Audio zapis razgovora:
Transkript razgovora:
Ivan Minić: Moj današnji gost u Pojačalu je moj dragi prijatelj Nikola Pejović, poznat kao Dica, nesuđeni muzičar, a silom nateran u finansije koje je na kraju zavoleo. Pričali smo o njegovoj karijeri i njegovom životu, ali i o svemu tome što ne znamo o finansijama, zbog čega nam je uvek kvalitet života lošiji nego što bi trebalo da bude. Takođe, pričali smo o tome koliko ljudi koji vode firme ne razumeju suštinski kako funkcioniše bankarski sistem i kako oni da od tog sistema dobiju ono što najviše žele. A pričali smo malo i o muzici. Znam koliko mu je važno. Uživajte.
Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:
Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.
Kompanija Orion telekom nudi jako veliki broj usluga iz domena informacione bezbednosti, zaštite podataka i IT održavanja. Jednom rečju Orion telekom je sistem integrator i ukoliki tražite partnera za domen kibernetičke bezbednosti oni su prava adresa za vas. Ukoliko niste svesni trenutnog nivoa ranjivosti vaše kompanije, ne znate kako da zaštite infrastrukturu i podatke, kao i kako da otkrijete potencijalne pretnje, vreme je da nešto uradite po tom pitanju. Stručni tim Orion telekoma vam je na raspolaganju za sva pitanja i informacije – pišite im na biz.prodaja@oriontelekom.rs ili pozovite 011 4100 007
Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.
Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome.
Ivan Minić: E pa Dico, dobro mi došao.
Nikola Pejović: Bolje te našao.
Ivan Minić: Da ne bih ja pokušavao kao čovek koji se ne razume u finansije nego više ovako hobistički, da objasnim čime se ti sada baviš, aj ti probaj to da nam složiš u par rečenica.
Nikola Pejović: Aj bolje ti. U poslednje vreme ono što ja radim je da sa manjim prvenstveno IT kompanijama, možemo da pričamo o tome zašto, shvativši da one ne vode dovoljno računa s svojim finansijama, što je meni bilo vazda šokantno jer imaju fantastične klijente i sve je to posloženo kako treba, a nešto što ti je jedan od tri osnovna stuba funkcionisanja firme finansije, time se nekako ič ne bave. I to je meni bilo s jedne strane šok, s druge strane u pa, evo posla. Tako da zapravo volim da verujem da pomažem manjim kompanijama da ostanu finansijski stabilne kako bi mogle da rade šta su im već planovi. U što sam ovo dobro rekao.
Ivan Minić: I da ne urade nešto užasno glupo.
Nikola Pejović: U najmanju ruku.
Ivan Minić: Dobro. Ono što u principu najčešće radiš u vrlo pojednostavljenom obliku su ljudi mogli da čuju jesenas na DigiTalk konferenciji u Nišu sa vrlo slikovitim primerima jer IT-ovcima mora da se stavljaju sličice.
Nikola Pejović: A tako sam ga i ocenio i baš mi je drago, znaš malo sam imao zen kao ja znaš, i ovaj smarač sa Excel tabelama i zato sam ga malo, što bi moje profesorske fakultet vulgarizovao, ali ne na način da izgubi smisao. Tako da stvarno mislim da su ljudi skapirali šta, kako i zašto.
Ivan Minić: Imaju dva naziva za taj pristup. Prvi naziv je, je li možeš ti to meni, na primer, iz života. A drugi naziv je čuvena izjava Srđana Šapera, kad god neka kampanja bude fantastična, ali previše sofisticirana, poseljači. Uvek u Pojačalu se bavimo tim problemom geneze bolesti. I krećemo uvek u ista pitanja, mančmelo pitanja. Šta si ti hteo da budeš kad porasteš?
KAD PORASTEM BIĆU
Nikola Pejović: Ej, ja sam hteo da budem bubnjar. I stvarno sam se mnogo ložio na to. Zapravo i dan danas se ložim. Neka nisam sad nešto razmišljao, kao ja sam hteo da budem bankar, finansista, vlasnik firme. Ne, stvarno sam se još kao klinac ložio na muziku. Znaš što je čudno? Mama je imala zvanično muzičko obrazovanje, tj. niže muzičko, ali me zapravo tata, na to mi sam stvarno mnogo zahvalan, kad sam imao pet godina, kupio mi je gramofon, predao mi je svoje ploče i to je stvarno kul ploče. I sad nije kao, vidi kako je on kul. Majke mi je bilo. Stonesi, Beatlesi, Bowie i na ovo sam posebno ponosan. Kraftwerk. Jer Jugoton ili neko je 79. izdao Kraftwerkov Man Machine album i ćale vidu da je to kao nešto interesantno. Dao mi je svoje ploče. Bilo je to i nekih disko stvari tipa Bonije, Maba, Levo desno, ali ovi su mi stvarno baš bile važne i on je onda krenuo na svom hi-fi-u da sluša isključivo klasičnu muziku i zabranio me da pipam više njegove gramofone. Jer kao klinac, kad sam bio još manji, znaš, gramofon to je zanimljivo nešto, tu je kao ćale na poslu i ja onda doguram stolicu, popnem se i tamo uključujem taj HSR, evo jedno pojačalo, nije loš zvuk davalo, i onda znaš tu ja nešto petljam oko ploča i kao mama, ćale stiže, ja brzo sasuljavam se, znaš, kao sve, ono, kao stavim, znaš, ništa ja nisam radio. Dakle, zapravo sam se oduvek ložio na muziku, pa i danas, a mnogo sam zahvalan tati što mi je dao da slušam svoju muziku, to sam onda, znaš, video kao ima, bre, ono, dobre muzike i nekako ritam mi je uvek bio iz nekog razloga fascinantan. Ja na kraju, mislim, ja sam imao kao i nekakav šatro muzičar, ja bas gitaru sviram, ne sviram bubnja, mislim, ono, nisam ginekolog, ali mogu da pogledam, mogu da onako uzmem da lupam nešto, da držim ritam, da to liči na nešto, ali generalno, tako da nisam skroz ostvario svoj dečački san, prešao sam na bas gitaru, ali umem i bubnja, ali bubnjar, definitivno, i mnogo sam srećan, znaš, muzika je meni ozbiljno najvažnija stvar u životu. Znaš, ona pitanja kao šta bi nosio na pusto ostrvo? Muziku, bre. I pristup novoj, pristup novoj muzici. Znaš, nisam u fazonu ono kao muzika umrla sa Led Zeppelinom, sa Black Sabbath-ima, sve to pratim, volim, al pratim i dobre nove muzike, majke.
Ivan Minić: Ima i izbor koji je neverovatan, i mnogo lepo je stvari što dobar deo ovih aplikacija, iako možda ne nudi najkvalitetnije snimke svega toga, što mi obično uglavnom ne čujemo tu razliku, nudi ti vrlo često mogućnost da otkriješ nešto, jer, jebi ga, mašine nas znaju bolje nego što mi znamo sebe.
Nikola Pejović: Apsolutno, mislim, skroz je tako. I meni, i Tidal-i, i Spotify provale nešto nove. Znaš kako ima previše muzike i ti nema šanse da sve to ispratiš, a ima super kvalitetne muzike u raznoraznim žanrovima. Recimo meni su pre, ja stvarno volim da pratim muziku, ali o dark folk muzici ništa ne znam. Ali sam čuo jednu, dve, tri stvari, kao čuo da je stvarno dobro. Iako mi je američka country folk muzika nikad nije bila moja šalica čaja, ali sam provalio da ima bre i tu kvalitetne muzike. To je problem kao Italo disco muzika iz 80-ih. Tu imaš gomilu, ali gomilu đubreta koju moraš da pretražiš da bi našao vrhunske trake. Vrhunske, možda ih ima 100, dobro, verovatno i više, ali da bi iskopao 20, ti moraš da pretražiš 5000 neopevanih budalaština. Kao, da li je ovo neko stvarno snimao? I nemaš vremena za to, i onda mnogo je lepo što Spotify, Tidal-i, slični, jer oni pretpostavljeno rade po principu, a, ovo se ljudima sviđa, ili sve tako i naprave neko sortiranje na nekom ogromnom uzorku i otprilike ti izbace nešto što liči na nešto.
Ivan Minić: Siguran sam da svako ima neki svoj algoritam, ali da zapravo u velikom procentu slučajeva uspeva da pogodi šta je to nešto što nas radi i što nam je interesantno. E sad, zašto ja sve ljude pitam šta su hteli da budu kad porastu? Zato što ne znam niko ko je uspešan i srećan, a da nije našao način da to nekako ugradi u svoj odrasli život. Pa, kroz hobi, kroz nešto, ti to imaš vrlo ugrađeno u svoj odrasli život.
Nikola Pejović: Ne tako je, tako je, ali to stvarno tako treba, ja mislim. Ti se, pretpostavljam da ako si o tome maštao kao dete, to je iskonski nešto što ti želiš. I onda, ako nađeš bilo koji modalitet da koliko toliko to, znači, nisam profesionalni, ne živim od muzike, ali zaista mi jeste hobi koji me ozbiljno ispunjava i mislim da je važna stvar da pratiš svoje snove.
Ivan Minić: Imam ja jednu poznanicu, prijateljicu koja se bavi ronjenjem i koja je jako uspešna i ostvarena u finansijama i bavi se time. Ja svima kažem kad neko krene priču o tome šta, kako, gde, ona se bavi finansijama da bi mogla se bavi ronjenjem. Znači, njoj je prva stvar to. Finansije su nužno zlo, jer kao… Može se kupiti kisela voda, može se kupiti boca, može se kupiti šta god, može se platiti to putovanje. Da bi to moglo. Kad si bio mali, bio u osnovnoj školi, je li bilo nekih tu ljudi koji su ti bili zanimljivi, koji su ti otvarali neke vrata, neke prozore po glavi, palili ti neke lampice, zainteresovali te za neke teme. Kako ti je uopšte bilo u osnovnoj i srednjoj školi?
Nikola Pejović: Mislim, okej, ali ono, ko o čemu, baba u štipcima, a ja u muzici. Znači, realno, znaš, imao sam tu jednu prilično, kako bih to rekao, muzičko-fašistički pristup u fazonu. Ako mi se ne sviđa to što slušaš, nemamo mi šta ni da pričamo. Znaš, mnogo kasnije sam shvatio, na primer, meni, lično, narodnjaci su, ja tu muziku stvarno ne volim, prosto mi je bez veze. I to do nivoa, kapiram ja da Toma Zdravković nije isto što i Ljubka Stević. Ali mi nije ni toliko različito. I onda slušao ti Tomu ili whatever, nemamo mi šta da pričamo. Mnogo kasnije sam shvatio da je to zapravo bio pogrešan pristup da zapravo sebe lišim poznavanja nekih jako zanimljivih ljudi posmatrajući ih samo kroz to šta slušaju. Jer sam te kasnije shvatio da ljudi, kad ih pitaš šta slušaš, i on kaže sve šta, što meni kao kosa na glavi, kako misliš svašta. Ili kao sve što mi se sviđa, keve ti, razumem, ali šta? Nemam pojma, pustim radio, nervni slon doživim. A zapravo sam mnogo kasnije shvatio da ne znači muzika ljudima isto. Nekome je to kao okej, super mi, ili sviđa mi se, ne sviđa mi se, ali sad kao da ja tu ulazim u drugu, treću i petu dubinu, to se ne dešava ljudima. To sam mnogo kasnije shvatio kažem da sam postao prijatniji čovek nekom drugom.
RANO OBRAZOVANJE
Ivan Minić: Kako si ti kroz obrazovanje došao do profesije kojom se baviš? Šta se dešavalo? Jel ti je išla matematika?
Nikola Pejović: Da. Aj sad, pazi, meni su mama i tata univerzitetski profesori. Mama medicina, tata elektronika. Znači sa tatine strane inženjerski pristup, a sa mamine medicina, znači prirodne nauke generalno. I ono na čemu sam večno zahvalan svom tati je inženjerski pristup u svemu. Ja sam ekonomista, nisam inženjer, ali ono što me je naučio, a nisam shvatio da me je naučio, zapravo taj inženjerski pristup je ti hoćeš da razumeš kako stvari funkcionišu u svojoj suštini. I to je mnogo primenjivo za sve što radiš. Kada učiš, ja recimo prve dve godine sam bio ono kao prilično student na ekonomiji, ali zapravo kad sam shvatio, kad sam pričao sa jednom profesorkom i skapirao da zapravo je mnogo bitnije razumeti kako stvari funkcionišu. Kad sam razumeo kako od prilike funkcionišu ekonomski zakoni, tog momenta mi je postalo mnogo lakše da učim. Krenuo sam stvarno od devetke i desetke da spuštam u indeks. Ne zato što sam više učio, nego zato što sam kvalitetnije učio, jer sam razumeo kako stvari funkcionišu. Ne mogu ja možda da ti kažem definiciju u reč, ali ću razumeti kako stvari funkcionišu i spustiću ga na nivo toga konkretnog, što je zapravo inženjerski pristup. Ti razumeš kako se stvari dešavaju i onda neka konkretizacija, pa dobro deluje taj, taj i taj zakon. I onda će rezultanta svega toga biti to i to. To je meni jako pomoglo, ali zapravo nikad nisam… Matematika mi je dobro išla u osnovnoj školi. U srednjoj, barem fakat nisam imao dobrog profesora matematike, što je jako važno za nadalje. Iako sam išao u matematičku gimnaziju i sve to, ali sam u trećoj i četvrtoj godini gimnazije imao ozbiljno genijalne profesore u trećoj filozofije, u četvrtoj sociologije, što ne bih očekivao u matematičkim gimnazijama, ali bili su totalni kraljevi, barem za mene. Shvatio sam zapravo da se meni to stvarno sviđa, da razumem kako svet funkcioniše, to je društvo funkcioniše, što je neka sociologija, a šta ljudi tripuju i kako razmišljaju. Na primer, ja se ozbiljno ložim na Hegela, koji je super i konfuzan i kompleksan, ali seo sam pa sam razmišljao šta je pisac hteo da kaže i relativno ga shvatio. Meni se te stvari sviđaju. I onda imaš lošeg profesora matematike, znači nisi dobar iz matematike, elektronika verovatno otpada, logično bi bilo medicina, međutim, ima tu sad stvarno jedna stvar. Neću ovim nikog da uvredim, a i da hoću baš me briga, to je fakt. Dakle, deca profesora medicine mnogo lakše završavaju nego deca koja nisu deca profesora medicine. I ja znam šta bi se meni desilo. Tu sam stvarno ponosan na sebe da sam tako razmišljao. I bio sam mi sa mamom pričao, vidi, ja inače mislim da nisi za medicinu. Ne, u stvari bila je brutalnija. Ti i medicina? Ma daj. Znaš, mama je profesor, njena rođena sestra, znači moja tetka je bila hirurg, njihov tata, moj deka je osnivač i prvi dekan medicinskog fakulteta u Nišu. Zašto to pričam? Ne kao, wow, koji si ti faca? Ne. Nego, znaš li ti kako bi ja završio te fakultete? O, Đukićev unuk, ajmo, desetke pozdravi kući. I onda, pošto ja sam unuk svog dede, znači ja ne bih mogao da budem neki lekar opšte prakse, nego hirurg, brate, što je otprilike kruna medicine. Hirurg, loš đak, otprilike ubija ljude. Znaš, drugo je, i onda sam kao išao, ekonomija, pa dobro, šta upropastimo preduzeće, niko neće umreti, ovde umiru ljudi, znaš. Tako da, mislim, tako sam izbacio medicinu, stvarno, dobro sam rezonovao, jer jeste tako. Deca profesora lagano prolaze na fakultetima. Ja bih možda prva, dva, tri ispita učio, jer kao, znaš, ne smer da se izblamiram, posle kao ti vidiš, oni te i ne pitaju, u ljudskoj prirodi je linija manjeg otpora. To bi se tako desilo, i onda sam rekao, okej, nećemo to tako da radimo. Ložio sam se na političke nauke, zbog filozofije ovoga onoga, ali ježio sam se ideje da budem podstanar, jer Politički faks je u Beogradu. Nisam voleo da budem podstanar iz prostog razloga što ja imam taj sadistički momenat da ako mi se, sad više ne, ali ako mi se u tri noću mi dođe da sviram bas gitaru na pojačalu uz glasnu muziku, ja ću to i da uradim. Imao sam relativno tolerantne komšije, ali shvatio sam da to kao podstanar ni u ludilu ne mogu da radim. Majke mi, to je bio razlog kao okej, ne mogu ja sad tu da se smaram da budem podstanar, ostaću u Nišu, drugari kao je, znaš što, mi ćemo na ekonomiju, ekonomija, ajde, važi. Hoću da ti kažem, prilično glup način da izabereš svoj život, neozbiljno je, bilo, ali nisam o tome tako razmišljao i znaš šta, nikad, stvarno nikad nisam požalio. Majke mi, znači nikada nisam bio fazon, ja, brate, možda nije trebalo ekonomiju, možda je trebalo elektroniku, umetnost, muziku ili šta god. Ne. Nekako se ispostavilo i to stvarno kroz ceo moj životni, zvuči pretenciozno, znali kroz moj životni put, nekako sve je imalo smisla. Inženjerski pristup koji sam dobio od tate mi je pomogao da i u ekonomiji bolje razumem kako zakoni funkcionišu i kako će se to manifestovati na konkretnom primeru. Nakon toga će se desiti da šta god budem radio u životu, razumevši zakone, imajući, recimo zakone ekonomije, pošto ok, fakat, idem na nešto što ima veze s ekonomijom, i imajući taj inženjerski pristup, sve što sam radio posle mi je, sada sa ove distance kad gledam, super sam stvari naučio. Stvarno sam svakakve neke raznorazne, ali interesantne stvari naučio da bi danas mogao da kažem da svet malo bolje razumem… Ne čak malo, opet pretenciozno, relativno razumem kako neke stvari funkcionišu i onda mi pomaže da se bolje snalazim u životu.
Ivan Minić: Što ti kažeš, prirodno je da ljudi prate liniju manjeg otpora, ali ljudi koji dolaze u Pojačalo su oni koji komplikuju sebi život. Tako da…
Nikola Pejović: Jasno je. Hvala što si me pozvao.
ZNAČAJ EKONOMIJE
Ivan Minić: E sad, ekonomija je super korisna, i u suštini svako bi trebalo da ima nekakve osnove ekonomije i osnove upravljanja finansijama u svom životu, jer bi to verovatno bio mnogo kvalitetniji život. Apsolutno. Ekonomija ima mnogo podoblasti, mnogo usmerenja na koja može da se krene. I imali smo ovde u gostima razne ljude sa raznim odabirima u tim situacijama. Neki od njih su odabrali stvari koje im nisu legle, koje im nisu prijale, gde prosto nije bilo posle onog prostora za napredovanje, odnosno, vrlo je bilo cap-ovano to dokle ti možeš da stigneš i šta možeš da radiš. To je u Beogradu obično odluka koja se donosi na drugoj godini. I od treće da kreće usmerenje. Moguće se to menjalo, ali u nekim mojim generacijama je to bilo otprilike tako. Prve dve godine je ko preživi, onda se može da bira šta će u životu. Slično je bilo i na ostalim fakultetima. I u Beogradu se u tom periodu nekih moje generacije i onih koji su neposredno bile posle toga, su se dosta neke revolucionarne stvari dešavale na fakultetu i dolazili su neki prilično cool, moderni, nove smerovi. Znam ljude koji su ih završavali, bili su uglavnom vrlo zadovoljni svim tim. Kako je u tvom slučaju teklo to kao specializacije?
Nikola Pejović: Vidi, na faksu, kad sam izašao sa fakulteta, nisam imao pojma šta ja sad s ovim znanjem mogu raditi. Inače da, finansije stvarno i ekonomija, malo neko bazično razumevanje ekonomije, mislim da bi bilo jako dobro već od nivoa osnovne škole. Makar ne moraš ti da se baviš time, ali neke bazične stvari da razumeš. Da se razumemo, nije kvantna fizika. Ekonomiju možeš da svedeš na tri zakona, a na kraju dana ćeš je svesti na jedan koji je zakon ponude i potražnje. I neverovatne derivate koje izlaze iz toga. Znači, da su to ljudi razumeli kao što sam ja razumeo u četvrtoj godini srednje škole, zahvaljujući profesoru sociologije, koji majke mi mi je oči otvorio, da razumem kako te stvari šljakaju, mislim da bi takve stvari trebalo da se uče i mnogo ranije. Faks konkretno, stvarno kad sam izašao sa faksa, nisam se osećao kao da imam neke veštine i znanja, da ja sad uzmem šta god radim, pride nisam imao pojma šta bih radio sa tim. Ali ja sam ono dovoljno mator da sam baš hvatao to zlatno doba, kada ja sam završio faks otprilike godinu, dve, tri, pre nego što su krenule velike banke da dolaze. Znači 2002. je došla ova MFB mikrofinansijska, to je postala ProKredit. Vidiš, i oni su tada raspisivali konkurs za radnike. I naravno prijavim se ja, prijavi se i kum on prođe, a mene na intervju žena koja će biti direktor filijale u Nišu, Nemica neka, Andreja nešto, priča ono, ona meni tu otprilike još nešto, ali kao interesuju se oni za mene, i naravno ja krenem, a vidi ja muzika, znaš, ja imam band evo, nedavno smo snimili spot, on se vrteo, mi smo prvi niški band koji je imao spot na MTV-u, u širinu a ona mi je rekla, ok, u redu, i doći smo da pričamo o banci, a ja došao samo, zamisli koji sam ja frajer, šta mi se desilo, i jednog momenta, znači, opasna je bila, “bend or bank”. I ja kao, ono, moj mentalni proces, razmišljam i tu otprilike izgovaram, ok, kao ja razumem ovo pitanje, ja znam šta ja treba ovde da odgovorim, i znam što želite da čujete, ali sama činjenica da vam nisam već rekao je verovatno bezveze, tako da biću iskren, kao, band. Treba li da kažem da nisam dao bio posao. Ali, mnogo je ono, interesantno, i onda sam krenuo da radim na radiju, Bože, kakav šok, prvo kao DJ, ali pošto sam tu već, već sam radio bio i pre, pa je, to je bila stanica koja je bila protiv Slobe, pa smo bili zatvoreni 98. pa 2001. ponovno. Bla bla truć, nije to sad ni toliko važno. U svakom slučaju već radim, a tada već je završio fakultet i, kao ajde malo da se interesujem za prodaju, za ono. I ja koji sam, ovo možda bude šokantno, ali ja sam bio ozbiljno stidljiva, povučena, introvertna ličnost. A pogledaj me sad, daš mi mikrofon, u nekom momentu ćeš da mi kažeš, daj bre, daj bre, daj ja nešto da kažem. Dakle, tada sam krenuo da radim na radiju, sve više sam krenuo da se bavim prodajom, sve manje je tonske smene. I tu, i mnogo sam zahvalan stvarno vlasniku te stanice, jer ona je bila članica ANIMA, znači to su isti onaj, jel Sloba nas zatvorio, pa posle je, kao, promenila se vlast, ali kao ajde da pravimo da ljudi, znači finansijeri iz inostranstva su bili u fazonu daj da, nećemo da ti dajemo ribu, nego ćemo te naučimo da pecaš. I onda je bilo zaista puno tih sesija i seminara o prodaji, i stvarno su bili fantastični likovi koji su dolazili, i mene je vlasnik slao, tako sam išao kod pokojnog Sakana na pasam i Džamića, stvarno dobra ekipa, znaš sad kao 20 godina kasnije ti vidiš da su ozbiljni zverovi bili ti koji su ti držali predavanja, i nekako sam se zainteresovao za to, i naučiš i prodaju, stvarno mi je promenila život. Kad ti prodaja uđe u krv, ti prodaješ sve, ti prodaješ, i kad te pitam jel hoćeš vodu, ja ti prodam. Znači, ono, prosto to je jače od tebe, i od introverta me napravila onim što sam danas. Dosta sam ovladao veštinom prodaja, prilično smo lepe parice zarađivali na radiju, ja dogurao do pozicije direktora prodaja i marketinga, a da, u paraleli sa tim sam i šest meseci bio asistent na nekom privatnom faksu, na marketingu. Znači, malo sam kao i teorijski radio, i praktično, i to je ono što sam stvarno davao, da kažemo, vrednost i tim studentima jer sam im pričao, znači, ne one teorijske stvari, jer ako si išao pre 15 minuta si me pitao, ono, kao fakultet i to, evo, vratio sam se na to. Dakle, tu su bila teorijska znanja, a ja sam uspeo sada sa nekim svojim iskustvom da povežem teoriju i praksu i da tim studentima kao nešto stvarno i pomognem, da bolje skapiraju o čemu se ovde zapravo radi. Jer ja kad sam izašao sa faksa, pojma nisam imao čemu to sve služi, a uz to i ne radi. I onda, ovo, dosta sam postao dobar u prodaji i da bih krenuo da držim privatno i treninge iz prodaje, raznoraznima, i osiguravajućim kućama i bankama, pro kredit banci. Znači, ali ova je veća otišla, da. U međuvremenu, dok sam radio na radiju, imali smo ih kao klijenta, tako da smo ostvarili tu jedan lepo odnos. Krenuo sam, znači, da… Zamolili su me da održim trening iz prodaje njihovim ljudima, što sam sa velikim zadovoljstvom i uradio, i nakon toga su mi dali ponudu za posao. Znači, recimo, četiri ili pet godina kasnije u odnosu na inicijalno kad su došli. Mi dalje je dovoljno dobro i u dovoljno dobroj banci da mogu mnogo od toga naučiti. Pro kredit, što mislim da više danas ni oni ne rade, ali tada, 2003., 2004., 2005. su… Znaš koji mi je biznis model bio? Ovaj. Platićemo vas manje nego što plaćaju na tržištu druge banke, ali ćemo da vas napravimo, ako hoćete da učite da stvarno budete dobri u tome, da imaju oni tu neku svoj kredit, akademiju, sve se sećam. Dva meseca sam proveo u Beogradu, kada sam krenuo da radim kao corporate sektor, ti dobiješ plan rada iz dana u dan. Dva meseca u napad, znači dobiješ danas si ovde, sutra si ovde, na kraju svaki nedelje test. Znači, ozbiljan rad sa ljudima. I tu sam zaista solidno naučio o bankarskom poslu. Znači, ta dva meseca obuke su bila prava obuka. Ja ne verujem da danas i jedna banka to radi, jer kažem, biznis model im je bio, platiću te manje, naučićeš puno, ti ćeš da budeš stvarno kvalitetan kadar, ja ću da te, ako je eksploatišem prava reč, ali prosto radićeš kod mene za te pare neko vreme, dok jednog momenta me pozovu iz hiring agencije da pređeš negde druge. I to je njihov biznis model verovatno i dan danas. Srećan sam što sam tu naučio o bankarstvu jer sam skapirao šta jeste i tek onda ono što sam učio na predmetu bankarstvo pre x godina na fakultetu, sam shvatio, joj čoveče, to li je to? Jer na fakultetu je to super apstraktno, ti ne razumeš šta je ni čemu služi i posle više, čekaj, to je to ono što su mi oni pričali, to je uvek mnogo prosto, stvarno prosto. Znači što ga nisu drugačijo objasnili, ali nisu.
Ivan Minić: Sećam se ja pro kredita u tom periodu što je pro kredit bio tačno preko puta u gradi u kojoj sam živa preko malo veće ulice, ali bukvalno 50 metara vazdušnom linijom i ja sam svoj prvi račun otvorio tamo i moram da priznam, bila je tu neka devojka koja je radila sa kojom sam razmenio mailove i svi 90% stvari se završava mailom i sam morao ni da idem tih 50 metara, ali kasnije u životu otvarajući i lične račune po bankama i račune za firmu i sve ostalo, nikada nisam imao tako jednostavan i efikasan proces toga kao tad prvi put u pro kreditu. Ja sam tu banku ozbiljno zavoleo. Vremenom, život ti se svede u suštini na to da ti biraš banku po tome koja ti je fizički najbliža. Ta filijala je zatvorena, prva sledeća filijala ja moram da sednem u kola i da provedem neko vreme i da poginem tamo tražeći parking i ja neću ostati u toj banci jednostavno. Posle se desilo i ove neobanke i sve ostalo, ali kao u realnosti, kad gledaš malo gde su i računi firmi i sve ostalo, to su banke koje su ti fizički blizu, do kojih možeš da odeš peške ili od lokacije gde ti je posao ili od lokacije gde je ti kući. Kad smo radili neke istraživanja na tu temu pre par godina sa nekim prijateljima, to se ispostavilo kao jedan od glavnih razloga kako ljudi biraju banke. Ne to da li ima Apple Pay i da li ima ovo ili ima ono, ima određeni procenat koji će zbog toga da promeni banku jer su čudni, ali u suštini to je beznačajan broj. To je mnogo lepo za show off, ali to je u suštini beznačajan broj. Razlog zašto su neke banke velike jeste što su prvo bile velike, a onda su porasle. Prvo su bile velike po broju filijala, a onda su porasle ekstremno po broju korisnika. No, lepo je učiti o bankarstvu i raznim drugim stvarima od Njemaca. K’o kada on to posloži, to sve bude uredno, bude kako treba. I sećam se te jedne stvari koje mi je bila zanimljiva, to sam pričao isto i sa jednom prijateljicom koja u nekom periodu radila u Procreditu kasnije, to je bila banka u kojoj nije default odgovor bio ne može. Što se razlikuje od svih ostalih banka.
Nikola Pejović: Apsolutno, vidi, ja čak verujem da i Procredit danas u fazonu je i ne. Pada, stvarno nije bila.
Ivan Minić: Znači, to ne znači da može, ali nije prvi odgovor ne može.
Nikola Pejović: Daj da vidimo, ako ne može, ne može.
Ivan Minić: Šta si radio? E, znači, bio sam u korporativnom sektoru, odmah što značajno rad sa velikim preduzećima. Kod njih je to bilo od miliona evra prihoda pa na više. I, znači, generalno u bankarstvu ti imaš ili retail ili corporate. Dobro, ima investicije, ali ne bitno. Znači, ili radiš sa stanovništvom, ili radiš sa privredom, pa unutar privrede je ono mikro, mala, srednja, velika. Znači, ja sam odmah radio sa većim preduzećima. Kod njih je fora baš to. Po defaultu ne smem da ti kažem da ne možeš. Ok, ono što vidim da ne može, što se kosi sa propisima, jer to su veliki klijenti i oni treba da dobiju posebnu uslugu. Znači, ti to imaš sada i na nivou ličnog bankara, na nivou fizičkog lica. Ali fizička lica su inače u banci poprilično ograničena šta može, šta ne može. U korporativnom sektoru sve ono što nije eksplicitno zabranjeno može da se uradi ako ima neko koji će to da potpiše. I dan danas ti je po bankama to tako. Znači, tu sam radio sa velikim klijentima, upoznao razno raznu klijentelu, gomilu, ono što je, volim da kažem, gazdi u najgorem smislu reči. Ali sam svašta nešto naučio. Na primer, jedna od stvari koje sam doktorirao je kako, mislim da si obrađivao tu temu na nekom podkastu, kako firma prerasta čoveka, on ne pušta i firma propada. Znači, to je nekih, zavisi ti od branše, pet, šest, deset miliona prihoda, ako ti i dalje potpisuješ virmane ili sve mora da prođe kroz tebe, ne fantaziram da ćeš dovesti profesionalni management. Ali da delegiraš deo odgovornosti na druge, ko to ne uradi, tu je… Ogromne firme su propadale. Ogromne, zdrave, greota ti da vidiš, ali dešava ti se pred očima, ne, nema šanse da pusti.
Ivan Minić: Najočiglednija ilustracija, ako se ti pitaš za nabavku toaletnog papira. Znam ljude koji imaju milijonske…
Nikola Pejović: Da, da, da, ne pitaj me kako znam, ta fora, kao toaletni papir, jesi normalan, ali ono, deluje kao karikiranje, a nije, a nije. Svaki virman, ili oni fazoni, ne plaćam ponedeljkom, razne neke budalaštine, mislim, ej, you name it, they’ve got it. Znači, gomila neke gluposti, tu stvarno vidiš kako ne treba. Kad budemo kasnije pričali, kasnije pričali o IT-u i tim kompanijama, to je ono u što sam se od starta zaljubio. Wow, nisu gazde. Mislim, nisu gazde, nego mladi ljudi koji razmišljaju drugačije. Toga sam se, znači, ovde nagledao prsi pleo.
Ivan Minić: U nekim slučajevima to što nisu gazde im je uništilo sve. Da, da, vidi, tako je, tako je. Znači, ima to sve svoje. Znaš, ja stalno pričam ljudima, i kao kad pričam o tom consultingu i nisam ja sprovodio procese profesionalizacije firme, ja sam pričao sa ljudima koji su mi prijatelji i pokušao da im pomognem to. Ima ljudi koji se bave tim. Ali, znaš, kao, pričam s mladim konsultantom, koji je prošao, by the book, celu školu, ali nema nikakav kontakta sa realnim biznisom. Zna kako to funkcionira u načelu.
Nikola Pejović: Ko ja posle faksa, taj je fazon, znaš.
Ivan Minić: I on kaže, ali to kako oni rade je katastrofalno. Nije to ih je dovelo tu gde su. Da nisu tako radili nikada ne bi nastalo. E, samo je sad problem što to što te je dovelo dotle, neće da te odvede dalje. I ti moraš da shvatiš i da prelomiš to u glavi, što je užasno teško. Iako si insistirao na nekoj izuzetnosti, a u inženjerskim firmama to jeste bila velika stvar, i oni su dobijali poslove zato što su bili inženjerski izuzetni, ti sada treba da prihvatiš da će neko sledeći koji dođe to da uradi 3% lošije. I ti si svestan koliki je problem 3%. Čak precenjuješ koliki je problem 3% u nekim situacijama. U nekim je nedopustivo, naravno, ne može 3% greške da ima, jer 3% greške je…
Nikola Pejović: Da, u nekoj recimo statici za zgradu ili tako nešto.
Ivan Minić: Može bude neprijatno. Ali prosto jedini način da stvar opstane, razvija se i raste, jeste da dođe do promena. I opet, to je o tome smo isto nedavno pričali, kao super je to. Pa dobro, nije problem, nađete profesionalni menadžer. To ne znači da će on biti dobar. To ne znači da će on razumeti, to ne znači da će on na pravi način voditi firmu. Jedan dobar primer te tranzicije motiviše 30 drugih da probaju. Od tih 30 drugih, 5 će na kraju biti zaista uspešno u tome, 5 će biti okej, 10 će napraviti grešku, a 10 neće uspeti uopšte da uđe na tu stranu. I to je normalno. I pri tom, ja lično uopšte ne smatram da je neophodno da firma raste. Odnosno, neophodno je da ona raste, onako kako raste inflacija i sve ostalo. Ali nije neophodno da firma ima 25 ljudi, pa ima 50, pa ima 100. Može uvek da ima 25 ljudi. Samo da se ona na tržišnoj utakmici održava tu gde je, ili malo ide gore, malo ide dole, ali da to bude u nekim kontroliranim okvirima. To je potpuno u redu da ti doneseš odluku i kažeš, mi ćemo zauvek da budemo mala firma.
Nikola Pejović: Ne mogu da objasnim koliko se slažem sa tobom i koliko me iritira taj hajp, ako ne rasteš, ti propadaš. To je stvarno ono, od slučaja do slučaja. Neko kaže, ja neću avione, kamione. Meni je okej da neću nikad imati, nemam pojma, Vacheron Constantin satove i da vozim Porschea. Ne treba mi to. Imam zdrav porodični biznis koji će verovatno preživeti svakojake stvari. Tako da, apsolutno.
Ivan Minić: Ima naravno slučajeva kada je rast neophodan jer u suprotnom firma umire. Apsolutno. Ali to je brzo rastuće industrije, to su neke situacije koje su retke i izuzetne. Ima naravno situacija u kojima ima smisla iskoristiti maksimalni potencijal koji firma ima i u narednih par godina povećati maksimalnu vrednost firme ako planiraš da je prodaš. Tako je. Greota je da to ne uradiš jer će onaj prvi sledeći koji kupi to verovatno uraditi. Neki kupuju da bi digli i prodali, neki kupuju da bi imali. Šta je po tvom mišljenju sada sa ovim iskustvom, a možeš da kažeš i pod ondašnjem utisku i mišljenju, šta je bila uloga banke i bankara kao partnera tim firmama? Kako su oni to doživljavali, a šta zapravo trebalo da bude?
ULOGA BANKE
Nikola Pejović: Vidi, banka je svakako… Znaš koja je priča sa bankom? I to je istina. Bankar je tip čoveka koji ti daje kišobran dok ti sija sunce. Kad krene kiša, on uzima kišobran. To zvuči brutalno i kao nije fair, ali zapravo poenta te priče je sledeća. Ako ti dobro ide sija ti sunce, ja ti dajem neki safety net, odnosno prvenstveno ti pomažem da se skaliraš mnogo brže nego što bi ti to mogao sam. Jer ja vidim da ti umeš sa parama, da posložiš firmu da ona radi kako treba. Ali sa druge strane, strah od gubitka je mnogo veći od želje za dobiti. To je univerzalno ljudsko pravilo. Važe i za banke. Samim tim, ako vidim da stvari ne idu kako treba, brzo bežim od tebe i skačem na nekog drugog koji dalje ima tu magiju da može da obrće novac i da svima bude dobro. Ljudima to zvuči kao da nije fer. S druge strane, ako si dobar u tome i dokle god si dobar, ti ćeš moći još više da rasteš. Banke to generalno rade. To stvarno rade. Ali sada pitanje posebno u zemlji Srbiji koja je realno kasno uskočila u to veliko međunarodno bankarstvo i imala je dosta zadrške oko razno raznih stvari. Ima i danas. Ti kad pogledaš, danas je jedan od glavnih problema IT industrije komplikovan, kompleksan i staromodan zakon o deviznom poslovanju sa svojim podzakonskim aktima, koji maltene, sve moraš da pravdaš do nivoa što si ovo platio 50 eur. Karikiram, ali ne karikiram mnogo. Banke treba da pomažu i da podižu ekonomiju, a mi i dalje imamo, kao država Srbije, imamo i dalje jedan stepen konzervativnosti koji u nekim momentima bio dobar. Kada je generalno bila kriza likvidnosti banaka sredinom ove prošle decenije, Srbija stvarno nije imala taj problem. Stvarno me puno ljudi zvalo da izvlačimo pare iz banaka. Ne, nema potrebe za tim, jer je NBS imao stopu obaveznih rezervi. Ti kad daš dinar privredi ili stanovništvu za kreditiranje, ti deo para ostavljaš na čuvanje jer po zakonu neko će da pukne i da imaš čime da vratiš, odnosno da ne destabilizuješ sistem. Znaš kad propadne preduzeće, propalo preduzeće, sa aspekta države big deal. Ali kad propadne banka, to je ozbiljno uzdrmana cela ekonomija. Država neće to da dopusti da se desi i zato će banke imati mnogo strože kriterijume poslovanja. NBS je još digao tu lestvicu više, tako da sa jedne strane banke su bile super likvidne, svaki dinar koji su izdvajale puno para, odvajale mnogo više nego razni Goldman Sachs-ovi ili Lehman Brothers-i, kojima se jel desilo šta se desilo. Ali sa druge strane, to ima i svoju negativnu stranu. A to je kamata na stambeni kredit u Americi je dramatično niža nego kamata na isti takav stambeni kredit u Srbiji. Naše banke su, zbog zahteva regulatora, konzervativnije, zato što i dalje mi nismo dovoljno veliko, moćno i razvijeno tržište i imam bukvalno pomešano osećanje. Sa jedne strane, kapiram da se puno koči, sa druge strane, razumem da ne želiš da budeš neoprezan, posebno zemlja koja je ne tako davno, mislim 90-ih godina, doživela kompletan kolaps banaka. I poverenje u banke i poverenje u štednju. Srž ekonomije je štednja. Prvenstveno štednja stanovništva. Ne možeš da očekuješ da privreda stvarno štedi. Ona i ne treba da štedi. Stanovništvo treba da štedi. Zemlja koja je 90-ih godina imala gazda Jezdu, Dafinu dakle totalni kolaps stare devizne štednje. Imam razumevanje zašto i dan danas se gradi sistem poverenja da ne želiš da budeš brzo upleten. Tako da kažem ti, baš su mi pomešana osećanja.
Ivan Minić: Ima dosta tih primera gde uslovi koje ti možeš da dobiješ od banaka su direktno proporcionalni time šta ti u tom trenutku treba. Tako da kad ti treba, obično ne možeš to da dobiješ. To samo znači da nisi planirao na pravi način. I to je ono gde se najčešće dešava to nerazumevanje u suštini. Banka treba da živi od nečega i treba da zaradi novac. Banka postoji da bi zaradila novac kao i bilo koja druga firma. Samo što proizvod koji banka ima je novac. Svi ga žele. I oni moraju da vode računa svesni toga da statistika kaže da će određeni deo plasmana tih kredita biti neuspešan. Odnosno neće biti vraćen ili ko zna kako i kada će biti vraćen. I tu se radi neka vrsta analize rizika i donose se odluke. I to što si ti sebi super i majke mi sve će da bude kako treba, ne znači da zaista prolaziš neku objektivnu analizu rizika. Isto tako ne znači da možda ako ti neko stvarno veruje, možda ti izda kredit i po uslovima koji objektivno ne zaslužuješ, dobiješ bolje nešto nego što bi trebalo. Ali to je izuzetak od pravila, a nema mnogo izuzetaka u bankama.
Nikola Pejović: A i ako se dešavaju, dešavaće se prevashodno u korporativnom sektoru. Ali to će se dešavati na nivou retajla. Znači to prosto procenimo, ok, ovo je the next big thing. Pomoći će se boljim uslovima nego što bi možda trebalo, jer banke opet žele da zarade više i imaju koliko toliko veštine da procene da li nešto može da… Znači imaju veštine, ali puknu klijenti, samo tako.
Ivan Minić: To je jedna mnogo lepa stvar, ja se toga sećam jer sam tada sarađivao sa njima i bilo mi je interesantno. Erste kad je krenuo u neku ofanzivu i ekspanziju da se širi, radio je to, čini mi se, na jedan prilično zdrav način i jedan prilično human način u tom nekom smislu. Ja sam tada pričao sa prijateljima koji su tamo radili i oni su mi objasnili kao jednu stvar koja je super kad si ti banka koja postoji 100 godina na tržištu, kao stabilno i tako dalje, kao zašto vi imate račune za studente koji ne koštaju ništa, a na kojem imaš sve beneficije, imaš karticu, imaš ovo, imaš ono, zato što će ti student u jednom trenutku da se zaposli. A mi, ono, kao… A mi smo u procesu long corner, znači mi smo tu da ga zatvorimo za deset godina kad bude treba ostaviti.
Nikola Pejović: Naučiće, mislim, pošto sam u Erste, ja radio osam godina znači baš, znaš kako kad si rekao Erste, mislim si, a brate, kada krenem da ih opanjkavam, da li da ih vadim ili da tu glumim ludu, no on kao, ali super, rekao si lepo priču. Da, to je, to jeste dobar primer dugoročnog razmišljanja koja je skroz ima smisla, nije svojstveno…
Ivan Minić: Mi ćemo životno da te pratimo.
Nikola Pejović: Tako je, dok ti nemaš pojma šta su banke, mi ćemo te navići kako bankarstvo relativno treba da bude, jeste i ti si sa nama bez ikakvih, ono, investiramo u tebe. Ulažimo u tebe…
Ivan Minić: Ja imam još jedan primer, od pre 35 godina, kasice, prasice, koje su bile brandirane u banki. Da, tako je. I ti ne možeš da ne stvoriš odnos prema tome, zato što ti je to ono, to ti je najvrednija stvar koju imaš kada si klijent.
Nikola Pejović: Da bre, tako, jesam rekao, jeste, znaš, baš jesam. I to je stvarno dobar primer. Ti ulažeš u nešto na narednih 10 godina i taj čovek, ta osoba, kad krene da radi, pa sigurno neće sad da uzme da promeni banku. Mislim, desiće se, ali velika većina ljudi će ostati u tome. I to zaista šljaka. Video sam, znači, u IT kompaniji u kojoj sam radio, u Neopixu, imalo je ljudi koji su ono, bukvalno imali taj, zvali se Omladinski račun, i samo su nastavili tako. I kad pogledaš iz perspektive banke, to je bila dobra investicija, dobra investicija, dobro su ga uradili jer su zadržali ljude.
Ivan Minić: I u međuvremenu je banka porasla i u međuvremenu je postala dovoljno česta da je srećeš na raznim lokacijama, napravili su one dilove i sa bankomatima da i na drugom možeš napraviti nešto. Napravili su to da ti postane convenient. Iako se u trenutku kad se to dešava, one 15. banka po veličini. I suštinski nebitno. Mislim, zanimljiva, zato što kao strana banka, austrijska, viđao si i video si i šparkase i video si i ono, koja je išla u Beč, ali kao relativno nebitan igrač na tržištu i fast forward više uopšte nisu nebitan igrač na tržištu. Ali prošlo je 15 godina. I to je mnogo lepo kad imaš igrača na tržištu koji ne razmišlja o tome šta možemo da uradimo u narednih 6 meseci.
Nikola Pejović: Tako je. I to je veliki, to je ono na šta mi nismo navikli. I klijenti sa kojima sam radio nemaju long term, ali ono tipa 15-20 godina. Znaš, mislim, problem zemlje Srbije uz raznorazne je i nedostatak tih porodičnih… Znaš, Englezi imaju mnogo lepih stvari. Znači, postoje dva termina, rich i wealthy. Rich je znači Ivan se obogatio, wealthy je znači neki tamo Minić tvoji pradede, čukundede zavrteo neku kintu i to je ono porodično bogatstvo. Postoji razlog zašto etimološki u jeziku želiš da praviš razliku između šalabajzera koji je dobio sedmicu na lotou i nekog ko ono porodično to radi. Wealthy, znači ovi, porodična bogatstva razmišljaju šta će biti za 20 godina.
Ivan Minić: Imamo i mi izraz za to, ja to volim da kažem. Mi smo bogati, nismo mi bogati, mi smo imućni. Da, da, da. To jeste svakako velika razlika što ti u svakoj zemlji u civilizaciji imaš kompanije koje postoje 14. generaciju, 7. generaciju, 8. generaciju, ovde nemaš 3. generaciju. Znači druga ako ima to je već magija. Da, da, da. Znači kao, ali desete, evo nas u Italiji. Znaš, bili smo juče u Vinariji koju 42 generacije drži. No dobro, okej. Mislim, ja ne znam ko je bio 6 kolena unazad a ne, 42. Ali okej, možda da su imali Vinariju, možda bih znao. Ali cela ta postavka jeste, znaš, priroda toga što je 90. godina došla liberalizacija, a onda i haos. Taman odmah iza toga došao haos i sve otišlo do đavola. I kao, kako nije drugačije, kako nije bolje. Ma i ovo kako je magija. Znači, nije trebalo ni ovako da bude. I sad, okej, banka, odnosno banke, jesu sistem koji ti omogućava da vidiš, da uvidiš neke jako zanimljive stvari. Daje ti nekakav presek, vidiš landscape, počinješ da prepoznaš razne stvari. Pričaš sa ljudima, u kojih imaju ovakvih i onakvih, ali pričaš sa ljudima o nekim realnim stvarima i realnim problemima i u tome kako možeš da im pomogneš. S druge strane, banke jesu uglavnom izuzetno kruti, rigidni sistemi, u kojima ne postoji tolerancija za ideje…
Nikola Pejović: Ma ne postoji tolerancija.
PROBLEM SA RIGIDNIM SISTEMOM
Ivan Minić: Kada je to tebi počelo da smeta i kada si ti počeo da razmišljaš da bi to nešto moglo da bude drugačije?
Nikola Pejović: E da vidimo. Inače, razlog zašto su banke krute je zato što… S jedne strane imaju regulatora, pričali smo malo pre o tome, ti kao država ne želiš da dozvoliš da bude kolaps banaka, a s druge strane, ti imaš robu koju svako hoće. Svako je hoće. Pare.
Ivan Minić: Pitanje je pod kojim uslovima. Tako je, ali ti ne možeš da imaš lepših hiljadu evra. Hiljadu evra je hiljadu evra. Znači, gledaju se samo uslovi, matematika, da kažemo koliko ja tebi treba da vratim. Ali ti ne možeš da napraviš bolji proizvod. Možeš da… Prateću uslugu i sve to kako se osoba… UX, što bi ga rekli danas. Ali na kraju dana, što ja volim da kažem, milion evra je milion evra i ne piše odakle su. Svi ih žele i sa te strane ti imaš tu jednu komociju da ne moraš previše da juriš klijente. E, onda je s vremenom došla situacija… Znači, mi smo u jednom momentu imali, čini mi se, 37 ili čak 39 banaka. Zemlje od 6 miliona ljudi, 39 banaka, od kojih neki solidni igrači tipa B. Znači, nisu A, nisu Goldman, nisu BNP. U stvari čak i BNP preko Findomestica. Znači, ali imao si Sože, koji je solidna regionalno-globalna banka. Čak oni su u dobu Ante Markovića došli. Oni su imali kancelariju ne u Kneza Mihaila, nego na Terazijama. Znači, to je prva banka koja došla još ’89. I zapravo, mnogo sam nesrećan bio kad su otišli. To mi je bio neki signal.
Ivan Minić: Kao i IKEA.
Nikola Pejović: Ali, hoću dugo da ti kažem. Pojavilo se previše banaka i onda… Svi mi imamo taj, jel? Hiljadu evra je hiljadu evra. I onda kao mi se tu sada takmičimo uslugama i onim, i znanjem. Posebno u korporativnom svetu. Znaš, da ti stvarno klijentu daš i neku finansijsku analizu, da mu pomogneš, da mu pokažeš ej možda ovo ovako. Znaš, malo i savet, stvarno savet odavno. Ali, i to posebno kreće posle 2014. godine. Znači, do tada je bankarski posao i bio i nije bio seksi. Ali posle toga, to je… Znači, srž korporativnog bankarstva, to je relationship business. Znači, ti znaš da ja radim u tvom interesu. Jer ako je tebi dobro i meni, u banci će biti dobro. I ja sam ti stvarno kao neki eksterni savetnik oko mnogih nekih stvari. Ej, Ivane nemoj to da radiš, to je ludost. Ili mislim da makrotrendovi pokazuju ovo ili ono. Znaš, kada stvarno imamo taj odnos. Ja sam ga razvio sa svojim klijentima jer solidan sam prodavac, stvarno. I imao sam dobar odnos sa njima. 2014. to postaje situacija, pošto smo rekli različitih, između 1000 evra Raiffeisenovih i 1000 evra Intesinih su u kamati. Ili jednokratnim troškovima obrade ili usluge. Prevelika količina banaka dovodi do toga da mala bara mnogo krokodila. Svi žele, svi imaju neke KPI-eve koje moraju da ostvaruju. Svi vidimo da je ovo neodrživo stanje i da ima previše banaka. Ali daj da ga ja prekracam do kraja godine jer bankarski bonusi su simpatični. I svi će se potruditi za njih. Posebno neki mid i top management. I onda je to ono, pritisak ajde izbacuj, izbacuj, daj plasmane. Do nivoa da ti krećeš, ti mnoge banke kreću vrlo sa niskim profitnim maržama u fazonu, ej, ko živ, ko mrtav sledeće godine, daj mi ove godine da zabodimo bonuse. Ali prilično sam siguran da se na to svodi. To je dovelo do toga, znači banke su pokvarile klijente. Klijente su videli, u, kao vidi, ja mogu, znači ne mora 4%, može i 3,8, može i 3,5, može i 3,2.
Ivan Minić: Ja se sećam najužasnije jedne kampanje, jedne banke, jako kratko je trajala, pošto su svi shvatili koliko je idiotski, za cash credit uzmeš 100.000, vratiš 102.000. Da. Ali ne može da se isplati. Tako je, tako je. Pa da kao, znači ono, dovućiće, pa brate, ne može da se isplati.
Nikola Pejović: Nema trika, nema trika, tako je, ali to je ono, kažem ti, kratkoročno, malopre pričao si o Erste, razmišljam na 10 godina, s tim što mislim da je Erste nije, znači ono, ti na kraju taj takozvani race to the bottom, i ti mu skačeš u to jer gubiš plasmane, gubiš klijente, gubiš bonuse koji nisu loši. To je dovelo do toga da su se klijenti ozbiljno izbezobrazili, fakat, ja sam, ne znam lepši način da to kažem, ali meni se, znači, dešavalo da ono, klijent, znači, to je onaj isti klijent za koga sam ono 4-5 godina razvijali, smo ono, relationship business, mi radimo, radimo razne stvari i kao što sam ti malopre rekao u corporate-u, ako ima kod da potpiše, svašta će da ti prođe. Kad ti za 4-5 godina napraviš ono sa klijentom, pa i tvoj šefovi vide ide, e, ovaj lik bre normalan razuman i zna šta će s parama, polako ti ono njemu dopuštaš zaista što više. Stvarno napravimo lepu priču. Dešava mi se da, recimo, plasman od, neka bude milion evra, znači stvarno nije mali plasman, dolazi mi klijent u stvari je čak i mnogo manji, mislim važi za milion evra, ali važi za sto hiljada evra. Ej, vidi, ako tebi imam kamatu 3,7 sože, ili nije ni bitno ko, mi je dao 3,6, kao reši mi to ili ću da te refinansiram. Znači, stvarno se tako dešavalo. I ti sad kao šta radiš, aj kao jel ne želiš da izgubiš plasmane, ali to je meni bio signal, čekaj bre, znači pet godina mi ovo radimo, mi tu zajedno, partnerski, prodaćeš me za 0,1. I to je opšti trend, neće se promeniti. To je to. Znači, ja izlazim iz banke. Nisam kao izašao sutradan, ali sam definitivno u narednih, znači, 2016. sam već izašao iz banke, jer je to, to više nije taj biznis. Ni corporate. A kamoli te horor priče. Banka danas, stvarno za moj ukus, nije lepo mesto za rad. Razumeo sam da u nekim bankama radnici na šalteru imaju 45 ili 50 hiljada. To hoćeš da dobiješ i u bilo kojoj ovo kolokvijalno, motači kablova, gde je razlika? Ti si radio 8 sati, moto kablove, radio šta god, završio si, otišao si kući, to je to. Bankari, znači, na šalteru to je velika odgovornost jer moraš da budeš siguran da se kasa na kraju, da se sve poklopi, da nema viška, da nema manjka, to je mentalni pritisak za 50 hiljada. Ne mislim da su pare sve, ali mislim da je bez veze da ljudi bivaju tako malo plaćeni. Verujem da se to sada promenilo, ali nevezano od toga, banka je prestala da bude, a baš kao u očima klijenata. Nepopravljivo je narušen taj odnos međusobnog poštovanja. Ti ono kao, prodaćeš me, u fazonu ako nećete, ima ko će. Taj fazon kad mi klijent prijavi, shvatio sam da treba da se ode i prilično sam siguran da sam bio u pravu. U banku se nema trika da bih se vratio, ikad, iako je bilo lepo, ali čini mi se da sam bio tamo kad mu je bilo vreme. Od 2005. do 2012. stvarno bilo lepo posle toga, i na kraju…
Ivan Minić: Znaš kako kažu, i za veze i za banke, ili je bilo lepo ili je bilo poučno.
Nikola Pejović: Bilo je jako poučno, ali kada sam izašao iz banke, i to je mnogo interesantna stvar. Banke su, zbog raznih stvari, jako struktuirane korporacije. One su prilično organizaciono posložene kao prave korporacije, jer one to i jesu. Znaš, Erste imala hiljadu ljudi, Intesa sigurno i mnogo više. Samo prenošenje informacija od CEO-a pa do jednog od hiljadu ljudi zahteva jasne kanale komunikacije, a kamoli tek da se neke stvari urade. Ono što ja nisam shvatio odmah, odnosno podrazumevao sam ga, jer sam mnogo dugo bio po bankama, je ta posložena organizaciona struktura i postojanje procedure za sve. To je ono kao formalne, ali možda ne baš procedura kada ideš u WC, ali sve ostalo jasna procedura postoji, ili makar okvirna procedura kako postoji. Kad sam iz banke otišao u privredu, moj ozbiljan šok je bio… Kapiraš, ti ne znaš da to nije tako jer misliš da je to svuda tako. To je podrazumevano stanje. Onda otišao sam tada u firmu koja se bavila proizvodnjom hardvera, srpsko-austrijska kompanija, lepa priča, i šokiran da oni, proizvodnja prvo, to je ozbiljno živa i kompleksna stvar. Ko nije radio u proizvodnji, ne kapira koliko je to kompleksan mehanizam. I tim pre bi morao, kad banke imaju strukturu i organizaciju i procedure, tek bi proizvodnje morale da imaju baš zbog tih stvari. Posebno ako radiš za strano tržište i ovo i ono, da ne praštaju se greške i slično, i shvatiš da mnoge firme to nemaju. Ne da nemaju, nego… Svi prijatelji sa kojima sam pričao koji su iz banke otišao u nešto drugo, to im je bio šok broj jedan ogroman.
Ivan Minić: U korpo segmentu velikih firmi toga verovatno ima, jer ne bih mogao da postanu toliko…
Nikola Pejović: Ne, ne, vidi, tako je, znači, ne znam, Viktorija… Ne znam dal još uvek postoje, što je Viktorija grupa…
Ivan Minić: Mislim da postoje.
Nikola Pejović: Okej, ali… Delta, mislim, Delta ti je taj tip priča. Znači to su velike korporativne firme sa jasnom korporativnom strukturom. Ali manje firme, znači oni SMI-evi, ne treba oni da imaju strukturu i organizaciju korporacije. Na kraju krajeva, to je njihova i prednost što su kud i kamo fleksibilniji nego banke. Ali nešto treba da imaju, a nemaju.
Ivan Minić: A vidiš, kad ti dođe korporativni klijent, on ti kaže, nama treba toliko na toliko, hajde da vidimo po kojim uslovima to možemo da dobijemo. Kad ti dođe SMI klijent i dođe i kaže…
Nikola Pejović: Ja znam, kao, izvinite ako… Ja bi mogli nešto, ja bi mogli nešto. Vidi, sve ima svoje, tako je. Mislim, super si ga…
Ivan Minić: Pa koliko nam treba, pa koliko nam date, pa ćemo mi da vidimo.
Nikola Pejović: Pa mi ćemo da vidimo, da, da, da.
Ivan Minić: Jebiga, ima sve svoje dobre i loše strane.
Nikola Pejović: Tako je.
Ivan Minić: Ima razlog zašto iz tih velikih, krutih sistema generalno nema inovacija. Može da se desi, ali je jako teško.
Nikola Pejović: Desi se tako što kupe neku inovativnu firmu, pa…
Ivan Minić: Ili tako što naprave nešto što živi u vakuumu.
Nikola Pejović: Tako je.
Ivan Minić: Ova četvorica, niko ne zna šta oni rade, ali ne dirajte ih. I oni će jednom za pet godine da kažu nešto genijalno. Al’ kao to je sve mimo sistema. Da, da, tako je. To je sve anomalija.
Nikola Pejović: To je anomalija, to nije sistem. Tako je, tako je.
RAZLIKE IZMEĐU BANKE I PRIVREDE
Ivan Minić: Osim toga da stvari nisu strukturirane i dokumentovane, i da ne postoji za svaki korak pisani tračak u banci, šta si još shvatio sa privredom?
Nikola Pejović: Boravak u banci mi je stvarno pomogao da bolje razumem privredu. Zato što sam to radio. Ja sam to gledao iz perspektive. Ako ti dam novac, da li ćeš da mi ga vratiš? Endgame je to. Dam ti novac, hoćeš li ga vratiti? Ako vidim da nećeš, nije bitna kamata. Neću ti dati. Ljudi to ne kapiraju. Pa dobro, ti imaš hipoteku. Čoveče, ako ću da se naplaćujem iz hipoteki, neću to ni da radim. Paradoksalna situacija u bankarstvu je da… Posebno u korp svetu. Klijenti kojima bi ti dao novac, uzmi koliko hoćeš, njemu ne treba novac i ne želi da ga uzme. A onaj koji bi ga uzeo, ti ne želiš da mu daš, jer kontaš da je previše rizično da mu daš, jer nisi siguran da li će ti biti vraćen. Prelaskom u, to ono čime sam se bavio, bukvalno procenom da li će ovaj čovek da vrati novac. Na kraju dana. Prešavši u privredu, video sam lepu mogućnost da posložiš firme, razne neke akcije i neka postupanja, a sve to gledajući kroz brojke, jer matematika je matematika. Nema tu, ili jeste ili nije, tautološki je upravo to. I ti, znači bukvalno sa znanjima koje sam stekao u banci, sam shvatio da mogu da pomažem firmama, ili radiš u firmi, da prosto vidimo da li idemo u dobrom smeru. Naravno, viziju ima CEO, direktor, ali mnogo je korisno i dobro da imamo neke reality checkove tvoje vizije, da li to i u praksi biva dobro, ili sutra nećemo da imamo da isplatimo platu. To je, bivavši u banci, skroz drugog razloga, tu je bilo da razumem da li će nam vratiti novac, a ovde sam samo obrnuo u to, ok, ajde da vidimo da ga napravimo, da budemo dobri da bi nam banke dale novac, ali nama neće trebati jer najbolji klijenti uglavnom pregovaraju, ok, ako ti ostavim 2 miliona evra koji će mi dati kamatu, oćeš da ja tebi da pozajmim novac, taj fazon. To znanje sam shvatio da mogu da primenim sa firmama, radiš u firmama, da njih dovodimo da budu stvarno ozbiljnije, finansijski jače i temeljnije organizacije. I shvatio sam zašto je uloga ljudi u finansijama važna, da prate i razumeju kud plovi ovaj brod, odnosno gde ovo preduzeće ide, i da sa svoje strane kontrolišu da li ćemo da se slupamo o neku ratu kredita ili šta već koja nam dospeva sutra, jer nemamo da je platimo, jer čuvajte, zaboravili smo da treba da je platimo.
Ivan Minić: Ima taj moment koji često ljudi podrazumevaju, a to je radili smo ovo na određeni način deset godina, i ako je to do sada radilo, to će raditi i nadalje. I u mnogim slučajevima hoće. Ali imaš i taj moment da kako se proizvod i tok usložnjava, to više nije kupio sam za 100 i sutra sam prodao za 105 i 5 je profit. Nego previše kompleksnih stvari ulazi u računicu i ti možda imaš i dalje osećaj da si kupio sirovinu za 100, da te rad koštao 20 i da ti ako prodaš za 125, ti si dobar, ali vrlo verovatno to više nije 20. Tako je. I vrlo verovatno si ti u minusu ako ga prodaš za 125. Što i dalje možeš da uradiš, samo treba da budeš svestan da si u minusu.
Nikola Pejović: I da znaš, tako je, znajući da sam u minusu, onda ok, ovo radim zbog toga jer nekog momenta ću da se uplusim. Stvarno su ga super rekao. Baš je to.
Ivan Minić: Jako često izgubimo osećaj za te stvari koje se dešavaju. Takođe vrlo često držimo fiksno neke stvari, a troškovi variraju. Retko variraju da opadaju. Može da se desi sa količinom, sa ovim, sa onim. Nađeš drugog dobavljača, deluje ti da je dobar dil. To što je možda nešto što si neki deo koji koristiš, element, što je i jeftiniji, ne znam, znači da na kraju te manje košta. Možda je i jeftiniji, ali se kvari pet puta češće.
Nikola Pejović: Upravo i onda ćeš mnogo više u garantnom roku morati da popravljaš i da te…
Ivan Minić: Imaćeš lošiji proizvod.
Nikola Pejović: Da, plus ono reputacioni i rizik. Mislim, hiljadu nekih stvari koje mogu da se dese. Dobro je zato kroz prostu matematiku pokazivati gde smo mi trenutno. 01:10:23 I to je ono što rade finansije. Međutim, bivavši u ovoj proizvodnoj kompaniji, ja se nisam bavio finansijama. Zapravo sam bio biz dev. Ovo, znači, prodavac. Ali fakat sam ono, opet ono, nisam ginekolog ali bih mogao da pogledam. Povremeno bih bacio pogled na finansije i shvatio šta je proizvodnja. Kako je to kompleksna stvar. I znaš, neke stvari možeš da radiš kroz excel. Ali ozbiljne proizvodnje sa ono, ne znam, to tzv. pogonsko knjigovodstvo i to, to ne možeš bez ozbiljnih programa, bez tih ERP-ova, enterprise resource planning programa, koji je knjigovodstveni program, plus ogromna nadgradnja nad njega, gde on prati kako je roba ušla u proizvodnju. Aha, znači na lageru nemamo više toliko materijala. Znači, bukvalno prati sve da bi ti mogao da dobiješ iole jasnu sliku gde si ti trenutno. Da li imaš novac, da li imaš robu, da li imaš gotove proizvode na lageru, ili su prodati i čekaš da budu naplaćeni. To je ozbiljno kompleksna stvar, ali, znaš kako, ako hoćeš da se baviš poslom, moraš da imaš, moraš da vodiš mnogo više računa o tome. Ni Excel ti ne može lepo početi, odnosno može uz neka overkill programiranja, ali onda, znaš, na kraju dana zašto to radiš. 01:11:56
PRETVORI STABILNOST U PROFIT
Ivan Minić: Jedna od stvari o kojoj bih isto voleo da pričamo, jeste taj moment kada imaš zdravu firmu i dobru firmu koja je finansijski stabilna i solidna, koja može da profitira zato što je finansijski stabilna i solidna. Odnosno, postoji određeni set stvari gde može da se napravi dodatni profit tako što ćeš na drugačiji način to da finansiraš. Tako što ćeš, ok, tebi je sve dobro i sve ok, ali ako uzmeš duplo više sirovine, napravićeš razliku od, ne znam, 10% u ceni, a ako nemaš novac za to, možeš da dobiješ kredit sa 3% kamata i ti si tu napravio neku razliku. Ok, nije to baš tako jednostavno, treba ti magacin, treba ti ovo, treba ti ovo.
Nikola Pejović: Ali može se izmodelirati da upoređuješ dve brojke.
Ivan Minić: To su luksuzni problemi.
Nikola Pejović: Da, da, slatki luksuzi.
Ivan Minić: Ali ako pričamo o tome kako funkcioniše tehnološka industrija i IT industrija, vrlo često ona funkcioniše tako što se niko ne bavi luksuznim problemima gde može da se napravi dodatna razlika. Jer imam ja često to običaj da kažem, pošto jesam u industriji, ali jesam i u ovoj drugoj, offline i sve ostalo. To je jedna rečenica koju je svojevremeno rekao jedan moj stariji prijatelj na račun toga koje su plate u IT-u, kako to sve ide, kako je u suštini na kraju dana u većini slučajeva to dodaš, prodaš. Bez obzira na sve koliko ga mi pakovali kao brate platio si radni sat 20, prodao si ga za 30, vrlo je jednostavno. I njegova čuvena rečenica, e deco, niste vi nikad radili u realnom sektoru. I to je ono što u suštini jeste tačno. Jer u realnom sektoru ti moraš da tražiš svaki, možda ne promil, ali svaki procenat je jako važan. A ovde ništa nije važno zato što je marža 70%, dok ne postane sve važno.
Nikola Pejović: E, vidiš, mnogo si to lepo započeo tu temu, adresirao. I tu je zapravo prostor koji ja vidim onim čime se bavim danas. Kao što sam mi na DigiTalk-u rekao, imam do neke mere razumevanje za IT-industriju. Znači, prosto ako ste imali troškove koji su x, a prihode koji su 6x, stvarno ti nije bitno šta je unutra tog x. Međutim, ono što mlade IT-kompanije u svetu, a i u Srbiji, ne shvataju, i zato je mnogo lepo što sam studirao ekonomiju, jer da su i oni shvatili bi da je to samo mlada industrija, ali industrija kao i svaka druga. I sva pravila industrije, kao svih industrija, će važiti za x. Znaš, nekada je i veleprodaja pića, ne znam da li je dobar primer, ali nekada je i veleprodaja pića bila the shit, kao wow, i neko je pravio ludilo profite od toga jer je osmislio nešto novo. A onda drugi, treći, peti, dvadeset, sedmi videli drugi, čekaj prije, pa ovo mogu i ja, ovo mogu i ja, ovo mogu i ja, i šta se dešava? Tanji se margina jer ima previše igrača kao malo pre ono u Banci.
Ivan Minić: Posebno interesantan faktor koji uvek gubimo iz vida, jer ako gledamo našu IT industriju, ona je porasla na outsourcingu, užasno je jednostavan biznis model. Može polupismena osoba time da se bavi, u smislu da vodi takvu firmu. Nije baš tako jednostavno, ali ne mora da budeš genij. Ne, ne, ne. Ne treba ništa da razumeš dok umeš da prodaš.
Nikola Pejović: Tako je. Ne outsource, outsource je bukvalno to.
Ivan Minić: I problem jeste to što može da ga radi svako što relativno lako skalira, što je u suštini jedini issue koji ti tu imaš je nabavljanje posla. Ako imaš jednog ludaka koji to ume da radi, nebo je granica.
Nikola Pejović: Istina, ali pre ili kasnije, znaš to je, mladi ljudi su popili tu žvaku o svojoj izuzetnosti. Ne shvatavši da je to industrija kao i svaka druga. Ok, narednih pet ili deset ili dvadeset godina će biti i dalje ta, ali će doći neka druga ili će se iz nje izroditi nešto drugo. Sva pravila ekonomije koja važe za bilo koju industriju, važe i za nju. Samo je pitanje u kojoj si trenutno fazi. Ti si u fazi nenormalne ekspanzije, ali nemoj da se zavaravaš, zato što se sve digitalizuje, da to znači da je ta industrija obrnula igricu i što važi za druge industrije, za nju ne važi. To je industrija kao i svaka druga i nisi toliko izuzetna. I što pre ljudi razumeju da je tako, pametnije će se pozicionirati. Jer mnogi neće, mnogi stvarno neće. I volim da verujem da firme koje su te zdrave kompanije, koje sada razumeju da imaju višak sredstava i da mogu da nađu načine da pametnije uposle ta svoja sredstva, da će to i da rade. I znaš kako? Kriza, koja je u IT-u i dalje prisutna, znači za jedno dve, tri godine, pomaže da se ljudi malo spuste na zemlju. Jer pre tri, četiri, pet godina kad se tovario nabile novac, baš te je bilo briga koliki je onaj x, koliki su troškovi. Danas to više nije tako jer su to pravila funkcionisanja tržišta i sve.
Ivan Minić: Što bi rekao naš narod tanji se margina?
Nikola Pejović: Što bi rekli i naši stari. Ne, realno jeste tako. I onda je pitanje ko će to brže da razume, a ko će da misli, ma ne to kao privremeno, evo sledećeg meseca ili onog tamnog meseca. To ja često vidim kao problem kod firme. E, kao jeste, pržimo pare, ali kao, ma proći to samo još ovog meseca. I to tako iz meseca u mesec novac se prži, a posebno radiš ga na osećaj, niko ti nije kvantifikovao. Znači da ti izbacim brojku, ti si ovog meseca spržio 38.000 eur. Tako to je ono podatak koji mogu da procesujem. Ej, kao veće su nam troškove od prihoda, to je mnogo neopipljivo. Znaš, tome služe finansije, to sam lepo naučio u banci kvantifikacija. Kvantifikacija je keva, stvarno jesam.
Ivan Minić: Ja znam da će sad ovo da zvuči užasno glupo, ali ja imam jedan primer koji je kako je čovek prezupčio u jednom trenutku koliki problem je to što se dešava. Razni ljudi vole razne stvari i to je normalno. Neki ljudi vole stanove, neki ljudi vole putovanja, neki ljudi vole šta god. I sad taj primer, 38.000 eur. Ti si svestan da si izgubio ovog meseca 38.000 eur? Pa dobro. To ti je 3,5 polovne Oktavije. Jao, za srce si me, jer to je to.
Nikola Pejović: Tako je, treba ga svesti na ono, ok, ako ti 38.000 ne znači…
Ivan Minić: Mislim, većini ljudi 38.000, inženjere, je sasvim dovoljno.
Nikola Pejović: Da, jasno, jasno.
Ivan Minić: Ali u nekim slučajima to je to kao…
Nikola Pejović: Moram prevesti ga u moju jedinicu mere, Oktavija.
Ivan Minić: Ili u gajbama piva, ili u tepsijama bureka, šta god. Ali jednostavno, Big Mac Index.
Nikola Pejović: Ti znaš, Big Mac Index je krenuo kao zezanje. Ali je… Mislim da ga Financial Times ili Times ili tako nekoga je zezanja radi upotrebio, ali on ima svog smisla. Da ljudi razumeju u opipljivim vrednostima, plus on je posle iskorišćen da bi zapravo pokazao drugu stvar. On pokazuje, to je ono kao Nemačka ima, BDP po glavi stanovnika je četvrta na svetu, a Rusija je recimo 26. Lupam brojku. Međutim, po Big Mac Indexu, Rusi su bezmalo odmah iza Nemačke. Odnosno, za taj novac koji ti imaš, šta ti stvarno možeš da kupiš u svojoj zemlji. Znaš, tako da, interesantna stvar, Big Mac Index, baš lepo što si to pomenuo.
Ivan Minić: Pa ne, to je ono što je sada glavna tema na svim slavama prethodnih dve godine. Big Mac Index. Zbog cele situacije sa inflacijom i tržištem rada. Naravno da su svima porasle plate. Tako je. I problem je što taj koji je imao 45.000 pre tri godine, i sada ima 75.000, ne kapira da za tih 75.000 ne može da kupi ni blizu ono što je moglo za 45.000.
Nikola Pejović: Tako je, i to je inflacija.
Ivan Minić: Jer ljudi ne razumeju. Ljudi razumeju onaj prvi korak najčešće. A ne razumeju zato što im niko nikad nije objasnio na koji način da to mere. Oni samo shvataju da im fali para.
Nikola Pejović: I kao, a ne znam odakle. Ništa nisam promenio svoj stil života, a imam manje para. A nemam, imam više. Vučić mi je digao 75.000. Znaš, taj fazon. Ali to je.
Ivan Minić: Dobro, sada se stabilizovalo malo sa cenama, uglavnom sve, ali u jednom periodu je bilo izuzetno volatilno. I sada kao, znaš, ljudi kažu, pa dobro, znaš, ali kao, ti ne znaš koliko šta košta u prodavnici. Ne znam. Ali ja imam dve firme koje se bave namirnicama, na jedan ili na drugi način. Ja kroz njih to vidim. Ja ne kupujem u prodavnici jer živim sam. Ali ja tačno znam koliko šta košta. I znam da je razlika u ceni mesa značajna. Znam da je razlika u ceni drugih stvari još više. Jer se neko postarao da se meso ipak malo subvencioniše i iskontroliše. Ali to, ne znam, kao smrznuti pomfrit je otišao 40% za mesec dana.
Nikola Pejović: Tako je.
SPECIFIČNOSTI U RADU
Ivan Minić: To je drastična razlika. Jeste, ali dobro. Bottom line je ti si završio u privredi, u tehnološkim kompanijama i kasnije u klasičnom IT-u i sada se u principu najviše baviš time i pokušavaš da veselim IT-ovcima objasniš šta je to što ne vide, a ne vide zato što ne gledaju, a ne gledaju zato što im nije prirodno jer uopšte ne znaju da tako nešto postoji.
Nikola Pejović: Možda ga nešto intuitivno osećaju, ali ne da bi se badali previše time.
Ivan Minić: Tako je. Bilo je previše jednostavno, funkcionisalo je po defaultu. Nisi mogao da promašiš da si u profitu jer je marža bila takva da si u profitu. Da, tako je. I sada se naravno stvari drastično komplikuju. Šta je ono što si ti iz iskustva sa NEOPIX-om. Nenad je isto bio u podcastu, prijatelji smo 100 godina, sve to. Firma je divna, ljudi su divni, proizvod je fantastičan.
Nikola Pejović: Ja sam stvarno 3 godine jednog predivnog života bio, stvarno.
Ivan Minić: Šta su specifičnosti jedne takve kompanije u odnosu na ovu koja je imala realan… Bila je iz realnog sektora, samo se bavila tehnologijom. Koliko je to bilo različito?
Nikola Pejović: Dosta, prvo vode je mlađi ljudi i to pravi veliku razliku. Pričali smo o gazdama iz realnog sektora i njihovom mindsetu koji je skroz drugačije i pogrešan, neprilagođen u ovom vremenu. Imaš mlade ljude koji su digital native skroz, sa svim prednostima, ali i nekim nedostacima gde misliš da… Taj trip izuzetnosti, to ćemo da rešimo, softver će to da reši.
Ivan Minić: Znaju da postoji Excel, ali ga isto ne koriste.
Nikola Pejović: Kao da to je smaračina programa. A nije, Excel je stvarno…
Ivan Minić: Na Excelu počeva svetska ekonomija.
Nikola Pejović: Pa bukvalno, stvarno Nobelovu nagradu da daju. OK, nije Excel, preveli da je Lotus. Nije ni važno. Opet firma sa izuzetnom klijentelom. Pričam generalno o mladim IT kompanijama. Radiš sa sjajnim firmama, radiš dobar posao na mnogo jednom profesionalnom nivou. Stvarno na profesionalnom nivou. I taj deo je odličan, i taj deo puno znači. I tebi kao firmi, i prosto se i ti brušiš u jednom pravcu profesionalnosti. I to je stvarno dobra stvar. Ali, ono što si sam pomenuo, što je meni šok, je… Mislim da sam to tamo pre jedno 3 sata kad smo krenuli da pričamo i pomenuo. Onaj stup finansije, ne baviš se dovoljno njime. Jer misliš da je sve ok i da nema razloga. Nema potrebe. To je sve ok. I kad je ok, znaj koliko je ok. Pa ono, ili ćeš da izazivaš sebe, ajde sledeće godine da ga radim još. Ako ti je to kao drive, kao ja sada hoću da uđem na Forbes listu ili šta već. A s druge strane, da zaista razumeš, da kvantifikujemo šta se dešava u kompaniji. To je neobično važna stvar. I firme, da ne preteram, nije da se ne bave. Ali, realno ono što ja vidim je da se ne bave dovoljno njime. Na primer, nešto što je u, ajde i u banci, ali i u bilo koji drugoj, realnom sektoru, a malo većoj firmi, obavezno je budžetiranje. O tome sam pričao i na Digitalku. Ako ništa drugo ti kažeš šta očekuješ da bude sledeća godina. Ja očekujem da sledeće godine kupim Ferrari. Ok, ono košta toliko, znači treba da zaradim toliko para. Ili ja očekujem da kupim novi stan. Ili da zaposlim još deset ljudi. Ajde da od toga napravimo, da vidimo kako to izgleda u brojkama. Kada to imamo u brojkama, kada razumemo koliko to košta, lako ćemo da definišemo koliko mi toga treba da prodamo. Jer prodaja je u dobroj meri osnova većine biznisa. Kada nemaš prodaju toga što prodaš bio to proizvod, usluge ili šta već, nećeš baš mnogo dugo poživeti. Znači da razumemo ako su troškovi ti i ciljevi ti, kolika prodaje treba da bude. Ako to imamo, to je već jedan simpatičan KPI za ljude koji se bave prodajom. Ako ništa drugo, barem da kažem svojim prodavcima, vidite, ja sledeće godine hoću Ferrari da vozim, prema tome svako da mi namakne po 150.000 evra mesečno. Ali manje više se svodi na to. Kada imaš postavljene budžete, onda možeš… Mislim, kapiram, pričam isto što sam pričao u Digitalk-u, ali prosto je, nije kvantna fizika. Ja ne želim sada pričati o nekoj ne znam koliko naprednoj ekonomiji, ne znam i o marginalnim troškovima i ovom i onome. Hajde da poslužimo ono bazično. Kada definišemo kako mesec bi trebalo da izgleda, onda ajde na kraju svakog meseca da preklopimo i vidimo, ovo smo planirali, ovo je bilo. I onda vidimo da li smo dobri. Ono, semafor fazan, crveno, zeleno, crveno, žuto. Znači, dobri smo, zeleno, nismo dobri, crveno. Dešava se, naravno da se dešava. Mislim, živ je biznis. Ali barem da razumemo zašto se desio.
Ivan Minić: Da vidimo koliko je crveno ili zeleno.
Nikola Pejović: To, to, ono kao, rozikasto ili, brate, ono, Ferrari crvena. Ako jeste, šta ćemo da radimo oko toga? A ne da dođemo u situaciju da, kad smo ispržili, kako rekli smo, 35.000 mesečno, 35.000 mesečno su tri polovne Oktavije. Ali deset meseci, to je 30 Oktavije, to je 350.000. Možda, tvom prijatelju, ajde, Oktavija ga je trigirovala. Ali, ono što viđam, i stvarno viđam, je da firme, iz kogod razloga, bilo što se ne bave, bilo što misle, ono, biće bolje ili šta već, ili, koji god razlog bio, puštaju da se ti troškovi kaleme, kaleme, kaleme, da bi na kraju to stvarno eksplodiralo do nivoa, pa mi nemamo ove pare. To se, i onda, ono što je trebalo da uradiš ranije, to sad ružno zvuči, ali, ljudi, u biznisu ste, ako hoćeš da svi budu srećni, onda prodaj sladoled. Znači, ne prodaj sladoled, nego šta već prodaješ. Ako nema dovoljno posla, neko će morati da ide. To su teške odluke, i, naravno, postoji ta IT aura, peace, love and happiness, ali, na kraju dana, biznis ste, kao i svaki drugi. Tanje se margine, što rekao kolega Minić, znači moramo da radimo nešto povodom toga. Sad, a ne za deset meseci. Ako kvantifikujemo, znaćemo da je sad to, i, ako naravno i deset meseci ništa ne radimo, pa ili smo ludi, ili imamo neki plan. Znaš, ali daj barem da znamo da je to tako. Tome služe finansija. I firma koja to nema, prilično baulja u mraku, i nema pojma šta radi, i onda svaka stvar može da je iznenadi. Ne dok su margine mnogo raskošne, ali nisu ni više toliko raskošne.
Ivan Minić: Naravno da nisu. I posla više nema onoliko koliko ga je bilo da se otimaš.
Nikola Pejović: Tako je. Ne nego da govorimo kao, ne, toliko.
Ivan Minić: Nego je sad to da vidimo da li možemo da preteknemo.
Nikola Pejović: Pa to, to, to. I kao, pa dobro, evo daću ti i diskont. Znači, ono, banke, 37 banaka. Taj, nismo dotle došli. Ali IT industrija nije toliko izuzetna da joj se ovo neće desiti pre ili kasnije. Desiće se i već je počelo da se dešava. Ako si pametan, shvataš da, ok, reality check, znam šta treba da radim. Ako ne, pa čoveče fantaziraj da ćeš nastaviti da imaš 300, 400, 700 i 1000% profita. Ok.
Ivan Minić: Još jedna tema koju hoću da obradim i koju hoću da se dotaknemo, jer smo ti i ja pričali o tome više puta. To je tema koja se negde bavi ličnim aspektom svega ovoga. Jedna stvar je šta ćeš ti da radiš sa firmom. Ali na kraju da, da ti tu firmu imaš da bi ti na kraju od toga nešto imao, šta radiš sa tim što imaš? Znači, jedna stvar je, dobro, imaš 22 godine i imaš para i željan si svega, super. Uradi šta si hteo da uradiš, do 25. završiš sa tim a onda počinji život. I mnogo je glupo da ako to sad sve nešto imaš da nemaš rešena životna pitanja u periodu dok ti sve to ide kako treba. Ja znam mnogo ljudi, sad to nije merilo nikako, posebno u nekim drugim zemljama to svakako nije merilo, kod nas može i da bude na neki način. Ja znam mnogo ljudi koji recimo imaju 45 godina, 20 godina imaju odličan posao i odličnu platu i IT i sve ostalo i dalje nemaju svoje stan. I nemaju neku značajnu ušteđevinu. Znači, a ne mogu ni da kažem da su proživeli nešto pa kao, brate, bilo je vredno. Kada vidiš šta je prošlo, šta je radio, ne moraš da imaš ništa, brate, to što ti imaš vredni višak bilo čega. Ja merim za hiljadu života. Ne. Samo jednostavno, živeli su za hiljadu evra mesečno, sad imaju tri hiljade, žive za 2950 i idemo dalje. Tako je. I ništa se ne dešava i godine prolaze i dešavaju se problemi, kad se desi problem, ne postoji buffer, ne postoji ništa, ne postoji rezerva, ništa. To je katastrofa. A nema nikakvog razloga da to bude. Jasno je da ima mnogo ljudi u ovoj zemlji koji sebi ne mogu da priušte nikakvu ozbiljnu štednju. Ako neko ima 400-500 eur na platu, ne može.
Nikola Pejović: Da, o čemu pričamo?
Ivan Minić: Tako je. U nekim uslovima možda i može, ali realno ne može. Ali mi sad ne pričamo o ljudima koji su takvi. Tako je. Mi pričamo o ljudima koji godinama imaju ozbiljne prihode i kako bi trebalo da razmišljaju o tome. Kada treba da počnu da razmišljaju? Treba da počnu da razmišljaju sa sedam godina. Da, tako je. Ali pošto nisu…
Nikola Pejović: Da. Pošto ih ni sistem ne uči tome, a trebalo bi to je ono što smo pričali u osnovnoj školi, da smo krenuli sa tim, više ljudi bi razmišljali tako.
KAKO NAJBOLJE SA NOVCEM
Ivan Minić: Kako sad? Kako napraviti taj switch u glavi, od čega krenuti, kako krenuti? Šta je neki tvoj savet za mladu osobu koja je svesna toga da ima novca, nema odnos prema tome kao nečemu što ne treba da se potroši od prvog do 30. sve, kako da to promeni, šta da radi, u šta da ulaže, gde da čuvaš, o čemu da razmišljaš? Šta bi trebalo da budu prioriteti? Znaš, ja sam dovoljno mator da za mene je ipak prioritet broj jedan da imaš svoj stan. Tako je. Što ne mora da bude izbor. Znam mnogo ljudi kojima to nije izbor. Ali meni je to kao, brate, imaš krov pod glavom i to je to rešenje.
Nikola Pejović: Vidiš, tako je. Znaš, imaš ljude, dobru cigaretu, znaš, možda imao 1.000 evra, sad ima tri i okej, pio je vinjak, sad pije skuplje, ali na kraju dana mu opet ne ostaje ništa. Opet nema nikakav buffer. Mislim da, odnosno, volim da verujem da, prosto ljudi, osvrnite se oko sebe, vidite da pre neku godinu je bilo mnogo berićetnije nego što je danas. Znači, nije uzlazna linija. Mislim, bumpy road je poprilično. Kad je već tako, razumno je očekivati da neće svaka godina da bude fenomenalna. I ako je tako, imajte buffer za to. Kažeš u šta ulagati prvo. Pa ja bih pre stana, iako ja mislim da je stan jako važna stvar. Znaš, u Neopix-u, baš kad sam radio, pošto sam im bio dragi savet za finansijske pitanje, onda kao, hoću da ulažem u S&P, hoću da ulažem u akciju, što je sve kul. Ali druže imaš li stan? I to je bilo pre dve godine kad su kamate bile 2% kod nas. 2-2,5%. Plus oni IT-evci, znači poželjna klijentela u banci. Dobiće stvarno izuzetne uslove. Ko već imaš 25, 6, 7, 8 godina, nemaš stan. Uzmi ga, prvo, jeftine su pare. Drugo, stan je čak dobra investicija. Ne je sada da sve pare krkamo u nekretnine, što mnogo ljudi ovde radi. Rade Rakočević se grčevito bori protiv toga na LinkedInu i čovek je potpuno u pravu. Znači nemoj sve da upumpavamo u nekretnine. Razlog zašto ljudi inače investiraju nekretnine u Srbije, kao no-brainer mi je nekretnina, je zato što cene nekretnina rastu. I to je ok. Ti nemaš svoj stan, kupi nekretninu jer verovatno će porasti cena. Ali za razliku od drugih koji su kupili u nadi da će da bude skuplje, ti si dobio jednu upotrebnu vrednost, dobio si svoj stan, nešto svoje. Ja bih u to drugo uložio. Prvo bih uložio, ako je moja plata 2000 evra, napravio bih sebi štek od 6, 12 ili 24k. Znači 3, 6, odnosno 12 meseci da imam, da mogu da živim normalno, jer ono nije baš da ne zna noć šta nosi dan, ali suštinski da budeš siguran ako se nešto dramatično dešava, a evo u zadnje 2-3 godine ume, da se desi iznenada, dobiješ otkaz, da ne bude ja šta ću, kako ću, imaš neki štek. Drži ga, nemoj da… Stavi ga u banku. Znači prosto zaboravi na taj novac. Znači to je prvo i osnovno koje treba da imaš. Ajde neka bude 3 meseca minimum. Za ta 3 meseca snaći ćeš se nešto. Znači nemoj da dopustiš da te situacija iznenadi. Nisi toliko izuzetan da to tebi ne može da se desi. Može, dešava se, apsolutno se dešava.
Ivan Minić: Što se kaže, dešava se i boljima.
Nikola Pejović: Da, da, da, tako je. Čak se i boljima desi, tako da imaj taj štek, ti ćeš mirnije da spavaš. To je nulti potez. Znači razumem ja da, malo preporučujem, skupa pića imaju mnogo bolji ukus od Rubinovog vinjaka, ali ako staneš bez posla, nećeš ni za Rubinov vinjak imati. Aj bar da obezbedimo neki mod preživljavanja za 3 ili 6 meseci, pa da onda idemo dalje. To je nulti korak. Prvi korak je taj može da se razlikuje. Znači, okej, uštekali smo novac, imamo još kaplje nam, jel, preliva nam, ti i ja se slažemo, stan, ako nemaš stan, kupi stan. Čak može i investiciono da ima smisla. Čak, ne znam, Airbnb, baš mi se prijatelj hvali da, tipa, 700-800 euro uzme na Airbnb, znači stan na dan, da se ne izražavam drugačije. To je brza, znači to ti čak i, ono, pasivni prihod koji ti pride, zarađuje nešto. U sve to imaš i situaciju da cene nekretnina rastu. I ako se ne desi nešto ozbiljno dramatično u zemlji Srbiji i totalno odemo, znači, ne konvergiramo više ni malo Evropskoj Uniji, ili se desi neko ludilo od rata, ne vidim prik da u narednih 5-10 godina ta nekretnina bude koštala više. Znači čak i investiciono ima smisla da si je kupio… Ne vidim da na 5-10 godina, osim ako krene neki, ono, big time sranje, pardon me, French, da će izgubiti vrednost. Znači čak i ako ne želiš da želiš da živiš u tom stanu, to ima smisla za tebe. Ali je sasvim okej, znači ako ne želiš, ne želiš, ako ti ovo nisu dovoljno dobili argumenti, opet radi nešto sa tim. Uvek možeš da ga položiš u banku, što je fakat su… Sada su čak i malo bolje kamatne stope, ali je ono vrlo predvidljiv prihod. Ti znaš, danas sam uložio 10.000 EUR, sutra dobijem 10.030 EUR. Da, to bi postao 10.030, što nije baš ono naročito stimulativno, ali to je to. Možeš da investiraš u…
Ivan Minić: 10.300, 3%.
Nikola Pejović: 3% pa da 10.300 a ovo bi bilo 0.3%. E, sramota. Eto koliki sam ti ekonomist. Dakle, svakako postoje razne druge opcije. Postoje, ima se stvarno i interesantnih, IT-evcima vrlo prijemčivih stvari. Ima tipa ovaj Walnut Fund, imaš FinSpot. Imaš različite alternativne vidove investiranja. Uvek postoji investiranje na berzi. Mislim, ja sa njime fakat bavim još od doba pro kredita, jer me je tadašnji direktor napalio na priču V5-e, ali ta sam investirao na domaćoj berzi, Belex. To je, malo sam digresirao, ali to je jedna priča sa teškim krajem i ogromnim gubitkom 2008-2009. Nije ni bitno koliko, ali puno para. Tako da, ta sam shvatio da postoje ozbiljnih rizici plasiranja na berzi. Ali, s druge strane, sam shvatio da srpska berza nije mesto gde treba zapravo plasirati. To si stvarno dobro rekao. Nije berza mesto gde ti sa 50.000… Stvarno mogao 2006, 2007, 2008. sa 50.000 evra, što su kikiriki para iz perspektive jedne berze, da ulažeš, ako ne tipa ove najlikvidnije akcije tipa AIK i tako, ali u neku, na primer… Vidi ovo, sad mi nijedna ne pada. Ali, tamo neke, recimo u Vojvodini, neki kombinat ili tako nešto, neki Agrokop, Agrikop, tako nešto. Ti si sa 50.000 mogu da mrdaš tržište. Znači, to je tržište toliko plitko da je super podložno špekulacijama i ne želiš to da radiš. Ne pitaj me kako znam. Ali sam shvatio da postoji druge berze gde su stvari kud i kamo razumnije. Ima i tamo špekulacija. Ali postoji relativno bezbedni plasmani. Koliko plasmani mogu da budu bezbedni na berzi. Znači, nisu. SMP je nešto, znači to je taj američki indeks 500 najvećih akcija, i ljudi u to dosta vole da ulože, što meni stvarno skroz okej za početnika idealna priča. Međutim, ono što primećujem kod ljudi, kod ljudi sa kojima se savetujem oko toga, ej pa dobro, u zadnje tri godine SMP je raso 17%, znači 100.000, ima jedna dobra fora koja se zove pravilo 72. Ako hoćeš da vidiš za koje vreme će da ti se duplira novac, podeliš 72, otprilike je aproksimativno, ali prilično tačno, 72 sa kamatom koji ti imaš i vidiš za koje vreme se duplira. Znači, ako 72 podeliš sa 10, znači ako ti je prinos 10%, za 7 godina će ti se duplirati investirana sredstva, ako reinvestiraš kamatu i to. I sad, prijatelj pri neki dan kaže, ok, evo gledam kao počeo znači da investira pre mesec dana. Zadnje tri godine, znači 17% su bili prinosi, aha, za 6 godina otprilike imam 300.000. Čoveče, ne, jel stvarno misliš da to uvek bude tako? Ako hoćeš tako da gledaš, gledaj, prosečan rast S&P-a od 29. do danas, koji otprilike je desetak posto. Čak nije ni deset, nego ako ga prilagodiš za inflaciju dođe oko sedam. Što je super, ali znaš kako, to je od 29. do sada. Po pravilu, bar se meni dešavalo, vrlo često kad ja uđem u neku akciju, pošto ta akcija sutra nam padne, to će vrlo, da je neki Marfijev zakon skriven i koji postoji, vrlo realno je da se desi, da dođe u loše godine. Na kraju krajeva, u šta ti to ulažeš? Jesi siguran da izraelsko-palestinski rat neće da zahvati ceo Bliski Istok? I jesi siguran da Kina i Amerika neće da zarate oko tada? I hiljadu nekih drugih stvari. Ne znači da sad ono kao, dobro, idem ja u banku, 3% oko tome je sigurica, ne, ali moraš da razumeš i da procenjuješ rizike. To je ono, zato, ovo sad kad me pitaš i kažem investirajte u Berzu, ovoliki disklejmer, jer stvarno, vidim i dan danas, znaš, 2005., 6., 7. Berza je bila u povoju i mali broj ljudi se njome bavi. Američka je danas u solidnoj meri demokratizovana u smislu da ako se malo potrudiš, možeš to da radiš. I mislio sam da se ljudi mnogo bolje obrazuju i razumeju više u šta ulaze. A zapravo ne, ako sam i imao drugačije razmišljanja, razmišljanje mog prijatelja od pre par dana, koji je super bistar lik i sve to, mi pokazuje da to nije tako. Na kraju krajeva, ti kad pogledaš šta najviše, čega ima najviše u ovoj zemlji? Šta najviše raste? Kladionice, druže. Kladionice, znači, ta ideja brz dobitak kao etiket kvota 27 i zaradim novac. Znači, zato sa mnogo opreza kažem, može da se investira na Berzi. Može, ali ne dok ne razumeš šta to tačno radiš. Znači, Berza nije, to je prosek od 10%, znači, evo ja ću narednih 5 godina svake godine po 10% da dobijem. Garantujem ti da nećeš. Neće se tako desiti.
Ivan Minić: Ali bi, u principu, na period od 10 ili 15 godina, to otprilike trebalo da bude tako. Trebalo. Može da bude malo gore, može da bude malo gore.
Nikola Pejović: Naravno, tako je. S tim što, čini mi se, ali nisam potpuno siguran, ali recimo ljudi koji su investirali u doba velike depresije 29. godine, ne verujem da su se, koji su, ono, baš zabali onaj najgori moment, jer su mislili, ono, kao, biće bolje. Bojim se da su tek tamo 50tih godina uspeli da povrate, znaš što je, ono, kao, ja jedem kupus ti jedeš meso, u proseku mi jedemo sarmu. Ali nije baš tako, jer, ono, neki godine ovako, neki godine onako. Ako nema ogromnih nekih tektonskih poremećaja, razumna je tvoja pretpostavka. Mislim, prilično sada hodam po jajima, ono, znaš, kao, vrlo biram reči, ne želim, ne želim da, ono, ljudi misle, kao, to je to, ma ne moram ni da idem u kladionicu, pa evo, ovo mi je 10%. Znači, ne želim da ljudi iz ovog razgovora steknu takvo razmišljanje, a prosto želim da budem siguran da niko nije razmišljao tako. Stvarno mi je važno. A zašto? Zato što sam, ima barem petoro ljudi koji su, pričali smo ti i ja o tome, koji su od prijatelja napravio poznanike. Zašto? Zato što kao, ej, kao, aj ti kao to, igraš se na berzi, ti petljaš, ajde, uradi to i za mene. I on kao, po dobro, važi, ajde, hoću. I zapravo što sam kupovao za sebe, kupovao sam i za tu osobu. I desilo se to što se desilo. I, znači, kao, on odmah kaže, nisi ti kriv, ali ja vidim da on smatra da jesam. Znači, ono, moramo, nije bez rizika. Daleko je od bez rizika. Ali…
Ivan Minić: Postoje više i manje rizične stvari.
Nikola Pejović: Tako je. Znaš, ako ulažeš u kripto, to je rizičnije. To je rizičnije.
Ivan Minić: Ili ako ulažeš u akcije neke kompanije.
Nikola Pejović: To je rizičnije nego ako ulažeš u akcije, znači, fondova koji, na primer, kupivši akcije ovog fonda, ti ima, to je isto kao da si kupio tri Alibabe, četiri Microsofta, sedam Apple-a, jednog Tesla, tri Shell-a, dva Procter & Gamble-a. Znači, jedan miks svega toga.
Ivan Minić: Brčkaš.
Nikola Pejović: Ali neko drugi se time bave. Portfolio menadžeri se bave time. Tu nećeš imati eksplozivne rastove tipa Nvidia sa 120 na 700, ali nećeš imati ni eksplozivne padove Beogradska berza. Ja, primer, znači to se dobro sećam, BIP, Beogradska industrija piva. Kupuji Heineken. Šesto kinti plaća. Meni je frka, znaš, kada ih kupi Heineken. Niti ih je Heineken kupio, ni Bože daj. Kupili su ih neki Litvanci, neki sirotani, neka krš priča, tu posle su se peglali, da li oni mogu da ruše, da li ne mogu. Znači, izašao sam. Ja sve samo mislio, ok, danas će, sutra će, danas će, sutra će, na 20. 600 dinara po akciji, 20 dinara po akciji. Znači, to je 95 plus posto gubitka. Tako da, to je takođe berza. Nije samo, ono, works both ways. E, zato su ETF-ovi bolji, jer se sve, da kažemo, podeli, i plus, neko ko ima mnogo više iskustva, se time bavi da ti ne bi morao. Znaš, u Americi svi investiraju iz prostog razloga što im je sistem postavljen tako da ti, uglavnom, dobiješ ono što se kod nas zove bruto dva plata i imaš neke minimalne odbitke, ali veliku većinu bruto plate se pretvori u tvoju neto platu, zato što se očekuje da ti investiraš, da ti platiš svoje socijalne osiguranje, zdravstveno osiguranje i penziono. I zato je sistem postavljen, tako to ima i raznih poreznih olakšica i beneficija ako kupuješ akcije ili obveznice i slično, zato Amerikanci u velikoj meri investiraju, imaju kulturu investiranja jer ih i sistem je postavljen da ih treba da to rade. Mi, Srbi, ne da nemamo kulturu investiranja, nego nemamo, i zato moramo da budemo mnogo oprezni. Zato mislim da su ETF-ovi bolje rešenje, mnogo bolje rešenje, posebno za prvih šest meseci godina u dana. Stvarno jesu.
Ivan Minić: Ja sam sa dosta ljudi pričao i jeste to tema koja se sve više pokreće i oni kojima, verujem, kao što i sa tobom pričam, uglavnom pričaju o tome da gro novca treba staviti u te relativno sigurne stvari. Znači, rizik uvek postoji, naravno, ali neće Apple propasti preko noći, neće Microsoft propasti preko noći.
Nikola Pejović: Videćeš šta se to zbiva.
Ivan Minić: Neće metal, neće Google propasti preko noći i to je to. Može da izgubi na vrednosti, pa će to vredeti manje, ali neće vredeti nula.
Nikola Pejović: Tako je.
Ivan Minić: I ti imaš neko vreme da reaguješ.
Nikola Pejović: Apsolutno, ništa se ne desi preko noći.
Ivan Minić: Ali ukoliko izabereš kompaniju, 70% staviš u sigurne stvari, 30% igraš sa nečim na šta se suštinski kladiš.
Nikola Pejović: Da, to je više klađenje, tako je.
Ivan Minić: Ja znam nekoliko ljudi koji uspešno žive od kladionice godinama. Nikad ne igraju tikete sa 40 parova.
Nikola Pejović: Ne, naravno, to je ludi. On baš kladovao.
Ivan Minić: Klade se na stvari koje su relativno izvesne. Klade se sa relativno malim dobicima, ali od četiri tiketa prođu sigurno dva. I ne znam, ako je, da banalizujemo, 100 evra po tiketu, njihov dobitak na dva tiketa bude 500. Znači, 100 evra su dobri. Pa jedna nedelja je 300, ali sledeća nedelja je 1000, pa se to izniveliše. Ali ne znam nikog ko je to uspeo da uradi tako što je jurio, što se popularno kaže, toranje. Znam ljude koji su dobijali jednom u životu.
Nikola Pejović: I to je to.
Ivan Minić: I niko od njih koji su dobili, nije dobio sa ulogom koji je bio 100 evra, nego 30 dinara.
Nikola Pejović: Tako je. Jer 100 evra nemam herca da ulažem na kvotu 300. Mada, generalno, ja imam, generalno sam protivnik kladionica, pa čak i to sportsko, 30 dinži, ovo ono, meni to smeta. I smeta mi, čak mi smeta veličanje ljudi kao, vau, Max Bet je veliki, zapošljava puno ljudi, evo, oni su sada prodeli austrijskoj kompaniji. Ej, to za mene nije vest koju treba glorifikovati. Na kraju dana, to je nečija muka. Kladionica je ozbiljna navlaka. Mislim da Berza nema te adrenalinske tripove. Znaš, jer ovo je…
Ivan Minić: Dok ne kreneš da pratiš.
Nikola Pejović: Pa da, ali tipa Juventus igra sutra i prošao sam ili nisam prošao. A ovo je ono…
Ivan Minić: U kontinuitetu.
Nikola Pejović: Da, u kontinuitetu.
Ivan Minić: Ja znam ljude koji su bukvalno i sa Kriptom i sa Berzom sebi, evo, kažem, uništili život. Nisu uništili, izvukli su se svi iz toga, ali su imali periode kada, ono, 40 puta dnevno proveravaju nešto. Zašto, brate? Neće ništa da se desi. Pa da, ali… Volim da vidiš.
Nikola Pejović: Ima blagi adrenalinski kik, jasno.
Ivan Minić: I to, i taj moment što ljudi dan danas, iako sam to rekao 500 puta u podcastu, ne razumeju da korelacija ne znači kao zavlast. Znači, najgluplji primer na svetu. Ljudi to i dalje ne razumeju. Ljudi i dalje, kada im kažeš, ono, bacio si novčić i koja su šanse da bude? Pa 50%. A sledeći put? Pa, brate, isto je 50%. Naravno da je 50%. Pa ne znam, ali ako je tri puta bilo, onda isto je 50%.
Nikola Pejović: Uvek je 50%, tako je, tako je. Apsolutno. Znaš kao.
PAMETNO ULAGANJE
Ivan Minić: Ali ljudi to ne kapiraju. No. Uopšte, se nismo bavili muzikom. Ali nema veze, bavili smo se na samom početku.
Nikola Pejović: Čekaj, još jedno jedno pet šest godina, pa ćemo da ga obrnemo na muziku. Ako, ali ako hoćete, ako hoćete da jurite, ono, visoke dobitke.
Ivan Minić: Unicorn-a.
Nikola Pejović: Da. Mislim da je američka groznica jako dobar primer. Kad je bila groznica u Americi, zlatna groznica u Americi, ko se najviše obogatio? Ljudi koji su prodavali pijuke i ašove. A ne, znači, jedan nađe 76, ne nađe. Ali svi kupe pijuk. Ako vam se, i to je stvarno, to je stvarno tako. Ako hoćete da, to ono što recimo meni se sviđa kod berze nateralo me je da tako razmišljam. Ako. Daću, ovo, i konkretan primer. Ako mi vidimo da su, ok. Svi shvatamo da je budućnost digitalna. Znači u pozadini je svakako softver, ali mora da postoji hardver. Znači mikroprocesori. Znači mikroprocesori su ta stvar. E sada, hoću li da jurim NVIDIU, AMD, Apple, Samsung, Intel, Marvel, neku četvrtog, Global Foundries. A što ne firmu koja, kada sam uzeo to malo da istražujem, shvatio sam, jer nisam bio siguran u šta da ulažem, bar da sam na kraju uložio u većinu tih stvari, ali sam shvatio da postoji, sada pazi ovo, postoji firma u Holandiji, zove se ASML. To je izuzetna firma, stvarno. Ali ono što većina ljudi ne zna je da oni rade mašine za litografsko upisivanje čipova i to je, oni su apsolutni monopolisti. Niko u celom svetu, ni Kinezi, ni Japanci, ni Amerikanci, niko nema što oni imaju i svi će da kupe od njih mašinu. Osim sad Kinezi jer su im Amerikanci udarili embargo. A što onda ne kupiš njih? Jer to je, kupio si, investirao si u proizvođača pijuka. Znači, taj mindset, i pogledaj, ASML je, ako tako rezonujemo, znači, bio je oko 250 evra, danas je 700. To je to. Znači, ako već hoćete da… A ide ono kao malo ga i… Apple je no-brainer. Apple je stvarno dobra akcija i Microsoft je fantastična akcija, i Tim Cook je izuzetan, i Satya nadela Microsoftovu CEO-su. Izuzetni ljudi, oni neverovatno pametne poteze povlače. Neće Microsoft propasti. Ali, ili ćeš tako da radiš, ali ajde probaj ono, da ga inteligentnije razmišljaš. Ako stvarno hoćeš da praviš ogromne skokove, da vidimo ta veštačka inteligencija koja je sada super nahajpovana, ajde da vidimo ko prodaje pijuke u veštačkoj inteligenciji. I onda bi to, ok, kladio sam se u to, ali imam neki rezon zašto to radim. To mi je super ako ćeš. I isključivo minimalne svote novce. Nemojte da ispucavate svoju ušteđevinu u to, ali eto, malo sebe ložite, da li možete da pogodite gde ide budućnost. Meni je to skroz dobro.
MUZIKA ZA KRAJ
Ivan Minić: Što se muzike tiče. Muzika, da. Za kraj.
Nikola Pejović: Za kraj. Ja mislio, tek sad kreće podcast.
Ivan Minić: Kada bi pravio neki rezime i sastavljao soundtrack svog života, daj mi par traka koja bi bila tu.
Nikola Pejović: Sad što god kažem, posle će da bude kao, ja što se nisam ovo setio. Evo mogu da se zadržim na nivou izvođača?
Ivan Minić: Može.
Nikola Pejović: Dobro, znači, Beatles-i će biti tu, jer ja kod Beatles-a najviše cenim lepe melodije i vrlo često, barem u ranim radovima, optimistične vesele pesme. I baz da su, ono, tralalaši, ovo, ono, ali to sam ja, ja sam poprilično optimistična osoba. Biće ABBA, zato što je ABBA u svet muzike unela drugačije harmonije. I Beatles-i su uveli, ono, njihovi, znači, više glasija, McCartney, Lennon i George Harrison, ali ABBA je to, muško-ženski vokali su to uradili na drugi način. Biće obavezno Nirvana, ne samo zato što je njima ABBA bila veliki uzor, a jeste, Kurt Cobain-u je ABBA bila veliki uzor, i ti kad pogledaš harmonije koje Nirvana ima, su ABBA-ine harmonije, ali i zbog neke, takođe i Rage Against the Machine, znači, zbog energije koju posebno, za koju, verujem da je ja, prosto se, ono, ne drži me mesto, što bih rekao čovek. I fali mi jedna koja bi bila od velike… Ne melanholična, a dobra je relativno no-brainer, ali Radiohead. Radiohead je baš, ima tu melanholičnu, inteligentnu, osmišljenu crtu muzike. Evo sad, daš mi mikrofon i ja pričam. Najbolji koncert na kome sam ikad bio, najjedinstveniji je Radiohead. Zato što slušao sam ih u Solunu, i posle tog koncerta, imao sam osećaj, sad ovo će da zvuči pogrešno, posle ovog mogu da umrem, ali ne kao, video sam Radiohead, mogu da mu kao, sad ništa drugo nije bitno, ne. Osećaj jedne tupe melanholije, otprilike prelazim u ulicu i kao nisam ni pogledao da li kola nailaze ili ne, ali kao, zar je bitno? Ali na jedan uzvišen način, ne suicidni, ne mračni, mislim, kapiram kao da čoveče, ne znači ti da li si živ ili mrtav i pričaš da mi je mračno. Jeste, ali ako je umetnost iskazivanja emocija, a posebno to je onaj ko se bavi umetnošću, ali je još veća umetnost kada kod mene, koji primam to što si, tvoje izražavanje, ako kod mene izaziva emociju, koja uopšte ne mora da bude identična sa onim što je pisac hteo da kaže. Ali ako ti svojim delom uspeš da izvučeš neku emociju s mene, to je meni umetnost. Malo pre rekao smo Beatles i ja sam vesela, pozitivna, šaljiva osoba. Radioheadov koncert je kod mene izvukao osećaj koji nisam ni znao da posedujem. Znači, uopšte ne ide uz moj karakter. Mislim da je to ozbiljno vrhunska umetnost. A možda sam i samo bio pijan. Šalim se, nisam pio.
Ivan Minić: Dobro, sledeći put kad će se desiti tako nešto, ipak pogledaj na ulicu.
Nikola Pejović: Da, da, ne, ne, oću, gledam uvek…
Ivan Minić: Hvala ti puno. Prvo hvala ti puno što si pričao u Nišu i što pričamo često i što pišeš za projekat Naša Mreža neke stvari koje mislimo da su važne da se ljudima objasne na jedan normalan i prijemčiv način. Jedna od užasnih stvari sa pravom knjigovodstvom, finansijama i svim tim ozbiljnim delatnostima je što ih ljudi dodatno mistifikuju da bi delovali još ozbiljnije, a nema potrebe za tim.
Nikola Pejović: Tako je.
Ivan Minić: I hvala ti što si bio što smo ispričali ovu priču. Ja nisam snimao par nedelja i potpuno sam ono u autu. I mnogo je važno kad tako treba ponovo da se vratiš u ritam, da to uradiš sa nekim ko ti je prijatelj, s kim ti je svakako prijatno da pričaš. Tako da nismo ovo mogli i bez mikrofona.
Nikola Pejović: Mnogo ti hvala, stvarno, ja sam ti rekao daš mi mikrofon i pričam, ali stvarno ti hvala, baš je veliko uživanje. A i to ću ti kažem posle da ne bude ti meni senatore ja tebi vojvodo. Nešto ću da te hvalim.
Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno. Naći ćete ga lako na društvenim mrežama i na LinkedIn-u. Sva pitanja, komentare imate za to polje na YouTube-u a mi se vidimo ponovo naredne nedelje.
Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.
Nove epizode u vašem inbox-u:
Podržite Pojačalo:
Donirajte jednokratno ili kroz dobrovoljnu mesečnu pretplatu već od 5 EUR.
Pratite nas:
Društvene mreže:
Podcast platforme:
Biografija:
Nikola Pejović
Magistar ekonomije koji se može pohvaliti bogatim iskustvom, Nikola Pejović Dica prešao je u toku karijere krivudav put od visokih funkcija u korporativnom bankarstvu, preko industrije serijske proizvodnje hardware-a, pa sve do IT-ja gde je i ostao. Uporedo sa redovnim poslovanjem, Nikola je već dve decenije aktivan investitor na berzi. Uz svo iskustvo koje je stekao u radu kako u struci tako i sa berzom, Nikola je napisao i objavio bogatstvo resursa za edukaciju i informisanje za sve one koji bi želeli da uđu u to polje ali se plaše rizika ili ne znaju gde da počnu. Nikola Pejović je takođe osnivač agencije “Lean Finance” čija misija je da pomognu malim i srednjim IT kompanijama da bolje upravljaju svojim sredstvima i postanu ekonomski efikasnije u svom poslovanju. I na kraju ali ne najmanje bitno, Nikola je veliki zaljubljenik u muziku, poseduje enciklopedijsko znanje o njoj, svira bas gitaru i bavi se DJ-ingom u slobodno vreme.