Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Vladimir Petković, moj dragi drugar, Nišlija, koji posljednjih desetak godina živi i radi u San Francisku. Poslednjih godina za kompaniju Adobe na nekim od najkul projekata na kojima kompanija radi, naime, Vlada je dizajner i 3D umetnik koji je u kompaniji zadužen za njihove projekte u domenu 3D-a i proširene stvarnosti, pa je tako poslednjih dve, tri godine radio sa Smitsonijan muzejom, sa NASA-om, na nekim od projekata za koje moram da kažem da sam jako ljubomoran, što nisam ja bio deo njih. Retko mi se tako nešto dešava sa gostima, ali Vlada zna da je to tako. A ono što je najvažnije je da je Vlada car koji je prošao jedan veoma težak, lični razvojni put i koji je mnogo dugo kopao i borio se da dođe do onoga što zapravo želi da radi. I on je jedan od onih ljudi koji pokazuju da, eto, samo sedamnaest godina ili samo petnaest godina je potrebno da dođeš od talentovanog klinca koji ima neki san i neku ideju do toga da zapravo radi stvari koje menjaju svet. Siguran sam da će vam epizoda biti zabavna i neobična, a posebno, ukoliko sebe vidite negde u kreativnim industrijama. 

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Sa nama je i Orion telekom – provajder najbržeg optičkog interneta u Srbiji, sa više od tri decenije iskustva. Osim fantastičnih ponuda za fizička lica poput Interneta bez ugovorne obaveze, posebnu pažnju bih vam skrenuo na širok portfolio usluga za biznis korisnike. Orion nudi Cloud infrastrukturu koja može da odgovori svim potrebama i izazovima sa kojima se kompanije sreću, kao što su: modernizacija IT sistema, skalabilnost, optimizacija troškova, digitalna transformacija i implementacija inovativnih rešenja. Uz njihova Cloud rešenja garantovane su vam vrhunske performanse, 24 časovna podrska stručnih lica kao i napredna sigurnosna rešenja. Za sve dodatne informacije pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs ili ih pozovite 011 4100 007

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Nemam često situaciju da ugostim ljude na koje sam ljubomoran, ali ti si definitivno jedan od njih i ja jako dugo želim da te dovedem. Ove godine smo uspeli da organizujemo to tako i da uklopimo da dođeš na konferenciju, što nam je posebno važno jer najbolje je kad Nišlija dođe u Nišu da priča nešto magično što radi. Pa onda u sklopu svega toga, kad si već tu, daj da te snimim i za podkast. Vlado, dobrodošao.
Vladimir Petković: Hvala lepo. Baš je velika, velika čast da budem ovde. 

Ivan Minić: Pošto sam rekao već da sam ljubomoran na tebe, hajde ukratko nam objasni šta ti to zapravo radiš za one koji ne znaju. 

Vladimir Petković: Pokušaću. Moja titula, reklo bi se da je mouthful što bi Amerikanci rekli, moja kompletna titula je Head of Applied Tech within Substance 3D u kompaniji Adobe. Ja vodim mali tim u okviru našeg in-house art tima koji ima onako vrlo interesantnu jednu misiju, a to je da praktično testiramo programe koje razvijemo u okviru kompanije u realnom scenariju. Znači, ono što ja radim je kolaboracija na onako jednom višem nivou sa kompanijama, sa institucijama, muzejima i onda mi onako zajedničkim putem dođemo do neke ideje, do projekta koje možemo onako zajedno da radimo i na tom projektu mi jednostavno vidimo kako će se ti alati ponašati. E, to može da budu najrazličitije stvari. Stvari gde konkretno kompjuterska grafika može da je to vizualizuje, da ispriča neku priču. I to je ono što je, da kažem, jedan od glavnih ciljeva tih projekata, da ispričamo priču koja ima malo dublje značenje. I na tom putu jednostavno vidimo, ok, tri programe se ponašaju dobro na ovaj ili onaj način, ali poenta je da je to realni scenario. Zato što veliki deo mog posle zapravo je testiranje različitih novih feature-a koje imamo. Svaki put kad izbaci novu verziju. Mi smo, da kažem, prva linija odbrane na neki način, naš in-house art team. Mi sve to testiramo, vidimo kako radi i ukazujemo na probleme. To najviše u stvari volimo da radimo, da se žalimo. 

Ivan Minić: U suštini projekti na kojima si radio u poslednje vreme, koje si delio i o kojima ćeš, između ostalog, pričati u Nišu, onako baš testiraju granice svega toga. Činjenica je da smo u prethodnih deset godina došli do toga da kroz razne vrste vizualizacije možemo da proživimo stvari koje su bile nezamislive. Od onih prvih animiranih filmova gde smo sretali dinosaure i sve ostalo, sad smo došli do toga da samo što ne možeš da ga pipneš. Sve ostalo možeš i to je stvarno neverovatno. Od tih nekih projekata koji su meni najviše zapali za oko, definitivno bih izdvojio taj rad sa Smitsonijan muzejom. Kada si mali ložiš se na nauku, znaš za NASA i za Smitsonijan i ti si pokrio oba. Tako da kapiram da si prilično zadovoljan što se toga tiče. Pričaćemo kroz podkast kako je uopšte došlo dotle, kako izgleda ta saradnja, koliko je to zabavno, ali i zahtevno i odgovorno pre svega, jer pričamo o jako ozbiljnim stvarima. Ali hajde da prođemo onaj standardni trip down memory lane i da krenemo sa našim mančmelo pitanjem šta si hteo da budeš kad porasteš.

KAD PORASTEM BIĆU 

Vladimir Petković: Ok, da budem kompletno iskren, trebalo je veoma dugo vremena da ja zapravo sam shvatim gde želim da idem, šta želim da radim. Ja sam odrastao u porodici profesora i vrlo sam ponosan na njih, međutim to je postavilo neke vrlo visoke standarde za mene, što je bilo malo zastrašujuće. I na neki način me je inhibiralo da krenem da razmišljam šta zapravo ja želim da radim, šta nije projekcija mojih roditelja ili želje mojih roditelja, da li ću da idem njihovim putem ili da jednostavno radim nešto svoje. I mislim da na kraju svega je bila neka kombinacija ta dva. Otprilike kad sam bio u srednjoj školi, onda sam shvatio da stvarno volim tehnologiju, volim da prčkam po kompjuterima, volim da programiram, volim da otkrivam nove stvari vezane za tehnologiju. Oduvek sam bio jako dobar u matematici, što nije čudo zato što su me roditelji profesori matematike, tako da imam taj deo hardware-a preko genetike i vrlo sam zahvalan i zato sam i voleo tehnologiju i da rešavam probleme. Međutim, postojala je komponenta koja je nedostajala, a ta komponenta je bila kreativnost. Od uvek sam hteo da se stvaram. Hteo sam da se na neki način umetnički izražavam, ali nisam imao alate. I iskreno, mislim da nisam preterano talentovana osoba, ali sam svakako hteo nešto da kažem. I onda sam pokušao da shvatim, ok, šta je to nešto. Da li je to arhitektura možda, pošto imaš malo i kompjutera, imaš malo i projektovanje, imaš tehnologiju, a imaš i kreativno izražavanje. I dugo vreme sam mislio pa možda je to to. Ali vrlo brzo sam shvatio, možda to nije pravi način. I onda kroz taj neki put sam krenuo da studiram Elektronski fakultet u Nišu, pa rekao, uz put ću da shvatim. To se nije desilo, pravo da ti kažem. Ali taj fakultet mi ipak dao neku širinu, da eto kroz neke prijatelje koji su počeli da se bave programiranjem, je vrlo ozbiljnim developmentom, da ja shvatim, ja mogu zapravo sa njima da radim i da budem onako na krajnjoj strani, user interface strani i krenuo sam da dizajniram website-ove. I tu sam shvatio, ok, ovo funkcioniše, kompjuterska grafika koja je kombinacija tehnologije i umetnosti, to je možda nešto što meni prija. I po prvi put u životu, kad sam počeo da se bavim grafičkim dizajnom i web dizajnom sa ortacima iz Niša, tu sam shvatio, ok, a ovo je poziv koji stvarno nekako mi leži. Ja sam već tada imao, ne znam, dvadeset i kusur godina, tako da trebalo dugo vremena.

Ivan Minić: Jesi imao neke momente u tim nekim ranim danima, kada si baš bio klinac, gde si nalazio, makar privremeno, te neke outlete i kanale gde možeš kreativno da se izraziš? Kad si  skapirao da je to nešto što ti treba, šta si sve probao? Jer taj proces je tekao dugi niz godina dok to nije leglo da ovo je vizualno, ali je inženjering. Pa je super.

Vladimir Petković:  Imam jedan primer koji je možda malo smešan, ali baš kad sam bio klinac, jedna od stvari koja sam otkrio koja mi je mnogo ležala su Lego kockice. Kao i mnogim ljudima, verovatno. Moji roditelji vrlo često su bili u Nemačkoj i onda kad se vrate donesu mi gomilu Lego kockica. Ja nisam ništa interesovao šta zapravo treba da se napravi. Znaš, one knjižice, ja to bacim u đubre i sve u jednu kutiju ubacim i onda krenem sam da pravim neke svoje stvari. Ja mislim da je to bio moj prvi susret sa trodimenzionalnom grafikom, ali inženjeringom u 3D-u preko Lego kockica. Pravio sam robote, ne znam, automobile, svašta nešto. To je najranija moja neka istorija vezana za to. I voleo sam da crtam, znaš, voleo sam da crtam, pravi sam stripove, još kao klinac i tako zanimao sam se time. Tako da da, bili su tu neki indikatori da će to da se desi. 

Ivan Minić: Za mnoge je Lego bio prvi iskorak u trodimenzionalni svet gde ti nešto možeš da sagradiš. Ajde sada sve što su napravili pa imaš i motore, pa imaš i unit koji možeš da programiraš, pa može svašta da se desi. Mi to ništa nismo imali, ali smo mogli da napravimo nešto trodimenzionalno, jer kao sve ovo što crtaš, super je i ti pokušavaš da oponašaš da je to trodimenzionalno, ali je i dalje parče papira. Možeš da praviš neke stvari od tog papira, ali nije to to. Mislim da, nadam se da su ljudi u kompaniji Lego svesni koliko je važno to što su napravili, koliko je promenilo svet na bolje. Koliko je dalo prilike nekim ljudima da stvaraju neke neverovatne stvari, jer kao dobar deo ljudi koji su pomenuli Lego ovde, a bilo ih je, su bili upravo u tom fazonu. Mi to kupimo i prva stvar koju radimo, bacimo booklet, jer kao koga briga. Meni treba još građe da bih ja napravio ono što sam ja smislio. To ti je to. 

STUDIJE

Ivan Minić: Studirao si na elektronskom fakultetu u Nišu, odnosno elektronskom, koji je stvarno jedno kultno mesto. Imali smo dosta ljudi ovde koji su ili studirali, ili završili, ili nekako se prošunjali kroz i pored. Fakultet važi za težak. Kao i svaki ozbiljni inžinjerski fakultet kod nas, težak, zahtevan, ima dosta nekih predmeta koje je vrlo teško položiti. I ono što dosta ljudi je iskomentarisalo je da nema baš previše toga što je upotrebljivo nakon što završiš fakultet. Nema baš tih nekih hand-on znanja. Isto tako, većina njih je rekla da se nimalo ne kaje što je prošlo kroz elektronski, jer su naučili sjajne stvari i upoznali fantastične ljude. I među profesorima i asistentima, i među kolegama sa fakulteta i neka od tih prijateljstava traju ceo život. U ostalom, ni ti ni ja se nikad ne bi upoznali da Vita i Flajko nisu išli zajedno na FAKS, napravili konferenciju pre sedamnaest godina, ti je crtao i onda se u celoj toj priči sve ovo dalje iskomplikovalo i napravilo. Kako je to tebi izgledalo? Dosta mi je važno da oslikamo taj fakultet, zato što je to prvi put kad jedna mlada osoba preuzme na sebe ozbiljne obaveze i ozbiljnu odgovornost. To je prvi izlazak. Nekome kao što si ti, ja ili dobra deo gostiju, uglavnom su osnovno i srednja škola bile prilično jednostavne. Možda se negde nisu uklapali, nisu se slagali i sve, ali nije tu bilo izazov. E sad ovde pričamo već o nečemu malo ozbiljnijem. 

Vladimir Petković: Da, pa pazi, pitanje je vrlo interesantno, meni i lično, zato što ja da kažem imam neki vrlo intiman kontakt sa tim mestom, upravo zato što moj otac je radio na elektronskom fakultetu, imao ono vrlo rana sećanja na taj fakultet, i uvek je bilo ono, ja kao klinac idem tamo za Novu godinu da primam paketić od Deda Mraza. I uvek sam nekako asocirao to mesto sa nečim što je mnogo cool, mnogo lepo, i generalno sam, ono, moj otac mi je uvek bio onako, baš ono, cool figura, znaš, tu sa svojim drugarima i tako dalje, njegov kabinet, tu sam se ja igrao, šta znam, i kogod je bio u toj instituciji zna koliko je nekako impozantan, ogroman onako mermerni pod, znači baš izgleda neverovatno. Tako da, od uvek sam imao neko strahopoštovanje prema tom mestu, jer stvarno jeste kultno, međutim kada je došlo vreme da ja zapravo, eto, da krenem, znaš, u pravi svet, u nešto što je malo onako ozbiljnije, ta neka dečja radost koju sam imao i asociacije su se onako pretvorile po malo u patnju. Ima više razloga zašto je to tako bilo. Prvo zato što, eto, ja sam nisam znao i dalje šta zapravo želim da radim. Tako da mislim da je verovatno bila greška, nisam baš siguran da li je bila greška što sam krenuo tu da studiram ili nije, pošto, kao što ću reći, posle imao je veoma dobrih stvari, veoma dobrih iskustava koje sam ja na neki način naučio tu, ali bilo je veoma teško. Znači, bilo je veoma, veoma teško. Kada sam ja krenuo da studiram, to je bio jedan vrlo zastareo sistem, gde smo mi polagali neke elektrotehnike, neke stvari koje stvarno ti nikad neće trebati. E sad, u paraleli bilo je i stvari koje su meni dali osnovu za dalje razvijanje intelektualno, kao što su, na primer, matematike, koje sam, eto, sve položio, morao sam, zbog roditelja, ali sam ih i voleo, stvarno, znači, ja sam to voleo. Tako da je bilo neke stvari koje jednostavno se nikad ne menjaju, što su, ono, fundamentalna istina. Znači, te stvari nikad neću da žalim, znači, što sam učio, što sam se trudio, što sam položio, jer mislim da mi je dalo jednu širinu, koju ću kasnije iskoristiti i te kako. Širinu u razmišljanju, u rešavanju problema, znači, koje nikad ne bi mogu da steknem, na primer, da sam otišao na, ne znam, u neku, ono, likovnu akademiju, na primer. Tako da, to je onako love and hate, u mom slučaju. Ali pazi, deset puta sam polagao elektrotehniku. Deset puta sam je polagao. Godinu dana sam polagao jedan predmet. Jednostavno, moj mozak nije hteo, nije mogao da, jednostavno, upije to znanje. Zato što sam znao, ovo mi nikad neće trebati i ja ne mogu. A toliko je teško, toliko je, mislim, sofisticirano kompleksno znanje da ti stvari možeš da se uneseš. 

Ivan Minić: I obimno?

Vladimir Petković:  Ogromno. To su knjige od hiljadu strana sitnog teksta. I ne znam kakvih pojmova, razumeš. Tako da sam ja, to mi je možda bio prvi put da sam se susreo sa depresijom, zapravo. I sa stvarnom nekom patnjom mentalnom da ti moraš nešto da preguraš, ali ne možeš. I tako da, eto, to je neko moje iskustvo. S druge strane, onda ti i tvoje kolegi se toliko ispovežete u toj patnji zajedničkoj da je to mnogo dobro stvarno LAN party, razumeš. Malo učimo za elektroniku 2, ali tako nešto, malo cepamo Doom, igramo se, znaš, da pokrijemo muku, znaš. I tako. I to ti nekako napravio čvršće prijateljstvo sa ortacima i kasnije smo i zapravo počeli da radimo posle zajedno. I tu smo nekako po prvi put počeli, eto, da, znaš, da budemo pravi ljudi, ozbiljni ljudi. Ja koji, recimo, nikad nisam završio fakultet. 

PRVI POSLOVI

Ivan Minić: Znam ih ja nekoliko koji nisu. A koji su svi izvanredno dobri ljudi i na kraju dana fantastično stručni i uspešni u onome što rade. Isto tako znam i ljude koji su završili, koji su uopšte ne bave tim, nego im je nekako išlo dobro da to završe i sad nema veze. E sad što se posla tiče, kako si ušao u tu celu priču, šta ti je bio prvi posao i prvi poslići? Kako je to napredovalo ka dalje? 

Vladimir Petković: Radiš za džabe. Radiš samo da napraviš neki portfolio. Samo cepaš, cepaš, cepaš. Ej, mom kumu treba logo za, ne znam, plivački klub. Možeš nešto da nacrtaš u Photoshop. Ok, ću da nacrtam. Dakle, krenuo, znaš. I onda deliš, deliš, deliš, radiš. Radiš i ne pitaš za pare jer pare nisu važne. Važno je da ispečeš neko znanje i neko iskustvo i da se malo probiješ da ljudi krenu da te asociraju sa tim poslom. I onda je posle, ne znam, možda godinu dana bilo, ej, Petko će ti napravi logo. Petko će ti napravi, ne znam, biznis kartu. I onda vremenom ti učiš i sve to kreće bolje i bolje da bude i onda više ne radiš za strine i teče, nego krećeš da radiš za zapravo klijente. Ej, od mog ćaleta prijatelj, na primer, treba da mu se napravi ozbiljan website. I to mora da bude nalik na, daju ti primere, šta znam, i onda sad istražuješ, krećeš da radiš. Imaš prijatelje koji će to da isprogramiraju, ovo je tako da, ono, radimo u paraleli nekoj. E, onda kreneš da razmišljaš malo i o parama, znaš. Pa dobro, pa koliko da naplatim, šta da naplatim, znaš. Pa onda da li možeš da naplatiš, pošto niko neće da ceni baš to što si uradio. Jer u to vreme, znaš, kompjuterska grafika, grafički dizajn, da napraviš logotip, to uopšte nije bilo cenjeno. To uopšte nije bila struka koju, ono, su ljudi shvatali ozbiljno. Jer to su ipak i dalje bili neki rani počeci interneta. Znači, pazite, to je bilo pre, ono, pre YouTube-a, na primer, tek je Gmail krenuo i Google je bio mlad, ovaj, sam po sebi. I tek tad su oni krševi od website-ova počeli da liče na nešto. Tako da to su bili neki moji prvi poslovi i tako smo počeli da se razvijemo, znaš. Prvo lokalno, Niš, pa onda malo Srbija, razvijamo se. Dok, u nekom trenutku nismo krenuli da vidimo internacionalne klijente. E, do tog momenta je potrajalo.

Ivan Minić: Ja se sećam, jednog od prvih poslova sa web dizajn, to je recimo, ne znam, pre 2002. godine, možda, ili treće. Ima 20 godina celih, sigurno sad, koja tačno godina, ja ne znam. Gde čovek mene pozove na razgovor. Ja dođem, mi, mi smo tu ispričamo sve. I na kraju je njegov zaključak, ali ne postoji povezanost zašto je on izveo taj zaključak. Postoji uzrok. Ma, u stvari, meni sajt ne treba, šta će meni reklama u Americi. I kao, čekaj, ja sam sad izgubio, putovao sam autobusom preko pola grada da bi došao i sad izgubio sam dva sata ovde da bi ti rekao tako nešto. Ali da, to se redovno dešavalo. E sad, u današnje vreme su stvari dosta drugačije, dostupnije. Jedna od bitnih stvari zapravo je i kako si ti učio sve to. Ok, kroz praksu, najbolje si učio kroz praksu, feedback i sve ostalo, ali prosto ono, te stvari nisu bile dostupne. Nisi mogao da gledaš tutorijale po ceo dan i da za dve nedelje upiješ znanje za koje ti treba u to vreme godinu dana. Knjige su postojale, u njima si mogao da naučiš kako radi neki alat, ali ne šta ćeš ti da radiš sa njim. Pa prosto taj proces učenja iz tog nekog perioda, što se kaže pre interneta i na početku interneta. 

Vladimir Petković: Pa to je bio divlji zapad. Zamisli svet bez YouTube-a. Prosto je onako teško da se to sve zamisli.

Ivan Minić: Sećam se. 

Vladimir Petković: Naravno. Kako, forum. Uglavnom, forumi, između ostalog i tvoj forum. Znači koliko sam ja visio na Bureku, pa to je strašno. I onda imam taj problem, pitaš, nadaš se, možda neko zna. Možda će neko odgovoriti. I ono, visiš satima, satima, na različitim forumima, pitaš pitanja, pa onda pokušavaš, znaš. Pa ti neko, možda pošalje neki file, Photoshop dokument. Evo ti, nacrtao sam ti dugme, možda provališ kako sam ga uradio sa ovim i ovim efektima. Pa ti uzmeš taj file, otvoriš, pa gledaš, pa onda pokušavaš reverse engineering da radiš. To je bilo uglavnom to. Knjige, manje ništa. Sve što je bilo izašlo, što si mogao da kupiš, je već bilo zastarelo. U trenutku kad je knjiga izašla, to je bilo zastarelo. Tako da uglavnom pitaš prijatelje, pitaš drugare, ako oni ne znaju, tvoj mali bubble, ako oni ne znaju, onda pitaš na forumu. Na Design Zoni, na primer, sam provodio baš dosta vremena i tu učiš od ljudi, znaš. Vidiš kako neko nešto uradio i isto sam onako, važno, ovo izgleda fenomenalno. Kao nije frka da mi kažeš kako si došao do tog rezultata, znaš. I stvarno ta zajednica bila mnogo lepa, mnogo dobra. Mislim, nije bilo bez problema. Ima tu i puno ega i puno svačeg nečeg, znaš, ljudi se svađaju i ovako i onako, ili jednostavno neće da dele znanje, ali uglavnom, moje neko sećanje, pazite da se dešavalo pre 20 godina, moje neko sećanje je bilo mnogo fino, mnogo lepo. Ljudi su stvarno bili uzbuđeni, sve to po prvi put se dešavalo, po prvi put smo provaljivali neke stvari, svi smo se ložili na Apple, tada i sada, kako su uradili ovo dugme sa ovom refleksijom, znaš, ovo, ono, pa onda prčkamo. 

Ivan Minić: Dobro, tada je i dizajn bio, sve je to pravljeno da oponaša nekakav stvarni svet i da bude još lepše nego što može da bude u stvarnom svetu. I dok je sada sve flat i minimalno, onda ti je to nekako i dosadno, ako ćemo iskreno, ali dobro. Ima dobrih stvari zašto se ovo desilo, ali i dalje, kad vidim one neke stare, one prve iPhone screen-ove, meni suze krenu malo.

Vladimir Petković:  I meni nešto da ti pravo kažem. 

Ivan Minić: Ima taj momenat da ti zapravo poznaješ te ljude, recimo, na Design Zoni i sada imaju razne one takmičenja tu interna i ljudi pokazuju radove i sve. I ti vidiš nešto. I prvo čovek će ti reći, u većini slučajeva će ti reći kako je to uradio, a drugo je ako neće, ti kad vidiš, ti možeš da dobrim delom to provališ unazad, zato što, uglavnom, ništa od toga nije užasno komplikovano. Samo je super ideja koja nikome drugom ne bi pala na pamet. A ti kad vidiš kako to izgleda na kraju i znaš procese, ti u principu možeš da dođeš do toga kako je to izvedeno i da ga negde nekad, ko zna kada, primeniš. A je li bilo nečega formalnog u učenju svega toga, nekih uzora koji su bili više od “trial and error” nego neko usmerenje koje ti je stvarno bilo tu korisno? 

Vladimir Petković: Pa pokušavam da se setim, ali šta ja znam, ceo taj neki deo mog života i mog napretka je bio prilično mutan, da kažem. Tako da ne mogu da kažem da sam imao jednog uzora ili nešto čemu sam stremio. Uglavnom je to bilo onako hvataš komponente levo desno pa pokušavaš da ih uklopiš u nešto. Ali jedna stvar koju si rekao je stvarno vrlo tačna, a to je da je ideja sve. To je bilo i ostalo tačno. Znači, tehniku ćeš provaliti na neki način, ali kada je ideja dobra, jednostavno nije bitno kako dođeš do tog rezultata. Dokle god je rezultat, ima nešto da ispriča, neku priču. Na primer , jedna od mojih velikih inspiracija u to neko vreme, to je bila 2005. ili 2006. godina, je svet Tima Bartona. I taj njegov magični svet koji je nekako malo mračan, malo horor, ali ipak nekako i vedar sa druge strane, taj neki sentiment je meni bio mnogo gotivan. Baš mi se mnogo dopalo. I onda sam, recimo, Nightmare Before Christmas. I onda sam ja pokušao da tu neku ideju koju je on predstavljao kroz svoje filmove, da tu ideju pretočim, pretopim u umetničke radove. I onda, eto, na primer, napravio sam cel taj serijal koji se zvao “Barton’s World”. I recimo on mi je bio jedan od velikih inspiracija. Koji je bio siluetni svet, gde sam ja kroz neke paralaksne lejere u Photoshopu pokušao da dočaram tu atmosferu, neke kreativne scene. I znam da su ljudi, baš mi je to bilo mnogo gotivno u tom trenutku na Design Zoni. I pitali su me, ej, kako praviš ove tvoje radove, jer to sam štancovao. I zapravo stvarno je postao neki način da se to radi vrlo jednostavno i napravio sam mali tutorial. I onda su drugi ljudi krenuli svoje radove da prave u tom fazonu. I to je bilo toliko cool, znači baš super.

Ivan Minić: Jedna od najlepših stvari koju sam provalio pre desetak godine i proveo mnogo vremena, je li, posle gledajući i istražujući, jer je bilo dosta snimaka i dokumentaraca. Mi smo odrasli na tradicionalnim crtanim filmovima koje je neko crtao rukom. Svaki frame je neko crtao rukom. Ja sam provalio neke stvari tu kada gledam, ali nisam znao tehniku kako je to rađeno. Meni je kad sam bio baš mali objasnio Ćale kako se radi dobar deo toga i ja sam u svakoj svesci u školi u ćošku imao mali crtani film. Šezdeset strana možeš da odskaluješ i onda sam da izvrtiš i tu se nešto se desi, čovečuljak jebiga trči, šutira na koš, zakucava šta god. I znao sam to, znao sam par nekih drugih stilova koji se tu koriste, ali naravno nisam znao šta ozbiljni ljudi rade po tom pitanju. Ali sam prepoznao neke stvari i nije mi bilo jasno kako je neko mogao ovako precizno da ga oslika, da bude svaki put ista boja i onda skapiraš da naravno postoji fizički paralaks. Znači gde on uzme i na različitim staklima nešto stavi, stakla se pomere u jedno odnosno u drugo i ti gledaš i kažeš jebote ovako se oni napravili da se karakter kreće kroz ovo i da nema grešku na tome da je pozadina sad ovde 0, 5% tamnije jer ja ću da vidim tu grešku. I ti gledaš ono i gledaš kako to izgleda, koliko je to duboko, koliko su ta stakla, koliko se sve menja i kao wow. I onda naravno, specijalni efekti pre specijalnih efekata. Ti gledaš i u fazu ono si jebote koliko su neki ljudi bili genijalni. 

Vladimir Petković: Da, analogni specijalni efekti. 

Ivan Minić: Znaš kao jedan od razloga zašto sam se ja navukao u nekom trenutku da gledam Mythbusters je zašto su njih dvojica radili analogni specijalne efekti. 

Vladimir Petković: Da, baš tako. 

Ivan Minić: Pre svega drugog. I kao, ja, mene zanima što ova dva ludaka rade. A i ova jedan je ćelav ima brkove pa me podseća malo na mene i eto. E sad, baš je lep uvod u postavku jer otprilike u neko slično vreme kada ćemo da radimo malo i sa internacionalnim klijentima, tebe je to dovelo na jedno super mesto, mene je dovelo da vodim podcast. Ali jeste to trenutak kad je to zapravo moglo da se desi kako treba. Znam ja ljude koji su krenuli da rade i mnogo ranije, ali to su baš bili izuzetni slučajevi, izuzetni ljudi. Većinom su te saradnje bile dugogodišnje. Faktički su oni pravili ovde firme koje rade razvoj za nekog ko je napolju, ko je shvatio na vreme da ovde to možda da dobije povoljnije. I uglavnom je to posledica bila nekih kontakata koji su iz fizičkog sveta pa su se preveli na digitalno. Međutim, u ovo naše vreme, tamo, 2006.07.08.09, počinje stvarno da se dešava to da možeš da radiš godinama sa nekim koga nikad nisi video, pa posle si ga video na nekom Zoomu, ali znaš ono, niste se pipnuli nikad. Kako se u tom slučaju desilo taj ono, i sa jedne strane leap of faith, a sa druge strane i ta mogućnost da radiš na nečemu što nije u tvojoj fizičkoj geografiji? 

PRVI INTERNACIONALNI KLIJENTI

Vladimir Petković:  Bilo je nekako vrlo neočekivano. Ta tranzicija je bila vrlo prirodna, neočekivana, samo se desilo, rekao bih. Nije baš tako. Desilo se iz razloga što da bi ti došao od tih internacionalnih klijenata moraš ipak da razviješ nekakvu reputaciju. A reputacija je da si jednostavno čovek od reči, da si čovek koji će uvek da završi posao i koji će da odradi to što treba da odradi. Što nije uvek slučaj, naravno. Imaš mnogo ljudi koji su jednostavno neodgovorni, koji preuzmu možda previše posla, pa onda svaki tih poslova trpi. I onda kad razviješ nekakvu reputaciju, da ćeš da odradiš to što treba da se odradi, to je bilo ključno. Ti reputaciju možeš samo jednom da izgradiš i da izgubiš, rekao bih. Well, to je bilo slučaj tada, u to vreme. Sada možda i nije baš tako. I onda ja sam sa tih nekih srpskih klijenata polako, preko prijatelja koji su programeri, koji su imali, znači, bukvalno kontakte, oni su me pozvali, na primer Milan Stamenković iz Niša, počeli smo polako da radimo poslove za klijente iz Amerike. Jedan od prvih tih poslova je bio za kompaniju koja se zove Click Sports. I oni su razvijali neku tamo aplikaciju za sportsko klađenje još u to neko vreme. I to je bilo vrlo zastrašujuće. Znači, meni po prvi put, moramo, cela korespondencija na engleskom, znao sam ja engleski i sve to, ali na tom nivou, ta profesionalna komunikacija je bila onako baš, baš, nešto novo za mene. I onda je krenulo polako nekako. Kao, ajde, da odradiš ti par stvari da vidimo da li si solidan, da li to radi kako treba. Evo ti je ovaj banner neki za neki tamo website koji će da bude u Americi. Ok, dobro radiš, ajmo dalje. Ajde, možda da izdizajniraš logo, pa smo krenuli na website. Znači, baš je bila tranzicija onako nekako postepena. Vrlo postepena. Nisam čak ni video ni primetio kad se dešava. Ali je bila vrlo bitna promena, zato što po prvi put si ti imao klijenta koji te poštuje, koji te plaća koliko treba da te plaća. I to je onako u mojim očima, u to vreme, to mi je bilo onako neverovatna stvar. Da ti zapravo dobiješ kintu za nešto što si radio bez da se svađaš, bez da si na telefonu, ej, kada će plata i taj stvari. 

Ivan Minić: Ima i taj moment da za većinu nas, naravno ne svi, ali mnogi od tih projekata koje smo radili za Ameriku su po nivou složenosti bili dosta ispred onoga što smo radili ovde. Možda ovde mogu i da imaš neku slobodu da to bude kreativno, možda lepše, interesantnije, suštinski sajt neke firme. Njima je bilo važno da postoje te informacije kako će to bude spakovano. Uglavnom su prepuštali drugima, neki bi se svađali, oni znaju bolje da se dizajniraju od dizajnera. Naravno. Ali ovamo pričamo sad o nekim interfejsima koji su složeni, pričamo o tome da po prvi put razmišljaš da to nešto mora se učita brzo, zato što ako se ne učita brzo, malo gubi poentu, neće služiti svrhu. I svašta nešto novo se tu dešava. U tom periodu kad si počeo da radiš te stvari, šta ti je bilo najinteresantnije? Koji su neki projekti koji su ti ono kao pomerali stepenik po stepenik? Jer kao jedino kroz challenge-ovanje sebe možeš da dođeš do toga da napraviš. 

Vladimir Petković:  Upravo ta neka optimizacija procesa u dizajnu. Zato što, znaš, tada, baš kao što si lepo rekao, kad kreneš da radiš na tom vrlo ozbiljnom nivou po prvi put, ti ubrzo shvatiš da ti ne možeš čisto, nemam pojma, odradiš dizajn u Photoshopu i samo ćeš to da prelepiš i to je to, to je ti website. Ne, nego krećeš da radiš jednu vrlo ozbiljnu optimizaciju gde praviš pixel puta pixel paterne i tako dalje, da to ide, da se učitava što brže, a pri tom da ne izgubiš svoju originalnu ideju koju si imao. To ćeš možda koristiti neke semi-transparentne lejere, pa da imaš možda logotip koji sad visi na nekom patternu i tako dalje. I bilo je vrlo interesantan način da se rešavaju problemi, da ti uradiš tu neku deconstruction, da kažem, tvojeg dizajna i da pripremiš na način na koji to onda postoji programer može da uzme i da ga napravi u website. Tako da je to bio vrlo, vrlo ozbiljan challenge za sve nas, da se nekako prešaltamo. Jer, znaš, mi smo imali velike rupe u znanju. Počneš odavde jer ti samo krpiš onako znanje levo-desno i onda jednom si na tom tržištu gde su očekivanja tako visoka. I imali smo puno situacija gde smo se malo osramotili i nismo znali da pokažemo nešto, oni su, klijenti pogledaju i kaže šta je ovo, čekaj, ne možeš to tako da se radi. Znaš, tako da je bilo dosta, learning curve je bio, da kažem, vrlo visok, ali dobro, snašli smo se. 

ZAKORAK U 3D DIZAJN

Ivan Minić: Dobro, mi smo to, mi smo za snalaženje. Nismo za strukturu, mi smo za snalaženje. E sad, pored toga što je bio posao, jesi i dalje razvijao svoja interesovanja u nekim domenima koje možda nisu mogle biti komercijalno uspešni, ali su tebi, brate, značili da se kreativno izraziš. 

Vladimir Petković: Pa da, sećam se kad sam prvi put video Matrix 1999. godine, kad sam ja video kako on izgleda, po prvi put sam zapravo čuo za koncept 3D grafike. I onda sam znao, aha, znači ti zapravo možeš da kreiraš na kompjuteru u trodimenzionalnom svetu. To je fenomenalno. Kako? Da li ja to mogu da naučim nekako? Da li ja mogu to da sam nekako skapiram? Zato što ovo izgleda fenomenalno. Taj film kad sam pogledao, znači bukvalno sam se zaljubio u celu tu priču, i krenuo sam lagano nekako bukvalno sam da učim. Sećam se neko mi je dao onako narezan CD 3D Studio Max 1.0, nemam pojma. Ja ono otvorim i u fazonu sam šta je bre ovo. Znači bukvalno nisam znao da napravim kocku. Naravno da ne postoji apsolutno nikakav tutorijal. Čak i na forumima, naročito našim srpskim, ti nisi imao jednostavno ljude u to vreme koji se time bavili. Odnosno, ekipa ljudi koja je to radila, je bila veoma, veoma ograničena. Tako da sam, ne znam, krenuo sam na nekim vrlo jednostavnim 3D softwareima, kao što je na primer Bryce, praviš planine neke, praviš neke kao pejzaže, ali tu sam počeo malo onako da divergiram od grafičkog dizajna u 3D grafiku. Zato što, ono što je meni bilo u glavi je, brate pa ja sad mogu da kreiram bukvalno cele svetove koje imam u glavi. Sve tu maštu koju imam, ja mogu zapravo nekako da pretočim u digitalnu realnost. I to mi je mnogo bilo privlačno, kao ideja. Ali sam onako brzo shvatio da će to da bude mnogo teško. Zato što 3D grafika je na jednom mnogo drugom nivou kompleksnosti. Ja sam počeo da igram sa 3D grafikom među 2003. godine, četvrte, onako lagano. A trebaće tek jedno 5 ili 6 godina tog nekog onako učenja, levo i desno, da prikupim dovoljno znanja da krenem zapravo time da se bavim i da to i naplaćujem. 

Ivan Minić: Ljudi sad se oduševljavaju time šta je Trilateral uradio sa MetaHumanom i to je zaista wow. 

Vladimir Petković:  Neverovatno. 

Ivan Minić: Ali ima nas što se sećamo pre jedno 15-20 godina da je postojalo nešto što se zvalo Poser. U kome si ti mogao da napraviš čoveka neuporedivo jednostavnije nego u bilo kom drugom 3D alatu i da uz mnogo truda on izgleda prilično realistično. Naravno da ne pričamo o istim redovima veličina u odnosu na ovo. Ali hoću da kažem da je za mnoge ljude ta vrsta šoka  što se pojavio, alat koji ti omogućavao tako nešto, gde ti kao na osnovu parametra praviš ljudsko biće, a ne na osnovu toga što si stavio kocku i sada od kocke praviš nešto što je ljudsko lice. To je recimo bilo super interesantno. Kao i gomila onih nekih, to je recimo meni bio jedan od prvih kontakata sa tim, kao onih raznih alata koji su ti omogućavali da napraviš trodimenzionalni walkthrough kroz stan, kroz kuću, kroz slično nešto. Naravno da koristiš gotove elemente, naravno da to nije 100% verno, ali ti sa tim zapravo to možeš da napraviš. Jer neće biti idealno, ali ti si napravio nešto. Kad si napravio nešto, ti ćeš možda hteti da napraviš to bolje. A ako ne možeš da napraviš ništa, nećeš doći do toga da uopšte kreneš u nekom drugom smeru. I onda kako su ti neki toolovi koji danas, verovatno, ne znam, 3D Home Architect, ne znam da li postoji više i kao softver, i kao firma, i kao bilo što drugo, ni za Poser, ne znam, ne pamtim, da sam sreo negde. A mnogo bilo genijalno. Ali bili su to dobre alati. Pazi, prve verzije su bile smešne. Ali četvrta, peta, već si mogao da napraviš da to prilično dobro izgleda, da ta kosa liči na kosu. 

Vladimir Petković:  Da, za to vreme, to su bili genijalni alati. Jer da se vratimo na ono što si ranije rekao, ideja. Ti imaš ideju, a sad kako da je realizuješ. Onda grabiš sve te alate i onda pokušavaš, ok, treba mi, ne znam, 3D čovek, ok, koristiću pozor, treba mi, nemam pojma, interijer, koristiću možda Archicad da ga podignem, znaš, 3D. Treba mi da izrenderujem, da bacim neko ono osvetljenje, dobro, uvezen svet u 3D Studio Max. I snalaziš se. I iskreno da ti kažem, nije se mnogo promenilo do dana današnjeg. Samo su mnogo sofisticiraniji alati. 

Ivan Minić: Slažem se, mislim da je to ono baš jako važno u celoj priči da se s vremena na vreme pojavi nešto što ti malo spusti tu ulaznu barijeru. Jer kao, znaš, ljudi su kao, ali što ne radite blenderu, blender je free, ima sve. Brate, kad ga upalim ne znam šta da radim s njim. Znači, gledao sam ljude koji rade sjajne stvari, super, samo ja kad ga upalim, ja ne znam šta da radim s njim.

Vladimir Petković: To što si rekao sada je jedna od vrlo, vrlo bitnih tematika, jedna od najvažnijih tematika o kojima se priča. Kako da svet kompjuterske grafike, ne samo 3D grafike, generalno svaki vrste grafike koju ti možeš da radiš na kompjuteru, kako da je na neki način svedeš na nivo gde bilo ko može da je koristi. Da ti otvoriš software i odmah ti je jasno, ok, razumem šta treba da se radi, razumem alate, razumem kako mogu doći do nekog rezultata, na vrlo jednostavan način. To je toliko komplikovano, je toliko kompleksan problem da se reši da ono, ne mogu ni da objasnim. Ali svaka kompanija trenutno koja proizvodi bilo koji software za kompjutersku grafiku, se trudi da reši taj problem. Da taj learning curve ne bude tako, znaš, tako visok, tako steep, nego da, znaš, da bude uživanje jednostavno da koristiš taj program. 

Ivan Minić: Skoro sam baš pričao sa drugarima koji će između ostalog raditi produkciju za konferenciju, videćeš kako će to da izgleda, mislim ti si video mnogo, mnogo toga i to sve izgleda spektakularno tamo u belom svetu. Kod nas je to dosta skromnije, ali ovi ljudi kidaju i imam ja tu nekoliko drugara i sad kad mi treba render kako će da izgleda scena da bih smo isplanirali sve, uradili design printove i svega ostalog, imamo dva čoveka. Jedan je Sanjin koji to kad mu kažeš, to je render koji posle ti dođe da odštampaš i da uramiš na zid. Samo treba jedno sedam dana da ga pošalje. Ali on čovek bolestan i voli to. A drugi je Deki koji sedne nacrta u Sketchupu to za sat vremena i pošalje ti i kaže ovo ti je to. Pa sad nije baš idealno, ali je li ti sve savršeno jasno kad vidiš? Pa jeste, pa stvarno, ti treba drugo? Ne treba ti ništa drugo. Ja kažem pa stvarno mi ne treba ništa drugo i to je to, idemo dalje. To su neke stvari koje približavaju to, daju mu neku upotrebnu vrednost. Jer sve ostalo je igranje. Ali ti kad imaš upotrebnu vrednost toga, ti ćeš onda i u tom Sketchupu da izvučeš malo više. Jer možeš, većinu stvari koje ti treba, možeš da uradiš.

Vladimir Petković:  Ali vidiš definicija upotrebne vrednosti je takođe interesantna. U ovom primeru, ako tebi treba nedelju dana, dve nedelje, mesec dana da napraviš nešto, koliko god dobro izgleda, to nije mnogo upotrebljivo. Jednostavno nije skalabilno, ne možeš da ga radiš. Šta ako ti treba recimo 20 dizajna. Šta ako kažeš ok, ovaj sto treba da bude ovamo, on je tu, sad taj neko treba da se vrati i pa još nedelju dana da radi na tome. Tako da uvek je balans između kvaliteta i efikasnosti. I to je nešto što ja i dalje učim, jedna od najvažnijih stvari koje sam posle par godina pokušavao da primenim u svom poslu. Da bude dovoljno dobro, da možeš da uhvatiš dovoljno veliki broj shortcut-ova, a da to ipak izgleda dobro, i da zataškaš sve što ne valja. 

Ivan Minić: I da može da se vrti na nekom hardware koji nije svemirski. 

Vladimir Petković:  E, tako je. 

Ivan Minić: Jer svako može da ga napravi, mislim ne može svako, ali mnogo je lakše napraviti ga tako da ne može da se prikaže nikad. Znači ja se sećam, to je davno bilo, ima isto preko 20 godina, jedan moj pokojni prijatelj koji je pored svega ostalog što radio, radio je svašta, u nekom trenutku radio je i neke 3D reklame, odnosno segmente reklama koje su u 3D. I onda je bio neki delfin koji pliva nešto i treba da uradi. Sedam dana se renderuje. 

Vladimir Petković:  U pa da, lagano. 

Ivan Minić: Sedam dana, nestane struja jednom za tih sedam dana, renderuje se ponovo sedam dana. I kao ti gledaš ono i kao, ili ne znam, ono jedan frame je nešto nije, ima neki glič i ti vidiš taj glič i kao šta ćemo sada raditi? Nećemo ga renderovati ponovo, iseći ćemo taj jedan frame, ono, bit će 23 framea u toj sekundi, jedan će se ponoviti i neće niko da vidi. 

Vladimir Petković:  Pa valjda neće niko da vidi. 

Ivan Minić: Pa mislim, neće. 

Vladimir Petković:  Ne, mi smo mazohisti. Znači ljudi koji se bave 3D grafikom su mazohisti. Da, ono da kažem. 

Ivan Minić: Kada si skapirao da ipak hoćeš da ideš u tom smeru i da bi to trebalo na neki način da bude taj izraz? 

Vladimir Petković:  Pa, evo ovako, još dok sam bio na elektronskom fakultetu, sam oformio jedan klub, studenski klub, koji se zove 3D arheologija. I naša ideja je bila da pokušamo da onako rekreiramo neke kulturološke spomenike u Nišu, kao što je Ćele Kula, na primer, ili Čegar, u 3D-u. I da je to, to je bio, verovatno, moj prvi projekat gde sam pokušao, znači, eto, neko svoje znanje i kompjutersku grafiku da povežem sa nečim što ima onako malo dublju vrednost, dublji značaj. Da nije samo projekat koji treba da mi donese novac, već radiš ga samo zato što voliš. I kroz taj klub smo takođe imali, kao i malu radionicu gde su ljudi mogli da dođu i da uče 3D grafiku. Učili smo 3D Studio Max, ja sam bio jedan predavača, posle sam imao i par kolega koji su mi pomagali i to je bilo mnogo lepo. Eto, to je bilo prvi neki community koji sam ja imao, koji je meni dao nadu da zapravo ovo može da bude moja karijera u budućnosti. I u isto vreme sam video da postoji jedna veoma dobra škola u Beogradu, Chyron, na čelu sa Peđom Bakićem, koja je radila na vrlo ozbiljnom nivou još u to vreme. I to mi je samo kliknulo iz fazona okej, ovo je prvi put da sam video školu koja može da mi da tih dodatnih 20-30% znanja koja nikako sam ne mogu da steknem.

Ivan Minić: Ili će ti trebati 100 godina ali ovde možeš da ga dobiješ za godinu. 

Vladimir Petković:  Da, jer kao što sam rekao, do tad sam već 5 godina se nešto mučio, pokušavao levo i desno, došao do nekog znanja i tu sam stao i stagnirao i stagnirao. I onda Chyron škola je bio taj dodatni boost koji mi je trebao. 

Ivan Minić: Kako te je izgledalo tamo? 

Vladimir Petković:  Bilo je stvarno super. Selim se u Beograd po prvi put iz Niša, po prvi put se selim bilo gde, iz mojeg rodnog grada, što je bilo onako malo zastrašujuće. I to je bilo na vrlo lep način organizovano, kao mala školica. Mislim da nas je bilo možda, ne znam, desetak, petnaest otprilike. I radilo se po programu koji je Peđa Bakić napisao, na osnovu svog iskustva rada u Kaliforniji. Radili smo Maju, to je po prvi put da sam krenuo da učim Maju i taj neki onako baš production pipeline. I mislim da je zapravo taj deo bio kritičan za mene. Da imam otprilike način na koji pristupam projektu, postepeno. Da ti prvo radiš animatik, prvo grubo odradiš scenu, bez da uložiš mnogo vremena, kao što smo pričali, da ga smandrljaš. Da bi čisto video da li funkcioniše ta ideja. Ako funkcioniše, okej, nije problem da uložim vreme i da zapravo krenem da dodam detalje postepeno. Deo po deo, deo po deo. I to je bilo, pa, bogami, svaki kurs je trebao po godinu dana. Tako da sam završio tu dva kursa. Prvi je bio taj neki uvod u software. Maja je bio i ostao baš onako jedan software koji se koriste na vrlo visokom nivou u Hollywoodu, u game industriji, koji ja i dalje koristim. To mi je primarni alat koji dalje koristim. I završio sam animaciju takođe. I to mi je dalo, ja mislim, jednu vrlo jako pozadinu da krenem da radim ozbiljnije sa inostranim klijentima. Jer do tada sve što vezano je sa 3D grafikom mislim da sam radio za lokalne klijente. Znaš, tipa, ej, izdizajniraj mi kako će da mi izgleda sala za konferenciju, na primer. Znači, takve stvari. A sad sam počeo već da radim vizualizaciju, na primer, za, ne znam, brandove kao što je Mercedes. Ili Nokia, iz mobilnih telefona i sl. I to je bilo… 

Ivan Minić: Nokia. 

Vladimir Petković:  Dobra stara. 

Ivan Minić: Zapravo za dobar deo ljudi koji, ja znam da su se isto u tom periodu bavili time, najdalje što su oni dobacivali ovde lokalno je bilo da ti uradi, nemam pojma, neku nestandardnu policu za proizvode koja će biti u radnji. I kao to je to. Mislim, okej, s jedne strane njegov zadatak je da iz projektuje tu policu i da je prikaže. Prikaže ti, kaže, sviđa mi se, onda vam pošalje nacrte ovima koji rade to na CNC-u jer treba i da se napravi. A ovo kao, to je, brate, to. Bilo je 3D reklama jednom u 100 godina i uglavnom nije bilo ni para, ni bilo čega za njih. Bila je ona cela ekipa koja se u jednom trenutku raspala, koja je bila u kompaniju koji su radili te neke kratke filmove i drago mi je da sam sa nekim od njih i dalje u kontaktu, al kao u suštini, znaš, nije ovo bilo tle za tako nešto. S vremena na vreme se pojavi tako neki ludak pa napravi neki edukativni projekat i sećam se i, znaš, drugar Vita, Laser Vita Jevremović koji je radio Mamuta i svašta nešto od tih vizualizacija koje su bile ludilo, al kao tebi to znači da si ti osećaš da si napravio nešto da ima smisla. Osim toga nema to nikakvu… Mislim, neko će da ceni ko dođe i vidi, većina neće ni da razumeju šta si ti to zapravo radio. 

Vladimir Petković:  E, o tome se radi. Znaš, niko nije razumeo tačno šta ta tehnologija predstavlja i do na kraju krajeva nisu hteli da plate, razumeš. Jer sećam se, ti moji klijenti su mi pričali uvek, jel možda mi nacrtaš ovaj interijer, nemam pojma, jer oni su mislili da je to crtanje. Oni su mislili da ti u Photoshopu to zapravo radiš. I onda ti teško njima možeš da objasniš zašto toliko vremena treba i zašto moraš da naplatiš toliko para ovde kad za njih je to samo crtanje. 

Ivan Minić: Vidim, i meni je bio mind-blowing moment kad sam shvatio da 3D animator nije osoba nego tim. Ljudi koji rade različite stvari, jedan pravi model, drugi radi rigging, treći radi treću stvar, četvrti radi četvrtu stvar i ti se gledaš i kažeš aha. Moj drug Dragan je to pokušao sve da uradi sam i bio je odličan, ali on nema svoje mesto u tom timu zato što nije u jednoj stvari fantastičan, a sve može da uradi on. Najbolje njima da bude neki PM. 

Vladimir Petković:  E vidiš, to je vrlo interesantno zato što mi kao nacija, mi smo navikli da se snalazimo i naviku si da malo prčkaš levo i desno i da znaš pomalo od svega. Moje prvo iskustvo baš sa radom u Americi bilo, ljudi su mi pričali, to ne prolazi u Americi dobro jer ovde se ljudi visoku specijalizuju za jednu stvar. Ako si u game industriji, to je ultra specijalizacija. Tipa ti samo praviš, ne znam, ruke za karaktere. To je tvoja karijera, razumeš? Al nekako meni je to uvek bilo malo čudno zato što činilo mi se da ipak ima sve svoje i ako imaš neko ovako široko znanje, iako nisi baš mnogo dobar ni u čemu konkretno, to što imaš široko znanje je isto vrlo, vrlo dobra stvar i korisna stvar. Upravo o to što si spomenuo, ako hoćeš da napreduješ, zato što ako si neki menadžer, ako vodiš projekat, to tvoje razumevanje te čini jako dobrom da budeš na toj nekoj poziciji jer znaš šta se dešava.

Ivan Minić: Ako možeš da dođeš u poziciju da ta tvoja šira slika ti znači tako što ćeš voditi ljude, apsolutno, nego je pitanje koliko možeš za ovo što sebe dovedeš u poziciju da se baviš time da ne moraš da bude ti prvi posao, ne bude da si nemam pojma, rigger koji to ne radi dovoljno dobro i dovoljno brzo. Teško je da će neko razumeti, videti, ali naravno ima slučajeva. E sad, pomenuo si Doom, a mislim svi smo odrasli na Doomu, bilo je to nekoliko breakthrough-ova u tri deo koje su se desile najčešće kroz igrice ili ok, kroz filmove svakako, mislim kad je izašlo Matrix sve postalo, bilo besmisleno. Ja sam imao i taj moment pre sa Terminatorom jer kao, ceo život želim da napravim to da se njemu zaglavi pištolj kad izlazi kroz rešetke. Da, da, da. Ali ti neki moment i sad u igrama naravno, seče se Wolfenstein 3D koji suštinski nije bio 3D, ali izgledao kao 2.5D, pa onda Doom koji je bio to što je bio, pa onda Unreal koji je stvarno bio pravi 3D, samo što je izgledao vrlo skromno jer se vrteo na hardveru koji je bio ništa specijalno. I sad ima tu tih nekih ono momenta kako se stvari menjaju. Ima ceo taj jedan svet koji se dešava u 2D-u ali pokušava da laže da je 3D. To je posebno genijalno bilo. Naravno sa onim starim konzolama, one razne neke vožnje i sl. Ali trenutak kad sam ja shvatio da je sve otišlo do đavola i da će vrlo brzo stvari biti takve da ne možeš da provališ šta je 3D a šta je realno, je bio kad je zašao Far Cry. 

Vladimir Petković:  Da, bravo. 

Ivan Minić: Prvi put sam video vodu koja je bila kao, jebote to je voda. Mislim ovo je stvarno voda, staviš lika, pustiš na ceo ekran i šetaš se po moru. Šta radi ovaj debil? Brate, gleda vodu. I kao, ok. Onda naravno Final Fantasy i sve što je uz to išlo. 

Vladimir Petković:  Ali Far Cry je podigao standard na jedan neverovatan nivo. 

Ivan Minić: I pri tom, ono što je tu bilo magično, ja nikad nisam bio gejmer i nikad nisam radio ozbiljno 3D. Ja nisam imao hardver kući za to, nisam imao grafiku koja je to malo… To je izgledalo dobro na mojoj grafici. 

Vladimir Petković:  U principu šta treba reći? Treba reći da je takvo dostignuće zapravo je rezultat jednog neverovatnog kodinga koji je urađen na toliko dobrom nivou da ti jednostavno ne vidiš šta se dešava ispod haube, a to radi. To jednostavno radi. To je jedna neverovatna optimizacija. I ono, jako jednostavno nisam programer, mislim ja razumem kod, ponekad malo prčkam neke plug-inove i sve to, ali to opet ovakvi je to. Samo mogu da se divim mojim kolegama kako oni uspeju to da naprave da tako funkcioniše. I imam razumevanje kako radi, ali to je… Oni su genijalci, znači, stvarno. 

Ivan Minić: I bilo je tih nekih momenta, ne znam, kad se pojavio Unreal 2003 koji isto izgledao prelepo. Ali svi oni nose neke, nemam pojma, kacige, nekakve oklope koje su, kad ih pogledaš, to su jednostavni objekti, to su zaobljeni objekti. Tu nema… Ok, shading je relativno basic, prostorija je takva da rešavaš to da bude atraktivno tim što će nešto da svetli, ali svi ti objekti su u osnovi jako jednostavni. Tu izgleda brutalno, ali sve je to jako jednostavno u osnovi. Pa i ove neke razne Need for Speed-ovi koji su izgledali dobro. Najkompleksniji model ti je taj auto koji nije nešto preterano kompleksan, da se razumem. Ali Far Cry… 

Vladimir Petković:  Imaš ceo svet. 

Ivan Minić: Sve radi, drvo nije neka metla koja stoji tu, ne, drvo stvarno izgleda kao drvo. 

Vladimir Petković:  Da nije sprite, samo double layere stavili. 

POČETAK OZBILJNE KARIJERE

Ivan Minić:  Kako je tvoja priča sa 3D-om išla dalje nakon Chyrona? 

Vladimir Petković: Ja krećem da malo ozbiljnije ulazim od sve te vode i krećem da pravim ozbiljni portfolio, zato što sam ja u paraleli dok sam radio poslove za klijente, zapravo sam krenuo da radim na svojim nekim radovima i da svoje ideje pretačem u stvarnost. Ja sam i tada, a i sada, onako, toliko voleo tu tehnologiju i taj način izražavanja da mi nikad nije bilo teško da jednostavno provedem dane i noći, pokušavajući da je to neke svoje ludačke ideje, pokušam da napravim rad koji ću da pokažem ljudima, znaš. Tako da mislim da mi je najviše značilo što sam napravio vrlo bogat portfolio radova, ima sam taj website koji sam mogu da pokazujem klijentima. I sada, iako to nije bilo konkretno, nisam targetirao nikad neku industriju, tipa, e, znaš, ovo je za automotive industry, evo ti render je li kola, ili ne znam, ovo je za arhitekturu, evo ti render jelte nekih interijera. Ali kad ja njemu pokažem rad na komu sam proveo, ne znam, mesece rada, vrlo je jasno da ja znam jednostavno da odradim šta kao treba da se odradi za to što njima treba. Tako da mi je mnogo značilo što sam eto proveo toliko vremena, znaš, radeći i na sebi, na svojim nekom skilu i na svojim idejama. I sad, ono što je bilo, da kažem, prekretnica je moj prvi odlazak u Ameriku u 2008. godine. Jer do tada meni je cela ta zemlja bila prilično apstraktna, svi znamo stereotipe, znaš, Amerika ovo, Amerika je ono, i onda sam te stereotipe ili potvrdio ili sam ih razbio u svojoj glavi. Znaš, pre svega to još nije jedna zemlja, to je kontinent sa različitim ljudima i to su ljudi iz celog sveta, znaš, to je stecište ljudi iz celog sveta, to je mali svet na kontinentu. I konkretno kad sam bio u Kaliforniji, upoznao sam Peđu Bakića, on mi je malo ispričao o celoj toj industriji, kako to funkcioniše, na kom je tom nivou, cela priča je počela da mi je bude onako vrlo interesantna i po prvi put sam poželo da možda se oprobam na tom tlu, znači da zapravo odem da emigriram u Ameriku i da jednostavno vidim kako će to da funkcioniše. Zato što nazad u Srbiji, u Beogradu, priča je išla onako, priča je išla dobrim putem, imao sam neku svoju malu kompaniju, malu firmicu, radio sam sa klijentima i u Americi i u Nemačkoj, ali sve su to bile neke omanji poslovi, znaš, mali projekti, uglavnom neki, ono, znaš, arhitektura ili možda neki projekt, visualization, znaš, e, izrenderuj mi, nemam pojma, šta god, znaš, kotlić sa vodom, tako nešto. I to mi nije bilo previše uzbudljivo, ono što sam zapravo hteo je da uđem u industriju filmova, specijalnih efekata i san mi je bio da radim za Pixar. To mi je bilo onako u glavi, wow, kad bi to nekad ostvario, to bi bilo mnogo dobro, znaš. 

Ivan Minić: Dobar izbor. 

Vladimir Petković:  Da, bio je i ostao. 

Ivan Minić: I, neverovatno je upravo to, još od onih prvih kratkih filmova koje su pravili, da je fora sa Pixarom uvek bila u tome da, ok, sa jedne strane imaš, ono, technical excellence, svakako. Ali storytelling. Storytelling je jednostavno… 

Vladimir Petković:  To je to. 

Ivan Minić: Ne treba ti ništa, dovoljna ti je linija da ispričaš priču. To je neverovatno. I to je ono što je meni uvek kod njih bilo genijalno. U jednom trenutku su svi došli do toga da su tehnički izuzetni. Znači da sad manje više svako može da napravi vrhunski crtani film i da ti gledaš i da se zaljubljuješ u svaku scenu. Ali storytelling… sranje. Mislim, evo, ono, nije sad da pljujem, ali kukao sam već. Poslednji Avatar. 

Vladimir Petković:  Mislim, to je technical. 

Ivan Minic: Posle 15 minuta sam ja u fazonu, hoće nekad nešto da se desi. Onda sam ja sebi morao da predstavim u glavi to na jedan jako čudan način. Ja sam to predstavio kao vekovnu borbu između Čačana i Užičana i onda je meni bilo dosta lakše da ogledam to. Ali tri i po sata se ne dešava ništa i sve je jebeno prelepo. 

Vladimir Petković:  Savršeno, ali besmisleno. 

Ivan Minić: Deset minuta toga meni dovoljno. I ako može na par mesta da mi secneš po tri minuta da vidim, meni je to super. Na onom ekranu, na svemu, super. Ali brate, dosadno je. A ovde, kad je Pixar to radio, ništa nije suvišno. Ničega nema previše. 

Vladimir Petković:  Svaki element ima smisla. 

Ivan Minić: I nemaš obavezu da to traje 37 minuta ili 93. Brate, imamo tri minuta. Ta tri minuta će budu najbolje tri minuta koje si ga… 

Vladimir Petković:  Tako je. 

Ivan Minić: I uvek mi je to bilo fascinantno. I naravno, mislim, skoro mi je drugar jedan poslao sliku ispred logoa, odnosno ispred fizičke one lampe. Da, da, da. Ima mi je bilo… I kao, poslao mi je to i bukvalno sam hteo da se rasplačem od sreće što je tamo i što je to uradio. Brate, nikada nisam želeo da imam stonu lampu. Dok nisam video njihovu animaciju i rekao da moram da imam stonu lampu, iako ne služi ničemu u mom slučaju. Ali moram da imam stonu lampu. Ok, Tad si se prvi put osvestio prosto kako stvari funkcioniraju. 

Vladimir Petković:  Do koje dubine to može da ide, zapravo? 

Ivan Minić: I šta onda? 

Vladimir Petković:  Dobro pitanje, šta onda? Ništa, vratim se ja iz Amerike i dalje isti poslovi. Dobri su to poslovi, dobro to ide, dobro se zarađuje. Konačno. Konačno ja sam bio u stanju da, na primer, kupim stan i neke stvari. Da kažem roditeljima, mama, tata, ipak može. Ipak mogu ovim da se bavim. I da, znaš, toliko su bili ponosni na mene. Ja sam počeo da se osećam jako dobro. Ali nekako, čini mi se da sam udario u neki plafon onoga što sam mogao da ostvarim u to vreme. Sada je malo drugačija situacija i u Srbiji, što je veoma dobra stvar. Ali u to vreme, čini mi se, imao sam potrebu da radim na višem nivou. A da bi radio na višem nivou, jednostavno moraš da promeniš lokaciju gde živiš. I počnem da se prijavljujem za Green Card, za Lutriju. I, kao i mnogi. I, naravno, trebalo je puno vremena da se to zapravo i desi. Mislim da sam iz trećeg ili četvrtog puta zapravo bio izabran. E tek onda su krenule muke. 

Ivan Minić: Sećam se jednom kad sam pričao sa nekim poznanicima koji imaju konekcije u ambasadi i tako da je jako… Eto, to je random Lutrija. Nije to baš toliko random. Mislim da nije random. Nije baš to toliko random. Imaš i taj segment, ali kao… Imaš ljude koji mogu da se prijave pet hiljada puta i nikad neće dobiti jer oni ni na koji način ne mogu da dodaju vrednost društvu. A s druge strane, imaš ljude koji mogu pa ako su baš uporni, dobiće svoju šansu. 

Vladimir Petković:  Što ima smisla, znaš? Mislim da taj možda prvi krug, jer kad te izvuku za prvi krug onda imaš 50-50 šanse. Možda jeste, ako da kažem, random, ali posle toga ti moraš da priložiš toliko mnogo podataka o sebi da je prosto nemoguće da, znaš, da posle toga si odabran onako randomly. Bukvalno od osnovne škole, sva dokumentacija, ceo tvoj život, sve. 

Ivan Minić: Dobro, i sad ti prođeš ceo taj proces. 

NOVI ŽIVOT U AMERICI

Vladimir Petković:  Prođem taj proces, dobijem green card.  Ok, i sad po prvi put si se zna, pa do sad, je li to sve to zvučalo kao dobra ideja? A čekaj, kako to zapravo sad i da uradimo, znaš? Ivana, moja supruga i ja, imamo prilično lep život u Beogradu, u Srbiji, znaš, i onako počnemo da  razmišljamo, ja, zašto sam uopšte ovo uradio? Kao čekaj, bre porodica mi je ovde, prijatelji su mi ovde, lepo mi je. Zašto ovo meni treba?

Ivan Minić: Što sam proklet. 

Vladimir Petković:  Što sam, da, tako je. I sad, ne znam, možda ta kombinacija nekog ega, znaš, želje da se isprobaš u tom nekom svetu, gde su stvari na vrlo visokom nivou, ili radoznalost, ili kombinacija. Oduvek sam po prirodi bio jako radoznao i stvarno sam želeo da vidim kako to izgleda živeti u inostranstvu. I sad, ok, imam u green card i očekuju tebe da se preseliš. A kako se preselim kad, prvo se pre svega nemam pare, znaš. Gde da se preselim? Ne znam nikoga. Znaš, tada bukvalno nisam znao nikoga u Americi. Pa dobro, turistički da odemo pa da vidimo, znaš, nećemo da se selimo, nego da odemo čisto da pogledamo. Tri puta smo mi išli u Ameriku i onako majali smo malo New York, malo Boston, sva ta standardna mesta Washington, pa imamo malo Kaliforniju da vidimo, znaš, šta nam leži. Nekako meni ideja bila San Diego, ali onda sam ubrzo shvatio, možda San Francisco. Pixar je tu, znaš, i još drugi neki studiji su tu, znaš, možda tu. I kao, ok, ajde idemo u San Francisco. Mi smo tri godine štedeli pare. Tri godine smo skupili kintu da nam, ono, traje neko vreme kad se zapravo preselimo. I krećemo mi na put, sećam se, roditeljima i bratu sam rekao, ako vi krenete na aerodrom, ja ne idem. Ne mogu. I sedimo na aerodromu, grlimo se s prijateljima, plačemo svi. To mi je bila najteža stvar koju sam u životu učinio, da se odvojimo od njih taj put. I toliko sam se pitao u glavi, da li je ovo prava stvar, da li je moguće da ćeš sve ovo da napustiš. I svi ti kažu, tu smo ako se ne snađeš. Ali nekako znao sam da nema povratka. 

Ivan Minić: Taj trenutak kad dođeš, paseš u kontrolu, je point of no return. 

Vladimir Petković:  Da, to je to. Možda nekad, možda nekom trenutku. Te tri godine štednje mi smo ispržili za mesec dana u San Francisku. I kad ti dođeš, ti nemaš nikakav status. Prvo put si dobio social security number i sad u Americi postoji nešto sa svojom credit score. Koji nemaš. Kao igrice, što više trošiš, taj ti je skoro veći. Trebaš da se zadužuješ i da taj dug pokrješ. Zadužiš se pokriješ, zadužiš se pokriješ i to te čini osobom od poverenja. I onda se polako polako treba da kupiš kola, kažu, e, ovaj čovek je toliko puta se zadužio na mikrotransakcijama i vratio je. Znači, verovatno, okej. E, pošto mi to nismo imali, sve mora u kešu da plaćaš. Kupiš kola na keš. Da nađemo stan, da uzmemo stan bez credit scora je bilo skoro nemoguće. Tu smo već upoznali neke ljude, pa su jamčili za nas. Da smo okej, šta ti je, znam. Pa kao nekako, ali ono, okej, može, ali da nam daš tri prve rente. I to je za mene deset hiljada dolara, znaš, odmah, ono, znaš. Tako da ja nisam mogu da verujem koliko smo mi brzo ispržili te pare. Samo za osnovne stvari, ono, stan, kola, znaš, pa sad videćemo. 

Ivan Minić: Moj prvi odlazak u San Francisco je bio devet godina nakon što sam prvi put bio u Americi. I otišao sam kod prijatelja, i otišao sam sa najboljim ortakom kod jako bliskih prijatelja. Mislim, brate, u tom trenutku imamo mi para. Nije sporno, lepo živimo ovde, ima se para, ciljano smo otišli tamo i imamo kod sebe. I oni koji, znaš, sve vremena nas kao, neka mi ćemo, nema potrebe, opustite se. I onda prvi put kad skapiraš koliko šta košta. I da to nije nikakvo iživljavanje. To je jednostavno cost of living na tom mestu. I to je to. I ti imaš platu koja ti omogućava da pokriješ te takve tolike troškove. Problem je kad ti dođeš kao Indijanac i ne možeš da shvatiš da, ono, lagani ručak za četiri čoveka košta 450 dolara. Jer znaš da ovde možemo da pojedemo dve krave za te pare. A tamo smo pojeli supu i garlic bread i pili kiselu vodu. Ali to je negde realno sad. Isto, ne znam, to cene nekretnina, rente nekretnina. Kad ti shvatiš koliko sve to košta, jednostavno sve te ideje koje imaš o tome šta ti treba da pripremiš, sve je to daleko skuplje. U Kaliforniji. Ima delova Amerike gde to uopšte nije toliko strašno. Ali onda nisi u centru zbivanja. Samo imaš adresu u Sjedinjenim državama. Dobro. Spalili ste sve pare. Ali ste u San Franciscu. Eggs Benedict je super na svakom mesto gde svratite. A šta sa poslom, životom i svim ostalim stvarima? Odrastli ste odgovorni ljudi. 

Vladimir Petković:  To je deo priče koji ja mislim da mnogi ljudi koji su emigrirali možda ne pričaju često o tome. 

Ivan Minić: Romantizuju svi. 

Vladimir Petković:  Romantizuju svi i volim da malo razbijem tu zabludu. Meni je trebalo osam meseci da nađem prvi posao. A traženi posao mi je bio ono, full time. Znači od jutra do mraka, ono što sam radio je tražio sam listinge za sve poslove u okolini, a bilo ih je dosta, koji su iole vezani za moju struku. Znači bilo šta vezano za, ne samo 3D grafiku, nego i grafički dizajn, web dizajn, sve čime sam se bavio, sve što mogu da ponudim jednostavno, mi je bilo okej. Samo da krenem da se bavim nečim u struci. I ne mogu da ti objasnim koliko puta sam dobio mail, we are sorry to inform you, we decided to go with our client. Ili another candidate, šta god. I to ti nekako ubije duh, jer to je iz dana u dan. Sva sreće da Ivana je uspela da nađe posao u San Franciscu za istu kompaniju za koju je radila ovde, za Deloitte. Tako da nas je ona održavala praktično u životu, ali ni njoj čak nije bilo lako, zato što su spustili tri nivoa ispod, pa je krenula da se probija i da radi dalje. A ja sam sedao kući i bedario se. I tada pitanje da li sam napravio dobru odluku je krenulo da me baš jede. Jer je sve delovalo kao velika greška. I nisam smeo sebi da priznam da ovo neće biti tako lako. 

Ivan Minić: A najgora stvar koju možeš sebi da uradiš u tom trenutku je da se vratiš tim tezgicama i poslićima odavde, jer potrošićeš svo vreme, a nećeš raditi dovoljno. Ništa nisam pravio. Uputno to neće biti relevantno za tvoju situaciju. I to su stvari koje mnogi ljudi urade i kad krenu da prave tu vrstu kompromisa, to je najčešće kraj. Jer mnogo je lako otići, ti možeš da zaradiš 4-5 hiljada radeći kao konj, tako neke posliće. A tamo ti je to dovoljno samo da bazično preživiš. 

Vladimir Petković:  E pa vidiš, jedna od dobrih stvari, čini mi se, dobrih odluka je bila da ja to nisam hteo na taj način da uradim. Mislim, ja sam mogu da nađem posao i van industrije. Znaš, u Americi ima posla, možeš da radiš i u supermarketu i da zaradiš pare za život. Na kraju kraja, ako ti treba da zaradiš, moraš da zaradiš. Ali bio je dogovor baš sa Ivanom, hej, ajde pokušaj da nađeš nešto što je stvarno dobro. Koliko god vremena treba. Biće teško, trajaće, ali daj da uradi ga kako treba, uradi ga kasetno, znaš. I on sam ja ono drljo drljo, prijavljivao sam se za sve i svašta, čak za… Sećam se Pixar internetom je bilo onako, jaao, kad bi me primili, koliko bi to bilo dobro. Ništa, pošto jedva da smo znali nekog i nema ko da te preporučuje, znaš, nemaš jednostavno nikakve konekcije. Sve što sam imao mreže prijatelje u Srbiji, do kojih sam dolazio, do poslova upravo zbog tog razloga. Jer ti onako znaš ljude i mogu da te preporučue. Ništa od toga. Bukvalno kao da ti neko izbrisao život i krećemo iznova. Što sad kad razmišljam o tom je onako interesantan izazov, ali je bilo vrlo bolno. I onda ubodem prvi projekat, posle osam meseci, za jedan mali startup. 

Ivan Minić: Taj moment kad ti se sedneš i analiziraš sve i znaš ono, ja znam da je gostima često teško što se vraćaju u neke bolne trenutke, ali brate, to te napravilo takvim kakav si i da nije bilo toga, ti ne bi bio to što si danas. Ali taj moment dok ti to znaš, prolaziš sve i razmišljaš u svojoj glavi što sam jebeno otišao. Mogu sam sad da sedim i da pijem espresso od euro i po da ne razmišljam ni o čemu. I da živim jedan lepi, pristojan život i da prolaze lepe žene i sve što s to ide. Otišao sam tamo, ali ako hoćeš da igraš u NBA, moraš da budeš tamo. 

Vladimir Petković:  Da, određenje žrtva je neophodna. E sad, da li će to da se ispati ili ne? Ko zna? Tako da mislim da sreća takođe igra veliku ulogu u celoj priči. Talenat, rad, svakako. Pazi, ja sam u tim zadnjih momentima pre nego što sam emigrirao iz Srbije, ja sam radio po 40 sati odjednom. Znači, ja sam celu radnu nedelju spakujem bukvalno u dva dana. Znači, do te mere sam ja workaholic bio. Trudio sam se, gradio portfolio, gradio sve i onda od toga preseliš se, ništa. Sedim u kući i gledam u zid. Jer sam se prijavio na sve poslove na tržištu i sad nemam šta više da radim. I razmišljaš da li će nešto da se desi. 

PRVO ZAPOSLENJE U SAD

Ivan Minić: I šta je bio taj prvi posao za startup? 

Vladimir Petković:  To je bio mnogo cool mali posao. Startup se zove Mixamo iz San Francisca. I oni su radili vrlo interesantnu stvar, radili su motion capturing i onda su pravili bazu animacija, koju su posle, imali su, znači bukvalno i dalje to postoje zapravo, ako odeš na mixamo.com, videćeš, imaju database animacija koju možeš da zakačiš na svog karaktera. I to je mnogo korisna stvar koja se i dalje veoma mnogo koristi u najrazličitijim industrijama. 

Ivan Minić: Da ne moraš od nule da praviš, da kupiš gotovo kako hoda, kako skače loptica. 

Vladimir Petković:  Da, to su bila stock animacije, konkretno za karaktere. Znaš, pa imaš trčanje, imaš čučanje, ležanje, stotine različitih animacija. I to je bio jedan od njihovih proizvoda. Ali konkretno ono na čemu sam ja radio je bio prvi animirani film koji je kompletno odrađen u nekom game engine-u, u Unity-u. I na neki način to je bilo moje ostvarenje sna. Zato što ću konačno raditi na animiranom filmu. A to je bilo ono što sam stvarno toliko mnogo želeo da radim, znaš. I zaposlili su me kao environment artista, da kreiram taj ceo neki svet. 

Ivan Minić: I jedno deset godina ranije si radio stvar koja je sad postala potpuno normalna. 

Vladimir Petković:  Da. 

Ivan Minić: Kako je, ono, ok, konačno se desilo, ti si najsrećniji, najmotivisaniji na svetu, sve je to super. Taj materijal koji si pravio je verovatno bio nekakav promotivni materijal za to što oni rade i showcase. 

Vladimir Petković:  Više showcase. Bio je promotivni materijal na neki način u smislu, evo, ovo je nešto što mi možemo da odradimo, ovo je naša ideja, evo, i bilo je bukvalno nešto što smo na YouTube-u objavili i ljudi su se oduševili. Znači, na neki način stvarno renomea, znaš, prestiža, jel’ tako? 

Ivan Minić: Mislim, pričao sam sa drugaricom koja se bavi animacijom, koja mi je rekla, misliš da je hodanje jednostavno dok prvi put ne treba da ga napraviš da izgleda prirodno. 

Vladimir Petković:  To je zapravo najteža animacija koja postoji. Da. Block Cycle. 

Ivan Minić: Ima sad tu raznih rešenja, ima svašta nešto što je dostupno i to može da napravi taj neki quirky karakter da izgleda simpatično kad hoda. Ali kad treba da napraviš da realistično čovek hoda, to je bauk. A ako nije realistično i ako nije stvarno to to… 

Vladimir Petković:  Uncanny Valley. 

Ivan Minić: Videće se. 

Vladimir Petković:  Jer tvoj mozak tačno može da provali sve što je vezano za ljude, da li je to pokret, da li je to onako fizički izgled, ako je nešto off, iako ti možda nisi svestan, tvoj mozak je svestan. 

Ivan Minić: Ne znaš šta je, ali vidiš da nešto nije okej. 

Vladimir Petković:  Da, i vrlo je odbojno. To je taj Uncanny Valley o kom mi pričamo. Na sreću, ovo čemu smo mi radili je bilo onako stilizovano skroz, tako da sam ja imao jednu punu slobodu da to radim na načine koje sam želeo. Naravno imali smo art direction i sve to, skice i tako dalje. Vibe je bio strava, fenomenalan. To je bilo u industrijskom delu San Francisca, dock patch, koje dalje mnogo volim. Onako ogroman hangar, te ne znam nije šta je bilo, verovatno neki mid packing district ili takva neka fora. Kablovi vise svuda nakolo, visoke tavanice, kompjuteri svuda nakolo. Imamo motion capturing, kao studio. 

Ivan Minić: Rig, ceo. 

Vladimir Petković:  Da, ovo sad se setio jedan vrlo važnog detalja. Jedan od proizvoda njihovog je bio auto-rigger. Znači ti uvezeš svog karaktera i onda napravi automatski rig za karaktera, znači skinning, sve odradi automatski. I možeš kao tako da ga downloaduješ i onda posle da radiš svoju animaciju. Tako da ne moraš da se baviš rigingom koji je veoma kompleksan i niko zapravo ne želi to da radi jer je toliko tehnički da je to strašno. E, a onda ako želiš možeš čak i da nabaciš animaciju na tog karaktera, i onda imaš ono, od nečega što je bio statični karakter, imaš ono, bukvalno karaktera koji trči, skače i tako dalje. Tako da i taj mali film je zapravo bio promocija te tehnologije koju su oni stvorili. To je bilo jako interesantno da se vidi kako radi. 

Ivan Minić: I dobro, odigrao si prvu utakmicu u NBA. I ljudi su videli šta umeš da radiš. I to je mnogo lepo, ali niste zbog toga došli. 

Vladimir Petković:  Da, taj projekat je bio jako dug, 8 meseci. Mislim, svakako mi je dao jednu pozadinu, ovo je vrlo bitno, kako izgleda raditi na tlu Amerike po prvi put, sa ljudima koji su tu, na ekranu, jel tako. I da, završava se taj posao. Ja sad onako već sam u frci šta je sledeće, da ću ponovo morati, da čekam da bude u toj nekoj suši što se tiče poslova. Međutim, jedna stvar koju sam onda otkrio je da, kad jednom uđeš u tu neku kapitalističku mašinu, kad kreneš da nakon obrćeš te neke zupčanike, sad to ide postojano mnogo lakše. I taj prvi inicijalni posao, čini mi se kao da je mi otvorio vrata. Jer ja sam ubrzo nakon toga dobio kompletno drugačiji posao u kompaniji Oracle.

Ivan Minić: Imaš taj moment da niko neće da proba novog čoveka? 

Vladimir Petković:  Da. 

Ivan Minić: Niko neće da proba novog čoveka, ali ako si radio bilo šta, to znači da ono, postojiš, po jednom postojiš, to je kao big deal, a onda da, ako si uspeo da izguraš sedam meseci, osam meseci na nečemu, imaš šta da pokažeš iz svega toga. 

Vladimir Petković:  Znači, okej, nisi kompletni ono, znaš. 

Ivan Minić: Oracle… brate kakav Oracle sad. 

Vladimir Petković:  Da, znači… To je nekako, ja mislim da mi je to bila onako poslednja stvar, ne poslednja stvar, ali stvar koja mi je nekako ubila nade da ću raditi ono čemu zapravo želim da radim, a radiću samo ono što moram da radim. Oracle ti je softverska kompanija, treća najveća na planeti, po svemu što sam gledao, koji se bave bazama podataka. Znači, to je najsuvoparnije nešto što možeš da zamisliš, otprilike, pa eto da se vratimo u taj Matrix. Početak Matrixa on radi u prostori sa gomilom, kubika, ono, beskrajni redovi, kompletno bezlično, razumeš, bez boja kubika, kompletna tišina, sve što čuješ je… Znaš, ljudi samo kucaju na tastaturi… 

Ivan Minić: Mehaničkoj. 

Vladimir Petković:  Mehaničkoj, naravno. I sad ja, kao 3D artist, dolazim u Oracle da radim. I sad s jedne strane, prilično sam uzbuđen zato što je to, mislim, stvarno jedna od najvećih kompanija na svetu, ali sam i malo smoren jer je sezona… Pixara… Ne, to, ne zaboravim na to. Ovo je posao koji se pruža to ćeš da radiš. I sećam se, na intervju idem, obukao sam odelo, znači skroz sa košuljom, ono, od dela, cipele i tako se pojavljujemo, skroz u fullu, znaš. I gleda me moja buduća šefica i kao, znaš šta, ne moraš da dolaziš baš u odelu na posao. Okej je, možeš farmerice da nosiš, ono, business casual, to je skroz u redu. To je bio vrlo interesantan posao zato što su oni imali eksperimentalno odeljenje za branding, gde su pokušavali neke nove tehnologije. Znači, oni su do tada sve radili u Illustratoru, u Photoshopu i sve to je izgledalo vrlo flat i onako, dosadno, što se nekako i asocira s tom kompanijom. I onda kao ajde da probamo 3D grafiku kao vid izražavanja, to je naš novi medijum koji ćemo iskoristiti da, onako, pravimo branding za naše najveće proizvode, kao što je napravio, na primer, Oracle Cloud. I bilo nas je svega, troje ili četvoro možda tom timu, načelo sa šeficom. I ništa, krećem ja tamo da radim, posao je strahovito dosadan, zato što ti moraš da radiš toliko onaj versioning, znaš, toliko moraš da ubodeš tačno to što, onako, taj proizvod treba da, ono, to convey što bih rekli, znaš, da prezentuje, da to onako ubije svaki, svaku mogućnost bilo kakve kreativnosti. Sećam se za taj konkretni Oracle Cloud, koja mi je bila, onako, najveća kampanja godine, ja sam radio konkretno na tome. Odradio sam 400 varijanti tog nekog banera. Sad da ti pokažem kako to izgleda, to su tri stakleno oblačića sa četiri kockice unutra. 400 varijanti, radili smo mesecima na tome, i imamo na raspolaganju crnu, belu, sivu i Oracle Red boju. To je to. To je bio moj svet. Znači crna, bela, grayscale i crvena boja. To ti je to. I na tome radiš, kapiraš. Međutim, ipak kako god je bio suvoparan taj posao i nekako bezličan, znači, ono, bukvalo epitom, nemam pojma, kapitalističkog zvera jednog, ja sam mnogo naučio, stvarno. Znači, kako funkcioniše taj sistem na tom nivou, znaš, kako se prave mood boards, kako prezentuješ apstraktne ideje, jer ti da napraviš vizualizaciju za nešto što je toliko apstraktno, kao što su, ne znam, Internet of Things, to je bio u to vreme, u to vreme je to bio, da ono, the next big thing. Znaš, ipak treba neka vrsta kreativnosti, da te takve ideje, ono, predstaviš, znaš, i to možeš da predstavljaš, bukvalno, da braniš svoju ideju, znaš. I razvilo mi je i također i poslovnu komunikaciju na engleskom jeziku, što je ono stvarno bilo stvar koju i dalje učim zapravo. Znaš, ti znaš, ajde, da se sporazumeš, ali da pričaš na tom nivou sa ljudima koji su, nemam pojma, neki vice presidents, je kompletno druga priča. 

Ivan Minić: I gde je to, taj fine line koji ti fali, koji bi imao na srpskom, ali nemaš u tom trenutku na engleskom, to je ono što može da napravi razliku da neka ideja prođe ili ne prođe. Na tom nivou to može da napravi razliku. Mislim, Oracle je jedna izuzetno zanimljiva kompanija i leadership kompanija i sve u jednom periodu mi je fetiš bio da istražujem šta bivši zaposleni pričaju o Ellisonu. Ima taj jedan, mislim da se čovek zove Brian Cantrell, kad kaže, you do not anthropomorphize Larry Ellison. Larry Ellison is a lawnmower. You stick your hand, it cuts it. Znači, ono, totalno, brate. I ja kapiram da na toj skali to funkcioniše, na taj način da je to takva kompanija jer, brate, sve su brojevi. Sve je, znaš, nema kreative nikakve tu. Ali sa druge strane, kad radiš na nečem u tako velikom i kad pokaže se, kad to izađe konačno neko pogleda i kaže i primeti posle pet godina da je Oracle nešto izbacio jer je drugačije, kapiram da to… 

Vladimir Petković:  Pa ogroman je osećaj satisfakcije. Oni imaju svoju konferenciju koju održavaju jednom godišnje u San Franciscu. I, na primer, ta kampanja na kojoj sam ja radio, imao sam stvarno veliku čast da su, ono, izabrali su jednu od tih varijanti koje smo mi predstavili.

Ivan Minić: Jednu od tih četiristo. 

Vladimir Petković:  Da, posle četiristo varijanti. I odštampali su bukvalno preko celih zgrada u downtown San Franciscu. Ja kad sam to video, po prvi put sam bio u fazonu, wow, ovo je stvarno neverovatno, znaš, stvarno je jedan neko surealan osećaj. Tako da postoje moment i kad si stvarno mnogo ponosan i mnogo srećan, koliko god da je bio mukotrpan taj neki posao na kome si radio. 

Ivan Minić: Ali ne radiš ono što želiš. 

Vladimir Petković:  Ali dalje ne radim ono što želim. Radim ono što moram. Jer tako smo mi, Srbi, nažalost, znaš, podignuti, znaš. To je naša realnost, vrlo često. 

PRVI OTKAZ

Ivan Minić:  Šta je nakon tog projekta sa Oracle? 

Vladimir Petković:  To je u suštini bio full-time posao koji je trajao jednu godinu i po dve dana. Tako da već sam ja, ono, počeo tu da provaljujem kako stvari funkcionišu. I počeo sam ponovo da gradim mrežu poznanstava, što kroz sam Oracle, što kroz, na primer, Mixamo, tu prethodnu kompaniju za koju sam radio. I počeo sam lagano da, nekako, puštam pipke, znaš, i naokolo. I pazi, meni uopšte nije bila ideja da odem iz Oraclea, zato što su me plaćali prilično dobro, znaš. Imali su neke dosta dobre benefite. Međutim, u nekom trenutku, su jednostavno otpustili ceo design tim. I dobio sam svoj prvi otkaz. Tako da, to nije bilo baš najprijatnije iskustvo. 

Ivan Minić: Back to zero?

Vladimir Petković:   Pa ne baš. Na neki način da, ali upravo uz pomoć tih nekih svojih konekcija sam počeo da radim freelancing. I onda sam počeo da radim freelancing za klijente koji su bili tu u Americi. I to su bili mali poslovi, ali su bili vrlo interesantni. I radio sam najrazličitije stvari koje one mogu da se zamisle. Od, nemam pojma, furniture design, product design, nemam pojma, znači ono, male stvari, do nekih stvari za softwareske kompanije, itd. Ali i dalje, to nije bilo to što ja sam želeo da radim. I onda mi legne još jedan neočekivan posao za jednu veoma, veoma ekskluzivnu prodavnicu nameštaja, koja se zove Restoration Hardware. Njihova cela priča je da prave taj nameštaj od reclaimed material. Na primer, ne znam, crkva u Ukrajini ili tako nešto iz 19. veka se srušila, mi smo uzeli građu i napravili smo ti štos novu dnevnu sobu od toga. I to košta 10.000 dolara. Ali sve je autentično, znaš. Njihova priča je bila toliko dobra da maltene svi, svi bogati ljudi su imali taj nameštaj i stvarno izgleda fenomenalno, da se razumemo, ali maltene nepriuštiv. Ali cela forma je bila, ok, da li 3D grafika kao tehnologija nam može da pomogne da mi na jeftiniji način napravimo neki marketing oko toga, znaš, kako se zove, kataloge koje su slali ljudima besplatno itd. I tu sad ja ulazim u tu priču. Kao neki 3D artist koji ima sad već bogato iskustvo. I zaposlio me zapravo čovek iz Beograda koji je tamo proveo jako dugo vremena, Vladimir Simović. I to je onako bilo baš sjajno. Imali smo vrlo lepu korespondenciju i posao bio strava.

Ivan Minić: Imaš kao nešto što je ekskluzivno. To i kada je štampano, to nije bio jeftini štampan i katalog. Zato je bio problem. Zato što nije sve bilo, moralo da bude sjajno. Samim tim i to što ti radiš mora da bude top. Znači da jednostavno i te proizvode predstavi na pravi način, a da ne bude pretenciozno, a da bude vrhunski realistično. Šta ste radili u tom periodu? Šta je bio tvoj ugao kako to rešiti? 

Vladimir Petković:  E, ovako, to je vrlo, vrlo interesantan problem bio da se reši. Mislim da sam ja onako kao umetnik i kao profesionalac imao mnogo veliki benefit od rada tamo. Jer je to izrazov koji se ispostavilo da mnogi ogromne kompanije pokušavaju da reše takođe. Kad imaš nešto što je vrlo jednostavno, kao na primer Ikea. Ikea nameštaji. Oni zapravo kreću da ga dizajniraju u 3D-u. Čak i pre nego što će da postoji u realnosti. I tek onda to ide na production line i pravi se. Zato što su relativno jednostavni modeli. Međutim, sa nečim kao što je ovo što sam opisao, svaki komad nameštaja praktično kao umetničko delo, na neki način. I sad, ja kad sam došao tamo, oni su to radili na old school way, gde su imali retušere. I sad, čak i objekti koji ne postoje, znači stolice, stolovi i tako dalje, koji još ni ne postoje, oni su to onako radili, ono se to zvalo frankensteining. Zato što su uzeli i bukvalno prali su nešto od nečega što još ne postoji, ali sve u dva dela. I to su morali da rade za različite uglove, za različite materijale. Pakao. Pakao. I pošto se to radilo za kataloge, znam da moraš da si da zumiraš na 400%, i da radiš na 400% zoom, da to sve izgleda besprekorno. I naravno, Vladimiru Simoviću, mojom šefu, je bilo jasno da 3D grafika može toliko mnogo vremena i novca da uštedi. Ali da ga radiš na tom nivou, morao si da baš razmišljaš na veliko. Zato što, na primer, da bi napravio takav objekt, trebalo bi ti meseci da ti sve te detalje realnog objekta preneseš na 3D model. Znaš, da ti napraviš ovako nešto, to je lako. Ali ako praviš nešto što je, nemam pojma, reclaimed wood, što ima toliko karaktera, to je praktično nemoguće da se odradi manualno. I onda smo krenuli da razmišljamo o cutting edge tehnologiji koju možemo da iskoristimo, kao što je, na primer, 3D skeniranje. I onda prelazim da radim sa kompanijama koje se bave, na primer, 3D skeniranjem, Photogrammetry, koja je bila up and coming tehnologija, gde ti na osnovu fotografije možeš da napraviš 3D skeniran objekt zajedno sa teksturom. 

Ivan Minić: Na osnovu više fotografije, na osnovu mnogo fotografija. 

Vladimir Petković:  Da, na osnovu ogromnog broja fotografija, uzmeš objekt, slikaš sa svih strana i to izbaci 3D model. Ali to sa sobom nosi toliko problema, na primer, ne možeš ništa što je transparentno, ne možeš ništa što je metalno, ne možeš ništa što nije flat kompletno. Pa onda pokušavaš sad da nađeš neko rešenje, znaš, okej, ajde, skeniraćemo nešto što je napravljeno od skroz flat materijala, pa ćemo u 3D-u da mu promenimo materijal da bude metal itd. I onda ja po prvi put sam počeo da razmišljam o tome koliko je bitno da imaš realistične materijale u 3D-u, da imaš realistično osvetljenje. Mislim, bio sam ja svestan svih tih stvari i ranije, ali sada po prvi put sam krenuo da razmišljam bukvalno kao fotograf, na neki način. I zapravo sam isticao znanje, novo iskustvo i znanje od njihovih fotografa koji su ono, prvoklasni fotografi koji koriste prvoklasnu opremu. To su kamere koje koštaju 100.000 dolara, to je neviđen setup, da bi ta fotografija bila na tom nivou. E sad, ajde, da radite tu repliku u 3D-u. 

Ivan Minić: Na kraju dana ti istu stvar moraš da uporediš kako izgleda kao fotka i kao 3D i ako je identično, onda je dovoljno dobro. Jedino ovo što je identično možeš da pomeraš. A ono prvo ne možeš. 

Vladimir Petković:  Da, tako je. Znači kad si jednom došao dotle, onda su mogućnosti neviđene. Ivan Minić: Mislim, svašta se desilo za ovih deset godina, mi smo došli u situaciju pre, ne znam, tri godine kad je izašao iPhone 12 Pro, da ti imaš lidar na telefonu i da možeš da uradiš sken nečega što opet je netransparentno, ali kao, brate, figuricu neku možeš na stolu da skeniraš sam i da to bude perfektno. 

Vladimir Petković:  Da, savršeno. 

Ivan Minić: Znači, u hardveru koji košta u tom trenutku hiljadu evra. Znači, kao, imaš sve, hardver, softver, sve ti je tu i samo ga uvezeš i voziš. Samo godinu dana pre toga to bilo nezamislivo. 

Vladimir Petković:  Da, i meni je bilo, ako je vrlo interesantno, da sam, eto, bio, znači, radio sam sa tom tehnologijom na samim počecima. I to je bilo baš onako interesantno, zato što sam ja počeo da sastavljam određeni pipeline, kako bi izgledalo zapravo u produkciji da mi, recimo, uzmemo, skeniraš objekat, pa onda možeš da ga optimizuješ, da radiš clean up, pa onda trebaš da, znaš, da odradiš sve te materijale, pa onda trebaš da ga staviš u virtualni studio, pa onda trebaš da rekreiraš sve to osvetljenje, pa onda moraš da odradiš, znači, rendere iz različitih uglova. I ono, ceo taj pipeline je bio vrlo interesantan i mnogi kompanije su se, onako, bile su zaintrigirane, tako da sam bio razgovorima sa Autodeskom, koji proizvode Mayu, 3dMax, pričali smo, delili smo ideje. 

Ivan Minić: Da pokupovali su ih u jednom trenutku. 

Vladimir Petković:  Tako je, sve. Na celo. 

Ivan Minić: U moj ekosistem. 

Vladimir Petković:  Znači… Ovaj. Ali eto, počeo sam sa nekim, onako, ozbiljnim igračima da budem u kontaktu i da uspostavljamo konekcije i da jednostavno razmišljamo u kom smeru sve ovo može da ide, što je bilo veoma vredno iskustvo za mene. 

POČETAK RADA ZA ADOBE

Ivan Minić: I kako si onda došao do toga da radiš stvari koje si želeo? 

Vladimir Petković:  Prvi posao. Mixamo. I sve ono što sam pričao o reputaciji, o nekoj poslovnoj etici, to je razlog. Ljudi za koje sam radio u Mixamu nikad nisu zaboravili koliko je bilo lepo iskustvo tog nekog zajedničkog, timskog rada. I nešto interesantno se desilo u međuvremenu, a to je da je kompanija Adobe kupila Mixamo. Ceo tim. I napravila je kompletno novu diviziju koja će se baviti 3D grafikom. I oni su krenuli sa tom nekom novom pričom. Krenuli su u software development. Mislim, i oni su i ranije imali iskustva, radili su na aplikacijama i tako dalje, ali ovo je bilo kompletno druga priča. Ok, po prvi put pravimo Adobe 3D aplikaciju, što je bilo nečuveno. I treba im pomoć. I sad moj kolega i dugogodišnji prijatelj Justin, jedan od mojih najboljih prijatelja zapravo, se jako borio za to da mene pozovu i da ja krenem da radim za… kao kontraktor za njih. Međutim, fora bila u tome što sam ja dalje radio za Restoration Hardware i sad šta da radim, kako to da biram između jednog i drugog. Naravno, kao Srbin, radiću oba. Tako da sam ja radio praktično šest dana nedeljno. Tri dana za jedne, tri dana za druge. I to je bio haos. To je bio toliko težak deo života, to je 2006. godina u tom trenutku. Ja apsolutno nisam imao trenutak odmora. Jer i ta nedelja koju imam ja zapravo sam radio. Tako da sam radio dan i noć. Ali ispostavilo se da to je bila jako dobra odluka, zato što posle svega par meseci ja dobijem svoj drugi otkaz. Zato što u Restoration Hardware su odlučili da zapravo ne žele da idu s 3D grafikom, što je bila veoma loša odluka u to vreme. I jednostavno, ja izgubim posao. Ali imao sam backup. 

Ivan Minić: Ali srećom, imao si dva posla. 

Vladimir Petković:  Tako je. I taj moj neki srpski mentalitet, nikad ne znaš, se stvarno isplatio. Jer jednostavno, imao sam taj backup i zapravo bilo lako da sam proširio na punu radnu nedelju i da ja krenem tamo da radim. 

Ivan Minić: E, samo mi reci jednu stvar vezanu za Restoration Hardware. Dokle ste vi zapravo stigli? Koliko je to daleko bilo u trenutku kada su vam rekli “fuck it”? 

Vladimir Petković:  Ja sam odradio najrazličitije studije, da kažem, tog pipelina, u zavisnosti od toga sa kakvim objektima treba raditi. Od najjednostavnijeg, što bi podrazumevalo manualni modeling, koji bi, znači, verovatno bio neki outsourcing itd. Pa do mnogo kompleksnih slučajeva gde ćeš morati da skeniraš itd. I bukvalno smo imali ceo range. Ja sam to njima u nekom trenutku prezentovao koliko bih koštao. Znači, odradili smo ceo biznis plan svega toga. I to jednostavno, oni nisu imali razumevanje zašto bi to toliko koštalo i toliko vremena trebalo. Ali sad kad razmislim, to je zapravo bio prilično dobar pomak za to vreme.

Ivan Minić: Mislim da je u suštini najveći problem što su to one-off komadi. Oni kad bi imali seriju, to bi sve imalo smisla. Međutim, kad je u pitanju one-off stvar, koliko god da košta, ti moraš da uračunaš to da za taj jedan komad imaš to i da kada završiš, kada se taj komad proda, to sve što si napravio, ti više ništa ne znači. 

Vladimir Petković:  Dobro, u principu, bilo je, kako da kažem, bilo je slične cene kao recimo fotografija. Tako da, znači, bilo je uporedivo, ali to su u pravu. To su vrlo unikatni komadi nameštaja.

Ivan Minić: Dobro, došao si u Adobe. Ja moram da kažem, verovatno, skoro nikog ne zanima, ali ima sigurno neki čudak koji to… Ja sam mrzeo Adobe godinama. Ja sam godinama odbijao da naučim da ga koristim. Koristio sam sve ostale alate koji su postojali. 

Vladimir Petković:  Subscription model, ili za toga ili… 

Ivan Minić: Ne, ne, jednostavno, iz nekog razloga… Pazi, u prvo vreme su bili razlozi što mi je jednostavno više odgovarao Corel, više su mi odgovarali neki drugi alati. A onda je Adobe kupio Macromediju i uništio Macromediju. I meni je to bilo, znači, ubio si Deda Mraza, bukvalno. I meni je to bilo strašno. Kad je ugašena Macromedia Director, ja sam bio u fazonu, ok, više nikad nijedna cool stvar neće nastati. Flash, ok, bio je zlo uvek. Ali, kao, znaš, ja kad objasnim za neke stvari, kao optimizaciju nekih gifova i nekih gluposti, meni je Fireworks bio bolji od bilo čega što je iko drugi napravio. Freehand sam voleo više nego bilo koji drugi alat. I onda kad su oni to usisali u sebe i u roku od par godina manje više sve odbacili, odnosno, ugasili, meni je to bilo mnogo teško. Naravno, i ja sam se, ono, ne znam, 11. 12. prebacio, jer je to postalo industrijsko. Možeš ti da znaš Corel, super je to prijatelju, ali ako ne znaš Illustrator, u realnom si problemu ne možeš da funkcionišeš. I sad, otprilike u to vreme, oni ponovo počinju da budu cool. Jer počinju da rade neke dobre stvari i počinju da eksperimentišu sa nekim novim alatima i svašta nešto se tu dešava. I, ono, prateći te na LinkedIn-u i kojekud, vidim ja da ti nešto imaš sa svim tim. Šta se tu dešavalo? Znači, Adobe je jedno duže vreme bio onako, ok, cutting edge, ali prilično old school, u smislu, to su alati koji se koriste već 25 godina i suštinski ne evoluiraju, u tom smislu evoluiraju, što ne znam, imaš gomilu nekih stvari koje sada, ne znam, treba ti da, ono, ekspanduješ neku pozadinu, klikneš i to se desi i to radi, ono, kako treba. Ali u osnovnom okviru, pa rekao bih da je isto kao pre 25 godina. 

Vladimir Petković:  Mislim da je to upravo razlog zbog čega su shvatili da oni moraju da krenu da šire spektar svoje ponude, zato što ne možeš da očekuješ da ćeš, ono, ceo svoj vek da jednostavno iste stvari ljudima pružaš, jer ako se desi da neko napravi alternativu koja je možda isto toliko dobra ili bolja, znaš, možeš da krahiraš celu firmu. I to je jako dobra odluka. I oni non-stop ulažu nove tehnologije, to je moje neko iskustvo, od kako sam ja tamo. Znači, evo, ovo je već sedma godina. Tako da bilo je veoma interesantno i veoma cool raditi za njih u tom trenutku, jer smo se mi osećali kao neki mali start-up u okviru ogromne korporacije. Znači, imali smo, ono, kompletno na raspolaganju da radimo šta god želimo. Ideja koju su oni imali je bila i ostala jako dobra. Kako napraviti alat za 3D grafiku koju mogu grafički dizajneri da koriste? Bez da se otele od učenja, bez da ih zastrašiš i odbiješ. Jer, kao što si rekao malopre, kad ti otvoriš Blender ili Maya ili Cinema 4D, bilo šta od tih softvera, koji su fenomenalni. Ako si do tada radio, ne znam, grafički dizajn i slične stvari, ti samo kažeš im doviđenja. A oni imaju milione ljudi koji koriste Creative Cloud. I sad kako da napraviš nešto što će i dalje da bude moćno, ali neće toliko da bude zastrašujuće. To je bio problem koji su se hteli da reše i kreću da radim na toj novoj aplikaciji, koja se zvala Dimension. Tako da ja krećem tu da radim. Prvi posao mi je bilo strahovito suvoparan takođe. I dalje ja nisam radio nešto što želim da radim, nešto onako procesiranje stok 3D modela s TurboSquida, razumeš, u neki naš Adobe stok. Jer su počeli da šire stok offer, da ne budu samo slike i slično, nego i 3D grafika. I onda sam ja to prepakivao, ne znam ja, optimizovao i slao stok timu. I to sam radio dobrih godinu dana. Tako da je bilo, znaš, sve sem toga što želim da radim u početku. I trebalo je zapravo tri godine da oni mene zaposle onako full-time. Zašto? Zato što u tom trenutku su imali tu neku, ne znam šta im je to bilo, ali neka corporate policy da ne zapošljavaju umetnike. Što je mnogo čudno za kompaniju koja proizvodi software za umetnike. 

Ivan Minić: To baš dobro zvuči. 

Vladimir Petković:  Da. 

Ivan Minić: E sad, ono što vidimo ko prelista tvoje LinkedIn-i ili te bude slušao u nišu, videće ove neke stvari koje su, wow, do toga je prošlo mnogo godina. Pa 7 godina, da. E sad to, taj moment gde oni zalaze u nepoznato potpuno, u nešto gde, prvo, oni koji znaju ih ne vole i neće ih voleti i kad izbace software i da je najbolji na svetu, oni ih neće voleti jer ih ne vole. You are not one of the cool kids. Da. A ovi ostali, svakako će im biti teško da naprave tu neku tranziciju. Adobe Stock je uvek bio interesantan kad gledaš sadržaj toga svega, jer se, nije bio najveći sa ponudom, ali je bio onako prilično curated, u smislu da je prosečni kvalitet onoga što je dostupno, dva nivoa iznad Shutter-a ili iStock. Tako da biraš među boljim stvarima, ali i dalje manje više na svakom mestu biraš između istog, uglavnom. Sad tu imamo i ceo AI i sve što stoji da je, što užasno komplikuje sve te stvari. Ali kako je tekla izgradnja uopšte toga da dođe do alata? 

Vladimir Petković:  Znaš, pa ovako, iz dva dela rekao bih. Znači, mi smo krenuli da pravimo taj jedan software, koji, jednostavno nismo imali baš neku jasnu ideju šta taj software treba da bude. Je li to software koji, nemam pojma, mogu da koristi profesionalci, ili je igračka, ono za ljude koji mogu da se samo malo zezaju i da ga ostave, kako da postigneš taj neki balans između jednog i drugog? Mislim da zapravo nikad nismo ni odgovorili na to pitanje. Software je bio uspešan i dalje jeste, zato što je deo Credit Cloud licence, i zapravo ljudi koji se bave grafičkim dizajnom mogu da po prvi put, onako da kažem, iskoriste moći 3D grafike. Na primer, nemam pojma, praviš logotip i taj logotip znaš da će da bude, na primer, na limenci. Odeš na Adobe stock, downloadeš limenku, ubaciš je u viewport, ubaciš svoj ilustrator file, zalepiš ga za limenku, ubaciš fotografiju u pozadini, bum, render, gotovo. Znači, koncept je jako dobar. E sad, implementacija, na tome se i dalje radi. I ono što smo ustanovili je da mnogi ljudi krenu sa tim softwareom, i onda vrlo brzo ustanove da im treba ipak malo više feature-a, i onda kreću na blender, jer je besplatan, na primer. A već smo ih mi dovoljno istrenirali da sad im nije toliko zastrašujuće. Tako da to je bio onako problem koji, ovo je bio vrlo komplikovan da se sredi. Onda se dešava jedna nova stvar 2019. Oni su kupili jednu francusku kompaniju, Algorithmic, koja je već imala set vrlo uspešnih alata, konkretno alata za 3D materijale i za 3D teksturisanje, koji se zove Substance alati. I ono su počeli da razmišljaju u ekosistemu, gde svaki alat ti pruža određenu funkcionalnost. Tako da za razliku od, na primer , Maya i ostalih 3D alata, koji je environment gde imaš sve, ovde imaš alate koji, svaki u njih radi jednu stvar. Hoćeš da modeluješ, imaš Substance modeler. Hoćeš da praviš 3D materijale, imaš designer. Hoćeš da teksturišiš model, imaš painter, što je flagship tool. Hoćeš da renderuješ sve to, imaš stager, koji je na neki način nastavnik dimensiona. To počinje ideja tog ekosistema alata. I to je malo drugačiji framework od svih ostalih kompanija koje proizvode 3D software, konkretno. I na taj način oni su hteli da razbiju kompleksnost, zato što su shvatili da vrlo često ti ne moraš sve da znaš i ne moraš sve da imaš. Nego jednostavno, znaš, ej, samo hoću da nabacim neke materijale i da ga izrenderujem. I to je to. Znaš, ne interesuje me kako se sve ostalo radi. Tako da to je bila neka ideja sa kojom su oni krenuli i na kojoj zapravo i dalje radimo. 

OMILJENI PROJEKTI

Ivan Minić: A šta su bili prvi projekti koji su ti stvarno bili cool, koji si radio tamo? 

Vladimir Petković:  E, konačno, konačno, posle dosta dugo godina, sam krenuo da radim neke stvari koji su stvarno bile, onako, spoj između jedne kreativnosti i, onako, tehnološkog razumevanja. I ja sam i dalje radio za softvarsku kompaniju. Znači, ne radim za Pixar, ne radim za game industriju i tako dalje. Ne, radim za softvarsku korporaciju. Ali, u okviru toga, ono što smo počeli da radimo je da pravimo umetničke radove, rendere, jel’ tako, koje ćemo koristiti kao promotivni materijal za određene feature-e koje izbacujemo. Na primer, nemam pojma, imamo nov render engine, koji je mnogo brži, sad podržavamo GPU i slično. Kako ti da napraviš neki cool rad, neku cool sliku, gde ćeš da prezentuješ taj feature? Tako da je moje iskustvo iz Oracle mi je jako značilo, ali sad nije bilo toliko apstraktno. Imao sam mnogo veću slobodu da napravim stvari koji su možda interesantne i možda malo smešne, stilizovane. Bukvalno sam krenuo da radim art direction sa svojim kolegama i to je bilo strava. I to sam godinama radio takve stvari. Mislim, to je bio jedan deo angažmana. I u paraleli smo počeli da radimo te vrlo interesantne kolaboracije sa muzejima, gde mi jednostavno hoćemo da prezentujemo svoje alate na jedan vrlo pozitivan način kroz takvu neku kolaboraciju. Na primer, radili smo sa Natural History Museum of London, gde oni imaju neku kolekciju nekih retkih insekata. I onda u okviru te kampanje, na primer, mi odradimo 3D modele svih tih insekata i imamo takmičenje na Art Stationu, na primer, gde mi damo te 3D modele ljudima, a oni koriste dimension, na primer, da naprave scenu, neku kreativnu scenu sa tim insektima, šta god žele. I onda mi izaberemo tri najbolja rada i damo im, nemam pojma, licence, damo im software, hardware i tako dalje. Ja sam bio u žiriju, na primer, takvih nekih takmičenja, imao sam korespondenciju sa tih muzejima, počeo sam da se dopisujem sa naučnicima, jer, znaš, kad kreneš da radiš sa takvim institucijama, kreće da bude vrlo bitno da to što radiš bude tačno, sa naučne strane. I to su neki moji prvi počeci takvog rada, takve kolaboracije sa takvim institucijama. 

Ivan Minić: Dobro, ti si odlučio da počneš od komplikovanog. Insekti se mrdaju. Ali nikada neću da zaboravim, prvi put kad sam bio u Houstonu, i kao, ok, naravno, bio sam u NASI, kako da ne odeš. 

Vladimir Petković:  Apsolutno. 

Ivan Minić: Ali kao drugi, treći dan, i sad, šta imamo tu zanimljivo od muzeja, i kao ima po onome što čitaš, kao jedan od najboljih Museum of Natural History u Americi. Šta znači uopšte to? Odeš tamo i stvarno imaš da vidiš svašta. I ok, ja sam dete koje je želelo da vidi dinosaurusa ceo život, i video sam dinosaurusa, i video sam i pre toga i posle toga, i gde god idem, idem da vidim da li ima jebene dinosauruse. Ali, najmagičniji momenat je ulazak u deo muzeja gde su minerali. Jer je to najveća kolekcija i to je mrak, svetlo koje je prilagođeno svakom eksponatu kojih ima, uđeš u prostoriju i ima ih 300. I ti onda shvatiš, brate iz čega je sastavljena ova naša lopta. I to je magično. I naravno da za neke od njih postoji neki dodatni materijal. Za mnogih ne postoji, ima ih previše, ima mnogo eksponata. Ali kad ti neko za najzanimljivije ispriča i priču koja je oko toga, znaš, mislim, ne mogu da zamislim sebe da se bavim rudarstvom, ali posle toga mogu da zamislim sebe da se bavim rudarstvom. Iako, verovatno, treba mnogo da se gilja, da se dođe do toga, da se skupljaju kamenčići. I to je ono što stvarno pravi razliku u smislu, ej, mi smo gikovi, ja mogu sam sebi da napravim film u glavi kad nešto vidim. Ali mnoga deca ne mogu i ako im ne napraviš film, oni se neće zaljubiti u to. A ako im napraviš film, imaš novog arheologa, imaš novog biologa, imaš novog whatever, koji je došao zahvaljujući tome što si ti to napravio. Ono, kao i kad su izašli, ono, filmovi Noć u muzeju. 

Vladimir Petković:  Da. 

Ivan Minić: Ok, tu ima svašta, svašta se priča, ima delove američke istorije, ima sve i svačega, ali poenta je, brate, može biti mnogo cool u muzeju.

Vladimir Petković:   Da, inspiracija. Kako da inspirišeš ljude na pravi način? Pričali smo dosta o priči, je li tako? E sad, kako ispričati priču na dobar način? Sad, znači, to je krenulo da bude stvar kojom se ja bavim. Znači, ok, svi razumemo da je priča nešto što je najbitnije, ali takođe, kako da ispričaš na dobar način? Znači, koji ćeš alate da iskoristiš, naravno što sada kada, ono, svi su na iPadima, iPhoneima i tako dalje, da li će neko da uzme i da čita na websiteu informacije? Možda, ali znaš, to treba da bude interaktivno, to treba da bude interesantno, da bi držalo pažnju ljudima koji je sve manje imaju. 

Ivan Minić: I šta su projekte na kojima si radio i na koje si najponosniji? 

Vladimir Petković:  Pa eto da ispričamo o Smithsonian. Mi smo shvatili da je jedan vrlo lep način da se ojača brend kompanije i tima je kroz takve projekte, zato što jednostavno radiš nešto za dobrobit čovečanstva, a ne samo da bih prodao svoj software. I to je, eto da kažem, nešto sa moralne strane na čemu sam ja jako ponosan, što, eto, sam radio na takvim projektima i nadam se da ću nastaviti. I obzirom da radim za ogromnu korporaciju kao što je Adobe, mi imamo jednostavno poznanstvo na veoma visokom nivou. Jedna od tih poznanstva je sa Smithsonian. Smithsonian ima mali tim ljudi koji vrši digitizaciju njihove celog, cele njihove arhive. 

Ivan Minić: Kataloge cele. 

Vladimir Petković:  Da, da, da. Fizičkog, jel’ tako? I pričamo o milionima objekata i oni to rade na različitih načine. Kroz fotografiju, kroz 3D skeniranje, fotogrametrije, svašta nešto. Trebaće im 300 godina da oni to zapravo završe. I mi smo krenuli sa njima da pričamo, okej, da li možemo neku vašu postojeću kolekciju skeniranih objekata da iskoristimo, iskoristimo naše alate da napravimo nešto cool i da ispričamo neku interesantnu priču. I sad, ovo je to se zapravo dešavao tokom Covid-a, što je bilo dodatno teško zato što nismo mogli sve videti uživo, nego je korespondencija bila sve, naravno, preko zoom-ova. Oni nama predlože kolekciju korala. Zapravo, imali smo nekoliko različitih grupa, ali korali su nešto što sam ja odmah bio za. Korali, to je to. Coral bleaching, fenomen koji se danas dešava, koji je veoma tužan. I odmah mi je bilo u glavi, okej, hoću da ispričam priču o koralima, zato što je bitna, zato što je vezana za klimatske promene. Kako to da povežemo, jednostavno, sa tehnologijom? Vrlo interesantan problem da se reši. I sad, to je bila trougaona kolaboracija između nas, Smithsonian tima i tima, ne znam kako bih preveo, pomorskih biologa. To su ljudi koji, to je non-profit, to su biolozi koji rone i koji onako istražuju šta se dešava sa našim okeanima i u smislu, na primer, coral bleachinga, koji ima neki problemi, zašto ti problemi se dešavaju, uzimaju semplove i kroz laboratorijski nalaz pišu radove na tu temu. I mi smo počeli sa njima da pričamo o celom tom fenomenu. Ja sam počeo zapravo mnogo da učim zašto se to dešava, kako se dešava. I počeo sam da razmišljam o tome da bi mi mogli napraviti priču koja edukuje ljude da korali na neverovatno rekordnom nivou izumiru, zašto se to dešava i kako možemo da im pomognemo, zato što nisam samo hteo da izbedačim ljude. Ja mislim da na kraju svake priče ti trebaš da daš neku nadu ljudima. Ima pomoći. I kao framework smo iskoristili još jedan proizvod iz Adobe-a koji se zove Adobe Aero koja je naša augmented reality aplikacija za mobilne telefone koja je besplatna. I to je iz tog razloga dobar medium zato što svako može na svom telefonu da proživi to iskustvo, da vidi kako funkcioniše, kako izgleda i plus može da bude interaktivno. Znači ti nisi statičan u toj celoj priči, ti možeš da zapravo klikćeš negde, možeš da se šetaš unaokolo, možeš da vidiš kako sve to izgleda.

Ivan Minić: I ono je čak i statično i magično. 

Vladimir Petković:  Tako je, da. 

Ivan Minić: Ali još ako možeš da imaš neku vrstu interakcije, to je ludilo. 

Vladimir Petković:  Još bolje, da. I onda smo mi, bukvalno godinu dana trajao taj projekat, mi smo uzeli te njihove skenirane semplove koji su stare jedno 200 godina, skoro 200 godina kad su izvađeni iz mora u 19. veku. I onda sam ja radio sa tim naučnicima da bukvalno napravim teksture za njih kao da su živi i napravili smo koralni greben, koji ti možeš da znači preko telefona, skinuće QR kod, možeš da ga učitaš i da vidiš kako to izgleda u svoj slavi, da kažem, kada je živo, sa svim ribicama koje tu plivaju itd. Možeš da klikćeš, možeš da učiš jednostavno o tome kako izgleda zdrav koralni greben. Cela priča kreće zapravo onako malo mračno, sve je onako bleached, mrtvo itd. Ima naracija, ima cela priča, ja sam napisao celu priču kako će to da ide, to je bio ovako interesantan deo. I onda iz te neke, ajde da kažem, pesimistične priče, krećemo da pričamo o tome kako korali mogu da se obnove kroz proces reprodukcije i kroz jednostavni uticaj ljudi. I malo i spominjemo o climate change, zašto postoji, zašto je stvar, stvarna stvar u koju treba verovati, jel’ tako? I napravili smo eto tako taj projekat koji je bio objavljen i dobio je na kraju i WebEvo nagradu, na što sam izuzetno ponosan. Zato što na taj način još više ljudi može da, eto, shvati i spozna na kraju kraja baš šta smo hteli da kažemo. 

NASA PROJEKAT I ZAKLJUČAK

Ivan Minić: A NASA? 

Vladimir Petković:  Vrlo slično iskustvo gde mi jednostavno imamo konekcije sa NASA. Ukratko, mi smo radili sa njihovim naučnicima na promovisanju misije koja će krenuti 2024. godine. Vrlo uzbudljiva misija, zove se Clipper Space Mission. Poslaće najveći satelit ikada napravljen na Jupiterov mesec Evropa. I taj satelit ima za cilj da ispita hemijsku strukturu atmosfere i da zaključi da li ispod ledene kore postoji ogroman okean koji je dubok, kako tvrde, možda i do 100 km. Zašto to bitno? Veruje se da na Evropi postoje svi elementi koji mogu da dovedu do nastanka života. Znači, kako je zemaljska kugla izgledala pre par milijarde godina, kad se stvorio prvi život, svi ti uslovi mogu postojati na Evropi. Znači, imaš vodu, imaš određene molekule kao što je karbon, imaš energiju. Veruje da je energija postoji zato što zbog gravitacije Jupitera, Evropa se konstantno pomera, imaš ogromne gejzere koji potiču od vulkana sa površine, koji piče kroz taj okean, probiju se na površinu i, ko zna, možda u budućnosti će Clipper ili neki drugi space mission moći čak da uzme taj uzorak i da vidi da li postoji neki primitivni život. A možda čak i ne primitivan. 

Ivan Minić: I Arthur Clarke i Carl Sagan bi mnogo voleli da su živi sada. 

Vladimir Petković:  Da. 

Ivan Minić: Znaš šta, rekao sam na početku, ljubomoran sam na to što radiš. Uopšte nisam ljubomoran na put koji si prošao. 

Vladimir Petković:  Put je bio trnovit, u najmanju ruku. I dalje jeste. 

Ivan Minić: Ali mislim da je svakom ko je ovo odslušao, a i meni je to bilo jasno i pre neko što smo seli jer, kažem, pratio sam to i kroz fragmente znao šta se dešava, da si ti zaslužio da radiš na tim stvarima.

Vladimir Petković:   Hvala ti mnogo što to kažeš. Jako mi to mnogo znači, iskreno. 

Ivan Minić: I da… Ne znam da ćemo mi uspeti da spasimo ovu planetu i ovaj svet. Premalo nas. Možemo da pokušamo. Ali mislim da imamo dosta dobru ekipu koja pokušava. I da je u dobrim rukama, pa sad, jebiga, svaka pomoć je dobro došla. Hvala ti mnogo što si ispričao. Voleo bih za kraj da te pitam jednu stvar koja možda i nije toliko važna, ali kada dođe od tebe siguran sam da će nekome značiti. A to je… Ok, prošlo je 20 godina od kad si ti počeo sa svim, i sve se promenilo 100 puta. Da se sad pojavi neki klinac koji je talentovan i nesnađen, i zbunjen, ali otprilike shvata šta hoće da radi kao što si ti tada. Šta bih mu savetovao, od čega danas da krene i kako danas da krene ka tvom putu, a da ne provede 20 godina da dođe do njega? 

Vladimir Petković:  Pre svega, takvih klinaca ima mnogo i u različitim branšama, ali tako. Oni su u veoma dobre poziciji zato što je tehnologija na veoma visokom nivou, tako da možeš da naučiš stvari mnogo brže. Zajednica je sada vrlo onako razrađena, postoje novi kanali gde ti možeš da se povežeš sa ljudima. Tako da bih rekao, prva stvar je nisi sam, ima puno ljudi koji su vrlo slični tebi. Ono, go out there, ali tako, pusti pipke, poveži se s ljudima, napravi svoju zajednicu i sigurno ćeš doći do svog cilja. Taj cilj neće biti lak, tražiće mnogo vremena, razočaraćeš se puno puta i verovatno taj cilj neće biti tačno ono što si hteo, ali može biti ono što zapravo si trebao da radiš sve vreme. 

Ivan Minić: Hvala ti. Mi ovo snimamo pre konferencije, ali oni koji su bili na konferenciji su već čuli deo ovog toka, tako da smo ih malo spoilovali, ali mislim da nije loše da čuju celu genezu bolesti. 

Vladimir Petković:  Tako je. 

Ivan Minić: Hvala ti na tome što radiš, hvala ti na tome što si podelio priču što si našao vremena, znam u kolikom si haosu svaki put kad dođeš. Danas je dan za snimanje vas što dolazite iz Silikonske doline i znam da je sve napeto da se desi, mnogo mi je važno da se desi da imamo i takve priče. 

Vladimir Petković:  Ogromno mi je zadovoljstvo što sam ovde. Hvala ti puno što si me pozvao u ovoj emisiju. 

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno. Pronađite čoveka na LinkedIn-u, pratite što radi, malo ćete imati svakih par meseci Faith in Humanity restored momente. I to bi bilo to. Mi se vidimo ponovno naravno.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.