Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Bojan Leković, osnivač KupujemProdajem. Samo 230 epizoda kasnije u odnosu na prvo gostovanje došao je da ispričamo ostatak priče. A ono o čemu smo pričali zapravo se desilo u ovih četiri i po godine. Bojan je fantastičan lik i ja vam zaista preporučujem da pogledate i prvu epizodu, bez obzira što je ona snimljena u vreme kada ja nisam znao da vodim podcast. Sa gostom kao što je on je to i dalje bilo prilično lako i možete da saznate svašta nešto o njemu što možda ne znate. U ovoj epizodi smo se bavili njegovom knjigom, raznim sjajnim stvarima koje su se desile Kupujem Prodajem ekosistemu u prethodnih nekoliko godina, ali i njegovom ličnom inicijativom i potrebom da se vrati društvu i da se doprinese edukaciji i razvoju preduzetništva kod nas. On to radi na razne načine, jedan od njih je i nekim ličnim primerom, predavanjima i brojnim sadržajima koje je stvorilo tu temu, a pored toga KP izdaje već par godina i knjige, nekoliko puta godišnje izda neko sjajno biznis izdanje, odlično prevedeno, sjajno opremljeno i naravno jako dobro selektovano. O tome i o raznim drugim stvarima pričali smo u ovom epizodi i siguran sam da će vam biti interesantno, jer mnoge stvari koje je Bojan ispričao niste imali prilike da čujete nigde drugde, jer ako ih ja nisam znao, a pročitao sam i pogledao i mnogo pričao sa Bojanom, siguran sam da će i za vas biti novo. Uživajte. 

Realizaciju Pojačalo podkasta podržali su:

Epson je vodeći svetski proizvođač projektora i inkdžet štampača kako za kućnu, tako i za poslovnu i profesionalnu upotrebu. EcoTank tehnologija donosi značajne uštede za korisnike, uz superioran kvalitet otiska, a količina otpada smanjuje se za preko 90%.
Za više informacija o aktuelnim modelima i promocijama posetite epson.rs ili zapratite @epsonsrbija na Instagramu.

Kompanija Orion telekom nudi jako veliki broj usluga iz domena informacione bezbednosti, zaštite podataka i IT održavanja. Jednom rečju Orion telekom je sistem integrator i ukoliki tražite partnera za domen kibernetičke bezbednosti oni su prava adresa za vas. Ukoliko niste svesni trenutnog nivoa ranjivosti vaše kompanije, ne znate kako da zaštite infrastrukturu i podatke, kao i kako da otkrijete potencijalne pretnje, vreme je da nešto uradite po tom pitanju. Stručni tim Orion telekoma vam je na raspolaganju za sva pitanja i informacije – pišite im na biz.prodaja@oriontelekom.rs ili pozovite 011 4100 007

Od nedavno sam postao urednik i autor na portalu NašaMreža. U pitanju je portal za preduzetnike gde možete pronaći mnogo zanimljivih i korisnih informacija o svim pitanjima koje muče vlasnike biznisa u Srbiji. Među autorima možete videti mnoge od mojih gostiju iz prethodnih epizoda, pa topla preporuka da posetite našamreža.rs.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Prošlo je više od četiri i po godine i više od dvesta trideset epizoda od tvog prvog gostovanja. U međuvremenu si postao poznati objavljivani autor, verovatno si i pre toga bio objavljivani autor, pošto je li doktorat i sve ostalo podrazumeva neke radove i sve, ali sad si autor koji je postao household item za ljude koji su u preduzetništvu i u biznisu. Žao mi je što je prošlo četiri i po godine, ali mnogo drago što si ovde. Dobrodošao.

Bojan Leković: Hvala ti. Ali odmah korekcija, nisam doktorirao. 

Ivan Minić: Ali si radio radove. 

Bojan Leković: Jesam, ali sam dropout.  

Ivan Minić: Dobro, dropout sa doktorskih studija. 

Bojan Leković: Hvala ti što si me pozvao. 

KAD PORASTEM BIĆU  

Ivan Minić: Kada si prošli put bio, ja još uvek nisam znao da vodim podcast. Niti sam znao šta hoću da postignem sa tim podcastom. Jesmo se mi lepo ispričali i apsolutno preporučujem svima da poslušaju tu epizodu. Ali sam i međuvremenu shvatio neke stvari, a to je da ipak najviše od svega volim da pitam ljude mančmelo pitanje šta su hteli da budu kad porastu. Tebe to nisam pitao, molim te, reci mi. 

Bojan Leković: Inženjer. 

Ivan Minić: Kako si iskapirao da hoćeš biti inženjer? 

Bojan Leković: Pa gledaj, mene prvo struja je fascinirala. Znaš, ono možda te ubije, a ne znaš šta je, ne vidiš. Tako da je to, kad si mali, verovatno najapstraktnija stvar koja te okružuje i o kojoj može da razmišljaš. I onda sam motao tezu, šta bi ja mogao sa tim nekad. Znao sam na svu sreću da postoje inženjeri koji se bave sa strujom i eto. 

O KNJIGAMA

Ivan Minić: Dobro, dobro. Nećemo prolaziti tvoj put, zato što smo ga prošli, prošli put. Ali ćemo proći prethodnih nekoliko godina koje su i za tebe, i za Kupujem Prodajem, a i za celu planetu bile dosta drugačije od onih pre toga koje su se dešavale. Prošli put kada smo pričali, to je bio jedan od retkih tvojih nastupa gde si pričao neku svoju životnu priču. Sada je ona dosta poznatija, a jedan značajan deo toga je završio i u knjizi, s tim što je ona svakako fokusirana na jedan konkretan aspekt života. Ali kako si došao na ideju da napišeš knjigu? I šta ti je bila motivacija i kako je izgledao taj proces? Pošto kad inženjeri pišu knjige, to je dosta drugačije u odnosu na ostale ljude. 

Bojan Leković: Pa znaš kako, bio sam dosta puta u prilici da prijateljima pričam neke anegdote iz karijere ili poslovnog života. I onda sam primetio, svaki put im je jako interesantno, jer su te anegdote u suštini nosile sa sobom retko iskustvo. I onda mi je palo na pamet u jednom trenutku da bi to možda bilo zgodno napisati i popisati na neki način. A onda mi je dalje, motajući tezu, palo na pamet da bi bilo zgodno da to bude knjiga jednog dana. I tako sam ja maštao knjizi, ali se nisam, dugo vremena nisam upustio u tako nešto i nisam bio siguran da ja mogu da napišem knjigu. Dok nisam pročitao na jednom odmoru u letovanju fenomenalnu knjigu, koju sam kasnije izdao, Dizanje Organizacije, Up The Organization. I to mi je dalo ideju kakva bi arhitektura mogla da bude moje knjige. Jer je to u suštini bilo ključ, odnosno veliko pitanje, da li ja mogu u jako dugačak tekst da prevedem u nešto što se zove knjiga, jer nije svaki dugačak tekst knjiga. 

Ivan Minić: Kod nas je svašta izdavano u prethodnih godina, ali ja zapravo mislim da je taj format koji bih ja nazvao zbirka kratkih priča, jer u suštini to jeste, nešto što je najzanimljivije i najprijemčivije, zato što takve stvari mogu da pročitaju ljudi koji nisu navikli da čitaju stotine i stotine stranica. To je nešto što je ono što Amerikanci kažu bite-size chunks, pročitaš jednu, dve, tri priče i možeš da se iskuliraš danas, sutra, nastaviš, da iz nekoliko dana ti u suštini pročitaš sve, ali da imaš neku vrstu celine i povuče te. Da se razumemo, povuče te, ali imaš neku vrstu celine sa sobom da ne moraš nužno sad da ne pustiš to tri sata, jer možda nemaš tri sata. E sad, kako je tekao sam proces i pisanja i kako je to što si prvobitno napisao pretočeno u ono što je danas knjiga?

Bojan Leković: Da, sad pazi, ima kratka verzija, ima malo duža verzija. Malo duža. Malo duža. Završavam zadnje stranice te knjige, Dizanje Organizacije, čitajući naravno na plaži, čitam, završavam knjigu i shvatam zapravo da prvo što treba da se desi jeste da imam spisak tema. Vraćam se u sobu, to je bilo u Portugalu, 2019. godine, leto. I na telefonu kuckam 135 tema za sat vremena. I kad sam se vratio sa odmora, krećem da pišem. Otprilike sam imao tempo od tri do pet priča na dan. To je obično uveče bilo, posle posla. I svaka priča je imala neku poruku, ali mi je jako bilo bitno da ona nije vidljiva u startu, nego da bude anegdotalna. Pa u suštini kao one priče koje ti pričaš prijateljima, i onda negde na kraju je zaključak koji je poruka konceptulne prirode za nekog ko je preduzetnik, direktor, menadžer. A opet priča je takva da ako čovek nije taj, nego ga interesuje kako smo mi gradili biznis, da mu je interesantna priča. I tako sam krenuo i negde do nove godine sam imao sve priče ispisane i onda sam uključio prvog urednika. Urednik je osoba koja čita tvoje priče kao čitalac, ali je u suštini osoba sa znanjem. Zna kako se pišu knjige. I onda sve ono što ne štima u tom tekstu, adresira. I onda to znači faktički da se vraćaš, objašnjavaš neke stvari koje su ostale nedorečene, ili brišeš mnogo stvari koje nemaju mesta. Pa to se u filmskoj umetnosti zove killing the darlings. Ja sam pisajući, upravo te digresije koje su mi bile jako drage meni lično, proizvodio je kod čitaoca tada urednika epileptične napade. Pa je bilo neophodno to brisati. I onda nakon što sam jednog urednika potrošio, onda sam angažovao još jednog urednika koji je imao iskustvo, to mi je kolega danas radi kod nas, koji je imao iskustvo uredništva u Laguni. On je uredio preko 300-ine knjiga. Tako da on je čovek, Bobby mu je nadimak. On je mnogo pomogao da knjiga još bude bolja.

Ivan Minić:  Moram da kažem, jedan beskrajno divan lik. E sad, to je nešto tvoje. I ja sam napisao nešto svoje, ali nisam imao urednika, ja sam samo objavio, nisam hteo se baviti time dalje. Nije mi bilo toliko ni važno, nisam to doživljavao kao nešto ozbiljno. Ali ti si napisao nešto svoje i sad dolazi neko sa strane i dira ti u to. Kakav je to osećaj i kako… Ok, imaš iskustvo sa dvoje ljudi. Kako funkcioniše ta komunikacija, odnosno kako postavite stvari na način da se razumete šta hoćeš da ti postigneš. Jer ok, on to čita, ali nije on taj lik koji je to doživeo i proživeo. I on ne zna šta ti želiš da postigneš time, osim ako ti to vrlo jasno ne iskomuniciraš. I kako izgledaju te uredničke intervencije? Zato što verujem da većina ljudi ne mogu to da pojme šta je. Ja sam to imao kroz tekstove, ali tekstovi su mnogo manje obiman i zahtevan format da ti neko kaže, e, nije ovo baš najjasnije za ovo što si rekao. Kao da si započeo, ali fali mi još malo da bih razumeo stvarno šta je, jer naravno svi krećemo od onoga što je nama poznato, a to nije čitaocu poznato. Dakle, kako je izgledala ta dinamika i komunikacija, i kako je izgleda proces u smislu šta su intervencije i kako radite na tome? 

Bojan Leković: Pazi, to je na više nivoa u suštini komunikacija. Prvo imaš tehnički nivo, znači ja sam to radio u Google Docu i urednik je mogao da gleda u suštini svaki tekst odmah nakon što bi ga napisao. To je jedna stvar. A onda bih ja gledao maltene real time kako radi urednik. U stvari oba. Pa onda imaš nivo razumevanja priče, gde urednik je u suštini i lektor, i onda shvatiš koliko si nepismen. A onda imaš i nivo povezivanja tih priča u neku veću celinu. Znači, onda kompletna knjiga treba da ima smisla. I povremeno bi se kroz priče vraćali na nešto što je nekad bilo. Znači, da li sam se ponovo dotakao toga, da li je to u tom delu naknadno dovoljno dobro objašnjeno. A intervencije su bukvalno tog tipa. Znači, uvedeš neki lik ili nekog, prvi put objasni zašto je on bitan, šta se desilo, pa si njega izabrao da se on pojavi u priči. Objasni taj termin, kako si došao dotle. Znači, sve ono što bi čitaoca verovatno interesovalo, ali ja ne mogu, pošto pišem, ne mogu da se stavim baš u CPLN. 

Ivan Minić: A i ti već znaš. 

Bojan Leković: A ja znam. I tu imaš onaj curse of knowledge, jel’ tako? Znači, prokletstvo sopstvenog znanja, pa nemaš ideju kako je to onom drugom. Sve to trebalo prevazići i to ti urednik u suštini pomaže tim intervencijama, ali tu je jako bitna jedna stvar, a to je da potpuno staviš pod kontrolu svoj ego. Jer neko sad drugi tebi kaže, ej slušaj, nisi ti baš toliko pismen i nema baš to toliko struktura, a ti inženjer. Ili, znaš, ovo ti nije interesantno, a ti ubeđen da je interesantno. Tako da ja sam vrlo rano, na svu sreću, tu sebi objasnio da to što ti ljudi rade je apsolutno najbolje za mene. I mi smo ove izvorne tekstove u suštini dosta pokidali. Iz moje vizure u trenutku kad sam ih pisao, meni se to činilo baš šteta. Jer je mnogo tih interesantnih pričica ispalo jednostavno, jer nisu doprinosile misiji koja je ta knjiga trebala… 

Ivan Minić: Celih priča ili segmenata u okviru priče? 

Bojan Leković: Segmenata. Bila je neki priča koju smo izbacili, jednostavno nisu doprinosile poruci knjige, ali pogotovo u pričama kad ti kreneš nešto da pričaš, pa onda digresija jedna, druga, treća, ali pogubi se čitaoc. 

Ivan Minić: E sad, ti si inspiraciju imao kroz razne stvari koje si čitao, povuklo te kada si čitao o Dizanje Organizacije, da zapravo kreneš u taj proces, ali kada si bio u procesu i kada si pričao i sa urednicima i ti kada si razmišljao o tome šta je to trebalo da bude, pošto to nije tvoja biografija, to nije poslovna knjiga koja se bavi nekom temom. To je nešto čega ovde u principu baš i nema. A mislim da je jako važno zato što kad čitamo na takav način napisane knjige stranih autora i o stranim menadžerima, poslovnim ljudima, preduzetnicima, to je beskrajno zanimljivo i apsolutno neprimenjivo. Gotovo uvek. 

Bojan Leković: Znaš kako tu je ključnu ulogu odigrala prva urednica, Vesna Kešelj, koja je napisala roman nekad davno, i mene pitala da pročitam tekst rani, pa sam ja objasnio kako sam učio algoritam jednog teksta i kako imam problem sa čitanjem i kako sam ja tad njoj pomogao pa sam se setio možda bi ona meni. I ona mi je čitajući moje priče koje su u startu bile na pogrešnu stranu nastrojene jer su manje i više kao nekakav poslovni rečnik. Znaš kad pišeš one termine šta bi ti sve voleo da ispričaš publici pa onda kreneš na jednu stranu da objašnjavaš ovo, ono, pa to ispadne kao poslovni rečnik, ali sam morao nekako da uvedem čitaoca u neke stvari, pogotovo da kažem zašto sam ja došao u tu situaciju da nekom pričam te anegdote, odnosno poslovne termine. Ona je primetila da jako interesantnu notu imaju pogotovo one priče koje su iskustvene, deo života, deo karijere i tako. I ona mi je rekla slušaj, ovo ima šanse da bude bestseler ako napravimo da bude kao roman. I onda sam ja negde, možda na polovini tog prvog dela, prvog dela pisanja potpuno promenio koncept pisanja. I onda je svaka priča postala u suštinski priča. 

Ivan Minić: Bravo. Ne tema, nego priča. 

Bojan Leković: Priča.

Ivan Minić: I to jeste ono što je najzahtevnije. Mislim ja deo tih priča znam, deo sam pročitao kad si mi poslao knjigu na samom početku dok još niko nije ni znao da će izaći. I bio mi je jako zanimljivo. Prvo, mnogo je lično, znaš, mnogo mi je drago na nivou zašto znam ljude. Uvek ti je lepo kad čitaš nešto i kažeš ja znam ove ljude, ovo su neki fini ljudi koji ja znam. A drugo, ja sam korisnik. Vrlo posvećeni korisnik. Ja kad nemam što da radim, ja listam nameštaj. Ja kupujem, prodajem, iako mi ne treba. I dalje volim da ga listam. Neki ljudi listaju polovne automobile, ja listam, Kupujem Prodajem Nameštaj. I onda prosto, građenje celog tog sveta je kao da si behind the scenes na filmu koji jako želiš da vidiš. Imaš prilike da vidiš neki fragment, ok, ne sve, nego ono što je odabrano da vidiš. Ali je jako zanimljivo. Koliko je trajao proces od toga kad si ti seo i popisao 135 tema na telefonu do trenutka kada je knjiga bila spremna da ide u print? I šta se još dešavalo u tom procesu? 

Bojan Leković: Pa počeo sam 1. septembra 2019. da pišem. Prva ruka je bila gotova do nove godine. Tad je otprilike i prvi urednik završio posao, a onda je drugi urednik krenuo sredinom januara i onda smo negde 1. aprila imali finalni tekst koji je išao u preop. 

Ivan Minić: I kako je bilo kad prvi put uzmeš u ruke štampanu stvar, što kažemo naši u pošti se kaže štampana stvar, kad prvi put uzmeš u ruke svoj knjigu? 

Bojan Leković: E, slušaj, to je bila korona tad. Ja nisam mogao da budem u Srbiji. Inače bih rado išao u štampariju da vidim ceo proces kako je izgledao i da doživim na ne znam poseban način. Znači, meni su prvi primerci stigli DHL-om kući u Holandiju i to je bilo jedno veliko razočarenje. 

Ivan Minić: Ja se sećam toga da je suštinski taj tiraž bio problem. 

Bojan Leković: Da, mi smo prvo štampanje 4.000 primeraka uništili. 

Ivan Minić: Zašto? 

Bojan Leković: Pa zato što jednostavno štampa nije je bila dovoljno dobra, margine su bile kose. I sad možeš da pojmiš, ti uzmeš knjigu koja priča o biznisu, zapravo o jednoj velikoj ljubavi prema tom poslu, gde je naravno i brend jako bitan i objašnjavaš kako si opsesivno kompulzivan kad je u pitanju brend, pa onda baš na toj stranici koja kosa margina. I onda smo se zajedno dogovorili da ne može da ide, pogotovo i zato što je prva knjiga i prvo izdanje, ne može da ide tako i onda smo uništili 4.000 primeraka. Štampali iznova. 

U VREME KORONE

Ivan Minić: I sad, dešava se sve što se dešava, odnosno sve je otišlo do đavola. I sa KP on se dešava suštinski jedno veliko zatišje zato što niko ne zna šta će da radi se sa sobom tih prvih par nedelja korone. I sve je otežano, sve je komplikovano, ne možeš ni da pošalješ, ni da primiš pošiljka, ni bilo šta. Relativno brzo sam, ja sam bio van zemlje, ali kapirao sam iz iskustava drugih da se to normalizovalo, posle recimo mesec dana je počelo da funkcioniše. Ali vi sad imate jedan veliki poduhvat koji nema nikakve veze sa core biznisom, odnosno ima, ali nema veze sa core biznisom. I imate core biznis koji je u nekom limbu. I imate situaciju gde se planeta raspada. I ne možeš da dođeš iz Holandije, ovde nisi bio godinu dana. 

Bojan Leković: 14 meseci. 

Ivan Minić: Kako to sve izgleda? Kako? 

Bojan Leković: Imaš organizaciju ljudi koji se plaše. Odnosno svi se plaše, ali naravno ti brineš o svojim ljudima, svi se plašimo, ali ti kao neko ko vodi to, ne smeš da budeš vidljivo uplašen. A ne možeš ni da budeš tu na licu mesta. Jedan prilično neprijatan period je bio. Ja se sećam, prvih nekoliko nedelja smo imali pad od 30% saobraćaja, recimo. Što je fenomenalan pad. Ja sam znao, odnosno racionalizovao sam to time da ljudi kad se plaše za život, potpuno prirodno, da neće sad razmišljati o mnogim drugim stvarima, pa ni da se, ne znam, oglašavaju. 

Ivan Minić: A i gomila toga ne funkcioniše. 

Bojan Leković: Pa recimo u to vreme je pošta odlučila ne šalje pakete. Znači kurirska služba koja je imala pola tržišta je odlučila to ne raditi. Pa i da su hteli, ljudi nisu mogli, tako da onaj što bi rekli perfect storm se desio. I u to vreme mi shvatamo da mnogi naši oglašivači su čak mnogo više uplašeni nego mi. I moram da odam priznanje mom timu koji je došao sa jednom hrabrom idejom, tada mi poklanjamo našim vernim oglašivačima bonus, kredit za oglašavanje, da im pomognemo. Ja mislim da smo mi tada u jednom danu 100.000 evra donirali ljudima da bi stimulisali oglašavanje i da bi im pomogli koliko toliko u toj krizi. Tako da bilo je vrlo zeznuto, da ne kažem, nešto teže. Pa onda šta da radiš po pitanju dolaska u firmu. Znači mi smo tu negde pre nego što je država odlučila doneli odluku da se radi isključivo online. To je na svu sreću bilo moguće, zato što smo i mi tako i nastali manje više online. 

Ivan Minić: Da, jeste hibridna organizacija. Jeste. Sad nekoliko lokacija. 

Bojan Leković: Sećam se da smo imali jedan test, ja sam Raleta pitao, koji je naš direktor ovde u Srbiji, da održi jednu vežbu spremnosti u petak. I Rale rekao, sad ćemo da vidimo, i jedan petak, znači sa danom najave, svi su morali da rade kući. Da vidimo kako bi to funkcionirao. Savršeno je to bilo. Tako da mi dan-danas imamo hibridni način rada i mislim da je to vrlo interesantan model. I na kraju benefit u neku ruku. To nam je i pomoglo da recimo ljude koji smo do tada tražili isključivo, ili u Beogradu ili u Nišu, sada tražimo po celoj Srbiji. Tako da je to donelo i neke vrlo lepe uvide. Napredovali smo i kao ljudi i kao organizacija, svašta nešto se tu ubrzalo tada u tom periodu.

Ivan Minić: I svašta nešto se desilo u ovom periodu od te tri godine. Razni interni projekti i svašta nešto mimo toga, koji su onako prilično za organizaciju, koja nije bila preterano brza sa usvajanjem novih stvari. Jako puno novih stvari se desilo. Tako da je to baš lepo.

Bojan Leković:  A znaš kako tu smo mi bili oprezni? Da, kad kažeš nešto, nisi dovoljno brz, to treba staviti u kontekst. Recimo, ako je trka spora, ne treba ti da budeš previše brz, jel’ tako? Zato što to ima neku cenu. I ta cena bi bila plaćena nepotrebno. Tako da smo od uvek vagali u suštini kojom brzinom mi treba nešto da radimo. A onda smo shvatili da neke stvari i treba brže da radimo, pa smo i radili. 

Ivan Minić: Znaš šta, ja se sećam, recimo, davno smo pričali o svemu tome i analizirali to, onako ja sa spoljne strane, ti sa unutrašnje, da ok, meni i kao korisniku i prijatelju i sve to, ja bih voleo da se neke stvari desile brže. Ali ono što je meni uvek bilo fascinantno, šta su stvari koje su najvažnije? Šta su najvažnije u jednom takvom ekosistemu i u takvoj zajednici? Recimo jedna od jako važnih stvari je korisnička podrška koja treba da bude brza i jako efikasna. Korisnička podrška u Srbiji nikada nije efikasna, nigde. Osim na Kupujem Prodajem. I bila je takva i kad je firma bila mnogo manja nego što je sada, zato što je neko rekao da je to važno. I to jeste bilo važno. Ako ti nemaš tu vrstu podrške u nekim trenucima kada je ljudima potrebna brza informacija, brz feedback, ti si izgubio tog čoveka. A nije baš lako doći do novog. Tako da mislim da je to dobro prioritizovanje stvari bilo jako važno i kreiranje te organizacije koja nema preveliki broj zaposlenih, a imaš sjajne ljude koji su posvećeni i efikasni i onda samim tim ukupan workload koji oni mogu da urade je ogroman. A imaš i IT sistem koji ti pomaže u dosta tih stvari da budeš efikasan. 

Bojan Leković: Gledaj, nismo savršeni. Niko nije savršen. Da, ali se trudimo. I što bi rekli u onom našem starom filmu, svakog dana u svakom pogledu smo sve bolji i bolji. To važi za nas. Znači mi znamo gde nismo dobri još uvek, ali isto tako znamo da to ćemo sigurno da sredimo. Sada je samo pitanje vremena. Znači da li to može odmah ili treba malo vremena, ali ćemo sigurno da ono što je manje dobro da napravimo da bude baš dobro. I evo recimo u međuvremenu se desilo da taj tim čak duplo brže radi nego što je radio u to vreme. I da je to jedan od najboljih timova koje imamo u kompaniji. Čak smo i promenili ime. Ranije smo ga zvali Ecosystem Quality, sad ga zovemo Customer Experience. I to su sjajni ljudi. Mislim, cela firma ima sjajne ljude. Ja sam ponosan na njih. Pogotovo je težak posao kad ti radiš sa korisnicima kojih ima svakakvih… 

Ivan Minić: Sa ne sofisticiranom publikom tako zvano. 

Bojan Leković: I pazi, tu imaš mnogo različitih potpuno neočekivanih situacija koje treba da handlaš. Koje u suštini moraš da rešiš na neki način. To su to ti ljudi rade i tu treba puno energije, pažnje, da razumeš. Jer je to njima jako bitno u suštini, našim korisnicima. Sve što oni rade iz njihove perspektive užasno je bitno i sad to treba razumeti. 

Ivan Minić: Rad u dinamičnom okruženju. 

Bojan Leković: Da, da. 

VIŠE O KNJIZI

Ivan Minić: Ajde da se vratimo malo na knjigu. Ok, drugi, odnosno prvi tiraž je izašao, odnosno uradili ste ga i bili ste zadovoljni tim što je otisnuto. Šta onda? Vi nikada niste prodavali knjigu. 

Bojan Leković: Pa gledaj. Da, šta onda? Znači, prvo prognoza je bila naša da će knjiga biti prodata, recimo, između 3.000-5.000 primeraka. U tom tiražu. Ona je u međuvremenu dostigla skoro 15.000 prodatih primeraka, 8 štampanja i ukupno 18.000-a smo je štampali što je super. Znači, prevazišla one najluđe prognoze koje… Inače u firmi imamo običaj da se kladimo, pošto mnogo brojki različite stvari, onda e, šta misle ovo ono. I tadašnji prijatelj, a sadašnji kolega i prijatelj mi je prognozirao do 500 primeraka. Okej. Što je u suštini bio znak meni da budem oprezan jer je pisanje knjige i izdavanje knjige u suštini reputaciona kocka. Znači, tu postoji rizik da neko pročita i kaže, pazi kakve gluposti. Postoji.

Ivan Minić: Šta god da napišeš. 

Bojan Leković: Ali to, pazi, ne možeš, nema tu. Znači, knjigu kad si štampao, kada je ona dobila svoj ISBN, kada je dobila mesto u biblioteci, ne, ne možeš da kažeš e, ja… Ja sam se šalio zapravo, ta knjiga nije dobra. Povlačim je. Okej. Tako da, to je bilo onako malo baš… Bila je nepoznanica kako će to da prođe, međutim, vrlo rano smo dobili signale da odlično ide na tržištu. Ljudi koji su čitali, odmah su se javljali sa jako lepim komentarima. Ja sam dobio mnogo pisama od ljudi, što LinkedIn poruka, što mailova, čak i pisama, pisana, fizičkih pisama. Što je jako lepo i to nas ohrabrilo. Znaš, i u jednom trenutku se desi da moj prijatelj, tadašnji, a sadašnji kolega i prijatelj, pročita knjigu o Netflixu. I da ja shvatim zapravo da smo ulovili samo lansiranje knjige i to svetsko. Da smo među prvima na svetu, u suštini, dobili tu knjigu da čitamo. I ja zapratim Rida Hastingsa, tu shvatim da je to samo dve nedelje nakon što je izbacio knjigu i padne mi na pamet zašto ne bismo mi izdali tu knjigu pored , recimo moje knjige. I tako se rodila ideja u suštini da mi izdajemo knjige za koje smatramo da su apsolutno najbolje za poslovno i lično uzdizanje u Srbiji. I da na taj način damo nešto, pošto smo mi inače kao biznis pokušavamo da dajemo primer u sferi preduzetništva. I to, pazi, koji je primer? Da je u principu nekom koji je Nišlija, srednja klasa što bi se reklo, uspelo napraviti nešto veliko u Srbiji. Znači, ključna poruka medveda na putu je, ljudi, pa to može svako u suštini. Nisam ja ništa poseban, niti rođen u nekom posebnom svetlu ili nešto posebno imao, pa sam uspeo u nečemu što mi je bila namera. Mislim da to može svako i da ljudima zapravo treba najviše ohrabrenja. I onda, prateći tu logiku, smo shvatili da nama treba jedna edicija za preduzetničko prosvetiteljstvo, uzdizanje, ohrabrivanje. I tako smo došli od toga da nakon knjige o Netflixu izdajemo i druge knjige. 

Ivan Minić: I to će se nastaviti. Sad ih ima sedam. 

Bojan Leković: Sedam, da. Ako ne računamo i englesku verziju. 

Ivan Minić: Ajde da se vratimo na tvoju knjigu. Kada je ona izašla u javnost prvih par meseci, iako je i dalje bila ta cela situacija sa COVID-om, ja mislim da nekako jedna od stvari koja se je desila su ljudi imali malo više vremena. Video sam ja i po podcastu koliko je poraslo slušanje u tom nekom periodu. Pretpostavljam da je slično bilo i sa čitanjem i sa prosto tom nekom… Znaš kako ja to gledam? Mislim, ok, i gledanje serija, filmova i svega toga, ali svaka ta mogućnost da ti pobegneš u neki drugi svet, bar na dva sata. Tamo da isključiš koronu na dva sata. Da, da. Da je ljudima mnogo značilo. I bilo je mnogo komentara, povratnih informacija. Ok, nas nekoliko je dobilo knjigu, među prvima da je pročitamo i napišemo neko svoje mišljenje o tome. Velika čast. Hvala ti za to. I veliko zadovoljstvo, jer je knjiga izuzetna. Ali vrlo brzo su se priključili ljudi koje ne znaš. I nekako mislim da je velika stvar kada dobiješ feedback od ljudi koje ne poznaješ. I ljudi koje poznaješ, oni su srećni što si ti napravio bilo šta i oni vole tebe pa samim tim im je sve dobro. Nećeš položiti Fitzpatrickov mam test. Ali kad se to malo otme izvan tog kluba, u tvom slučaju je to bilo dosta brzo, kreću razni ljudi, mladi, iskusni, ozbiljni ljudi. Ljudi koji su na početku, ljudi koji su u potpuno drugom biznisu. Da daju neke povratne informacije i voleo bih ako možeš da se setiš i da izdvojiš neke koje su tebi bile posebno interesantne. Ne bitno koje, nego šta su bile stvari koje si dobio kao feedback da su ti bile posebno zanimljive ili drage ili na neki način groundbreaking. 

Bojan Leković: Meni najdraže pismo jednog preduzetnika iz Kruševca i pisao je jedan esej na pet ili šest, a četiri strana, o svojoj životnoj priči i čovek je voleo isto da piše, ali nikad se nije usudio da ide na tu stranu i suštinski imao potrebu, nakon što je pročitao Medveda na putu, da meni ispriča svoju životnu priču. I kako je moje pisanje inspirisalo da to učini. Imam to pismo čuvano kod kuće, jako mi je drago, mogu ti reći. To je baš i vrlo emotivno, znači čovek tu dosta podelio iz svojih muka. Znači, obično ti kad si preduzetnik, ti si sam, ti si vrlo često usamljen i imaš stvari o kojima nemaš s kim da pričaš ili ne mogu da te razumeju ljudi. I to pismo istrpelo tu ispovest i on je negde očekivao da ću ga razumeti. Ja sam mu se zahvalio na tome i naravno u velikom delu sam ga razumeo i eto, to mi je najdraži feedback koji sam dobio. 00:37:27

Ivan Minić: A kaži mi, ok, prošlo je dosta vremena i dosta primeraka. Šta bi radio drugačije? Da li bi nešto radio drugačije? 

Bojan Leković: Pa gledaj, ja imam životni stav da ništa ne bi ja tu menjao. A znaš što, pazi, ja sam mnogo, u suštini mnogo grešaka napravio u životu. Mislim i dobre stvari, ali i grešaka, ali je nekako svaka greška mene izgradila. Jer staneš, razmisliš malo o tome šta ti se desilo i koji je tvoj deo u tome, šta si ti doprineo, da kažem, tom zajebu, i onda izvučeš zaključke i onda si bolja verzija sebe sutra i tako dalje. Znači ja, ako bi se vratio sad, nikad ne bih ispravio, odnosno nikad ne bih poželio da nisam napravio te greške jer ne bi bio ovo što ja sam danas. Tako i u pisanju te knjige, ništa je tu ne bih sad menjao. 

Ivan Minić: A da li bi voleo da si napisao ranije? 

Bojan Leković: Pa mislim da ne bi bila zaokružena. Trebalo bi da sazri. Pa trebalo bi da sazri i da ja imam, mislim da je čak korona dobar prelom. Recimo ja sam pre nekoliko godina pročitao knjigu Istina u mom životu od Đorđe Karađorđevića i ona se završava naglo u jednom trenutku, a to je kad njega puštaju iz topionice, oslobađaju ga Nemci. I onda u nekom Mercedesu ga odvoze iz topionice i puštaju negde kao slobodnog čoveka u Beogradu. I to je kraj knjige. I sad ti sanjaš šta se dešavalo narednih koliko je živeo, još tri desetak, skoro godina. E, tako i ovde, Medved na putu se završava u suštini izbijanjem vanrednog stanja. U suštini izbijanjem vanrednog stanja u Srbiji. I mislim da je to, ja, to je naknadno napisana priča, znači jer smo shvatili da bi bilo zgodno i taj deo makar malo uključiti, jer je pisanje bilo završeno pre korone. Tako da, tri posljednje priče su dodate u zadnji tren i mislim da je to jako lep konac koji delo krasi.

Ivan Minić: Ja mislim da je na taj način zaokružena celina. Ali ima još celina o kojima ima smisla da se pričamo. 

Bojan Leković: Pa da. 

Ivan Minić: U celom tom procesu, ulaska u izdavaštvo, sa tvojom knjigom, moja logika je to suštinski nije moglo da bude fail. Prvo, knjiga je dobra, drugo, postoji ogroman broj ljudi koji su zainteresovani da saznaju to. Koliki je taj broj ljudi, niko ne zna, ali je veliki. I samim tim što imaš zajednicu i među svojim u okviru koje su ti ljudi koji su zainteresovani, to je prilično dobra polazna osnova. I to je jedan deo priče. Drugi deo priče su sve ove ostale knjige koje su tu došle. Sada, u međuvremenu, je u firmu došao Bobby, koji je doneo s ovom ogromno iskustvo, kontakte i sve ostalo. I par puta kada smo se videli na kafi i pričali, meni je fokus na detalje koje on ima. Jer i on je jedan od onih ljudi koji su uradili mnogo toga, ali nisu uvek imali priliku da oni tu rade onako kako oni misle da treba. A sad imaju tu mogućnost i sad je jako važno da svaka knjiga bude dobro dizajnirana, dobro prelomljena, dobro opremljena, sve ostalo. Jer ih nema stotinu godišnje, nego ih ima šest godišnje ili pet. I onda možeš da se posvetiš tome. Znaš da će prevod da bude jako dobar, da će na tome da se radi, znaš da će oprema da bude jako dobra. Sve stvarno izgleda sjajno, ali on zna kako funkcioniše taj biznis. I možda će to biti grubo, verovatno, ali taj biznis je užasan. Kod nas je taj biznis užasan. Na način na koji se radi na najmasovnijim skalama. Kako ste vi, kad ste pričali o tome, razmišljali da to postavite kao mikro biznis u okviru KP? Jer kapiram da mora da bude biznis. 

Bojan Leković: Da, jeste. Znači, on je suštinski i jeste tretiran kao posebna poslovna linija s jednom bitnom razlikom, što nam nije bitno da bude profitabilno. Jer nama knjige zapravo predstavljaju način da dođemo do jednog posebnog dela naše populacije koji je jako bitan. To su preduzetni ljudi, to su poslovni ljudi. To je budućnost naše zemlje. I to nam je jako bitno i reputaciono i naravno sa strane naše potrebe da na neki način se odužimo u našoj zemlji. I što bih rekao, Abraham Maslow, najveći poklon jednom narodu je preduzetnička prilika. I jednom narodu najviše treba preduzetnika, onih pravih, dobrih. A onda i sve ostalo, jer ovi u suštini kreiraju novu vrednost koja pomaže celom društvu. I onda koji je najbrži način da mi pomognemo, jeste upravo kroz stavljanje u ruke najbolje svetske literature. 00:43:40 I mi smo rekli da to ne mora biti puno knjiga. Znači, mi nismo i ne želimo da budemo klasična izdavačka kuća. Mi ćemo uraditi nekoliko izdanja godišnje i to će biti nešto što je apsolutno najbolje na svetu u nekom aspektu ličnog ili poslovnog razvoja. I ja stavljam svoju reputaciju iza toga. Faktički ja kažem, ljudi, ovo treba da čitate i dajem ljudima u ruke tu literaturu i čitajte. I sad, naravno, neće se svako prepoznati u tome, ali ne mora svako da se prepozna. Dovoljno je ovo što se desilo do sada, da mi kažemo za sebe da smo jako zadovoljni sa celim poduhvatom i da je to iz naše vizure jedna jako važna stvar i za nas i za društvo. 

VIDLJIVOST BRENDA

Ivan Minić: Još jedna stvar koja se desila u ovih nekoliko godina koliko se nismo videli u Pojačalu, je sa jedne strane, i zbog knjige i zbog drugih stvari, si ti postao mnogo vidljiviji kao poslovni lider ovde, ali i KP  je postao mnogo vidljiviji, ok, on je svakako rastao, to sve stoji, ali i vi ste krenuli po prvi put, čini mi se da se aktivno bavite time da se radi na brendingu, pa smo imali i reklamu, i outdoor kampanje, i dosta nekog zanimljivog sadržaja koji je to negde pratio. Zašto to kada ste lider, najveći, svi znaju za vas, u principu teško je reći da neko ne zna, ako već ima bilo kakav pristup internetu, zašto ste išli u tom smeru, i zašto baš na takav način na koji je to urađeno? 

Bojan Leković: Imaš nekoliko pitanja u jednom pitanju.

Ivan Minić: Takav sam. 

Bojan Leković: Prvo, pre više godina smo se dogovorili interno da ja treba da budem brand ambasador i zato sam počeo malo više biti aktivan, da me ima, što bi se reklo, jer je to u suštini dobro za firmu, ljudi vole da vide lice pre nego firmu. I zato smo recimo na LinkedInu aktivni kroz mene, mnogo više nego kroz naš poslovni profil, jer ljudi vole da pročitaju neku anegdotu živog čoveka pre nego neku komercijalnu poruku koju kao firma izbacujete. Tako da je to u suštini osnovni razlog zašto mi ima više. Naravno, to je ono što svi kažu popularno employer branding. Ako si poznat i ako te ljudi cene, onda je veća šansa da neko dobar želi da priča s tobom, pa i recimo o tome da radite nešto zajedno. Tako da je to prilično logično. Kad je reklamiranje KP-a u pitanju, tu smo pratili osećaj. I u jednom trenutku osećaj je rekao da pravimo televizijsku reklamu. I to isto bilo pre korone, prvi put, mislim 2018. godine, da smo izbacili prvu nacionalnu, mislim televizijsku reklamu koja se emitovala na nacionalnim frekvencijama, gde smo mi u onom delu populacije, gde možda nismo bili toliko jasni ili poznati, opisali svoj beli svet koji je virtualan i u kome se dešava jedna lepa razmena i povezivanje ljudi. I to je rezultiralo time da smo mi značajno od tada pa do sada uvećali jedan parametar u marketingu koji se zove top of mind, jako je poznat skoro 100% u srpskoj internet populaciji, kupujem-prodajem deli top of mind sa svim svojim konkurentima, domaćim i inostranim. I taj parametar je porastao od 47% pre prve reklame do preko 67% recimo sad u ovom periodu. Nakon svega toga što smo radili. Pri čemu svi ostali imaju ostatak do 100%, uključujući i inostrane, ako ih možemo nazvati konkurentima, oni ipak gađaju celu planetu, ne samo srpsko tržište. Tako da u neku ruku to liči da daje jako lepe rezultate, mada mi ne znamo to sa sigurnošću, jer nažalost nije mogući AB test u marketingu na taj način. Nemamo dva paralelna sveta, jedan u kome nismo radili ništa i drugi u kome jesmo radili ovo što jesmo, da bi to mogli da uporedimo.

Ivan Minić: Kako izgleda raditi na tome, pošto to nije nešto na čemu ste vi prethodno radili. Niste radili 200 reklama, pa je ova 201 i onda znate šta treba raditi. 

Bojan Leković: Uzbudljivo. Znači to je meni jedan od najinteresantnijih projekata, pa trenutak u životu. Ja sam svašta video, iskreno. I svuda sam bio širom sveta i radio za ogromnu kompaniju i vrlo interesantan posao. Ovo mi je bilo ubedljivo najinteresantnije. Mene tog dana adrenalin i i ostali hormoni su držali na maksimumu. Inače, reklama se snima u jednom danu. Kreneš od sedam ujutru u studio, negde ima novca, i uveče u sedam je sve to gotovo. Snimljeno. Posle se ona, naravno, montira i svašta se radi lepo s tim materijalom, ali snimanje je u jednom danu. I to u jednom potpuno nadrealnom ambijentu koji je studio, u našem slučaju potpuno bio, zbog naše beline koja je osnovna brend boja. I sa mnogo ljudi. Nas je bilo tad na setu preko 70.

Ivan Minić: Ljudi, predmeta, životinja. 

Bojan Leković: Svašta ne da bili ovce tad. I to je meni baš jedno neverovatno interesantno iskustvo.

Ivan Minić: I meni je prvi put kad sam bio na setu, iako nisam za sebe ništa radio nego za neke klijente, meni je to bilo isto potpuno fascinantno. Jer kad učestvuješ u celom procesu osmišljavanja nečega i kad vidiš kako to zapravo izgleda, to impresivno izgleda i na snimanju. A posebno impresivno izgleda kad prođe celu post produkciju. 

Bojan Leković: Znaš šta ja, to vredi, taj događaj je inače vrlo skup. Poznato? Da. Znači to kao iskustvo vredi da se plati. Pa makar i ne emitovali reklamu.

Ivan Minić:  Pored TV kampanje bili su i bilbordi i svašta nešto je tu bilo da se proširi efekat toga. Jer mislim, koliko god da zakupiš prostora na televiziji, to je i dalje fragment. Teško je da bude i primećeno. Zanimljivo je da i konkurencija i generalno globalni servisi koji su dolazili ovde sa nekom idejom da nešto probaju, oni su svi se jako bavili time da imaju televizijsku reklamu i u razgovorima sa nekim od njih, jer sam bio uključen u proces dolaska na tržište. Velika većina zapravo nije napravila nikakav rezultat. To je bila procena da je to jedini način da oni za jako kratko vreme dođu do velike vidljivosti. Pa šta će se tom vidljivošću da urede, to je druga priča. Ali to je jedini način da oni preplave tržište, potroše mnogo novca, ali za mesec dana svi znaju za njih. I sad ako je ta ponuda koju oni daju atraktivna, ljudi će probati. Ako nije, probaće manji procenat i neće se zapatiti, što kažu. Ali kad imaš brend koji je već jako prepoznat, onda ne moraš da tome pristupaš na taj način, odnosno možeš to da radiš sa merom i sa ukusom, ne moraš da iskačeš iz frižidera tih mesec dana. Kako ste vi, taj deo priče, kada ste imali materijal koji treba, kako ste birali i plasman, i koliko će vas biti, gde će vas biti?

Bojan Leković: Prvo ovako vidiš, kad imaš biznis, on se vrti oko proizvoda koji bi trebalo da je dobar. I ako je proizvod dobar, marketing je kao katalizator, on ubrzava uspeh tog biznisa. A ako je proizvod loš, opet katalizator, marketing, ubrzava propast tog biznisa. Tako da u oba slučaja  dobro, jer nemaš beskonačno mnogo vremena na ovom svetu. Bolje je da ako nešto je dobro što pre, bude najbolje, i ako je nešto loše što pre, propadne pa se baviš nečim drugim. Tako da u tom smislu mi smo negde razumeli da će to ubrzati naš… Ali ruku na srce, u suštini glavni marketing koji mi imamo je narodski reklama od usta do usta. Znači, tvoj experience, to što si ti nešto kupio od nekog pa si bio zadovoljan, ili si prodao nešto što ti ne treba, ili si upoznao nekog i to pričaš, to je u suštini naš najveći marketing motor koji postoji, koji svakog dana generiše ogroman value za našu firmu. A naravno sad ti želiš to da ubrzaš i onda je ideja bila da moraš to da uradiš na način gde će ljudi da poštuju kako si to uradio, a ovde u Srbiji se televizija uvek mnogo poštuje. Znači, reklama na TV-u se više poštuje, odnosno brendovi koji su na TV-u se doživljavaju ozbiljnije nego oni koji su na socijalnim mrežama. Što? Zato što ne može svako bude na TV-u, a na socijalnim mrežama može bukvalno svako da bude. E sad, što se tiče toga gde i kako bi se pojavljivala reklama, to su uradili profesionalci u moje firme, ja nisam pravi, kažem, sem onih osnovnih stvari koji mediji je nama najinteresantniji, najpribližniji, jer ti tu u celom spektru biraš zapravo one koji su ti onako najbliži. Nisam se dalje upuštao i to su kolege koje rade kod nas, marketing u suštini, odlično odradile, tako da… 

Ivan Minić: Ali šta je bio brif? Hoćemo da podsetimo ljude generalno ili hoćemo da se pojavimo pred ljudima koji možda ne znaju dovoljno?

Bojan Leković: Pa pazi, i jedno i drugo. Znači ti, ako te vide na TV-u, ti podsećaš ljude i naravno ne očekuješ da će oni nešto odmah da urade. Ja znam, mi smo pratili neke parametre nakon reklama, ništa se značajno nije desilo. U smislu da je skočila posećenost ili šta, ja znam. To je s obzirom na ukupno posećenost, Kupujem Prodajem, malo. Mali je efekt skoro, jedva primetan. Međutim, ono što očekuješ jeste da je to dodatno tetoviranje nekih vijuga u mozgu tvojih vernih korisnika i da se to dugoročno jako isplati. A ove druge aspekte, ti imaš grupe koje želiš. Recimo nama u tom trenutku su žene bile jako interesantne, jer jako dugo Kupujem Prodajem  bio muški brand, muška platforma, gde je uber dominacija muškaraca. A zapravo shvataš da su žene u suštini jako bitne i da se one prvo često kući pitaju ako treba nešto kupiti ili prodati. Neretko žena odlučuje, pa je bilo zgodno reklamom dodirnuti što više žene.

RAZVOJ NOVIH FUNKCIJA 

Ivan Minić: Odabiraš lica, isto posebno, zanimljivi. Hristina, pre svega, kao jedna beskrajno, beskrajno šarmantna osoba. Ono što bih isto voleo da se dotaknemo, a tiče se ovih proteklih nekoliko godina, to je da ste vi u tom periodu izbacili dosta nekih proizvoda, projekata u okviru Kupujem Prodajem. Od toga da je, ne znam, tokom korone bila ona priča sa smeštajima lokalnim po Srbiji, jer nismo mogli da putujemo nigde drugo, a što ne bi malo reaktivirali i videli šta zapravo ima naša predivna zemlja. Do toga da ste u jednom trenutku ušli u poslove, do toga da smo dobili sjajno iskustvo na mobilnim telefonima i jednim i drugim, zaokruženo, da sad ono ne moraš više samo u brauzeru na telefonu da pregledaš stvari, a kad ti neko pošalje, nek to sve otvori u aplikaciji koja ti je super, do onog gomila nekih finih detalja koji su tu ubačeni, koji su da ubrzaju neke stvari korisnicima, da pomognu, da svašta nešto. Je li ima nešto što ti je posebno interesantno vezano za te stvari koje su rolloutovane u prethodnom periodu?

Bojan Leković: To je opet jedna anegdota. Dugo su nam korisnici tražili da podržimo slike u porukama. I to uopšte nije naivna stvar. 

Ivan Minić: Na onu količinu ništa nije naivna stvar. 

Bojan Leković: Znači to su kalkulacije, prvo kakav bi to efekt moglo da ima po infrastrukturu. Ja mislim da mi u svakom trenutku imamo preko 100 miliona slika i sličica na našim serverima. I naš sistem poruka je jedan u suštini vrlo ozbiljan messaging sistem koji može da se koristi u paralele ili nezavisno od ovih popularnih. Ali naravno mi želimo da se on koristi relevantno, znači kad se ljudi upoznaju ili kad dogovaraju. Bilo je zgodno naravno da sprečimo da komunikacija vrlo brzo sa našeg sistema pređe na Viber ili WhatsApp. Razlog dodatni za to je što smo detektovali da onda postoje rizike za prevare. Znači kad komunikacija ide mimo našeg sistema, ti objektivno ne znaš šta oni sve mogu da razmenjuju od sadržaja. A ono što znamo jeste da neki put, recimo ako neko želi da prevari neko korisnika, ono pošalje neki phishing link. To nije moguće ako se koristi naš sistem, a jeste moguće ako ide kroz WhatsApp, Viber ili baš njega briga u suštini za lokalne probleme u Srbiji. I onda smo hteli u suštini da bi sprečili korisnike da idu na druge sisteme za messaging, odnosno da bi ih ohrabrili koristiti naš sistem, da zakružimo experience. Znači bilo je neophodno dodati slike u porukama. Taj projekat je trajao šest meseci. Moglo je kraće, ali tada organizacijski nismo mogli da to iznesemo da bude brže. A ja se sećam, ja sam stavio na LinkedIn šaljiv post, evo korisnik je jučer tražio, vola, danas se desilo. Tako da taj mi je projekt, i zato što je toliko vidljiv i toliko korišćen, jako drag. 

Ivan Minić: Relativno skoro ste ubacili ono da na klik može se staviti adresa i telefon, to je najbolja stvar koja se desila u posljednjih ekskluzivacija. 

Bojan Leković: Da, jako korisna stvar. 

MOKROGORSKA ŠKOLA

Ivan Minić: E, ne moraš više da ideš u Novosti da to kopiraš, nego je tu. Kaži mi, pored svega što se dešava sa KP-om, već čini mi se dobrih dve godine, si se uključio i aktivirao u priču o Mokrogorskoj školi. Bili su ovde, bio je Srđan, bio je Bojan, pričali smo malo o školi, mislim Srđan je pričao malo više, ali pričali smo malo o školi, i to jeste jedna, sada već prilično dugovečna inicijativa, da se radi nešto sa preduzetnicima koji su ovde, prvo je endemska vrsta, drugo, obično, bez ikakvog formalnog background-a koji je, možda nije neophodan, ali poželjan da ne bi napravili glupe greške u tom celom procesu. Oni su svašta našto radili kroz razne svoje i pojedinačne edukacije, i programe, i događaje, i sve ostalo, ali čini se da tada pre jedno dve godine je to podignuto za nekoliko nivou. Prvo tako što se nekoliko vas, sjajnih vidljivih ljudi, uključilo u tu celu priču, ne samo kao deo toga, nego kao aktivni učesnik u razvoju svega toga. Kako je došlo do toga, šta je tvoja motivacija i kako ti vidiš to što radimo ta škola i tvoj doprinos? 

Bojan Leković: Došlo na jedan jako lep način. Aleksej Srđanov, sin, je pročitao moju knjigu i rekao Srđanu, tata, mi moramo ovog čoveka da dovedemo na Vivaldi forum. Ja sam dobio poziv da držim late night talk i tu sam ispričao tri priče koje nisu bile u knjizi. To su one priče koje su izbačene. Ceo taj događaj Vivaldi forum, taj letnji i posle sam imao prilike još na 6-7 da budem, koje su otkrovenje za mene, jer je to izuzetna prilika da upoznaš vrlo neobične, poznate ili manje poznate, ali u svakom slučaju uspešne ljude, pazi, pogotovo meni koji ne živi ovde. Ja sam ovde relativno retko u odnosu na… Dobro, nije baš toliko retko, ali ređe nego ti. I onda nemam tu mogućnost da neki dan odem s nekim na kafu ili na burek i meni je to bilo značajno da otkrijem da su Vivaldi forumi zapravo mesto da ti možeš kondenzirano da upoznaš krem de la krem. I da shvatiš zapravo da su to sasvim obični, pristupačni, a opet izuzetno uspešni ljudi. Evo recimo sad ovaj jesenji forum kome su tema ljudi, gosti su bili govornici, recimo Peđa Mijatović, pa onda ti imaš prilike da se družiš sa njim ove tri dana. Dejan Tomašević, Ivan Miljković, naš olimpijac zlatni iz Odbojke, pa se pojavi Emir Kusturica, pa onda sednemo, pričamo na razne teme, ti tu čuješ da kaže mnogo interesantnih anegdota koje inače ne bi nigde pročitao. Tako da je to meni toliko u suštini privatno, a u neku ruku i poslovno značilo, što sam se uopšte upoznao sa tim ljudima, a vrlo brzo nakon tog događaja Srđan mi je ponudio da budem partner u školi zajedno sa grupom fenomenalnih ljudi. I pravo ti kažem, pošto je to u suštini poziv u neku ruku, je pažljivo razmislio tome. Poziv odabranim ljudima, to je za mene i velika čast bila.

Ivan Minić: Mislim, nije te pozvao kad je otvarao, nego kad je već napravio nešto.

Bojan Leković: Da, baš tako da. E, onda sam se ja još više upoznao sa celim konceptom Mokrogorske. Pazi, to je u suštini jedna izuzetna poslovna škola, platforma koja povezuje predavače koji imaju poslovno iskustvo sa polaznicima, odnosno studentima koji imaju veliki motiv da nauče. A to su ili direktori ili vlasnici biznisa ili menadžeri. I onda imaju programe recimo za ubrzani menadžerski razvoj, business sprint. Pa sve do recimo jednog vrlo ozbiljnog programa za pomoć vlasnicima biznisa koji se zove Bolji biznis, koji traje tri godine, gde ti upoznaš ljude koji svi imaju svako neki svoj biznis i neku svoju muku.

Ivan Minić:  A mislim da je jako važno to što kroz takav program ti kao neko ko je to iskustveno preživeo, proživeo i preživeo, dobiješ strukturu. Znači ja sam u nekim situacijama, počeo sam da radim sa 16 de facto u svojoj firmi koja je kasnije i formalno otvorena, i ja sam sa 23 pročitao knjige koje su mi trebale da ih znam sa 16. I neke stvari sam mnogo dobro pogodio slučajno. Neke stvari sam to promašio užasno. Ali mi je ta struktura mnogo značila. Ok, ja sam neki inženjerski mozak, pa samim tim sam analitičan oko većine stvari, doći ću do nekog logičnog zaključka. Ali svi smo mi isto tako vrlo subjektivni i jako nam je teško da donesemo neke neprijatne odluke vezano za naše biznise. I možda to kada ti neko objasni oslika, pokaže, sprovede te kroz neki Excel koji ti pokaže koliko je katastrofalno to što tu odluku odlažeš, možda nećeš preseći zbog toga. Ali ćeš dobiti još jedan tag na toj vagi na tu stranu, pa ćeš umesto za tri godine preseći za godinu. Dobićeš gomilu nečega što možeš da pokupiš fragmentarno sa raznih mesta ako znaš da ti to treba. Ali onda ti neko kaže da ti to treba, ko je već to prošao. 

Bojan Leković: Škola ubrza stvari, definitivno. Ja sam u Holandiji mnogo sličnih stvari prošao i bio na dva univerziteta tamo i mogu da ti kažem da nema, bez obzira što ja lično cenim ljude koji su self-made, nema zamene kada je u pitanju brzina sticanja znanja, nema zamene za školu. Jer tamo neko je prošao pre tebe i onda zna tačno šta ti treba. I plus dobiješ pomoć ljudi koji su peers, koji su u sličnom problemu. Znači onda dobiješ ono što kaže The wisdom of the crowd, što je retko viđeno, da budem iskren. 01:08:19 Znaš, pogotovo recimo ovde u ovom programu “Bolji biznis”, gde ti imaš još 62. preduzetnika koji sad iz različitih uglova mogu da ti kažu kad ti izneseš neki svoj problem kako bi ga oni rešili ili kad zajedno, ne znam, tamburate neku studiju slučaja, to je fenomenalno.

Ivan Minić: Mislim iskreno da je za takve programe jako važno da ih malo i pustiš, da oni jednim drugima pomognu da reše probleme. Na taj način će postati samostalni. Nije poenta sad, i izgradiće dublji neki odnos sa svim tim ljudima klasičima, a i postaće samostalni i doprineće jednim drugima.

Bojan Leković: Tako se gradi mreža, vidiš, ona najjača poslovna mreža ti je sa nekih studija. Recimo u Holandiji je to postani član nekog studentskog udruženja, pa se ti ljudi ceo život do penzije pa i nakon toga drže, što bi se reklo. A ovde je jako bitno da ti imaš prilike da vidiš koliko je neko u suštini pametan. A gde to vidiš? Pa u nekoj školi. Znači kad se desi neki problem pred svima i kako ko reaguje na taj problem. 

Ivan Minić: Ima i taj moment koji je meni bi osnovna motivacija da pravim, uopšte pojačalo i sve ovo što radim, da ti pokaže da nisi sam i da nemaš samo ti probleme. Ima ljudi koji imaju mnogo teže probleme od tebe, pa opet nalaze i snagu da guraju i nalaze načine da ih prevaziđu. I da upravo zato to što ste vi svi slični na neki način koji ste na tom programu, iako je svaki pacijenti različan.

Bojan Leković: Svaki ima svoju bolest.

Ivan Minić: Ali jeste to slično. Odnosno, mnogo ste vi bliže jednim drugima nego što ste bliski prosečnoj populaciji. Pa, baš tako. Znači, to su ono, zašto ne volim da idem na slave i slične stvari kod rodbine i sve to, zato što ja nemam s kim da pričam to. Nijedna osoba ne razume nijedan moj problem, a ja razumem probleme svih njih i svima njima treba nešto da pomogne. Nije to baš, možda ti je zanimljivo prvi put, ali petnaesti put ti je više muka toga ne želiš time da se baviš. Drugo, ja inače nisam neki ljubitelj ljudi, tako generalno. Ali to kad pričaš sa ljudima koji su slični, tu je jedna rečenica dovoljna ti promeni život. Kao i sa dobrom knjigom. 

Bojan Leković: Slušaj, anegdota jedna. Moj jako dobar prijatelj u Holandiji i vlasnik jedne kompanije, mi se povremeno vidjamo. I onda ja sam išao u posetu kod njega, pošto on živi malo dalje od mene, sa nekim tegobama, pitanjima. I jedno je pitanje vezano kako prepoznati da je neko dobar. Znaš li ti kad pričaš sa ljudima ti dobijaš različite utiske tog čoveka. I u kom trenutku ti možeš da konstatuješ da je on dobar. Počeo je od intervjua jednog, drugog, ne znam kog, pa onda imaš probni rad, pa onda godine iskustva sa tim čovekom. Šta znači to kad je neko dobar? I kaže mi on, vidiš ja sam od jednog poznatog novinara, holandskog, s kim sam imao razgovor, čuo jednu izreku, a holandski je pun poslovnih izreka, ono što je dobro, brzo se prikazuje. I meni to bilo otkrovenje. Znaš kako smo se mi razumeli u suštini, instant, jer sam ja došao sa potrebom da nešto naučim od njega, a on mi je eto tog dana otkrio taj u suštini jako bitan životni princip da sve što je dobro prikazuje tu svoju dobrotu, odnosno kvalitet, vrlo rano, vrlo brzo. 

ŠTA SE PROMENILO

Ivan Minić: I ne možeš baš tako lako sve sakriti. Za ove četiri godine kupujem-prodajem je i kao platforma, ali i kao firma značajno porastao. Porastao u jednim novim okolnostima koje si kao što si i rekao omogućavaju da to budu ljudi manje više sa koje god lokacije, da to bude u jednom novom svetu gde je, čini mi se, mada ne previše, ali ipak osetno, normalizovana elektronska trgovina. Jer nismo imali baš neki izbor, pa su ljudi koji ne bi da probaju, probali. I okej, deo njih se vratio na svoje navike kao je imao pre, ali deo njih je ostao, je shvatio da mu to odgovara. I čini mi se da je to sve što se dešavalo nekako bilo sve zajedno dobro. Na kraju je bilo dobro, ako tako možemo da kažemo, iako je u početku bilo užasno stresno i teško. Ali Bojan koji je napisao “Medvede na putu” je pisao o jednoj firmi. Ta ista firma sam dosta veća, ozbiljnija, drugačija. Šta se najviše promenilo? 

Bojan Leković: Pa gledaj, organizacija se najviše promenila. Znači, način kako radimo, posao. Ljudi dosta su se promenili, uzrasli su. Znači, pazi, ovako iskreno, niko od nas nije, ne znam, kakav genije. Mislim, prvo krenem od sebe. Jednu stvar znam kad sam ja u pitanju, a to je da sam radoznao. I to mi je jedini talent. I da imam vremena za razmišljanje, onda razmišljam. I to su instrumenti kojima baratam. I ja mislim da smo mi uspeli takvi kakvi jesmo uz, da kažem, organizacione promene da budemo još bolji, mnogo bolji i tek ćemo da budemo još bolji. Jer znam šta nam je činiti. Ljudi su uzrasli. Znači, svako kad se seti sebe prošle godine, možda kaže velika razlika. Mislim, ja sad kad se setim šta je bilo početkom godine, meni se čini kao da je to bilo pre tri godine, na primer. I to je dobar znak. Kao biznis smo isto porasli. Skoro smo prešli, prevalili tri miliona registracija, što je značajan deo srpske internet populacije i što nas čini ubedljivo najvećim ekosistemom opšte na ovom delu Evrope, odnosno Balkana, ne znam kako je popularno sad reći, Ex-Yu. I što nam daje prilike za neke nove stvari, lepe stvari, što se razvijamo na sve strane. Sad je samo pitanje prioriteta, koraka, šta pre, šta kasnije, kojim putem ići, kojim ne. Tako da je i tu se stalno ovo preispitujmo. 

Ivan Minić: Jedna stvar isto bih voleo da podeliš sa nama, posebno što znam da ste na tome radili dosta u prethodnom periodu. Ti imaš sistem koji je jako veliki, koji mora da bude high performance jer ima tu količinu korisnika, pola sekunde duže učitavanje, predstavlja problem. Imaš svašta nešto, u svakom trenutku se nešto dešava. U svakoj sekundi u toku dana se nešto na sajtu desilo. Da li je neko poslao poruku ili okačio novi oglas, svaki sekund se nešto dešava. A imaš negde obavezu da bi ostao relevantan i da bi moglo da rasteš, da se razviješ, da tehnološki ispratiš napredak koji su među vremenom desili jer svašta nešto se desilo. Mislim ako pričamo od početka, kada je KP počela, sve se desilo što se kaže. Ali posebno u prethodnih 4-5 godina mnogo toga je postalo drugačije, dostupnije, neke stvari jednostavnije, neke stvari bogami kompleksnije. Kako vi prosto gledate tu celu priču jer ispod svega menadžera, autora, objavljivanog i sve to, ti si inženjer. 

Bojan Leković: Dobro, ali ima i drugih inženjera. 

Ivan Minić: Naravno, ali kao svakom inženjeru je važno da to inženjerski bude dobro. 

Bojan Leković: Ali znaš kako? Kad vodiš kompaniju ti u suštini se baviš principima. Ti bi trebalo da imaš dovoljno iskustva poslovnog da neke bitne stvari definišeš kroz principe i da ih onda preneseš na svoja najbliže saradnike i da se to poštuje dalje kroz organizaciju. Jedan od principa je da nećeš da menjaš tehnologiju tek tako. 

Ivan Minić: Naravno, nema srljanja kada postoji nešto ozbiljno, ali ima promena.

Bojan Leković: Ima promena. Velika promena koju smo uradili je da napravili smo novi, faktički novi KP sa novom arhitekturom i novim tehnologijom u front endu.

Ivan Minić: I novi dizajn. 

Bojan Leković: I novi dizajn, ali naravno na način da to ne iritira korisnike. Tu smo se maksimalno trudili i čak kad smo radili lansiranje vrlo pedantno, grupu po grupu, čank po čank korisničke baze postepeno prebacili, ali da bi učili u tom procesu šta sve nismo dobro uradili. Tu je oprez jako bitan. Radiš nešto kad si prilično siguran, prelazak na novu tehnologiju kad si prilično siguran i stabilna, da je ona postala mainstream. To su principi o kojima pričaš u kompaniji i to pazi ljudi koji se razumeju to dalje razvijaju. 

Ivan Minić: Sprovode. 

Bojan Leković: Sprovode. Nisam ja, sem da kažem želje da budemo moderni, brži. Moj doprinos tu je minimalna. To su sve ljudi odradili.

Ivan Minić:  Ok, naravno, ali imaš i taj moment da bi prosečan srpski preduzetnik koji ima nešto što radi, ne bi dirao ništa jer to radi, nema potrebe da se bilo šta dira, onda bi došao problem koji je u nekom trenutku nerešv. Zato što bi imao preveliki tehnološki dug, to ne bi radilo kako treba, ne bi više moglo da se skalira, imao bi hiljadu i jedan problem koji uz to ide, a vi ste na neki način, čini mi se onako sa strane, a malo i ono što znam iz razgovora sa ljudima, da vi nekako gledate da u pravo vreme svaku stvar uradite. 

Bojan Leković: Pa gledaj, više ljudi uključeno taj proces, inicijativa dođe od kolega koji su upleteni, znači onda vagamo i tu je jako bitan taj trenutak jer ako je prerano onda je opasno. Ako si zakasnio onda te pojede tehnički dug, spucaju te problemi sa raznih strana i onda ne možeš da si iskobeljaš. Tako da mi nemamo problem kao organizacija, ali ljudi nemamo problem s time da treba se menjati stvari. Čak je najveći izazov u suštini ubediti korisnike da su promene neophodne. Znaš, jer ljudi obično, a o što jako lepo vidimo kroz korisničku podršku, negoduju kad god nešto promeni. Jer što vi to dirate, šta samo smetate. A zapravo neophodno je da bi nešto bilo lakše, da bi nešto bilo efikasnije, brže, da bi imalo budućnost u poslovnom smislu. Znači razdvojiš neki novi servis, želiš da im to predstaviš, to naravno je novina. 

UNUTAR SISTEMA 

Ivan Minić: Kad smo čitali knjigu, upoznali smo firmu i deo ljudi koji su tu i znamo ko su, šta su sad. Ja ih znam i ovako, ali ljudi koji ih ne znaju su saznali neke imena za neke ljude i sve. E sad, prošlo je od knjiga četiri godine. Kako je organizovan KP iznutra? Koliko ljudi u stvari za početak ima i kako je organizovan? 

Bojan Leković: Ima nas sa eksternim saradnicima ukupno skoro 50. Interno nešto preko 40. I najlakše rečeno, naša organizacija je produkt, da kažem, posvećena. I sad, izdaćemo tri knjige koje opisuju zapravo best practice, kada je u pitanju izgradnja digitalnih proizvoda, onda organizacije koje prave digitalne proizvode i kako se oni marketuju. I naša organizacija je bukvalno po jednoj, da kažem, od tih knjiga, koja se zove Empowered, Inspired, Empowered i Loved su knjige, eto, da najavim, naša nova izdanja. I dugo vremena smo razmišljali o tome koji model bi nama odgovarao, pa smo analizirali šta je radio Spotify, recimo, pa onda… Međutim, shvatili smo zapravo da mi moramo da jedan hibrid koji je nama zgodan produkt organizacije, gde, recimo, u dva odnosno tri produktima imaš sve neophodne discipline da se na platformu izbace funkcionalnosti koje su za korisnike, jako bitne. I to je, da kažem, najjednostavnije rečeno. Znači, ti imaš šefove tih produkt timova koji su faktički produktoneri, product manageri. Unutar produk timova imaš sve discipline, od UX dizajnera, pa sve, naravno, produktoneri, UX dizajnera, pa do QA. Oni, naravno, treba da imaju zajedničku viziju kad je u pitanju proizvod, trebaju da imaju i zajedničku ideju naše arhitekture, treba product marketing isto da bude zajednički, tako da postoji po horizontali nešto što mi zovemo čepteri, što je inače poznato u terminologiji takvih organizacija, što je u suštini i horizontalno povezivanje ljudi koji rade isti posao unutar produkt timova. Tako da po dve, u suštini, ose su ljudi povezani. Po pitanju posla, odnosno projekata na kojima radi, to su product feature-i i po pitanju domena posla u kome su. Da li je to front, da li je back-end, da li je QA, da li je UX ili product, oni imaju da kažem svoje načine da se dogovaraju kako će nešto zajednički da u suštini radi. 

Ivan Minić: A koliki je tim za podršku?

Bojan Leković: Taj tim ima pored čoveka koji ga vodi još pet sjajnih ljudi.

Ivan Minić: Samo šest ljudi? 

Bojan Leković: Samo šest ljudi, puno. Tu naravno ima i software. Ali ti ljudi rade izuzetan posao. On je, znači njihov posao je prvo vrlo raznovrsan, zato što je ceo taj back-office za kontrolu jednog takvog sistema u suštini izuzetno komplikovan. I mi smo cele prošle godine imali kontinuirani kviz znanja na nivou cele firme, gde smo proveravali naše produkt i korisničko znanje za sve kolege u firmi, gde je naravno bilo očekivanje koju su oni ispunili da je taj tim najbolji, jer on treba pružiti pomoć korisnicima. Ne znam, tu ti se javi pitanje tipa čovek je oglasio, ne znam, leteću lasicu. Da li to sme, ne sme, ne znam, sme pod ovim uslovima i tako dali. Razumeš? Pitanje tog tipa pa, do ne znam, tehničkih pitanja, ne znam, nešto sam hteo pa nije moglo, kako da može, pa to treba da mu se reši. Taj tim ima zadatak da korisnici budu zadovoljni i da im što pre reši problem. Znači ne ono tipa kroz jedno 5, 6, 15 interakcija, sam te razumeo.

Ivan Minić: A 45 radnih dana. 

Bojan Leković: E, slušaj, što nije lako, znači nije lako, znači desi se nama da, mislim neko ko bude gledao sad podcast će reći da, ali ja, tačno. Znači može da se desi da ti nisu uradili, da kažem, rešili problem odmah, ali sve ukupno, pošto imamo brojke na nivou celog sistema, to je odlična vojna organizacija, ja bih rekao.

LEADERSHIP NA DALJINU

Ivan Minić: Ja bih se složio, hvala sa korisničke strane. Jedna stvar koju isto nisi pominjao ranije, a mislim da je nekako važna, jeste taj moment lideršipa na daljinu. Ok, sad si češće tu i na duže si tu, ali kako je bilo preživeti tih 14 meseci koje ti jednostavno fizički nisi mogao da dođeš? 

Bojan Leković:  Pa gledaj kako moraš. U principu, odmah da kažem da nije dobro da si toliko dugo odsutan. Znači, biznis trebaš da pratiš izbliza. Ono što je problem kad si non stop sa ljudima, jeste što ti stopiš tu i postaneš slep za nešto. A kad dođeš sa strane, ti svežim očima gledaš na stvari. Tako da mislim da ovo što ja radim, a ja sam jednom u tri nedelje dođem, da je neki optimum, da sam tu počeo da rezonujem zapravo sa potrebama biznisa. I ti tada pričaš sa ljudima, recimo volim ljude da izvedem u šetnju. Odem od firme do Kalemegdana i onda, što kaže Bobby, peripatetičarska seansa. I onda održimo jedan sastanak, drugi i sada onda se osvežimo. Pogledamo ljude, neki put je neki kviz, organizujemo tamo prilikom znanja vezano za

 oglase u Knez Mihajlovoj. Tako da to je u suštini onda osvežavajuće. Meni prija, prija ljudima i onda kad se ja vratim u Holandiju, onda krenem, sabiram misli. I ono što je moj posao jeste u suštini unapređenje organizacije procesa. Rad sa, pre svega, najbližim saradnicima, da bi oni bili što bolji lideri svojim ljudima. Trudimo se. Tu isto pravimo greške, ali Bože moj. 

Ivan Minić: Jedna stvar koju smo svi negde primetili sa COVID-om jeste da, ako pričamo o tome da je efikasnost, da se posao uradi, to je u principu nakon onog što je, kad je rešeno to elementarno, ko vodi račune o deci dok smo svi u kući, da to se vrlo brzo, da kažemo, vratilo u normalu. Ljudi su promenili svoje radno vreme da bi se prilagodili svojim internim kućnim obavezama i to je sve ok funkcionisalo. Ali je nestao onaj deo koji je mnogo važan, naročito za bilo kakav inženjerski rad rešavanja problema i sl. što mi ne odemo na ručak pa pričamo. Ne popijemo kafu i ne sedimo svako za svojim kompjuterom, nego uz put pričamo o nečemu i nešto uhvatimo. I tu sam primetio i u radu sa ljudima i u feedback od dosta ljudi da je tu zapravo najveći izazov naći način da ta komunikacija opstane u ne zajedničkom fizičkom boravku sa ljudima. 

Bojan Leković: Pa jeste, jer kad si spontano s nekim u razgovoru, onda ti padne nešto na pamet i onda mu kaže, jer pazi, sastanak poslovni nije neophodno mesto gde će tebi da padne nešto pametno na pamet, korisno. Evo recimo meni na sastancima retko kad nešto padne na pamet. Znaš, obično je to u nekom…obično je to u šetnji, u mom slučaju. I bitno je da imaš te trenutke da onda interaguješ sa nekim dok je to sveže, dok je, da kažem, zaobraditi da može neko da ti pruži intelektualnu impedansu. I ono što mi u firmi imamo, ljudi koji su u ofisu, tada ručaju zajedno. Ali ostaje izazov sretanja. Znaš, i to u ovakvom režimu nije idealno. Znaš, na kraju, pazi, nije lako ni na neki način upriličiti te veštačke susrete koji treba budu neformalni, suptilni, na kojima će opet nešto poslovno da se desi. 

Ivan Minić: To je ono, forsiranje tim bildinga koji je obično ne služi ničemu. 

Bojan Leković: E, kod nas je tim bilding, nema tu svrhu bildovanja tima, nego mi idemo se zezamo. Ja ne volim da se mlatim na tim bildingu sa nekim mozgalicama. Ja prvi. Ne voli ni Rale, ne vole kolege i onda idemo da da uživamo. 

KO JE ZA KP

Ivan Minić: Neću još mnogo da te davim, ali hoću da te postavim jedno pitanje koje mislim da kroz ovaj proces i rast firme si na neki način iskristalizovao u sebi, a mislim da je jako važno. A to je, kakvi ljudi su za Kupujem Prodajem? Kakve zaposlene kupovinom prodaja traži?

Bojan Leković: Ivane, kako dobro pitanje. 01:32:34 Ja sad znam, nakon ove životne i poslovne kilometraže, da je kod čoveka odlučujući za uspeh njegov karakter. Kao što je kod firme odlučujući za uspeh kultura te kompanije. E sad, ti ne možeš karakter na intervju olako da nečiji sagledaš. Znači mora prođe neko vreme. Ja mislim ako bi sad gledao jednu karakternu osobinu koja je meni lično najprivlačnija, to je radoznalost. I tu se taj čovek i ja nalazimo. Jer sam ja jako radoznao, kao što rekao, jedini talent. I čovek koji je radoznao, on stalno ostavlja tragove te svoje radoznalosti. 01:33:31 Recimo, ne znam, pročitao sam ovu knjigu, došao sam do ovog uvida, naučio sam ovo. Znaš, i onda u toku razgovora ti ljudi rado to dele. Jer oni se raduju kad nešto, kad zadovolje svoje radoznalosti i onda vole da podele tu svoju radost. Tako da je to meni ona primarna osobina koju gledam kao čovek. A mislim da je, recimo, ono što je Warren Buffett rekao, da je jako bitno kad biraš saradnike da imaju energije, da su inteligentni, i to emotivno inteligentni, a i ovako inteligentni. Ali emotivna inteligencija je jako bitna u suštini za rad sa ljudima i da imaju integritet. Znači da smeju ti kaže šta misle. Ja na svu sreću imam bliske saradnike koji objektivno boli ih kako ću se osetiti kad mi nešto kažu. Mislim to jako dobro. Naravno, imam i ljude, i neću da lažem sebe i druge, kod kojih to nije tako. I sad tu, ja mislim da je jedan od najvećih problema menadžmenta u suštini napraviti da ljudi se osećaju slobodnim da ti kažu nešto, odnosno izgraditi njihov integritet. To je jedan od najvećih menadžmenta i liderstva, u suštini liderstva izazova koje imaš. 

Ivan Minić: Koliko godina sad postoji Kupujem Prodajem? 15?

Bojan Leković: 16?

Ivan Minić:  To je dosta godina, još malo pa punoletnost. Je li ima nešto što možeš da podeliš, a da nas očekuje u narednom periodu, što bi svakom ko je korisnik mogao da bude zanimljivo i interesantno? 

Bojan Leković: To je neprijatno pitanje, zato što u principu ne mogu da delim šta je bitno zato što imamo i konkurenciju koja sigurno sluša, gleda. Tako da to ne bih mogao, sem da obećam da ćemo da budemo bolji. 

Ivan Minić: Na principijelnom nivou, ne na nivou konkretnih stvari. 

Bojan Leković: Pa bićemo bolji u svakom smislu. 

Ivan Minić: Bojane, hvala ti. 

Bojan Leković: Hvala tebi. 

Ivan Minić: Bilo mi je zadovoljstvo da se ispričamo i ovako pred kamerama nakon četiri godine i za osamnaesti rođendan.

Bojan Leković: Ajde, da ne čekamo še četiri godine. 

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno. Ako imate neko pitanje za Bojana, iskoristite komentare na YouTube-u, zato to je najjednostavnije i najlogičnije mesto. To bi bilo to što se tiče Pojačala za ovu nedelju. Mi se vidimo ponovo naredne.

Realizacija Pojačalo podkasta ne bi bila moguća bez naših izuzetnih partnera. Kompanije Epson koja je vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, i kompanije Orion telekom provajtera najbrže internet infrastrukture u Srbiji sa preko 30 godina iskustva. Više informacija pronaćićete u opisu epizode.