Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moja današnja gošća u Pojačalu je Karolina Herbut. Finansijska savetnica i neko koja je prošao veoma neobičan lični, razvojni put od malog iđoša preko inženjerskog menadžmenta do sveta finansije u raznim nekim oblicima i kapacitetima, pa do ovog nekog svog preduzetništva i konsaltinga. Karolina je sjajna osoba koja je učinila jako mnogo da se podigne svest o finansijskoj pismenosti kod nas. Jer, naravno da se time ne baviš u trenucima kada se boriš za bazičnu egzistenciju, ali kada u životu dođeš do toga da si malo napredovao i da postoji neki luft i neka prilika i da uštediš i da možda doživiš nešto, tada treba da pokušaš da se odgovorno odnosiš prema svojim finansijama. Mnogi od nas to ne rade ili sa time krenu suviše kasno. Malo smo pričali o svemu tome, kao i naravno o celom njenom razvojnom putu i možda ova epizoda neće da promeni mnogo toga. Ali hajde, neka vas pokrene na razmišljanje, pa smo već uradili veliku stvar. Uživajte. 

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Sa nama je i Orion telekom – provajder najbržeg optičkog interneta u Srbiji, sa više od tri decenije iskustva. Osim fantastičnih ponuda za fizička lica poput Interneta bez ugovorne obaveze, posebnu pažnju bih vam skrenuo na širok portfolio usluga za biznis korisnike. Orion nudi Cloud infrastrukturu koja može da odgovori svim potrebama i izazovima sa kojima se kompanije sreću, kao što su: modernizacija IT sistema, skalabilnost, optimizacija troškova, digitalna transformacija i implementacija inovativnih rešenja. Uz njihova Cloud rešenja garantovane su vam vrhunske performanse, 24 časovna podrska stručnih lica kao i napredna sigurnosna rešenja. Za sve dodatne informacije pišite na biz.prodaja@oriontelekom.rs ili ih pozovite 011 4100 007

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: E pa Karolina, dobro mi došla. 

Karolina Herbut: Hvala na pozivu. 

Ivan Minić: Ti si jedna od osoba koje dugo već planiram da dovedem iz nekoliko razloga. Prvo, tvoj put je neobičan, to što i kako si stigla do onog o čime se danas baviš je vrlo nestandardno. A drugo, to čime se baviš je jako važna tema kojoj se ne posvećuje dovoljno pažnje koju jednostavno niko od nas ne daje dovoljno na značaju. I tu pre svega mislim kada pričamo o tome, verujem da i veći deo publike spada u tu neku populaciju, mi smo ljudi koji imamo novce. U odnosu na nekakav prosek, mi živimo mnogo bolje, mi imamo novce. I postoje tu dve stvari. Kada imaš novce, onda zapravo nešto možeš i da uštediš i da planiraš i sve ostalo. Ali postoje jedna mnogo bitnija stvar koju često nekako smetnemo su uma, a to je E kada imaš novca, onda imaš dovoljno veliki zamajaz da možeš da napraviš jako veliko sranje. Jer kada nemaš, ne možeš ni da se razmišljaš. Kada imaš, možeš da uzmeš ogroman kredit i da se uništiš za ceo život, ili da napraviš sebi neku drugu vrstu problema jer ne razmišljaš, ne planiraš, imaš previše manevarskog prostora, što se kaže. I zato negde mislim da svaka organizacija kojoj je stalo do svojih ljudi treba da pokuša da im skrene pažnju na te stvari. Imali smo one, pošto ja patološki pratim sport i stalno referenciram u svemu sport, imali smo one razne primere izuzetno bogatih sportista koji su došli iz neke velike bede i siromaštva, koji naravno nisu umeli sa novcem i dve godine nakon završetka karijere su bankrotirali. Pa sada imamo baš pozitivne primere vrlo odgovornih profesionalnih organizacija, kao što je, ne znam, NBA, kao što je Bundes liga, kao što su razne neke organizacije koje insistiraju na tome prvo da kolektivni ugovor je takav da određeni deo novca mora ići u penziju, hteo ti to ili ne, to nema veze sa tvojim, šta bi ti voleo, jer oni računaju da treba da živiš i nakon 40. A drugo da su igrači negde u obavezi, odnosno možda nisu u obavezi, ali imaju opciju tu da prolaze kroz razne wealth management treninge i slično, da bi nešto pametno uradili sa svim. E, to su sve neke oblasti koje ti pokrivaš, pričaćemo o tome kako si došla do tamo. Ti si ti si osoba koja je, pa možda i najvidljivija i najduže se time bave na društvenim vežbama kod nas da edukuje ljude o ličnim finansijama i upravljanju, upravljanju finansijama. Imaš i edukacije i proizvode koji tu postoje, ali suštinski ti si jako puno znanja ljudima podelila besplatno i za to ti mnogo hvala od mene i svih normalnih ljudi koji ovo slušaju. Mislim da je to jedan, jedini način kako može da se napravi neka promena u društvu i mnogo ti hvala što to radiš. Tako da, to je negde i glavna motivacija uz to da. . . Brate, kako neko počne da se bavi time ovde kad se niko nikad nije time bavio. E sad, pričaćemo sve o tome, što ja kažem, to je u ovom delu koji se zove “Geneza bolesti”. Svako ko je došao. Ali naravno sve počinje u detinjstvu i, kao i za sve ostale, i za tebe, prvo pitanje, mančmelo pitanje, šta si htela da budeš kad porasteš. 

KAD PORASTEM BIĆU

Karolina Herbut: Hvala pre svega na ovom uvodu i mislim da svi mi koji radimo nešto koji ima neku društvenu komponentu i pokušamo da doprinesemo i drugima. Da mnogo znači kada imaš osećaj da je to neko video. I da. . . I u nekom momentu čini mi se da to daje dodatni podstrek, da nastavimo dalje, kada možda nekada i mislimo i ti si meni u tome i pre nekoliko meseci još dodatno baš i pomogao i dao dodatni podstrek. Šta sam htela da budem kad sam bila mala. Dosta toga i to se menjalo. Možda je jedina crta koja je bila zajednička, da jeste već tad se javila ta neka potreba da to uključuje druge ljude i da na neki način doprinesem i drugima. Prvo sam razmišljala da otvorim dom za stare. Ja stvarno ne znam kako je meni došla ta ideja kao veoma maloj osobi. Posle sam htela veoma kratko vreme da budem i advokat na jednom pismenom gde smo trebali da sebe. . . Zapravo to je bila zadatak da zacrtamo ili da napišemo što želimo da budemo. To je možda početak 90. godina ili sredina. I ja znam da sam nacrtala sebe ispred računara i što to tad još. Ja i ne znam. I taj moment ne znamo otkud sam ja videla sebi ispred računara, ali je to zapravo, čini mi se, bilo prilično sve blisko ono što me i kasnije krenulo. A sve dok sam o ovim stvarima možda maštala, ja sam stalno išla sa mojom majkom koja je prodavala u trafici i koja išla na pijacu, stalno sam bila sa njom, tako da sam stalno nekako bila u prodaji i u organizaciji. I kasnije zapravo je to dalje u tom nekom pravcu. Zapravo sve što sam nekad čini mi se te razne stvari, zamišljala šta bih možda radila, a čak mislila sam da nemaju nikakve veze. Jer kad sam htela da upišem fakultet, razmišljala sam o psihologiji, pa onda o elektrotehnici i računarskom inženjerstvu i na kraju krajeva sam se prijavila i za inženjerski management i za softversko inženjerstvo. Samo tamo nisam prošla na budžet i onda sam na budžetu upisala inženjerski menadžment i onda sad kad pogledam sve sa današnje tačke, mislim da zapravo kao da i nije postao nekako izbor, nego sve je to jedno. Znači sve se to nekako prepliće. 

ŽIVOT U MANJIM SREDINAMA

Ivan Minić: Sve se nekako fokusiralo u to na kraju, ali uvek mi je iskreno posebno interesantno na koji način se i formiraju ljudi i gradi motivacija i na koji način se ljudi prilagođavaju u životu za ljude koji su došli iz manjih sredina. Sad, manjih sredina ima raznih, bilo je ovde mnogo gostiju koji nisu rođeni Beograđani i sve ostalo. Ali nije bilo mnogo gostiju koji su iz zaista malih sredina, posebno sredine u kojima je kulturološki dosta drugačija postavka, ok, nacionalno naravno, ali na neki način, prvo Vojvodina je u svakom smislu drugačija od ostatka Srbije, a onda postoje ti, te na neki način, opštine, naravno, u Vojvodini, koje su u visokom procentu naseljene nekom nacionalnom manjinom . I sad, naravno, ima, ne znam, Slovaka, ima dosta njihovih sela, ima dosta rusinskih, ne toliko mnogo, ali ima sela gde su Rusini, ima sela gde su Rumuni, ima sela gde su Mađari dominantno stanovništvo. I vrlo često, kada pričaš sa tim ljudima, ti shvatiš da su oni u suštini, iako su odrasli ovde, To je, naravno, bilo tako kako je bilo i ja se sećam tog momenta da mi smo hvatali TV Novi Sad uvek i uvek je postao program na jezicima nacionalnih manjina, što je meni mnogo pomoglo da ja shvatim da nacionalne manjine postoje, jer ja u Beogradu to nisam mogao da shvatim. Realno, moji, ne znam, baka i sve to, to je sve po Šumadiji i tamo isto toga nema. Ne računam Crnogorca, u nacionalnu manjinu oni su nekako prirodno tu svo neko vreme, ako je malo čovek više, verovatno iz Crne Gore ili Hercegovine, ali prosto teško je da stekneš uopšte takvu svesnost. Ja nisam imao nikog u osnovnoj i srednjoj školi ko nije bio na, mislim, moj je da je on na ić i ko nije se ponašao, pričao i nosio sa sobom sva ona neka uobičajena kulturološka obeležja koja su sa podneblja Srbije, ali konkretno Beograda, mislim, za početak. E sad, kako je to izgledalo, kako je to bilo u toj maloj sredini. Mi smo tu negde istih godina i prošli smo u istom periodu kroz sve one užase devedesetih. U Beogradu je to bilo izuzetno volatilno, najmanju ruku. Kapiram da je sve to drugačije. Ne znam da li je lakše, ali da je drugačije u manjim sredinama. Kako je bilo odrastati tamo?

Karolina Herbut: Pa da, čini mi se da, s obzirom da sam ja iz Malog Iđoša i trenutno, posle dugog niza godina kad sam živela i u Novom Sadu kad sam studirala, pa posle nekih deset godina u Beogradu, još pre pandemije, znači to nije uopšte imalo veze sa pandemijom, ja sam se vratila kad sam pokrenula upravo ovu moju inicijativu i posao što se tiče finansijske pismenosti pre nekih šest godina. Dakle, tad sam se vratila u Mali Iđoš. To možemo kasnije pričati o tome, o dodatnoj motivaciji i za to. Ali da, jesam, odrasla sam i onda… i mislim da je to naj uvek interesantnije da ti kad odrastaš negde, ti zapravo samo to znaš. Pogotovo, ja sam iz neke porodice koje je radnička, mi čak auto nismo imali. Tako da je tvoje polje kretanja zapravo prilično ograničeno. I nekad, naravno, znam da pogotovo kad izađeš kasnije iz te sredine i oni koji izađu, tad tek shvatiš koliko ljudi nisu izašli, nikad odatle. i shvatiš da je to jako čudno da neki ljudi, na primer Mađari, da kako jedva govore srpski i slično. A zapravo ti kad odrastaš u sredini gde je cela tvoja, tvoji roditelji, cela tvoja rodbina su Mađari, celo selo, 90 nešto postoje mađarsko, bilo gde da odeš, od prodavnice, opštine, svugde pričaju. 

Ivan Minić: Škole. 

Karolina Herbut: Škola, da, da, jeste, ja sam osnovnu srednju na mađarskom jeziku završila. Zapravo ti, mi smo imali kontakt sa srpskim jezikom u školi, kao srpski jezik, kao strani jezik. I tu niko nije naučio srpski, pri čemu još moja porodica je uvek bila otvorena ka tome da, i zaista bez obzira što sam iz radničke porodice, oni su mene nekako uvek podržavali da ja učim i da od mene bude neko. Što je isto možda čudno da nekako mislimo da na selu ne možeš da budeš neko. I to je jedno dobro pitanje. I svakako da je to bio jedan moment da. . . Dakle, ti kada odrastaš u toj sredini, tebi je to ono što tu postoji. I mislim da, s obzirom da sam ja 1984. godište i kad su krenula devedesete, zapravo ja nisam, bila sam prilično mala, jel da, kad je bilo još neko malo bolje vreme i onda ja sam nekako se urodila u devedesete, pa nisam nešto puno boljeg videla, sve što se sećam da sam dobila neke pare od rodbine i da, kad sam malo kasnije, starija bila i kad sam pitala “a te pare onda. ” one više nisu postojale, jel da, zbog hiperinflacije. 

Ivan Minić: Ili je bilo to da ti ostaviš kod sebe pa ono ne vredi ništa, ili će roditelji da ti čuvaju u kome slučaju. Od njih neće biti ništa. 

Karolina Herbut: I tako da čini mi se da ipak sa neke strane, opet kada je neko na selu, je drugačije što tu postoji bašta i na selu se baš sam o tome razmišljala ovih dana koliko je to drugačije možda i neki način potrošnje i na kraju krajeva društvo i okruženje tera. Jer ja sad, na primer, kada nekako sam uvela kao neku rutinu da svakog jutra prvo odradim neku šetnju, a živim na kraju sela, kad kažem na kraju sela to je bukvalno deset koraka i samo su njive. I ja tamo idem sa svojim psom da šetam i sad jel da razmišljam, uglavnom slušam neki podcast ili audioknjigu i odradim svoju šetnju, veoma retko sretnem ikog. Ako sretnem to je neko ko upravo obrađuje njivu, ali to je isto retko. I razmišljam o tome da tu tebe veoma malo toga i natera da uopšte trošiš. A ti, na primer, da sad izađeš u Beogradu ili Novom Sadu u bilo kom mestu da šetaš, zapravo razni mirisi kafa, klopa ako si gladan i hoćeš da doručkuješ posle šetnje. Veoma lako može da te nešto navede prodavnice, pa vidiš. Znači, tako da o tome sam baš razmišljala kako je to isto nekako, koliko je selo i u tom smislu možda drugačije. I generalno, naravno, to smo videli sada kada je bila i pandemija, a i od ranijih dešavanja, na primer bombardovanje, opet će bi to bio manji stres jer uglavnom kod tih nekih mesta ima možda manje dešavanja koji su tako se. 

Ivan Minić: Da, ima potencijalnih meta, ima manje. 

Karolina Herbut: Da, ima toga manje prosto. I tako da ja i bombardovanje nekako pamtim kao neko, pošto sam u to vreme već trenirala rukomet, da smo mi stalno išli napolju, napolje igrali se i onda nekako imaš osećaj kao da si u nekom svom svetu. Što mislim da je drugačije u odnosu na grad u tom smislu. Tako da je to neko, a ti nekako, pogotovo dok još ne izađeš, ozbiljnije iz te sredine. Ja bih rekla da kad sam krenula ka fakultetu, onda je to bio prvi ozbiljniji korak. Tad se i neki prvi ozbiljniji moj strah pojavio. Kako ću se ja snaći, zato što moja želja je bila da studiram u Novom Sadu. I tad ti prvi put shvataš da će to sad biti na srpskom jeziku. I baš se pitaš kako ću. I tad ti krećeš da zapravo vremenom uviđaš te razlike. Razlike koje sam ja vremenom još tu uviđala na fakultetu jeste da nekako kad srećeš kolege koji su uglavnom iz većih mesta, ti vidiš nekako koji je tvoj background drugačiji i ti čak i koji- koga su ohrabrivali da učiš, ti nekako krećeš da preispituješ da li si ti dovoljno dobar da sa tom pozadinom isto nešto slično ostvariš. 

PODRŠKA OKOLINE

Ivan Minić: Mnogo ljudi je prošlo kroz tu vrstu preispitivanja. Posebno što, naš, recimo kad smo pričali sa ovim raznim ljudima koji su završavali inženjerske fakultete, prirodne nauke i sve ostalo, ako su dolazili iz manjih sredina, a nisu bili najbolji fizičar u svom gradu, oni nisu išli na takmičenje. Ako su došli u Beograd na fakultet, sa njim u generaciji je deset ljudi koji su osvajali takmičenje. I na samom početku, ti si za pet stepenica ispod njih. Možda ćeš za dve godine da budeš na sličnom nivou, možda ćeš da budeš čak i ispred. Ali zastrašujuće je kao kada dođe neka ekipa iz malog mesta na turnir da igra protiv Partizana i oni su svi za glavu viši, iako su ista generacija. To je prosto na neki način suva koncentracija nekog kvaliteta. 100.000 dece na ovih 10 koji će da budu izabrani, a u manjoj sredini je to mnogo drugačije. Ti si relativno lako, ako si zainteresovan i talentovan, u prilici da budeš u svojoj školi najbolji matematičar, recitator, šta god. Sad te male sredine su takođe nekako, cini mi se, mnogo zdravije i zdravije svakako što se tiče životne sredine i svega toga, ali zdravije i u socijalnom nekom smislu jer mi se cini da su, bez obzira na to što kod nas tradicionalno se komšije mrze, su ljudi mnogo više upućeni jedni na druge. Ovde je potpuno normalno da ti u svojoj zgradi znaš dvoje komšija u 72 stana, a tamo ne možeš da ne znaš svoj komšiju. Jer vi ste tu i vi ste jedini koji jednim drugima mogu da pomognu oko nečega i da ostavite neku razmenu, neki dogovor, zajedno da nešto uradite. Ja sam se sa tim susretao kada odem kod baki i deke, tokom letnjeg raspusta i slično i obožavao sam sve te neke aktivnosti. Super je to zanimljivo kada dođeš na mesec dana, nije zanimljivo kada ti je to život svaki dan. ovaj, kako je taj deo funkcionisao. Kapiram da bi postigla sve što si postigla, ti si morala da nađeš  u sebi hrabrosti za tako nešto i inspiracije i svega, a to je na kraju dana, bez obzira na sva ta preispitivanja, došlo iz toga što, ok, podržavali su te u kući, ali svako ko je iole samosvestan, kad ode iz kuće, da se shvati da, veliku većinu ljudi su podržavali u kući, to je ono što porodica radi. Ali ako su te podržavali i oni koji te nisu rodili, onda ti je malo lakše da to nekako prebaciš, da uđeš u tu neku priču. Kako je to tvoje okruženje bilo. Šta ste radili. Šta su stvari koje su tebe prostorno negde zanimale, mimo onoga što je svako od nas prošlo jer je kurikulum u osnovnoj školi takav. 

Karolina Herbut: Da, da. Pa prvo, bilo mi je simpatično kad si rekao, znaš da treba da budeš u dobrim odnosima naravno sa komšijama, a što je još jako zanimljivije u našem slučaju, pošto meni su sve komšije rođaci, Tetka, brat od tetke i tako dalje, tako da. Ali tu postoje i neki jako lepi rituali vezani za to. I da, ima veze to isto sa selom. Čini mi se da je to nešto što sam baš i u poslovni svet povela sa sobom, a to je reputacija. Ti na selu veoma teško možeš da budeš, ne znam sad kako da, koliko da koristim te reči, ali kreten. Jel’ da. Jer ako budeš kreten, to će se veoma brzo pročuti. A ti u velikom gradu- 

Ivan Minić: I bićeš odbačen.

Karolina Herbut: Da, da. I prosto. I pročuće se ako se može računati na tebe, pročuće se. Mislim, nije to. Jel’ da, ranije bilo. Mislim, kad ljudi pitaju iz koje si porodice, sve to nekako je imalo svoje. Tako da to ima veze nekako sa selom. Naravno, to ima svoje i mane, zato što sve što se čuje, što nije istina. Ali opet, nekako, mislim da ti odnosi se grade drugačije i podrška se mnogo lakše. Otvoriš se za to da se povežeš sa ljudima. Ali mislim da ono što sam ja videla, recimo u Malom Iđošu, mislim da je kasnije zapravo moj prvi neki ozbiljni poslodavac, vlasnik firme, mi je puno uticao da nekako razvijem. što mislim da čini mi se da nisam ponela sa sobom. Pitanje je da li to i u gradu ljudi ponesu sa sobom, apropos motivacije generalno, da se zauzmeš za sebe. Zato što na jako puno mesta ti dobiješ odgovor kao “ne”. Ne može, da li može ovako, ne može. Pogotovo na našim prostorima je to neki defaultni odgovor, na šalteru, “ne, fali ti ovo”. “Hoćeš nešto da menjaš, ne može, to smo uvek ovako radili”. Tako da je to nešto što je meni generalno jedan od najvećih lekcija bilo kroz život, da kad sam od vlasnika firme dobila, u kojoj sam radila, dobila stalnu podršku da ne prihvatam to što se prvo kaže, nego da tražim rešenja. On je imao veoma dobru rečenicu koju ja uvek kad mi je teško ponavljam sebi, a to je bila “Daj šansu drugima da ti kažu ne”. I to je bukvalno kada obrneš taj krug da ti znaš da većina ljudi će ti reći ne. Ali ti zaista već u šali sebi polaziš od toga “Ja dajem šansu drugima”. Dakle, ja umesto da. jer zaista ti deset puta kad dobiješ ne veoma je lak zaključak da će i na 11. mestu da ti bude odgovor ne. A ti ako prilaziš sa tom mišlju daću šansu da mi kažu ne, onda će to biti zapravo nešto što možeš da hendluješ kroz život. Zato što imaš osećaj da je ipak nešto u tvojoj ruci. I sad razmišljam šta si me zapravo pitao oko podrške. 

Ivan Minić: Kako je to prosto bilo u tom okruženju, znaš, kako postoje ta neka interesovanja koja imaš, okej, mi smo generacija koja suštinski je taj neki formativni period preživela pre interneta. Okej, došlo je internet u naše živote dovoljno rano i sve, ali nismo bili, nismo sa devet godina imali mogućnost da na tri klika dođemo do svega što nas zanima na svetu. Nego smo morali da se borimo za svaku informaciju o nečemu što nam je bitno. 

Karolina Herbut: Upravo, recimo nešto što je mene formiralo, rekla bih da me formiralo, da trenirala sam karate, a posle sam trenirala deset godina rukomet, polu profesionalno . Kad sam već stigla do fakulteta, shvatila sam da tu negde treba da odlučim ili ću zaista mnogo ozbiljnije tome da se posvetim ili će mi fakultet biti neki veći fokus. Međutim, rukomet kao timski sport mislim da je meni baš puno značio, baš zbog tog nekog građenja, toga da ti kroz sport stvarno naučiš, nije sad nikakva mudrolija, da shvatiš da, pogotovo ja sam bila golmanka, pa dobijaš gol, pa možda nešto odbraniš i slično, ali ideš dalje. Nekad je, ali da, odbraniš, nekad uprkos tome što si dobila dosta golova, tvoja ekipa je dala više, pa ste pobedili, pa izgubite, idete dalje i tako to. Mislim da je nešto što me je formiralo dosta da istrajavam u životu i posle, i u poslu i u preduzetništvu. A kasnije šta me je još formiralo, mislim da su to bila prosto različiti ti kontakti, a što se tiče i posla kojim se danas bavim, finansijska pismenost, Mislim da je to bilo ta neka činjenica da koliko ljudi nekad ne preduzmu nešto za sebe, zato što ih sistem ili generalno tako nauče da to nije ok da pitaju, da ljudi pomisle da su glupi ako pitaju. A pogotovo taj moment što polazim iz manje sredine i gde su ljudi imali jezičke barijere, me je nekako podstaklo da, i to mislim da me je dosta formiralo, da sam uvek htela da radim nešto gde ću da podržim druge. I to vremenom se menjalo, zato što prvo sam jedno vreme čak kratko se bavila novinarstvom, pisala sam neke tekstove. Tada sam se jako zanimala za ljudske resurse. To je bilo tek tad u povoju. Tada je na našim prostorima možda bilo dve knjige na tu temu i kad sam pisala i master rad. A kasnije sam negde, a to je bilo u prethodnim godinama, kad sam, recimo, otkrila coaching koji je generalno mnogima zbog live coachinga čak možda ima negativan prizvuk, ali kad sam ja i baš mi je drago da sam kroz određenu ekipu ovde u Beogradu istražila tu oblast, zato što stvarno sam videla koliko to znači kada ti nekome, nije samo da ga savetuješ, sad kao što je i finansijsko savetovanje ili edukacija, nego zaista kada je kroz određene tehnike i kad recimo i coaching koristiš, kada ti zapravo pomogneš nekom da osvesti svoje mogućnosti i da ne bude to da ti samo daš možda i neka gotova rešenja, nego i taj momenat da podržiš druge, da oni sami vide da imaju kapacitet. I tako da ove su neke stvari ovako bile, onako u kraćem nekom momentu koje su me i formirale. Sad sam se setila inače nečega što je bio je bio jedan od mojih prvih, tako da kažem, poduhvata kad sam bila na fakultetu, a uvek sam volela da se bavim organizacijom. I čini mi se da isto kada, a pogotovo još kada si žena, nekako taj deo da ti organizuješ možda nije toliko i još u manjim sredinama i patrijarhalnim sredinama, mada mislim da opet Vojvodina jeste možda tu malo otvorenija, ali uprkos tome ipak ono to da organizuješ, ja sam- to čak sam od nekih bliskih ljudi nekad čula kao opet nešto organizuješ. I to nekako je jako čudno kada zapravo ti povežeš kao da je to nešto negativno, a zapravo je to neka dobra stvar koji tebi prirodno ide. Ali jedan od prvih stvari koje sam nekako poželela da organizujem i da povežem u to vreme šta sam volela, u to vreme sam slušala metal muziku na početku fakulteta i onda sam odlučila da organizujem metal koncert u Malom Iđošu u diskoteci. I bilo je, bila je jako zapravo kvalitetna, kvalitetan bend Tales of Dark sa Devojka ima fantastičan glas i onda sam odlučila da- I to je kada nekako neke svoje ljubavi i svoje neke veštine povežeš i ja sam bila upoznala ima da ih dovedemo Mali Iđoš i da napravimo koncert za sebe. I tako da sam stupila u kontakt sa njima, dogovorila. Ja nisam znala da je. Meni je bilo logično da sada treba neki honorar da bude za to i u to vreme smo mi dogovorili 100 evra, onda plus njima dve gajbe piva, organizovala sam ovaj im kombi iz Novog Sada, a iz susednih sela, pošto uglavnom su i iz susednih mesta stalno dolazili, uvek su bile neke rock, punk i metal svirke, i onda sam svugde išla da napravila sam plakat, lepila sam plakate i organizovala sam bus da mogu ljudi da dođu na taj koncert. I na kraju mislim da je bilo nekih 150 osoba. Ja sam koju hiljadu dinara bila u minusu na kraju. Ali čak i bend je bio ok, zato što su malo mi vratili, tako da nisam bila toliko u minusu, ali svakako mi je to ostalo nekako u nekom lepom sećanju kao možda prvi samostalni poduhvat. 

PRVI UTISCI NA FAKULTETU

Ivan Minić: E, dobro, naravno, svaki put kada želiš nešto tako da napraviš, kad uspeš, pa makar i po cenu toga da si, ono, u minusu finansijski, dokle god to nije strašno, to je i dalje jedna divna stvar koju si radila. Što se tiče fakulteta, ok, imala si taj moment da je to prelazak u drugu sredinu, da je to sad prelazak u jedan drugi sistem obrazovanja suštinski jer menja se jezik i ok, sa jedne strane mnogo je ozbiljnije sve nego što je kroz ovo osnovno školsko i srednjoškolsko obrazovanje. Kako je to izgledalo kad si došla na fakultet. Si znala šta te tamo očekuje i šta su bilo neke, da kažem, pozitivne stvari, nešto što te pozitivno iznenadilo, u šta si se možda malo i razočarala od nekih predmeta oblasti sa kojima si se susrela. 

Karolina Herbut: Pa što se tiče fakulteta, ja mislim da zapravo mi u tim godinama teško da baš jasno znamo šta mi hoćemo. Više mi je to intuitivno zanimljivo da neke oblasti koje sam odabrala, da zaista jesu imali veze sa mojim interesovanjima, ali mislim da to nije bilo baš toliko direktno. Mislim da je to možda više bila polu i slučajnost, to što se poklopilo, kao što sam tu pomenula, da sam upisala na kraju inženjerski menadžment i inače i kao mala, kao što si to pitanje isto pitao i tu sam razne odgovore dala, Ja sam od uvek isto videla sebe u tome da vodim neku firmu. Tako da, vajda je to polazilo od toga što sam sa mojima išla na pijacu i sl. I onda sam nekako, taj deo mi nije bio stran i tako da zapravo sam se ja na studijama inženjerskog menadžmenta baš pronašla. Tu je ideja fakulteta inače bila da tu školu je prve generacije menadžerskog organizacionog kadra, a da opet to bude vezano sa idejom da to budu menadžeri za firme koje imaju proizvodne programe. Tako da, smo imali neke zanimljive predmete. Ja se sećam kad sam učila kako se cementira naftna bušotina. I tako da, mislim da bi mi danas bilo možda zanimljivije još da to pročitam. Zapravo bih sad volela taj fakultet iznova da prođem, jer mislim da bi to bilo potpuno drugačije, ali mislim da sam samo zapravo tamo shvatila da neke stvari su potpuno drugačije nego što sam ja očekivala, ali zapravo sam otkrila stvari koje mene zanimaju. Ono u šta sam se nije- ne mogu baš da kažem da sam se razočarala, nego sam videla razliku da nekako nisam imala osećaj da ja mogu da se uklopim u neke grupe koje mene jesu privlačile, neke organizacije koji su išli upravo i, na primer, na neka putovanja inostranska, pa neka case study takmičenja i slično. I tu sam ja imala osećaj da sam ja mnogo drugačija. i kao da ja polazim iz neke, iz drugog sveta i da ja ne mogu tu da se nađem. I tako da je mene to generalno obeshrabrilo i imala sam ja neki pokušaj da se tu uključim, ali baš sam imala osećaj da nisam kliknula sa ljudima i samo se nekako potvrdilo to da sam se osetila kao tu crna ovca u toj sredini. Mada to se je dešavalo meni i kasnije kroz život, zato što taj neki moment da sam se školovala u biznis sferi i da mene biznis generalno kao takav uvek zanimao, a sa druge strane, ta moja strana koja upravo je i jaka i koja želi da radi sa ljudima i da bude društveno korisna. i redovno sam imala te situacije da, da, da, na primer, recimo u nekom krugu sa ljudi koji su iz civilnog sektora, koji kreću da mi kažu da sam ja kapitalista. A onda kad sam u ovom nekom drugom krugu ljudi koji su u biznisu, onda njima deluješ, znaš kao “ja, aj ti si previše meka, brineš tu nekako”, Kad sam bila direktorka firme i vodila lanac menjačnica i onda ta briga, na primer, o ljudima i o svemu tome i onda ispadaš sa druge strane kao sad, opet da tu- tako da nekako- 

PRVA ZAPOSLENJA

Ivan Minić: Ništa, znam tačno taj osećaj. Mislim, nisam studirao na taj način, studirao sam kasnije u životu, nisam sa svojom generacijom i onda nisam prošla te studenske organizacije i sl. Prošla sam ih kad su me zvali da predajem na njihovim događajima. Ali znam dosta dece koja su kroz to sve prošla i u Beogradu, naravno ti AISEC i AIESEC-ovi i sl. su bili “where the cool kids are”. Što suštinski, nemam neki problem s tim, to je sve u redu, ali ono što sa čime sam ja imao jako veliki problem je što ti onda malo kako saznaš i shvatiš kako funkcioniše život, sve to oko tebe, posao i sve, u tim organizacijama vidiš sve one falinke koje vidiš u preduzećima. U smislu da se oni ljudi dogovaraju na varijantu ko kome odgovara za šta, a ne ko je sposoban da to uradi. I tebi dođe osoba koja je, ne znam, komunikacioni menadžer za neku od organizacija na nekom od velikih fakulteta, koja ne ume da komunicira. Ali ona dobra sa glavnim menadžerom za tu godinu, i to ono, kao najbolji drugari, i evo tebi komunikacija. Aha, ste se razmišljali. Mislim sad ono, ste se razmišljali, pošto je to neko ko nije mutav i ne prepadne se, i ne ume da iskomunicira zašto je došao i šta vam mu treba. Ali dobro, to je nekako tako. Ovo što jeste dobro prethodnih godina je što su i ova čudna deca skapirala da su super i da mogu da naprave svoje organizacije koje su manje, ali su fokusirane na neke stvari, pa i njima ok, da imaju i neku sekciju i neke svoje interne događaje, i da, nije glamurozno i masovno kao što su ovi, ali je i dalje lepo. tako da razumem tačno taj osećaj, a i taj moment da budeš neshvaćen. Znaš, ja sam istovremeno totalni kapitalista i iz ugla trulih kapitalista prokleti levičar. A ja sam sve samo, nisam prokleti levičar, a nisam ni truli kapitalist. Ali ok, svako to gleda onako kako njemu odgovara. Inženjerski menadžment je mnogo lep smer. Ja sam ga završio. Ovo je do duše, završio sam ga u poznim godinama, ali ja sam ga završio zato što je suštinski to ono čime sam se bavio. Menadžment u tehnologiji, menadžment u zašto je taj smer toliko dobar, zato što ti imaš tehnološko znanje da možeš da komuniciraš sa inženjerima, i svim tehnolozima i svim ostalima, a imaš dovoljno i mekih veština i menadžment znanja da možeš da upravljaš time na efikasan način. Iako, inženjeri u nekim slučajevima mogu jako lepo da upravljaju jedni drugima i sve, ali ne uvek. I vrlo često tu dolazi do kleševa ako treba da sarađuju i međusobno, a posebno ako treba da sarađuju sa drugim departmentima, sa prodajom, marketingom i sve ostalo, jer naravno, svaki inženjer smatra da je marketing i prodaja to beskorisno. Naravno. Mi smo to napravili, šta ćete vi sad tu, vi samo smetate. Kako je došlo do prvog posla koji si radila. Jako dobro pitanje. 

Karolina Herbut: Jako dobro pitanje. Ja se nikad nisam na neki klasičan način zaposlila. Nisam baš neka osoba koja dobro prolazi na skrininzima i na intervjuvima. Prvi neki posao sam praktično dok sam završavala master iz infostudove Baze, sad Inspira, je l’ da. Baze me je kontaktirao iz jedne švajcarske kompanije koji je u Novom Sadu, isto ima sedište, i tu čovek koji će mi posle biti direktni nadređeni i onda sam tu krenula da radim u nekoj administraciji. I posle tri meseca ja sam imala osećaj kao “dobro, šta sad ima još da se radi tu da učim još nešto.” I to je bio moment kad sam ja zapravo bila jako, ja sam bila zaljubljena tad u ljuske resurse. i ja sam svima pričala o motivaciji zaposlenim, kako ljudima može da bude bolje, kako da biznis i ljudi nađe neki zajednički jezik. I toliko sam o tome pričala da je to zapravo došlo do oca, dakle moja drugarica je pričala čak o tome njenim kolegama na fakultetu dramskih umetnosti. I onda jedna devojka, njen otac je imao zapravo firmu koja je prodaje treninge firmama. E, takva osoba, meni sad neko treba ko voli taj deo kao learning development, tada se još nije tako baš zvalo, nego obuke samo. I on meni ponudi bukvalno samo nešto, veoma malo veću platu nego što sam ja imala, a ja sam, jel’ da, radila u Novom Sadu, a ovo je bilo u Beogradu, što sam ja već uveliko želela, jer to je možda neki moment koji nisam pomenula apropos tog snalaženja u gradu, da sam. Ja nekako shvatila već u Malom Iđošu da mene privlači grad. Bez obzira što ja nisam znala šta zapravo grad predstavlja, posle na fakultetu se to potvrdilo i u Novom Sadu kad sam, ja bi studirala i kad sam krenula da radim, ja sam shvatila da je to. Ja sam to doživela tad kao malo veće okruženje, jer osoba koju ne poznajem, ja shvatim da sretnem na stanici, prepoznam u centru, pa u klubu, pa u supermarketu. Ja sam imala osećaj da je Novi Sad mali. I baš sam imala-

Ivan Minić: Kao međufaza. 

Karolina Herbut: Da. I baš sam imala veoma veliku želju da pređem za Beograd i još zbog jednog razloga takođe, jer što koja god neka konferencija ili nešto što je bilo i vezano za ljudski resurs, i nešto vezano za biznis, u to vreme samo bilo u Beogradu. I tako da, kada mi je ponuđena opcija da ja iole dođem u kontakt sa ljudskim resursima, ja sam to prihvatila i prešla sam. Dala sam otkaz, posle tri meseca. To je cela moja familija, To je bilo napuštaš švajcarsku kompaniju, jesi ti luda, gde ideš. I ja sam se tad preselila u Mladenovac. Na tom poslu bila sam nepunih meseci po dana zbog nesporazuma sa vlasnikom i tako ja praktično, taman kad sam završila master studije i krenula. Naravno, sad tu dolazi celo okruženje, pa jesmo ti rekli i ostalo. I ja u Mladenovac su tako ostala bez posla. Ja jesam imala dobre rezultate i tokom fakulteta u osnovnoj srednji i sam bila u Vukovac. Čak sam i onda već krenula, završavala sam jedan master tako što sam krenula da nešto radim. I to je famozni period 2007. na 2008. kada sam ja zapravo krenula da šaljem prijave. Držim i dan-danas taj list, 144 prijava je tu, sam zapisala. Od toga sam na četiri pozvana, ni na jedan nisam prošla. ali šta je to dovelo što sam ja prešla u Moj Novac. Ja sam tad u to vreme, kad se razvijao i Facebook, jedna mađarska ekipa je razvijala mađarsku društvenu mrežu IVIV. 

Ivan Minić: Znam ljude. 

Karolina Herbut: I ja sam bila registrovana IVIV-u sa Beogradu. I ja tamo dobijem poruku i Inbox, mi planiramo da otvorimo  firmu u Beogradu, da li bih bila zainteresovana za sastanak. Ja koja tad već osam meseci tražim posao i nigde se nisam pomakla. Tad sam ja inače krenula da se bavim novinarstvom, da pišem o ljudskim resursima, čak sam smislila neki website o ljudskim resursima da popunim vreme. Blogove sam krenula da pišem, tako sam popunjavala vreme. I, Elem, jedva ja dočekam i naravno ja mislim da su oni imali samo mene kao kandidata i tako da smo se mi tu našli. Pozicija je bila office manager i oni su tad krenuli, Exclusive Change je firma, to je lanac menjačnica, danas nije samo menjačnica nego finansijske usluge i plati Promet Western Union i tako dalje. i žele da razvijaju lance, menjačnica u Srbiji. Office manageru odlično, meni je zapravo bilo šta da si ponudio, bilo bi odlično. Ja sam inače čak konkurisala u McDonaldsu i tamo su me odbili. Tako da, u svakom slučaju je u tom momentu krenula sam, ja sam za četiri meseca i to je, s obzirom na to da vlasnik je dolazio, koji je dolazio svake nedelje u Srbiji. Ja sam tad sa njima prošla ceo taj proces osnivanja firme, još kad je to strana firma, osnivač strana firma, strani i onda tako ideš u pet krugova unazad. Vidiš neke specifičnosti, ali to je. Ja tada sa 24 godina sam upala u jedno takvo iskustvo koje mene mnogo formiralo, sa osnivačima, otvaram firmu u finansijskom sektoru koji je dosta regulisan i pogotovo oni koji dolaze iz Evropske unije tada i misle da su neki zakoni liberalni kod nas, tu nailaziš na veoma puno stvari koje, kako to ne može, pa to je normalno i ovde i ovde, shvatiš da ovde to nije, ne funkcioniše tako. I tako da, i stalno je, kažem, vlasnik firme je dolazio na nedeljnom nivou i ja sam tu uz njega prosto ulazila u taj posao, ali s obzirom da sam ja bila tu, zapravo sve sam ja radila. I posle par meseci ja shvatam da sam stalno kočena u tome da nešto završim, zato što čekam njegov potpis. i ja njemu predlažem da me imenuje za zastupnika firme i za zamenika direktora, tako da sam ja posle četiri meseca bila zamenik direktora i posle sam bila direktorka firme tu. I to je zaista. smo imali jako puno divnih projekata, praktično to je. Ja kada i u Sibiju pokušavam to da sabijem, zato što stvarno od toga da otvaramo, tražimo lokacije saradnja sa tržnim centrima. Jer uglavnom je fokus bio na tome da u tržnim centrima otvaramo menjačnice i da radimo sa širim maržama i da te menjačnice budu malo vizualno lepše. Tako da i onda je to bio bukvalno. Ja nisam ni shvatila, ali sam ja u prvi godinu dana zaposlila 60 ljudi, otvorila 15 menjačica od Kraljeva, Niša do Subotice. Kasnije, mislim da je to inako, kažem da ako smo mi sa ekipom od pet ljudi otvorili tri, to je bio too much. A ja stvarno ne znam kako sam ja to sam sa jednu godinu. I onda sećam se tog momenta, inače, kada je prošlo nekih godinu i po dana i kada smo imali već 60 i nešto zaposlenih, ja sam razmišljala kao pa Karolina, pa ti radiš ljudske resurse. Pa ti si. pa jeste, pa ova sistematizacija što ste pisali, ovi ugovori, pa pravilnik, pa. pa da, pa to su ova. ovaj, oglasi za posao, pa ovi intervjui, pa ove situacije sa kojima se srećeš i onda ti zapravo svatiš koliko ti- i onda sam naravno svatila da volim, naravno, ljudske resurse, ali još volim kada vidim i još šire celu, ceo sistem i firmu i onda sam tu imala zaista priliku da sa njima uvodimo nove usluge. Dakle, kada još nije krenuo recimo platni promet, plaćanje računa u menjačnicama, što je nekim kasnim zakonima bilo, znači mi smo osnovali udruženje menjača, pa sam bila predsednica tog udruženja gde je to saradnja sa Narodnom bankom i drugim regulatorima, da neke malo liberalnije zakone preslikaš i da pokušaš da zapravo, da bude ovde isto firmama malo lakše, da neke stvari mogu da urade. Tako da je to bio isto veoma. To je period kad sam čak pomislila da upišem Pravni fakultet. Jer sam se našla u tome, u tom tumačenju propisa i u tome da stalno opišem neke inicijative za izmenu ili za to. I to je jako zanimljivo kad ti shvatiš da, na primer, u to vreme menjačnice su radile na jedan način. Dok sam čitala propise, ja shvatim da propisi zapravo nešto drugo kažu. I ja tu pričam sa vlasnikom i mu kaže “pa da, sad kad kažeš, to je tačno da je to tako” i mi kad smo krenuli prvo su hteli da nas kazne. I to je jako zanimljivo kad vidiš da neki sistem po defaultu funkcioniše po nečemu kako su svi navikli. Sad možda da ne preciziram oko toga o čemu je bilo, ali zapravo je trebalo jedno tri godine da čak i kontrolni organi pređu na drugi način kontrole, ali to je neki moment gde ti vidiš zapravo da neke stvari jesu moguće. Jako puno sam radila sa bankama, s obzirom da menjačnice kada otkupljuju valute, oni zapravo prvo moraju da imaju ugovor sa bankom, jer menjačnice moraju čak po zakonu da predaju 80%. Je to u to vreme tako bilo. Ne znam da li se sad u prethodnim i u ovim godinama nešto drastično tu menjalo, ali čak ne možeš da ne predaš, znači ti moraš da prodaš banci, valutu koja ti je ostala. I tako da je čak u saradnji sa bankama je tu do- sam imala priliku da radim na puno izmena nekih procedura. Dakle, to je bilo defaultno isto da svaka menjačnica ispod miške nosi pare u banku. Što je za kompaniju koju sam ja vodila bilo nezamislivo da zaposleni nosi i šeta tu sa 10, 20, 50 hiljada evra. Prvo i sa strane sigurnosti, a ima naravno sa tu i drugih nekih još razloga. I onda dok ti kreneš da razvijaš taj sistem, da kao. Sad je se pojavila neki sistem menjačnice  koji odjednom traži od banke da ona može da preda pare preko ovih servisa kao G4S i ostali koji transportuju novac, a da zapravo, i a da u tom nekom procesu ne bude osoba lično na kraju tamo u banci. A da čak osoba ta ne bude ni potpisnik na depo kartonu. A to kasnije je bilo još zabavnije, suprotno kada je krenuo Western Union, pa je kad je trebalo još da se podigne novac. Kako da se podigne novac, a da neko nije bio potpisnik. I zapravo ti procesi da ti istražiš i da nađeš način i da kroz saradnju sa bankama dođeš do toga da nađeš za to rešenje, jer na kraju mi jesmo našli rešenje i ja sam baš jako srećna što sam čak i u bankama naišla neke kontakte koji su i oni svoj sistem koliko god je da je to čudno, ali jesu određene banke prilagodile deo sistema, što ja mislim da je na kraju i za ceo sektor malo posle uticao da može drugačije da radi. 

OPIRANJE IZMENAMA

Ivan Minić: Znaš šta, mislim, postoji tu jedna stvar koja je onako posebno interesantna meni sa strane. Taj tajming je vrlo, vrlo zanimljiv. To je tajming u kome, u suštini, da kažemo, i ta priča sa shopping mall-ovima postaje ozbiljna. pre toga se otvorio poneki, ali tad to već počinje da biva uobičajen način na koji se nekakva zahtevnija trgovina obavlja ovde. Druga stvar, mi pričamo o periodu, da kažemo, još uvek nekog poleta i nade da će ovde biti normalno, pre krize i kada je prvi talas krize, on je 2008. udario, Ali pričamo o industriji u kojoj menjačnice postoje od 90-ih, ali velika većina njih je ili pojedinačna sa vlasnikom koji ima jednu, dve, možda tri na Novom Beogradu i to je, otprilike, to u suštini sistema tog tipa nema, a posebno nema sistema koji kao franšiza suštinski donose sa sobom ceo know-how i nekakve standarde. koji je ok, moraju da se prilagode lokalnom, ali ako to radi u Mađarskoj, onda vrlo verovatno to prilagođavanje neće da bude preterano teško. Ako funkcioniše u Hrvatskoj, to znači da je vrlo verovatno dobar deo onih zakona koji se kod nas 30 godina nisu menjali pa su ostali od Jugoslavije, verovatno je prilagođeno već na te zakone jer su oni isti ili slični u Hrvatskoj. I postoji dosta nekih, nazovimo to, olakšica sa te strane, ali suštinski to je prvi sistem koji je došao. To je kao kada u gradu u kom ima jako puno fast foodov-a i svi prave dobre pljeskavice, dođe McDonald’s. McDonald’s promeni tektonski taj landscape, a posebno ako sprovedeš neki standard koji u suštini, zato što si na mestima na kojima se okuplja dosta ljudi pa su oni izloženi tome, prvo brzo postanu očekivanje. Da ti kad dođeš u menjačnicu, treba da imaš sve informacije transparentne tu, da to treba da bude pristojno, da su te ljudi iza stakla, da ta transakcija je transparentna, u smislu dobiješ obračun, dobiješ sve ono što pre toga mogao si i da dobiješ, a mogao si i da ne dobiješ, zavisi sad kako se u tom trenutku dogovorite. Je li postao neki otpor, pošto ste pravili i udruženje i sve. Jel postojao neki otpor onih koji to rade mnogo duže i oni su samim tim najpametniji i sve što uz to ide. 

Karolina Herbut: Naravno. Pre svega, jel’ da kada pokrećeš udruženje, jel’ da udruženje, to je osnovni problem, jel’ da da i kad ideš ka regulatorima, pogotovo u ovom, sad da ne pričamo u drugom vrstu udruženja, kada zastupaš neku društvenu misiju ili ne, nešto drugo, ali ovako recimo kada ideš zaista kao profesionalno udruženje koje želi da ukaže na neka ograničenja u zakonu i zaista iz najbolje neke namere želiš da predočiš taj inostrani know-how. Prvo, kod domaće industrije, Kad smo prvo. Ja se sećam mog prvog- Prvih jedan od- Možda da krenemo od toga. To je najbolji, Ivane. Da kažem kako je vlasnik firme, kad smo imali prve razgovore, on je rekao “Vidi Karolina, mi sad otvaramo”, to je bilo na uglu prva menjačnica i jako dugo i naše sedište, Beogradska, u Novog globa i sa Kralja Aleksandra, tu gde je Pravni fakultet osam. On je rekao “Mi smo istraživali tržište, hteli smo i ranije da dođemo u Srbiju, rekli su nam da nije pogodno kao područje, još, znaš kako, čisto da znaš, može svašta da se desi, može neko možda da i baci neku bombu ili to”. i ja sad znaš, a ja tad izašla negde sa fakulteta, krenem i ja, i on kad je meni krenuo da priča zapravo o tome na koje načine se pljačkaju menjačnice, na koji način, znači nije mi bilo dobro jedno vreme. Inače, ja sam imala ogreban auto tu u ulici i sad znaš ti stvarno polaziš od toga. Zapravo, ja se sećam kako je komšija koji je na pet koraka od nas tu u Beogradskoj bio, koji je me ovako gledao svaki dan i. Znači, imali smo potpuno drugi model poslovanja, ali sad da ne uđem u to, ali generalno jel’ da ti prvo kao neko ko dolazi iz kao kompanija koja prosto oni tebe vide kao stranca, sad ti dolaziš tu da nešto pametuješ. A sa druge strane, tako da je tu trebalo jako puno vremena da, mislim, kad prođe već dosta godina, mislim da je to bilo možda posle nekih četiri godine, kada smo došli do toga da možemo da pričamo sa nekim ljudima tu, da mi shvatimo da imamo neke iste probleme i da bi trebali da se udružimo. Onda dođeš do sledećeg, sledeća dva, tri problema, da interesi malih menjačnica  i velikih sistema, pošto ima i u Srbiji i nekih većih sistema, i oni su se tek razvijali još posle, ali su potpuno drugačije. I sad to je isto pitanje i sa strane, mali ne žele nikakav korak ni da naprave, uglavnom, i najbolje je samo da ćutimo da se to bude, da možemo da tako radimo, što ti kažeš, kako god ko radi, ja sad ne imenujem, jel’ da taj deo koje su to možda bile, mislim, određeni deo sistema je upravo pogodovao tome da se tako nastavi, da se tako radi. Sa druge strane, kažem, to je prvo interno, već bio konflikt između samih aktera, pojedinačne menjačnice i sistemi, a većina, opet, ipak menjačnice, mi možemo da posmatramo većinski da su to samo zaposleni ljudi koji ipak nisu sad na birovu, jel da. Nego su otvorili neki, pa nekako tu prolaze. I tako da je pitanje i sa strane, jel da kasnije regulatora, Da li želi da- Jel da na koji način. I koji deo želi da možda i i podrži. 

Ivan Minić: Ali imaš i taj moment da ako ste se udružili, vi da biste bili relevantan sagovornik za drugu stranu, vi morate da pokrivate dobar deo tržišta. To je kao kad se, ne znam-

Karolina Herbut: Upravo. 

Ivan Minić: Udruženje prvoligaša u kome nisu Crvena Zvezda, Partizan, Nema šta da traži. 

Karolina Herbut: Jeste. I sad to je bio jedan od najvećih izazova sa udruženjem kad smo pokretali, zato što to je. Većina menjačnica prosto je polazila od toga da šta će meni to, samo ja da ne talasam i samo ću da sebi navučem kontrolu. I tako da je to uvek i postajalo. Mislim, o tome da ne pričamo da neko plaća neku članarinu. Nama je to prvo i najviše bilo da neko plaća sad tu neku članarinu. Jeste tu sa druge strane što ti kažeš reprezentativnost je upitna. I, ali opet i uprkos tome da možda nemaš tu reprezentativnost, možeš da predložiš stvari, zato što sad možeš da staneš i da kažeš ništa, nećeš pokušati da menjaš. Ipak smo mi došli do određenih aktera i kasnije kad su neki dodatni propisi doneseni i kad su krenuli platne institucije, mi smo išli u proces otvaranja i platne institucije, na kraju smo ipak od toga odustali, ali smo sa drugim platnim institucijama, recimo, pokrenuli zajedničku inicijativu i isto zapravo za neke promene propisa. Tako da je to vremenom nekako došlo do neke tačke, da smo došli do nekih koraka. Rekla bih opet da neke suštinske promene možda nisu nastale, neke jesu, ali suštinske ne. Tako da je tu bilo baš ovo što si pitao, da bilo je dosta baš tu otpora. Mada se sećam baš kad je jedan od vlasnike firme pričao o njegovom putu i iskustvu u Hrvatskoj, gde jako puno puta na predloge inicijative promene propisa su samo dobili odgovor kao “ne”. I moment kada je devizni inspektorat sam u druženju pokucao na vrata kao “hajde da vidimo šta ste onomad ranije rekli”. i bukvalno su skoro sve tačke bile primenjene na određeni način da se unapredi to okruženje. Oni danas mogu, o čemu mi sad možemo da sanjamo, sad da ne uđemo ovim slušaocima, verovatno neće biti toliko zabavno, ali mi ovde i možemo samo određeni broj valuta da kupujemo, koji je ograničeno. Čak Ruska rublja ja ranije nije bila na listi, da mi smo stvarno pričali ajdemo to da dodamo, da se propisi promene, da se to doda. Naravno, o tome da ne pričamo da neki su i tada kupovali rusku rublju, ali ti kao sistem ne možeš, naravno, mislim koji radiš sve po propisima, ti ne možeš da to kupuješ.

O VALUTAMA I KOVANICAMA

Ivan Minić: Mislim, meni je najsmešniji moment bio i skoro sam nešto ponovo video to, kao klinac koji mnogo voleo LED diode i sve ostalo što tu postoji, naravno, ja sam obožavao one table, na kojima ima gomila zastava, valuta i stoje sad kupovni, prodajni, kurs za to sve i sad. Naravno, u nekom trenutku kad si klinac, pre tamo, pre Eura, u periodu kad smo svi bili zaljubljeni u Klaru Šuman, ti znaš da, ne znam, u Austrije je Šiling, u Nemačkoj je marka, u Švajcarskoj je franak, u Francuskoj je franak, ali nije isti. i ne znam, u Italiji je lira i sve ostali su mi bili oni klinci koji kad dođe neka zemlja strana, posmatrate i donese neke novčanice i ti sad gledaš to i fasciniraš se. Neke su stvarno bile prelepe. Jedan dan stvarno vidim da su ono slovenački tolari bili najlepše novčanice koje su napravljene ikad. Ali u onom trenutku kad je došla priča sa eurom, ja sam tad čak bio u Austriji kad je bio taj switch, Bila je ta cela priča da sad kao nisu svi euri isti, nego u zavisnosti od zemlji imaju neke drugačije grafike na sebi, ali je valuta jedinstvena i sve je to tako. I odjednom više ti kad uđeš u menjačnicu, to što stoji neki gulden negde ili nešto tako, sve je to prazno. Ali tabla je ista. Imaš umesto onih 30 valuta koja su stajale ili 20, ti sad imaš ono njih 10 kod kojih sve stoji nula. I kao prošlo je 10 godina, 15 godina te tabla su i dalje bile iste jer ih niko nije menjao. Čak i ono što su novine nekad imale da izdaju kao kursnu listu na kraju, jedno duže vreme su izdavale kursnu listu koja, Mislim, ima neke cifre tu, ali one više ne znače ništa jer taj novac nije u opticaju više. Tako da mi je to potpuno bilo fascinantno. I sećam se čak i za dolare pre 15-ak godina da si ti uredno morao najaviti to banci. Nebitno koliko ti treba, hoćeš da poneseš da imaš nešto keša na putu, Ti moraš to da najaviš banci, ako ti treba više od 500, nema. Nema tu. Znači. 

Karolina Herbut: Znaš, meni je bilo, znaš, jedan od zanimljivih naših koraka apropos toga šta je moguće, šta nije moguće, a šta se radi onako po tome kako smo navikli i šta su nam rekli da ne može, jeste kada smo pričali o tome da krenemo da otkupljujemo kovanice. Evra. I stalno je tu bilo po nekog upita, neko donosi i to. I sad isto smo krenuli od toga da je to dobra prilika, tu može da se i veća provizija stavi i slično. I sad koga god sam pitala od menjačnica i ovih koji odranije posluju u Srbiji, kao “ne, ne, ne može, ne može”. Ok, pitam ja banke sa kojima sarađujemo, “Ne, ne, ne može, ne otkupljuje se”. I ja uzmem, ja propise i sad kreneš, znaš, kako je definisan propis. Može da se otkupi efektiva, ok. Pogledaš definiciju, efektiva je novčanica i kovana. Kovani novaca. Kovani novaca. 

Ivan Minić: Dobro. 

Karolina Herbut: Znači, može. Znači, nije samo novčanica, znači tu je i kovani novac. Pogledam sve propise što se tiče menjačnica, nigde nije isključeno to. Ja kontaktiram naše banke i rekoh, vidite, ovde nigde to nije isključeno. Nije isključeno, znači moguće je. Kao da, ali mi kao banka nećemo da šta će nama kovanice, da nam donosite kovanice. Ja rekoh, dobro, ali ako mi nikad nećemo vama doneti kovanice, zato što možemo da ih prodamo, a čak ako neko neće da proda, ti ćeš prodati samom sebi nekome ko ide u Hrvatsku, Mađarsku negde i. 

Ivan Minić: A mislim i što je najgore da pričamo potpuno otvoreno to nešto što ti treba kad ideš nekako. Da. Ideš kolima, treba ti.

Karolina Herbut:  Pa jeste, i to je upravo taj moment kada ti možeš da povežeš jedno dobro sa drugim. I to je prvo bio taj moment kada, i mi smo to dogovorili sa bankom, da doda u naš ugovor sa tim nekim prećutnim dogovorom da nikad se nije ćemo pojaviti, jer to je upravo strah sad svih tih institucija kao da sad ti se pojaviš. Zato je to problem i da se neke druge valute otkupljuju iz toga, zato što oni gde nema ogromnog profita neće da uđu, a ti si vezan za banke i onda je to neka pat pozicija. Ali, sve u svemu, mi smo došli do toga i onda smo krenuli da otkupljujemo kovanice potpuno legalno. Ja se sećam pre par meseci kad me je baš jedna od menjačnica , Ja sam ostala u dobrim kontaktima sa svima njima, tako da uvek kada mojim prijateljima ili bilo kome treba kurs, onda samo gde je Karolina, to im je ostalo navika. Tako da. I kaže on kao “kako si, kaže, beše, onda sa kovanicama sredila. ” I onda smo tu prolazili. Čak su nedavno me isto pitali da li bih se vratila da vodim udruženje menjača i ja sam bila u pozoru kao “lepo je to, ali. ” 

Ivan Minić: Neka, neka, ne more. 

Karolina Herbut: I kao tu sam, zaista tu sam za podršku oko nekih stvari, ali neke stvari prosto kažeš da ok, želiš svoju energiju i vremena, nešto drugo da. Tako da, kažem, to je meni bilo veoma zanimljivo da vidim i to, kažem sad ovo za kovanicu, sam jednu stvar pomenula, ali tu je bilo baš nekih sto takvih stvari kao ne može, a zapravo može i može legalno, samo. 

Ivan Minić: Sećam se recimo da je i za dolar bila gomila nekih specifičnosti gde si ti kada doneseš dolar mora da ispotpisuješ neke papire zato što on, stare valjda novčanice, nemaju ove sisteme zaštite koje imaju i sve ove nove evropske i svetske valute i onda kao, znaš, ti samo što ne dostavljaš uzorak krvi i urinokulturu uz to što prodaješ dolare. 

Karolina Herbut: Da, pa ja mislim za dolare, ako se sad da možda ne pogrešim, ali koliko se sećam, Nakon su čak u prilikom jedne kontrole čak hteli da nas kazne, jer mi nismo cimali ljude da zapisujemo serijske brojeve, jer u propisima je stajalo da zapravo je ideja zaštite klijenata, da ti kada prodaješ kao menjačnica, tada je to bilo obavezno. I sad svako se navikao da kada otkupljuje, zato isto upisuje i tako. I mi kad smo gledali propise, ja pogledam, pa kod otkupa nije, nego kod prodaje i mi to nismo radili. Kad je došla prva kontrola, kao nepravilnost i onda. I to je sad isto jako škakljivo kada ti treba kontrolnom organom da ukažeš na to da- 

Ivan Minić: Nije baš tako. 

Karolina Herbut: Da nije, da ne grešimo i da, znaš sad, tako da nekako da budeš i autoritet a i da budeš dovoljno nekako i ponizan. 

TRAŽITE BOLJI KURS

Ivan Minić: Jedna stvar koju sam, kao, naučio na teži način, A koja mi je zapravo ispostaviće se da nam je dosta značila posle, jer dosta smo radili sa inostranstvom i bilo je tih transakcija. Ja sam bio, pošto sam ja priučeni, menadžer, preduzetnik i sve ostalo, naravno ne znam ništa kako to ide, valju bu. Prvi put kad mi je kolega rekao, kad sam mu rekao treba razmeniti neki veći iznos eura koje sam primio da ih pretvorim u dinare, da mogu da funkcionišem sa njima, I on mi je rekao “Jesi tražio bolje kurseve.” Ja je rekao “Kako misliš da sam tražio bolje kurseve.” “Pošalješ mail banci i kažeš dajte mi bolje kurseve.” Ja je rekao “Dobra, pošaljem mail banci.” I ne znam, razlika dva dinara u kursu. Ja je rekao “Brate, na 20,000 eura, to je ipak 40,000 dinara, nije beznačajno.” “Ako ništa drugo pokrijete, troškove banke je par meseci da ne razmišljaš o svom tom, jer, hvala Bogu, oni se sad nakarikaju, bude to svakog meseca neka lepa cifra.” I kao “Wow, samo treba da pitaš na za bolji kurs.” Onda su mi rekli u jednom trenutku kao “Nema, pitaš ispod deset hiljada, molim te.” Što je isto okej sve, ali prosto ne znaš da to treba da radiš. 

Karolina Herbut: Pa jeste, to su upravo ti momenti koji su kasnije mene i naveli da krenem u tom pravcu i finansijske edukacije, jer kažem ja sam baš nekako imala tu podršku ovde kroz ovaj posao. Baš uđeš veoma u dubinu bankarskog sistema i regulatornog sistema i ti zapravo shvatiš da nije to ništa komplikovano. Samo treba da kreneš da se time baviš. 

Ivan Minić: Nismo naučeni da nešto znamo. 

Karolina Herbut: Ali ovo što si pomenuo inače za kurs i za količinu, ja se sećam pošto pogotovo prvih godina ja sam stalno radila sa brokerima. i to sad, jel da menjačnice otkupljuju valute, pa onda ti ih prodaješ ono što nisi prodao klijentima, prodaješ banci, si i onda zoveš svoju banku i onda sa brokerom za tu menjačnicu prodajem 10, 20, 50, 100 hiljada. I sad, s obzirom na to da smo imali lanac menjačnica, više od 20 menjačnica, mi smo to, a to su bili po gradovima i mestima, jel da, na različitim mestima menjačnica, i smo to i odvojeno morali da. Ja se sećam kada sam jedna od većih banaka, zovem sad brokera koji naravno njima to, 10,000, 20,000 i on kaže, tačno se sećam toga, kaže “Nisam ti ja trafika.” Ali ja rekao “Da, brate, ali mi smo sad tebi prodali 200,000 eura ukupno.” Ja rekao “A vi možete da napravite sistem da ja tebe”, ja rekao “I meni”, ja rekao “Znaš kako, i meni je uopšte nije zabavno da je rekao za 20 menjačnica te zovem, za po tri valute i još po neke hrk, huf i ostale i da i ti i ja ne pogrešimo. Ja je rekao, možemo da radimo na razvoju sistema, da mi to ukucamo. I zaista mi smo, posle narednih meseci, postigli sa tom bankom da su oni razvijali svoj IT, da mi preko e-bankinga kucamo te stvari, ali to je trebalo da bude. Očigledno i tu je trebalo da dođe do tog momenta da naletiš na neki sistem koji po 20,000-30,000 pravi dilove i da jednom i drugom dođe preko glave da. 

Ivan Minić: Neko mora da se iznervira da bi se nešto promenilo. Kako si. Šta je bio sledeći korak. Kako se tvoja priča sa tvojom karijerom razvijala nakon toga. Prvo, kako si izašla iz te priče, a onda šta si smislila za dalje. Šta su bile dalje aktivnosti. 

Karolina Herbut: Prvi korak je bio posle neke četiri godine kad sam bila tu. I baš sam nekako. Tu sam se baš ohrabrila kao “vao, šta, sva šta može da se uradi, i kako meni ovo dobro ide, organizacija, vođenje firme, sad ću ja svoje. I onda sam sa prijateljicom, koja je grafička dizajnerka, pokrenula svoju prvu firmu, 2011. Prvo još paralelno i onda jer ja bih rekla da sam ovde u ovom sistemu sa menjačnicama baš došla do burnouta. Tad to nisam znala, ali. 

Ivan Minić: Kada se to nije tako zvalo. 

Karolina Herbut: Nije se tako zvalo. Ovo, jeste, nismo imali još reč. 

Ivan Minić: Sine, mi kad smo bili mali nisu još izmislili burnout. 

Karolina Herbut: Jeste, nisu. I tako da, i zapravo pokušavala sam čak da pregovaram i za veću platu, ali sad kad pogledam unazad nije tu ni plata bila poenta. Poenta je bila samo da se ne raspadneš uz sav taj pritisak. I nekako sam, kažem, paralelno pokrenula sa prijateljicom DOO za grafički web dizajn, pošto je ona grafička dizajnerka. I onda je neka osnova bila grafički dizajn, ali i krenuli smo i web. Imala sam ideju za. Tada sam napravila website valuta i aplikaciju valuta sa reprodukcijom novčanica da neko može da vidi kako da pogleda zaštitne elemente, kursevi i slično, da to prati, to se uče sa Narodne banke. I moja ideja bila super da ja tu razvijem ovaj tu valutu, sajt, to je popularno u Srbiji, menjačnice i neke možda banke plaćati oglase i slično. I paralelno sam razvijala sajt CV kreator. CV kreator nikad nije realizovan, ono, programer otišao sa parama, posle dve godine mi je vratio deo. Valuta je sa trećim programerom završena, kad sam ja već sa svojom firmom, ono, bukvalno otišla u likvidaciju. Dakle, kad sam zaista prvi put izašla iz saradnje sa Exclusive Change-om, onda sam, to je bio dogovor kad, to možda i treba da ispričamo, tražila sam veću zaradu i oni su potvrdili. I meni je tu već baš bilo jako teško sa svim tim što sam radila. Imala sam prosto osećaj da i treba toliko da zaradim i da se razumemo. Nije to bila nikakva ogromna suma sad kad pogledam, i sad tu dolazimo do toga da ti neko ko si došao sa sela i sve to, to je sve delovalo, kao puno. I oni su potvrdili kao da okej i posle, a oni već davno tad nisu dolazili u Srbiju jer sam ja sve lično vodila, posle sedam dana su se pojavili kao “hahaha šalili smo se”. Meni samo i ja rekao “wow”, i ja rekoh “dobro”, i ja rekoh “onda dajem otkaz”. I, jel da imala sam, kažem, tu firmu već otvorenu, ali nisam ništa konkretno krenula da razvijem što se tiče prodaje ili tako nečeg. I tu sam još bila mesec dana dok smo se mi rastali i onda sam se fokusirala na razvoju ovih web projekata i na prodaju i usluge grafičkog dizajna i to. To uopšte se nije tako brzo prodavalo i nije se tako brzo razvijalo, pri čemu ja kao podstanarka sa DOO imala sam dva kredita u to vreme i naravno tad kad sam ja ovo, pošto je to bilo neplanirano da ja baš tad to uradim, nisam imala ušteđevinu, tako da sam u to ušla. Jedan korak koji sam tada uradila, pošto nisam imala nikakvu ušteđevinu, da dok sam bila zaposlena, pošto moja pozicija bila dobra, a plata bila okej da dobijem kredit, brzo sam uzela 10,000 EUR kredita, da i ovaj mi traje ovaj koji mesec. Tako da mi je to bio treći kredit. I posle devet meseci, ovi web projekti se nisu razvili dovoljno. Znači, web sajt još nije ni krenuo da radi. Videla sam da ima tu prihoda, ali to je daleko ispod troškova. I zaista sam došla čak do situacije da ja nisam imala, imala sam tačnije 2,000 dinara u novčaniku. I ja se sećam da razmišljam, ok, ja sledeće nedelje već neću imati šta da jedem. Podstanarka sam. Tada sam poslala poruku stanodavcu koji je bio i postao u međuvremenu drugar. A inače smo se preko posla upoznali i rekao ako možeš da sačekaš tri meseca pa da ti za tri meseca dam odmah tri. Kaže ok, nije problem. I ja razmišljam šta ću da uradim. Mislim, ja sam naravno sve vreme razmišljala šta ću da uradim, ali nisam, prosto sam bila nekako paralisana, nisam videla šta mogu da uradim. Da bude veće prodaje što se tiče usluga grafičkog dizajna ili web dizajna. I onda se desio momenat da sam dobila poruku od vlasnika Exclusive Change-a “Da li bi sela da popričamo.” I ja rekla da. I ja sam bila u fazonu “Svatili su da ne mogu bez mene”. Nekako imaš taj neki osećaj da… jer nekako izgubiš u svemu tome osećaj svoje vrednosti jer si tuđu firmu uspešno vodila i onda misliš da će ovo ići i odjednom se suočiš sa surovom realnošću da to tako ne ide. I tako da sam sela sa vlasnicima da popričam i oni su ponudili 40% manju platu nego što sam imala. I to je bio veoma, mislim da je bio jedan od najtežih odluka u mom životu, zato što tu je bilo malo još bockanja na tu temu, jer oni su očigledno isto shvatali da ako ću ja to prihvatiti, da je to neka vrsta situacija u kojoj ja treba da to, moram da to prihvatim. I onda sam tražila par dana samo da razmislim. Ja sam pokušala da se makar, da u pregovorima makar dođemo do toga da se vratim na ranija primanja i onda su rekli kao “ne, ne”. I stvarno sam videla da nema šanse. On je napravio taj korak da je mene posle mog otkaza ipak potražio i pozvao nazad da dalje vodim firmu, ali on je isto postavio, vidim, neki svoj deo “ako ćeš se vratiti, može samo ovako”. I onda sam razmišljala, ok, ajde da možda dođemo do tih nekih pregovora da onda makar obim posla bude drugačije raspoređen i da neke operativni posle više ne budu toliko direktno kod mene. I onda smo tu i postigli taj dogovor sa tim da je jedan od vlasnika da se našali kao “a, ipak bih prihvatio, onda još 20% manje”. I to je bio moment kada, znaš, tvoje dostojanstvo je… Ja sam bila u fazonu, da li da ustanem sa stola da lepo opsujem i da okrenem leđa. A sa druge strane, ja sam razmišljala da ja imam tri kredita i otprilike -16 hiljada evra to tad bilo otprilike i ja rekoh “haha baš dobra šala” i tako smo nastavili da pričamo. Mislim, to je ostalo na toj ponudi inicijalnoj, što su oni rekli. Ono što jeste manja, bila od moje, jel da, prethodne zarade. Ja sam tražila par dana da razmislim, međutim, to je bila možda najduža moja noć, ali ujutru kad sam se probudila, ja sam samo pozvala vlasnika odmah je rekla prihvatam, zato što sam sa sobom presekla jednu stvar, da ja to mogu sad, ja sad mogu da tumačim njihovo ponašanje i te neke stvari kako su oni pristupili, ali sam bila u fazonu, to neka bude na njihovoj karmi, kako su ophodili, ali mogu ovo da posmatram isto kao neku šansu koju je meni ovako na tacni data. I da ja sad ne treba na tržištu da krećem, da tražim neke oglase, da sećaš se malo pre kad sam rekla kako je uglavnom moje traženje posla na standardnom tržištu rada i onda sam bila u fazonu “ovo mogu ja da gledam zaista kao priliku koja je ovako data”. 

Ivan Minić: Kao bukvalno ono way out. 

Karolina Herbut: Jeste.  I rekla sam da ću ja da se sad tu vratim i da maksimalno izvučem iz ove firme i da i od sebe koliko maksimalno mogu da se razvijem, da se njima do toga dođemo. I zaista onda sam bila još skoro pet godina tu. Tu je bio period kad smo išli u pravcu da uvodimo nove usluge, platni promet, Western Union, isto ka platnoj instituciji. Tad smo mnogo više radili već sa udruženjem menjača, tako da i zaista je firma došla do tog nekog momenta. I mene je krenulo, čim sam inače ja vratila svoje dugove, je izašla iz tog momenta, dakle, to se, dakle, bukvalno desio momentu kad sam ja imala dve hiljade dinara u novčaniku, desio se taj poziv, to ja ne znam kakav ono univerzum treba da bude ili šta, ali ja sam zapravo krenula jer da za par nedelja da radim, onda sam sve regulisala što se tiče ovih… Mislim, zapravo nisam ja nikad, ni u jednom momentu došla u situaciju da ne mogu nešto da platim. Samo sam mislila da će se to tad upravo desiti, ali se desila ova situacija koja je to rešila. I neki, mislim, godinu dana mi je trebalo dok sam i sve kredite i sve to na kraju vratila. Onda sam opet osetila kako me vuče preduzetništvo. Znači čim sam ja došla na neku… 

Ivan Minić: Prodisala. 

Karolina Herbut: Prodisala. Ja sam shvatila da mene opet vuče da nešto i onda sam krenula sa blogom Finansijski saveti 2014. godine. Ali, bukvalno, narednih godina, kako kažem, sa firmom svom, ja sam već videla da ja tu zaista sve imam u malom prstu, sve mi to. Ja sam stvarno sve što sam radila sa njima baš volela da radim, jer to je strava kad direktno sa vlasnicima možeš da radiš i kada imaš. Jer smo mi razvijali in-house softvere, radili sa bankama, sa njihovim softverima takođe i ujedno ceo taj bankarski sistem i transakcije kako idu, znači to je bilo strava da sve imaš, ceo odnos sa zaposlenima i sve to, radni odnosi, sve, sve vidiš i to je divno, ali u jednom momentu dođeš do toga da ti više tu nemaš gde da rasteš. A taj sektor opet, što se tiče platnih usluga, menjačnice, to je dosta ograničeno i ja zaista tu nisam imala sad gde više, šta. i krenulo da me kopka. Ali onaj strah od ranije, ranijeg fejla da to nije bilo profitabilno što sam pokrenula, je mene mnogo kočilo, tako da sam ja bukvalno, mislim da više, kažem tri godine sam ja imala blog pre nego što sam krenula u svoju firmu sa finansijskom edukacijom. Ali još zadnjih nekih godinu dana u firmi ja sam razmišljala dobro da li da odem u inostranstvo pa da razvijam, da negde radim u nekom sličnom sektoru ili bankarskom finansijskom sektoru, da li da u Srbiji promenim možda ne za drugog poslodavca da radim ili nešto svoje. Ali s obzirom da je preduzetništvo, jel da, i to na mene stalno vuklo, onda sam odlučila da na kraju to odaberem i krenula da gradimo taj deo finansijske pismenosti, jer evo baš ovo što sam ispričala iz mog ličnog iskustva, znači ja sve greške koje ne bi trebalo da se naprave, napravila. A ti uspešno vodiš tuđu firmu, znači i nama dva miliona evra je prolazilo, Znači svakog meseca kroz moje ruke. I ti odlično vodiš tuđu firmu, svašta je tu lepo, ali zapravo shvatiš da oko ličnih finansija mi nismo edukovani. Nije stvar samo toga, neke odluke koje sam ja tu pravila i koje su mene koštale kasnije, na primer, po neki, recimo jedan od kredita, Nije bio zato što sam ja to baš tako želela, nego je to bio, recimo, i uticaj okoline i nekih meni bliskih ljudi. Tako da je to nešto bilo što mene kroz vreme navelo da zapravo krenem da sa ovom temom da se veoma aktivno bavim i da pričamo i odnosu prema novcu i o međuljudskim odnosima i sve to, kako to generalno. 

GDE GREŠIMO SA NOVCEM

Ivan Minić: Znaš, ja se sećam iz tog nekog perioda baš detinjstva sa pet, šest godina. Moj deda je bio vojni penzioner i imao je svoj rokovnik u kojem je svaki dan opisivao sve. Znači, ode na pijacu i sve upiše. Šta je kupio, koliko je koštalo, podvuče, sve to sabere. Jedan od razloga zašto sam ja znao da sabiram fantastično pre sedme godine, je što sam ja gledao svaki dan dedu kako sabire. Pa sam mu u nekoj trenutku rekao “Da, ja ću da saberem sve”, pa krenuo, pa onda ja saberem, pa on proveri, pa kad je to počelo da bude tačno u visokom procentu slučajeva, onda kao izgleda da ipak to zna. Ali on je bio prvi u tom mom okruženju koji se na taj način odnosio prema novcu. Bio je vojni penzioner, vrlo imao visok čin u vojsci, dakle, imao odličnu penziju jer nekad su vojni penzioneri zaista bili zaštićeni u tom nekom smislu. Ali on uvek ima ušteđevinu, on je uvek bio tu ono kad treba, ne znam, porodično da se pomogne nešto što je malo veći poduhvat, uvek je on tu da doda nešto. Nije bio neko da će mnogo nešto tu da ponude. Ali neće ni da ignoriše. I meni je to bilo super interesantno, jer, znaš, kad se nešto skapirao, pa krenuli da pričamo, pa kako je on. Ne znam, on ima, znaš, on ima veliki plan, na pet godina se, ne znam, kreći, na ovoliko godine se menja ovo, na onoliko godina se menja ono. Se bavi od time planski, pa ne znam, na selu, sređivanje kuće, sređivanje ovoga, sređivanje onoga. I to je bilo, znaš, prvi put da se ja sretnem sa tim, mislim da je malo ekstremno to što ja radio u tom periodu, ali je bilo interesantno, ja sam bio klinac i mene je to bilo zanimljivo. A posle sam shvatio da zapravo velika većina ljudi, pre nego što sam ja imao svoj nekakav novac, da velika većina ljudi, da imaš ljude u svom okruženju koji imaju mnogo manje prihode nego što imaš ti, i koji žive mnogo bolji život nego što živiš ti. Ne mislim konkretno na moju porodicu, moja porodica je uvek bila vrlo racionalna sa novcima, ali gledaš ljude u svom okruženju i znaš da prijatelji koji imaju ne znam, ćerku koja je u ne znam kom razredu, da imaju više novca na vas polaganju i da svakog meseca na kraju meseca pozajmljuju od tvojih da bi se prekrpili da bi ovo, da bi ono. I onda pokušaš da razumeš zašto. I u taj moment vidiš da su dosta glupe odluke. I kako se to razvije kako prvi put dođeš do svog novca, naravno da ono, kad imaš, ne znam, sedamnaest godina i odrastao si ovde i odrastao si u devedesetih, naravno si željen svega. Naravno si željen svega i to je potpuno u redu. I ja kažem vrati, prve dve godine brate šta god hoćete. Ali onda povucite malo ručnu. i onda počneš da shvataš da  promenilo se mnogo toga. Sada je ulaz u IT mnogo drugačiji, mnogo se više novca vrti na početku, ti kao klinac dođeš do toga i imaš veću platu nego svi u tvojoj kući. Imaš 19 godina i ne znaš ništa kao tele. Ali ok, bilo drugačije u vreme kada sam ja počinjao. I to što je bilo drugačije je značilo da je i dalje bilo teško da dođeš do novca. Sad, mlad si možeš da radiš tri puta više nego što je normalno, pa ćeš doći i do nekog većeg novca. Ali je i dalje teško i kad je teško ti onda ipak to ceniš. Znaš, ceniš koliko si morao da se preznojiš da bi došao do nečega. Mnogo ljudi sada, kako raste standardi i sve ostalo, ima ozbiljne probleme sa upravljanjem svojim finansijama. Imaju te momente da, znaš, ono, iako imaju 5000 eura prihode u kući, ako crkne frižider, to je ogroman problem jer nemaju ništa ušteđeno. 

Karolina Herbut: Apsolutno. 

Ivan Minić: A, ok, mislim, ako imaju 5.000 eura mesečno u kući, onda su to luksuzni problem. Ali ima ljudi koji nemaju tu mogućnost i kod nas obično o finansijama vode računa oni koji nemaju drugog izbora. A i oni su skloni tome da naprave neke greške, ali oni moraju da razmišljaju makar. Oni moraju makar da planiraju nabavku. da će ono dva put mesečno otići u Megamarket da kupe, a neće kupiti u lokalnoj prodavnici jer je razlika solidna. Kako si ti došla do toga da uobličiš šta su te neke informacije koje ljudi treba da dobiju da bi uopšte počeli da razmišljaju o tom. Jer možeš ti njima da pričaš, kad im kažeš finansijska pismenost, to je kao da kažeš broj, nemam pojma, papagaja na Madagaskaru, to ne znači ništa. ali kad im daš neke konkretne parametre i teasere sa kojima mogu da se asociraju, onda počnu da razmišljaju. Ti si većinu toga i mnogo toga si podelila besplatno i kroz anegdotalne stvari, ali i kroz ovako neke malo stručnije stvari. Ali kad počela da razmišljaš, kad si krenula da skiciraš kako bi to trebalo da izgleda, šta su bile prve stvari koje si shvatila da ljudi u tvom okruženju ne kapiraju. 

Karolina Herbut: Prvo ja sam krenula od toga da sam pogledala šta je ono što i u inostranstvu-, pošto kad sam krenula sa ovim, niko u Srbiji sebe u ovom kontekstu nije ni nazvao finansijskim savetnikom. I za mene je jako bilo teško čak da stavim taj naziv pored svog imena, kao Karolina Herbut, finansijska savetnica, kao “Ko si sad ti da budeš finansijska savetnica.” ili tako nešto. ali opet sam shvatala da treba od nekog krenuti, jel da, i treba pre svega dati naziv tome da ljudi sutra znaju, kad nešto googlaju, da i možda i nađu. Krenula sam od toga zapravo i u inostranstvu kakvi su programi koji su vezani za finansijsku pismenost, i zapravo sam pošla, naravno, i od ličnih iskustava, i od toga drugo, u kontaktu sa ljudima, kako sam bila, šta je njima bilo potrebno. Jer, pored toga što sam ja imala tu želju, naravno, da nekako pojednostavim neke termine koje se koriste u finansijama i da ljudima bude lakše bilo što sad od kredita ili investiranja ili slično, To je opet, na kraju krajeva se svodi na to šta je. Znači, ljudi su krenuli, još kad sam radila u Exclusive Change-u, stalno su krenuli da mi se javljaju sa pitanjima u vezi finansija. I onda sam pre svega tako shvatila da neke, neki osnovni pojmovi tu ljudima nisu jasni. I tako da, to što si malo pre pomenuo, planiranje, beleženje, praćenje finansija. To su neke stvari koje dosta građana zapravo ne koristi. Kao što si rekao, koriste oni koji moraju. Onaj ko mora, on će stvarno to raditi, zato što mora. Ali već čim nešto ne moraš baš striktno i kako ipak standard kreće da raste, Zapravo tu kreće dosta toga da se javlja od nekih izdataka koje je upitno, ne volim da koristim reč “potrebno”, zato što nije tu samo bitno da li je tebi nešto potrebno i šta je sad na kraju krajeva dobro raspoređivanje novca. 

Ivan Minić: Naravno, imaš neke stvari koje su ti neophodne, bez kojih ne može, a sve ostalo. Znaš, nije ni poenta da živi život u kome ćeš da se odrekneš svega. 

Karolina Herbut: I ti si u jednom podcastu, gde si gostovao rekao da, ako dobro pamtim, da ti je majka rekla ili neko od rodbine da, kako da budeš dobar čovek i da bi bilo super da da su možda nas usmerili ka tome kako da budemo srećni. 

Ivan Minić: Jeste, majka me usrećila za ceo život. 

Karolina Herbut: I to je meni ostalo baš iz tvog razgovora i mislim da, kad pričamo i o finansijskoj edukaciji i o svemu tome, mislim da je možda jako važno da u tom pravcu razmišljamo kako da mi budemo srećniji sa onim. Mislim, šta je sad dobro raspoređivanje. i ja ću možda reći da ja volim da odem u SPA centar ili da pojedem dobru klopu, ali ću se odreći nečeg drugog. Mislim, pitanje je ko čega želi da se, eventualno kada mora, čega ćeš se odreći da bi nešto drugo sebi priuštio. Zapravo poznavanje sebe i kako da organizujemo naš novac, da mi, da nama novac zapravo služi za to da imamo nekako sreću i bolje želje. 

Ivan Minić: Dobro,  znaš šta, mislim, naravno tu postoji još jedna stvar, a to je da je li svi mi treba da živimo u skladu sa sobom i svojim mogućnostima. To je jedna važna lekcija koju sam ja naučio od jednog od mojih najboljih prijatelja kad sam bio klinac. Taj tek što sam prodao firmu, imam, ono, 20-dve, 20-tri godine, lepo, mlad, pametan, došao do nekog novca. U suštini, znaš, ja sam najbolji na svetu u tom trenutku sedio. I sad, naravno, nikad nisam ni razmišljao o tome pre toga, ali jesam se susretao sa nekim stvarima i sad, kao, vidim sad koji mi se sviđa i kao šta je ovo, to je, ne znam, Konstantin Vacheron ili od MRPG. Dobro, i koliko to košta. Kao 150,000 eura. Šta bi koštao 150,000 eura. Ko bre normalan kupuje. Čovek me gleda i kaže “Nije to skupa”. “Kako misliš da nije skupa.” “Nije skupa, samo nije za tebe”. To je kao ona priča sa jahtom. Ako te zanima koliko košta odražavanje tvoje jahte, ne možeš da priuštiš. To su stvari koje su za ljude koji ima to jednostavno nije stavka. Neko ko ima stotine miliona, za njega je ok da nosi sat od 150,000. Posebno ako voli te stvari. Znaš, ti kada neko kaže, to je problem sa nama, sezonskim IT-evcima koji imamo mnogo godina iskustva i sve. “Meni ne možeš kupiti poklon za rodinu.” Ja sam kupio sve što sam hteo. “Možeš ti meni da kupiš nešto, možeš da mi kupiš neko iskustvo.” “To je najbolja stvar koju možeš da urediš i to najčešće ne košta najviše para.” Ali kao to sad, šta ćeš da mi kupiš. Možeš uvek da mi kupiš novi Apple hardware koji je izašao, zato što ja volim sve što ima jabuku na sebi, osim sata, jer ne želim da nosim još jednu stvar koju moram puniti svaki dan, ali kao u principu nemaš šta da kupiš. I to je užasno teško i frustrirajuće za nekog kome je važno da to skine sa dnevnog reda, da to radi. Ali ja nisam to ispunio sebi za godinu dana. Ja sam to sebi ispunio za 20 godina. I vrlo sam dozirao sve to i nisam dozvoljavao da me te stvari koje želim, koliko god da ih želim, te me u bilo kom trenutku ugroze. Što može da se desi, čak i da paziš može da ti se desi, što se kaže, oklizneš. Ovaj. . . Ali. . . Prateći to što radiš već prilično dugo. Mislim da, ok, ta struktura i to uvođenje ljudi u to da mora da postoji neka struktura, praćenje i sve ostalo, to je ok, ali onaj anegdotalni pristup gde ti na konkretnom primeru nešto pokažeš. Znaš, imam, Znam taj primer, ovaj, tome kursa za odvikavanje, kursa edukacije, šta li je, nema pojma, radionice za odvikavanje od pušenja, koja se u suštini svodi na to da ti dođeš i onda ti napiše, pita te koliko je sedne, napišete tabelu i saberete koliko je to godišnje i, mislim, svaka normalna osoba kad vidi koliko je to godišnje, kaže sebi “pa dobro, možda ostaće mi toliko para i neću da smrdim užasno u ceo život. Neko će opet da kaže “ne vredi, meni je to, prvo mi je gušt” ili ne znam, “to mi je način da se izborim sa stresom”, šta god, kako god. Nemam problem ni sa jednim i sa drugim, ali kao taj apel na raciju, kada vidiš, kada se to sve izmnoži, sabere, to bude zastrašujuće. 

Karolina Herbut: Jeste. 

Ivan Minić: “I koje su te neke stvari kada mi shvatimo da male stvari koje napravimo kao promene, a koje nisu, suštinski to, nemoj sad da kupiš sladoled. Nego za početak, ako ćeš da kupiš sladoled, bar uživaj stvarno u tom sladoledu. Nemoj tu da uradiš uz put, jer ako tu uradiš uz put, ti ćeš uz put da potrošiš mnogo novca ovog meseca i nećeš ni uživati u tom. Svako iskustvo koje ti je značajno, koje ti je važno, znači ja uvek pravim tu paralelu sa dijetom zato što to jeste najbolja paralela. Nije sporno, ako ćeš ti da budeš potpuno svestan i fokusiran na to šta si jeo d tog dana, vrlo verovatno nećeš da nešto preterano preteraš. Možda i hoćeš jedan dan zato što je dan za to, ali mesec dana u proseku ćeš da budeš okej. E isto tako je ako si svestan kroz šta prolaziš. Znaš, skoro smo nešto pričali, pošto jeli naš narod ima i dalje tu potrebu i godinama unazad, da sve stvari na ovom svetu rešava kešom. Znaš, stan se kupuje za keš. Fali mi toliko i toliko keša. Ti sedneš i kažeš, dobro, brate, evo, ti si osoba koja je obrazovana i zna da koristi Excel. Hajde samo da unesemo u Excel. Ti kupuješ nešto što nije tvoj stan, ili možda jeste, nebitno, ali imaš mesečnu rentu koju plaćaš na kraju dana, a kad zamenimo u jednačenju to da ćeš dati neko učešće koje si možda skupio, koštaće te isto, samo što će na kraju ti ostane star. Ali ako uzimaš to kao neku vrstu investicije ili načina da sačuvaš novac, pa, brate, sedi i sračunaj koliko te košta to što si dao ceo taj keš odjednom, a koliko bi te koštalo u varijanti da, ok, učešće neko moraš da daš, ali sve ovo ostalo ide kao kredit koji se sam otplaćuje jer se sam otplaćuje od rente od toga što si uzeo. I ona bazična predstava, gut feeling, kako god hoćeš, koju ljudi imaju od tim stvarima, je obično užasno pogrešna. Znači, nemaju nikakav osećaj. 

Karolina Herbut: Pogotovo što na našim prostorima, zaista kada i pričamo o tome kada neko ima nekog viška novca, uvek je nekako nekretnina prva ideja i svima nekretnina, zato što je to opipljivo, to vidim. A retko ko se malo raspita o tome koji je neki prosečni return, ovaj povrat, jel’ da investicije na to. i tako da meni je baš, ja sam stalno u kontaktu sa poznanikom koji je u sektoru nekretnina, sa kojim kad sam nedavno pričala, baš mi je potvrdio da je to recimo kod nas pet i po posto. Znači, ti treba da kupiš nekretninu sada, pogotovo ako u Beogradu, pitan je da li ti možeš ispod 150,000 išta da kupiš, mislim 200,000. Znači, ti treba da prvo imaš već ogromni kapital i sad pričamo o 5,5 %. A onda je to dobro pitanje da li ti je to stvarno najbolje. Ne kažem, treba to razmotriti sve, ali sve treba staviti na papir i da li zaista na jedno mesto želiš tu količinu keša da staviš. Da li ćeš malo istražiti tržište šta to ima i ovo što ti kažeš, taj sad, taj gut feeling i sve to. pa možda malo da se još proširiš znanje, da se edukuješ o tome šta još postoji na tržištu, gde možda ne trebaš, ne znam, 100,000 odmah da keširaš, nego da rasporediš i prosto diverzifikuješ i ono. Jer mi sad pričamo o ovom, sad vidimo ovaj period gde raste cena. I sada ti veoma brzo možeš da prodaš nekretninu. Da li će to uvek biti tako, da li ne, šta kada kreću popravke na toj nekretnini, šta kada dođemo eventualno u situaciju da se ne može prodati nekretnina, zato što kreću da padaju cene, a kad kreću da padaju cene, onda nećeš brzo da prodaš. Nego onda ćemo videti to za. . . 

Ivan Minić: Ili hoćeš ali se velikim gubitkom. 

Karolina Herbut: Pa jeste, zato što onda se tad vidi zašto se nekretnina smatra ne likvidnom imovinom. Zato što kada po defaultu, kada ne pričamo o ovom tržištu koje se sad trenutno dešava kada se brzo prodaje, inače generalno, jel’ da ne prodaje se baš, mislim, na kraju krajeva “hajde da odemo u Mali Iđoš pa da vidimo koliko ćeš brzo prodati kuću” i kad pričamo o nekretninama. Mislim, čak i da brzo prodaš, ono, dok procesiraš sve to dok pređe na tebe, mislim, sve to traje. Tako da, jeste, to je. . . jako često izostaje, ali to je. . . meni je jako zanimljivo taj moment, što si pomenuo, taj deo, ok, da planiramo. Ali, postoji. . . znači, ljudi svesno izbegavaju taj moment. 

Ivan Minić: Ljudi, mnogi ne žele da znaju. 

Karolina Herbut: Da, i zapravo. . . tako da je meni najveći izazov je, zapravo, kako mi da dođemo do toga da ljudi budu osnaženi, da žele da uopšte se pozabave svojim finansijama i. . . Jer čini mi se da čak mnogo osoba ima predrasudu da kad bi seli sa mnom ili sa nekim drugim finansijskim savetnikom, da bi naišli na osudu. 

OSVEŠĆIVANJE O FINANSIJAMA

Ivan Minić: Vidite, ja sam pričao sa dosta ljudi i pričao sam sa nekim ljudima koji su prošli kroz neki od oblika edukacije sa tobom. Ono što znam kod dosta ljudi koji znaju da imaju problem, ali ništa ne rade po tom pitanju, čak nije ni stvar o tome da li će doživeti osudu sa druge strane, oni će osetiti sramotu. Čak i da nema osuda, oni će osetiti sramotu. I, naravno, naši ljudi gledaju po svaku cenu da izbegnu tu vrstu osećaja, iako je to možda u nekom situaciji i dobro za njih. ali ljudi koji su prošli kroz to nisu svi promenili sve, jer nije to baš tako lako. Ali su počeli da razmišljaju o tom. Što znači da će verovatno u nekom trenutku napraviti taj korak. Kad će ga napraviti, to zavisi od tih ljudi. Ali šta je ono što ti nekako misliš da je najvažnije da se ljudima kaže da bi uopšte počeli da razmišljaju, da im se ubaci taj crv koji će da ih kopa i da u nekom trenutku oni shvate da sa nečim po tom pitanju treba da krenu, ako žele da na duge staze imaju zdraviju situaciju. 

Karolina Herbut: Mislim da bih ja dve reči rekla, da može bolje. Ali, kao što si pomenuo da si ti ostvario razne svoje ciljeve, ali nisi ih odjednom ostvario, nego si ih možda kroz 20 godina ostvario. Znači, može svašta da se ostvari, ali ne može sve odjednom. I, tako da je jako važno da ljudi shvate da može, ali možemo mi da pričamo o bajke, o finansijama, da pričamo o promeni mindset-a ili da pričamo o finansijske afirmacije i mantre. Ja nisam protiv toga, apsolutno, neka ljudi koriste šta god im koristi, ali je potrebno vreme. Ali to da oni shvate da je to okej da je potrebno vreme i da ne osuđuju ni sebe, to je upravo taj moment osnaživanja iz mog ugla, zato što ti kada ne budeš previše strog prema sebi, jer ja, kao što si pomenuo, ja zapravo nisam stroga sa mojim klijentima, Ja nikog ne osuđujem, svako bira kako će da troši svoj novac. Ali važno je da oni ne prestanu da osuđuju sebe i da se ljudi otvore ka tome da “okej, hajde da sednem i da vidim jer će meni biti dobro”. Neće biti odmah dobro. I prvo će mi biti možda šokantno kada vidim to u Excelu, u sprečit, u papiru, gdegod neko aplikaciji gde zapiše. Ali zapravo to će biti osvešćujuće. I upoznaćeš sebe bolje i napravićeš bolje izbore za sebe. I više nećeš imati osećaj da se ti nečeg odričeš. Mislim, mi se odričemo kada. . . Ovo što si pomenuo o zdravoj ishrani. Mi se odričemo nečega, biramo nešto drugo. Teško je, naravno, teško je kada treba da se odreknemo nekog junk fooda. Teško je kad se i suočimo sa tim da nas bole kolena. Svašta je teško, ali mi biramo svoje teško i šta će nas nekako i kratko i dugoročno služiti. 

Ivan Minić: Pazi, ja sam u nekoliko navrata imao te periode kada ja nisam konzumirao procesirani šećer. I imao sam plan i neke rituale da jednomesečno, nekako već, odemo omiljeno poslastičarnicu ili sladoledženicu i sve. Ja sam u tome uživao kao u najbolje stvari koje se desilo. Mislim da se razumemo, svaki put sam uživao u tom kolaču i kad sam išao pet puta nedeljno, a sam u ovome uživao mnogo više. I osećao sam se dobro, nisam osećao nikakvu grižu savesti, nego naprotiv, ono, ovo je nagrada, you’ve done well, pa kao ajde kaj ne da. . . 

Karolina Herbut: A upravo to, i to je ono što, kada vremenom ljudi počnu da se bave ovom temom, mislim, a na kraju krajeva ovo behaviorna ekonomija potvrđuje, baš ovo što si ti već naveo, da ljudi kupuju iskustva, da sebi priušte iskustva, da povremeno časte sebe, to je na engleskom to bolje zvuči “make it a treat”. Dakle, da povremeno, i ja isto kad odem na rebarca ili na nešto. . . 

Ivan Minić: Da sebe nagradiš. 

Karolina Herbut: Jeste, onda zaista ti uživaš u tome i čak vremenom shvatiš da ti ne želiš stalno da trošiš, čak i kad možeš, nećeš trošiti novac na to, zato što shvataš koliko ti veće zadovoljstvo čini kada to radiš veoma svesno, znači svesno trošenje i takođe kupovina vremena. Kupovina vremena u smislu da šta mogu eventualno da platim, da meni ostane više vremena, možda da nešto delegiram što ne moram ja. umesto da kupim skupa kola ili nešto, možda mogu da iznajmim na jedan dan nešto i da se bahatim ako ovo baš to želim, da uživam u tome, da šta god. Tako da, to je, mislim da je dobro da ljudi malo istraže to jer to zaista radi u praksi i to je potvrđeno da to doprinosi tom osećaju sreće, pomaganje drugima novčano, čak i ako je to mali iznos. To, baš sam čitala dve knjige na temu, ovu temu sreće i novac, i onda je to bilo isto interesantno da davanje, kad god nešto damo, nekome doniramo, neka to bude i 200 dinara, činim da imaš osećaj da zapravo mogu. Tako da je meni to super da zapravo ono što je već radilo u praksi, i da to nekako repliciramo. I da. . . I na kraju krajeva da ne bude kao “okej, moram ja sad nešto smislim kako ću”, pa potraži podršku, da dobiješ neko usmerenje, neki sistem. Ja baš uvek ljudima kažem koji koriste i moje edukacije, da. . . Ja njima zapravo dajem neki veoma jednostavan sistem koji oni će prilagoditi sebi kako žele. Ali zašto. . . Mislim, naravno, ako neko želi sad da troši svoje vreme i kada pričamo, recimo, o jedan na jedan sesijama, kad pričamo o štednji i investiranju. Pa može neko to da sad krene da uči i da istražuje. Ako, naravno, trebaće par nedelja možda ili par meseci, doći će do tih zaključaka, a može neko da ti neke momente i da pomogne. Ja isto kao oko ishrane ili oko treninga volim da koristim i savete drugih ljudi, pa onda neke stvari ostanu, neke prilagodim i znači mi. 

NAJČEŠĆE GREŠKE

Ivan Minić: Mislim da je dosta bitno, ako možeš da izdvojiš nekoliko iz tog iskustva u radu sa ljudima, nekoliko konkretnih stvari koje ljudi jako često pregledaju. Mislim, najbanalnija stvar koja meni uvek pada na pamet kad je takva nešto u pitanju je onaj moment ljudi koji dakle, ajde, kao fizička lica, jel. Koji, ono, tiltuju svoje kreditne kartice non stop. A sa druge strane znam primere pravnih lica koji tiltuju dozvoljeni minus. Gde kao, znaš, ajde u jednom trenutku preseci, uzmi kredit, vrati i od to kredita kreni da rotiraš i shvatićeš koliko će ti ostati novca samo na te gluposti koje si sebi uradio. Uđeš u neko vrzino kolo i onda sebi napraviš problem. E sad kažem, ti si imala i aktivno imaš komunikaciju sa velikim brojem ljudi. Izdvoji nekoliko konkretnih stvari gde ljudi jako često jednostavno ne skapiraju šta se dešava i naprave sebi problem. 

Karolina Herbut: Pa ovo što kažeš za kredite, to naravno, mislim, generalno imamo ovo potrošačko društvo koje tome pogoduje i to, i da se ljudi vrte prosto nikako da izađu, kako kažu, iz dužničkog ropstva. Tu čak postoje neka pitanja šta je najbolja strategija za to, jer recimo sad neko ima dugove i sad hoće da kaže “okej, sad ću ja krenuti da to otplaćujem”. I postavlja se pitanje da li prvo da kreneš da otplaćuješ dug ili da stvoriš neku rezervu. Iz mog iskustva, i to isto neki eksperti takođe savetuju, ali kažem sad svako ima neko svoje viđenje, ali mislim da iz mog iskustva rada sa ljudima se to pokazalo dobro, da ipak stvore prvo neki fond sa strane. Ja to zovem zlatnom rezervom. Znači, dakle ti dalje imaš dugove, ali prvo mali je neki višak koji odvojiš, staviš, da sledeći put, kad ti se javi neki nepredviđeni trošak, da ne bude da se ti. . . jer zapravo se to sad dešava, da ljudi vrate neki deo duga i onda opet kroz par nedelja opet se vrate na isti. I bukvalno ti ne vidiš da se to nešto pomera. Ovako bar se vidi da sam odvojio novac za moju zlatnu rezervu. Ako će se javiti sad neki dodatni izdatak, ja ću sad to odatle da odatle da pokrivam, moj dug neću da ja da produbljujem. I sad, prosto disciplina istrajnost da svakog meseca se ti dugovi otplaćuju nekom dinamikom. Isto su neke istraživanja pokazala da je jedna od najviše motivišućih pristupa jeste da se najmanji dug krene otplaćivati, jer onda su ljudi najviše motivisani. Znači, to ne mora da znači da će to matematički. Ako bismo sad pogledali koji dug prvo, ako neko ima više dugova, postavlja se pitanje koji prvo da kreneš da otplaćuješ. Pa može da bude onaj koji je sa najvećom kamatom, pa da bi ti najviše tu uštedeo ako bi prvo to otplatio, ili, na primer, da li najmanji. I sad, neka i istraživanja koje su na Harvard Business Review objavljena su baš to podelila da ljudi koji su tako najmanji dug prvo rešili, oni su zapravo bili jel’ do sad motivisani da nastave dalje. 

Ivan Minić: Jer oni vide da se nešto zapravo desilo. 

Karolina Herbut: Jeste, ali i ovaj moment mislim da je veoma ključan da ljudi naprave, neka to bude dve, hiljade dinara, pet, deset u nekom šteku, jer čini mi se da se ljudi naviknu na to da sve troše do nule i ispod. I zapravo treba doći do tog momenta da smo mi. . . I ovo toliko apsurdno zvuči, ali mi treba da se naviknemo i osobno oni koji su. . . koji uhvate sebe u tome da nikako da se izdignu ili koji. . . Imam čak neke klijente i poznanike koji su u stresu dok ne potroše sve pare iz novčanika. I zapravo treba se navići na to da imam tamo neki novac i da to mogu da radim i to je taj neki, tu kreće taj planski deo, jer mi dok ne krenemo da pričamo o ovom deo, džaba ti planiraš kada ti nekako ne možeš da iskontrolišeš to, da ne potrošiš uvek sad novac da ne uđeš u te neke dugove. Ima tu, mislim, možda sad ne znam koliko da produbljujem tu temu, u nekim situacijama ovo ima apsolutno veze i sa među ljudskim odnosima u domaćinstvima. Jer nekim ljudima bude čak lakše da, kada postoji neki nesporazumi, bude lakše, pogotovo između supružnika, se to može desiti, gde postoje neke nesporazumi  za šta da se troši, ti me, ti ne podržavaš moju ideju, ja hoću nešto i to. I onda, na primer, bude lakše da neko nešto kešira, umesto da kaže “ne”, umesto da kaže “ne, ovo nije dobro za nas”. I tako da je to jedna čudna dinamika koja isto, kada je neko doživeo to da je bio sa partnerom, koji je na neki način samo na dole vukao celu zajednicu i nije doprinosio dovoljno, osoba može čak da dođe do toga, čak i kad se rastanu, da sve svoje pare potroši, zato što je navikla na to osoba da meni uvek neko vuče od mene i bolje ja da potrošim. Mislim, sad sam otišla u neko psihologiziranje, ali zapravo sa ovim stvarima se ja susrećem i to bude nešto što ljudi treba da shvate šta nas navodi za to da potrošimo više novca čak i onda kada to više nije tako potrebno. Što se tiče još primera, jer ovo je bilo vezano za, na primer dugove i to. Apropos beleženja, to ja stalno ističem, pošto ljudi kažu “znam ja na šta trošim”. Ja rekoh ne znaš. Ne znaš na šta trošiš dok ti nisi sve svoje troškove. Znam da je to smorno, da je dosadno. Ali čak većina ljudi koji to krene da radi, na kraju to bude terapeutski. Ti se navikneš na to i to bude neki proces koji zapravo tebe ispunjava da ti imaš osećaj kontrole. Da ne kažem sad da imaš kontrolu baš, ali osećaj kontrole imaš jer zaista kad pogledaš unazad ti vidiš kakva je to bila struktura i ti tek tad možeš stvarno videti gde je tebi stvarno otišao novac. I to je ono što dovodi do toga da se posle menjaju neke odluke. To je meni recimo pre dosta godina i kod nekih mojih klijenata isto bilo kad pogleda kao “hu, toliko trošim na restorani i izlaske” i nakon shvati kao “više meni to nije toliko bitno”. Vraćamo se opet na “make it a treat” ili nešto. 

Ivan Minić: Nešto ono kao “okej, potroši, izađi, potroši, ali budi makar svestan”. 

Karolina Herbut: Da, jer ti na primer odeš deset puta, dvadeset puta tako u restoran, a za. . . mislim kroz neki period, zapravo si ti možda mogla da odeš na neko putovanje. Pa šta ti je bitnije. Takođe, to kada ljudi, recimo, nedavno mi je baš sa newsletter-a pisala žena, kaže “E Karolina, samo da ti javim, onaj mali trik da samo dnevno, makar 100, 200 dinara stavimo sa strane”, kaže “Suprug i ja smo krenuli po 200 dinara 200 dinara da odvajamo. Evo da ti kažem od novembra do jula smo mi više od 1000 evra odvojili i otišli smo na letovanje od toga i čak kaže u tu kutijicu koju smo mi dodavali, čak smo i uzimali u međuvremenu i eto opet smo uspeli. Znači, postoji ti neki trikovi, a mi nekako kada pričamo o tome da uštedimo i sad kažemo 200 dinara, Deluje mi ma šta je 200 dinara. I tebe to ne motiviše i bukvalno čovek odustane od toga. A kad pričamo o tome, hajde da nekako stvoriš štek od 1000 evra. Ha ma, 1000 evra, kako ja da stvorim 1000 evra štek. I eto, mislim, eto odgovora. 

Ivan Minić: Godine i pola. 

Karolina Herbut: Samo je, samo je, nije bilo ni godine, mislim, bio je kraći period. Ovo što je bilo. i verovatno su dodavali, ali u svakom slučaju, kao što meni je jako simpatičan onaj grafikon iz knjige “Atomske navike”, gde je James Clear nacrtao kao. . . On je pričao o tome da ciljeve, neki jednostavan, malo složeni i složeni cilj, postižeš tako što ponavljaš. . . samo broj ponavljanja je pitanje. I ja uvek koristim ovaj taj primer za. . . upravo za to, za odvajanje, za štednju, za naše ciljeve kod nas. Inače, ta reč štednja ljudima nekako ih triggeruje. Znači nije štednja. . . 

Ivan Minić: Na staru deviznu. 

Karolina Herbut: Ali ja uvek kažem kao ok, sad zamislite te tačke da je ovo 100 evra, ovo je 1.000, pa 10.000, pa 100.000 evra. Šta sad je razlika. 100 evra ćemo mi uštedeti, ja da malo povedemo računa neko će to u mesec dana da sredi, nekome treba koji mesec i uštediš. Hoćeš hiljadu evra. Pa moraš te neke dobre navike i to što se. . .

Ivan Minić: Deset puta duže. 

Karolina Herbut: Malo ovaj da je u dužem periodu i tako. I tu dolazimo upravo do ovog što si ti rekao, kako ostvariš svoje ciljeve. Ostvariš, ali ne ostvariš ih možda u jednoj godini, godini u jednom mesecu, ali valjda tu vraćamo sebe i na to da napravimo neke prioritete. Šta mi je sad bitnije. 

Ivan Minić: To je kao i kad ono sa terapeutom razgovaraš i pričaš o svojim problemima. Ti nisi svestan stvari koje se dešavaju, zato što ti si unutar. Tek neko spolja, idealno neko ko je nezavisan, nema nikakav interes u toj celoj priči, može da sagleda i uz postavljanje adekvatnih pitanja i razgovor, da dođe do nekih uvida i da ih podeli sa tobom. Ne možeš da reši niko tvoj problem, možeš da rešiš ti sam. Ali to jeste neki korak. Recimo, jedan primer koji ja mnogo volim da koristim, a mislim, niti sam finansijski savetnik, niti baš nešto savršeno volim svoje finansije, ali nisam, to je onaj moment koji je možda najekstremniji zato što to je za mnoge ljude najskuplja stvar koju kupujem. Znači, to je polovni auto. Novi auto, ajte, sada besno, ko kupuje novi auto. Ali polovni auto. Kad ti neko kaže hoće da kupi auto, ti kažeš koji je budžet. Ja mu kaže, 5000 eur. Ti mu kažeš, dobro, kupi auto za 4. Znači kupuješ polovni auto, koji košta 4, koji je koštao 20, 30, 40. Ima razlog zašto je sad 4. Ne možeš da kupiš auto. Ako se desi bilo kakav kvar, ti ne možeš to da isfinansiraš. Ostavi sebi neku vrstu rezerve. Da, možda ćeš kupiti malo loši, manji ili malo stariji auto, ali ćeš imati tu rezervu za slučaj da nešto doći. Možda ti čak i ne treba kao rezerva za slučaj kvara. Ali mi smo narod koji nema nikakav problem sa tim da u septembru kupi auto i da u oktobru nema para za zimske gume. Pa onda, znaš, videćemo nešto. Šta ćemo da vidimo. To nije fakultativna stvar. Nije bitno da li će policija da te uhvati ili neće. 

Karolina Herbut: Nego je bezbednost, da. Ali to je to upravo ti neki. . . Meni je jako simpatično, znaš, kada kažemo nepredviđeni troškovi. Nisu to toliko nepredviđeni nego nisu planirani najčešće. 

Ivan Minić: Ja sam imao slučajeve, baš to ovako dosta ekstremno, ali čovek je takav. Ja sam imao slučaj sa jednim kolegom kome je registracija za kola bila nepredviđeni trošak svake godine. Ja kažem, brate, je li postoji nešto predvidljivije od toga na svetu. Znači, znaš datum, z naš datum kad treba da platiš. Ajde, može da varira iz godine u godinu da li je 28, 31 ili 34.000 dinara, ali znaš da je 250 do 300 eura i to je to kao za taj automobil. osiguranje, prateći, sve to što nešto ide. Znaš kad je. Pa ne, ali ja sam zaboravio, pa upiši. 

Karolina Herbut: Pa upravo to, ali ja baš zato i kažem, znaš da uvek što se tiče i tih troškova jer, mislim, ti takvih troškova uvek ima i to zaista kada čovek stavi, baš kad krenem da radim sa ljudima, tu se najčešće to vidi kada krenemo da pišemo stavku po stavku u budžetu. I onda kada, znaš, ta neka pitanja kojih se oni možda ne sete. Neko se seti, neko se ne seti. I kad kažemo ok, koliko odem na poklone, pokloni, mala stav. Hajde da vidimo, pogotovo koji ima decu i dečije rođendane, ali ne samo to. Poklon, mislim, slave, rođendani, svašta. Venčanja, mislim, to je veće, ali opet ove druge stvari su već dovoljne. i mislim, Klijentkinja nedavno kad je rekla, kaže “Karolina, ja kad sam popisala poklone, nikad nisam dodavala u budžet, kao onako, ja planiram u glavi ili nešto, znam ja moje troškove”. I onda kad je zaista stavila poklone, stavila je 10% prihoda njenih ode na poklone. I tako da je ostali ti neki, na primeru kao “okej, da li imaš kućnog ljubimca. I sad mislim sad to su samo neki primeri, ali to je nešto što mi preskočimo često i neplanirani, nepredvidljivi troškovi. Da li se nešto pokvari. Pa pokvari se. Dakle, u svakom mesečnom budžetu obavezno, sad svako neko odredi, da li je to 10, 20%, 5%, ali ja uvek dodam, uvek kažem neka budžet diše. Jer onda ti staviš ok, nešto će se desiti, pa neka imam neki višak. ako se ne desi, super, ja sam to ostavila sa strane u zlatnu rezervu, pa imam za neke naredne mesece i onda još dodatno. Ali ako se desio, mislim, da ne pođemo od toga, baš ovo što si rekao za auto, pogotovo ako se nešto polovno kupuje ili nešto, dešavaće se stvari i bolje da se mi pripremimo, jer bolje ćemo se osećati. 

Ivan Minić: Kao i taj moment isto sa automobilom. Jel’ hoćeš da budeš nespokojan, ali spokojni i da će to bolje da radi, onda ga redovno održavaj. To isto košta neki novac. Možeš i da teraš dok se ne raspadne. To je isto legitiman izbor koji svako treba da napravi. Mene užasava ideja da takvi ljudi takođe postoje u saobraćaju kao i ja, ali to je tako ne možeš da utičeš na druge ljude. Ali, ono, ako hoćeš da ideš sa takvom nečim, onda znači da ti nešto što ima vrednost ćeš vrlo verovatno kroz vreme uništiti potpuno, a ako ga održavaš, da, trošićeš neki novac, ali ćeš imati nešto što je relativno pouzdano i sve što uz to ide. Tako da, da, mislim, dosta je teško. . . Mislim, mi se pričamo o nekim stvarima koje će možda ljudima da zvuče banalno, ali uvek zvuče banalno do trenutka dok ih ne popišeš i ne shvatiš da stvari uopšte nisu toliko jednostavne. 

Karolina Herbut: Ali baš ovo što si ti pomenuo da meni je najzanimljivije kada mi se jave klijenti kao “Evo Karolina, odlučio sam, odlučio sam da si se javim jer stvarno vidim da sad kada 400, 500, 1000 EUR više zarađujem, opet sam na nuli”. Naravno, ima i inflacija, ima svega. Ali ipak ljudi sami shvate da nekad već nije samo do prihoda, ishoda jer ja zaista imam situaciju sa klijentima gde vidimo kako osoba sama može 4.000 EUR veoma lako da potroši u Srbiji, veoma lako. I stvarno pređeš, tebi je jasno gde je to otišlo. Svašta može da se potroši, zaista. I to je kada što više novca je u domaćinstvu, više postoji načina. Mislim čovek će veoma lako da nađe način da potroši. I to je ono što si dosta ranije danas sama pomenuo da nije stvar samo količine novca. Mislim to sad može nekome stvarno da bude floskula, ali nije stvar samo količine novca. Ima ljudi koji sa manjom količinom novca, Naravno, postoji neki iznos koji je potreban uglavnom za neki okej život. Ali ima ljudi koji zaista umeju da tako rasporede, da to bude odlično, da budu srećni i troše na ono što ih ispunjava. I onda imaš ljude koji znato više zarađuju, ali nekako imaju osećaj da nikad mi nije dovoljno. I što ti kažeš, kupi se auto i nemam za zimske gume. ali pre svega kakav je tvoj osećaj onda. Ti imaš osećaj kao da nemaš dovoljno. 

Ivan Minić: A samo nije za tebe. 

Karolina Herbut: A samo nije za tebe.

Ivan Minić:  I možda nije za tebe sada, ako ti je to baš toliki cilj, pa postoji način da do toga dođeš. Ali nije za tebe u ovom trenutku. I taj moment kad ti analiziraš na vremenskoj liniji period duži od par meseci, godinu dana, šta si na koliko potrošio, tvoje je, troši ga. Samo kada vidiš koliko je to, proceni da li si htela da potrošiš na to ili na nešto drugo. Da li bi ti nešto drugo više značilo. 

Karolina Herbut: Pa i to je, kada pogledamo sadašnji moment, jako je to zanimljivo da. . . Mi sad gledamo, ok, hoću sada da dobro živim. Ali šta bi bilo ako taj deo novca, bi smo mi neki deo novca, kada bismo drugačije rasporedili i kada bismo. . . jer često sad neki ljudi maštaju o tome “okej, šta ako bih mogao možda i ranije da se penzionišem. ” Ali, mislim, ne da se penzionišeš, nego da kažeš da možeš više da biraš poslove koje ćeš da radiš. 

Ivan Minić: Ja to svaki dan kažem. 

Karolina Herbut: I ako u nekom momentu života tu postoji neka dovoljna količina novca koji ti možeš na najbolji način da rasporediš, ti možda možeš zapravo sebi da tamo kupuješ vreme. 

NAJVREDNIJE ISKUSTVO

Ivan Minić: Znaš kako ja to kažem. Neću ja da ne radim. Ja hoću da ne moram. Ne mogu ja da ne radim. Znači, ne mogu ja to tako. Ja ne želim to tako. Ja se osećam srećno kad radim. Samo postoje granica nakon koje se više ne osećam srećno. Kada je to nešto što je nametnuto i okej, ljudi, bio je Covid. Svi smo prošli neki period u kojem smo radili mnogo više nego što smo želeli jer jednostavno bila je takva situacija. Svi smo se doveli u fazu da, mislim većina, da je u Covidu i iz predostrožnosti i iz moranja si možda radio ono što ne želiš i onoliko koliko ne želiš i sve. Ali to je faza. Faza koju prihvatiš i ideš dalje. I tražiš, ono, tražiš način da to ostane faza, a ne da postane modus operandi. Ti si sad već dugo u toj priči. Mnogo ljudi je i prošlo kroz programe i proizvode koje si pravila. I sa mnogo ljudi si u kontaktu. Suštinski moj utisak je da ti mnogo bolje znaš probleme svih tih ljudi nego manje više bilo ko drugi, zato što se u tebe poveravaju. I taj problem koji si pomenula je najčešći koji ja znam. Imala sam platu 1000 eura, sad imam platu 1500 eura, a živim isto i meni isto ne ostaje ništa kao što mi nije ostalo. Šta si ti naučila, šta je za tebe najvrednije stvar koju si pokupila iz ovog iskustva i ovih godina koje su prošle. 

Karolina Herbut: Što se tiče finansija ili generalno. 

Ivan Minić: I što se tiče finansija i što se tiče preduzetništva i što se tiče svog života i zadovoljstva života. 

Karolina Herbut: Pa, to upravo da je vreme ono što ti ne možeš vratiti. I tako da je to nešto što, na šta ja gledam zapravo što se tiče i novca i svega da ovo malo pre što si pomenuo, da kao mnogi želimo da radimo, ali da možemo da biramo šta ćemo da radimo. Ja sam kroz ovaj posao shvatila da je to nešto što ja volim da radim. Videla sam da je ljudima prosto potrebna podrška, ali potrebno vreme. Tako da mislim da neke stvari kroz vremenom idu i to je ono što sam malopre pomenula šta je ljudima potrebno. Potrebno je da verujete u to da možete, da može da vam bude bolje, da će to biti bolje. samo je potrebna ta vrsta istrajnosti discipline što smo pomenuli sa tim ciljevima i potrebno je prosto vreme. Tako da i to mislim da je kako u bilo kojoj nekoj štednji, investiranju ili kako u gradnji biznisa, preduzetništva, tako da je to ono što je moje neko učenje, to neko strpljenje i taj neki deo i da. . . i da nađeš ljude sa kojima zapravo tebi lepo, lepo da radiš. Ja sam stvarno srećna sa tim da uglavnom radim sa ljudima sa kojima smo mi dobar klik. Ja to uvek zovem da je to kao finansijska psihoterapija. I to je. . . Za mene je to, kažem, sad kad pogledamo unazad sve što sam ja oduvek želela od malih mogu da radim, to je sve u ovome uključeno. Jako mi je zanimljivo kada, recimo, jako dugo je moja tabela za vođenje ličnih finansija bila tu na sajtu da ljudi preuzmu da koriste. Najsimpatičnije i to je za mene bilo jedno veliko otkrovenje apropos razvoja i mog posla i oko toga, a koliko brzo čekamo rezultate od klijenata i od sebe, od sebe u preduzetništvu i sa druge strane i od klijenata, kada mi napiše neka osoba mail “E, Karolina, samo da ti javim da sam krenula da koristi onu tabelu i ja pogledam datum”. To je najčešće prošlo godinu dana, ali neka tri godine. To je vreme nekad osvešćivanja. Oko investiranja sam videla da kada imam jedan na jedan sesiju sa klijentima, od momenta kad su oni veoma spremni da već imaju novac koji stoji i ne ide nikakva kamata, ništa, samo stoji, do momenta kada zaista se napravi odluka ka investiranju, minimum godinu dana prođe. Ali mi je još bilo simpatičnije jedna klijentkinja koja je posle pet godina, a žena je već pre pet godina imala sve informacije, ja sam je pitala “šta si ti meni došla. ” kaže na konsultaciju, ja rekoh “ti sve znaš”. “Da, da, ali da mi to zajedno prođemo, potvrdimo”. I posle pet godina ona opet dođe na edukaciju i ja rekao “šta ćeš ti ovde opet. ” Ja rekoh “ja zar već. . . ” i shvatiš koliko je zapravo to moment, nije tu stvar ni znanja, nekad jeste znanja, naravno sad, oko investiranja, pogotovo kad pričamo, ipak ljudi treba da se potkrepe informacijama i znanjem, ali sa druge strane je tu taj korak, šta je ljudima potrebno da naprave korak. Zato kažem, vreme je. . . dobro, dobro, i to je pitanje šta mogu da uradim, Tako da se meni svodi moje pitanje i moj izazov sa klijentima, pored svih ovih koji istražujemo šta doprinosi, da bolje rasporedimo sve te sisteme i trikovi o kojima mi pričamo kako da bolje budžetiraju, bolje štede i sve ostalo, se za mene svodi kako da smanjimo ono vreme koje je potrebno do akcije. Jer kada ja pogledam čak i u mom biznisu sa prvim preduzetništvom, daću preduzetnički primer, ali to može zapravo da bude bilo koji primer. Kakav rezultat ćemo mi postići i da li ćemo napraviti neku, možda i dobru odluku, da li ćemo upasti u neke finansijske probleme ili ćemo doći do nekih dobrih rezultata, zavisi koliko vreme protekne od momenta kada mi znamo što treba da uradimo do tad kad to uradimo. Jer ja sa mojom prvom firmom sam već bila svesna da to se ne razvija, ali nekako nisam bila spremna da zatvorim. A znaš da je ovo, da ne može ni tek tako da se zatvori, to je makar tri meseca proces i tako dalje. I čak i kad sam se vratila u Exclusive Exhange da radim i kad sam rekla okej, godinu dana mi je trebalo da ja to sa sobom prekrstim. Znači, ja sam plaćala poreze, doprinose i ostalo, i knjigovođu još godinu dana dok sam ja sa sobom. . . Znači, tada ja više nisam bila u finansijskim problemima. Ali šta bi bilo. . . Znamo one grafikone, 100 evra ako uložimo na 20, 30, 40 godina, na koliko poraste. I ja sad samo razmišljam da sam ja onih 300, 400 evra koji sam plaćala mesečno na doprinose dok sam ja sa sobom presekla, Isto tako, kada neko zna da prihodi trenutni možda ne pokrivaju tako troškove, da tu postoji neki problem i ne preduzimamo neki korak. Dakle, to će dovoditi do produbljivanja dugova. I što mi pre preduzmemo aktivnost, to će se dugovi manje produbiti. Ili obrnuto, naravno, naravno, ako pričamo o investiciji, što pre mi napravimo korak ka investiranju, odvajanju novca, to će to više da poraste. Tako da je meni to ključno pitanje kako mi sa vremenom da se izborimo. 

Ivan Minić: Imamo mi dosta tih problema mentalitetskih ovde. Ja sam to sa jednim prijateljom imao situaciju pre par godina, smo baš dosta pričali o tome i ono, čovek, porodica, oni imaju neke mesečne trošku koje, Kad sam mu ja rekao “hajde napraviti neku projekciju” to stvarno to nije, mislim, to je bila neka vrlo realna procena koliko njima novca treba i oni jesu živeli sa tom količinom novca. Ali on je jedan od onih ljudi koji je po svaku cenu odbijao mogućnost da krene da radi ispod cifre koja njemu rešava problem. Ja mu kažem “ne znam, lupiću sad, treba njemu 1000 eura mesečno”. Ali ima ponudu da radi za 850, ali može početi sutra. Ali meni to ne rešava. Idi molim te, radi. Zato što ja mogu da ti dam 150 evra, nije nikakav problem. Ali ne mogu da ti dam 1000 evra svaki mesec dok ti čekaš da se to nešto desi. Drugo je, meni će da bude manji problem da ti dam novac bespovratno ako znam da se trudiš. Ti ćeš se osećati bolje, nadam se, ako si svestan da si na neki način doprineo. Znaš, ali dobro, to je ona stara priča koju ja stalno pominjem da postoje u osnovi postoje dve vrste ljudi. 

Karolina Herbut: Ali vidiš, to je jako dobar, to je baš odličan primer, jer nekad baš razmišljamo o tome da mi nekad dosta onako usko razmišljamo o rešenjima. I sad kad se vratimo na to isto kada su meni ponudili da posao, ali sa manjom platom. Ja sam mogla da reagujem i iz ega i iz svega, da kažem. Mislim, bilo je tu nekog čak udara na dostojanstvo, svašta. Jel sam ja mogla da opravdam to, da kažem, pa nisam prihvatila jer su bili, ponašali se bez veze, hteli su, znaju već kako radim i namerno hoće da smanje. Ali ti nekad biraš, ti nekad biraš kako ćeš nešto da i doživiš i nikad ne znaš kako, gde te može nešto i dovesti. I isto se sećam priče kada mi je poznanica govorila o rođaki koja u centru Beograda ima, ne može da pokrije, troškove režije i to, zato što veliki stan, centar grada, više od 100 kvadrata, troškovi su tad već bili 20 nešto hiljada, žena penzionerka i to. Ja sad razmišljam, centar Beograda, 100 nešto kvadrata. Sad mi možemo i onda da posmatramo stvari ovako, da sam ja tu u centru Beograda sa 100 kvadrata sama i ne mogu da pokrijem od penzije troškove, što naravno jeste problem, ali da li postoje zapravo rešenja, ako mi malo nekako budemo fleksibilni, može da se to izda pa da ti negde drugde živiš, a da ful super živiš ovaj od ostatka, ili da se to proda i da ti uzmeš nešto manje i opet ti do kraja života imaš da živiš. 

Ivan Minić: Ili za decu, porodicu, koga god. 

Karolina Herbut: Mislim, jedna i isto klijentkinja, ona je, na primer, recimo, napravila odluku da stan neki manji, ali na dobroj lokaciji u Beogradu, izdaju. Ona ima veću porodicu i da su otišli su u drugi deo Beograda, gde su znatno bile manje cene najma. I ona je čak imala jedan višak novca. Eto što je imala i veći prostor, imala je čak i neki višak novca. Tako da, postoje rešenja, ali mi možemo, nekad stavljamo sebe u tu poziciju žrtve, pa da je sad ja da moram da ovo uradim, ja sad moram da progutam to pa da se vratim na taj posao. Tako ili ja sad napravim tako velike promene. A onda. . .

Ivan Minić: To ti je uvek ono pitanje kad ti neko kaže “nisam imao izbora”, da li stvarno nisi imao izbora. Ili ti samo neki izbor koji si imao nije u tom trenutku delovalo dovoljno dobro. 

Karolina Herbut: Mislim, mi uvek biramo, zaista uvek biramo. I to. . . To je stvarno u našoj zemlji, to teško reći, pogotovo kada jako puno ljudi jeste i na granici siromaštva. Ali, ipak, jako je samo važno pitanje da svako postavi iskreno pitanje, iskreno odgovori sebe da li ja zaista nemam izbor. Ne treba to mene i tebe neko da kaže. Ne, sebi treba da kaže, da li zaista nemam izbor. Ili samo biram da. . . Ja se sećam jednog intervjua za posao, kada za blagajnika je neko. . . Sam nekog intervjuisala davno, davno, pre više od deset godina, i onda i. . . I kada je isto osoba rekla kao tako, pa da, ne mogu dugo da pronađem posao i to, da, ali ja ispod te cifre neću da radim. I ja sad to razumem, to su izbori, ali to je isto pitanje ako neko, pogotovo i kada neko živi u domaćinstvu, i ako neko non stop pravi izbor, ja neću ispod toga, pa nešto makar da se doprinosi, to puno ume da znači. Tako da. . . Ali čak i ako neko ne ode na posao, ok, ali šta radiš. Mislim. . .

Ivan Minić:  Samo budi svestan. Samo budi svestan da si imao izbor. To je taj moment, izbor često postoji. Možda nam se ne sviđa izbor. Bilo je puno puta i ja kad sam nešto izabrala i finansijski i nešto. 

Ivan Minić:  Između lošeg i goreg.

Karolina Herbut:  Da, ali- 

Ivan Minić: I dalje postoje. 

Karolina Herbut: Ali kada nekako neke, preko nekih stvari kad pređeš, zaista, mislim, čovek vremenom bude ponosan na sebe kada napravi i te teške izbore i odluke. 

Ivan Minić: Karolina, pre svega hvala ti za sve što radiš. I mislim da svako ko ovo sluša, treba za početak da te zaprati i da počne taj ciklus od jedne do tri godine. Slažem  se da je to otprilike toliko za veliku većinu ljudi. ali da prosto malo više ima tu temu pred očima, prosto malo više u tim momentima kada je prazan hod mozak koji ne može da stane malo razmišljaj o tome, pa da vidimo gde će to sve da nas dovede. Hvala ti što si podelila tvoju priču i što si bila iskreno, zato što ja zaista verujem za mnoge stvari, iako to nije uslov da neko bude dobar u tome što radi, ali mnogo je lakše verovati osobi koja je pokazala svoje ožiljke. Jer to, kad ti neko apstraktno priča, kako je, znaš, kad ti lepa osoba priča o tome kako je teško biti lep, ti si u fazonu “dobro, brate, hajde da probamo i tu opciju”. Hvala ti puno. Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno i korisno. Zapratite Karolinu na društvenim mrežama, pogledajte sajt. popričajte sa sobom, ukućanima, popričajte sa poslodavcem možda o svemu tome. I ako imate neko pitanje, neki komentar, sugestiju, iskoristite za to polje za komentara na YouTube-u i to bi bilo to. Mi se vidimo i čujemo ponovo naredne nedelje.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.