Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Danas u Pojačalu imamo gošću iz uvoza. Kristina Ercegović je poznata i u Srbiji, ali naročito u regionu, po raznim zanimljivim projektima koje je pokretala i biznisima koje je startovala, neke prodala, a druge razvijala godinama unazad. Mnogi od vas je znaju po fenomenu biznis kafea koji se razvija u regionu u prethodnih desetak godina, a neke dame sigurno znaju po drugom fenomenu i zajednici koju je razvijala, poznatom pod nazivom Žene i novac. Kristina je neko ko je krenuo svoj profesionalni put baš onako by the book, a onda je shvatila da ima potrebu da stvari radi malo na drugačiji način u odnosu na to kako se radi u velikim sistemima i korporacijama, i evo, dvadeset i kusur godina kasnije ide snažno tim putem i kroz sopstvene projekte, ali i kroz savetovanje onih koji imaju biznis ideje ili biznise kojima je potrebno pomoć da ti biznisi budu bolji. Uživajte u našem razgovoru. 

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Sa nama je i Orion telekom – provajder najbržeg optičkog interneta u Srbiji, sa više od tri decenije iskustva. Osim fantastičnih ponuda za fizička lica poput Interneta bez ugovorne obaveze, posebnu pažnju bih vam skrenuo na širok portfolio usluga za biznis korisnike. Orion nudi Cloud infrastrukturu koja može da odgovori svim potrebama i izazovima sa kojima se kompanije sreću, kao što su: modernizacija IT sistema, skalabilnost, optimizacija troškova, digitalna transformacija i implementacija inovativnih rešenja. Uz njihova Cloud rešenja garantovane su vam vrhunske performanse, 24 časovna podrska stručnih lica kao i napredna sigurnosna rešenja. Za sve dodatne informacije pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs ili ih pozovite 011 4100 007

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: E pa, Kristina, dobrodošla konačno. 

Kristina Ercegović: Hvala ti na pozivu. 

Ivan Minić: Ljudi koji prate tvoju karijeru znaju već barem deo onoga što si radila, pričaćemo danas o tome šta je sve tu bilo, mada mislim da je dva sata možda nedovoljno da sve pomenemo, ali hajde da napravimo sada neki presek. Šta je ono što sada radiš, na čemu ti je sada fokus? 

Kristina Ercegović: Sada evo, nakon 22 godine poduzetništva, fokus mi je na portalu imamnovac.hr i na edukaciji o odnosu prema novcu, na poticanju poduzetništva, finansijska pismenost, to je nekako fokus. I osnaživanje žena u sklopu toga. 

Ivan Minić: Dobro. Pričaćemo o svemu ostalom što si radila, jer to je vrlo široko i neobično i ima dosta nekih komponenata gde se poklapamo i zbog čega se verovatno i dobro razumemo. A jedna od glavnih stvari je da, sa jedne strane to je pravljenje nekakvih biznisa, uviđanje nekih prilika i pravljenje nekih biznisa, sa druge strane je neki community building u različitim oblastima, jer čini se, a to možda ima veze i sa našom istorijom i činjenicom da kod nas preduzetništvo nije dovoljno dugo tu, da nismo bili dovoljno upućeni jedni na druge, a pa smo kroz neke stvari prolazili dosta teže nego što bi bilo potrebno da smo imali nekakvu priliku da se posavetujemo sa ljudima koji su nama slični. Na kraju dana ovaj podkast i postoji iz dva primarna razloga. Prvi je da ljudi koji nisu normalni kao mi shvate da nisu sami, jer mnogo je strašno biti lud i sam, a drugo da prosto vide kako su izgledali putevi, kako izgledaju putevi nekih ljudi, da nisu jedini koji imaju i teške i dobre trenutke. I da vide kako se neke situacije prevazilaze i možda šta ih čeka negde u budućnosti, da ih malo pripremimo na to, iako je svaka lična preduzetnička priča naravno drugačija, ali ovaj razgovor uvek počinje istim pitanjima, mančmelo pitanje. Šta si htela da budeš kad porasteš? 

KAD PORASTEM BIĆU

Kristina Ercegović: Ja sam od uvek znala da sam nekako posebna i imala sam osjećaj kao mala da sam crna ovca, da ne pripadam u obitelj. Čak sam mislila da su me usvojili, koliko sam se osjećala osamljena i neshvaćena. Tako da nisam imala konkretno nekakav cilj i ideju šta bih ja htjela raditi. Imala sam samo osjećaj da sam drugačija, neshvaćena i da trebam nešto veliko napraviti. A kasnije onda s vremenom se pokazivalo, put me vodio nekako, pa je sve dobivalo smisao. Na primjer, cijelu osnovnu školu ja sam vodila sve priredbe. To sam kasnije tek shvatila nakon 300-400 izmodeliranih panela i evenata. Kao, otkud meni opće to, kad ja nisam ni novinarka? Onda onako, kada sam bila mala, vodila sve priredbe. Tako da sve je nekako dobilo smisao. Onda u mladosti, kad je popularna bila dinastija, pa kada sam bila Aleksis, onda sam onako pomislila, ja hoću biti ona. Znači, ne zločesta kao ona, nego hoću imati svoj ured i poslovni, i neki biznis, i toranj i na vrhu tog tornja imati svoj ured. Tako da to je ono, kad si mali. Ali nekako puzzle su se sklapale polako, pa kad sam počela raditi u jednoj korporaciji nakon fakulteta, onda sam videla, ne, ne, ne, ja moram nešto raditi na što ja imam uticaj od početka do kraja. Još uvijek mi nije bilo jasno da hoće biti poduzetnica. Onda je došao trenutak kad sam shvatila, i evo, 22 godine su prošle od onda. 

OBRAZOVANJE I EDUKACIJA

Ivan Minić: Pogreši čovek, što sam ti rekao. Kroz školovanje, šta ti je bilo interesantno, koje su bili neki trenuci koje pamtiš da su bile life-changing na neki način, koji su bili ljudi koji su te inspirisali ili ti davali nekakve instrukcije da pronađeš taj svoj put. Šta ti je išlo dobro, šta te je zanimalo? 

Kristina Ercegović: Jezici i ljudi. To me uvijek zanimalo, ljudske priče, ljudske sudbine i psihologija potrošača, kad pričamo kasnije, i obrasci. Znači, zanimalo me jako sam, što bi se rekla, mentalno, jako mozak nikako ne mogu zaustaviti. Uvijek nešto razmišljam, zašto je nešto tako kako je, i pokušavam shvatiti ljude, i pokušavam shvatiti život, i nekakve obrasce uhvatiti. Stavimo tako reći da mi je to nekako najveći interes. Ja sam jedna od rijetkih koja je znala, ne znam, sa 14 godina da želim upisati jezičnu gimnaziju i sa 18 godina da želim studirati ekonomiju, i onda vrlo brzo tokom studija ekonomije sam shvatila da želim marketing. Stvarno rijetkost, ja vidim sad i mlade ljude, i puno starije da još uvijek nisu našli to ono nešto, tako da bih rekla da sam sretnica i da sam dobro prošla te neke prve faze. Najviše su na mene utjecali uvijek ljudi i ljudske priče. Od nekih super turbo poznatih, Opra je odigrala glavnu ulogu u pokretanju moga prvog biznisa, ali nekako ja gledam da smo svi isti i autentičnost i iskrenost ljudi me uvijek inspirira. 

Ivan Minić: Što se tiče fakulteta, to je ono, prvi trenutak kad stvarno nečim ozbiljnim bavimo u životu, sve ovo pre toga. Ja zaista smatram da ljude koji imaju kapacitet i decu koji imaju kapacitet, nije osnovna ni srednja škola, nisu preterano veliki poduhvati. Zavisi i od profesora, od svega, ali manje-više svako to može da završi bez nekih većih problema. Ali fakultet sad podrazumeva dosta ozbiljnije stvari, iako jeste i to devolviralo prethodnih decenija sa privatnim fakultetima i sniženim kriterijumima i Bolonjom itd. Ali prosto tu se prvi put srećeš sa nekim obimnim stvarima, sa nekim zaista kompleksnim stvarima koje treba razumeti, sa tim da možda u nekim slučajevima te kompleksne stvari nema ko da ti objasni na način koji je razumljiv ili da najkomplikovaniju stvar na svetu ti fantastičan profesor objasni na jako jednostavan način. Također na fakultetu vrlo često ima 85% onoga što vas apsolutno ne zanima i 10 ili 15% onoga što nas zanima. Kako je to u tvom slučaju bilo? 

Kristina Ercegović: Pa ja kad gledam unazad, prvo znači došla sam na fakultet koji me je zanimao. Jedna mala duhovita anegdota dok sam čekala u redu. Znači teško se bilo onda u ono vreme upisati na ekonomiju, jako je bilo puno zainteresiranih. Ja sam normalno upala i čekala sam u redu da dobijem indeks i dvije kolegice, studentice prije mene komentirale su kao joj dobili smo tog i tog profesora i statistike, pa kako ćemo to proći? Kao jedna je zabrinuta, priča s drugom i ova druga kaže, ajde bogati pa nismo došle studirati, došli smo se udati. Ja onako, molim, u mojem mozgu, kako to misliš, ja samo sa sobom razgovaram, ali ja sam došla studirati. Na stranu što sam se ja udala pri kraju fakulteta, ali o tom potom to te život uvijek malo ošamari da ti pokaže. Ali uglavnom ja sam htela to studirati, ali gledamo nazad, ono što je najveći benefit je možda nekih deset ključnih rečenica koje sam zapamtila s fakulteta i primenila u poslu i zaradila na tih deset rečenica i networking. Danas su moji kolege neki sa fakulteta na vodećim pozicijama, tako da mislim da je taj networking jako bitan. 

Ivan Minić: A što se tiče, da kažem, tog nekog puta u okviru samog fakulteta, taj neki prvi period dok je to opšte, pa onda usmerenja koje imaš u okviru fakulteta, ti si znala tačno šta hoćeš, što baš i nije uobičajeno, uglavnom se ljudi pronalaze tu, ali šta su ti bile posebno zanimljive te stvari? 

Kristina Ercegović: Marketing. Marketing opet u duhu ponašanja potrošača i nekakve psihologije, ljudi, to me nekako najviše zanimalo. Na prvoj godini smo normalno imali svi iste predmete, onda na drugoj smo birali hoćemo makroekonomiju ili mikroekonomiju, tu sam otišla naravno u mikroekonomiju i na trećoj godini smo birali smjer. Prvi dan, prvi sat na smjeru došao je profesor i rekao prvu rečenicu, marketing je sve, sve je marketing i ja sam osjetila, na pravom sam mjestu, dobro sam odabrala. 

PRVO ZAPOSLENJE

Ivan Minić: Dobro. Koliko je znanje koje si stekla na fakultetu tada bilo aktuelno i relevantno? Koliko je bilo primenjivo uopšte? 

Kristina Ercegović: U onih deset rečenica jedino, a konkretno ja sam bila među najboljim studentima i dobila sam od jedne korporacije stipendiju, tako da čim sam završila fakultet sam odmah počela raditi kod njih i došla sam onako nadobudna, znaš kao, ja imam super ocjene, ja sve znam, kao što dođemo svi u tim godinama i onda su mi oni da me malo prizemlje i spuste na zemlju, ovako bunt ogroman papira bacili u krilo i rekli upiši stanje skladišta. Tako da je to bio jedan reality check. Vrlo brzo je uveden subsustav u toj firmi i vrlo brzo sam ja napredovala i otišla raditi vani godinu dana u dvije zemlje po šest mjeseci, tako da je ta moja neka karijera u korporaciji trajala četiri i pol godine, ali od dana jedan sam se osjećala da ja tamo ne pripadam. Prvo sam onako bila u šoku, iznenađena, pa kao ajde budem ja nešto, pa da bar odradim ovaj dio koji moram raditi stipendije, pa mi se pružilo prilika da odem van i nekako sam pokušala izvući maksimum iz te situacije, ali od dana jedan sam znala da to nije za mene i da tada je počeo rast taj osjećaj iznutra da ja želim nešto na što mogu utjecati od početka do kraja i onda sam vrlo brzo shvatila da želim nešto svoje. 

Ivan Minić: Dobro, ali šta ti je taj rad u korporaciji doneo kao nekakvo iskustvo i neki benefit koji imaš i danas? 

Kristina Ercegović: Standardizacija poslovanja, pravila procedure. Konkretno, ja sam radila u nabavi i poslali su me i da idem u školu kvalitete i dobila sam jedno zaduženje da napišem pravile procedure za naš odjel. Tada mi se to činilo kao najgluplja stvar koja mi se mogla dogoditi, međutim, to je bilo upravo ključ mog prvog poduzetničkog pothvata jer sam ja od početka dok sam još sjedela sama u blagavonici za stolom kuhinskim postavila pravila u toj svojoj prvoj firmi. Kasnije se to pokazalo kao ključ jer sam uspela napraviti nakon 8 godina da firma funkcionira i raste bez mene, a nakon 10 godina sam ju uspela prodati po principu cash and carry, znači novi vlasnik je vidio da firma kompletno posluje bez mene, platio cijenu i ja sam otišla. 

Ivan Minić: Dobro. Šta još donosi rad u jednom sistemu koji funkcioniše u više zemalja, gde imaš priliku po prvi put da se u jednom poslovnom okruženju, realnom poslovnom okruženju susretneš sa različitim kulturama i da radiš na nekim tržištima ili sarađuješ sa tržištima koje su potpuno drugačije? 

Kristina Ercegović: Da, i dok sam radila normalno u Hrvatskoj sam, baš kako sam radila u strateškoj nabavi, imala prilike raditi sa svima od Indije, Italije na dalje i koristiti tri jezika koje sam tad odlično govorila. Upravo to, multikulturalne sredine, veća empatija, prihvaćani ljudi, veće razumijevanje, nekako evo, imala sam prilike zadovoljiti onu svoju znatiželju, kako se ljudi ponašaju i ono što s današnje perspektive ja zovem korporativne igre i igrice. 

Ivan Minić: Game of thrones. 

Kristina Ercegović: Da, da, da. Što u poduzetništvu, ja više imam pristup kao i ti, no bullshit i nazovemo stvari svojim imenom i onak, meni to jednostavno nisam zapošljiva u korporaciji, ajmo to tako nazvati. Poštujem da je to nečiji izbor i ne možemo svi imati svoj biznis i statistike pokazuju da oko 3-5% ljudi jesu za poduzetnike i to su recimo to tako dva svijeta kompletno različita. Jedni trebamo druge i jedni možemo učiti od drugih, ali ja sam definitivno za ovu drugu stranu. 

MYSTERY SHOPPER

Ivan Minić: Kako si odlučila da izađeš iz jedne konforme priče i da napraviš nešto svoje? 

Kristina Ercegović: Pa bilo je stvarno jako komforno. Znači ja sam imala već tada sa 4,5 godine staža, menadžerski ugovor, bonuse, baš onako fini jedan paket. Šta se dogodilo? Ja sam u mladosti dobila skoliozu i roditelji mi nisu sa 16 godina htjeli potpisati da idem na operaciju, pa sam morala to kasnije, kada sam bila punoljetna, sam se prijavila na listu čekanja, kako je zdravstvo oduvijek bilo učinkovito. Ja sam na red došla sa 23 godine i onda, odnosno, sa 23 su me primali na listu i onda sam došla, baš došla, došla na operaciju. Nisam bila hitna, jer hitniji su ovi mlađi slučajevi, sa 26. I nakon operacije skolioze, operacije kičme, 6 tjedana sam se opravljala i za vrijeme toga opravka. Bila sam tri tjedna u bolnici, tri tjedna u kući. Dok sam bila u kući nisam mogla ništa raditi nego ležati i gledati televiziju i Oprah show sam gledala. I u jednoj epizodi je bila emisija, znači bila posvećena tajnim kupcima, misteri šoperima, kao zanimanju koje ljudi idu okolo i kupuju i za to bivaju plaćeni. Pazi, ja tada imam 26 godina, žensko, ono kao get paid to shop, plaćen si da kupuješ, putuješ i jedeš po restoranima. Znači, posao je snova. Ja se dignem iz kreveta i krenem istraživati po internetu i vidim par agencija za istraživanje tržišta da nude posao tajnog kupca. I nadobudno nazovem svaku i prijavim se. I zovem, ono, niko mi se ne javlja danima i onda sam jednu po jednu agenciju nazvala i rekli su mi svi, ma to vam mi tek toliko imamo u ponudi, ono, kao metodu istraživanja tržišta, ali zapravo to niko ne traži. I mene je osjećaj iznutra mi nije dao mira. Ja sam dalje išla onda istraživati i vidjela sam da postoje u svijetu specializirane misteri šoping agencije i da je to jedan vrlo rastući, brzo rastući segment, jer kvaliteta usluge je komparativna prednost. Znači danas, a onda tek prije 20 godina se tek počelo o tome pričati, a danas je to vidljivije. Da manje više su isti proizvodi na tržištu po istim ili sličnim cijenama, sve je vrlo slično i ono što nas razlikuje je upravo usluga ljudi. I da bi se kvaliteta usluge mogla unaprijediti, a to direktno utječe na profitabilnost, ona se mora mjeriti. Upravo su tajni kupci alat koji to mjere i postoje vani agencije koji su specializirane i ja sam otkrila udruženje svjetsko, takvih agencija, kontaktirala ih i uglavnom počela malo istraživati i vidjela i osjetila, jer jako koristim intuiciju dok odlučujem, da je to to. I bacila se u vatru, otvorila firmu dok sam još radila u korporaciji, sjela za onaj kuhinski stol, postavljala pravila i procedure, kako će mi izgledati upitnici, kako ponuda, kako ovo, kako ono. I nekako na oko par mjeseci skupila hrabrosti da složim, znači složila sam si i tablicu ko bi bio potencijalni klijent, složila sam tu nekakvu inicijalnu ponudu i odradila mailing prvi i od straha pobjegla iz kuće. Znači, šta ako neko odgovori? To je bilo negdje u četvrtom mjesecu. Srećom nije niko odgovorio jer ja nisam bila spremna. Međutim, opet mi vrag nije dao mira i ono nešto iznutra me kopkalo i ponovim ja mailing u šestom mjesecu. Nije prošla minuta, odgovara jedna trgovačka kuća, ono koji su imali lanac trgovina, jel može sastanak sutra u pola devet. Ja nešto smislim na poslu da moram ići kod doktora, evo javno priznajem sad nakon sto godina. I odem na taj sastanak i dogovorim posao i odmah sam shvatila da ne mogu sjediti na dva stolca. Dala sam otkaz i bacila se i ono što se kaže je ostalo u povijesti. 

Ivan Minić: Iako to jeste metod koji se koristi godinama, mislim da i dalje mnogima nije poznat. Korporacijama jeste, zato što to je nešto što je deo know-howa koji se donese iz centrale. Ali mislim da mnogim ljudima nije ovde jasno, naročito manjim firmama koje to benefite zapravo ima i kako sam proces funkcioniše. Pa hajde objasni. 

Kristina Ercegović: Evo kratko, tajni kupci su tu, oni trebaju biti isti profil kao pravi kupci naših proizvoda i usluga i oni idu na naša prodajna mjesta ili nas kontaktiraju pute webshopa, maila, call center. Na bilo koji način kao što to čine i pravi kupci, stupaju u kontakt sa našom firmom ili i sa konkurencijom i gledaju na koji način se vrši usluga. Provjeravaju se objektivno poštuju li se standardi firme, na koji način zaposlenici zapravo razgovaraju i pružaju uslugu kupcima. Što objektivnije i samo je poenta da se to provjeri je li se to poštuje ili ne. Bilo kakve je zloupotrebe, zloupotrebe su ako se to koristi za kažnjavanje ili za bilo kakve kontrole. Nije poenta je li neko nešto pogriješio, nego što može bolje da bi se usluga poboljšala jer u konačnici ona utječe na profitabilnost. Tako da, to je ideja. Može se raditi u bilo kojoj industriji, a najčešće percepcija je da se radi u maloprodaji i bankarstvu, telekomima, auto industriji, i u hoteljerstvu, ali zaista može se i na B2B tržištu, na tržištu poslovne potrošnje i možemo u konkurenciju. 

Ivan Minić: Ali recimo, hajde mi kaže kako izgleda jedan projekat, jedna kampanja u okviru toga. Znači da to nije pojedinačni slučaj ili će to nekakav sistemski proces? 

Kristina Ercegović: Najčešće se, mi smo isto krenuli onda sa nekim trgovačkim lancima, maloprodajnima, znači evo, trgovina hrane, to je ono. Dakle, kupac ide i onda promatra čistoću, urednost polica, onda ne znam, može se obratiti za pomoć nekom zaposleniku, pita ga gde se nešto nalazi, eventualno to se dogovaraju ti scenariji u suradnji s klijentom, pita, ne znam, za ovu kremu, šta bi mi preporučili tu ili tu. Dakle, odrade nešto što i tipični kupci, ne znam, ovo je jako bitno da odrade, da se ponašaju kao tipični kupci, da se ničim ne odskaču i da nikako ne provociraju zaposlenike, nego jednostavno se utope u masu i u prosijek. Obavim nekog u kupnju i onda na blagajni gledaju koliko su čekali, kako su ih poslužili na blagajni, eventualno je su ponudili nešto dodatno, pitali za neke kartice i tako evo. I onda na kraju tajni kupac ode čim prije, odgovori na ta pitanja, ideja je da budu pitanja koncipirana kao zatvorena. Dakle, je li se nešto dogodilo ili nije, da ne. I onda tajni kupac napiše kratak izvještaj. E sad, pazi, prije 22 godine mi smo napravili custom made software, web aplikacija koja omogućavala i našim tajnim kupcima da odmah unose rezultate unutra i našim klijentima da na dvije razine promatraju rezultate. Znači, middle management, srednji management, svako je vidio svoju recimo maloprodajno mjesto, poslovnicu ili autosalon, šta god, a uprava je vidjela rezultate svega. Meni se to tad činilo normalno, ali sa ove točke gledaš da svačam koliko sam bila ispred vremena onda, znači prije 22 godine, da smo mi zapravo garantirali i pružili našim klijentima rezultate u roku 24 sata, su mogli znati kako se zaista njihovi zaposlenici ponašaju prema njihovim kupcima. 

Ivan Minić: I nikada to nije jedan kupac? 

Kristina Ercegović: Ne, i kontinuitet. Znači, poenta je to najaviti zaposlenicima, nije poenta nekakva kontrola ni zastrašivanje, nego je poenta da svi u firmi osvijeste ključnu premisu, a to je da kupac je taj koji svima daje plaću. To ne znači da je kupac uvijek u pravu i da kupac nas treba zlostavljati, ali je kupac taj koji nam svima daje plaću. 

Ivan Minić: I recimo, ne znam, koliko postoji nekakav lanac objekata, 50 objekata, napravi se nekakva selekcija? 

Kristina Ercegović: Ili se ide u svih 50, to je sad ono pitanje budžeta, ili se malo šara, što bi se reklo malo ove, malo oni. Bitno je samo da to ponašanje bude uvijek tipično. Dakle, ako je od tih 50 objekata njih 10 su jako posjećeni, onda će i tajni kupci više će posjeta biti u tih 10 nego u ovih ostalih 40. 

Ivan Minić: A u trenutku kada si ti to počinjala, koliko su ljudi koji te kontaktiraju bili svesni toga kako treba da izgleda to? Ili su te zvali i rekli, ok, nama to treba, hajde da osmislimo zajedno šta bismo mogli? 

Kristina Ercegović: Ja sam, za prvog klijenta sam ti objasnila kako sam ga dobila. Prve novce koje sam zaradila, sam sjela i otišla u London na međunarodnu konferenciju. I upoznala kolege koji se bave time godinama iz cijelog svijeta. Od njih sam učila, s njima sam razminjivala iskustva. Što mi je pomoglo naravno da onda prenosim ta znanja u Hrvatsku. Imala sam svakakvih upita, što iz neznanja, što nemoralnih upita. Znači ono, što nezakonitih upita. Svega sam imala, ali sam srećom ja znala šta je ispravno i šta nije. Pa smo onda znali kome i čemu reći da, a kome i čemu ne. Bilo je teško, jer sam zapravo, ja imala dva zadatka. Graditi biznis, bili smo prvi. Prvi ne kronološki, nego prvi smo postali u očima potrašača, što je ključno. To je jedna od onih deset rečenica s fakulteta. I bilo je teško zapravo istovremeno educirati tržište i graditi profitabilan biznis. Morala sam educirati i odmah sam bila u spotlightu u javnosti. Imala sam, ja se sjećam, u jednom trenutku 300 klijenata, 700 tajnih kupaca i sve medije na vratu i sindikat trgovine. I svako malo, kako vi te možete jadne, napać ene, slabo plaćene radnike kontrolirati. Svako malo, svaka tri dana dajem neke izjave po medijima. Ne znam više koga branim i kome ne napada. Tako da bila sam često u ulozi ubij glasnika, tako da sam morala brzo naučiti se javnom nastupu. 

KAKO PROTIV NERAZUMEVANJA

Ivan Minić: A kaži  mi taj deo sazrevanja tržišta koji se desio kroz određeni broj godina. Kada kažeš bilo je upita koji su bili nemoralni, nelegali i sve ostalo. Ne moramo da pričamo o ekstremnim primerima. Ali na koji način je postojalo nerazumevanje i kako si ga rešila? Jesi morala da edukuješ tržište? 

Kristina Ercegović: Da, da, da. Ja sam jednostavno takvim upitima rekla ne. A kako sam cijelo vrijeme, kažem, bila u medijima, gradili smo nekakav pozitivan imidž i PR i klijenti su nam dolazili sami od sebe plus. I kad nisu, onda smo mi kreirali ka naša neovisna istraživanja koja smo puštali u medije i na taj način dizali potražnju i interes. I organizirali smo jedan svoj vlastiti event gdje smo zvali klijente da podijele svoje iskustva i na taj način su, možemo reći, prodavali pa smo si mogli dozvoliti onda da svima i svemu što ne želimo kažemo ne. Pa evo ti konkretan primjer nekog nemoralnog upita. Da li vi možete poslati tajne goste da dođu u jedan noći na recepciju hotela i da se ujutro dignu, ne znam, u šest prije doručka i da pokušaju otići bez da su platili? Onda to bi bilo i nemoralno. Onda nezakonito nas su očekivali recimo da mi prijavljujemo gdje se prodaje ilegalni software ili tako nešto. To mi smo mogli odigrati ulogu tajnog kupca, ali na sudu ne možemo svjedočiti tome. Ali onda smo u takve neke, objasnili smo klijentu pa je onda on za te druge stvari angažirao ljude koji mogu onda na sudu dati izjavu koja ima smisla, ali tajni kupci ne. Tako da svega je bilo. Ljudi su vrlo, na Balkanu su vrlo inovativni klijenti, imaju svakakve upita. Još sam ja bila ona mlada i žensko i nadobudna, tako da svašta mi je padalo na pamet. 

Ivan Minić: A kaži mi koliko je bilo tih u početku koji su shvatali da je to nešto što treba da bude kontinuirana stvar, a ne one-off? 

Kristina Ercegović: Pa ključno ulogu je odigrao jedan od naših klijenata, ako mogu spomenuti Konzum, koji je tad imao vrhunskog menadžera koji je pokušao napraviti od njih još bolji brend, koji ugledali su se na Tesco u svom poslovanju, a Tesco je koristio redovno između ostalog i Mystery shopping. Tako da oni su nam, dosta su oni onda utjecali na percepciju drugih. Tako da smo onda od tih nekih ili domaćih i onda neke internacionalne kompanije koji su to radile vani, pa su dolazili na hrvatsko tržište, su onda počeli raditi i kod nas, tako da to su bili nekakvi počeci. A sjećam se situacija apropo ovog biti ispred vremena. Došli smo u jednu domaću firmu i sad ja pričam. I nudim vam rezultate unutar 24 sata, putem weba možete sve vidjeti online. I vidim onako da osjetiš atmosferu čudnu u prostoriji. Ja se onako krenem malo ljevo-desno, niko nema kompjuter. I kaže meni vlasnik, je li možemo mi dobiti printarni izvještaj? Ja kažem može, onda može. Tako da izgradila sam se, morala sam naučiti onda naravno sve, i prodavati i sve. 

STIŽE BURNOUT

Ivan Minić: I što ti to nije bilo dovoljno? 

Kristina Ercegović: Ne, bilo mi je super, ali negdje nakon šest godina sam počela osjećati naznake prvog burnout-a. Rekla sam ti 300 klijenata, 700 tajnih kupaca i pritisak medija i sindikata. Malo mi je bilo onako, možda ima nešto malo manje intenzivno, ali ok. Tad sam prvi put poželjala prodati firmu i onda su se pojavili nekakvi čak i lažni upiti. Znači jedna firma inozemna je odlično odglumila potencijalnog kupca za nas. Izvukli su iz mene dosta podataka i na kraju krenuli sami. Međutim, baš smo uspjeli dobar brend napraviti i ništa nas nije, ništa nije poljuljalo. Agencija i danas posluje i vodeća je prva, otkad već 10-12 godina nije u mojom vlasništvu. Znači dobro je postavljena. Tako da bilo je svega i onda ok. Znači nastavila sam raditi, nakon 8 godina sam postavila direktoricu. Dakle, polako sam se i sustavno izvlačila iz svakog segmenta. Prvo sam bila katica za sve, onda sam se izvukla iz jednog dijela operative, pa drugog, pa trećeg, pa iz prodaje. Pa sam na mjestu direktorice stavila kolegicu i pokrenula novu firmu. I počela komunicirati u medijima da ona vodi ovu, a ja to novo. I pojavila se onda opet želja za prodajom i kontaktirala sam firmu koja se bavi time. I vrlo brzo, od tog inicijalnog kontakta do novaca na računu je prošlo 4 mjeseca. 

Ivan Minić: To je baš jako brzo. 

Kristina Ercegović: Da. 

Ivan Minić: A šta je bila druga firma? 

Kristina Ercegović: Druga firma tada je bila ova koja je i sada, ali s jednom sasvim desetom idejom. Jako puno sam putovala po svijetu i na jednom putovanju bila sam na jednom retreat-u koji je trajao sedam dana. Uglavnom, ja sam došla sa idejom kako bi mogla ja na zemlji koju sam očekivala da ću naslijediti u Dalmaciji, napraviti nešto što sam ja nazvala Change Your Life Resort, kao mjesto za drugačiji odmor. Pogled na more, mir, tišina, sadržaj iz područja osobnog ličnog rasta i razvoja na sebi rasta i razvoja poslovanja uz kombinaciju zdrave hrane, mira, tišine, malo turizma. I tako je nastojala firma Zaokret. Međutim, prvo su krenuli moji osobni zaokreti. Ništa od tog Change Your Life Resorta ni dan danas. I život mi se raspao, doslovce. Razvela sam se preko noći, umrla mi je baka koja je bila centralna figura u mom životu. Saznala sam da moj tata ima vanbračno dijete, da ta moja zemlja neće nikad biti moja, da postoje razni sudovi, razne kombinacije, da je to otišlo u druge ruke. Znači sve su onako svašta se izdogađalo i dobro. I nekako sam se jedno po jedno počela nositi s tima. Ta poslovna ideja je uvijek ostala sa strane i do dan danas ništa s njom. Ali ta riječ Zaokret je nekako ostala i firma se i dan danas tako zove. I nekako me ljudi zezaju se da ako se okrzne u mene, slučajno u prolazu napravi Zaokret. Onda su ljudi krenuli, puno sam bila u medijima, i rekli su mi šta god ti pričaš, ti izgleda tako da je lako i jednostavno pokrenuti svoj posao. Zašto ti ne bih radila neke radionice? Pa dobro, onda sam počela raditi Sam svoj gazda radionice. Kasnije sam isto imenu knjigu napisala i nekakvih 300 ljudi je prošlo te radionice. Međutim, onda su me oni počeli zvati stalno da mogu ići na kavu. Ja sam shvatila, odnosno uočila sam priliku da ljudima treba kontinuirana podrška i mentoring, ih nekakav follow-up. Međutim, ja sam tada ići imala malo dijete i nikako nisam ni da sam htjela, a veliki sam ekstrovert i volim biti na kavama s ljudima, ne bi to sve stigla i onda sam jedan dan otišla na kavu sama sa sobom i listala novine i naletila na tada podatak da 57% poslova u Hrvatskoj se sklapa uz kavu. Ja vjerujem da je ta brojka i veća ako uzmemo janjetinu i ostalo u obzir. I sad ja onako, kava, biznis, kava, biznis, meni se mota po glavi i dođe onako, pa biznis kafe, ja ću organizirati nešto da svi ti ljudi idu na kave međusobno i da kao meni sjašu s vrata, jeli. I tako je nastao biznis kafe event koji se kasnije, kroz par godina, proširio sedam zemalja putem licencije i 25 gradova u nekom trenutku. U nekima smo super prošli, u nekima smo propali brzo, u nekima smo ostali do dan danas. Tako da, to je bilo. Znači prvo radionice Sam  svoj gazda, kasnije bildanje biznisa, radionice za one koji su shvatili putem da su robovi svog posla, pa ih ja učim ono što i znam teoretski i što sam uspjela sama više puta. Da se izučiš iz operative i da napraviš, postaviš posao tako da on može prvo funkcionirati bez tebe, onda rast bez tebe. I da ga prodaš ako to želiš. Znači to sam isto napravila par puta. Tako da radionice, knjige, savjetovanja, ti eventi, nekako je nastao cijeli komuniti od toga. I u nekom od tih trenutaka, kako sam, evo spomenula sam da sam se bila razvela, onda sam se ja našla i ne samo ja, nego i mnogo mnogih prijateljica mojih godina, a i prijatelja u situaciji ok. Solo smo gdje da nađemo nekog normalnog, a da isto je slično razmišljao ko i mi. Znači da ima sličan lifestyle. Idealno da je i on poduzetnik. I onda sam u suradnji sa kolegom, koji je isto poduzetnik, napravili smo aplikaciju, čija je namjera bila dejtanje po regiji, znači za poslovne ljude, za poduzetnike. Međutim, u nekom trenutku, on je slagao aplikaciju, ja sam kao bila zadužena za marketing i prodaj, napravili smo dve, tri konferencije manjeg tipa na temu ljubavnih odnosa i to da to podignemo malo potražnju. I onda došla sam do točke gdje je bilo vidljivo da će rasti i jedno i drugo i pokušala sam prodati biznis kafe, nije išlo, a za ovo mi se pojavio kupac. I onda sam to vrlo brzo prodala, nije se ni stiglo baš previše ni razviti, ali smo to uspjeli prodati. Nismo to nešto zaradili, nego smo se, ajmo reći, pokrili i riješili toga. I onda sam se ful posvetila ovome edukaciji malih poduzetnika i biznis kafeu, pisanju knjiga. Kasnije sam u nekom trenutku i predavala kolege poduzetništvo na dva privatna fakulteta. I sjećam se, kako je spomenula sam ti da volim puno putovati, nekih 70 zemalja sam do sada vidjela. Kad sam bila na Baliu sama prije 11 godina, onda sam išla kod onog lika koji se pojavljuje u filmu Jedi, moli, voli. Ja sam mislila da je to samo glumac, ali mi je moj vozač dole rekao, ne, ne, ne, on je stvaran lik, jel’ hoćeš da te odvedem? Pa hoću. A da si mislim, okej. Došla sam tamo i sad on je meni ko Julie Roberts u tom filmu. Njoj je bio rekao, you’re a world traveler, ti si svjetski putnik, a ja sjednem pored njega i on onako mene pogleda i kaže, you’re a teacher, ti si učiteljica. Ja njemu, ma ne, me, men. I’m an entrepreneur, ja sam poduzetnica. A on meni, no, you’re a teacher. No, entrepreneur, teacher. Ja rekao, pa dobro, ajde, dajde, teacher sam onda. I kasnije je život pokazao da možda u suštini jesam učiteljica jer znam prenijeti to znanje je vrlo jednostavno i lako i razumljivo da bude ljudima, ali ja sebe i dalje vidim i kao poduzetnica. To mi je onako dosta jak identitet. 

BIZNIS KAFE

Ivan Minić: Biznis kafe je bio u suštini kanal i kako smo se mi upoznali. I u tom periodu, pre nekih sedam, osam godina, je to bilo vrlo aktivno. U Hrvatskoj, Sloveniji, bilo je ovde aktuelno jedno… 

Kristina Ercegović: Tu, da, u Bosni i Makedoniji. 

Ivan Minić: E sad, kako je, šta je bila ideja, kako je koncipiran sam događaj i ne samo izolovani događaj, već kako izgleda sistem? Kako je bila ideja? 

Kristina Ercegović: Vrlo je jednostavno, što je kumovalo tome da su mnogi pokušali ga kopirati, što sa konceptom, a neki su bili baš nadobudni, pa su uzeli ime, ali onda su videli da je zaštićeno, pa nije išlo. Ideja je bila da pokažemo da je moguće uspjeti na pošten i legalan način i da nisi sam. Znači, da svi prolazimo isto i uspone i padove. I da, i zvala sam uvijek tri gosta, oba s pola, različite dobi, različite industrije, da pokažem da nema veze. Ni s pol, ni dob, ni vrsta biznisa. I prvih par evenata svi su bili onako. I krenuo sam i sve je bilo super. I onako, vidiš, nisam u početku, neću reći da nisam znala izvući, nego nisam svjesna šta trebam iz njih izvući. Vrlo brzo sam ja, i najjače alfa mužjake, rasplakala na sceni. To je postupak ova Opra show. 

Ivan Minić: A razumem, zašto si imala problem, zašto ljudi sa ovih prostora posebno ne žele da podele bilo kakvu vrstu slabosti i greška? 

Kristina Ercegović: E, ali onda kako sam to s primjerom promijenila. Znači, ja sam krenula govoriti o svim svojim greškama i slabostima i stvarno je postojao reality show. I onda, valjda je njima bilo glupo da samo ja kažem šta sam se pogrešila, pa su krenuli i oni. Tako da je posjećenost bila uvijek luda, ono preko 150 ljudi. Niko mi nikad nije odbio za biznis kafe. Za neke ljude mi je trebalo malo više godina da dođu, ali smo postali onako kultno mjesto. Nije nikome palo na pamet da kaže da neće doći, nego im je dapače bila čast . Ono, mnogi mi dan danas kažu ono da im je to bila motivacija i da onako su sebe zamišljali jednog dana da ih ja zovem u goste. 

Ivan Minić: I sve je to super i sve se to lepo razvija i to postoji u fizičkom svetu. I onda dođe Covid. 

Kristina Ercegović: Da, da. I preko noći je moj biznis bio zabranjen zapravo. I ne samo to. Ja samo sama živim sa djetetom. Onda taj online škola. Potres je bio u Hrvatskoj i u Zagrebu. Dva dapače. I još par mjeseci prije svega toga mi je mama umrla. I ostavila dugove za koje ja nisam znala. Znači, ja nisam uopće imala pojma u kakvoj su financijskoj situaciji i šta je sve nesređeno u obiteljskim odnosima i u imovini. Tako da, šok za šokom. I ja se sjećam da sam doslovno bila u freeze modu. Znači, zamrznuta sedam dana. Međutim, onda sam se sjetila da se negdje sam negdje, kako jako puno sam uvijek čitala, negdje mi je ostalo rečenica da kada se neka trauma dogodi, najbolje je to pomoći drugima da to riješe. Na taj način da i sebi riješiš. I onda sam ja onako, taj mamin primjer me je inspirirao. Znači, moji roditelji su… Tata je umro pre nekih malo više od godinu dana, mama pre je skoro šest. Oboje su visoko obrazovani bili i imali su odlične karijere. Mama je radila u bankama cijeli život. Dakle, njihovi su bili odličan primjer da nije pitanje koliko ti zarađuješ, nego kako se tim novcem upravljaš. I mamin primjer me je potaknuo zapravo da pokrenem novi vommunity, Žene i Novac, koji je prvo krenuo kao portal. Onda smo, čim smo mogli… Da, ljudi su sami rekli da mi hoće, da jako puno informacija dajem, pogotovo u vreme Covid-a, snimali smo live-ove i pomagali ljudima. I počeli su sami plaćati neku članarinu, tako je nastao taj zatvoreni Žene i Novac VIP klub. Onda prvom prilikom kad smo mogli putovati, sjećam se, u visti je radio i jedan hotel. Onda smo otišli na put, nastali su naši retreati, koji su vikend druženja, edukativna, ali i hedonistička, naravno. I tako je sve nekako spontano išlo oko toga Žene i Novac. A motivacija mi je bila financijska neovisnost žena. I neke rečenice koje će svaka žena razumjeti, koje smo mi od pretkinja čule i koje su transgeneracijski došle do nas, a to je da svaka žena mora imati svoj novac. Značenje toga je da ti ipak kada imaš svoj novac, onda biraš s kime ćeš biti, s kim ćeš raditi. Ja sam to u novoj knjizi nazvala fuck off money. Znaš, je da te niko ne može s ničim držati u šaci, jer novac ipak osim slobode daje i nekakvu kvalitetu života i ipak daje tu neku moć, moć izbora. 

Ivan Minić: Jedna od stvari o kojima smo pričali pre nego što smo krenuli da snimamo, kad smo malo seli da se podsetimo šta i kako, jeste zapravo to da, iako vrlo često mi idealizujemo uspešne ljude, biti uspešan, biti dobar su često dijametralno suprotne stvari kod nas, inače ne mislim da nužno jesu, ali zapravo uspeh, i ako ga posmatramo kroz novac, pre svega što jeste u društvima kao što su naša prvi kriterijum, ne znači nužno ni kvalitet života, ni kvalitet odnosa, ni bilo kakvu vrstu elokventnosti, sofisticiranosti, niti bilo koju vrstu, da kažem, otvorenog uma i sličnih stvari. S jedne strane, kod muškaraca smo imali najrazličitije vrste alfa mužjaka, koji su uspešni poslovni ljudi, koji nikome zapravo nisu pozitivan primer, ali kod žena imamo jedan drugi slučaj, i znamo i ti i ja, čuli smo i videli takve stvari da, iako je žena tako uspešna i stup porodice, zapravo se u svom životu ne pita za sve, a često ni za šta. 

Kristina Ercegović: Da. Veliki utjecaj je transgeneracijski puno veći nego što mi mislimo, ali nećemo sad ulaziti u to. Ja mislim da ipak na kraju se svodi na naš izbor. Niko ne kreće sa istim okolnostima u život, znači svi dobijemo neke karte, sad je na nama kako ćemo odigrati sa tim kartama. Nikome nije bajno u životu, svako ima neke probleme. Kad gledamo te uspešne ljude, onda vidimo samo ono vrh sante leda i kažemo, a uspio je preko noći, dugo je trajala ta noć. Svako od nas se bori sa puno demonima, a najviše ih ima u glavi. Zato ja uvijek kažem da je najvažnije maknuti se sam sebi s puta. Mislim da si spomenuo nešto važno što možda još trebamo naglasiti. Novac je ovdje mjerilo uspjeha, ne samo ovdje nego u cijelom svijetu zapadnom, u tom kapitalizmu i potrošačkom društvu, međutim ne smije biti jedina mjera uspjeha. Za mene je najveća mjera uspjeha kvaliteta života i slobodno vrijeme. Znači, imam li ja vremena živjeti život kako želim, provoditi svoje vrijeme sa onim s kojim želim, s kojom osobom želim i raditi ono što zaista želim. Jako malo ljudi koji i jesu poduzetnici, nemaju više. Oni su ono što sam ti rekla, robovi svog posla. Nemaju ni snage reći nekim klijentima ne, raspadaju im se brakovi, narušava se zdravlje, nemaju vremena za prijatelje i onda na kraju dana imaš novac i doslovce ga nemaš vremena potrošiti i nemaš s kim na kraju otići na tu kavu i da podijeliš tu nekakvu sreću i uspjeh. 

Ivan Minić: Zašto je to tako na ovim našim prostorima, osim činjenice da je ovde kapitalizam relativno kratko i da je u svom najrudimentarnijem obliku? 

Kristina Ercegović: Ono što je bitno, znači vuče mu korijene neke odavno prije. Ovdje je uspjeh, što se kaže u narodu, sve će ti se oprostiti osim uspeha. Mi ne veličamo uopšte uspjeh. Mi nismo sretni kad neko uspije, nego smo zavidni i ono, da bog da crkla krava susjedu. Nemamo uopšte to. Kad neko uspije, mi gledamo da ga spustimo dole, jer nas posjeća na sve što smo mi mogli biti, a nismo. Pa onda idemo njega spustiti dole. Dakle, uopšte nemamo tu kulturu uspjeha da to veličamo i potičemo od ranih dana. Ali ono što imamo je kultura kukanja, žrtve. Ti što si veća žrtva, to si bolja faca i pogotovo za žene. Znači, veća žena ovdje što se više žrtvuje za obitelj, što više djece ima, što više radi po kući, što više je tu za sve druge osim za sebe. A mi ostale koje se usudimo ipak staviti sebe na prvo mjesto i svoj život, a pri tome ne zanemariti našu djecu. Mi smo onda najpristojnije verzije nemajke. A ima i puno ružnih riječi. 

POZITIVNI PRIMERI

Ivan Minić: Kada pričamo o tim nekim najuspešnijim ljudima regiona, koje si sve upoznala i sa svima si imala prilike da pričaš i formalno i neformalno. Neću da te pitam ko su najzanimljiviji, ali šta si videla kod onih pozitivnih primjera, šta bi izdvojila i šta si videla kod onih negativnih primjera, odnosno onoga što ti smatraš da nije dobar uzor? 

Kristina Ercegović: Kod svih sam vidjela da su ljudi i da svako ima neku masku. 

Ivan Minić: Onda nisi upoznala sve. 

Kristina Ercegović: Svako ima neku masku. Nisam, nisam upoznala sve, naravno. Odnosno na biznis kafeima sam nastojala zvati, sigurno sam pogriješila nekad, ali sam nastojala zvati one koji su uspjeli sami na pošten i legalan način. A među njima sam vidjela veliku ljudskost, jednostavnost i želju da podijele svoje znanje i da pomognu drugima. Ono što je jako bitno, ja mislim i kod biznis kafea, i kod tvog podcasta i kod sličnih stvari, gdje pričamo o uspješnim pričama, su dvije teme. Jedna je da pričamo što više i o pogreškama, da ljudi ne misle da su to bajke. A druga je jako važna stvar i vezano za ono što sam rekla da život nam podijeli neke karte. Nemamo sve iste startne pozicije i bilo bi dobro za sve gledatelje i slušatelje ovakvih podcasta i razno raznih sličnih evenata i emisija da se ne koncentriraju na pojedinačne priče, nego da pokušaju uloviti obrasce. I da od tih obrazaca onda uče. Jer kažem, ja nisam imala istu startnu poziciju kao možda neka druga žena. Imala sam roditelje koji su me podržavali u smislu da su uložili u moju edukaciju. Bila sam odlična učenica u osnovnoj i srednjoj i na fakultetu, pa sam dobila stipendiju, pa mi je to otvorilo neka vrata. Znači, imala sam neka vrata otvorena. 

Ivan Minić: A neka si i sama otvorila? 

Kristina Ercegović: Neka sam, mnoga sam. Najviše sam sama otvorila. Naravno, neka je vrata imaš otvorena, neka je zatvorena. I neke stvari dobiješ kao što dobiješ od obitelji ovako iznenađenja i dugove i svašta nešto. Nesređeno kao i ja, ali sam dobila i neke osobine koje su ključne. Znači, moj djed je preživeo četiri godine u Drugom svjetskom ratu u Auschwitzu, u logoru. I ta ustrajnost i sve to mislim da je prešlo i na mene. A to nikad ne odustajanje i želja za životom. I ta upornost, znači no matter what. Ja kad je meni najteže, onda meni to bude inspiracija. Ja se sjetim ako je on mogao preživjeti to, onda šta se ja sad žalim na nešto što je ništa usporedno prema logoru. 

Ivan Minić: Kada si pričala sa tim ljudima, šta su njima bile najvažnije stvari koje su želeli da podele? 

Kristina Ercegović: Svi su rekli da im novac nije bio motiv. Dakle, vraćamo se na ključnu stvar, pričamo o ljudima koji su krenuli iz neke svoje strasti i uspjeli na pošten i legalan način. Strast ih je vodila, ljubav prema tome, da stvore nešto iz ničega i da ostave trag. To su i moje vrijednosti, i moje neke motivacije, doprinos. Meni je uvijek bio doprinos važniji nego dokazivanje. Dakle, to su nekakve stvari koje su se ponavljale. 

Ivan Minić: Ili, što bi rekli, niko nije normalan? 

Kristina Ercegović: Meni jednom dnevno neko kaže da sam luda. Ako mi slučajno neko zaboravi to spomenuti, onda me moj najdraži sin, koji je sad tinejdžer, Luka, kaže, mama, ti si pre luda. 

Ivan Minić: Ja se često šalim na račun toga, mada nisam siguran više ni koliko je to šala, koliko je poluzbilja, ali kada kažeš normalno, normalno je ono što je uobičajno. Ono što je uobičajno nije ono o čemu mi pričamo. Znači, racionalno gledano, ukoliko racionalizuješ svako od tih stvari, ono je prosečnom čoveku besmisleno, jer zašto bi ti gurao zid kada možeš da se okreneš na drugu stranu i odeš negde drugde, ali to što tebi treba je tačno iza tog zida i ti guraš taj zid dok ga ne probiješ. I to je ono. Jedan problem, svako ko je preduzetnik išao na psihoterapiju zna otprilike kako izgleda prvi put diskusije sa terapeutom o tom problemu. Kao, ali zar vam nije, vi ste pametan čovek ili žena, zar vam nije jasno da nakon toliko pokušaja i truda i svega, treba da odustanete od nečega. I ti pogledaš i kažeš, pa da, ali sve dobre stvari koje su se desile, su se desile kad ja nisam odustao od nečega što je bilo suludno. 

Kristina Ercegović: Moja psihoterapija je isto poduzetnica, pa nemamo te razgovore. Na temu odustajanja, ja mislim da je možda prevelik značaj dat tome, nemoj nikad odustati, mislim da treba znati kada odustati. Ja sam imala, svake godine imam neke fail-ove u poslu, a prošle godine smo imali drugo izdanje financijskog planera, bez veze, uopće nije rasprodano. Ima tih manjih failov-a, ima skupljih i većih fail-ova, ali nekako ja se tu dosta vodim intuicijom da vidim kada treba stati, kada treba odmoriti, možda i odustati. Biznis kafe sam pauzirala na godinu i pol, pa smo ga opet digli krenuo prošle godine. Znači, nekako mislim da trebamo malo više pričati o tome da ta ustrajnost ne znači da ideš do granice ludila, nego da budeš uporan na svome putu, a to puno puta znači i da odustaneš od nekih pojedinačnih dijelova na tom putu, ali da ne odustaneš, ja bih rekla, od ceste kojom ideš. 

DA LI PRODATI BIZNIS

Ivan Minić: Vratiću te na priču o biznis kafeu malo kasnije, ali ono što sad hoću da prođemo je u kom trenutku i koji bi bio pravi motiv da nešto što imaš, što radiš, što te ispunjava i zanimljivo ti je, prodaš? 

Kristina Ercegović: Ovako, ja sam za prvi biznis kad sam ga pokretala mislila da je to to do kraja života. Bajka, to je ljubav do kraja života. Poslovna ljubav do kraja života. Međutim, mi se mijenjamo. To je razlog što se mi mijenjamo i putem shvatiš da ti neke stvari prerasteš i dobivaš neke nove interese, nova znanja i počinješ onda sa tim novim naočalama. Ajmo to tako reći. Koji su rezultati rada na sebi? Vidjeti neke nove prilike. Tako da meni je možda ta neka znatiželja. Vidim nove prilike i opet ona ista stara strast i želja da doprinesem i da stvorim nešto iz ničega. To je mene guralo. Ovo sam tu, mislim da sam dala sve. Da nemam šta više dati na tu temu. Ali ovdje vidim da, uuu, koliko tu toga vidim. To je kod mene. 

Ivan Minić: I to je za pokretanje nove stvari. Ali jedna stvar koju znam da je bilo problem mnogim ljudima sa kojima sam pričao, koji su imali uspešni ili neuspešni pokušaj prodaja biznisa je koji je trenutak pravi. Odnosno, ako hoćeš da prodaš biznis, da li treba da presečeš sutra i to uradiš ili provedeš neko vreme da mu maksimalno podigneš vrednost i sve ostalo. Prosto šta je neki… Motiv si mi rekla. Da. A je sad način idealni? 

Kristina Ercegović: Ovako. Nema idealnog, svakom je neko. Neko će preseći i reći, dosta je. Inače ću oboleti  i brak će mi otići ko ragu. A neko će reći, okej, još uvijek sam zdrava, još uvijek su svi odnosi okej. Idem ja vidjeti, to mi više nije to. A neko će početi dolaziti na svoj vlastiti posao sa grčem u želucu. To su prvi znakovi. Da nešto nešto ne štima. Da je vrijeme za neke promjene. Kad se prodaje firma? Idealno malo prije vrhunca. Znači da novi kupac postigne taj rast i sinergiju. A kod nas je percepcija da se firma prodaje kad je otišlo sve k vragu. Ne, ne, ne. Idealno se prodaje kad još ima prostora za rast. Onda novi vlasnik može ostvariti taj rast i povratiti investiciju. I onda sa sinergijom ostvariti još neki drugi način rasta. Tako da to bi bio, ajmo reći, idealan trenutak. Idealan timing ovisi o tome u kakvoj situaciji, jel smo zdravi. Imamo li nasljednika? Jer puno slučajeva mi ostarimo i mislimo da će naša djeca nasljediti. A onda oni kad malo odrastu pokažu interes za nešto sasvim deseto. I onda mi vidimo, ops, ovo nisam planirao, moram sad ići naći način. Ono što je bitno, kažem, od samog početka kad gradimo posao to trebamo napraviti pravila i procedure i da omogućimo da firma raste prvo bez nas, odnosno da funkcionira bez nas, kasnije da raste bez nas. Ako to nismo putem napravili, zadnji čas je kad odlučimo prodavati. Treba nam neko vrijeme da posložimo što papire, da raščistimo, da nemamo doma televizore i svašta nešto u našim papirima. Dakle, da se vidi što jasnija slika, koliko firma zaista je profitabilna ili ne. I onda se ulazi u klasičan proces. Međutim, ono što ja vidim sad i u radu, kad koristim sistemske konstelacije koje sam završila, radim poslovne, ono što vidim da je najčešće problem da se ljudi identificiraju sa firmom. Nađu oni kupca, nađu oni super i cijenu i sve i puno njih poslije šta sad? Znači, što sam ja bez svoje firme? To se pitanje pojavljuje i šta sad dalje? Dakle, treba novi život izgraditi poslije. A to je malo veći izazov nego prodati firmu. 

Ivan Minić: Jedan korak nazad da ti vratim. Jedna stvar je da ti pripremiš firmu, doneseš odluku, pripremiš firmu. Druga stvar je da ti uspeš da je prodaš. U idealnim okolnostima ti ćeš imati nekoliko ljudi koji će se sami javiti i dati ti određene ponude. Ja sam prošao to i jeste lepo kad se, u mojom konkretnom slučaju, sedam različitih firmi, fondova, bori za tvoju pažnju. Jer ti onda možeš da postaviš uslove. Ja sam imao neke svoje kriterijume kako sam birao sa kim želim da idem i u suštini su se sveli na nekakav socijalni program odnosno razumevanje same stvari i to ko su najbolji ljudi sa kojima sam to mogao da uradim. Najkvalitetniji ljudi kojima ja verujem. Jer novac je uglavnom bio vrlo sličan. Tako da tu nije bilo neke preterane razlike. E sad, to je idealno kada to što radiš je vrlo interesantno u brzo rastućoj industriji na liderskoj ili do-liderskoj poziciji sa potencijalom za nekakav rast kada ljudi sami dolaze. Međutim, ako ti hoćeš da prodaš i nemaš nikog ko je došao, šta onda? 

Kristina Ercegović: Mi se moramo pomiriti sa činjenicom i da će mnogi biznisi propast. I da ćemo i zatvoriti, i da nema kupaca. Jednostavno je i to opcija. Nije sve ono, kreneš, sve je super, nađeš kupca, sve je super. Ne, to je jako rijetko. Mene često pitaju ljudi, kao dobio sam ponudu, šta da radim ili da prodam. Ja automatski kažem, to je statistički tako rijetko da sjedi i ozbiljno razmisli. Osim ako nije baš strašno uvredljivo niska i bezobrazna ponuda prodaj. Jer statistički  gledamo, ovo će ti se jednom, dva puta u životu dogoditi. Tako da nema nekog univerzalnog odgovora i sam si to prošao. I ne, neće svi uspjeti prodati firmu. Neki će je zatvoriti, nekim djeca će je zatvoriti. Znači sve opcije su otvorene. Mi koji smo uspjeli prodati, firme smo zapravo vrlo rijetki. 

Ivan Minić: Ja znam neke slučaje u kojima je to bilo nekakva interna odluka da treba da se desi, onda je firma posložena na pravi način, mada je bila dobra i u osnovi nije to bio neki preveliki poduhvat i transformacija. I onda, pošto niko nije znao da oni to žele, a nije to baš nešto što sad objaviš na Linkedinu da hoćeš da prodaš, jeste malo nezgodno. Oni su kontaktirali nekoliko najvećih klijenata i prvo pričali sa njima. Oni su svi rekli da nisu zainteresovani da kupe, ali jesu zainteresovani da dugoročno nastave da rade. Što je dosta dobra pozicija i argument za neko dalje pregovaranje. I onda su kontaktirali konkurenciju i pričali sa njima i na kraju su zatvorili dogovor sa konkurentskom firmom, što je zapravo, ispostaviće se, bila vrlo zainteresovana i sjajni ljudi za saradnju i sve. Što je negde jako važno svakome koje je napravio nešto ni iz čega. Naravno. Uzeli su tu firmu i podigli su ju na još viši nivo. Što ti kada gledaš sa strane, nije više tvoje, ali ti je i dalje drago. 

Kristina Ercegović: To je ono što sam ti ja rekla. Moja prva firma i dalje posluje na tržištu. Vrlo uspješno i dalje su lider. To je uvijek drago videt. Kako ja slavim svoje rođendane poduzetništva, ta isti dan ta firma slavi svoje. Tako da je to baš gušt gledati. 

Ivan Minić: Kaži mi što se tiče samog Biznis Cafea. Prošla je korona, ako možemo da kažemo da je prošla, stabilizovala se svakako situacija, vratili smo se u nekakve redovne tokove. Kako je bilo ponovo oživeti to? Kako si uopšte pristupila tome nakon trenutka kad si odlučila da želiš? 

Kristina Ercegović: Tražili smo rupe, kako su se mjere mijenjale svaki put. Sad 25 ljudi smijete, sad 50, sad s maskama, sad bez, sad ovako, sad s onim potvrdama, cijepljenjima. Svaki event je bio drukčije napravljen. Nastavili smo koliko smo mogli. I onda u nekom trenutku ja sam doživela posljedice burnout-a, pa sam ja stopirala to zbog svog zdravlja. Međutim, toliki je pritisak bio baš unatoč raznim pokušajima kopiranja i vrlo velikom broju sličnih eventa. I dalje imamo taj jako community koji nas je stalno pritiskao da vratimo Biznis Cafe. Jedna kolegica je došla u ured sa transparentom vrati Biznis Cafe. 

Ivan Minić: Suptilno. 

Kristina Ercegović: Vrlo subtilno. Pozdrav Renati. I onda smo krenuli prošle godine ga ponovo odigli i 180 ljudi je došlo. I sad za ovu godinu imamo plan da vratimo se u naš kontinuitet. 

Ivan Minić: Šta se promenilo? Osim tebe. 

Kristina Ercegović: Osim mene. Da, da. Ja sam se navodno najviše promijenila. Inače moja neka pod navodnicima mantra je da se naš posao može rasti do visine do koje mi rastemo. I da što god želimo promijeniti u biznisu, da prvo moramo promijeniti sebe. Dakle, ja se i ja sam promijenila. Ono što se nije promijenilo i mislim da neće još dugo, ne mogu za ništa reći da nikad neće, ta potreba. Ljudi žele autentične priče i hoće taj osjećaj da nisu sami. Treba im podrška, treba im inspiracija, treba im mentorstvo, community i neki kontinuitet pleme. Kako nam je bio slogan, nađi svoje pleme. Nisi ružno pače, nego si samo labud i nađi labudove. Biznis kafe je bilo mjesto gdje labud mogao naći labudove, a ne osjećati se kao ružno pače. 

ŽENE I NOVAC

Ivan Minić: Dobro. Paralelno sa tim razvija se druga zajednica. 

Kristina Ercegović: Da. 

Ivan Minić: Koja je nastala kao koncept Žene i novac. 

Kristina Ercegović: Da. 

Ivan Minić: Pomenula si otprilike kako je do toga došla, ali ajde malo da prođemo ceo taj put. 

Kristina Ercegović: Znači, inspiracija portala je bila ova situacija sa maminom smrću i svaćanjem kako je stanje dugova, imovine, nesređenih obiteljskih odnosa i svega. I ja sam razmišljala, počela sam malo pričati o tome šta mi se dogodilo, a inače do tada sam 15 godina pisala svoj blog. I onda sam otišla na ručak sa kolegom koji je odličan poduzetnik, odličan u smislu, ima nekoliko firmi i vidi prilike, jako dobro vidi. I nas dvoje na ručku i on je razumio to, ajmo reći žensko pitanje. I ja pričam njemu, pa razmišljala sam da na blogu počnem pričati o ovome. I on me onako pogleda i kaže, ne, mi ćemo ti napraviti portal. I onako, dobro, daćemo ti mi portal. Za dva tjedna, portal zeneinovac.com, gotov. Ok, tako da je krenula ta priča s portalom. Onda ono što sam spomenula, ljudi su sami počeli već prethodno bili davati nekakve novce, pa je kasnije to nastao ozbiljan zatvoreni VIP klub. Pa retreat-i, pa konferencije, pa online sadržaje, pa uživo sadržaje samo za članice, pa puno toga za nečlanice, pa konferencija u Zagrebu. Sad je konferencija dva puta godišnju u Zagrebu, u Splitu. Pa ima i poludnevnih konferencija koje su ciljane za određenu tematiku novca, vezano, na primer, za kupoprodaju, biznisa, za pokretanje obiteljskih poljoprivedinih gospodarstava i slično. Ali sve je krenulo od toga, eto, ne, ne, mi ćemo ti napraviti portal. Tako da, evo, muški kolega je dao potsticaj žene i novac priči. 

Ivan Minić: I kako se onda razvijao sam community? Jer, mislim, podići sajt danas nije nikakva mudrost. I najlepše napravljen sajt, čiji sadržaj nije relevantan, neće doći ni do toga. 

Kristina Ercegović: Pa ja, ja nekako stalno imam, moj face profile je najjači. Šta god tamo objavim, ono, ide. Ne samo u smislu prodaje, nego jako puno ljudi me prati. LinkedIn malo manji, Instagram manji, ali baš nekakav velik utjecaj imam putem Fejsa kao mreže. Tako da on i dan danas je tu. Nekako je išlo samo spontano. Znači, šta god sam pričala i napisala otvoreno, nekako se zaljepilo, zakačilo, ljudi su se prepoznali u tome. Pa sam ja otvoreno i bez bullshit-a počela pričati o raznim temama. O tome kako se žene odriču od nasljedstva, o financijskom nasilju, o problemima naplata alimentacije. Znači, sve te neke tabu tema niko ne voli o tome pričati. Onda me često optuže da sam neromantična i da šta se uspoređujem s istokom, da bolje da se uspoređujem sa zapadom. A kad smo kod zapada, evo, imam podatak od prošle godine da 308% Talijanki nema tekući račun u banci na svoje ime. Tako da situacija je puno lošija nego što mi mislimo da je. I mi smo počeli otvoreno progovarati o tim temama, ja konkretno na svojim društvenim mrežama. I tako mi smo, mi su se žene prepoznali u tome, vidjeli su da nisu same. Moj inbox je ono, ja se znam šali, draga Kristina. Znači onaj Dear John, draga Kristina inbox. Ali zapravo jako cijenim to što mi ljudi sa povjerenjem ne znamo se. Pošalju sve svoje, sve što intimno pričamo, pošalju u inbox. I povjere mi se, isto tako uživo mi se, vrlo brzo ljudi povjere. Ja mislim da zato što osjete tu autentičnost moju, no bullshit pristup, i s druge strane empatiju koju ili imaš ili nemaš. Ili jesi dobar čovjek ili nisi, to ne možeš fejkat. Tako da puno ljudi se prepoznalo u tome. I ne samo žena, nego naš portal od dana jedan prati 40% muškaraca i 60% žena. I zato smo nedavno odlučili rebranding napraviti. Mojnovac.hr je sad portal. Sve ostaje isto, samo ime različito. Zezaju me muški kolege, ok, sad se bar ne moramo osjećati kao uljezi. A za žene je ostao taj zatvoreni community, gdje su samo žene, jer je to potrebno. Žena ima ženska energija, ženska podrška, prava ženska podrška. To mi opet sve isto žene komentiraju, da su bile u raznoraznim ženskim udrugama, udruženjima, eventima, ovako, onako, ali da nigdje nisu osjetili tu pravu žensku podršku nego samo kod nas. Zašto? Ja mislim da to kreće, kao što se kaže da riba smrdi od glave, da to kreće odozgora, znači od mene. Ja stvarno podržavam žene. Meni je drago kad žena uspije, meni je drago kad mene, učenice moje, kojima sam ja mentorica nadmaše, i ja sam tako, ja ću uvijek otvoriti vrata nekoj drugoj ženi. I to se onda osjeti. Tako da kod nas nema, a kad ima, onda to vrlo brzo detektiramo i uklonimo, ona žena je ženi vuk priče. 

Ivan Minić: Jedna stvar je napraviti uspešnu zajednicu i u kontinuitetu stvarati dobar sadržaj, relevantan sadržanje. Potpuno druga stvar je naći način da to monetizuješ, a da ne uništiš ovo prvo u tom procesu. I to je nešto sa čime veliki broj ljudi ima problem. Ukoliko su i za ljubavi i strasti napravili nekakvu zajednicu, kako da tu zajednicu učine svojim poslom, ne zato što žele da se od toga obogate, sa čim isto u principu nemam nikakav problem, nego da bi zapravo tim mogli da se bave onoliko koliko treba i da bi to moglo da bude centralna stvar. Jer ukoliko je hobby, hobby je nešto što nestaje kako život postaje kompleksniji i kako obaveze dolaze. 

Kristina Ercegović: Tu je jako puno pitanja neizrečenih u pozadini. I mitova. Znači, ljudi misle da ne možeš zarađivati od onog što voliš. Možeš. 

Ivan Minić: Dobro, mislim, mi živimo u podneblju gde je normalno da kad nešto kažeš, ono kažeš, prodao si se. 

Kristina Ercegović: Da. Samo 10% ljudi radi posao koji voli inače. Znači, u redu je zarađivati od onog što volimo. U redu je naplatiti svoj rad. Mi tu isto na ovim prostorima mislimo da ti je pravi prijatelj, da ćeš prijateljima dat besplatno. Ne, pravi prijatelj je onaj koji će kupiti tvoju uslugu i proizvod od koje živiš i platiti punu cijenu, neće te žicat popust. Tako da jako je puno tu, kažem, pitanja, mitova i svega, ali kako naplatiti? Ovako je. E da, šta se ljudi još boje? Boje se naplatiti i boje se dići cijene jer misle šta će se dogoditi ako dignem cijenu ili ako počnem naplaćivati, onda nitko neće kupiti. Otići će klijenti. Što se u stvarnosti događa? Da, odu ti koji su htjeli džabe i dođu ljudi drugi koji cijene naš rad i trud i vrijednost. Dakle, suština biznisa je riješiti problem kupcu i dodati vrijednost. Ako mi to uspijemo, to će nas pravi kupci prepoznati. Ja sam više puta u više biznisa i na više proizvoda. Usluga je to doživjela i na vlastitom primjeru i kroz savjetovanja malih poduzednika što stalno radim i na tuđim primjerima. Kad ti digneš cijenu, dođu druga vrsta kupaca. Da, ovi odu, dođu drugi. Mi sad imamo retreat koji vikend košta 1000 evra. Rasprodan je u 48 sati. Došla je totalno druga ekipa nego na prethodne. Svi su videli rooming listu, ko dolazi. Svi su oduševljeni. Imamo još i listu čekanja. Na toj listi čekanja, mole Boga da ove neke neće moći doći da mogu uskočiti. Nama je prekrasno raditi taj retrit jer je tako sve glatko. Sve smo naplatili, sve smo poplaćali. Vrhunski predavači dolaze, vrhunski sadržaj nas očekuje. Znači sve je na nekoj drugoj razini koja podrazumijeva i radost i lakoću. Dok je nešto na nekim nižim cijenovnim razinama, tako reći, zna biti kompliciranije i uspuno natezanje, da se tako izrazimo. 

Ivan Minić: Ali da bi mogao nešto da prodaš za neki značajan novac, to prvo mora da ima vrednost, a drugo, oni koji to kupe moraju da smatraju da ima vrednost. 

Kristina Ercegović: Tako je. To je upravo to. I ti moraš to dokazati godinama ne preko noći svoj status. Tako da, eto, 22 godine su ipak nešto pokazali da znamo napraviti. 

Ivan Minić: Kaži mi, šta se dešava sa ostalim tvojim idejama? Kako biraš čime ćeš se baviti, a čime nećeš? Kako obuzdaš sebe? 

Kristina Ercegović:  Proganjaju me neke ideje, ne daju mi mira. Te koje me najduže proganjaju, ne daju mi da spavam, onda vidim da njih moram izrealizirati. Zadnje je bilo, napisala sam šestu knjigu u sedam dana. Nakon našeg Božića mi je došla inspiracija i ja sam jednostavno, ono, to će razumeti svakog ko piše, ti kad dobiješ inspiraciju, kako da ti neko tu sjedi na ramenu i diktira, ti jednostavno samo zapisuješ. Tako da nisam mogla, recimo, ne realizirati to. I od te ideje, od kad je došla inspiracija dan nakon Božića, do trenutka kad sam primala knjigu u ruke, je prošlo 28 dana. Tako da, kako biram ideje, ove koje mi ne daju da spavam i ne daju mi mira, te idu u realizaciju, što ne znači da su sve te uspjele. Bilo je i tu failova. Ali, ono, to je bio život. 

Ivan Minić: Statistika. 

Kristina Ercegović: To je bio život. Puno više je bilo uspjeha nego pogrešaka ili sam možda sve pogreške malo i potisnula u pamćenju da se ne traumatiziram. Ono što je važno je da najjeftinije su one pogreške koje platimo novcem. Najskuplje su one koje platimo u zdravlju, a onda malo manje skupe su one u odnosima. 

PRIČA O FRANŠIZIRANJU

Ivan Minić: Jedna od stvari, oko koje smo se čuli pre nekog remena, pa mi je bilo super interesantno, da vidite taj momenat da kod nas konačno počinje da dolazi i da živi ideja o franšizama i franšiziranju. Kod vas više nego kod nas, ali i kod nas polako. Sa jedne strane, ideja da ako imaš kapital, zašto bi smišljali bilo što kad postoji nešto, što radi. 

Kristina Ercegović: Kada ima nešto dokazano, da. 

Ivan Minić: Što ne znači da će da radi ovde, ali manje su šanse da ne radi i ima mnogo manje koraka na kojima možeš da napraviš grešku. A sa druge strane, da neki dobri lokalni, regionalni biznisi vide svoju priliku u tome da sebe spakuju na način da mogu da se franšiziraju. Znam da si bila aktivna u tome na neki način. Siguran sam da ima ljudi koji ovo slušaju i koji razmišljaju i o jednom i o drugom scenariju. Šta bi im poručila? 

Kristina Ercegović: Prvo da shvatimo kad kupujemo franšizu, šta kupujemo? Kupujemo pogreške tuđe i vrijeme. Znači neko je već to, neko je uložio vrijeme i pogrešio i to je lijepo upakirao u proces, standardizirao. Mi to ne moramo. Drugo, statistika uspjeha je u prilog franšiza. 9 od 10 franšiza kad gledamo na svjetskoj razini uspjeva, a kad vlastiti biznis pokrećemo, nakon 5 godina opstaje samo petina, znači 20%, a nakon 10 godina 12% firmi. Tako da nam to ide u prilogu. U Hrvatskoj imamo i mogućnost zadobiti nekakav podsticaj nekakve hipoteke i kredite ako kupuješ franšizu. Ne znam kako je tu. Uglavnom, nekako to stanje razvija se u pozitivnom pravcu. A ako smo mi ti koji imamo biznis, to nam je odličan alat i način da proširimo posao. Ne moramo u drugoj državi ići otvarati firmu, zapošljavati ljude, imati ih na plaći, nego prodamo svoj know-how, prodamo svoje greške i vrijeme nekom drugome. Ali mu moramo biti podrška i moramo imati dokazani poslovni model kod nas, a ne prodavati mačka u vreći. Tako da je to odlična prilika za rast. Sve kreće od onog što smo rekli par puta. Od sjedenja, ljepo i standardiziranja procesa, pravila i procedura, sistema. Sistem, sistem, sistem je ono što zapravo prodajemo, a ono što kupac kupuje, kažem, vrijeme i pogreške. Inače ne znam, biće zanimljivo vjerojatno tvojim gledateljima nešto što rijetko ko zna. 94% pogrešaka u biznisu nastaje zbog pogreške u sistemu, a samo 6% je ljudska pogreška. Tako da je jako, jako bitno da sistematiziramo sve što radimo. 

Ivan Minić: Jedan od problema koje znam da su se ljudi susretali, a važi u oba slučaja, jeste to kada ti kupiš franšizu i ona ima sve isplanirano i rešeno i onda ti kažeš, ali ja bih nešto da promenio. Ili kada neko kupi tvoju franšizu i on hoće nešto da promenio. 

Kristina Ercegović: Nije to nužno loše. Znači, može nastati jedna ljepa sinergija. Može nastati nešto. Znači, mi prodamo, ne znam, franšizu u zemlju A i on shvati, kada je počeo raditi, da bi još nešto mogli uvesti i to. I onda mi shvatimo, pa zašto nemamo to uvesti svugdje? Znači, ne mora to biti nužno loše. To s jedne strane, to nam može biti prilika. A s druge strane, može biti jako loše jer može neko pametovati. Mislim, onda dođeš u situaciju, čeka malo, ako si htio po svome, onda, ono, radi po svome. A sad si kupio moje, pa slušaj nas. Tako da može otići u dva smjera, a na nama zapravo ovisi u kojem ćemo smjeru. 

Ivan Minić: Kao neko koji je bio u kontaktu sa ljudima koji su uradili takve stvari i franšizirali svoje biznise, imao sam ovde i par gostiju koji su imali tu vrstu iskustava. Jedna od stvari je da sve je super dok prva franšiza ne propadne. 

Kristina Ercegović: Da, to jako otjeće na druge, a neko mora biti jedna od onih deset. Rekli smo da devet od deset uspjeva. Ja sam nedavno imala klijenticu u Zagrebu koja je kupila jednu franšizu i propala je. Franšiza je jako uspješna na nekim tržištima na kojima i je. Međutim, ja sam nekako čim sam nju upoznala videla da to neće proći ovdje i da ona nije ta, da ona nema kapacitet. Ono što smo pričali, teško možeš to reći nekome na prvom poslovnom savjetovanju koje ti plaća, a drugo, mogu mu ja to reći, ali on nije spreman čuti. I još se ljuti onda na mene. Tako da, nekad smo mi jednostavno jedna od onih deset, a nekad nije samo do nas. Tajming, uopćenito, tržište. Evo možda banalan primjer, u Sarajevu ćevapi su ćevapi, McDonalds je McDonalds. Ćevapi su uvijek ćevapi. Tako da nije sve do nas. Možemo imati najbolji sistem, ali neke stvari jednostavno ne prolaze na nekom tržištu onako kako smo mi očekivali. Tako da, učenje je to. Franšiza je učenje, ali je dobra prilika i za start-up posao. Znači, ulaziti ipak u nešto što je netko više puta isprobao, a i odličan je način da uz manje kapitala se širi. Dakle, da posao raste. 

Ivan Minić: Jedna od stvari o kojoj nismo dovoljno pričali, ali pošto je već tema franšiziranje, za nekog ko razmišlja o tome da pokuša svoj biznis da pretvori u nešto što može da se franšizira, kako treba da razmišlja o tome kako izgleda prodaja franšize? Ima raznih modela, ali kad ti savetuješ nekog, na koji način bi trebalo da razmišlja? 

Kristina Ercegović: Prije prodaje, puno prije prodaje, znači, osim ove sistematizacije, moramo zaštititi brend. Dakle, treba nam dobar odvjetnik za intelektualno vlasništvo. Jedna odvjetnica je meni rekla prava zaštita danas je kupnja domena. Znači, i dobro je rekla, mislim da to svi shvaćamo, bez obzira na ove pravne podloge. Dakle, moramo imati prave procedure, moramo se zaštititi, ali moramo se mi dokazati. Ono što ljudi griješe je, a ne bih rekla da tu ni griješe ovi koji pokušavaju prodati, nego griješe ovi koji idu kupovati. Ako se neki model poslao, on još nije dokazao par godina na nekom tržištu, nemojte da uljetate ono to što neko proda dobru priču i što zvuči super. Ajmo, nek prođe malo vremena da vidimo kako je prošlo na sličnom tržištu. A opet nije garancija ništa. Nešto može biti fenomenalno na 3, 4, 53 tržišta i mi smo 54. i kod nas ovdje sve pođe po krivu. 

Ivan Minić: Znam recimo za ljude koji su se raspitivali, žele da dovedu neke globalne frašize, da to obično podrazumeva prilično veliki fee na početku. 

Kristina Ercegović: Tako, i veliko ulaganje. 

Ivan Minić: Veliko ulaganje i uslove koji su jako striktni i vrlo ozbiljni. A onda i nekakav, nekako učešće u uspehu, odnosno nekakav procenat u svemu tome. E sad, jedno je kad je to Starbucks, Burger King, Dunkin Donuts, šta god. A potpuno je drugo kada si ti neko koja je napravio nešto ovde u Srbiji ili Hrvatskoj ili u regionu i sada treba da se širi, ne može baš da očekuje da taj model funkcioniše na taj način. Da će dobiti pola miliona eura i sve što uz to ide. 

Kristina Ercegović: Neće. 

Ivan Minić: Šta može da očekuje da će dobiti? Odnosno šta bi trebalo u svojoj glavi da očekuje i šta je pravi motiv da uopšte krene u to? Pošto se verovatno obogatiti brzo neće. 

Kristina Ercegović: Neće se brzo obogatiti. Apropos Starbucksa, evo, odustali su od našeg tržišta, jer su videli da Hrvati na totalno drugačiji način ispijaju kave. Ali dobro, općenito onaj ko misli da će se na bilo koji način brzo obogatiti preko noći, može mu se kratkoročno posrećiti kao što može neko dobiti na lutriji, ali nije to to. Moramo se izgraditi kao osoba koja je na toj razini da primi taj uspjeh i novac. Nekakvi, ono što može očekivati, znači pričamo sa strane nekoga ko odabere franšizu kao način da raste i razvija svoj biznis. Pa to su neki manji iznosi, ali u svakom slučaju povoljnije puno nego da kreneš sam, da otvoriš firmu, da imaš zaposlenike na plaći i puno problema. To su nekakvi inicijalno manji iznosi, možda desetak tisuća eura ili par desetaka tisuća eura plus neki postotak, tri do pet posto godišnje. Znači to je nešto što možemo očekivati i obično prvoj i drugoj franšizi dajemo manje, samo da je uzmi, samo da se dokaže i da ti imaš dva, tri primjera dobrog nositelja franšize da onda možeš dalje prodati lakše. 

Ivan Minić: Ono što isto postoji kod nas, sigurno postoji i kod vas ne znam, ali siguran sam da postoji je prodaja franšize u okviru iste zemlje, gde ti imaš određeni broj objekata, ali ako hoćeš da u nekom delu grada koji ne pokriva, možeš da kupiš celu. 

Kristina Ercegović: Možeš kupiti taj master franšizu, da si ti glavni za određenu zemlju, pa onda ti od koga si kupio ti odredi, možeš imati toliko tih u tom gradu, veličine te, znači ono, postoji uvjeti. Zapravo to je jako, jako dobro razrađen biznis. Kod nas u Hrvatskoj je vrhunski stručnjak za to, Andrija Ćolak, on je od Surf and Fries-a napravio genijalan posao u X zemalja.

Ivan Minić: I nije uspeo u Beogradu. 

Kristina Ercegović: E da, nije ni u Rijeci baš, dakle da. 

Ivan Minić: Ali u Beogradu ima bukvalno, od najstrožeg centra grada je bio udaljen 30 metara. 

Kristina Ercegović: Da, da. 

Ivan Minić: Na mestu koje je jako vidljivo, lokal koji je bio jako lep, ja sam zapravo otišao dva puta i probao, i treći put kad sam hteo da dođem, već je bilo zatvoreno. Čuli smo se nedavno, doći će verovatno na konferenciju, možda i u podcast, i to mi je super interesantna priča koliko je uspešna i koliko je dobro bila spakovana. Ja sam se oduševio kad sam došao. 

Kristina Ercegović: Pa da evo ga u Saudijskoj Arabiji, u Meksiku, svuda ga ima. Da, pa to ti je to ono što kaže, nije sve do nas. 

Ivan Minić: Ali to ne znači da će uvek… 

Kristina Ercegović: Nije sve do nas, nije sve do nas, da. Nema garancije za ništa u životu. Jedino što će se dogoditi je da svi ćemo umriti, moramo platiti porez, ostalo nema garancije nikako. 

NAUČENE LEKCIJE

Ivan Minić: Ok, prošlo je 22 godine. 

Kristina Ercegović: 22, da. 

Ivan Minić: Što je dosta. 

Kristina Ercegović: Da. Počela sam s 26, za one koje računaju koliko ona ima godina. 

Ivan Minić: Šta su najvažnije lekcije koje si naučila i šta bi… Da li bi nešto uradila drugačije? 

Kristina Ercegović: Puno je bilo lekcija. Ono što se ja sjetim uvek na početku kad sam kretala u posao, koristila sam zapravo mentore, a da nisam bila svjesna da koristim mentore. Tako da to je jako dobro da sam napravila. To bih svima savjetovala, da učiš od drugih i od tuđih iskustava. Jedna od kolegica je radila istu korporaciju koju sam ja radila i ona mi je rekla, pazi samo da te, kao ti si dobra osoba, divna, pazi samo da te sve to što te čeka ne promijeni. Tako da mislim da je najvažnije biti i postati i ostati čovjek. Znači da unatoč svemu što će se izdogađati na tom putu, da mi ostanemo svoji. Jedna od knjiga koju sam napisala je, naslov je “Najveći si kad si svoj”. Ljudska strana biznisa je podnaslov. Znači, mislim da je to jako jako važno da je to sve. A što bih drugačije napravila? Gle, iz ove perspektive mi se čini par stvari da bi totalno drugačije, ali ne možemo jer mi sad imamo znanje i iskustvo koje onda nismo imali. Znači, jednostavno, tad nismo mogli napraviti. Ali ono što bi svakako svima savjetovala, da se malo kasnije ženimo, ne baš u dvadesetima, jer ne znamo ko smo mi. A kamo li ko je druga osoba? Ne mislim pritom ništa loše, nego jednostavno treba vremena da mi upoznamo sebe. Ko smo mi, koje su naše potrebe, želje i šta želimo uopće u životu. A ženama bi savjetovala da ne mijenjaju prezimena, jer nije baš zgodno. Napraviš biznis i brand od jednog prezimena, onda promijeniš to pa sve iz početka. Znam, nisam tradicionalna žena. 

Ivan Minić: Meni je to sve okej, ja imam problem sa dodavanjem prezimena. Sve drugo mi je u redu, ali sa tim imam baš ozbiljan problem. Sigurno tamo negde postoji neka mala Kristina koja ovo sluša. Možda nije tako mala, ne mora da bude to- možda ne mora da bude ni Kristina, možda je Kristijan, nije važno. Ali tvoja priča, iako dopadljiva, simpatična i blesava, i vrlo poučna, ako ne mogu da budem pozitivan primer, mogu da budem strašno upozorenje. Šta bi njima preporučila, uzevši u obzir koliko se stvari promenilo u ovih 22 godine, koliko je sada mnogo toga dostupnije, a koliko je kao posledica toga što je mnogo toga dostupnije i koji ne zna ništa. Jer se vodi time da ne moram da znam ništa ako mi je dva klika daleko, a meni se nekako čini da nije poenta u tome koliko je klikova daleko.

Kristina Ercegović:  Iznenadiće te odgovor jer je on sad drugačiji, jer imam nova znanja. Prije pola godine bi bio drugačiji nego danas. Znači svima bi za početak savjetovala da poštuju roditelja, da im zahvale za život i da ništa drugo ne očekuju od njih. Da oproste roditeljima jer mi kao djeca samo promatramo roditelje kroz ulogu funkcije. Funkcija roditelja. Što mi je ili nije dao, dala, napravila, napravio. Znači prihvaćanje i poštovanje roditelja, opraštanje svima za sve, opraštanje sebi za te takozvane pogreške. To je broj jedan. A onda ono što sam rekla više puta, da budemo svoji, da budemo čovjek i da nikad ne radimo ono drugima što ne želimo da se napravi nama. Jako je bitna intuicija da slušamo sebe i kad god nam se čini da smo ružno pače da samo jednostavno idemo potražiti te labudove jer je sve okej. Nismo ludi, nego smo jednostavno drugačiji. Ima još luđaka. Treba naći te svoje luđake koje dijele naše vrijednosti. 

Ivan Minić: A kako pronaći hrabrost? 

Kristina Ercegović: Hrabrost prvo imamo je svi, ne moramo ni pronalaziti, a imamo je svi ako svjesno pravu definiciju hrabrosti. Mi često mislimo da su hrabri oni ljudi koji se ne boje, ali ne. Svi se bojimo. Hrabri su ljudi oni koji poduzmu akciju unatoč tom strahu. Dakle, svi se bojimo, ali mi hrabri poduzimamo akciju. 

Ivan Minić: Kako da napravi tu promenu u svojoj glavi? 

Kristina Ercegović: Tu dolazimo do onoga kad mene pitaju šta treba kad kreneš u posao. Šta ti treba? Treba ti dobar advokat, treba ti odličan knjigovođa, ali Boga mi treba ti i dobar psihoterapeut. Trebamo raditi na svojoj glavi, na uvjerenjima, jer sve vam je to u glavi. A kako? Oćemo li sistemske konstelacije, ABCD, 156 tehnika, klasičnu psihoterapiju, ne znam šta. Treba raditi na sebi, treba naći način, tehniku, alat, koga god. Sve radi, sve funkcionira i ono što se kaže kad je učenik spreman, učitelj će se pojaviti. Dakle, rad na sebi i ono što sam u nekom trenutku bila spomenula. Koji god problem imamo, tri puta više poraditi na sebi, a onda na biznisu. 

Ivan Minić: Šta je dalji plan za zaokret? 

Kristina Ercegović: Ne znam. Ne znam, i znaš šta je super što treba češće doći u to stanje, ne znam. Jer je onda zapravo polje svih mogućnosti sve otvoreno. Nekad kad smo previše isplanirani, malo se možda nekada i ograničavamo. Da si me pitao prije mjeseci i pol šta mi je dalje plan, ne bi nikad rekla da ćemo promijeniti ime portala i da ću napisati knjigu. Ne radi se o novcu, radi se o nama. Ali evo, to smo upravo napravili u mjesec tada. Šta je sljedeće? Ne znam konkretno. Ono što sam sigurna je da misija ostaje ista i da ću dati uvijek sve najbolje od sebe. 

Ivan Minić: Dobro. Očekujemo dakle u ovoj godini više Bizins Kafea i da se na njima družimo. Naravno svi koji te prate znaće kad se šta gde dešava. To nikad nije bio problem. Hvala ti puno što si podelila ovu priču. Jer drugačija je od većine onih koje su bile ovde, iako je svaka bila autentična na svoj način i svaka je bila čudna. Jer meni nije interesantno da ovde dovodim generičke ljude da slušamo njihove priče. Siguran sam da će nekog inspirisati i siguran sam da će tvoj inbox imati još. 

Kristina Ercegović: Hvala tebi puno na pozivu. Bilo mi je i čast i zadovoljstvo. Tu sam za sve koje imaju potrebu napisa Draga Kristina i onaj nastavak iz-od toga. 

Ivan Minić: Hvala vam što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno. Komentare ostavite na zato predviđeno mesto na YouTube. To bi bilo to. Mi se vidimo ponovo naredne nedelje. Hvala što ste gledali ovaj video.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.