Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ U današnjoj epizodi Pojačala, moj gost je Savo Aničić, danas osnivač i direktor škole stranih jezika Poliglot, koju možda znate sa društvenih mreža, ali čovek koji je imao jedan vrlo neobičan životni i razvojni put kao najmlađe dete u svešteničkoj porodici, kroz pakao kocke i poroka, došao je do toga da živi jedan vrlo smislen i ispravan život i da razvija jedan biznis koji je krajnje neobičan i na nestandardni način postavljen kada pričamo o školama stranih jezika. Zapravo, možda na jedan mnogo ispravniji način, jer svi mi na kraju dana, kada učimo neki strani jezik, provodimo mnogo vremena učeći pravila, jako malo vremena razvijajući konverzacijske veštine, a kada negde odemo, te konverzacijske veštine su nam mnogo važnije od tih pravila koja smo naučili. Siguran sam da će vam biti zanimljivo i svakako, epizoda je poučna, tako da uživajte i to bi bilo to.

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Kompanija Orion telekom nudi jako veliki broj usluga iz domena informacione bezbednosti, zaštite podataka i IT održavanja. Jednom rečju Orion telekom je sistem integrator i ukoliki tražite partnera za domen kibernetičke bezbednosti oni su prava adresa za vas. Ukoliko niste svesni trenutnog nivoa ranjivosti vaše kompanije, ne znate kako da zaštite infrastrukturu i podatke, kao i kako da otkrijete potencijalne pretnje, vreme je da nešto uradite po tom pitanju. Stručni tim Orion telekoma vam je na raspolaganju za sva pitanja i informacije – pišite im na biz.prodaja@oriontelekom.rs ili pozovite 011 4100 007

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: E pa Savo, dobro mi došao. 

Savo Aničić: Bolje te našao. 

Ivan Minić: Ti si dobar primerak za gostovanje u podcastu, jer si jedan od onih koji sebi voli da komplikuje život. Ti si to radio u više iteracija na više načina kroz svoj život i zapravo tvoja lična priča je opet malo drugačija od svih onih koji su do sad bili, zato što ima i neke komponente koje do sad nismo imali, a to je tvoja borba sa porodicama, tvoja borba sa nekim lošim životnim izborima. Meni je mnogo drago što si ti sada tu i što mi pričamo i što je to sve iza tebe, ali i o tome ćemo dosta pričati danas, ne samo o tome kako si razvio posao. Ljudi koji te sada prepoznaju, koji gledaju podcast, koji te prepoznaju, prepoznaju te zato što te znaju sa TikToka i Instagrama kroz tvoj biznis, tvoju školu stranih jezika, Poliglot. Ajde, ukratko samo objasni šta je to, pa se vraćamo na onaj normalni hronološki tok. Pojačalo. 

Savo Aničić: Poliglot, škola jezika, je škola gde učimo ljude da izgovore svoje misli, to je na neki način naš USP. Nešto što sam otkrio dok sam i sam bio student i kada sam otišao u Nemačku, to je da nas profesori uopšte ne pripremaju da pričamo. Nego je to neka ta, taj neki pristup da učimo kao po nekoj enciklopediji i da to izbiflamo, a onda kada izađemo u neku realnost, potpuno se zatvorimo. I to je šta je Poliglot i jeste. Poliglot nije gramatika, poliglot nisu pravila, Poliglot je jednostavno ljude pripremiti za život. Do nešto što će nas čekati u nekim svakodnevnim situacijama i jednostavno da izglede svoje samopouzdanje i da shvate da su greške jedan sastavni deo života. Kao što si i ti rekao u mojoj priči, moje su greške sastavni deo života, ali ono što je bitno jeste da pružimo ruku. Dakle, kada se neko nađe u takvom nekom problemu, da jednostavno možemo da pomognemo. Tako da je to u suštini Poliglot. I jedno mesto koje okuplja stvarno dobru ekipu ljudi i koji shvataju da edukacija nije neki proces koji se može odrediti sa 10, 15 ili 20 časova, već jedan proces koji traje čitavog života. 

Ivan Minić: Da, mislim da taj deo gde nas realno kroz školovanje, a i ko se opredeli da se jezicima bavi malo dublje od onoga što zakači kroz osnovnu i srednju školu, da nas najčešće zapravo uopšte ne priprema za konverzaciju, da mi naučimo gomilu pravila, nepravilnih glagola, da verovatno možemo da položimo neki test, ja sam se i takmičio, iz jezika koji apsolutno nisam pričao. Znači, jedini jezik koji sam ja pričao i pričam i dan danas je engleski i njega pričam zato što sam ga slušao mnogo. Meni je postalo normalno da ga slušam svaki dan, da li kroz BBC Prime, da li kroz Cartoon Network kad sam bio klinac, ali da ga slušam, da mi uđe u uvo na taj način. Sve ostalo čime sam imao dodira, a ok, najviše je to bio ruski kroz školovanje, ja sam naučio gomilu stvari i ja i dalje ne umem da pričam jer prosto nikad nismo pričali. Ja mogu možda neku rečenicu da reprodukujem onako kako sam je pročitao negde u lekciji, ali to obično nije nešto što ti baš pomogne u nekim životnim situacijama. Sad, naravno, vreme prolazi, kupimo razne gluposti koje čujemo sa strane, pa ja, moji prijatelji znaju koliko ja pričam, koliko ja zanimljivo pričam nemački i italijanski. 

Savo Aničić: To bih voleo da čujem. 

Ivan Minić: Sa mnogo poteza rukama i mnogo gestikulacije, smejanja i vikanja. Ali se sporazumemo na neki način, jer ja sam pokupio sasvim dovoljno nekih reči da to može da zvuči. 

Savo Aničić: Da se uklopi, da se uklopi. Što kaže “možemo da se posvađamo dok si rekao keks”. Aha, aha. No dobro, o mom stažu i mom poznavanju stranih jezika nećemo više. Ali to je, vidi, to je moja priča zapravo. Evo sad, još da si ti rekao, tada je ćale moj bolio od raka i jedna odluka. Jedna odluka koja se meni na neki način nije dopala, a koju sam kasnije tek saznao posle njegove smrti, je bila ta da su oni, sa mojih 18 godina, kada sam ja završavao srednju školu, i moja ekipa upisivala fakultet, pre ovih škola nisam znao šta ću da opisujem, sve me interesuje, a ponajviše od svega društvo i nauke, i oni su mene odlučili malo da uklone, da kažem, iz kuće, iz čitave te situacije i tako dalje, i da odem kod brata u Nemačku. I sad neki proces apliciranja za vizu u zavisnosti zašto ti je potrebna viza, na primer, ako ti sada ideš tamo kao student, moraš da imaš B1 certifikat GTL. Zalegao ja, spremam se 4 meseca, dobijem B1 certifikat i sad tvarno onako amaterski B1, to mislim srednji nivo ti možeš da se sporazumeš na ulici, da kapiraš šta te ljudi pričaju i tako dalje, i ja pun samopouzdanja, pakujem stvari, idem za Nemačku. Kod mog brata Pavla sam bio jedno 10-12 dana i nisam bio u komunikaciji dalje sa Nemcima i ispostavilo se tako da sam aplicirao za više studentskih domova u više gradova i ispostavilo se da me primi studentski dom koji je bukvalno preko puta mog rođenog brata. Dakle, ista ulica, isto sve, upadnem tu. I mi smo zapravo čekali da meni dođe internet, da bih ja mogao da se predstavim u studentski dom. I sećam se, pada kiša napolju, naravno kaže ovaj ministar u tom gradu kojem sam bio, kaže “ili pada kiša ili se čuje crkvena zvona”. Jednostavno, prelepa atmosfera. I on onako mene prati, vidim da je zabrinut, ali on ne dozvoljava da se njegove emocije vide itd. I vučem ja one kofera, ću ja te ispratim, i rekoh, aj molim te, nemoj da me pratiš, pičim ja sam i upadam u onu studentsku sobu u potpunoj depresiji. A, na primer, mesec dana do polaska, kao svaki osamnaestogodišnjak, sam jedva čekao da odem i to je ludila avantura i tako dalje. Elem, budim se sutradan i ekipa iz studentskog doma igra odbojku. I meni Nemac, kaže, dodaj mi loptu. Ja ga gledam, gledao, ne kapiram šta mi čovek govori. Jedan po jedan mi govori “dodaj mi loptu”. Ja rekao bih “Beca, a kao dodaj mi loptu.” Ja opet, opet i onda sad hvatam loptu, hvatam, da kažem logički šta mi govori, aha, da ti dodam loptu. I tek onda shvatim koliko ne znam zašto. Znači, to bih voleo da ljudi shvate kada se spremaju za sertifikate. Sertifikat te ne sprema za život. I nema veze sa životom. Dakle, ti tamo na nekom testu pišeš neki mail koji nikada u životu nećeš iskoristiti, u praksi i tako dalje i tako dalje. Tako da je taj Poliglot pristup upravo taj. Da, radimo za sertifikat, ali paralelno radimo i neke teme koje će ti zaista biti značajne. Sad, jedino što ne možemo u nekom momentu da pokrijemo jeste što mi mislimo da je taj nemački jezik, na primer, taj gestapovski sa tim akcentom i tako dalje, međutim nije uopšte. Čak imaju to francusko r, brzo pričaju, zavisi u kojoj si regiji. I to je potrebno malo privikavanje, onda ljudi uglavnom upadnu u depresiju kada dođu tamo, jer su dosta vremena uložili u to učenje pre odlaska i onda se shvate da nemaju pojma. Tako da, ali to je normalan proces. –

Ivan Minić: Kažu  da je italijanski po tom pitanju još komplikovaniji, zato što svaka regija ima svoj izgovor koji je bitno drugačiji od onoga što je, da kažemo, osnovni italijanski. Ali dobro, ajde da se vratimo malo još unazad i da krenemo od našeg mančmelo pitanja. Šta si hteo da budeš kad porasteš?

KAD PORASTEM BIĆU

Savo Aničić:  Hteo sam da pomažem ljudima na neki način. To je nešto što me ispunjava i nešto što me dan danas ispunjava. I kada pomislim na to, imam leptiriće u stomaku. Ali ne znam šta je to. I kada god mi se neko pojavi da me pita za savet ili da uskočim, da pomognem, to je nešto što me ispunjava. I moguće je to jednostavno neki influks mog ćaleta, neki uticaj mog ćaleta, koji je bio, dakle, sveštenik, koji je imao to iskustvo u pomaganju drugima i tako dalje, kroz praksu. Moj terapeut kaže da sam plemenita, sad ne bih baš to rekao, ali je to nešto što je mene uvek vuklo, na neki način. I kroz taj rad sa klincima, iako mi je posle dozlogradio sve, sam radio fond od 220 sati mesečno, 4 godine sam imao 10 dana slobodno, dakle, kako kažem slobodno, bukvalno slobodno radio sam i nedeljom, s detetom i ženom nisam išao po Adi, kad i svi normalni ljudi, i uživao sam u tome. Dakle, nekako neki odnos i ljudima da mogu im pomoći. To je nešto što sam želeo otkako porastem, još nisam otkrio. Ali dobro. 

Ivan Minić: Nisi prvi kome je otac sveštenik da je bio u Pojačalu, Prota je bio prvi, ali mislim da njegova priča je u svakom smislu veoma neobična i posebna. Svakako je i tvoja.

Savo Aničić: Pa, izvini što te prekinem, deca sveštenika su ili-ili, postaju ili-ili, nema sredine. Na sredini. Znači ili postaju potpuna kontra ili su u toj, postoje u toj priči. 

Ivan Minić: Ajde malo oslikaj tu situaciju u kući, generalno dešavanje i sve ostalo. Prosto to je neko okruženje koje meni deluje kao potencijalno jako lepo okruženje jer znam neke ljude koji su predivni, koji su u tom poslu. Znam i one druge, ali ne znam kakve su njihove porodice, ne bih voleo da upoznam, ali iz svega što znam, tvoj ćale je bio jedan od tih koje su svi voleli s razlogom, ali prosto verujem da niko ne zna, osim onih koji su imali to direktno iskustvo, kako zapravo izgleda odrastati u jednom takvom okruženju i šta ono sve podrazumeva. Pa bih voleo da tu malo više da vam kažeš o tom. 

Savo Aničić: I prelepo i preteško. Znači i jedno i drugo. Zamisli da si neka mnogo poznata osoba i da su sva svetla uperena na tebe. Dakle, u kući postoji sad to neko mišljenje gde ljudi misle da se mi sad svi molimo i da pevamo “Aleluja” svaki dan u kući. Da se klanjamo Bogu i tako dalje što je potpuna neistina. Naravno, sve zavisi od porodice do porodice. Mi smo vodili jedan sasvim normalan život, kao svi normalni ljudi, ali potpuno u neku drugu ruku i malo je bilo teško. Zašto. Zato što iz više uglova, kao prvo, kada nešto pričam o svom ocu, ja se trudim da pričam kroz ugao drugih ljudi. Dakle, ne kroz moj subjektivni osećaj. Meni je on najbolji čovek koga sam ikada poznavao, ne postoji nijedna druga osoba. Ali, kada donosim neki svoj sud, trudim se da sagledam neko kolektivno mišljenje o njemu i koje zapravo potvrđuje neko moje, to mišljenje koje sam imao. Dakle, kada kažem da je nešto jako teško, jeste što sam ja u nekim svojim tinejdžerskim godinama bio donekle problematičan. I onda ti, kada šetaš ulicom, a uglavnom sveštenici ne žive u parohiji u kojoj služe, ja sam imao tu divnu mogućnost da živim u parohiji, gde i moj ćale, da kažem ide po kućama itd. I onda ti kad zapališ cigaru, a popov sin zapalio cigaru, popov sin puši, pa onda zovu moju kevu, znate vi da vaš sin puši, “Popov sin”, “Kocka se” itd. To je bilo na neki način ružno rečeno “zataškano”, nismo želeli da se to zna. Tako da u tom smislu ti nemaš neku slobodu. Svi ti morališu. A ono kao kada je rekao jedan duhovnik, kaže “Kada ovako pokažeš prstom, ne zaboravi da ova tri prsta pokazuju na tebe.” To što govore za tebe, da su i oni sami sve što nama smeta, u drugima je nešto što i nama samima smeta. Tako da je to bilo jedno breme koje je bilo i lepo, a u nekim momentima za jednog tinejdžera jako ružno. Da sam ja hteo, kažem celom svetu, ajde, da ne kažem nešto drugo, iskulirajte, i nekako nikada nismo imali taj moment da mi moramo da ispunimo neke očeve zahteve, prohteve, iako je jedino govorio, kaže, nemoj biti prvi, ali budi u prvom timu, budi u prvih pet. Jer ono što mislim da je greh roditelja, jeste da kada ja imam sina koji ima tri godine, potpuno sam opušten što se tiče njegovog odrastanja, jer mislim da je greh kada vidimo da dete ima neki potencijal, da mi to kao roditelji ne negujemo. Dakle, da ne otkrivamo taj potencijal, zajedno sa tim trebamo da ga ne usmeravamo u tom smislu. Sve ostalo je potpuno ostavljeno nama. Dakle, kada sam ja hteo da upišem faks, on je umro možda 20 dana pred moj prijemni, 25 dana pred moj prijemni, i ja sam sociologiju skršio potpuno. To je bio treći predmet za prijemni za političke nauke i sećam se samo da je moja majka ušla i rekla “Znaš ti da je tvom ocu bila velika želja kao da ti budeš sveštenik.” Nikad nije rekao to. Uvek je bio u fazonu, radi šta god. To baš pedagoški nije bilo pametno u datom momentu, ali rekao sam sebi, bolje biti dobar vernik nego loš sveštenik. To je to. 

Ivan Minić: Jedna stvar isto koju nismo dotakli do sad, odnosno pomenula si, ali ne preterano, to je da si ti najmlađe dete. I da je ta razlika prilična. 

Savo Aničić: Poprilična. 

Ivan Minić: I da su svi sinovi. 

Savo Aničić: Jeste. Svi su sinovi, imamo najstarijeg Slavka, on je završio BK Akademiju i Teološki fakultet. I jedan je, ja sad imam jednog burazera, Jovan, Pavle i Slavko, se jedan od najjačih glasova u Srpskoj Pravoslavnoj crkvi, kog od, kaže, braća, Arničić, znaju ko je ekipa. Ja onako malo mašim tonove, tako da sam se uklonio iz te priče. Radio je u Mokranjcu, sada je đakon ua Markovoj crkvi. Jovan je doktor teologije, on isto voleo sebi da zakomplikuje život, jedno 60% tih nekih spisa koje je pisao u vezi nekog svetitelja iz 2. ili 3. veka, to je bilo na starogrčkom. I onda gospodin prevodio sa na starogrčkog, na grčki i pisao je na grčkom doktorat. A master je završio univerzitet Gregorijana u Rimu, malo je otišao na katoličku stranu, no i vratili smo ga mi nazad. Volim da se našalim, jer je to ljudima malo šokantno, otkud jedan sin pravoslavnog sveštenika na katoličkom univerzitetu i izučava neke tamo njihove nauke. A Pavle je završio teologiju kao student generacije, zatim master političke nauke i ima doktorat u vezi, to je jedina tema napisana na svetu, na nemačkom jeziku, to je kao odnos između crkve i države i ta socijalna perspektiva na temu poverenja, odnosno pomirenja, ali kao gde ne osećamo svi, da kažem, da je institucija ne utiče na nas, da mi osećamo neku žal za nekim stvarima koje su se dešavale, nego da se direktno utiče na pojedince, kako to može kroz različite institucije da se desi. Tako da u suštini sva trojica su onako pomalo ludaci. I onda, kada si rekao koja je tu bila velika razlika, a što je mene i kasnije dovelo do tog poroka, je bio taj neki podsvesni pritisak, koje sam ja sam sebi nametnuo, zato što uvek polazimo od odgovornosti koju mi treba da imamo. Mi možemo da imamo različite neke uticaje u životu. Međutim, pokazuješ da si čovek kada kažeš “Da, ali ja sam na kraju to uradio sam”. Ili “Ja sam zapalio cigaru, ne zato što je ovaj neko pušač oko mene”. I ja sam na neki način želeo da budem kao oni. Razlika između mene i najmlađeg Pavla je 12 godina razlika. Pa 16, pa 20. Tako da ja nisam toliko imao braće koju obožavam. Ja sam išao neke kvazi očeve. 

Ivan Minić: Striče. 

Savo Aničić: Da, stričeve, da, to su bili stričani zapravo. I oni su dosta uticali na moj život. Večno sam im zahvalan, zato što nisu mogli toliko da nekad uživaju svojim mladalačkim danima, nego mi su spakovali na tramvaj sedmicu, pa bi se vozili do dna Beograda. I tako, dobro sad su oženjeni, ne bih nešto drugo pričao. Kako sam ih smetao, ali da se našalim malo. Tako da oni su me gledali na neki način kao svog brata pre svega, ali u neki momentima i kao svog sina, kada tata više nije mogao da radi iz opravdanih razloga. Tako da je jako čudan neki naš odnos, ali ih volim više od svega na svetu, to su mi braća. Puno puta su se dokazali da su bili meni tu kad mi je bilo najteže. 

PROBLEM SA KOCKANJEM

Ivan Minić: Kako je došlo do tog problema sa kockom. 

Savo Aničić: Kad misliš da si najpametniji. 

Ivan Minić: Dobro, svi mi u nekom trenutku mislimo da smo najpametniji. 

Savo Aničić: Kad misliš da si pametniji od sistema. Ja se sećam, bili smo u srednjoj školi, to je bio neki malo period nekih turbulencija u samoj kući, gde ja nisam zapravo nesvesno tu postojao kao dete. Nisam imao to neku pažnju roditelja , psiholog tako kaže, pa i ja. To jeste postojalo u tom momentu i ja sam krenuo sa ekipom, ono, drugari, klasika, čitava ova srpska priča, kladionica nije štetna i tako dalje, to je samo zabava, reklame koje su katastrofa, mislim kad pogledam i meni se stomak prevrće. I mi smo tu igrali, samo da objasnim kada sam se kladio, ja sam samo igrao tikete, Ja nisam išao na poker, nisam išao na rulet, nisam, dakle, radio to. Zašto. Zato što sam na ćaleta povukao jednu stvar, a to je “šta god da volimo, volimo do kraja”. Znači, nema sredine, nema kalkulisanja, to se ide do kraja. Dobio si čir, infarkt, rak, šta god idemo do kraja. I zato što sam znao, i zato sam izbegavao ove druge stvari. I kao ajde ubacimo 100 kinti, da odigrava mi neku kvotu 15, pa ti sad očekuješ neku ogromnu lovu koja se nikad neće desiti. Međutim, ja kažem sebi, ok, inače ne pratim sporta toliko, samo basket. Fudbal je meni, na primer, jedan od najdosadnijih sportova osim nekih liga, izvinjavamo se, ali basket obožavam. I ja kažem ok, zašto bih ja stavio 100 dinara, kad ja mogu na primer da stavim 5000, i sad igram par zicera za kvotu 2, to bi imao 10, i zaradim 5. I tako je to zapravo krenulo. I ono što sam zapravo na terapiji, šta smo kasnije pričali na terapiji, je bila jedna interesantna stvar. Kaže ona, jesi li imao, kaže ona, osećaj kada uložiš i treba da podigneš 300.000 dinara, da si najpametniji u toj sobi. Gledaš ovde pijanice, puše cigaru, znaš, okupali se pre pet dana, reko da. Kakav je bio osećaj, rekoh, moćan. Ti si zeznuo sistem. E, tu zapravo ti padaš. Tu si gotov. 

Ivan Minić: Kad misliš da si bolji. 

Savo Aničić: Kad misliš da si bolji. Tu padaš. 

Ivan Minić: Mislim, vidi, svi smo u nekom trenutku se bavili kladionicom, više ili manje, i za mene to jeste uvek i da bi bilo samo zabava i nije me preterano držalo. Ali mislim da je za dobar deo ljudi koji krenu na tu stranu, a ne krenu nikad na klasičnu kocku, karte, rulet i sve ostalo, to što ti misliš da nešto tu kontrolišeš zato što ti poznaješ to šta se dešava. I činjenica, ti to poznaješ više nego nešto potpuno nasumično što se dešava negde. Ali to što ti nešto poznaješ ne znači da će tako da se desi na kraju. I ja često kažem kad pričamo o tome, meni su karte fenomenološki jako zanimljive. Ja nikad ne želim da krenem da dajem nekakav novac za to, ali volim da igram karte, volim da igram poker. Zato što imaš taj moment kada igraš Texas holding sa ljudima, ti igraš sa ljudima. I ti ne igraš samo ruku koju igraš, nego igraš i ljude koji su za stolom. Suštinski, ako znaš dobro odigrati, to kažu svi vrhunski igrači, suštinski potpuno je nebitno šta držiš u rukama. Ako ti znaš šta radiš za tim stolom, potpuno je nebitno što imaš u rukama. Pričao je, recimo, ne znam, Daniel Nigrano je bio kod Leksa Fridmana pre par meseci, i pričao je, bukvalno je rekao, kao “ljudi, molim vas, nemojte da se zavaravate, Ja sada sa 100 dolara da uđem u prostoriju gde je vas 500 koji niste profesionalni igrači. Ja ću vas uništiti u narednih 7 dana i uzet ću vam sve što imate. Jer jednostavno ja se samo time bavim. Ja se samo time bavim. 30 godina da, postoje ljudi koji su bolji od mene, ali takvih ljudi ima 10 na svetu. 

Savo Aničić: A da li misliš da je on kockar? Meni je interesantno. 

Ivan Minić: Vrlo je to, mislim, profesionalni poker je jako specifična tema, meni je super zanimljiva, zato što imaš naravno ludake koji igraju na čitanje protivnika i sve ostalo, ali niko ne može da bude vrhunski igrač ukoliko ne poznaje savršenu statistiku. 

Savo Aničić: I ukoliko nema kontrolu, nema osećaj kontrole.

Ivan Minić: Potpuno kontrolu nad svojim ponašanjem, svakako, ali ti moraš savršeno da znaš statistiku svake ruke koje si igra, svake karte koje je izašla na sto. To nije nemoguće, ali je jako teško. I mislim, opet kažem, to je potpuno drugačije od svega onoga što prosečna osoba koja ode na tu stranu vidi i doživi. Mislim, ja volim jako film “Rounders” sa, preveden kod nas kao “Pokeraši” sa Matthew Damonom i Ben Affleckom, kada on kaže u jednom trenutku, prestani o tome da govori kao o pitanju sreće, svake godine istih sedam ljudi završe za finalnim stolom svetske serije u Las Vegasu, šta su oni najsrećniji ljudi u Vegasu. Ali opet, to je nešto što je toliko daleko da ti nikada nećeš doći do toga da gledaš taj sto. A ne da učestvuješ u njemu. A sve ono što dolazi pre toga, posebno sve te stvari koje su automatizovane, su samo statistika koja je napravljena tako da ti budeš u gubitku. Što ne znači da nekada nećeš biti u plusu. U tome i jeste problem. Kako su se svi ljudi navukli na kladionicu. Tako što su jednom dobili. Da su 20 puta za redom izgubili, ne bi došli 21 put. Ali ovi su izgubili pet puta za redom, a mi ovi su imali jedan dobitak. 

Savo Aničić: Da, to je problem tiketa što ti imaš osećaj da si u kontroli. Znači, ne znam, ja sam igrao Đoković protiv Stotog na listi. I znao da puknem. I uložiš 50.000 i pukneš. To je najveći problem tiketa i ti kad kažeš, dobiješ, dobiješ, dobiješ, pa onda izgubiš. Znači, ja se sjecam, hoćeš sad kao da uplatiš 50.000 i onda sad ta službenica koja radi, ona mora da pozove centralu da vidi da li prvo centrala odobrava da ti odigraš kvotu 3, 4, mislim, ali to su sve sabrane utakmice da je 1,20, 1,15 itd. Da li može da legne ta iznos novca, odnosno da se odigra na tu kvotu. I zapravo je jako slično kao droga, odnosno skoro isti mehanizam, zato što imaš taj kao high. High je iščekivanje, high je pisanje tiketa. Znači kad pišeš tiket i dok iščekuješ to je high. Ja se jednostavno sećam igre Palermo Čezena, 997.000 čekam. I sad se smeješ, znaš šta, mnogo je dobro što sad ti kao smeješ svemu tome. I ja sećam se tačno u sobi, sećam se gde sam stajao, nešto nije radio TV, ja na teletekstu. I gledam teletekst, 90. minut Palermo vodi 2.1. Ja oblačim jaknu, brate, ja oblačim jaknu, ja uzimam tiket i idem na dignem. Čisto se vratim nazad, ugasim TV u produžetku 2.2. Pada tiket od 290.000. I sad zamisli koliki su to emotivni skokovi. Koliko ti zapravo iščekuješ pa padneš pa dobiješ i dođeš do onog momenta koji si ti rekao da ti nekoliko puta zareda pukneš po 50.000 ali zato što si pametniji od svih i misliš da ćeš ti ipak naći sistem koji će to sve vratiti. I tu, na to mesto dolazi nešto što se zove kockanje. 

Ivan Minić: Mislim da taj moment kad ti to sa nekim smešnim iznosima igraš i staviš neki stub od deset utakmica i onda ti bude zanimljivije da gledaš te utakmice, ja sam skapirao da u 30-40 godina mi više nije cilj da mi bude zanimljivije. Dovoljno je stresno i ovako. Naročito kad naviješ za United, onda je baš užasno prethodnih deset godina. Ali kao, kad te to radiš tako, onda na kraju dana nije ni važno. Ali čim si ti malo ozbiljnije investiran, okej, tebi je stvarno taj gubitak problem. To više nije situacija u kojoj nema veze za 200 ili 300 dinara, nije važno šta će da se desi. Čak i ako dobiješ, mislim, dobiješ 5 hiljada, neće da ti promeni ništa u životu. Ali izvedeš ekipu na piće, na račun toga. Pre nekog vremena, ne obilazim kladionice jako dugo, ne zanima me to, ali pre nekog vremena smo jedno veče, pošto nigde nismo mogli da se organizujemo da gledamo pre nas, otišli u kladionicu da gledamo NBA. Jer radi do tipa tri ujutru i ima nove televizore i sve je super i jeftino je piće i kao nema, sedimo nas deset gledamo NBA. Mi smo fokusirani na tu utakmicu, zato što nam je važno. Ali naravno NBA je takav da ima dovoljno pauze. I u tim pauzama ti zapravo gledaš ljude oko sebe. I to je strašno. Jer ti gledaš čoveka koji je tu došao isto 3 sata pre, kao i ti, i on igra i dalje one kerove što trče u krug. Ili grčki bingo. Ne znam ni šta je. Ali video sam da imaju te razne neke digitalne igre i da gomila njih tu igra i nervira se nešto. Ovi što su došli da gledaju utakmicu njih mogu i da razumem. Mi smo jedno vreme išli u kladionicu jer je tamo bio najbolji biljar, najnoviji biljar, stolovi su bili tamo, bili su novi i kao bilo nam je super da igramo tamo. Ali taj moment da vidiš te ljude koji su faktički se preselili tamo, imaju svoje mesto i to im je ceo život, To je mnogo strašno. 

Savo Aničić: To je upitno. Ja sam prekjuče na Fejsu, ne znam koliko je tačna ova statistika. Da li ima 2000 ili 3000 nešto škola, a oko četiri skoro 5000 kladionica. 

Ivan Minić: Ne znam kako je rasla u prethodne godine. 

Savo Aničić: Ja verujem, nešto po nauci ja verujem. 

Ivan Minić: Pazi, ne znam. Mislim da je manje, zato što znam u nekom istraživanju koje smo radili za jednog klijenta tada, ali prošlo je jedno dve i po godine, pa možda se i promenilo. Najveći igrači su imali 500 i 400 objekata i sledeći je imao 300, tako da ne verujem da je moglo baš da se skupi od ovih ostalih još toliko, ali sigurno ima bar onoliko koliko ima škola i definitivno su neuporedivo moderniji. Ajde nam još malo oslikaj tu celu situaciju, Prosto kako, ok, rekao si šta si radio, kako ide taj… 

Savo Aničić: Sunovrat. 

Ivan Minić: Pa, da, prvi. 

Savo Aničić: Prvi sunovrat ide tako što, kao prvo, ukoliko si ti neka normalna osoba, znači imaš neka osnovna moralna načela, odrastao si u nekoj tradicionalnoj porodici, dakle, ja sam odrastao u patrijarhalnoj porodici, ali naravno da ljudi ne skapiraju loše, moj otac je naravno uvek za sve pitao majku zajedno donosio odluke sa njom, ali govorim u smislu on radio, majka je bila oko nas, mislim četiri magarca moraš ti to sve da pokriješ da nahraniš, a digresija jedna najstarija od moga burazera kada je kao devojka dolazila kod i sad keva pravila supu ali tu supa tu je onaj lonac onaj ekspres ovoliki kažem ja sam mislila da vam dolaze gosti ono pun ogroman lonac supe. I naravno, nema fancy, imaš meso tu iz onog najlepšeg, krompir, kajmak i salata. Ti skapiraš zapravo, podsvesno, da nešto što radiš, da je to jako loše. I onda, kako sam i sad prethodno objasnio, ti imaš te kao ups and downs. Znači imaš ups kada se ti kladiš, a onda je kada prođe taj tiket, onda ti ide taj down, onda ti ide izjedanje sebe. U kontekstu, ovo što radim je okej, dobio sam lovu, ali ja ovu lovu nisam zaradio, a dobio sam ogromnu sumu novca. Mislim ti sa 16-17 godina, brate, uzme 300 tisuća dinara. Šta ti s tim da radiš. Mislim, to ne možeš da potrošiš. Da sam bio pametniji pa sam uložio u bitcoin, tada to bi bilo bolje. I počinje da te toliko izjeda i da te toliko emotivno iscrpljuje da ti više ne možeš samog sebe da nosiš. Moja Jelena iz SOS Centra, ona je ovaj sa kojom sam radio, ona je zapravo objasnila i sada neka me niko ne drži za reč. Dakle, davno smo pričali o tome, da je čak u nekim situacijama gora od droge, jer ti nemaš osećaj  neki fizički, da to tebe nešto izjeda i ubija i tako dalje. Dakle, više te to tera neku depresiju. Opasnu depresiju. Gde ti ne možeš volje da ustaneš, gde ti se svaki sledeći dan svodi na to “šta ću danas odigrati”, pa se da smoriš što nema zicera nekih, nego samo neke malo jake utakmice od kvote 1-7, pa ne možeš da odigraš i tako dalje. Tebi se čitav dan i nedelje svode na kalkulaciju na to da li ćeš ti ubosti nešto ili nećeš ubosti nešto. Što je najcrnije, jel te kao i sa dozom i sa drogom, ti više kada uložiš 50.000 više te ne radi. Ti sad moraš više. A onda ako padaš, ja sam pokušavao da koristim paretov sistem, ja mislim pareto, gde ono, na primer, kako neki ljudi igraju rulet. Imaš one table, i on samo ižvrlja celu, evo desnu tablu. I uloži dva soma dinara. I gde je upadne, upalo je i zaradi. Ako ne zaradi, on će samo da duplira ulog. I duplira će konstantno dok ne upadne, znaš, dok ne vrati na nulu, pa opet. I onda sam ja pokušao taj paretov sistem koji zapravo zahteva ogromnu količinu novca da bi ti mogao tako nešto da uradiš I onda sam ulazio u te neke manje pozajmice, nisu to bila neka velika pozajmice, ali ok, bliski prijatelji itd. I onda ti kontaš da si ga ti baš, brate, zaglibio i upravo to što kažem, ti imaš sad taj neki porodični model koji si pokupio i koji ti govore to što radiš nije ok i da te ne može da te boli uvo a sa druge strane imaš taj drive koji te zapravo tere da ti i dalje dokažeš da si ti bolji i pametniji na sistemu. I to je, ono, samoubilačka  kombinacija. I onda sam zapravo, mislim da ti nisam dobro rekao, jer sam dosta razmišljao o tome kako je to izgledalo, rekao si mi kako su otkrili, kako su provalili, ja sam ti rekao da sam sam rekao ćaletu, ali nije. Oni su provalili moje tikete, koje sam ja držao u nekom skrivenom mestu, ali majka sve provali, pa makar i  u zidu bilo zamalterisano. I tako je krenula ta neka naša priča oko toga da sam ja u tom problemu. Mislim, u prvom navratu su oni došli od nekih manjih iznosa, videli su neke manje iznose, pa je to bilo kao što radiš ovo, nemam pojme, bila neka mini kontrola, hajde da kažem. Ali na kraju se to sve, to klupko se odmotalo i onda se svako koliko sam ja zaglibio. 

Ivan Minić: I šta onda. 

Savo Aničić: Onda zapravo ja sam u neki način jedva čekao da neko tu uleti. U psihološkom aspektu ljudi kada uprave neke takve gluposti, to je zapravo poziv za spas. To Kurt Kobejn kad rekao da će izvršiti samoubistvo, to je zapravo u psihološkom aspektu poziv u pomoć, da je neki baš golemom problemu. Ćale, moj nikada nije bio tip koji je nikada osuđivao bilo koga, ne samo nas, nego i ljude. Imao je zaista jednu toliku širinu koja, ja mislim, da ga je možda čak i prerano oterala na ono drugo mesto. I pre svega, kad pričaš sa takvim čovekom, malo se ti plašiš tog autoriteta. Zašto. To je lik koji je 1973. godine otišao u Zadar kao pravoslavni sveštenik. Kombinacija veka. 

Ivan Minić: Nije moglo tvrđe. 

Savo Aničić: Nije moglo tvrđe, ne. I ovaj, sada ekipa koja sluša i objasniću kasnije, ali to su bile neke realne situacije u kojoj se moja porodica nalazila, na primer situacije gde za vaskrs stavljaju dva vojnika sa dva vučjaka da narod ne može da uđe u crkvu i tako dalje, to su bile. I  on je živeo, radio u čitavom tom okruženju. Zašto ja sad opisujem njega, da bi kasnije malo objasnili taj neki razgovor sa njim i zašto sam ja želeo da budem bolji čovek. Njega su pozvali na vojnu vežbu i rekli su treba da dođete 19. decembra ili 7. januara. Pazi, kombinatoriku. A on imao bradu kao moju samo još 2-3 puta veća, što je ovolika brata. Često mi govorio sine, sad kada se setim koliko sam bio lud, ne bih ono ponavljao. Došao je, nije se obrijao i kažu mu obrijte bradu. Kaže, vidite ono plinsku bocu, gde se kuva ova hrana. Kaže, da, pucaću tu plinsku bocu, dići ću i sebi i vas u vazduh, ali bradu neću obrijati. Mislim da je dobra brada. Tako da, i desi se ta nesrećna 1991. Iz ko zna kojih razloga da ne ulazimo u to. Ta kuća koju je pravio je bila demolirana, i tako dalje. I onda je on, odnosno bila demolirana, to je bila ironija, on je za pravoslavlje napisao je taj tekst vezan tu Zadarsku kristalnu noć koja je bila tada 1991. godine, ali je zamolio urednika da samo piše njegove inicijale. Urednik je otišao na odmor i napisali su protojerej i Žarko Anjičić. Tada je znao sve što se tamo desilo, odnosno da je sve što je tamo imalo to nestalo. Već je bilo nestalo, ostala nam je samo slavska ikona, kao sad i na nekim filmovima, ali je ludak, napravio dupli zid u crkvi da sakrije bitne relikvije, ali je valjda vazduh ušao u taj dupli zid i tom zidaru, odnosno nekome da se zakune, da nikome neće reći da je taj dupli zid itd. i vraćao se nekoliko puta, došli su ovde, živeli su 35 godina kod njegovog prijatelja, bili poređani kao prasići, nisu imali hleba da jedu, ali ni kuhinju. Mislim, većina nas je tako živela, ovo je pogotovo izbeglica. I to je nešto što, na žalost, smatram da neki srpski živalji ovde iz centra Srbije ne kapiraju koliko, šta su ti ljudi proživljavali, nemaju taj često osećaj Srba van granica Srbije. Otišao je, posle je počeo da pravi kuću u Kaluđerici i tad su kupili neki plac iz nekog minusa, neki čovek iz banke, neki direktor mu je dao 10.000 maraka koje je on jedva izvukao, 1993. godine, i moj najstariji burazer legao on na pod kuće poljubio pod i rekao tata jel ovo naša kuća, nije mogao da veruje. Posle toga, da kažem, pomagao jednom starom bračnom paru, oni nisu imali nastavnika, on je bio Srbin, ona Hrvatica, rekla je da će mu ostaviti taj stančić od 45 kvadrata, to je posle smo nadogradili kuću, kao što, kaže, moji su vam sve uzeli, ja vam sve i ostavljam. Dakle, se taj neki krug zatvorio. Ono što želim u ovoj emisiji da kažem, je da ja nikada u svojoj kući nisam osetio govor mržnje. Nikada nisam učen da mrzim. Dakle ja zaista verujem je u pravoslavlje. I generalno sam u pravoslavlju. Pravoslavlje volim zato što je to neki lifestyle. To je pank protiv savremenog sveta. Odbrana od savremenog sveta, od konzumerizma, od svega ostalog. To jeste vrsta panka. Ali hrišćanstvo kao hrišćanstvo zapravo u svojoj biti propoveda ljubav. I da uvek postoje dobri i loši ljudi. To ne znači da su i sa naše strane i sa svake strane. Dakle, sad politikolog u meni počinje da priča. Da se vratimo na suštinu. Ali. I onda ti kao imaš tog lika koji je to sve odradio. U tom spenu od manje od deset godina. I hajde sad ti, brate, budi nešto ispod toga. I koji vukao sve, znači, apsolutno, ono, bio je maestro, dirigent svega i tada sedneš sa njim i ja se sećam da je on jedino i uvek ludeo kada se nešto dogovorimo, a ja to ne ispunim. Dakle, kada se dogovorimo kao ljudi da budem iskren, da uradimo ovo, i on mi da, ne daj me ultimatum, kaže “aj da se dogovorimo”. Tada si bio mrtav čovek. Za sve ostale stvari je apsolutno imao razumevanje. I tada je on seo sa mnom i on je rekao “ti trebaš da kreneš da ideš na lečenje, da li želiš.” To je interesantno, kada sam rekao “zašto to da li želiš jako bitno u roditeljstvu.” Kada sam ono rekao da “deca sveštenika idu na ili-ili” Zato što, uglavnom, neki sveštenici kažu svoji deci “Moraš.” “Nedeljom u crkvu, moraš.” “Ti si, dete, sveštenika, moraš.” I onda se rađa taj counter efekt. Nas je pitao “Oćeš li, želiš li.” “Spavam, ne da mi se puke.” Nastavim svojim putem. Tako da, ja sam nekako da želim, jedva sam čekao taj moment. I to je njemu jako teško palo. Jako, jako, jako, jako teško palo. I dalje ne mogu da dokučim šta tačno. Mislim, išli su samnom kao roditelji, oni su išli ne na psihoterapiju, nego sad ne znam kakve veze to ima u psihoterapiji, da moraju roditelje da idu itd. I onda ti sad kao dođeš do tog momenta da se 17 godina, 16-17, uzimaš lekove za depresiju. A još je čudno što su njega ljudi znali, i onda sad ti moraš da pičiš tamo negde po Beogradu da se sakrivaš, da tražiš apoteke da bi ti kupio te lekove za depresiju. Što naravno jeste radio i kažem ti dođeš do tog momenta gde imaš 17 godina i ti osećaš se omamljeno po ceo dan kao da si pijan od tih lekova, ideš na psihoterapiju, bio je poligraf taj kao neki test, ono povremeno, da li se kockaš, da li je ovo, da li je ono i tako dalje Ali ja sam to više u tom momentu shvatio kao challenge, nego kao izlečenje. Odnosno kao neki proces da izađem iz toga, zato što sam se bio povratio na kocku posle ćaletove smrti, ali sam to sve sam odradio. To je bilo možda nekih 6 meseci. Kad je ćale umro, možda ta iduća godina, i onda 6 meseci sam opet bio u kocki, zaglibio poprilično, brzo ušao u neke dugove, ali sam i brzo izašao, onda sam vraćao te dugove dve godine, tako nešto. I onda sam tu zapravo shvatio šta je to i više mi nije bio challenge, nego je više bilo “okej, ovo stvarno nije okej”. Tako da sam sad došao u taj period sa 29 godina, da prođem pored kladionice, nemam taj moment, iako imam taj moment preuzimanja rizika. To je nešto što mi je ostalo, što je često pozitivno u poslu. Ali isto tako, na primer, se sada plašim kredita. Ironija. Ironija, znaš, treba bih da uzmem kredit, na primer, revolving ili ovaj, ili onaj, ili koji god, I ja kao “aha, ne, ne uzimam” A stari Savo je bio “daj mi sve da mogu dabogda mi preselo” Znaš, tako da. Ovi braća su tu igrala veliku ulogu Bilo je moment kada se osećaš onako jadno Kada se osećaš kao klošar, kada se osećaš Da ti ne zaslužuješ da budeš deo te porodice. Ne zato što je sveštenička porodica, nego znaš da su toliko dobri Mislim, nismo- od nas nije dobro da razumeš tu metaforu u tom smislu. I ti se sad tu našao da praviš neke probleme i ne znam ti ja ni šta sve ne. Ali su se trudili da se ne osećam odbačeno i da se osećam prihvaćeno. Tako da ako god ovde sluša, šta god je njihovi neki bliski ljudi, ako imaju sličnih problema, najbitnije je da ne odbacuju svoje voljene ni slučajno i da pruže ogromnu tonu ljubavi i podrške. Jer ima jedna interesantna priča neka žena kao nekog duhovnika, kaže “moj muž mnogo pije” i ono što on alkos je teški, kući je razvaljen i tako dalje. Odlazi od kuće, kaže “sledeći put kad dođe, vi njemu naspite čašu vina” Gleda žena zbunjeno, kaže ste vi normalni, došla sam po tebe, po savet da ga.” “Zato što vi njega osuđujete, on beži od kuće, ne oseća vaše razumevanje i prihvatanje. Pa ćete vi sipati čašu vina, pa ćete malo porazgovarati sa njim, pa će se on osećati da je dobrodošao tu i tako dalje. Dakle, to je jako bitno i nije lako za one ljude koji prate tu priču, nije lako prosto vratiti i ostati. Moraš dosta da glumiš. ali dobro. Tako da sad sve ovo što radim je kao neki omaž ćaletu. I uvek sam mu govorio gramatički neispravno, Ćale ja sam veći od tebe, kaže on meni. Ne sine, nisi veći, ti si viši od me, a daj Bože budeš i veći. Znaš tako da je to neki moj životni cilj. Jer to selo Surijan, gde je on rođen mene kada dođe ekipa, kaže, ja sam iz nekog sela, kod njih u selu imaju diskoteku i kafiće, to to nije selo, to je varošica. Ovo selo u 2023. godini nema pijaću  vodu. Baš je selo. I onda šetam se kroz ono polje i kroz onu travu i kroz sve žive, kažem, “Vidiš, stvarno bi bilo glupo da ja nešto ne napravim veće kada je krenuo već odavde”. dugujem mu neke stvari, dugujemo svojim roditeljima. Mislim, ne dugujemo mi ništa, mi treba budemo naravno. 

Ivan Minić: Dugujemo sebi. 

Savo Aničić: Dugujemo sebi, tako je. Ali znaš, neko ti stvori neke uslove, neko uloži u tebe, da ti ljubav, itd. Znaš, da ti nešto ne ostvariš, da ne napraviš. Ne mora to da bude u finansijskom smislu, ne mora da bude, znaš, da se ti sad novi, tamo neki Mišković ili ovoj, ali ne. ali da nešto stvoriš, da nešto napraviš, da se u nekom smislu dobar. Okej, to je to. 

FAKULTET POLITIČKIH NAUKA

Ivan Minić: Neću više da te mučim sa tom temom, ali hoću da te na neki način prebacim na ovaj kasniji period života. Došao si iz nečega što je vrlo nagrađujuće kada je nagrađujuće. Kad nije, onda je jako bolno, ali, jel, sve vreme juriš tu veliku nagradu i to je ono što te negde drži na površini. Kad prođeš taj proces odvikavanja i odbacivanja toga svega, treba se vratiti u nekakav normalan život, gde takvih stvari nema. Odnosno da je takve stvari moraš da tražiš u nečemu što je mnogo drugačije, ali posao i sve ostalo ti neće uglavnom donositi tu vrstu uzbuđenja, tu vrstu satisfakcije, pa i materijala na kraju dana. Znaš, proći će mnogo godina da ti ponovo zaradiš neku takvu cifru kakvu si umeo da zaradiš za jedno popodne. Dolaziš i u neke godine kada treba preuzmeš odgovornost za sebe, za svoj život i sve to. Kako je tekao taj put. Kako si se ti tražio i zašto si se baš pronašao u priči sa jezikom. 

Savo Aničić:  Ono kao što sam pre rekao, kad je Ćale preminuo, nisam prošao prijemni, pa sam upisao političke nauke kao strani student. To što vidiš po glavi da sam Bosanac. i onda na osnovu bosanskog državljanstva sam opisao političke nauke i tu kao fiksna plaćaš. Kada sam bio u Nemačkoj, otac mi je rekao, tada je on još bio živ, sve tih mojih 18 godina, onda je on dao dva saveta, kaže “sada si ti ambasador svoje zemlje, pazi kako se ponašaš” i druga “kloni se Srba.” Oba saveta su bila sjajna. 

Ivan Minić: Naročito drugi. 

Savo Aničić: Naročito drugi. A ja sam uvek nekako bio patriota, i mislim da ljudi ne razumeju razliku između nacionaliste, patriote i svega ostalog. Ja koji sam sveštenički sin, mislim, onaj drugara muslimana, drugara ateistu i tako dalje, ali ja gledam svoju državu u nekom zdravom smislu. I tamo sam nikada se tamo ne bih vratio, ništa loše za Nemačku, super sistem, sjajna zemlja, autobus dolazi u minut, i tako dalje, sve pet, ili kad dođe ranije onda čeka, na primer, na tom mestu dok nije vreme za polazak. Nemačka. Nemačka. I onda ti dođeš iz nekog haotičnog  sistema i meni to toliko smetalo, toliko je to bilo nekako sterilno, i znaš, ja sam hteo da se ubijem, onda su ti ljudi tamo, oni izađu i oni piju da bi se napili. I, znaš, čudno je jako. I plus, si ti Srbin, imaš ić. Znači, ti si građanin drugog, trećeg reda itd. I ako ti to ne osetiš direktno, ali pasivno, agresivno osetiš u nekim situacijama, onda si ti, jel’ te, Balkanac. 

Ivan Minić: Dobro, gde god da nisi native speaker. 

Savo Aničić: Da, tako je. Posle toga, otac je preminuo i to je nešto što će mi ostati upravo u kraju života i ja bih voleo da doživim taj moment,  kada si mi je pitao šta bih voleo, pošto je sad taj rak metastazirao sa jetre, na pluća i tako dalje, veselo se to sve završavalo. I on je uspeo u zadnjim momentima, pošto je jedan brat živeo u Americi, on je došao u Ameriku, došao na Zlatibor, tada je bio na Zlatiboru, i vratio se do Ljiga, i onda opet od Ljiga se vratio na Zlatibor i je otišao za Beograd na avion, ima tada ženu i troje dece gore. I ja kao zamislim njegovu bol, brate. Znači ti ideš u Ameriku i čekaš poruku. A ne možeš da budeš kod njega. I dva sata pred njegove smrti dolazi Pavle iz Nemačke, sleće i čita mu Akatist Svetom Nektariju Eginskom. Zašto je on bio die hard sveštenik. Zato što kada je čitao Akatist, krenuo je da se guši, majka je stala kod prozora i Pavle je on refleksno stao sa Akatistom da vidi šta je o pitanju, da mu pomogne, majka ka prozoru, a on je samo rukom pokazao ovako, nastavi da čitaš. Zašto. Znači ti imaš osnovni ljudski refleks da preživiš. Kao kad voziš auto, na primer neki klinac iza mene, kad vozim je ti refleksno vučeš da spasiš svoju stranu. Zamisli koliko ti veruješ u neki poziv kada zadnje što želiš da čuješ ne reči svoga sina ili kaže ženi volim te, nego samo da odeš u molitvi. To je to. Kao nešto što istinski voliš. I, elem, krenem sa faksom, upisujem političke nauke prvo jer ima neki skup predmeta koji su meni bili jako interesantni od prava ekonomija tu i tamo, svađao sam se sa njom i dan danas u poslu se svađam, zato je Ivan, moj komšija, tu da čupa kosu, ovo malo što mu je ostalo i zatim sociologiju, i tako dalje. Međutim, ja sam shvatio da ja malo tu ekipu nisam baš da tu ekipu ljudi, ne zato što sam ja nešto dobar ili savršen, tamo posle bio sam prosečan student, ali nismo delili neka ista mišljenja, i tamo ukoliko sa nekom ekipom ljudi ne deliš ista mišljenja, malo budeš obeležen. To je neko moje mišljenje koje ja imam. I druga stvar, da bi ti radio u nekoj ambasadi, ti moraš da završiš faks. Čini mi se da ide proces da onda upisuješ, odnosno radiš u nekoj državnoj firmi, minimum godinu dana, i onda možeš da apliciraš za diplomatsku akademiju, radiš prijemni, upisuješ diplomatsku akademiju godinu, ja mislim dana, i onda te transferuje negde, dalo u ministarstva, ili na neku ambasadu. E a ono što je ironija svega, jeste što diplomatsku akademije na prvim upisuju vajari. Što ti imaš lika koji je bio vajar, i sad ideš putujem negde i da predstavljaš tvoju zemlju. Sada se ekipa na FAKS-u bori za to i puna podrška za takvu stvar, da diplomatsku mogu samo da upisuju pravnici, odnosno studenti sa političkih nauka i ja mislim bezbednjaci, jer oni realno to i uče. I u tom momentu dok sam ja na faksu, prvo skontam to je jaka ekipa oko mene, nemam leđa, znači mogu u najbolju ruku da lupam pečete za 60.000 u opštini, ako uđem u opštinu, znamo po kojim sistemima i tako dalje, a da mnogima su već rezervisana mesta i tako dalje, Bože moj, ako sve funkcioniše, da ne misle ljudi da govorimo o nekom negativnom kontekstu. Ne govorimo se o nekom pragmatičnom. Paralelno dobijamo penziju neku 25-30 hiljada i ja imam kao student pomoć od države 2.000-2.500 hiljada. I naravno. Šta ti da radiš, šta time, ono. Ja se sećam, dolazi prva penzija. E, majka, koja je moja pomoć, znaš, od toga kao. Donosim, ono, potvrde sa studentske dozvole. 2.500. Ovo. I sad ti kao žickaš tu neku lovu od keve, vamo tamo, međutim to nije dovoljno za neke moje troškove. Mislim, nisu moji troškovi i restorani, i ne znam, ništa sve, ali pravite da izađeš sa devojkom, platiš piće, bioskop i tako dalje. A u čitavom tom periodu je. . . Majci je bilo jako loša, ona je baš bila jako vezana za oca i ja živim sam sa njom I ono, ne znaš šta se će da se desi sa tom ženom, nemaš pojma, ne znaš. Ja se sećam da je bila komična situacija, odlazim ja kod mog duhovnika i ja mu sad kukam. I sad ja hoću njemu da prenesem kako ja sve to nosim, kako sam ja car kako, “pomozi mi, šta da radim s mojom majkom.” I on sam mi mrtav ladan, kaže- a ja sam očekivao neku mudrost, monaha sa Himalaja. “Svako nosi svoj krst.” U nekim situacijama u životu jedino rešenje koje postoji je da nosiš svoj krst. Nema drugog rešenja da trpiš i da nosiš. I tada mene Jovan, moj brat, zove i kaže “Ima kod Jošića Jošić printing centar, ima kod njega neki posao.” Tokom faksa. I ja se sećam, upisujem ono, javim se Jošiću, ja sad očekujem neki fin poslić i to sve, A Jošić je krenuo od jedne pisaće, odnosno mašine za štampanje koja izgleda kao Gutembergova mašina, što je raspad sistema i kad uđeš kod njega to je ovako opasano onim crvenim, kako se to zove, kao ono za red kada imaš. I opasano je tako i ono je prefarbano i on je odakle krenuo. I rekao je mi jednu čuvenu rečenicu, kažu je, “Mnogi ljudi su pametniji i bolji od mene, ali niko ne može da radi više od mene.” i mislim da je to u poslu generalna forma. Znači, ko se cima više, ko se trudi više, to je ono “how to become a millionaire” od ovog Twitter storma, kad kaže “postoji sreća koju ti sam kreiraš” kroz upornost, jednostavno. I ja završavam u proizvodnji i to je bio neki ponižavajući deo mog života, gde, mislim, ne to što sam radio, Ja bih da ne kažem šta čistio na ulici, ono, da mi normalno platiš u svašta sam radio u životu. A reći ću zašto ponižavajući, uzimam onu. . . Znaš ove sveske, ali koje nemaju konac, nego su zalepljene. Pa onda, ne znam da li si ikad skidao, ubaciš u usta, inače. Mnogi su se ložili na lepak, kao i benzin, miris benzin, dobar je fazon, dobar je fazon, da. I sad ti dobiješ taj svežanj, uzmeš skalpel i režeš. pa onda voziš na malom viljuškaru, guraš to pa za coca cola lepiš nalepnicu znači to su taj tedious poslovi toliko sitni… ja hvala bogu imam ovako debele prste, onda sam se jako loše snalazio u tome i dobiješ sad tu neku platu koju dobiješ, ustaneš u pola šest i prvi mesec ja kupujem svaki dan sendvič, kafu, sendvič, kafu, sendvič, kafu, brate dobiješ šest hiljada ode na to sve. Aha, ok, termos kafa, znaš, radi, ponesi sendvič, završio sa svim tim, ideš učiš i onda je ta ekipa sa faksa mene zezala, ha ha ha, lepi markere, ha ha ha, ne znam, seče, radi u štampariju, znaš, botina. I taj moment je za mene bio ponižavajući, ne kao da ja radim neki posao koji je nečist ili nepošten, za mene ne postoji posao koji nečist ili nepošten, nego jednostavno ta neka zafrkancija, tu se ostaje jako ranjivim u tom momentu. Uostalom da nastavim da pričam. I onda paralelno sam operirao za neke kineske škole, odlično pričam engleski jezik, dobio sam mogućnost da radim za nekih 500-600 eura, međutim, meni se taj odnos od strane Kineza prema svojim radnicima nikako ne sviđa, zato što to je robovlasnički odnos, generalno. Ne znam da li kažem svoje mišljenje šta će se desiti kad oni zavladaju. 

Ivan Minić: Biće super zanimljivo. 

ULAZAK U RAD SA JEZICIMA 

Savo Aničić: Da, onda će taj tamo Amerikanac, Njemac, nama biti majka Tereza. Sećaćemo se nekih lepih dana. Mislim, pošto nam sad kao smetaju. Ovaj, i. . . Posle tri meseca ja nisam mogao da trpim samo jednu stvar, a to je taj ljudski odnos. Ja mogu da giljam za tebe, možda mi umanjiš  platu, možda me povedeš, al ako ja s tobom ne mogu da pričam. I ako sam ja za tebe samo radnik koji potpiše ugovor na 50 strana gde je 4-6 strana kazne, a 4 strane su benefiti koji uopšte nisu benefiti, onda ja ne želim u tom mesto da radim. I apliciram ja za tu školu Alright. Javi se meni Marina, Ukrajinka koja bleji na plaži, i koja. . . ja rekoh “Koja je ovo budala kakva je ovo, škola, gde sam se ja prijavio, što je se ovo dešava.” “A, mi smo škola, taj, ta, ukrajinska, levo, desno, možeš da radiš kao. . . ti si iz Srbije.” Ja sam rekao, “Jesam, ok.” “Imaš super akcenat, hoćeš da budeš native.” “Pa oću.” Pola sata je bilo 12 dolara, sada vremena 18. A ako odradiš 2 časa, po pola sata dobiješ 24 dolara. 2017. godina. Ja mislim. Slagaću te. I ja kao okej. I u mesec 2-3 ja sam imao 2 probna časa na nedeljnom nivou. Posle 3 meseca dobili smo neki ogroman priliv novca, investitori su uleteli, od tog momenta da sam ja došao da radim 200-210 sati na mesečnom nivou. Nisam morao. Morao sam samo da imaš 10 slotova na nedeljnom nivou, od tog 10 sati, ovde sam ja naravno, daj, pravim paru. Da se vratim samo kod para, i mišljenje psihologa je bilo dok sam se kockao, prvo kao neglecting, pa ti tražiš tu pažnju, pa makar nam je bilo i taj neki rušilački faktor, da kao kažeš sve je ok, vidi me, a druga stvar je ta što sam ja novac, Jer želeo sam da se ugledam na svoju braću i nisam mogao u akademskom smislu, nisam mogao u smislu zrelosti, znanja i svega toga, ali sam mogao u smislu novca. Meni je novac u neki način, po psihologiji, bio simbol zrelosti da mogu da se nadmećem sa njima nesvesno. Naravno, s obzirom da počeo sam da radim za Ruse, odnosno za Ukrajince, i dolazim do toga da zaradim nekih možda 3. 000 eura mesečno. 23 godine, 23 godine radiš, ubijaš se, ali sam imao nekakvu čudnu smenu. Radio sam od 11-12 do 7. Znači, ni jutra, ni mraka, ni ti možeš da iskoristiš i tako 3-4 godine. Na kraju bukne ovaj nesrećni rat. Da, između ostalog otvaram Poliglot. Sada ja skačem, ali pokušavam da se prisetim kako je sve to hronološki išlo. Otvaram Poliglot, ali u kontekstu “ako mogu i oni, ovo mogu i ja”. Ja sam čitao neke tvoje i Mudrinićeve. Sad vi pišete te neke poslovne izraze, reku šta je ovo, pa googlam, pa. . . Znaš, ja sam ušao, nikad posao nisam vodio, nikad nisam bio menadžer negde, nikad ne znam šta je faktura, ništa. Ali ja otvaram svoju školu. I, a paralelno, radim za Ruse. Znači, nabacujem još jedan posao. I sećam se moja prva tri profesora između kojih je moja Aleksandra, ona je sad tim lead, kao koliko ima učenika na nedeljnom nivou, ona ima puno učenika, ima 20-30 učenika. Ja neki jadan logo  napravim. To je sad kad pogledam u nazad katastrofa , i ovaj nije nešto najbolji, ali ono je bilo katastrofa. I kaže, i ona imala dva probna časa na nedeljnom nivou Aleksandra. Mi danas imamo 30 profesora. Sad smo ušli u petu godinu, 30 profesora i trenutno 70 ljudi koji čekaju na čas konsultacije. I da, paralelno, vučem obe firme, ali fora Poliglota je bila idemo lagano, polako. Učimo polako kako ide marketing i tak odalje. Puca rat u Ukrajini i preko noći ja gubim 85% posla. Nemam više 3000 eura, imaš sad ono tipa 700-800, Poliglot ne pravi dobar obrt, ne mogu da uzmem neki novac. Mislim, ode tu tipa 100 eura za gorivo, 300-400 eura za klopu preko računa da ne čuje poreska i to je to. Ja sa svojim detetom na primer se uopšte nisam nešto preterano družio. Mislim, ja mislim da svaki ćale mora da naleti na taj moment gde toliko radiš da. . . Znaš jednostavno mora, neko mora. Neko mora. Ali skontam da je on toliko vezan za moju suprugu, što je normalno, za decu pogotovo od tri godine. Ali da on je kao da neke momente ga uopšte ne prepoznam, kao da uopšte nemamo odnos. Puca taj nesrećni rat, ne gubim posao, ali gubim ogroman prihod novca. I u snu meni puca krv na nos u REM fazi od pritiska. E sad možda zamisliš koliki je to stres kad ti spavaš. I kad se budiš, ja pošto slinim dok spavam, ono i balim, i onako, gledam, u stvari pogledam u jastuk i vidim ima nešto tamno zapravo, ja ovako uzmem, pogledam, upalim blic krv. Meni ono, faca bila puna krvi. Ja kažem “Zajebi ti ovo”. Da ovo toliko utiče na mene, na moju porodicu, na moje dete, i tako dalje ne pada mi na pamet. Reorganizujem koliko sam mogu u datom momentu i dođemo do toga da u septembru prošle godine, za 5 dana je Grigorije bio rođendan, ja sa mojom Kristinom, mi nemamo dinara da napravimo rođendansko slavlje. Pusti slavlje, došli bi ljudi kući i to. Nemamo više para, nemamo ništa. Treba se selimo u drugi stan, podstanarski. I tada kreće priča, ta ekspanzija Poliglota, zapravo kada sam ugasio ovo potpuno, tada kreće ta neka ekspanzija. To je tako da kažem kako je to teklo u tom pravcu. Tako da ima i tu nekih interesantnih priča u međuvremenu. 

KAKO SE POLIGLOT IZDVOJIO

Ivan Minić: Posebno mi je interesantno u celoj priči taj pristup koji je konverzacijski, znači fokus na to da je negde ključno da ljudi mogu da se sporazumeju  međusobno. 

Savo Aničić: Tako je. 

Ivan Minić: Jer to što znamo pravila neće da nam pomogne mnogo u životu. Okej, kad bude trebalo da se polaže za neki test i za neku licencu, sigurno, ali mimo toga u životu od tih pravila se niko nije usrećio i pravila vrlo često nama donose tu neku nesigurnost da nešto što ćemo reći, nećemo reći ispravno i onda bolje da ne kažemo ništa. što je najgora stvar koja može da ti se desi sa glavom kada treba da pričaš strani jezik. Kako je bila organizovana ta nastava sa Ukrajincima kad je tebi to toliko prijalo i kad si bio spreman da radiš 200 sati. 

Savo Aničić: Oni su. . . zapravo Nisam siguran čime se tačno bavio taj Ukrajinac koji je napravio čitavu to firmu, ali on nije bio filolog. On je bio neki programer koji je završio neki univerzitet u Americi, to je dobar univerzitet, I onda je on zapravo napravio platformu za učenje, A okupio je zapravo tim filologa i metodologa i tako dalje koji će voditi tu priču za jezika, a on će voditi ovu drugu tehničku priču. Ja sam bio spreman da radim iz dva razloga. Prvi razlog je naravno lova, drugi razlog je bio taj što se ja osećam kao čovek. Znači, tako je bio cool odnos. Tako je bilo, znači, e, ne znam, ljudi, bolestan sam danas, moram otkažem ono pet časova, može. E, ne znam, ja sam počeo da otaljavam u jednom, ne znam, u decembru, jer sam stvarno više prsao sa mozgom i osetio sam da otaljavam i tada sam dobio kao dve neke primedbe od svojih starih učenika sa punim pravom i onda oni tebi napišu “mi znamo koliko si trudiš, znamo koliko radiš i tako dalje, ajde odmori” taj odnos je meni kupio kod njega i to je ono što se ja trudim da odradimo u Poligotu da zapravo u Poligotu napravimo tu priču sad nešto što se tu desilo, oni su postavili toliko veliki sistem da su sad prebacili većinu tih stvari na profesora. Znači komunikaciju sa učenicima i tako dalje, bacaju se AI neke sisteme, na primer kakve su facijalne ekspresije, koliko učenik priča ili ne priča i tako dalje. To se meni ne sviđa zato što sve to postaje prilično robotizovano. Ja smatram da AI još neće doći do tog momenta gde će moći da radi neke savetodavne stvari. Dakle, možda će moći da ti baci neko znanje, ali mislim da i dalje nema tu količinu, odnosno tu inteligenciju da može da pročita nešto između redova. 

Ivan Minić: Ne, ne može da razume kontekst, može da razume šta se dešava, ali ne može da zna zašto se to dešava. 

Savo Aničić: Tako je, tako je. Tako da, imao sam jednu čudnu situaciju sa njima, što je da su oni skontali, da sam ja paralelno otvorio školu jezika I moja Kristina, koja je uz meni rame uz rame, znači ja kad god sam nešto mislio da mogu, ja sam od Poliglota hteo da odustanem 10 puta do sad, kao i svi koji imaju svoj privatni posao, ona je bilo tako, slušala, ubeđivala me u suprotnu gurala i tako dalje. I mart, ono njoj stomak već raste, trudna sa Grigorijem, i kaže nam, ja dobijem informaciju, odnosno Ukrajinci su zakazali probni čas u mojoj školi. Metodolog ta Marina je zakazala probni čas u mojoj školi jer sam se ja reklamirao preko jedne divne influencirke Jovane, ona je Travel Blogger, jedna od poznatijih, i duša je, duša od devojke. A ta Marina je pratila Jovanu, jer je Jovana nekad radila u tom All Rightu. I samo dolazi kao. . . Kako mene nekako se odkazuju časovi, ja ne znam šta se dešava itd. Marina me zove isfrustrirana, što sam ja otvorio školu, što sam iskoristio neke slične materijale, ali to nisu njihovi materijali, nego Cambridgeovi materijali. Tako da ja faktički sam mogla nađi to bilo gde, ono, na internetu, i oni su tu ubacili neki PDF sistem itd. To je onako bilo mambo jumble, ono, sklepano skroz. Posle smo napravili svoje lekcije, bukvalno, koje se zasnivaju na Cambridgeu time, i sad je preko noći, treba da ostane bez posla i paralelno dobijamo informaciju da je taj neki pršljen Grigorijev ono, dosta bliži vratu, što dalje implicira da on verovatno ima Down sindrom i onako, bilo je baš divno da, da, divno, divno divno vremensko razdoblje. Kristina i ja nikad nismo razmišljali o abortusu i moj je stav je da takva deca, kroz taj neki hrišćanski pogled, idu definitivno u raj, zašto. Zato što nemaju loših misli. Njima je život lep. I mi smo, onako, dva dana smo bili u depri i treći dan kao da se više ništa nije desilo. E sad da ne pričamo o farmako-mafiji i tako dalje, zašto to rade, mislim je bitno da postavimo, To mi se je bitno da kažem, zato što ima toliko ginekologa koji naplaše jadne žene samo da bi uzele testove, 700-800 euro i tako dalje. Mi, otprilike, znamo jedno 5-6 žena u našem okruženju i zamislili su i sve imale neke loše testove, te preliminarne. LM, meni je Alright ne da otkaza. Zamisli koliko si ti jako u toj firmi, da imaš 220 sati i da su oni, znaš, računali ukoliko ja njima pravim učenika da ne dobijem otkaz, ali potpisujem ugovor da se neću širiti na strano tržište. Ali potpisujem s tom nekom bonu koji nema ni veze sa ovim. U suštini, da, paralelno, znači, guramo poliglot, i meni se desio neki ugovor veka, koji je bio komičan, mislim komičan, kako sam se snašao, takav je moj ćale bio u životu, On je bio pragmatičan, ali u moralnom smislu. Znači on je tražio gde može da se progura, kako može i tako dalje, jer nikad nekog drugog saplete ili nešto slično i tako dalje. I meni Deutsche Bahn, Nemačka železnica, čuvena po tome kako su uvek tačni, i poznali su mi Decembru iz minusa nešto, evo pošaljite nam ponudu koliko vaši časovi koštaju, Ta tabela je toko bila nekako komplikovana, konfuzna. Znaš, ja joj napišem bez veze neke satnice, pa pa pa pa pa, itd. Sad mislim da sam napisao čak i prefino. I. . . Prođe pet meseci, “Dobar dan, mi zovemo vas iz Deutsche Bahn, ja ono znaš politikolog koji je završio šestu gimnaziju, kao hoćemo časove Nemačkog. ” “Dobro, možemo sast. . . ovoj, zakažemo sastanak, možemo, naravno. ” Sad da pričam sa tom ženom, kaže ona meni “jel vi imate ukrajinske profesore. ” “Imamo. ” “Onda imamo ukrajinske profesore. ” Znate kako, mi smo Poliglot, škola jezika koja sarađuje sa profesorima sa prostora Balkana, ali imamo i druge profesore koji su na tom nekom evropskom nivou. Ukrajina saznao si ono koji su gradovi kada je krenuo rat, znao si samo za glavni grad. Ja zovem tadašnju koleginicu Kristinu, kaže mi “e, slušaj, treba nam ukrajinski profesor”. Kaže “dobro, naći ćemo ukrajinskog profesora, a ne kontajući ja da je krenuo rat i da su sve izbeglice krenule za Nemačku i za Austriju i da su uzele sve profesore koje znaju da kažu makar “guten tag”. Nema profesora. Srećem, ja kažem toj Sofiji, treba će nam mesec dana da bi naša profesorka koja sada, ona, predaje Ukrajinka, koja predaje Nemački, da bi mogla da preuzme tu grupu, čekaj, kupujem sebi mesec dana da nađem ukrajinskog profesora. Nema, brate. 20 i nešto dana, nema. Nema. LinkedIn, Facebook, sve moguće grupe izbegličke, profesorske, sve, sve, sve, sve. I Kristina ta pošalje, čuveni je neki DJ, neka devojka koja je Ukrajinka, koja ima tipa 700. 000 pratilaca i pošla je iz minusa poruku u inbox. I žena ladno otvara poruku, znači, ovaj videću posle da ti to pokažem, ladno otvara poruku i stavlja na story. I finish line nalazimo profesorku ukrajinskog jezika koja predaje, mislim naravno, da se razumemo, ona je prošla intervju sa naša dva profesora, sve sve sve sve, mislim tu što dalje sve valja, ali govorim o tom nekom momentu da osetim da mogu neke stvari da uradim, a u najgoru ruku ako ih ja ne poklopim u tih mesec dana ja ću reći “sorry”, ne možemo da sarađujemo. Tako da tri godine sarađujem sa Deutsche Bahn. Iz minusa, znaš, tako da, da, to je to. Tu smo u gde smo. 

INTERNA ORGANIZACIJA

Ivan Minić: Na kojim principima si ti postavio tu internu organizaciju, pošto, ele, drugačije nego što je bilo u novim platformama na kojima si ti radio. 

Savo Aničić: Ta interna organizacija je kreirana tako da kod nama se, na primer, učenik javi. Došli smo do tog momenta gde nas učenik pita kao, znaš, cenu u pitanju, kako krompir da podleži na pijaci. Erika kaže “Koliko mi treba vremena da naučim nešto da mi polako takve ljude ne uzimamo u našoj školi”. Ali, Elem, Prvo bi pitao koje su vaše želje i ciljevi. Zašto vi to nešto učite. Jer 90% ljudi nema ni pojma koji je program za njih. I onda mi ulazimo u tu neku komunikaciju. I shvatam da 85% ljudi ima problema da priča, zapravo ima strah od pričanja. To je ono što si ti rekao, da ih ta gramatička pravila zapravo guše. Nije to. Strah od greške. A odakle potiče strah od greške. Potiče od porodice, potiče od vaspitanja. Kako naše balkansko vaspitanje funkcionira. Kad padneš s bajsa, dobiješ batine što si pao s bajsa. 

Ivan Minić: Dobro, ali i u školi imaš taj moment. 

Savo Aničić: Tako je. Bravo. 

Ivan Minić: Ti ne bi znao da ta pravila postoje, da ti nisu bilo nametnuto u školi da ih naučiš, iako ti realno nisu potrebna. 

Savo Aničić: Pa, meni se desilo, vidim, meni je i Joca Ubica predavao, koji je najbolji profesor na celom svetu, pokoj mu duši. U osnovnoj školi je u meni jedna Dragana Kurizma matematičarka, mi smo radili geometriju, i ja sam uvek imao dvojku iz matematike, a geometriju sam peglao samo tako. I ja rešim neki zadatak u dva koraka gde se formula piše na dve, tri strane, i ona meni to odbije. Moj brat je tada radio u matematičkoj gimnaziji i dobio potpis od dva doktora nauka da je tačno izveden zadatak i dobio od njenog kolege iz osnove škole potpis da je zadatak tačan i ja sam dalje dobio četvorku. Dakle, to je taj sistem koji nas zapravo uči da mi moramo da pratimo šablon, tako je. Ne daj Bože da razmišljaš ovoj “outside the box” Ti si donji, kao što bi rekli tamo kod mene preko Drine. I to je taj. . . Da, da se vratim na ovo kako kod nas funkcioniše. Dakle, saznamo želje i ciljeve. Dakle, ja sam A2 nivo, želim da se pripremim za biznis engleski i imam strah od pričanja na stranom jeziku. Ok, ako pričam ovako individualno naslov. Dobro, zakazaćemo vam konsultacije. Zakazujemo konsultaciju do 25 minuta i u skladu sa tim koji je nivo ta osoba, koje su želje i ciljevi, mi nalazimo profesora koji će se najverovatnije ukapirati sa tom osobom. Nama je najbitnije da se te dve osobe psihološki poklope jer je onda učenje mnogo lepše, lakše itd. Ali oni uvek imaju moment da promene, da imaju opet konsultaciju u kojoj nije odgovora mentor, ili mogu da u toku samog procesa učenja, da u bilo kojom momentu promene koliko god žele mentora. Mislim, uglavnom, to je retko za sad promene, ako promeniš dva, tri mentora, brate onda je do tebe, nije do mentora. I onda zapravo mi svaki pristup na individualnoj nastavi je drugačiji. Niko ne ponavlja iste lekcije. Dakle, nema tog šablona. Mi sad otvorimo sliku standardnih jezika gde su svi našli. 

Ivan Minić: Ben & David. 

Savo Aničić:  Da. 

Ivan Minić: Nikad nisam upoznao osobe koja se zove Ben & David. 

Savo Aničić: Bukvalno. Ili nikad nisi upoznao osobu koja je naučila engleski i baš mu je trebala fraza da uzme knjigu iz biblioteke. Znaš, mislim. . .

Ivan Minić: To dođe kasnije. 

Savo Aničić: To dođe kasnije, da, bukvalno. Mi naravno kažemo ljudima, pošto dosta njih ima neka nerealna očekivanja, “Okej, ti sada želiš da imaš neki engleski jezik, gde želiš da pregovaraš zapravo negde u Nemačkoj ili tako nešto. Ti si vrata sada A2. Okej, ti si ovde došao, mi nećemo raditi tarzan english. 

Ivan Minić: Ti trenutno ne možeš da pregovaraš ni sa konobarom. 

Savo Aničić: Bukvalno, da. Bukvalno. Ajmo od konobara da krenemo, pa ćemo lako se dalje. I onda ti njima predstaviš neki plan i program, koliko će to trajati, koliko časova i tako dalje. I kada kažemo konverzacijski pristup, tu dosta ljudi ne razume jednu stvar, to je da da mi se fokusiramo na praktične stvari koje te čekaju u svakodnevnom životu, a, brate, ako ti ne znaš neko gramatičko pravilo, moramo da ga učimo, ali ćemo tu praksu i te primere što je više moguće koristiti u konverzacijskom kontekstu. A ne da ti ono kao ludak pišeš rečenice tipa tri strane i da to nikad ne izgovoriš. Dakle, to je pristup. Zatim, konverzacijska grupna nastava. Pet dana u nedelji možeš da pristupiš svaki dan I samo radimo vokabular i konverzaciju. Znači, jedan dan radimo pričamo o filmovima, drugi dan o ženskim pravima, o feminizmu, treći dan I ljudi mogu da pristupe kada god žele. Znači, ti možeš da pristupiš svih 20 dana ili kada god i to traje 3 meseca. Ako ne osetiš napredak 3 meseca, mi ti vraćamo lovu. Nikad se to nije desilo. Kao pravo, zašto možeš da dođeš 3 puta nedeljino da bi ti vratili lovu, ako dolaziš 3 puta nedeljno, tako 3 meseca je nemoguće da ne napreduješ. Nemoguće je. I plus ono, ako smešno, sad da se ne reklamiram. Treći je opšta grupna nastavka koja je meni najmanje draga, zato što je ona malo šablonska . Znaš, ali se trudimo da u toku same nastave ubacimo imitiranje nekih situacija, da postavimo učenike u neke subgrupe, Pa da onda neko ko najbolje zna taj jezik i najbolje u sve, da onda on malo bude predavač i da objašnjava. Jer zapravo u onoj knjizi “Lean Startup” je bio jedan biznis gde je neki profesor napravio skup, Odnosno napravio jednu platformu gde se nalazili učenici gde su jedan drugom objašnjavali neke Lekcije i zapravo ti tako najbolje učiš kada objašnjavaš nekome nešto. 

Ivan Minić: Ko je na sličnom nivou, kao što si ti. 

Savo Aničić: Tako je, tako je. Tako da je to neki naš pristup i plus se trudimo da je mušterija uvek u pravu. Meni je samo najbitnije da su moji učenici, mislim, moji, ali jesu moji, da su ušuškani i da im je lepo, dakle, domaćinski. To je nešto što sam ja poneo iz svoje kuće i da ako ti nešto ne valja, ajmo da pokušamo da ispravimo to I hajde da vidimo da li možemo da nađemo zajednički jezik, ali samo da na kraju krajeva ne bude ono bad blood. Znači, ako ne možemo, da se lepo rastanemo, vratićemo lovu ili šta god. A što se tiče profesora, oni su, dakle, prolaze kroz tri fazi samog zaposlenja, pregledamo CV, zatim imaju intervju i zatim imaju taj probni rad. Gde je ne samo mi da gledamo kako je taj profesor funkcionisao kroz tih mesec dana, nego da li se i taj profesor oseća prijatno. Ono što ja sam ponosno toga kažem za ovih pet godina, smo imali možda ukupno šest otkaza. Znači to je to, ili naše strane ili druge strane. Imamo 30 profesora. Znači, zašto. Zato što ja svoje profesore gledam kao ljude, pre svega. Imao sam profesora koji su mu koštali 3.500 evra, nisu dobili otkaz, jer su živeli u nekim jako teškim uslovima, i zato što je neko pogrešio. To je bila mantra mog oca. Ali, hajde priznaj da si pogrešio i hajde da napravimo dogovor. Ok, možemo. To je meni jako bitna stvar, da se ovi osećaju prijatno i da se osećaju kao ljudi. Jedno što bih voleo kažem u ovom podcastu, da ostane negde zabilježeno, jeste da želim da Poliglot vrati profesore na ono mesto gde treba i da budu. Dakle, da imaju dobre plate, da imaju dobre uslove, da se osećaju zadovoljno. Dakle, nemaju neke sad plate u smislu gde će da spajaju kraj sa krajem. I mi smo, ja mislim, jedina škola koja sve to radi na legit način.

OTVORENO POSLOVANJE

Ivan Minić: Jedna super stvar je naravno što je cela aktivnost se odvija online, što znači da ljudi mogu da budu na bilo kojoj lokaciji u Srbiji ili ne čak ni samo u Srbiji. 

Savo Aničić: Tako je. 

Ivan Minić: Što automatski znači da, ono, ti možeš da ponudiš dobre uslove nekome koje je u okruženju, koje nije baš sjajno i gde svakako ne može da dobije posao po. . . Niti ima posla, ni ako ga ima, ne može da ga dobije po nekom po nekom platom koja bi bila stimulativna. A ti možeš to da izvedeš jer jednostavno jedino što je bitno je da ima pristojan internet. 

Savo Aničić: Pa ne, mislim, meni je samo problem taj što ja ne uzimam puno za sebe, a mogao bih, znaš, ali sam se zeznuo tu. Malo više dajem na uvredu, ali šalu na stranu generalna situacija što se tiče čitavog obrazovanja, privatnog, u Srbiji je sledeća. Imaš ljude koji jako lepo zarađuju. Pričamo o domaćim firmama. Ali nikada neće dobiti te iste pare na račun, da su prijavljeni. I onda ti imaš, to je problem freelancera, znači ti onda imaš prvi problem, a to je da ti ne postojiš u sistemu. Ti nikada nećeš moći da digneš kredit, nemam pojma, jer i nećeš moći da koristiš neke druge benefite koje imaju zaposleni. Onda imaš drugi primer, da ide neka plata minimalac, a onda ti se opet isplaćuje taj minimalac, da ti možeš da vraćaš nazad i ovde i tako da neće. Postoje razne kombinacije. Ja to ne želim da radim. Znači, zato što smatram da ukoliko… Pošto je moj posao jako komplikovan, moj biznis je jako komplikovan, gde ti imaš negde 350-400 učenika, gde imaš 30 profesora, i svi tu treba da budu zadovoljni. Ili u nekim granicama koliko je to normalno. Nekome se nešto neće svideti. I kada ti dođeš do tog nekog momenta da su svi zadovoljni, a jel’ ti to je nemoguće da budu, počinješ da preispituješ neke stvari u kontekstu da li sada, na primer, da povećavamo plate, da li da ubacujemo bonuse, da li da… Znaš, a onda dolazi do toga da sam ja s tobom ono pričao da je to dosta nekako teško, u mom smislu, poslovanje. Suština toga je da uvek možemo o svemu da pričamo, a ukoliko ti se ne svidi, od mene ćeš dobiti pismo preporuke, nađi gde ti se sviđa i Poligot je dakle tip škole gde ljudi neće zaraditi onako koliko da rade na crno, ali će uvek imati fiksan dobar iznos i pun iznos plate. Dakle, to je nešto što ja želim da napravim, da napravim na belo, ne samo za mene, nego da to bude na belo za ljude koji rade tu. 

Ivan Minić: Vidi, taj deo o kome ti pričaš jeste negde i razvojna stvar. Kreće se tako što tražiš neki kraći put, tražiš neko rešenje koje je jednostavnije i tako dalje, sa ciljem da podigneš što brže i što više. Svaki biznis je na početku počeo verovatno kao i neki paušalac koji kako može i nešto slično pa se onda razvijao dalje. Ali poenta jeste da mnogo biznisa dođe u zrelu fazu u kojoj sebi može da priušti da funkcioniše na taj način, a iz alavosti nikada ne pređe u to zato što, je li, ovako je lepše. I možda jeste lepše i ja razumem ljude kojima je problem da plaćaju porez u Srbiji zato što shvataju kakve su ulice kojima voze, zdravstvo, školstvo i sve ostalo, ali to je pitanje, problem kokoške i jajeta, kako očekuješ da bude bolje ako ti prvi ne želiš da učestvuješ u tome na taj način. 

Savo Aničić: To je stvar kolektivne odgovornosti koje se meni ne dopada. Na konto toga, pre pet godina, ja sam se i moja Kristina se vozio baš tu na nekom brdu, nekih 100 metara odavde, i leže meni lova u iznosu od 60 evra. Prvo kupio sam pakete najmanjih časova. Ja kažem njoj, “Vidi što je ovo dobro, jebote “. Ja vozim kolima s tobom, idemo na kafu, a ja 15 evra dobar lova. Znaš, kao to je to. Sad ćemo imati obrt skoro u 5300.000 evra na godišnjem nivou politikolog koji se bavi tom firmom. Tako da, kada pričamo o kolektivnoj odgovornosti, da, ja se s tim slažem i da, znam da postoje ljudi koji tako misle i ne omalovažavam njihov način razmišljanja. Međutim, upravo to ukoliko, kao što kažeš, ćese u ćesarovo, ovo je, jel’ tako. Šta god si radio sa tom lovom kojeg onda mi svi u društvu polazili od takvog nekog stava, neće biti ništa. Ili imaš mnogo ljudi koji žive jako lepo, koji dobijaju neki priliv love sa zapada, žive nekim zapadnim lifestajlom, ali onda im država u kojoj žive, gde plaćaju račune i tako dalje, ne valja. Vrati i idi onda u Belgiju. Idi u Ameriku. Zašto onda daš. Znači, ako si već se za nešto odlučio da negde budeš. Ja sam se odlučio da živim u Srbiji dokle god mogu, do zadnjeg daha. Zato što je to, ovo je meni, ne samo Srbija, nego čitav Balkan. Nema boljeg života. Živeo sam u Nemačkoj. Meni je bio katastrofa živeti. Katastrofa. Tamo ljudi, tamo 99% naših ljudi, bleji na slavama i plače za tamo nekim prošlim životom i tako dalje. Znaš. I šta si ti napravio u životu. 

Ivan Minić: Lepo ti je otac rekao.

Savo Aničić:  Tako je. 

Ivan Minić: Kloni se naših. 

Savo Aničić: Kloni se naših ljudi, da. Bukvalno. 

Ivan Minić: Nemci uopšte nemaju slavu. 

Savo Aničić: Mislim vidi da se ne slavi slava, da. Da, evo, šta je to. Ali moram ti reći nešto interesantno. Kao, Nemci ne vole nas. E, ovde sam ono baš nakupio od nekog besa na društvenim mrežama, davno sam pustio neki video, planiram da ga opet obradim, da još malo ljudi pobesne. Kao, zašto mi ne volimo Nemca, ono se napravio zašto Nemci ne vole nas. Pa vidi, brate, živiš 15-20 godina, gledaš kako ćeš da izmuvaš nemački sistem, ne znaš tri reči Nemačkog, što je, mislim, da je osnovna kultura. Znači, neke zemlje koje živiš, od koje sisaš. Razumeš me. Ti moraš da naučiš i da znaš taj jezik koliko god možeš. I zadnja stvar, nama su Nemci, na primer, dali neku njihovu crkvu na upotrebu, dali protestantsku, katoličku, ne znam koja je, nekada, da mi pravoslavci, odnosno srpska pismena crkva, to koristimo. Jel ti znaš da kada je slava te crkve, da se ljudi ne sete da pozovu gradonačelnika tog grada. Što bi, čekaj, što bi nas neko voleo. Da kao moramo malo da pođemo od sebe u nekim stvarima, ono, sebe da iskritikujemo. Ne daj bože da ti to sad kažeš, ono, prosečan Srbin koji živi gore, to je kamenje i drvlje na mene. To je istina, brate. 

Ivan Minić: Moje mišljenje o Nemačkoj je vrlo poznato ljudima koje slušaju. 

Savo Aničić: Koje. 

Ivan Minić: Pa ja obožavam Nemačku, ja mislim da je ona donela mnogo toga dobrog, i da po mnogo čemu treba da se ugledamo na njihov sistem i to sve što su uspeli da naprave. Sa svim manama koje to ima, a očigledno ih ima, ali sa tim manama to je i dalje bolje nego ono što mi imamo ovde. I ta neka vrsta uređenosti sistema je nešto što je meni jako važno. Znaš, ja sam bio u zemljama koje su mnogo čistije i urednije od Nemačke. Meni je to preterano i neprirodno. Ali mi je sasvim okej da je nešto funkcionalno, čisto, da je u nekoj strukturi, da da, okej, šale se na račun Dojče Bana, mislim, hajde da uporedimo sa tim kako ide naša železnica i onda više uopšte neće biti smešno. 

Savo Aničić: Da, da, da, kao završavamo svaki argument. 

Ivan Minić: Znaš kao, to je prosto, to je prosto zemlja koja je uspela da napravi neke sjajne stvari, koja je donela mnogo toga inženjerskog jako dobro, što je meni lično jako važno i to je ono što… 

Savo Aničić: To znam da ti voliš nemački auto, ja sam Japanac… 

Ivan Minić: Ne, samo auto, nego prosto sve ostalo, shvataš, naše vikendice su napravljene na Bosch i Black & Deckeru. Ako pričamo o televizoru, audio tehnici, foto tehnici, ok, Sony je nekada došao, Panasonic je nekada došao, ali pre toga su sve bili nemački brendovi. 

Savo Aničić: Tako je. 

Ivan Minić: To je bilo state of the art u tom trenutku. 

Savo Aničić: Pa ćale, moj govorio da smo bili, bar da smo bili 300 godina pod Nemcima. 

Ivan Minić: Da uvedu neku strukturu. I mislim, imaš naravno i taj momenat koji, ono, sad ulazim u dubioze, ali imaš delove zemlje koji su bili pod Austro-Ugarskom, gde i dan-danas imaš zemljišne knjige od pre 300 godina koje su savršeno uredne. S druge strane, imaš i ostatak zemlje gde ni trenutne zemljišne knjige nisu uredne.

Savo Aničić:  Tako je, tako je.

NESVAKIDAŠNJI PRISTUP MARKETINGU

Ivan Minić:  Tako da, ono, ima sve svoje. No, hoću da te vratim na još jednu stvar za negde kraj, pošto mislim da je to jako važno, a ti si tu negde napravio jedan lep iskorak, na samom početku sam to i pomenuo. Ljudi koji te prepoznaju, prepoznaju te po tome što ih zabavljaš ili nerviraš sa društvenih mreža. Način na koji ti radiš marketing i sadržaj za mreže, za školu i jezike je meni super zanimljiv. Dosta ima stvari koje prvo te teraju na neko razmišljanje, a drugo dosta nekih tips and tricks koje možeš da pokupiš. Okej, nisi jedini koji to radi, ali nema baš mnogo takvih primera kod nas i većina škola nikada nije zašla na tu stranu jer se drže nekog vrlo tradicionalnog usmerenja koje mislim da im izvesno neće doneti ništa dobro kroz vreme. S tim u vezi kako se ta priča razvijala i kako ti prosto o svemu u tome razmišljaš i šta si šta si ti naučio kroz sve to i šta si video da vama najbolje funkcioniše. 

Savo Aničić: Jasno. Ono što se pokazalo kao veliki problem u marketingu jeste to što škole jezika uglavnom vode žene. Postoje neki sjajni profili koje vode neke sjajne žene koje su veliki profesionalci i kojima te ideje i bolje prolaze. Zašto. Zato što je ona žena i zato što je, na primer, za mušku publiku ona jel’ tako lepa, privlačna, itd. a ženska publika se poistovećuje sa njom. S druge strane, imaš, ono, Bosanca, glavatog sa bradom i ti ne možeš ni da budeš ni blizu popularnosti ili broju pregleda koliko mogu žene da budu. Dakle, ne govorim ovde o nekom seksizmu, nego govorim da to u svakoj industriji jednostavno postoji.  I ti onda tu moraš da budeš zanimljiv. Ne možeš da budeš lep, mislim, generalno, ne smatram se za ružnog čoveka, nisam nešto ni preterano, ono, slad Apolo neki. I moraš da budeš zanimljiv, moraš da smisliš neke zanimljive sadržaje. To je dosta puta inspirisano u nekom određenom trenutku, pa to zapišem, a nekada jednostavno gledam šta je interesantno. Tips and tricks u suštini ne prolazi. Znači, prolazi gde će neko sada reći “U, ovo je cool, ovaj lik ovo zna”, ali nešto ako pričamo u prodajnom smislu, daleko bolje prolazi, jesu motivacione priče. Jesu priče, ne znam, gde je moj ćale učio, to ću kasnije raditi neki reel, gde je moj ćale učio sa 58 godina, Word, i engleski, umesto roast chicken, govorio je roast kitchen, i onda je on kucao u Wordu to neko pismo meni, koje smo kasnije odštampali, i ja to nađem sad u nekim papirima, i kao, samo da, kao, “Dragi sine, da znate da je moj sin Savo sad ovde pored mene, dok mi kucamo to, to, to i to.” I kao, napisali smo datum i sve to i sad mi njemu govorimo u kom pravcu i šta tako da kuca. I sad ja hoću da odradim taj reel. I ne mislim, ne želim da ja nakrenem sad tu neku ono love story ili nešto zbog broja pregleda ili bilo šta, zato što on zaista čovek s 58 godina je imao motivaciju da nešto odradi, da uči i da ulaže u sebe. Jer puno ljudi je ubijeno u pojam zbog nekih raznih situacija, finansijskih, porodičnih i tako dalje, i misle da nemaju snage da se nečim bave. Sada ću baš da odgovorim taj reel u tom kontekstu i da ljude malo povučem na to razmišljanje na akciju i to je nešto ono zapravo najviše da donosi prodaje, jer se ono tu ljudi poistovećuju. Jer zapravo ono što je nama najviše pomoglo u marketingu je bio onaj aha moment Kad sam ja skapirao da ljudi imaju strah od pričanja na stranom jeziku, tačka. Kakva gramatika, kakvi bakrači, GT, sertifikati i ostalo. Sertifikat može naučiti svaka budala koja malo zagreje stolicu, to sluša bolje. Ne treba inteligencija za sertifikat. 

Ivan Minić: Dobro, svakako radite i pripremu za to. 

Savo Aničić: Da, da, da, radimo mi sve te pripreme i tako dalje. Ali kada meni neko pravi nauku od tog sertifikata, mnogo je veći nauka da te ja pripremim za život. Nego za taj sertifikat. Znači ti imaš neki tamo mejl koji će biti i sad taj mejl može biti napisan tvom kučetu, ocu, majci ili nekom. To je to. Ajmo mi da te spremamo za ovo. Dakle, hoću ja kažem, i što se tiče samog marketinga, tu sam dosta istraživao. Nisam se plašio da testiram. I nikada nisam mislio da je moja ideja najbolja. Nikada. Dakle, uvek i nikada nisam zadovoljan. Evo i sad kad dođem do ovog momenta gde sam rekao pre 5 godina sam dobio 60 evra i skakao od sreće, i sad dolazim do ovog perioda, ja trenutno nisam nešto preterano srećan, ja sam ono kao doer, radim. Ali kad pogledamo nazad od marketinga ili svega toga, napravio sam veliku stvar. Tako da mislim da je jako bitno da ljudi testiraju, da ne misle da su najpametniji, da gledaju trendove. Naši ljudi generalno ne zanimaju tips and tricks, zato što tips and tricks ne mogu da se upotrebe za neke svakodnevne situacije koje su potrebne našim ljudima i generalno naš mentalitet potpuno drugačiji. 

Ivan Minić: A recimo ti imaš taj moment, i opet kažem, nisi jedini, ali to jako lepo radiš, gde nelogičnu stvar iz ugla nekoga ko nije native speaker nekog jezika pokušavaš da objasniš na jedan logičniji, smisleniji način, uglavnom ti to dosta dobro ide. Sad kao, je li mi to korisno. Pa nije preterano jer sam ja takoreći, native speaker. Ali jeste zanimljivo da kreneš da razmišljaš o tome zašto je to baš tako. Jer ja sam ga naučio, usvojio i idem dalje. Mene je to postalo prirodno. Ali mi je lepo da razumem back story. I okej, nisam postao učenik. Ali ne mora svaki sadržaj koji se objavi da bude isključivo bazan za konverziju.

Savo Aničić:  Ala imam popust za tebe brate. Da skužiš taj nemački, nemački auto kad budeš išao da kupuješ. 

Ivan Minić: A ne mogu, ne mogu da naučim nemački. Imao sam mnogo pokušaja i ostaću na tome da koristim mnogo ruke i da se snalazim.

Savo Aničić:  Ima jedna fora kaže, ako hoćeš da vodiš ljubav sa ženom, uči francuski. Ako hoćeš da pričaš o hrani, kulturi, pričaj italijanski, bla, bla sad da ne navodim. Ako hoćeš da naučiš priče sa konjima, nauči nemački. (smeh) Mislim, realno jeste. Ali, interesantan je nemački, kad ga pogledaš kao kroz taj neki gramatički pristup. Mislim, generalno, ceo jezik. Ja sad nisam filolog. Znači, ja sad, ono, ja sad tu imam masku. Šaljemo rakete, a nemam pojma kako se prave rakete. Znači, imam filologe koji sad tu to rade. Ali oni za sve u životu pristupaju studiozno. Znaš onaj, sad da izvineš, ja sam u njoj podcastu, ali WC Šolja, znaš onaj Nemački. Zašto da bi studiozno mogao da pogledaju svoju stolicu. To je Nemac napravio. Tako da je, takav je njihov jezik. I ono što je super je kod Nemačkog, što imaš milion pravila, ali nula izuzetaka. Engleski je drugi, brate. U Engleski imaš minimum broj pravila i imaš mnoštvo izuzetaka. Tako da je, po mojoj misli, Engleski mnogo teži nego Nemački. 

Ivan Minić: Ali smo okruženi njime. 

Savo Aničić: Da, okruženi smo njime. Tako da u tom marketinškom kontekstu dosta slušam pitanja od ljudi koje dobijam. Jedan od najvećih bulšitova koje sve marketinške agencije govore i generalno magovi, kao “Nađi svoju nišu”. Ja onda, brate, sedim i krećem da razmišljam niša. Ja sad pišem “Dragana, 32 godine”. Ja nisam prvo ni uboo bilo koga da me pita bilo šta i ti ni iz čega razmišljaš o svojoj niši. Znači ono, kao moj neki savet, kao neko ko je user tih marketinških magova itd. Da prvo kažete ljudima da istestiraju, da prvo privuku 20 ljudi. Pa da onda ispitujemo. 

Ivan Minić: Sa kim dobro funkcioniše.

Savo Aničić:    Tako je, sa kim dobro, i onda zapravo da sužavaju. Tako da mi sad radimo Facebook kampanje i radimo Instagram. Preko Facebooka, kada nam neko dođe na profil, prodaja se desi od ulaska u školu do prodaje, ona se završi za tri dana. I kada kontaktiram učenika, učenik već sve zna o nama. Nema pitanja. Samo, hoću da platim. Kada je Facebook kampanja u pitanju, to je katastrofa. Znači, imaš kao veći pul ljudi i zapravo to ugledaš koga si uboo, plus, naplata ide daleko kasnije ili dalje. 

Ivan Minić: Čekaj, prvo si rekao Facebook, šta je drugo. 

Savo Aničić: Znači, kad kažem, mislim na Instagram kao na platformu. 

Ivan Minić: Ovo drugo je.  

Savo Aničić: Facebook ads. Kada radimo Facebook ads, kada radimo targeting i targeting i tako dalje i tako dalje, i koje ja mrzim, zato što je plastičan. Zato što ne nudi taj neki malo prisniji moment, barem ja tako mislim. I onda je to zapravo veliki problem jer ti onda pristupaš u velikom pulu ljudi. Znači, kada ja nešto ispričam za nemački, onda mi se javi Dragica iz Svilajnca koja bi da to spiči za deset dana, javi mi se i tamo neki Nikola koji je ne znam na nekoj menadžerskoj poziciji i razume o čemu pričamo. Znaš, tako da je meni Instagram zapravo mreža broj jedan. TikTok ne treba zanemariti, iako ga ne volim, zato što se nalazi onako baš kao neki čudan sloj ljudi na tom TikToku i može da pravi zanimljive videe, ali on još nemaju kao tu kupovnu moć, ali mislim da je jako bitno ući na TikTok jer kad ti ljudi budu imali kupovnu moć ti ćeš već imati kao prednost. Tako da ko to omaši mislim da je napravio grdnu grešku. A da će zapravo na Instagramu biti cela generacija koja sad koristi Facebook koji polako zapravo odumire. Mislim ja nemam Instagram privatno, imam Facebook tu samo primam određene da vide moj budalaštine koje pišem. Ne smem baš svakog. 

Ivan Minić:  Dobro, znači, ključna stvar svakako ostaje taj organski doseg koji praviš kroz sadržaj. Sve ostalo je nice to have, ali bez organskog to ne bi ništa. 

Savo Aničić: Bez organskog ništa i organski se prvo pušta da vidimo kako prolazi. I ako prolazi dobro, onda boost-ujemo samo tu objavu na Instagramu. Ali ne gledam line-kroj, nego gledam save-ove, share-ove i slično. I onda iz te priče zapravo pravimo dalje. Da se uglavnom sastoji od nekoliko kreativa, znači sastoji se gde udaramo na strah, pa onda gde imamo neke objave vezano za motivaciju, da to sve nekako bude upakovano kako bi zapravo stvorili taj osećaj da neko zaista treba da krene u našu školu. Šta je problem. Problem je kada si ti u poslu koji se bavi edukacijom. Šta je edukacija. Nevoljna radnja. Znači, mozak ne voli da uči. Zato se ja i trudim da logično nešto objašnjavam, da ja tako učim. Sve što je meni bilo nelogično, sam morao da učim na pamet. Nema trika, druže, ja to neću učiti, nema šanse. Tako da, je veliki problem što se dosta novca potroši u reklamama, jer ti iz nevoljnoga moraš da stvoriš voljnog i da neko kaže sebi “aha, ja to mogu”. To je mnogo, brate, teže od toga da ja iz Kine poručim hiljadu sapuna i samo odredim maržu i prosledim dalje. Dakle, ovo je mnogo krvaviji posao i mislim da je zahteva. Mislim, svaka dobra reklama zahteva intelekt, ali ne može biti, ono, plain simple određena. Moraš dosta da razmišljaš, dakle, ko su tvoji ljudi. To je ono što je minus ovog poslovanja, edukacije i sl. 

ZAKLJUČAK 

Ivan Minić: Dobro, ti, ono, prvo moraš da kreiraš potrebu, odnosno da adresiraš da potreba postoji. Neki ljudi uče jezike zato što imaju vrlo konkretne ciljeve sa tim jezicima. Mnogi ljudi kojima bi to dobro došlo, jako teško će prelomiti na tu stranu, zato što još jedna nice to have stvar je previše. Naročito ako zahteva to neko cimanje. Dobro, u svakom slučaju, podelio si ovde tvoju čudnu priču. I mnogo mi je drago gde si stigao i kako se to razvija. Neće biti lako. Što je kompleksnije, biće sve teže, ali nekako mi se čini da ćeš se ti snaći u svomu tom. 

Savo Aničić: Znaš šta bih zapravo voleo da postanem kad porastem da ti kažem sad, sad sam se setio. Jedino kada sam svojoj ženi rekao je da nikada ne bih morao da imam decu i nikada ne bih morao da se ženi a da budem rally vozač. Pun gas, po šljunku, između drveća koje imaju pola metra u tebi, ti voziš 140-150. Letiš. Taj neki možda čak i osećaj slobode i plus pomaže mi dugo. Ali tebi hvala na što si me pozvao u svoj podcast i drago mi je da budem okružen ljudima koji vole sebi da zakomplikuju život i koji ne vole da idu onako nekim putem manjeg otpora jer od takvih ljudi se uči. 

Ivan Minić: Hvala na tome, hvala vama što ste nas slušali i gledali, nadam se da vam je bilo interesantno, to bi bilo to za ovu nedelju i mi se vidimo ponovo naredne.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.