio, da to prvo uradiš, pa onda radiš sve ostalo, prvo pojedeš tu najgoru, najveću žabu i sedneš, vidiš svoje ljude i pogledaš u oči. Ili ja sam da, mogao da pošaljem u Bor mail, da kažem istaknite na tabli spisak ljudi koji dobiju otkaz, ko ima nešto nek se javi, pa ja ću da pravno s njima raščistim šta treba, al sam smatrao da to nije normalno. I onda nastaje scena ko iz nekog filma komunističkog, gde je Kanađanin na gajbici u core shedu gde se dovozi jezgro sa istraživanjem veliki magacin, stoji 150-200 naših radnika u Boru, u plavim onim mantilima, sve to radnici u fabrici, Kanađanin na gajbici, ja ispod gajbice koji prevodim šta priča Kanađanin, dajemo u, u suštini, 80% njih tog dana dobio otkaz. Ja sam tad Kanađanina spremao na putu za Bor, vozim i spremam ga, kažem, pazi, ne znam šta nas čeka, sad može tamo svašta da se desi. I jedna je, ono, najbolja strana je ta u kojoj smo mi dali svima otkaz, oni su svi plakali, bili tužni, desilo se mnogo šokova, ali na kraju smo se svi razišli i sve je bilo okej. Ima druga u kojoj ti i ja bežimo niz ulicu dok nas ovi svi u plavim mantilima, jure da nas natabanaju srpskom kobrom. Ne znam da znaš šta je srpsku kobru, divno jedno oružje. Ja sam se plašio od te kobre da me juri niz ulicu, bili smo spremni da bežimo. Igrom slučaja, delom sreće, delom nesreće, ti svi ljudi koji žive u Boru i Majdanpeku, u okolini gde smo mi radili tada istraživanje, oni su svi navikli da dobiju otkaze, svako malo. Nema niko u njihovom životu ko nije bar jednom u životu dobio otkaze, i otac, i majka, i brat, i sestra, i žena, i muž. I oni su na taj deo navikli. Ono u čega se oni brinu, jel ćemo mi ispoštovati sve. Srećom, to je bila vrlo ozbiljna kanadska firma koja svoje obaveze ispunjava u svakom pogledu, i mi smo njima svima dali kako treba, i po zakonu, i preko, i ispalo je da su ti svi ljudi u stvari zahvalni što se to tako desilo. Takođe smo se par godina kasnije vratili kad je kriza prošla, i naravno, kako ja smatram da pametan HR i dobar HR treba da radi, a nažalost jedan veliki broj mojeg kolega to tako ne radi, ja sam vodio itekako evidenciju za svakog od tih radnika koga vredi vratiti. I nadao se da će jednog dana doći neki moj kolega HR, nisam ni znao da ću biti u firmi kad se to desi, ili kasnije sam s njima puno godina radio kao konsultant, kad god je mi je trebao HR, da kad smo onda, 2011 ili 2012, par godina nakon krize, su se oni vraćali nazad, ja sam vratio, prvo prisan konsultant njima, ja sam se vratio i Jeff je rekao jel treba opet zapošljavamo ljude, možeš da organizuješ intervjue, ti već znaš kaže i naše kancelarije i sve, zove ljude direktno u boru, dogovori se, ono ti si maltene naš zaposleni i dalje, radiš sa našim menadžerima. Ja sam tad prvo pozvao sve ljude i rekao, momci, devojke, ja imam spisak, ili imate vi vaše spiskove, što sam vam rekao pre par godina, da ih čuvate. Ispostavilo se da je većina ljudi ima. I ne samo da imaju spiske, nego znaju gde su ti ljudi, u koje su firme otišli i uspeli smo da maltene vratimo celu firmu nazad. I oni su sad pred otvaranjem rudnika, prošlo je dosta godina od tada, ali je taj projekat se na kraju, posle 15 godina istraživanja, završava jednom uspešnom pričom. I meni je bilo predivno, u celovi priči oko riotinta i rudarstvo dobilo ono, biti geolog jedno vreme nije bilo prijatno u selima oko Srbije. I onda sam pričao sa geolozima iz Dandija tada, koji upravo otvaraju rudnik u istočnoj Srbiji, i rekao mi se, dešava to, ili imate frku, ili frka na terenu, ili vas jure ljudi, ili zakačila ova politička, jurnjava sve vas. Ispostavilo se da je neko od tih aktivista u jednom momentu zakačio Dandi za nešto, ili je shvatio da ima još jedna neka velika globalna firma kao riotinto, koja oće da pravi neki rudnik. I za neki suludi proces proizvodnje u kojem se ruda poliva sumpornom kiselinom, da bi kiselina pojela sve sem metala, pa onda ide u topionicu, u stvari je energetski efikasniji proces. Ne topimo stotine tona rude, nego polijemo kiselinama rudu, ona otopi većinu stvari i onda trošimo 40 puta manje kalorija u visokim pećima, koje najviše zagađuju u celoj rudarskoj industriji. Tako da je u stvari to što su oni hteli fantastično, ali je neko to rekao da će oni polivati Srbiju sumpornom kiselinom i Staru planinu će da polivaju kiselinom, naravno to je nekako suludo izašlo u medije. I ja se par dana kasnije pozovem menadžerku, njihovog glavnog geologa, geološkinju, rekoh, kako ide, frka, šta se dešava, ona kaže, ne, nama nikada nije bilo bolje, nas brane ovi lokalci. Dandi je uvek ispunjavao sve svoje obaveze, politika koju, voleo bih da kažem da sam ja doneo, nisam, dobio sam ju od svojih šefova iz Kanade, jer su to ljudi koji su otvorili baš mnogo rudnika, koji kažu zapošljavaš isključivo to lokalno stanovništvo. Znam da ima bolji finansijski analitičar u Beogradu, ali ja hoću iz Bora finansijskog analitičara. Znam da ima firma koja će da uradi zemljane radove bla bla bla i da dođe da bude i brža i efikasnija i urednija i sve, ali ja hoću da zaposliš 20 momaka u tom selu da kopamo, da odeš i da pitaš je li ima momci kojima treba posao. I da oni kopaju taj kanal i bager šta god im treba, a ne da dođe neka firma iz Beograda s mehanizacijom i da to bam otkopa za čas, jer nije poenta- tada nisam razumeo. Kao ovo bi završili za dan. Ovi momci nedeljama kopaju taj kanal. Samo onda shvatiš da kad neko digne frku, ti momci i njihovi roditelji, njihove komšije dođu i kažu da nemo da dirate Dandi, ajde beži. Jer su oni donosili u ta sela neki posao, posle 100 godina je neko imao neku perspektivu da će tu nešto desiti. I okej, vrlo su bili vešti ljudi. Oni znaju da će u nekom selu u Šlojkovac, šta god, da budu dugo i da istražuju. Odu tamo, menadžer koji je bio projekt menadžer za otvaranje rudnika, tada je došao i celu svoju porodicu uz neke Australije doveo u selo pored Bora, kupio kuću i tu se naselio. Jer ako ja živim ovde, ako me svi ti ljudi znaju, i ako imaju problem s mojim radnicima, dođu mi na vrata, kuću i kažu, komšija, ovo je tvoje polomiše, ne znam, kukuruz, šta god. Takođe znaju da neću da ubijem tu zemlju i taj potok i to, jer moja deca idu u školu s njima u selu pored Bora. Njegova deca su mogle da idu u koju god školu žele na svetu. Kad smo otpuštali ljude, ja sam hteo da zamenim dva Australijanca za sedamdeset i nešto naših. Nisam uspeo, ali to je bila razlika u primanjima. Oni i dalje dolaze tu, i rade lokalno, i posvećuju se tom stanovništvu, i odmah vide šta fali, gde je fali škola da se opravi, da se okreći, da se autobuska stanica napravi. Zato što za jednu geološku istraživačku firmu, te sve pare su zezanje. Koliko treba da se jedno selo sredi da cakum pakum izgleda, to je sve zezanje, to je njihov mesečni budžet za neku sporednu stvar koju ne moraju da imaju. Oni to vrlo pametno znaju, vrlo pametno ulažu, i opet sam se našao među nekim moralno meni sličnim ljudima, pa me to držalo vrlo u toj industriji dugo, iako je posao bio da dajem otkaze. Dugi niz godina, od 2007. do 2011.-12. ja sam se ubio dajući otkaze.

ZDRAVLJE ZAHTEVA PROMENU

Rekao sam, postaću ekspert kao onaj George Clooney u nekom filmu gde putuje i daje otkaze. Ja sam bio na mic od toga, e onda me strefilo tih 400 kusur razgovora sa tim ljudima i sve majke, žene koje su me pozvale da pitaju zašto moj Milutin dobija otkaze, a ne Žika, a ja znam Žiku, a znam i Milutina i sve ostalo. Ja sam smatrao da je deo mog posla, zbog kojeg me dobro plaćaju, da svim tim ljudima dam bar neko olakšanje, da im dam neko objašnjenje zašto se sve to tako desilo, i neku moju nadu u koju sam ja delio, pa se na kraju ispostavilo da je tako bilo da će se sve vratiti za koju godinu kad prođe kriza. To je i dalje tu. Kanađani i dalje žele da vade to zlato, mi i dalje nemamo pare da otvorimo kao Srbija taj rudnik, i to će se sve opet desiti. I kad se desilo, većina mi ih rekla da nismo ti verovali kad si nam pričao, ali bili smo iznenađeni kad ono desilo se. Završava se tako što ja shvatim da me boli glava danima, da su mi oči krvave, da sam nervozan, da nešto tu sve ne valja, i onda izmerim sebi pritisak i shvatim njegove cifre jezive tu nešto, 210 sa 170, cifre gde bih trebao da si već pola u infarktu. I odem kod doktora i sad čeka me doktor koji kaže, a vi imate neki težak posao. Ja kažem, pa dajem otkaze. Vidi vam se na ovom holsteru kako vam ide pritisak, nećete još dugo, kaže Marko. Ja u tom momentu imam 31 godinu ili nešto tako, trebalo bi da pucam od zdravlja. Pri tom sam većinu prethodnog života bio sportista, time se nismo bavili puno u onoj prethodnoj priči. Ja sam bio takmičar, skijaš, atletičar. Kad god nisam svirao ili bavio se programiranjem, ja sam nešto trčao, skakao, penjao se na nešto, takav sam bio dete. Takvo i moje dete danas, hiperaktivno. I ja sam u sreću, našu skijanju i posle timskim sportovima i slično, ja sam u stvari vrlo pratio sport nekad, davno. Onda sam se razočarao i u naše fudbalere, i u košarkaše, i u sport u Srbiji i sve. To je prestalo, 20 godina. I od tada, od prilike, kad mi kažu igra Real Madrid, ja pitam ko je pobedio Real ili Madrid, jer nemam pojma uopće šta se dešava. Sad uz sina malo, ali on to prati sa društvom iz škole, pa onda to pokupim. Ali to me onako zaobišlo. Ovaj, ceo drugi deo te moje neke poslovne karijere u jednom momentu je prošao. Su prošli ti svi otkazi i sve to, ali posledice po moje zdravlje su ostale. Ovaj, ja sam se onda suočio s terapijama i svime to, meni je to bilo jezivo u jednom momentu, da sad, kao dobio si terapiju za krvni pritisak i beta blokere za aritmije, i sad to piješ ostatak života. Pitam kardiologa, rekao, dobro, koliko ja sad trebam da pijem ovoga, 15 dana, 100 dana? On rekao, to vam je terapija. Pitanje je da li ćete se ikad skinuti. I onda sam počeo da tražim drugačije doktore. Za mene to bilo neprihvatljivo, to je kao slomiš nogu i sad ćeš imati gips ostatak života. Ne možeš tako. I počeo sam da biram svoje kardiologe tako što dođem kod njih i prezentujem im svoje stanje. Oni svi kažu, dobro, niste na dobrom mestu. Rekao, da, i vi ste treći s kojim pričam i sad me zanima šta ćete mi reći. 

Ivan Minić: Šta vi imate da pričate? 

Marko Moračić: Moje pitanje je, ja hoću u dogledno vreme, i vi kažete šta je dogledno vreme, je li to godinu, dana, dve godine, pet godina, uopšte ne pitam, ne pritiskam. U dogledno vreme, koje vi odredite kao profesionalac, hoću da se skinem sa svih tih lekova. I to ne onako, nego da budem zdrav. Pa to je nemoguće. Nemojte mi kažete da je nemoguće. Kažite mi šta treba da uradim. To će biti preteško. Pustite vi mene da odlučim je li to preteško ili nije, recite mi šta treba da uradim. Pa dobro, kažem, pa dobro morate da počnete da trenirate, da smršate 30 kilograma, da promenite ishranu, da počnete da vežbate, ne znam, nabroj mi listu tih 6-7 stvari koje svi kažu. Rekoh, ste vi spremni da me vodite kroz taj proces ili ja sam spreman da u taj proces idem? I tad sam naravno krenuo i trebalo je dve godine da to zaista se desi kako treba i ja sam se sa svega toga skinuo. Nažalost, sad me opet čekao na taj proces. Smršao sam nešto, 40 kilograma u tom momentu, vratio 11 kilograma mišića, bio zaista zdrav i to je moment kad mi dobijamo dete. E onda sam seo i krenuo da pazim dete i krenuo da svoje u stresne, spavanje i sve ostalo, lečim hranom i uživanjem sa prijateljima u svemu što mi je donosilo i težinu i zdravlje narušavalo. I onda je došla korona. Onda sam tek krenuo da jedem, nismo imali ništa da radimo. Ja sam krenuo da bejkujem, da pravim sourdough hleb. Morao sam nešto da naučim. Sad sedimo u kući ceo dan, ja hoću da se ubijem. Dete hiperaktivno mi se penje na glavu. Suprugina firma američka je samo pala u online track i nastavila da radi još više nego što je bilo pre. Ja sam njoj to pričao, jer ja ne znam što vi ne radite online. Ti se spremaš za neki sastanak od pola sata, 5 dana, pa putuješ u Bratislavu, pa se vraćaš, pa potrošite silne pare za sastanak od pola sata. Što nisi na beam projektoru u tamo lokalci i rade što treba, ti kao ekspert iz druge zemlje se samo javiš online. Oni su to shvatili u dva dana kad je krenuo karantin i sve to ostalo. Ona je radila 11 sati dnevno u tom momentu i super, neko je morao da zarađuje novac u momentu u kojem je moj trening biznis stao, dok se nisu otvorile nove prilike. Ja krećem da učim nešto novo. I prvi deo je kao što ću ja da mesim hleb. I ovaj običan hleb mi se ne sviđa jer on ne valja. I kad ga napraviš tako za dva sata, smeta mi pravi mi kiselinu, i tu otkrijem kisela testa i shvatim da je to ta ista maja što je moja baba pravila, imala maju u tegli od koje pravi hleb. I da te sve najdivnije pice koje ja i te kako znam da procenim šta je dobro testo za picu, da su one sve saurdovane, kvasac i sve to ostalo. I onda sam se ja time bavio. Moja sestra naravno bila ljubomorna, živi u Dominikani i s njom sam se viđao tada online. Ona to radi godinama, onda je besnila na mene, kao, ti si to naučio za dve nedelje. Pa rekao, dobro, znaš kakve dve nedelje? Bukvalno ceo dan imam samo za to. Kao, ti si morala da to radiš kao kuvarica na potpuno drugi način. Tako da je za mene bilo najnormalnije da te neke stvari prihvatim, naučim, uzmem i tu me sad čekalo ponovo. I sad me sad čeka ponovo taj deo razgovora sa kardiolozima i već sam imao par. I opet me svi ubeđuju da je to nemoguće, da ja sad treba da smršam, da ne. Ja rekao, to je sve u redu. Samo im treba neko ko će, doktor, da me prati na tom putu. I sad je samo pitanje, jeste vi taj doktor ili neki drugi? Niste taj doktor ako mi kažete da je to nemoguće. Znaš šta je to? To je teško, to je sve u redu. Na to sam navikao. Pa ćemo da guram uzbrdo dokle možemo. Pa kad ne možemo, odmorićemo se. Požuri polako. Jedna divna, divna izjava koja u ovom životu sve više i više dobija smisao kako starim. Ali taj ceo proces otkaza, odlaska i najdivnija priča su stvari ti menadžeri iz Kanade. I pre svega Jeff Pennock, čovek koji je vratio veru meni u kapitalističke menadžere nakon svih otkaza i svega što mi se desilo u karijeri. A bio sam zaista HR direktor u par ogromnih kompanija, 45.000 zaposlenih, fabrike, čuda, neke stvari koje nisam ni razumeo, šta su sam naučio uz njih. Znači kako se radi geološko istraživanje i kako se prave rudnici i sve i svašta, jer sam ja smatrao da ako edukujemo neke menadžere kako se ovo radi, ja moram da budem tu s njima. Znam i ja šta im neki trener priča, pa da znam je li dobro ili nije sutra. U svemu tome se pojavio Jeff ko je čovek koji je širio sreću oko sebe, dugoročnu kvalitetnu sreću. Od stotinak zaposlenih koje mi u tom momentu imamo u Beogradu u ofisu, administraciji i sl. koji nisu na terenu radnici, mislim da maltene nema ni jedna osoba koju on nekako nije dotakao. Omogućuju im da završe fakultet, da se edukuju, da steknu profesionalne sertifikate, neke je čak on lično zaposlio u drugim firmama jer je znao da im je karijera u Dandiju kratka i da nam trebaš kao finansijski analitičar dok završimo projekcije za rudnik, biznis plan i sve ostalo i za toga nam ne trebaš jer ćete onda preuzeti korporativna uprava iz Kanade i oni imaju svoje finansijski analitičare. Najlakše je samo to, koliko je spremio sav taj biznis plan, prosto otpustiti. On ih je lično zapošljavao kod naših partnera, insistirao, urgirao, ne znam šta i  takođe u jednom momentu, nakon svih tih tehnoloških višaka, čuda što sam ja uradio, pozvao mene na ručak i ja ga onako gledam i kažem, Jeff, ti ručaš u kancelariji, obično s nama ovde za stolom i kad idemo na ručak, to je zato što nekom dajemo otkaz, ja sam bio s tobom na tim ručkovima. Pa kaže, dobro, ti si previše pametan da bih mogao da te zeznem, ali hoćeš stvarno da te vodim na ručak kad već znaš šta je razgovor, pa ajmo. I ja sad znam da mi se sprema otkaz, ali ni blizu nisam očekivao takav otkaz da je on rekao, ja na tebi vidim da kad ti pišeš te ugovore, te otkaze, te administracije, to sve radiš savršeno, ali ti hoćeš da uveneš od toga i gledam te kako se sušiš kad to radiš, a onda te gledam kako ti oči gore kad kreneš da držiš treninge, da koučuješ, da analiziraš organizaciju, kulturu, je’l što ti nisi konsultant? Pa ja rekao, zato što mi za to treba novac, trebaju mi veze, kontakti, ovo ono koje nisam siguran da li imam, da li mogu, da li, znaš, kao nesiguran sam ili strah me. A on onda sedi, razmišlja, razmišlja i kaže, dobro, ja ću sad tebi da dam otkaz, jer takva je situacija u firmi, da nam ne treba HR direktor na sto ljudi, pogotovo ne tvog gabarita, tvoje plate i sve to ostalo, ja mogu zaposliti studenta da radi ugovore i sve to što ti sad trenutno, kada smo smanjili firmu, radiš. Još i dobićeš za to otpremninu, sve ono što ti sleduje po zakonu, bla, bla, bla, i bonus te godine i ne znam šta. A onda ću te plaćati tvoju neto platu svaki naredni mesec, dve godine, da ti meni napraviš program razvoja mojih menadžera za sva tri nivoa menadžmenta i da onda održiš sve te treninge s njima u Boru. Ja ću sve da organizujem i hotel i salu i sve, ti treba samo da budeš trener, konsultant i da radiš taj posao koji voliš i nadam se da neke još druge klijente iz put. Naravno, Jeff je mene poslao kod dvoje, troje svojih stranaca, kolega koji su direktori u Srbiji isto, pa su se otvarali druge firme, ali mi je upravo, u stvari, dao neviđen padobran i gurnuo me iz tog aviona, tako što mi je rekao da ću te ja plaćati isto koliko sam te plaćao kad si bio kod mene menadžer, dve godine, u dnevnicama, pa ako od tog meseca budeš radio više od tih XY  eura, dobićeš više na osnovu koliko dnevnica si radio. Znači, toliko koliko si imao, imaš i još više možda. I to je meni da dalo tada hrabrost i sigurnost da ja Jeronimo skočim na konsultantske vode i evo, 15 godina kasnije i dalje plivam u tim vodama. Ovo je verovatno najgora godina koju sam imao, jer stigla nas je malo i korona i nedostatak prodaje i druge stvari koje sam ja radio. I to će se, kako smo pričali, neki putevi će se opet uklopiti, neki poslovi će se opet desiti i to će sve da legne na mesto. Ali sam ja u tom procesu osetio, ono, dobar dah ozbiljne korporativne kulture i shvatio da u tome prilično malo ima nekog zadovoljstva koje sam ja u tome tražio. Ali nije bilo dovoljno da samo zaradimo novac. Ja sam od onih prvih predstava koje smo organizovali, nalaženja soba za probanje, bendova i to, imao potrebu da to nije samo za moj bend, da to nije samo za mene, da je to za neku veću grupu ljudi, da time činimo nešto dobro za neki veliki broj ljudi. Imao tu potrebu celog života da moj posao ima takvog nekog smisla. Pa sam, radeći u geološkim firmama, u stvari imao neku vrstu izgovora, laganja samog sebe da ću ja, ako niko drugi, ja ću zaposliti neke hiljade ljudi u tom Boru, Zaječaru i u tim nekim mestima. Dakle, je samo već pitanje ko će da zaključa vrata i stavi klin, ključno klin. Da ako ništa drugo je to, ja ću da idem tamo i da zapošljavam u tim selima i da se potrudim da svi ti ljudi budu fair plaćeni i da sve to bude okej. I da osete da možeš u istočnoj Srbiji da radiš u normalnoj firmi, gde te neko ceni, gde te plati kako treba, što nije bio slučaj. Nešto godina kasnije ja držim trening u organizacione kulture malim privrednicima iz Istočne Srbije i objašnjavam im da ako neka ponašanja budu stimulisali u svojoj kompaniji, pojaviće se stilovi kulture koji će uništiti kolektiv i ljudi će pobeći odakle. Na šta, pola moje publike, a jedan konkretno menadžer koji kaže, a gde će da odu? I onda shvataš tugu Srbije, da shvata neka teorija organizacione kulture. Šta ne smeš da uradiš ljudima u firmi, ne radi u Majdanpeku. Jer  on radi u toj nekoj fabrici i gde će da ode ako mi da otkaz, što je nezadovoljan uslovima rada. Gledao sam to zapošljavajući ljude gde ja, preko puta mene je neki klinac s visokim obrazovanjem, delom programer, ono, podseća me na mene, mladi sposoban, ambiciozan klinac, koji se došao da se zaposli kao pomoćnik u laboratoriji. Sad on i ne zna, on misli to je neki beli mantil i nešto, sad ti sipaš neke kiselina, nešto radiš u geološkoj laboratoriji. Sušta realnost je da radiš u stvari na vratima pakla, ima mala topionica koja ima 4000 stepeni ili tako nešto, koja se svako malo otvori, a taj pomoćnik ubaci 300 malih čašica sa semplovima koji treba se istope unutra i da onda idu na hemijsku analizu. To je mesto gde bukvalno danas i zakonom, a tada kanadskim procedurama, bilo zabranjeno zapošljavati žene. Jer je ozbiljna šansa da će to uticati na tvoj organizam i ta peć i ti metali i ta isparenja. I kanadske istraživanja kažu da postoje ozbiljne šanse da žena nakon toga ima problema u reproduktivnom zdravlju, da ne može dobije decu. I oni su meni kao prvu instrukciju rekli, samo muškarci. Znaš to sam ja rekao, pa ne može to tako. Nije okej da samo muškarci. Da, ali zbog ovog. A, onda može, samo muškarci, onda je to okej. I sad ja njega pitam, znate vi gde ste, za šta ste vi prijavili? Pa kao laboratorija nešto sigurno ispitujemo, ima video, spektroskop nekad zna kako to radi. Oni analiziraju pa izlazi koji elementi su prisutni. Rekoh nije ovo ta laboratorija. Sad ću ja rekoh ukratko da vam ispričam šta je vaš posao. Pritom si ono, deset sati smena, si u full zaštitnom modelu sa maskom na licu. Malo ko to može da izdrži fizički, tu smenu, ono kao. Ja mu opisujem, on tone. Kako ja pričam, on tone ispod stola u nadi da će da povraća nešto i ne znam šta. I na kraju kažem, vidim i na vama i vi shvatate da nije ovo posao za vas. Znaš šta on meni kaže? Ja sam iz porodice gde je moja majka nikad nije radila. Moj otac postao tehnološki višak pre mesec dana. Ovde su me poslali jer poznajem nekog menadžera, pa sam po preporuci došao ovde da vidim jel mogu da se zaposlim. I ja sad da kažem ocu da sam odustao. Ne da mi vi date otkazi da me ne primite, to je u redu. Ali da kao ispunjavam sve i da sam mogu da dobijem posao, a ja sam odbio zbog teških uslova rada. Pa znaš, mene će otac da ubije kad dođem kući, ali bukvalno će da me ubije. Kao to, završiću u bolnici. I onda shvataš da ti ljudi nemaju tog izbora koji sam imao. Ja, ti, neko drugi koji se izborio za svoje neko mesto pod suncem, da ne mogu svi da se izbore. I ja sam shvatao svoj posao kao misiju da tim nekim ljudima tamo nešto pomognem i uspem da budem neki HR koji će im nešto u životu promeniti. Podstaknut i Jeffom i svim tim ljudima oko mene koji su meni pomogli, realno. Pa sam shvatao da nešto to treba da vratim. I tu sam, da, dosta puta bio ja neki dobar momak i borio se za neke, protiv nekih vetrenjača protiv kojih možda nisam morao da se borim. Ali to mi da mogućnost da, kada krenemo da gradimo vikendicu, meni treba crni glog. Onda mi svi kažu, ne možda nađeš sad ni tu crnog gloga nigde. To ima samo u okolini Svrljiga i ne znam šta. To je najzdraviji glog za srce, za sve živo, fantastična biljka za ograde i ne znam šta. Samo ne možeš da je nađeš nigde, svem kada se popneš na crni vrh ili negde, ono u šumetinu i tamo je nađeš. Ja sam mogu da pozovem svoje neke bivše kolege koji žive po tim divljinama ili su geolozi i nešto i da dobijem 3-4 te sadnice koje niko ne može u Srbiji da dobi, očas posla. Jer sam nekom tamo nešto dobro uradio i to se tako spajalo i ja se nadam da će se do kraja života mogu spajati. I tu sam pobegao iz korporativnog sveta u preduzetničke vode u stvari i evo me dan danas uvijam. 

STICANJE ZNANJA

Ivan Minić: Ono što hoću da te pitam, taj posao je kompleksan, ima mnogo opet alera i mnogo zadataka. Ima tih lepih…Ima i ovih drugih. Ima i ovih drugih. Svaku od tih stvari treba umeti raditi. A nije baš da te pripreme na tako nešto. Sad ti jesi jedan od onih što malo blesav, pa tako uzme, pa čita, pa istražuje, pa ide na obuke, pa ono. 

Marko Moračić: To meni nije dosadno ja kada otkrivam to nešto novo, ja onda te krenem da govorim. 

Ivan Minić: Kako si se ti edukovao uopšte u tom domenu? Jedna stvar je šta ti je doneo fakultet i poneka knjižica. 

Marko Moračić: Da. Za početak sve ono što smo na početku rekli razni mentori. Ja sam imao sreće, kosmičke energije, pameti, šta god, da naletim i biram pametne, pametnije od sebe, da mi budu mentori za sve. I znao sam u tim firmama u kojima radim da prepoznam da je… Ne sećam se kako se zvao, svi smo ga zvali po prezimenu direktor Bevc , komercijalni direktor tada Merkura, koji je došao, Slovenac, koji otvara svoj 30. ne znam koji tržni centar u životu. Zna sve o tom poslu. Ja sam onda znao da sad iskoristim, jer od momenta kad sam došao u tu firmu da budem HR, ja sam znao da ove druge ili poznajem kao drugare, i već smo puno pričali o različitim poslovima koji rade i razmenjivali iskustva, ili me ne zanima kao finansija jer znam dovoljno za moju potrebu i ne želim da znam dalje detalje i onda me ne zanima da tu učim od finansija. Ali sam shvatio da je Bevc neko koji ima 36 centara iza sebe. Svi uspešni, svi profitabilni. Te osobe mora da može se naučiti bogatstvo. To je trajalo neko vreme dok sam ja uspeo njega da dohvatim. I on čovek bio jako zauzet i vrlo hands-on čovek. Sada on nešto tebi da bude mentor, da sam mu tako i kad ponudio, on bi rekao ma beži, kao sad ću ja tebi nešto da bude mentor, uopšte me ne zanima. Ja sam suprotno, samo onako pametno, pa malo manipulativno, pa kako čovek mora da se snađe. Organizovao da kad smo otvarali tržni centar Novi Sad, zapošljavamo sto ljudi, Bevc i ja biramo sto ljudi. Svi ostali bi to delegirali nekom ispod jer zapošljavamo obične prodavce, nikakve potrebe da ih intervjuišemo na tom nivou na kojem smo mi radili. Ja sam tvrdio da ima i moja sreća je kad su mi godinama kasnije došli neki ti moji direktori i rekli ti timovi koje si ti sklapao, su prosto radili. Samo su kliknuli. A ovi drugi smo morali da se ubijemo dok ih uklopimo, da oni počnu jedni s drugima da sarađuju. Rekoh da, zato što kad smo ih sklapali nismo birali najbolje, nego one koji će se uklopiti međusobno. Pa će biti najbolji tim. U tom procesu mi završimo 20 dana u Novom Sadu, u Spensu, i zapošljavamo 89 ljudi, plus još sitno neko obezbeđenje, stotinak ljudi zapošljavamo u Novom Sadu. Imamo prijavljenih nešto jezivo, 2000 na primer, puta 20 onog što nam treba. I ja sam sredio da mi imamo divnu neku kancelariju na Spensu, gde možemo svi da radimo, gde je klima, gde niko neće se mučiti što je došlo tu. Niti je bilo normalno da zovemo ljude iz Novog Sada da dođu u Beograd na intervju, to je bilo nenormalno, jer većina njih nema posla i ne može platiti taj autobus ili šta god. Ali sam ja dobio 20 dana puta do Novog Sada, puta iz Novog Sada, pauze za ručak, pauze za doručak, razgovora između intervjua u 00:45:44 u kojima sam mogao da pitam tog čoveka šta god me zanimalo o tom. Počevši sa što smo izabrali ovog razrokog. Jer je čovek na kec, dođe prodavac, jel znaš to, jel znaš to, jel znaš to, zaposlen si. Ja kao pa čekaj, nikom nismo rekli ovde gde je zaposlen, nego ćemo ju javiti za dva, tri dana, bla, bla, bla. Ne, ne, ovog mora zaključamo, ovaj nam treba. Ja rekao, dobro, razumem, čovek zna, ali malo, znaš, fizički izgled kod prodavca igra puno uloge. Lakše se kupi od neke lepe devojčice nešto nego od nekog bezveze lika koji se ne trudi. I sad to su moje neke predrasude o prodaji u momentu u kojem ja ništa ne znam baš tako dobro. On kaže, ne, ne, ne, ja sam zaposlio hiljade ovih ljudi. Onda sam ih gledao godinama kako rade. Ovaj momak što mu niko ne bi dao šanse, jel su mu oči razroke, ima neku facijalni grč, nešto prosto. Većina ljudi gleda da se pomeri, a ne da priča s njima ako on ne mora. Kaže, ti ljudi prodaju kao besni. 00:46:40 Jel valjda delom oni moraju da se dokažu, delom i psihološki kada on krene da im prodaje agresivno ovim drugima, daj da kupim šta god, samo se sklonim sad da me ne smara ovaj neki šta god, Kvazimodo, ako god. I tako da sam najrazličitije stvari naučio i o tome kako birati ljude. Iako sam ja u taj posao ušao kao ekspert za ono izbor, a on kao tehnički ekspert za poznavanje sve te robe i tržnog centra i svega. Ali u stvari tako, tako što sam na razne neke načine navlačio neke meni vredne ljude, na neki zajednički projekat i posao gde su morali sa mnom da zaglave u nekom autu, pa mi sad idemo u Vranje, držimo trening, ja da mogu držati trening sa pet kolega, ali biram baš onog jednog koji zna nešto što ja ne znam i njemu učinim da on ima neki posao. On meni nešto usput ispriča gomilu nekih stvari koje ne znam, pa mi kaže neke knjige, pa ja te knjige pogledam, pa se napravi neko tu prijateljstvo na tom putu, pa se onda postoje razmenjujemo sorsovima, linkovima raznih knjiga i sl. Odgovor je u stvari u tome da nije bio trik, nije bila easy way da smršaš ili ne znam šta, nego je bilo da sam ja svakog dana u svakom pogledu tražio neke ljude oko sebe oko kojih ću nešto da naučim. I to je prestalo da bude trud, to je počelo da bude sistem nekih mog postojanja i to mi danas daje mogućnost da ja to prenosim na sina i na drugu neku decu, prijatelja koji se oko mene druže. I moji prijatelji to znaju kad se negde skupimo na nekom roštilju s decom ili negde i ja ću pokupiti svu decu da ih odvedem negde tamo. Prvo je bilo frka da me puste, ono kao ja ću ja moći sa svima njima, na na na. Onda kad su shvatili da ja mogu s njima i da oni sad imaju sat vremena da piju kafu, popušen cigaru i šta god, da se odmore malo od ono roditeljstva, otprilike, i sad svi jedva čekaju da ja završim vikendicu supruga da završimo taj naš ranč, jer svi vide da će se tamo to skupljati. Ja ću radije da uzmem ovo petoro, šestoro dece što je tu i da odem i da njime pričam priče. Pa ću ja nešto pametno da uvučem u te priče što će njima ostati, što će možda sutra koristiti, kao što su meni neki pametni ljudi pričali priče. I mislim da je to kvalitetnije vreme i za Srbiju, i za mene, i za tu decu, nego da sam sedao tamo i bistrio politiku i zašto ne valja ovaj premijer, ovaj predsednik, ovaj ne znam šta i bio nesrećan što sam u Srbiji ili je to sve bez veze. Bolje pokupiš neku decu i onda ih naučiš nekom magičnom nešto što nisu znali. Na primer da gledaju čiku gde mu se trza kad laže. Deca znaju da čitaju lažove na keca, samo kad im pokažeš da je da gledaju. I onda, posle imam problema u školi kad me zovu profesori, jer on zna fore koje profesori ne znaju. Pa ja stegnem sina i kažem mu, dobro, sad si bio nevaljao, mora da se radi domaći da, da, da, to ne možeš tako, nemoj da me pozvao neko više iz škole, ko me pozovu, ja samo gasim sve ekrane i igrice. Sve što imaš u druga deca tvojeg godišta, nemaju, će nestati u jednom danu ako mene opet pozove učiteljica da si pravio neko sranje. Pošto je on morao da nađe put i svoje mesto u državnoj školi, mi smo želeli da ide u državnu školu i da nauči gde će živeti u Srbiji, da tu ima razni ljudi, što u privatnoj školi nema. Sutra dan me zvala učiteljica, i jedna i druga, i iz Boravka i ova, da kažu da je on najdivnije dete na svetu, da je on danas čudo napravio. U jednom danu je sve smotao oko prsta. Jer je skapirao, ja sam mu rekao, moraš da gledaš šta ljudi žele oko tebe. I kad shvatiš šta žele, ako im pomogneš da to dobiju, onda možda dobiješ šta hoćeš od njih u zauzvrat. I šta želi učiteljica u Boravku, da uradimo svi domaći. Smisli nešto. I naravno, kad najveći bandit u odeljenju krene da radi domaći, ostali dođu da rade domaći. Sad njemu ide to, pametan je dečko, ide mu i matematika i sve. Rekao on da ti sad pa pomozi ovim drugima da urade domaći. I da naravno meni učiteljica kao, on je pomagao svim drugarima, ja nisam to očekivala, to je neviđena promena, ja sam oduševljena, ne znam šta ste radili, što rekoh sam mu da je pametan. I da vidi šta drugim ljudima treba i da im pomogne da to dobiju. Pa će onda ti ljudi vratiti. A ti ljudi što ne vrate, jer biće i ti što ne vrate, oni ti ne trebaju sine u životu. Mogu da odu što pre iz tvog života, ali oni samo mogu da uzmu. I nek uzmu šta im treba i nek se sklone, a u majčinu, hashtag mrš u pičku materinu zbog života. Tako da, taj preduzetnički moment, tada sam se vratio i u edukatora, i u trenera, i sve što sam godinama kao klinac hteo da budem, tada sam našao i vremena da ponovo sviram, i da shvatim da je pravljenje muzike s drugim ljudima, ono, ritual star, 200 hiljada godina. Da smo ga zaboravili u sve Walkmane, iPade, i sve počeli smo slušati muziku sami. A nekad, pre samo 150-200 godina, su se neki naši stari skupljali u nekom selu, nakon neke berbe, setve, nečega, i pevali, jeli, slavili, uživali, i bili bolji ljudi nego mi zbog toga. Pa to je sad sledeća neka moja misija. Pravićemo neku školu muzike ili muzičke, školu slušanja jednih drugih, školu saradnje među decom. Probaćemo da nekako smislimo nešto što će deci biti dovoljno zabavno, naučiti ih da nešto sviraju, da nešto rade. Ja se zezam često da je sad, ono, Milica i drugi neki naši zajednički prijatelji teraju da to bude škola za i devojčice i dečake. Ja sam počeo od toga da ja nemam skrupula ni ti stručnosti da nešto pričam devojčicama. Ja ne znam kakav je život žene u Srbiji i devojčice u Srbiji i smatram da sam visoko nekvalifikovan, da bilo koji ženi kažem nešto o tome kako ona treba da živi svoj život i za šta da se bori. Pa ja ako mogu nešto pomognem, super, pita a ne ja njima da popujem. I onda sam shvatio da će to biti neka, ono, škola ekstraordinarnih džentelmena, novih zmajeva Srbije, šta god smislimo. Ali mislim da je vreme da bar neko na Balkanu, pa se nadam da će to zaraziti onako i Srbije naokolo, počne da uči mlade muškarce neke vrednosti, neke veštine koje ih ne uči, da je nenormalno da mladi muškarac danas ne zna da bude IT, informatički pismen, da ne zna bar jedan, dva jezika strana, da ne zna da koristi računare, ali Takođe da mislim da nije normalno da ne zna da kuva, da ne zna da svira neki instrument, da ne zna da bude nežan, da ne zna da recituje poeziju. To su sve delovi muškosti, ja smatram, i da nema ništa lepše nego kad svojoj porodici ili svom plemenu napraviš hranu, slažem se, i da se tako povezujemo, a onda dođe ono kako ćemo sve njih naterati mlade klince da se oni na to nalože, tako što danas na tržištu nema puno mladih klinaca koji znaju da devojci spreme večeru.

 A budi siguran kad napraviš dobru večeru i zabraviš dobru muziku i napraviš lepu atmosferu da će nešto od toga da bude. Zavisi koje su godište i sve ostalo, ali nešto će biti od toga. Jer nije samo ko ima najbolja kola, ja duboko ne verujem, to ni da su žene takve, ni da su muškarci takvi. Siromaštvo u Srbiji nas je dovelo do najrazličitijih moralnih posrnuća, ali ja i dalje verujem da te neke kvalitetne stvari mogu da se dese, i ako neke mlade muškarce naučimo kako da za početak, ako ništa drugo, da upravljaju svojim emocijama. Da ih pokažu za početak. Mi smo svi do poslednjeg najčešće, s retkim izuzecima, edukovani da ne plačemo kao devojčice. Da ćutimo, da mi moramo da izdržimo. Da ne smeš da sad kao ovakva ili onakva osoba plačeš, kukaš, žališ se. Ja sam deo te generacije gde je vaspitanje i dalje nije bilo ovoliko moderno. Pa kad ja nešto napravim, neko sranje i tresnem se negde i počnem da plačem, dođe neko i kaže, ajde prestani da plačeš. Pa ti ako nastaviš da plačeš, dobiješ šamar što plačeš. To nas je sve naučilo da sve te emocije, frustracije, anksioznosti, sve što nas muči, strpamo negde onako duboko unutra ili se nagojimo od neke hrane kojom smo to gasili i onda u jednom momentu više nema gde unutra. I onda eksplodiramo i onda je taj što god se onda desilo. Dal bi postao kriminalac, postao narkoman, našao druge ventile, pio, drogirao se, tukao ženu na na na da mu je neko objasnio da može da plače i da priča sa svojom ženom, da mu je ona partner, a ne protivnik. Ja tvrdim da bi imali u pola manje nasilja kojeg imamo danas. Pa nek’ bude jedan posto manji, ja onom tvrdim da vredi. E sad kako ćemo, još uvek ne znamo, biće muzika, biće kuvanja, biće svašta još nešto, još da nađemo pare za to i sve to okolo, ali ideja je ide, kotrlja se, desiće se kad tad. Tako da to je moj preduzetnički plan, od koga verovatno neću videti  nikad novac, ali ni ne igram tu igru zbog para, pa videćemo. 

KONSALTING I PROFILISANJE

Ivan Minić: Kroz sve ovo što sada pričamo, provlači se psihologija, i ona je deo i posla, deo je i roditeljstva, deo je i menadžmenta, deo je svega. Moje neko mišljenje je da je ona posebno poslednjih možda desetak godina na prilično lošem glasu, zato što ima baš svega i postalo je, okej, počelo je da se priča o tome što nije loše na jedan način, ali isto tako i najrazličitiji ljudi su počeli na najrazličitijem načinu. 

Marko Moračić: Desio se internet ono, wide shallows, ti danas sa tri meseca coaching kursa možeš postaneš coach koji rešava ljudima najdublje živote probleme na svom sajtu, dok ti se prvi put ne pojavi osoba preko puta koju pogledaš u oči i koju vidiš u očima da je suicidalna. I onda se tebi zaveže želudac i onda shvataš da si laik. 

Ivan Minić: Vidi, ja sam dosta pričao na te teme prethodnih par godina i ono što sam zaključio jeste da je naravno čak i u profilisanju i u marketingu toga i tako dalje, fokus je na lakim problemima. Fokus je na problemima za koje ti ono danas bez većih problema možeš da napišeš chat bot ako ćeš da ih rešiš. I to je ono, 95% ljudi ima taj tip problema. Nekome je treba tri meseca, nekome je treba dve šanse. 

Marko Moračić: Rešenja nude, isto vrlo generička, tipska rešenja. Ne možeš da spavaš pa ugasi telefon pa sat vremena pre spavanja ne bi koristio. Ima fabrička rešenja za sve to. 

Ivan Minić: Plavo svetlo je najveći problem na svetu. 

Marko Moračić: Kao da bez plavog svetla nismo inače spavali dok nije došlo plavo svetlo, tad smo upropastili spavanje. 

Ivan Minić: Ali taj jedan moment gde naravno postoji sve i svašta u nekim situacijama, na nekim mestima, to je već sad postalo i prilično opasno i neodgovorno i tako dalje. Kako ti kao štreber po tom pitanju gledaš na tu celu priču? 

Marko Moračić: Ja sam u te vode upao baš slučajno. Da me neko ikad pita da ja budem neki kouč, savetnik. Ja nisam, i to ponavljam ponovo, ja nisam terapeut, nisam psiholog, nisam psihoterapeut. Sve je to došlo kroz neke sertifikate koje sam ja dobio. Došlo je igrom slučaja tako što sam ja negde, radeći za tu kanadsku firmu, već uveliko menadžer, deo te moje gladi za znanjem mi je bilo utaženo tako što sam ja kad god je iko oglasio bilo kakav neki seminar, ja sam se prijavljivao odmah išao tamo. Na sve presentation skills-e, na sve što sam našao, ja sam išao. I u jednom momentu sam se malo zasitio  i shvatio što tu vrte iste priče i počeo sam aktivno da tražim neki novi trening za mene za koji do sad nisam čuo. Imao sam sreću da sam ja u tom momentu direktor HR-a, imam budžet i za sebe i za bilo. Maltene šta god da sam tražio mojim šefovima, oni bi rekli plati šta god ti treba. Edukacija, uzmi, plati, nema problema. Jer tako dobro nam je išlo. I u svemu tome uporno se zalećem u iste te neke treninge i priče i shvatim da to radi ista grupa ljudi, da vrte iste teme, da čak i kada ih zovu drugačije pričaju iste stvari i naletim tada na neurolingvističko programiranje. Pojma o tome u tom momentu, to je neka 2006. godina, 2007. Tek su se pojavili u Srbiji ljudi koji se time bave. Ali čujem da ima neki novi institut, da tamo ima neki ljudi, da tu dolaze neki stranci koji znaju neke magične tehnike, nešto na na na i da je to neka komunikacija. I googlejući po netu shvatim da ta NLP koriste razni svetski menadžeri, prodavci, pregovarači, da to ima svašta. I upišem ja to. I sad tamo sam čuo da, sve i svašta, nešto mi je bilo previše onako, popularna psihologija i za mene neprihvatljivo ili neargumentovano dovoljno naučno da bih se ja time bavio. Neke druge stvari su bile jako primenljive i praktične. I između svega toga čega mi se pola svidelo, pola nije, je Allergy proces. Proces za sklanjanje alergija. Jednostavnih alergija. Kijanje, zapušavanje nosa i tako to. Nakon alergije na polen i na prašinu. I na samom treningu i na demonstraciji gledaš neke magične rezultate kao to. Čovek koji nas to učio je Amerikanac Tom Best, jedno od najmagičnijih bića koji sam ikad sreo. Nažalost pokojni je on. Kolegi jednom našem IT-jevcu u isto velikom, Marku Majkiću, prijatelju danas koji je bio sa mnom na tim kursevima, kaže sad ili ima neku alergiju, najbolje na neko voće ili na nešto tako, da čisto da vam demonstriram proces, da vidite kao kako radi. I Marko se javlja i on ima alergiju na breskve dlakave. I kao ajde da uradimo i oni urade tu tehniku pre 10 minuta. I Marko se oseća super, ništa, ali nemamo breskve realno pa ne možemo probati. I kao svi smo oduševljeni, sutra ujutro dolazi Marko na drugi dan treninga sa kilo breskve, kupio na pijaci. Pojeo pola u taksiju i kaže izvinite, ja ću sad u WC da se proserem, da izvinite da sam pojeo kilo breskve ili ja nisam probao breskve od detinjstva. I da jutro sam prolupao, kao prvo sam je pipao usnama pa sam shvatio što se ništa ne dešava, onda sam zagrizao i kaže bio sam spreman sa onom Epipenom i svime, da se vraćam iz šoka, kad ništa. I evo došao sam čisto da pokažem vama da radi. Ja se tu zainteresujem za to, video sam da radi. Mnogo je jednostavno. I kod našeg drugara Nikole Jovanovića Pećko Pivo, sedim nešto, družimo se i njegova supruga kaže ubi se šmrcajući nešto. Ja rekoh, izvini, je li ti tu imaš neku alergiju? Pa da. Ja rekoh, e, pazi, bio sam na nekom treningu. Nemam pojma, ni da li znam da radim, ni da li radi, ali pravo ti kažem neku vizualne tehnike. Kada ja ti nešto pričam, ti nešto zamišljaš, još 15-20 minuta, hajmo ovde Nikola i Jovana pričaju, neka se druže, hajmo mi u sobu u pored, da probamo sad. Nemam šta da izgubiš, hajde da probamo. E sad, okej, tu ima i puno poverenja između nas dvoje, koji se dugo znamo i ona meni veruje za sve i sva šta, ja sam njoj bio ranije trener i sva šta nešto drugo, i ima ogroman deo posle rada savetničkog, koji nisam morao da prođem, jer već imamo rapport, već se slušamo, već ona ima poverenje u mene, što je mnogo drugačije kad dođe neki brkati moj kolega direktor koji me nikad nije video u životu, treba se otvori meni o stresu na svom poslu i šta njega brine, a on je veliki srpski direktor i to onda danima se mi samo uklapamo dok počnemo se čujemo, pa tek onda nešto uradimo. Uradimo mi tu vežbu, njoj je kao dobro, zovem ja sutra, prek sutra, na, na, na, ono nema šmrcanja, nema kijanja, nema i evo deseti, petnaest godina kasnije i dalje nemate njene alergije. Ja tu shvatim da to radi. I to radi kad sam ja loš, kad ja nisam to uopšte još uvežbao. Gledao sam na papiru šta da pričam. Šta bi bilo da sam dobar? I taj onda svet NLP-a otvorio meni u stvari gomilu vrata iza. Pa sam ja onda krenuo, pa sam završio NLP, pa hipnozu, pa transakciju, pa ne zna šta. Onda sam kao i za sve pre toga. Završio sve kurseve koje sam mogao da završim, nekog savetničkog coaching rada i ja danas imam sve te neke razne ono sertifikate i sve to, to nema ni na jednom mom CV-u, nema nigde ničega, a ja smatram da to nije moja zaista profesija. U međuvremenu su moje kolege iz susednih kancelarija, menadžeri, počeli da dolaze kao i pre da mi kukaju. Ja sam bio HR, kada dođeš, popiješ kafu, se malo iskukaš. Na razne muke, prvo poslovne, a onda i na suprugu, supruga, i šta god, decu, šta god se drugo desi. I znao sam da budem dobar slušalac, što se ne bih rekao kako se vidi čovek. I onda su oni počeli da dolaze, tj. nastavili da dolaze u moju kancelariju da kukaju na neke svoje probleme, a ja sam ovaj put, po prvi put, imao nešto šta mogu sad da uradim. Jer pre sad mogao da ih saslušam, da im kažem da razumem, da ih zagrli, da ih potapšem po ramenu, da ih utešim i da budem neku prijateljsku uvo, gde će u cara Trojana koziju uši neko da izbaci ono svoja govna, a ja ću da ih sklonim negde sa strane. I to je puno pomagalo ljudima. Ali ja sad na osnovu toga kako oni pričaju, šta pričaju, već imam ozbiljne ideje šta bi trebao da radim, da sam im sad psiholog ili psihoterapeut. U meni dan-danas postoji taj strah da ja nisam zaista osoba školovana za to i mislim da to actually ne stoji ni na jednom mom CV-u ili biografiji, sam ja neki terapeut nešto, jer smatram da nisam. Ali sam ja počeo u stvari s njima da imam mini coaching sesije na poslu i to je nam u mojoj kancelariji počelo da biva sindrom, da od ujutru ljudi dolaze kod mene da se nešto coachaju, a ja sam onda imao priliku da sve to vežbam. Do besvesti, moje druge kolege koji su danas coachevali, koji su sa mnom bili na tim obukama, oni su vežbali sredom u sedam, kad se nađu kod nekog, pa vežbaju komunikacione tehnike. Ja sam ozbiljno shvatio Toma, Chalsa Faulknera, neka ta svetska imena coaching industrije, koju su mi svi rekli ovo nije nešto što se vežba po nekom sredom i petkom, kad dođete na trening. Nego u Pošti, u Maxiju, gde god kreneš vežbaš i rapport, i čitanje ljudi, i body language, i lingvistiku koju prilagođavaš ljudima, i vrlo pametno su me edukovali da ja u mom svetu imam rešenje za sve. Samo moji klijenti ne žive u mom svetu, nego u svom. I moraš da odeš u njihov, moraš da koristiš njihove reči, njihove metafore, moraš da upoznaš njihov svet, moraš da im pomogneš, da oni sami nađu rešenje u tom svom svetu, jer ti ne znaš njihov svet. Štreber u meni ih je samo poslušao za razliku od ovih drugih koji su rekli da, ja sad hipnotišem ljude konverzacijom, hipnozom i ne znam šta, i sad ja ne mogu da im pomognem. Kad bi oni samo mene slušali kako treba da žive, i kad bi prestali da razmišljaju o tim glupostima. E, kad bi bilo tako jednostavno. Ali sam imao prilike i da vežbam stalno, i ja sam voleo da to vežbam, i Takođe imao sam prilike da zapošljavam gomile, gomile ljudi. Ono mi je bio osnovni posao u stvari. Što mi je dalo mogućnost da ta sva neka profiling pitanja, koja te na samom početku nauči. Moram da naučim kako mozak te osobe procesira. I šta voli, šta ne. Šta će radije da prihvati, a šta će da odbaci. Gde ću morati da se mučim da mu nešto predložim, a gde će samo da prođe. I ako taj profil napraviš na početku kako treba, i dovoljno si fleksibilan da svoju komunikaciju prilagodiš njihovom svetu, a ne tvojom, oni će te magično slušati. I uspećeš da im pomogneš mnogo više nego što si mislio da možeš, i mnogo više što je običan neki psiholog koji to ne radi. E sad, ja sam imao priliku da izvučem iz tog sistema profiliranja koji ima šta 50 nekih promenljivih. Ja sam izvukao 15-ak, koji su meni bile tada logične, jer to je bila prva runda šta ću da vežbam. Pa sam uhvatio one koje su mi bile najzanimljivije, najlogičnije, delovale kao neke koji imaju veliki uticaj. I onda sam prvo, ne znajući šta ću s tim, počeo da pitam svakog od ljudi na intervjuima sva ta pitanja za to, i da pravim njihov profil. Onda sam shvatio da kad posle toga diskutujemo o kandidatima, ja imam ceo nivo informacija više koje niko u sobi nije video. Kako ta osoba podnosi stres, kako su im  vrednosti, da li je fokusirana, i onda neke najelementarnije stvari, je li fokusirana na detalje ili ne, da li je ekstrovertna ili introvertna. Zapošljavamo računovođu, ne treba nam ekstrovertna računovođa. Ili zapošljavamo radnika na terenu koji veruje u svoje mišljenje više nego u podatke. Ne može na terenu, to može u firmi kad je tu šef da te isprati. Ali ako ti radiš u laboratoriji, ja ne želim da znaš da je kiselina u epruveti. Želim da proveriš da je kiselina u epruveti. Čovek koji je samouveren, ima interno procesiranje i nije orijentisan na detalje, će prosto da uzme plavu epruvetu, jer u plavim epruvetama držimo kiselinu. Samo ako neko nije zabrljao. Ili u žutim je nešto neutralno. Samo ako niko nije zabrljao. Ne želim da znaš. Pa sam onda počeo da zapošljavam ljude tako što sam im uklapao te profile. I tamo gde smo imali jednog koji procesira isključivo interno, da sve zna on odgovore, njemu sam zapošljavao pira koji ne zna, koji sve proverava u podacima. I hiljadu sličnih kombinacija. I to je onda rezultiralo time da ti timovi koje smo mi sklapali, funkcionišu kao munja. Zato što su pravljeni da funkcionišu. Tražili smo gde je kome rupa, pa smo nalazili ljude koji zapušavaju te rupe. A prosečno zapošljavanje u Srbiji obično radi tako što si se svideo menadžeru. Realno. Bottom line je svideo si se menadžeru. Imao si tačnih par tehničkih odgovara, drugi kandidati su isto imali odgovore na ta tehnička pitanja, podjednako dobre kao i tvoje. Samo si se ti nekom svideo, jer šta god imaš plave oči. A ovaj drugi nije, jel šta god ima braon. I to je realnost zapošljavanja u Srbiji dan danas. Ja se ježim u toga u većini firmi zaista. Umesto da pravimo neke profile. Deo posla koji sad, preduzetnički, opet planiram jedan moj projekat, napravimo alat koji će prvo profilisati radno mesto za koje zapošljavamo, a onda profilisati sve kandidate za to radno mesto i reći vam za ovu poziciju blagajničara u banci, ovi ljudi nije da nisu za taj posao, jer ja ne želim da pravim eliminatorni alat, nego ti ljudi će trpeti ozbiljno veći stres. I to znači da će vam ili dati otkaz ranije, ili će biti nezadovoljni, ili će pogrešiti, ili će uništiti zdravlje, jer guraju na mišiće. Takvih ljudi nema puno, ali ima u Srbiji, koji će gurati uprkos svemu. I ja to ne želim da radim. I hajde da probamo da nekako i to radno mesto i te ljude uklopimo malo bolje. Da ako imamo četiri kandidata za blagajničara u banci, hajde da zaposlimo jednog čijoj preferenciji, neurološkoj preferenciji stresa, odgovara mesto blagajničara u banci. Koji je ekstrovertan, koji voli da priča sa ljudima, koji voli da prati proceduru. I to sve ima svoje neke kategorije koje mogu da se provere u razgovoru. E sad, ja sam bio prilično nesiguran u to neke 2012. kad sam počeo. Prošlo je 12 godina od tada. Ja svakog meseca nekog intervjuišem, nekad stotine ljudi, nekad jednog, ali konstantno u mom životu sam imao prilike prvo da profilišem ogroman broj ljudi, a onda sam imao za jedan solidan broj ljudi priliku da ih pratim iza toga u njihovim karijerama. Da mi postanu prijatelji ili da su kod klijenta s kojim radim dugoročno i mogu da pratim gde je ta osoba. I prilično sam siguran na moje kolege, koje sa mnom rade mnogo više od mene, jer ja uvek sam svoj kritičar najveći, tvrde da to radi. Da ga samo treba pretvoriti u alat na netu i da prestanem ja da idem okolo da intervjuišem sve, nego da počnem da se bavim iza toga nekim savetničkim radom na osnovu tih profila. Ali došlo je tako. Kroz gomilu edukacije, jer mi je bilo zanimljivo, a sve ostalo bilo dosadno, a onda kroz gomilu kolega koji su došli, a ja sam imao hrabrosti da to sve probam. I da vidim hoće li da radi, da one stvari koje rade nastavim dalje da učim i razvijam, one stvari koje ne radim batalim. I danas imam neki set svojih tehnika i veština kojima mogu da pomognem ljudima u jednom ograničenom setu problema. Deo mog uspeha je takođe u pametnom izboru klijenata. Ja sam više ljudi odbio za coaching nego što sam prihvatio. Zato što sam bio uveren da ja ne mogu da im pomognem. I onda šta će se dogodi, koliko od psihologa svakog četvrtka kod mene, sledećih sedam godina, i onda me neki klijent dođe kod mene i kaže ja se plašim aviona, a imam ne znam koga, a ne mogu da odem tamo kolima, a voleo bi da odem godinama, a ne idem, razdvojene porodice, bla, bla, bla. I tražili su pomoć. Bio sam kod psihologa, evo, sedam godina idem kod psihologa. Stigao je da možda stigne na aerodrom, pre pada u nesvest pre aerodroma. I ja rekao, sedam godina idete kod nekog svaki srede. On kaže, četvrtka, e, dobro, četvrtka, izvini. I nije vam pomogao. I vi i dalje idete. E pa sad rekao da vam kažem nešto za rad sa mnom, jer puno ljudi je počelo da dolazi tako kod mene. Neko pošalje, jer ništa drugo nije upalilo. On kaže, mi ćemo sad da probamo tri, četiri stvari. Danas i u narednih sedam dana. Ako nemate ozbiljan napredak u tih dva, tri viđenja, ja nemam nameru da vam uzimam sad novac sledećeg godina, dana, svakog četvrtka, jer ne želim da slušam iskreno vaše probleme. Uopšte me ne zanimaju. Hajde da probam da vam ja pomognem. Ako pomogne, super. Mi ćemo raditi još malo. Moji klijenti to znaju. Ja kažem njima, negde na drugom našem, drugom, trećem viđenju. Ću ti reći da ako imaš konkretan problem, ja ću ti reći, ja mislim da treba da se vidimo još pet, šest puta. To je moja procena na osnovu svih ljudi s kojima sam ranije radio. Ako ne uspemo u pet puta da napravimo ozbiljan neki napredak, ja onda nisam za vas. Neko drugi je. I mogu da vam preporučim, mogu da, ne znam, dam preporuku ili kolegu usmerim, ali ja nisam taj koji može vama da pomogne. I nema poente da se vidimo dalje, gubimo svi vreme. A u tom procesu, ako smo napravili neki solidan napredak, a nismo ono što sam ja mislio da možemo, ja ću onda da nastavim s vama još pet, šest puta i neću vam naplatiti. Zato što je moja stručna procena da nam treba šest puta. Što vam onda naplaćujem jedanaest? I smatram to nekako ono, poslovnom etikom koja za nešto vredi. Većina kolega mi je rekla da sam budala, što je možda istina, ne znam, možda sam mogao više para da dobijem, ali ja tako biram svoje klijente. I vrlo brzo, kad shvatim da nekom ne mogu da pomognem, ja mu kažem da ne mogu tebi da pomognem. I da radimo nešto drugo, bolje, i da pijemo pivo, što god. I tako, uđoh ja u kočing. 

Ivan Minić: Čuo sam jedan zanimljivo isto tako slučaj, to je x godina odlazak, a ja sam ok. Idem i ja na terapiju, meni je to važno, znači mi sve to. Ali to kao, imaš neki vrlo egzaktan problem, ili set problema, i onda ideš pet godina i taj problem nije rešen.

Marko Moračić: Nije bolje. 

Ivan Minić: I ja kao, u suštini, tvoj terapeut je skapirao da ima još jednog korisnika na subscriptionu. I njemu je sada ok, zato što on 5% mozga sluša, jer sve već zna od tebe. 

Marko Moračić: I zna da ne može da ti kaže ništa krucijalno. 

Ivan Minić: I pričate šta je bilo u prethodnih sedam dana, što je otprilike trač partija. 

Marko Moračić: I kako se sada osećaš, i ono što je mene naježivalo je što se većina tih ljudi vraća sa objašnjenjem da nisu oni krivi. Jer psiholozi znaju da će tako smiriti pacijenta, dobiti vezu sa pacijentom, poverenje pacijenta. Kad ti kažem nisi ti kriv. Krivi su tvoji roditelji, krive su sankcije, krive su okolnosti, kriv je partner koji te ostavio. Krivi su svi drugi, samo nisi ti kriv, ti si jedna žrtva. I onda ta žrtva postaje povezana s tim psihologom i ona nastavi da dolazi kod njega. I meni se od tog celog sistema ježi. Prva stvar koju ja kažem mojim prijateljima krivi ste vi, ste krivi, i vaša glava i vi ste krivi. Imali ste neki proces koji je iz nekog razloga bio za vas dobar, nečeg vas je štitio. Prošle su godine, te proces više drugačije, promenio se, više vas ne štiti, sad vam smeta. Sad je vreme da ažurirate softver. A ja sam IT lik koji zna gde ima da se klikne za taj softver, pa ću ja da vam kliknem, a vi ažurirajte softver, pa revidirajte opet svoje stavove. Pa možda vam to pomogne. Dobro, vi ćete mi pomoći, ako ja vam ništa neću pomoći. Ja ću samo da vas naučim kako koristite svoj mozak, jer ja ne mislim da ja mogu da nekom nešto pomognem, ali znam da određene stvari u mozgu rade kod svih ljudi na isti način. I ako uđeš u svoje sećanje, bilo koje, i vidiš neku sliku, neki film, bićeš ili kamera i videćeš iz prvog lica, ili ćeš gledati film sa strane, videti sebe i nekog drugog kako se ljubite ili kako se svađate, ali ili ćeš biti sa strane ili ćeš biti u kameri. U kameri su emocije jače i obuzimaju te. Sa strane su mnogo slabije i imaš momenat za intelektualni napor. I onda kad ispitaš sve ljude koji imaju jake fobije, bilo klaustrofobija, agorafobija, sve do poslednje, samo ih pitaš kad krene to s fobijom, jeste li vi kamera? Jao jesam. Kao da mi se sad dešava ponovno, čujem lift, kako škripi, osećam kako pada, kako se trese, čujem sebe kako vrištim, vidim kako se pale lampice. I onda samo najjednostavniju psihologiju od Freuda, i pre pa na ovamo ima tehnike disocijacije. Nismo uvek bili sigurni šta će nam, ali ih imamo. Samo se sklonite iz svojih očiju sa strane. I vidiš na njihovom telu kako strah nestane. Kako se opuste, kako se uvale. I onda kažem, šta se promenilo? Ja sad kao da gledam neki film. Kao da se to dešava nekom drugom. I onda kažem, da, i to je poenta ove tehnike, zato što ste vi besni na drugara koji vas je zeznuo u srednjoj školi. Sad imate 37 godina. I dalje ste besni na njega. Sav nauk iz te situacije. Da će te ljudi prevariti, da paziš, sve to ostaje, sve to dalje sećanje. Ali taj bes vam ne treba. I sad sam ja njemu pomogao. Nisam ništa pomogao. Samo sam pokazao njemu kako da svoj mozak kontroliše. Kada bi neko mogao user’s manual da napravi, to je najmagičniju spravu na svetu, ali nemamo user’s manual. Kao imam u glavi neke čudne slike, ja kažem pa sklonite. Kako? Rekao, dobro, ja ću vam pomoći malo, da ću vam par meditacija kako da ih sklonite, ali da imate neku odvratnu sliku sad ovde na zidu, sklonili bi je. Da vas svaki dan nervira slika, sklonili bi je, sutra bi je sklonili. Bacili bi đubre, spalili bi. Što držite sliku u glavi? I negujete, dodajete detalje. Niko mi nije rekao da mogu da sklonim. Vaša glava, vaša slika. Aj zamislite ružičastog slona. Evo, zamislite. A možete znači da zamislite. Aj samo zamislite nešto drugo umesto te slike. Dodajte marka, nešto. Dodajte nešto. Marka koji se glupira. I tako je, u stvari, kroz sitne eksperimente sa kolegama, sa prijateljima, došao deo tog posla. Ja mislim da i dalje nisam siguran da sam možda 30% od tih svojih klijenata ikada naplatio. Meni oni svi postavljaju na kraju neki prijatelji. Negde se združimo, pa nađemo neki posao zajedno. Nađem ja neki interes u tome na kraju, na razne načine. Ali većini ljudi, realno, nisam naplatio coaching. Sem ako nismo u nekom poslovnom, korporativnom odnosu. Puno nekih direktora raznih, koji pucaju od anksioznosti, a nose ogroman deo rezultata, pa onda mene korporacije zovu da im pomognem da ne odu sa toga posla, da im kao smirim stres ovo ono. Deo toga što ja moram da suočim moje poslodavce i mog klijenta i da im objasnim da će možda najbolji izbor za tu osobu biti da ode iz vaše firme. I da način da ta anksioznost prestane i da rezultati se ponovno pojave bude da vam daje otkaz. I ja hoću da to odmah znate i hoću da odmah budemo na čistac i da se dogovorimo. Jel me plaćate ili nekad se to desi? Jel ja ću raditi? Da, u vašem interesu, ali izvinite, prvi interes će biti ta osoba s kojom radim, pa tek onda vaša korporacija. I ja nisam osoba koja kaže ljudima da daju otkaz, tek tako. Ali kad shvatimo nakon nekog ozbiljnog vremena rada da je do te firme i do drugih stvari koje ne mogu se promene, onda im ja dam opciju da možda ne trebate da radite ovde. Sad razmislite o tome i recite i meni i vašim šefovima. Iskreno, bolje sad nego za godinu dana. I onda sad imate krvni pritisak na na na, za godinu dana ćete imati srčani udar. I možda bolje sad da prekinemo ako je odluka da treba da prekinemo. Takođe su mi opet, kao sve kolege ovog sveta, rekle da ne možete i tako te stvari da radiš. Pa rekao sam, ovo je pitanje za koga ja radim, za korporaciju ili za tu osobu. Ja radije biram da imam tu osobu u životu i da mi sutra bude prijatelj i da ima poverenja u mene, pa će me on zvati iz neke svoje nove firme. Nije on bio direktor komercijale prodaje nešto slučajno. Bio je zato što je za to mesto rođen i zato što tu je došao. Pa se spalio. Otići će on u neku drugu firmu. Radiću ja tamo, coaching ako ne mogu ovde. Tako da to se sve negde spoji. I to je, ono, za mene jako jedan čudan lavirint, u kojem se ja ne osećam baš lagodno. Kao vrlo mlad teenager sam shvatio da ja ne treba da pričam drugim ljudima kako oni da žive svoj život. Treba živeti svoj život najbolje što mogu, pa neko će se za to zakačiti, pa će pitati ja kako ti ovo, vidim, ide ti dobro. Neko drugi neće. Ti koji te pitaju, vrlo povedi računa kako ćeš im i koliko reći. A ovi što te ne pitaju, ako možeš da ćutiš, da se skloniš i da ih pustiš, ali ja vidim njihove zablude, kažu meni kolege i konsultanti. Kažem, vidim i ja. Ali oni nisu spremni da te čuju. I džabe im se. Možeš samo da izgubiš prijatelja ili da izgubiš posao. Možeš da bolje radi to za što si plaćen i pusti sad da koučuješ direktora da ono ne radi, nema komunikaciju, dobro, jesu ti platili za komunikaciju, za da te koučuješ direktor? Nisu. Ona se skloni. 

DA LI JE NLP ZA VAS

Ivan Minić: Jedna stvar koju si pomenuo, a opet kroz taj period od jedno 15 godina je ona doživela mnoge pojavne oblike za koje ne mogu baš da kažem da imaju mnogo veze sa izvornim. Jeste NLP od koga je na neki način počeo. Šta bi ti rekao danas nekome ko razmišlja uopšte? 

Marko Moračić: Jao ne znam. Ta industrija proizvodnje, live koučeva, veliki deo ne bih da pominjem, ni osobe, ni centre, ni institute. Na sreću, Srbija danas ima neki izbor između svega tog razloga. Nažalost, većina toga se završi, pričali smo skoro ti i ja o nekoj poznanici, ja imam istu takvu poznanicu, koja završava NLP, koučing trenerski nivo, ne znam šta, ko je finansijski direktor ozbiljne korporacije i razmišlja da odkaz i da bude neki livfe kouč, ne znam šta. NLP bi u svojoj suštini, za neko ko ne želi da se životno bavi time, a baviti se životno neurolingvistikom je nešto potpuno drugo od live koučinga, u stvari je proces modelovanja, a ne koučing terapije, bi trebao da ti pomogne da to što jesi, budeš efikasnije, budeš bolje, budeš sa manje truda. Znači, ja sam sad finansijski direktor, NLP bi trebao da mi pomogne da budem finansijski direktor lakše, da imam manje stresa, da imam već uticajniju komunikaciju. 

Ivan Minić: Da imam manje frikcije u komunikaciji. 

Marko Moračić: A ne da postanem life kouč u svojoj 50. godini života. I ne znam šta je onda ti to govori, ja sam se sa mnogim, trebao sam da radim za razne NLP, centra, institute, i puno puta sam se sa svima njima nešto dogovarao da ja držim neka predavanja. Mahom se raziđemo na tom mestu da ja tvrdim da ne treba da svi dobiju diplomu, da su završili taj nivo. Jer ne možeš da budeš master practitioner NLP-a ako imaš tremu na svojoj prezentaciji. Pre dve godine smo te naučili da ugasiš tremu, barem na to kratko dok si na prezentaciji. Kako ćeš klijente da učiš da drže prezentaciju ako ti ne znaš. I sad si ti master nečega. I da to što su platili ne znači da treba da dobiju sertifikat da nešto znaju. Mogu dobiti sertifikat da su prošli obuku, da su bili prisutni, da svašta nešto može da se formuliše, ali ne da si master tih i tih tehnika. Ono što bih danas savetavao mladim ljudima koji žele da upišu neku NLP-nu edukaciju je da odu na besplatne neke startere. Svi danas imaju neki besplatni promo, poludnevni trening. Da odu kod svih. I da shvate  i trener najviše prija. Na čisto ljudskoj osnovi. Zato što osnove NLP-a su na kraju kad ih čovek sažvaće, sramno jednostavne. To je ono suština te metodologije da u stvari ne komplikujemo stvari. Da ih pojednostavljujemo. Da ćete te, ako si zainteresovan, te osnove ćete naučiti bilo koji trener. I u stvari mnogo više ćeš naučiti kad te oni motivišu, pa ti odeš na net, pa onda iskopaš šta još ima na tu temu. Tu ćeš tek nešto naučiti. Oni treba samo ti daju seme i da te zaraze. A da iza toga, i da uopšte nije bitno gde ćeš početi, da iza toga biraš onu školu koja dovodi najviše stranaca. Zato što ljudi iz inostranstva koji dolaze kod nas da drže ta predavanja su sušta suprotno s našim trenerima. To su neki od najpraktičnijih, najmagičnijih ljudi koje sam upoznao. I ja se danas ne družim ni sa jednim od tih vlasnika svih tih NLP centara. Svi smo se u međuvremenu razišli. I meni je mnogo zabavno kako su svi NLP-evci međusobno posvađani. Mi smo masteri komunikacije i rešavanja problema nejasnih definicija i vrednosti. I svi smo posvađani jedni s drugima što govori koliko nas treba slušati. Tako da nek nađu neko koji im lično prija da od njega dobiju te osnove, a ostatak nek traže školu gde će im stranci biti predavači. Mahom, a ne neki naši ljudi. Jer je mahom kod nas završiš sve te edukacije i onda imaš nešto vrlo sitno prakse i onda si ti sad NLP trener, NLP kouč, NLP nešto, a u tom celom procesu nemaš skoro ništa prakse. Ja sam imao sreću da sam ja držao treninge, radio koučing mnogo pre NLP-a, u okviru moje HR uloge u preduzeću. I da mi je NLP doneo mnoštvo raznih alata koje sad ja mogu da koristim i jedan set veština za koje nisam znao da postoje. Da je glas strašno uticajno sredstvo i da ton glasa može magiju da napravi. I onda tek istražujući te stvari onda shvatiš da Abrakadabra, ta čuvena magična formula, u stvari znači Avram Kadabrah i stara je jevrejska, hebrejska, mistična formula, magijska, stara, hiljade godina, koja znači rečima stvaram. I tu sam ja shvatio da nešto što ja samo na pravi način, u pravom momentu, uz pravi ton, kažem toj osobi, omogući njoj da promeni pola nekih problema u svom životu. I da zaista Abrakadabra rečima stvaramo i možemo da promenimo svašta. I onda se zabrinem za razne ljude koji završe kod mnogo tih nekih drugih coach-eva. Ne kažem da su oni manje vešti od mene. Ja nisam najveštiji NLP-jevac, ima mnogo boljih od mene. Ja sam samo proširio to znanje na puno nekih srodnih oblasti i dodao tome svašta i nisam ostao tu zaključan. Ali taj strah ili poniznost, ne znam kako bi to nazvao, da ja nisam osoba koja tebi sad može da kaže rešenja na sve tvoje rešenja i da mogu kao neki možda uslovno rečeno dobar prijatelj, tvoj stari koga ne možeš sada nahvataš, da malo hodam taj put sa tobom i probam da nekom lampom ti malo osvetim nešto što nisi video. I ako vidimo nešto što sam ja video ranije, ja ću da ti kažem šta sam sve video i kako ti može. Pa ti sad probaj ove sve stvari, pa mi javi šta radi, a šta ne. Dok većina drugih mojih kolega dolazi sa nekim stavom, recite sad ću ja sve da vam rečem, ja sad mogu sve, sa magičnom NLP hipnozom ću vam ja sve, ne znam šta uraditi. A mene su ti isti stranci, NLP-jevci iz inostranstva, naučili da ako možeš što manje da pipneš i što manje da promeniš, a da se desi to što osoba želi. To želiš. Svako može da promeni osobu uz 14 sesiona duboke hipnoze, ali to je kao da ne znam, praviš pečenje, pečenog vola na ražnju zato što ti se malo jela.

Ivan Minić: Jeo ti se giros. 

Marko Moračić: Jeo ti se giros, da, pa si naboo ovna na ražnju ili celog vola ili ne znam šta. I tako, kroz to, ja to ne reklamiram realno, ne prodajem kao uslugu, ne znam da sam ikom nešto nudio koučing i slično svem u korporativnom nekom odnosu, gde ću ja voditi neke menadžere i kočevati ih da budu menadžeri. Što su to ljudi sa mnom na kraju uvek završe plačući i jadajući se za neke svoje muke, to je onako do mene, ali nije to bio cilj i plan. I voleo bih u stvari da što manje to bude moj posao, realno. To je zamoran jako posao. U vreme kad sam to najviše radio, ja sam mogao da radim sa dve do tri osobe dnevno. Jer mene spali sva ta njihova energija i onda ja više nisam dobar ni sebi, a kamo li nekom od njih, a čujem da moje kolegi imaju po 15 klijenata dnevno, meni nije jasno kako, možda su jači od mene, svaka čast, ali ne verujem da je u tome problem, da je u tome rešenje. Tako da ono… 

Ivan Minić: Meni je dosta bitno u toj celoj priči što ti otvoreno pričaš o tome da je to za tebe bilo korisna stvar, da je to jedan od x segmenata onoga što si ti učio i da si ti u stvari uradio ono što ja mislim da je najvažnije i stalno na tome insistiram kad pričam sa ljudima, treba da probaš hiljadu stvari, da uzmeš i svaki od njih ono što tebi treba, i da od toga napraviš nekakav svoj mikser. Nemoguće je da svima radi isti set užasno jednostavnih stvari. 95% ljudi koji se pozivaju na NLP su ti oni užasno loše programirani roboti u ljudskom obliku. 

Marko Moračić: Pa jeste. Jer ponavljaju iste neke tehnike, pa ponekad ubodu. 

Ivan Minić: To je ono, insistiranje na tome da se ide tako. To treba da ti dođe prirodno. Postoji onaj moment, znamo gomilu takvih ljudi, koji ti nakon što se završi rečenica koja je logična, postavi podpitanje koje je podpitanje. Ti sruši sve. Nemoj ti to da radiš. Ja znam zašto ti to radiš. Bio sam, slušao sam, video sam, sve je ok. Pa nemoj da pitaš jel’ tako. Znamo se pet godina. Ako ne znaš jel’ tako, jel’ tako onda nema potrebe da dalje da pričamo o tome. 

Marko Moračić: Ne znam, meni je prvo taj sve delovo pun nekih jako šupljih ljudi koji da… NLP je toliko pitka materija. I za razliku od skoro svih teorija koje su došle pre toga, NLP je modelovan. Nije izmišljen. 99% teorija moderne psihologije su izmišljene. Ja ih kao autor izmislim i onda u svojoj kliničkoj praksi, u najboljem slučaju, to znači da ima neka klinička praksa, ili kroz svoj život tražim potvrde za taj model. Pa ako među depresivnim ljudima nađem 50-60 koji na ovaj način mogu da im pomognem ili na ovaj način svoju depresiju pre formulišu, ta teorija postaje mainstream teorija i te terapeuti počinju da ju uče i da rade po njoj i da bla bla bla. NLP je radio drugačije. NLP je radio tako što ima neke osobe koje su imale strah, prerasle su ga. Onda su modelovali njih, šta ste radili. I kad su izmodelovali dovoljno ljudi, pojavile su se zajedničke tačke. Pa onda ako te zajedničke tačke spojimo u neku komunikaciju i tehniku i s nekim je uradimo, onda će mu biti bolje. I onda se to fine tune-uje. Ali u stvari strašno praktičan i beskrajno pitak i jednostavan. I to tako prolazi da ti samo pročitaš jednu NLP, dobru knjigu, ako si dobar govornik, prezentator ovo ono, podvučeš ključne stvari, napraviš PowerPoint, u magiji biće zasenjeni ljudi u tvojoj publici prvih x tvojih treninga. Dok ne provale da u stvari ne znaš da radiš to o čemu pričaš i da znaš dobro da pričaš o tome ili je pitko. Mi to svi prepoznajemo. Modeli su koji nose baš životne vrednosti. Prvi aksiom koji te nauče na NLP treningu, mapa nije teritorija. Odatle dolazi u stvari moja prezentacija, ona za Divac forum. Ali kad shvatiš koliko to mudrosti nosi iza sebe, i što kaže Charles Faulkner na jednom momentu, nakon prilično advanced treninga, on kaže sećate se, mapa nije teritorija, ste svi absolvirali. Da ja imam svoju mapu, ti imaš svoju mapu, on ima svoju mapu, a u sredini je istina. To ti da strašnu fleksibilnost kao mladom koaču, menadžeru, da shvatiš da nisi nužno ti upravu, da nisu nužno oni upravu, da je istina negde u sredini. Tek par godina kasnije na nekom vrlo naprednom nivou dođe neki tako vrlo mudar iskusan trener i kaže, samo hoću jedan update da vam napravim sad, malo update-ojmo, mapa nije teritorija. Ali vi mislite da mapa nije teritorija, svi imaju svoje mape, istina je negde u sredini. E, nema istina. Ima samo mape. I ti onda u šoku, ako se nađeš, ali ja sam… 

Ivan Minić: Ali ja sam inženjer. 

Marko Moračić: Kod mene je istina, samo nisam to hteo baš da kažem ovim drugima, mapa nije teritorija. I onda shvatiš, ne, da mi krojimo istinu tako što svi pričamo neke slične priče koje nisu iste, imamo neke zajedničke tačke, pa smo se oko njih složili da su tačne. Ali kad krenemo da grebemo ispod toga, shvatimo da tu sve ništa ne postoji. I da postoji samo neka razna viđenja ljudi, razna tumačenja i razne posljedice iz toga. Taj aksiom bi trebao da te učini pre svega skromnim. Ne znam šta je reč na srpskom humbled. Pa evo, skroman. Da shvatiš da nije to što si najpametniji. Sve što si pročitao i imao iskustva i dalje ne može da pomogne ovoj osobi preko puta, jer ona ima svoje iskustva i svoji svet, i svoja merila, i svoje glavne gradove, svoje vrednosti. Da potrudiš da ih upoznaš, da ih modeluješ, da shvatiš kako ta osoba to radi, naći ćeš zajedničke tačke sa onim tehnikama koje smo te učili. Pa ćeš znati gde da je malo, najmanje moguće gurneš da se nešto dogodi kao promena u životu te osobe. I što manje pipneš, što bolje. A onda što manje ljudi ti posle pričaš i hvališ se o tome, to takođe bolje. Ali to u modernom svetu prodaje ne može tako. Da imaš Instagram na kome ne prodaješ da si najbolji coach i hiljade tvojih klijenata su zadovoljni, nego da kažeš ja radim malo i radim samo sa odabranim ljudima, neće to baš dobro proći kao marketing strategija, verovatno. A mnogo je lako biti taj pompezni coach koji sve zna i sve probleme rešava. Danas kad vidim tako, ne znam, vidim da je Tanja Vojtehovski, Takođe je postala NLP coach nisam znao. Ona to strašno dobro radi, jer ona zna medijsku industriju, zna kako da napravi kampanju, zna kako da se predstavi fantastično. E sad, ne znam da li zna zajedno da radi svoj posao, jer nisam s njom imao nikakvog dodira u životu, nadam se da da. Jer će ona vrlo efektno prodati to na puno mesta, za razliku od mnogo drugih coacha koji ne znaju da prodaju. Samo se nadam da je deo i tih vrednosti i tog kvaliteta pokupila i da će to izgledati dobro, zbog njenih klijenata, meni sve jedno. Ali ne znam, meni je cela ta industrija malo… 

ISKRENOST U POSLOVANJU

Ivan Minić: Pa znaš šta, mislim… 

Marko Moračić: I gledam ako mogu što manje da budem deo nje. 

Ivan Minić: Znaš, ja često u momentima dokolice, pošto ja mislim da je dokolica jedna od najvažnijih stvari na svetu… 

Marko Moračić: Jeste, to jeste. 

Ivan Minić: I dok scrollujem taj Instagram ili nešto, kad naletim na nekog novog koga ne znam, ali eto, deluje da je to pismeno, pristojan je taj nastup, izgleda to kako treba. Nije to ni što se priča glupo, jer kao prvih trideseti ćeš naći super zanimljive stvari. Problem je stota šta ćeš da kažeš. I onda ja imam problem, ja odem da tražim biografiju. I onda odem da tražim LinkedIn. I onda vidim da ono, kao, ne znam, ima u mojoj bogatoj korporativnoj karijeri. Kojoj korporativnoj karijeri? 

Marko Moračić: Da, ne ima te korporativne, bio je dva meseca u VIP-u, onda je radio malo u Telenoru. 

Ivan Minić: Vodila sam tim, ne znam, ono, 150 prodavaca. 

Marko Moračić: Da, najčešće je bio član tog takvog tema. 

Ivan Minić: Prvo, kaže se promolider. I to nije vođenje tima od 150 prodavaca. 

Marko Moračić: Jeste, to je nešto skroz drugo.

Ivan Minić: I kao prosto, ako imaš potrebu da te stvari spakuješ na taj način, ja mnogo volim da reči ono, da dobro spakujemo nešto. 

Marko Moračić: Jeste, i to puno znači, to ima puno u tome. 

Ivan Minić: Prva stvar je, mora biti istina. 

Marko Moračić: Jeste, mora nešto da bude ispod toga. 

Ivan Minić: Znači, sećam se, jedna moja prijateljica, poznanica, s kojom nisam u kontaktu u neko vreme, već je čekala da joj se završi prva godina rada, da bi mogla da kaže da ima višegodišnji korporativni uspeh. Znači kao, brate, molim te, nemojte me raditi. 

Marko Moračić: Tog dana je promenila na LinkedIn. 

Ivan Minić: Znaš, kao, kako možeš to da radiš? 

Marko Moračić: S druge strane, vidiš gomilu tih nekih ljudi šupljih, koji su na takvu priču nešto silno uspeli, ili, što je moje iskustvo, imaju dojam uspeha. Kad god sam za nekog na Instagramu pomislio, ovom baš ide dobro, kao to. Vidim da je neki koač, konsultant, prodaje neke svoje usluge, ima neki mentorski program, nešto. I kao, po svemu što vidim na tim Instagramima, Facebookima, šta god, ide mu dobro. To je super za kolegu. I onda me život negde spoji s tom osobom i onda sednemo negde da nešto pričamo, da se družimo. U prvih pola sata shvatim da mu ne ide dobro, nego da se razmišlja da zatvori to sve. Da se zaposli negde kao HR ponovno u firmi, da prestane da bude koač. Da sve te onda shvatiš koliko to sve može šuplje da izgleda. A važan je deo danas i prodaje i svega. I onda ja ne mogu to da radim. Ja ne mogu da snimim sad video koji kaže ja sam zaposlio hiljade ljudi, ja sam otpustio stotine ljudi, ja sam master za zapošljavanje, otpuštanje, zovite mene kad nekog zapošljavate. Meni je to potpuno nerazumno. Ne znam to da radim, ne želim to da radim. Mnoge moje kolege bi rekle zato sad nemaš posla. Zato ti sad ide sporije nego što je ostalo. Ali moj posao ide na preporuke i sklopiće se te preporuke negde. Takođe sam ja…Moj posao ide na preporuke i ide na zadovoljni klijenti, pričaju drugim klijentima da je nešto bilo dobro. I ja računam da će još zadovoljni klijenata spojiti, da će to negde sve da se spoji. Ovaj, da će se zavrteti ponovno. E sad, ja sam se takođe u koroni dosta povukao. Imao sam par konsultantskih  poslova koji su legli savršeno, koje mogu da radim od kuće, koji ne traže puno moga angažmana, za koje nisam morao ništa da prodajem. To su stari, bivši klijenti. Došla korona, svima je trebala neka coaching podrška, trenerska podrška. Trebalo je pomoći puno ljudi da su uhvati uopšte taj sistem, kako sad da radimo ponovno u ovim suludim uslovima. Ovaj, tu je bilo dosta posla. Ja sam se u to uljuljkao. Računao sam da će drugi neki ljudi oko mene prodavati moje usluge, što, zamisli, se nije desilo. Nije li njima se desila korona i smvima ostalima. Morali su da se bore za sebe, a ne za nas više. Ja sam nekako naučen da će mi proći uvek bolje nego ja. I ja ću, čak i za stvari koje sam ja sam, isključivo ja sam, radio, ja ću reći mi smo ih radili. Jer ako ništa drugo, ima moja supruga koja me trpela dok sam to radio, neki kolega s kojim sam brainstormovao kad sam to razvijao. Nije to moje čedo koje sam ja izmislio. To su neki razne ljudi moji, pleme moje, koje mi je pomoglo da ja to napravim. Pa smo to onda mi, čak i kad sam ja sam kući to sve napravio. I smatram da to tako treba. I da će se te neke sve stvari sklopiti. 

ŽELJA ZA BUDUĆNOST

E sad to meni Takođe daje mogućnost da u vremenu, kad nema tog posla dovoljno da bi ja bio zauzet sve vreme, da se onda bavim muzikom, da se bavim kuvanjem, da se bavim tim nekim divnim stvarima, decom i slično, koje će, ja se nadam, jednog dana učiniti da jedan broj tih problema ljudi prosto nemaju. I kad bi mogli da naučimo sad klince, jer ja vidim da klinci u osnovnoj školi, koje sedim pa gledam oko svog sina i od vrtića, i još pa sve škole, već sada u drugom razredu počinju da se vide zadrtosti tata i mama u deci i odvajanja na dečake i devojčice, na ženske stvari i na muške stvari, na ženske igre i muške igre, i ono rodni konflikt u drugom razredu da se dešava. I jel mi, roditelji, nismo uspeli našoj deci da objasnimo da treba počinuti da sarađuju i da će muškarci možda biti fizički jači u većem broju slučajeva, ali da će devojke biti perceptivnije, da muškarci često budu autistično glupi za neke stvari koje su ženama najprirodnija stvar na svetu, i vice versa, da se razumemo, da je tu strašno pitanje ko je tu jači pol i jači jači, ajde prvo to da definišemo, da li mogu da podignem, da li mogu iz benča da izbacim više, ili možeš da se porodiš. Ja sam u momentu i svojoj supruzi to pričao, i s svim drugaricama, kada one krenu nešto da paniče, biološki sad, kada ćemo u decu, ovo ono. Prva rečenica kada je moja supruga bih pitala kada planiramo u decu, ja sam rekao kad ga ti kažeš. Jer ja neću devet meseci da se porađam, to desi hormonalno, fizički, psihološki, i ja ću da budem tu sve vreme uz tebe, i da, ja sam bio taj tata što je bio noćna smena, čim je moglo da se hrani dete, nešto drugim moja supruga je imala da spava, a ja ću noću da hranim dete, ja imam lakši san. I meni je to sve bilo prirodno i normalno. Shvatam da većini muškaraca nije, i shvatam da je jako potrebno da te neke dečake, pre svega, a onda i te neke devojčice, počnemo da učimo da sarađuju, i da zajedno rešavaju probleme, i sad, pošto ja nemam skrupula da nešto kenjam dečacima i devojčicama kakvi treba da budu i šta treba da razmišljaju, smatram da ja nisam za to, ja bih voleo samo da ih uvalim u gomilu problema nekih zajedno, u nekoj organizaciji, kao što su nas u AIESEC-u. Nemam, niko puno nešto priča, nego smo imali da organizujemo seminar. I nemamo ni dinar, i mora da fundraizujemo ga. Moja prva iskustva prodaje, pregovaranja, logistike, svega toga, došli su tako što organizujemo seminar za koji nemamo pare, i moramo kod Bogoljuba, kod Mobtel, negde da idemo da pregovaramo. I moramo da obučemo prva odela, i da prvi put budemo ozbiljni, da imamo PowerPoint, i ne znam šta. Sve ono moje prethodno iskustvo, i u IT-u, i u programiranju, i u to što sam znao kako firme funkcionišu, i šta radi direktor, šta radi računovođa, i programiranje, i taj PowerPoint, i sve to što sam znao se spojilo samo u jednom momentu, i onda smo mi lako te neke stvari radili kao studenti. Ali sad kad podvučemo svih treninga, lekcija i svega, najveća vrednost te studentske organizacije, bila je što nas je uvalila u gomile govana, pre nego što smo bili spremni, a dovoljno rano da posledice nisu ozbiljne. Jer ako mi kolosalno podbacimo taj seminar, nekih 50 studenata neće imati OK seminar. Ništa strašno zaista. U odnosu na nekakve troškove, logistiku, sve što može ti se desi kad organizuješ DigiTalk, pa moraš vraćati sve te kotizacije i ne znam šta. Mi sve to nismo morali. Što znači da ako kolosalno sve zaseremo, i dalje je sve OK. I mi smo to zdušno prihvatili. E sad pazite, završili smo odmah nakon bombardovanja, ja sam izašao tad iz te ekipe, bio sam neka vrsta savetnika, ne znam šta, neki drugi ljudi nose zaista zasluge za internacionalni kongres koji smo napravili, tada Bjelić je bio predsednik organizacionalnog komiteta, za Euroleadership seminar koji je bio godinu dana pre toga gde smo se okuražili da uopšte možemo da pravimo IC, u momentu kad smo mi neposredno malo pre bombardovani, upravo izašli iz rata i upravo izašli iz onih demokratskih promena, sve to nam se desilo, mi u tom momentu dovodimo 170 zemalja na trg Nikole Pašića da prave Global Village, da mašu svojim zastavama, da igraju svoje plesove. Jedino oko čega smo se ozbiljno brinuli je bila delegacija iz Albanije. I s njima smo ozbiljno pričali i spremali ih i imali obezbeđenje da ih brani i sve jer smo znali da treba se samo jedna budala na tom trgu Nikole Pašića. Znamo da u tom krugu ljudi koje mi skupljamo našom gravitacijom, neće doći taj kreten. Ali u Beogradu je možda prođe kreten gde god dođeš i onda napravi problem. To su zaista neki u vreme kad nema kongresa, kamoli međunarodnih, to su neki od najvećih management konferencija za mlade ljude i ja sam ponosan što sam gravitirao pored, u stvari, možda je moj savet, nešto njima neko pomogao, ali realno zasluge i tantijeme za to nose neki drugi ljudi i svaka im čast trebalo je to izneti na leđima. Ali takvi projekti mene lože. Sada da, bilo bi dobro da uđem sa svojim partnerima u neku banku i da se malo obezbedimo i da radimo treninge za banku neko duže vreme i ne znam šta i siguran sam mi imamo šta da ponudimo, ali to je ono čega se živi, a nije ono zašto se živi po meni, a ja bih da radim ove stvari za koje živim. I sad kako sam odrtaveo malo prešao, 45-u i to sve sad kreću te neke godine iskusnije, mudrije, nadam se da ću sve više raditi ove neke projekte sa decom, sa mladima, u nadi da ću moći da postavim neke ljude na neke njihove životne trase koje će mnogo i za mog života, verovatno, napraviti nešto dobro. Iako ja ne vidim ništa od toga, to verovatno znači da sam dobro uradio posao. To što ja želim ne može se desiti za 20, 30, 40 godina koliko ću ja još živeti ili ne znaš šta. Ako baš se potrudim, biće još i do 40-eta godina i to kao prosek srpski 80, 76 ili šta god. Ali ja bih voleo da vidim da znaću za mog života da li je to na dobrom putu. Ako je zaista kvalitetno, kako bi ja voleo da vidim, neće se desiti dok sam ja živ. Desiće se negde iza. Život dva iza mene. Isto koji sa mnogim raznim velikim stvarima koje su neke ljude pokrenuli, umrli, nikad nisu saznali da su uspeli. To što je AIESEC. Osnivači AIESEC-a su umrli pre nego što su videli šta se desilo. I ta priča je jedna life priča. Ali to danas postoji u hiljadama zemalja. Neki mladi širom sveta, postoji prijatelji ili šačica nekih ljudi rekla da ovo treba da napravimo. E, ja bih voleo da počnem jednu, dve takve neke priče i čak ne patim od toga da se neko mene to, da imam svoj spomenik, da nešto. Ako može to, ništa da nema. Ja sam, što kaže Milica, vrlo introvertna osoba iako mogu da se sklonim na ovo sve naše divno iskustvo druženja u kojem je meni bilo beskrajno prijatno da pričam sve to. I za toga ja sad moram jedno dva sata da sviram sam gitaru, da bih se smirio od svih ovih kamera, svetla i svega toga. I ako mogu da se povučem na ranč pored Beograda i da na tom ranču pravim neke divne radionice za neke mlade ljude koji će sutra, tek za sto godina napraviti nešto dobro, ja ću smatrati da sam uradio dobar posao. Da je taj život bio pun. Za sad nisam još zadovoljan. Raznim sam nekim nešto pomogao, ali nisam zadovoljan. 

ZAKLJUČAK RAZGOVORA

Ivan Minić: Ima vremena. Za sam kraj, ono što bih ja negde voleo da ti kažeš je, ok, s jedne strane imamo taj rad sa mladima, to jeste priča za sebe, ali ovaj deo koji se odnosi na tvoju profesionalnu karijeru, ko su ljudi sa kojima ti treba da radiš i sa kojima ti misliš da možeš da napraviš dobre stvari? Kakav je to profil ljudi, kakav je to tip problema? 

Marko Moračić: Nisam siguran da mogu. Mislim sad si me tu čačnuo u jedno mesto za koje nisam siguran. Možda treba da se ozbiljno pozabavim time sad, kad shvatam da u stvari ne znam tačno odgovor. Ali kad pogledam ko su ljudi sa kojima danas radim, to su sve neki ljudi koji veruju u neku svetlu budućnost, nasuprot svom mraku u kome se nalazimo, više ili manje zavisi kako se ko oseća, ali ljudi koji veruju u svetlu budućnost, ljudi koji pre svega vole oni da se razvijaju, da uče i da dožive nešto novo, jer onda se ja ne osećam kao čudak i frik u njihovom okruženju, jer kad nas je skupi četvorica, petorica, koji volimo da bilo šta naučimo novo, onda ništa ne može da nas zaustavi. Šta god da se desi, mi ćemo sesti i štreberski ćemo naučiti kako se to rešava. Ili ćemo naučiti ko može to da nam reši, pa ćemo otići s pravim pitanjima kod neke te osobe. Ali, znaš, ljudi koji vole da učine da se ljudi nasmeju, osećaju dobro i ako mogu mene da se, nakon tog mogu treninga, kočine, šta god, ako mogu da se ne sećaju mene, ko mogu da zaborave i da ima Marko i kako izgleda i sve, ali da se sećaju tih nekih stvari koje smo pustili među njih kao seme, da se nešto rasklija i da postane neko divno drvo, nešto što smo ih naučili i poterali da rade, pa deset godina kasnije kad se sretnemo, oni će reći, ja, ti si bio na onom treningu u Kragujevcu ili negde, kad je bilo neviđeno, meni je sve od tog momenta krenulo da se sklapa, bla, bla, bla. I ja volim da radim s ljudima koji se ne stide toga, da nestanu, da ne budu zvezde, da niko ne priča, ne znam šta, ali, znaš, slični čudaci koji mi, ti što vole sve i svašta, ti što rade sedamnest različitih stvari, ti što veruju beskrajno da vredi nešto dobro uraditi čak i ako nisi plaćen. Ja sam u jednom momentu kad je korona lupila muzičare, zaista profesionalni vrhunski muzičari, su radili sa ozbiljnim zvezdama, sa Brenom, sa Čolom, sa ne znam tako nekim ljudima, ti ljudi su u koroni prošli najgore. Ovi što su svirali u lokalnom kafiću, vrlo brzo su počeli opet da sviraju u lokalnom kafiću, čim je moglo. Te zvezde su se sve povukle, sklonile, i njihovi muzičari su ostali velikim delom, boh, samo na cedilu. Neki od tih zvezda su pomogli svojim muzičarima, većina nije. Ja sam u jednom momentu imao razne neke prijatelje muzičare za koje sam imao potrebu da nekako s njima nešto radim, da im pomognem, da i tu neko dobro nešto napravimo. Onda sam shvatio da najveći broj njih, kad dođemo do toga što treba da radimo, ima pitanje ko će to da plati. I sad ja predlažem da otvorimo neku školu muzike u bloku u Beogradu. I predlažem da prvo u gomili blokova napravimo besplatne svirke naokolo, ono, rock’n’roll za decu. I da skupimo gomilu mama i tata koje šetaju svoje klince tako što ćemo svakog petka u različitom bloku praviti koncert, neke adekvatne rock’n’roll muzike za klince, kao ono Vlada i bajka nekad, u tom stilu. Ali u stvari da pravimo šou za decu koji su upravo izašli s prokletog karantina ili su i dalje u njemu i sve. I da nešto svetlo u tim blokovima napravimo, a onda podelimo sve naše flajere za tu neku muzičku školu koju pravimo. I od tih 50 ljudi koji slušate koncert, dvoje će upisati decu. Troje će upisati decu. Neko će upisati decu. Ako zaista unesemo u to srce i veselje i sve, desiće se. Prvo pitanje mojih kolega muzičara je bilo ako nas plaća za to. Pa rekao, niko nas ne plaća, to mi ulažemo u našu buduću neku školu. I smatraj to svojom investicijom, pošto ako ja treba da kupim sve opremu, platim na, na, na, a ti treba da budeš profesor tamo, šta si ti uneo? Jel profesor? Mogu ja da budem profesor na početnom nivou gitare? A ovo dok oni shvate 90 od 100 neće shvatiti da nismo prešli na drugi nivo nikad. Pošto većina ljudi ne želi da bude virtuozna gitara i muzičar, želi da zna par akorda, da na nekoj plaži neka devojčica nešto. To i dalje radi. Ja volim da radim sa ljudima koji pitaju kad krećemo, a ne ko će da nas plati. Znajući i mene i način na koji radim, da ćemo, na kraju ćemo svi da se negde naplatimo. Samo nije još kraj, sad čekaj da krene to, da se zalufa, da se desi. Ja volim da radim s takvim ljudima. Moji realno najbliži saradnici su Nikola Pećko Pivo, s kojim radim već 10-15 godina, nas dvojice radimo zajedno sve i svašta, nismo se dotakli tog dela naše karijere koji se tiče medija, malih medija i nekog uslovno rečeno političkog rada, jer ko nas dvojica smo vrlo daleko od politike, skoro sam spremajući se za Pojačalo, gledao neka stara Pojačalo, pa sam video tako neke ljude koje nisam stigao da odgledam, negde su mi promakli. Ja, na primer, sa Vanjom volim da radim. Mi smo imali prilike da 4-5-6 puta u životu radimo i sad spajamo nešto ponovo, nadam se da će se tu isto desiti, neke lepe stvari. Ja volim s njim da radim jer on je beskrajno nasmejan i čovek bi pomislio na tom nivou njegove popularnosti, uspeha i svega, on je zaista, puno ljudi za njega znaju, zaslužio je. Taj nivo nedostatka ega i pompesnosti da sam ja neko, završili smo u Koroni u nekom treningu zajedno, obučavajući tetkice u socijalnim centrima u malim mestima u Srbiji kako da koriste Zoom i Google Drive, to kako da dele dokumente i da se vide s klijentima. Nas dvojica smo se neviđeno zezali s tim ženama, učeći ih i nauživali se kao nikad na svetu. Te žene su najmiliji moji klijenti jer njima smo stvarno bili potrebni, njima stvarno treba svaka pomoć ovog sveta. Raditi u socijalnim uslugama u Srbiji je mrak, više od mraka. Ja volim da radim s takvim ljudima, koje nije sramota da ne držiš sad prezentaciju za ne znam koliko menadžera i direktora, nego sa tri neke žene iz Ljiga ili nekog sela pored Svrljiga, negde bogu i za leđa, ih učiš kako da koriste Gmail. Jer će to u tom selu napraviti veću promenu nego bilo šta što nas dvojice možda uradimo u Nisu i Gaspromu ili ne znam gde. I onda kad bi moglo više takvih ljudi da se negde spoji, e sad i do mene, kad bi ja pomerio guzicu i krenuo da aktivno radim na svim tim projektima, kapiram da se ti svi ljudi negde spojili. Kao i kod onog pre, meni fali sad neki Kanađanin ponovno koji će da ne gurne u to i da kaže, ej batali sad ovo sve što si radio prethodnih godina, da si našao neku stabilnost i kreni da juriš u neke snove. Nije me dovoljno lupila kriza srednje godine još. Da se zapitam da li sam dovoljno postigao, pa kad se to zapitam, kapiram, onda ću ući u te projekte. 

Ivan Minić: Marko, hvala ti. 

Marko Moračić: Hvala tebi za ovu priliku, ja sam se tako napričao, najbolje što sam mogao.

Ivan Minić:  Zadovoljstvo je kada imaš gosta iz kojega ne moraš da cediš odgovor. A mnogo ljudi koji dođu ovde jednostavno nemaju ni iskustva, niti se u startu osećaju prijatno, treba vremena dok se adaptiraju i sve i onda je to baš… 

Marko Moračić: Dobro, ja sam dugo pred kamerama, na binama i meni je to sve prirodno. Tek kad me ti pitaš, ja shvatim da ja imam u stvari šta da kažem, nešto na neke teme. I ako jednoj osobi, nekoj tamo iz ovih kamera, to nešto bude korisno, ja ću biti srećan. A ako smo nas dvojice sad ovde uradili dobar posao, opet neke će se linije poklopiti, neki će nas ljudi videti, nešto će se desiti zanimljivo. Možda sutra mene neko tamo ti baš pozove i kaže, ja imam ideju isto za muzičku školu, imam prostor tu i tu, hajde dođemo da vidimo, je li to vama odgovara. I to se desi. Ja duboko verujem da se te stvari dešavaju, da će se to tako uklapati. Nije uvek bilo dobro biti dobar momak koji sve radi kako treba i koji se nikom ne zameri i koji naplaćuje sve kad je siguran sedmi put da treba da naplati. I nije to baš najbolji put verovatno, ali ja bih sve opet ponovo isto… 

Ivan Minić: Nije ni loše? 

Marko Moračić: Pazi, ja ležem miran, ja spavam mirno i ja mogu mom detetu da kažem životne lekcije koje mislim da su važne i da stojim iza njih. I mislim da to vredi više nego bilo koji novac koji sam mogo da zaradim. Ja mislim da će moje dete shvatiti da nije bitno da li imaš Playstation 4 ili 17 ili šta god je trenutno najskuplja verzija, da je mnogo bitnije s kim se igraš. Jer nama je Klisp bio dovoljan. 

Ivan Minić: Lepo si to rekao. Hvala ti, hvala vama što ste nas slušali, nadam se da je bilo interesantno. Meni je bilo zadovoljstvo da se nakon ovog mini odmora i pauze koje vi niste primetili jer su epizode bile snimljene unapred, vratim ovakvim jednim razgovorom. To bi bilo to. 

Marko Moračić: Meni je čast.

Ivan Minić: To bi bilo to, mi se vidimo ponovo naredne nedelje.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.