Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ I ove nedelje u Pojačalu imamo gosta iz uvoza. Gost je moj dragi kolega i prijatelj i kolega-podkaster, Saša Tenodi, jedan od osnivača podkasta “Surove strasti”, koji je bio inspiracija jednim delom i za Pojačalo kada sam ga kreirao. Inače, NLP trener i komunikacijeni trener i deo tima koji organizuje okupljanja i druženja pod brendom “Prodajni mindset”. Pričali smo o tome kako jedna osoba koja ne zna šta želi i ne ume da uči, ipak uspe da nađe put do nekih svojih strasti i nekog novog znanja i kako zapravo u nekim, može se reći, zrelim godinama, da naučiš sebe da učiš, zato što ti je važno da naučiš neke stvari koje te zanimaju. Saša je jedan od onih ljudi koji imaju veoma neobičan životni put, ali je uspeo da nauči mnoge lepe stvari, da radi neke sjajne stvari i da zajedno sa svojim prijateljem Ivanom Vorasom ispriča neke neverovatne priče u više od 350 epizoda podcasta “Surove strasti”. Uživajte.

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

I imam još jednu važnu vecu za vas. Naime, od 1. maja, sa krugom prijatelja, radim na projektu NasaMreža.rs To je jedno jako zanimljivo mesto za svakog ko je preduzetnik ili razmišlja da to postane, mesto gde svaki dan izlaze neki interesantni korisni tekstovi, a jednom nedeljnom predstavljamo neki zanimljiv mali biznis.
Takođe, svakog meseca, radimo veliki intervju sa nekim od zanimljivih ljudi sa ovog tržišta, nekim od ljudi koji su lideri u onome što rade, pa tako, evo, prvog meseca imamo Slavimira Stojanovića Futra. Uživajte, informišite se i pretplatite se na mailing listu ako su vam teme zanimljive jer onda će vam svake nedelje stizati digest svega toga svakog ponedeljka na mail. Hvala.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Saša, dobrodošao konačno u Pojačalo. To što ste vi radili sa “Surovim strastima” je bila jedna od inspiracija kada sam pokretao sve ovo. Zapravo jedina inspiracija iz našeg regiona. Sve ostalo su bili neki ljudi koji pričaju na engleskom. Jedino sam kod vas mogu da čujem nešto slično onome što sam hteo da radim, ali je kod vas bilo dosta drugačije jer postoji ta neka dinamika između između dva hosta plus gost koji dolazi i, da kažemo, teme su bile iako slične, malo drugačiji način na koji je sve to pričano, ali svakako velika inspiracija, hvala puno na tome i ono što mi je isto bilo jako važno, vi ste mi nekako pokazali i učvrstili moje uverenje da je sasvim okej bazirati se na audio publici. Ok, mi imamo video komponentu, zato što smo želeli od starta da to uradimo, jer imamo resurse za tako nešto. Ali smo od starta isto tako postavili pravila da ne može gost da donese fotografiju, zato što ili ne možemo da ubacimo grafiku, ili ne možemo da ubacimo ništa slično, jer jednostavno mora da se objasni rečima, jer onaj ko sluša neće to doživeti na isti način kao onaj koji gleda, a ne sme da ispašta ona kor publika, a kor publika su ljudi koji slušaju. Tako da hvala ti na inspiraciji i hvala što si došao.

Saša Tenodi: Pa hvala tebi, sad ću ti biti 100% otvoren. Nisam to htio reći prije dok ne počnemo snimat, ali kad si ti počeo snimat, ja sam stvarno vidio da je to produkcijski, mislim, svi su mogli vidjeti da je to produkcijski wow, znači vizualno si dodao nešto sa svojim timom, nešto skroz drugačije. I moram ti priznat da sam se malo prepo, kako dobar konkurencija još sa puno jačim levelom, na koji mi nismo bili spremni, jer smo mi ostali u našoj glavi, mi moramo isfurat taj audio, ne razmišljajući o nekim drugim možda benefitima videoklipova. Zapravo si mi bio ono zastrašujuć kad si počeo izbacivati epizode i zapravo sam tek kad smo se uživo upoznali, u kratko, znači u Banja Luci 2019. godine skužio, ok, možda onak nije toliko zastrašujuć ovoga Minić. I onda smo te tražili, Boras i ja, jer smo te htjeli uloviti nakon tog panela da snimimo epizodu, ali ti si samo došao na nekih sat vremena, ili tak nešto. Tak da, evo, mi još nismo isporučili ovoga tvoje gostovanje.

Ivan Minić: A nikako da se uklupimo, ja nisam dolazio do Zagreba posljednjih par godina. Svaki put kad je trebalo da se desi, to je uglavnom odloženo, dosta puta kad je trebalo da odem da vidim neke klijente, oni su dolazili u Beograd i jednostavno.

Saša Tenodi: A sjećam se da sam se ja tebi odmah javio nakon te Banja Luke, pa onda drugi puta, ozbiljno, kad smo pričali, bilo neposledno prije lockdowna. Eto, i tak prolongiralo se.

Ivan Minić: Dobro, ja se nadam da će biti prilike. Vedran je bio u jednom od prethodnih epizoda i tu smo shvatili koliko se vi zapravo ne slažete, iako se slažete. Ali ono, sa čime sam počeo razgovor sa njim, vole bi ti mi da počnem razgovar i sa tobom, pa ćemo se onda vratiti hronologiji i svemu ostalom što je vezano za Pojačalo, jeste ta cela priča sa brate, dovodite Džordan Belforta u Zagreb. Kako, zašto? On je ispričao svoju vizuru, ajde ti ispričaj svoju.

Kako je Džordan Belfort došao u Zagreb

Ivan Minić: Ovako, znači, ja smatram da, i zato i radim podcast, i zato sam slušao podcaste, i puno audioknjiga. Ja sam ti 2006. godine, 2005./2006. godine sam čistio podzemne garaže u Zagrebu, na taj način sam se financirao na fakultetu i tad sam ja otkrio audio knjige. Onda sam shvatio ono, ako radiš negdje 8 sati, znači možeš dobiti ono veću vrednost od toga, recimo da ja danas upisujem neki fakultet, ja bih odabro radit kao portir, da mogu učiti, da mogu slušati audio materijale. I zapravo to je mene počelo oplemenjivati. I tak sam došao i do NLP-a i tak sam zapravo saznao ono za Jordana Belforta. To jest, meni su neki moji klijenti još tipa 2010. godine ispitivali da li ja znam tko je Jordan Belfort. Ja nikad nisam čuo za tog čovjeka i onda bi mi objašnjavali Jordan Belfort, Penny Stocks, bla bla, te sve do pojave filma. E sad, zašto pričam tu priču? Prije sam mislio kad mene zovu na konferencije ili kad me zovu na podcaste, da sam ja tu da dam neku vrijednost. U smislu, kao da ja zapravo pomažem tebi jer sam ja ovdje. I onda sam ubiti s vremenom shvatio da zapravo sam ja taj koji uzima vrijednost od tebe. Znači ja uzimam tvoje vrijeme, ti meni daješ priliku da se ja predstavim zapravo svojoj publici, tojest tvojoj publici. I kad smo napravili prvu konferenciju 2022. godine, shvatio sam da smo onako odabrali predavače koji su napravili dobar predavački posao. Znači, kad bi mene zvali na konferenciju, ja bi napravio onako po svojim kriterijima dobar predavački posao. Jer sam ostao u tom uvjerenju, ja sam taj koji vama pomaže kao organizatorima konferencije. I onda sam nakon svoje konferencije, to jest nakon naše konferencije, shvatio zapravo priča obrnuta. Znači ti meni daješ priliku da se ja predstavim, ali ti si mogu tu priliku dati nekom drugom. Dakle, i onda sam stvorio taj princip, sjećam se točno od tog sastanka nakon te konferencije, rekao sam “čemu meni služi predavač ako taj predavač meni ne proda ekotizacija? Čemu služim ja tebi kao gost podcasta ako ja sa svojim gostovanjima ne doprinosim tome da ti dobijes barem pet ili deset novih slušatelja. Zapravo, ja sam došao, predstavi se tvojoj publici, ali nisam ti donio novo vrijednost. I rek’o sam, okej, ja idem na sljedeći princip, meni nije bitno da su predavanja dobra. Meni je bitno da svaki predavač na mojoj konferenciji doprinosi tome da u svojim komunitima širi, ja ću biti tad i tamo i pripremit ću fakat super temu. I kak su oni pričali, mislim da se većina ljudi za stolom nije slagala sa mnom, ja sam samo ušutio, odlučio sam uzeti svoj mobitel i poslao sam mail Jordan Belfortu. Pretpostavka je bila sljedeća, dakle, nije bitno koliko osoba košta. Znači, radije ću uzeti Jordana Belforta koji košta x novaca, jer ja znam da će Jordan Belfort bit lead magnet za konferenciju. A vrhnutski predavači koji će isporučiti ono vrhunski sadržaj, oni to ne oglase, oni nisu lead magnati za moju konferenciju, ja sa konferencijom moram biti u plusu. I to je zapravo moja baza. Znači više nema predavača, i ne želim biti ja predavač na drugim konferencijama, ako ja ne mogu garantirati da ću ja svojim prisustom uspjet oglasiti i pomoći organizatorima konferencija. To je neki princip onog koji sam se stavio u glavu.Jer velim zbog čega bi netko nama dao novac kao predavačima? Znači, to ti je super primjer jednog mog prijatelja iz jednog tjednika, međimorske novine tjednike, kaže, tipa 2008. godine me pokuša motivirati da pišem male ono člankiće od 1800 znakova. I u prvom broju u kojem sam nešto tako napisao, mi je stavio ti, ja mislim na 22 stranicu. U drugom broju, kad sam napisao neki člankić, stavio na osamnaestu stranicu. Ja kažem Tomo, pa još koji tjedan i ja sam na prvoj i drugoj stranici, na naslovici. Kaže on, “gle Saša, ne budeš, osim ako ne napraviš neko veće sranje.” Zato jer veće sranje prodaje. Dakle, to je način na koji mi svi trebamo po meni funkcionirati. Znači, razmišljati koju prodajnu vrednost dajemo našim prisutnom. “Hoće li mi ovaj članak povećati..?” Mislim, common sense, ali ne razmišljamo o tome. “Ja sam izdvojio svoje vreme da napišem neki članak.” Da, ali ako taj članak ne prodaje dodatnih 5 ili 20 primjeraka novina, ja sam samo uzeo onaj dio tiska u novinama koji netko mora platiti, a taj dio moraju platiti oni. Tak je nastala ideja oko zvanja s Jordana Belforta i sad što ti se dogodilo da ćeš i to morat provjeriti u mailu, ali ja mislim da ti je meni respons došao za vreme tog sastanka. Ja njima nisam rekao da sam kontaktirao Jordana Belverta, nego priča ti ide ovako, ja sam ga 2016. ili 2017. kontaktirao, jer sam napravio NLP blog i mislio sam ok, on je NLP-ovac, on je i salesman, ajmo mi napravit neki članak. Ali on on vjerojatno takvih upita dobiva 80 dnevno, I naravno da nisam dobio respons. Ali ovaj put sam mišao sa drugom strategijom. Išao sam sa strategijom da imam ogroman budžet, koji naravno nemam, jer meni u glavi bio samo jedan cilj. Cilj je bilo je dobit respons, znači dobiti i u komunikaciju. Tako da za vreme tog sastanaka, ak se ne varam, možda koji sat kasnije, doslovno isti dan je došao respons kad možemo dogovoriti sastanak. I onda ubiti sam ja zeznuo komunikaciju, zato što sam si ja u glavu stavio ono što sam ja spreman platit, a ne iznos novca kojeg su oni tražili. I to je možda neki moj problem u komunikaciji, što sam ponekad jako tvrdoglav i jako sam tvrd i ne slušam druge ljude i mislim da je moj način najbolji i ono nije. Znači, Vedran, recimo, u komunikaciji, mi imamo onakve različite, i jedan i drugi princip komunikacije, i jedan i drugi model funkcionira. I ja sam to naučio u partnerstvu s Vedranom da kad meni nešto ne prolazi u komunikaciji, vjerojatno se radi nekoj osobi koja je možda mekši komunikator, i ajmo prebaciti to na Vedrana, nek Vedran napravi taj posao do kraja. Tak da je Vedran bio s njima u komunikaciji u narednih 8 mjeseci, nakon što sam ja rekao, ne, oke, nisam zainteresiran. Tak da, mislim da je to ono što smo pričali malo prije, neki sastojak, znači jedna osoba, ona može fakat napraviti ono puno, puno, ali da odamo još jednu osobu, još petu osobu, i ako se dogodi ona puzla koja će onak cijeli taj odnos svih njih, interakcija svih njih dići na sljedeći level, mislim da je to baš dobra ona komunikacijska kombinacija između Vederana i mene u tom projektu.

Ivan Minić: Slažem se. Mislim da to što si sad rekao, što se tiče, da kažem, načina na koji se je li pravi nekakav događaj, mislim da to ima jako puno smisla, s tim što moje mišljenje, s kojim ne mora niko da se složi, ali prosto 20 godina kasnije od prvog događaja koji sam pravio, 23 godine kasnije, ja jako verujem u to da ili treba koristiti Pareto princip ili neki drugi, ali da imaš određeni procenat stvari koje služe da privuku ljude. A ostali deo služi da ti pričaš o nekim stvarima koje smatraš da su važne, koje su vrednostno ono što hoćeš da pošalješ. Mislim, ok, prodajna konferencija ima drugačiju konotaciju.

Saša Tenodi: Slažem se s time. Ne, ne, ja se apsolutno slažem s tim. Gle, Belfort nije jedini predavač. Tako da, Belfort je ovdje, otvorino kažem, Belfort je ovdje lead magnet. Ali ako ja smatram da neka osoba može dat vrijednost, a nitko ne zna za nju, ali stvarno može dat vrijednost, znači ja nemam problem da tu osobu stavimo na konferenciju i toj osobi damo priliku. Znaš?

Ivan Minić:  Naravno. E sad, ajde se vratimo na početak. U Pojačalu si, dakle, pričamo priču od detinjstva, od svega i prvo pitanje je mančmelo pitanje, šta si hteo budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Saša Tenodi: Mislim da, možda ću reći krivo, ali sjećam se kad sam tražio neke, mama me odvela u neku obučarsku radnju i trebal sam iz njegovog razloga kupiti cipele. Ja sam ti u cipalama vidio, pisalo je “Model manager” Ja sam ti zabrijao da želim biti menadžer. Nisam imao pojma što to znači.

Ivan Minić: Ali dobro zvučalo.

Saša Tenodi: Dobro je zvučalo, samo to. Danas mislim da sam sve samo ne menadžer. Mislim da je Vedran tisuću puta bolji menadžer. Ja nisam niti menadžer u tragovima. I ono što sam naučio je da zapravo ne treba se boriti sa onim što možeš doći do neke, ajmo reći, bazične razine razumijevanja, ali da ne treba forsirati nešto što je protiv tvog identiteta. I pre nekih šest, sedam godina sam shvatio ono da zapravo treba biti ponosan na stvari koje ne razumijem i stvari koje ne znam, poput recimo ja nemam pojma raditi u Excelu. I danas to kažem s ponosom. Prije mi je to bilo onako, “Svi znaju raditi u Excelu.“ 

Ivan Minić: Svi kažu da znaju raditi u Excelu.

Saša Tenodi: Ja nemam pojma. Bio sam ti partner s jednim frendom, Bojanom. Ja sam znao…a bih ga nazovao rekao bih, “Bojane, slušaj, želim dobiti to i to, napravimi to u Excelu.“ Ja znam što želim dobiti, ali ne znam procesa ovoga, kako se to radi.

Ivan Minić: A u tom nekom periodu detinjstva, osnovne, srednje škole, šta ti je interesovao? Šta ti je interesovalo, šta te nije interesovalo?

Saša Tenodi: Pa nije me interesirala muzika, nisu me interesirale aktivnosti koje su interesirale druge. Nisam bio dobar u sportu, ja fakat nisam znao što želim niti, u čemu sam dobar. Ne su roditelji često usporađivali s drugima, “Pa, ovo je dobar u matematici, ovo je dobar u sportu, ovo je dobar u komunikaciji. U čemu si ti zapravo dobar?“ I onda ubiti, kada je to bilo, 2000, ne, 1993/2004/2005. godine, kada je trebalo upisati srednju školu, ljudi su pričali o kompjutorima” Kao, super, to će biti ono, wow, znači to je smjer u kojem se treba razvijati i učiti.” I tak’ sam upisao srednju školu u tehničarstvu za računalstvo, jer sam ja vjerovao da je to wow. Ja sam skužio da sam među najlošim učenicima tamo. Jednostavno, ja nisam imao kliker za to, nikakav kliker za to. To je onak prošlo nekih, to ono, do 18. godine, ja nisam našao jednu aktivnost u kojoj sam ja dobar.

Ivan Minić: Ali je bilo nešto što te zainteresovalo ovako?

Saša Tenodi: I onda svi moji frendovi su pisali fakultet, a ja nisam. Ja sam počeo raditi. Počeo sam raditi na 988 informacijama. Znači,” izvolite, dobr dan, izvolite broj, hvala na pozivu” Ja sam skužio na tom 988 da mogu biti dobar u, ajmo reći, bio sam dobar u tome, krekiranju sistema. Pokušao sam naći formule kako da napravim 50-100% više posla od ostalih. To je bio i ja, od mojih ishoda s kojim se budim. Kako da budem duplo uspješniji od ostalih? Nije to bilo apsolutno nikakvog utjecaja na plaću. Ili tipa kad sam radi u prehrambenoj jednoj firmi, meni je bilo u interesu kako da ja, više nego moj konkurent, mislim radimo za istu plaću, na studentskom smo govoru, kak da ja prije složim tu paletu čokoladnih mlijeka od njega? Ili kak da ja brže odnesem te kutije na peti kat od svih drugih koji to rade? Kako su svi moji bili na fakultetu, ja nisam bio uopće zainteresiran za učenje, formalno učenje, moji roditelji su imali dosta knjiga u kući I onda sam ti vidio neki set od set smeđih knjiga Erich Fromm I okej, svi oni uče, pa idem ja vidjeti da li mene to interesira. A do tad nisam čito knjige uopće. Lektiruju, isto, varao bi na tome. I ja sam ti uzio knjigu “Anatomija ljudske destruktivnosti”. Ja čitam “Anatomiju ljudske destruktivnosti”, jer tu ima onaki o biologiji, i heverizmu, itd. I ja skužim, wow, po meni je to interesantno. I krenem ti ja snimu po knjigu od Froma čitati. Znaš, i onda sam opet počeo ljudima ići na živce. I zapravo faks sam upisao sa 22 godine, jer sam ti vjerovatno nesvjesno kroz taj proces čitanja Froma shvatio da mene interesira ljudsko ponašanje, razumijevanje ljudskog ponašanja. Tako da sam ja zapravo kliknuo s idejom da upišem fakultet koji se bavi razumijevanjem ljudskog ponašanja. By the way, ako gledatelje zanimljiva preporuka, znači prošle godine, tojest pred prošle godine, sam išao na fantastičan set predavanja na temu ljudskog ponašanja i uzroka ljudskog ponašanja s bihavioralne strane, biološke strane, neurobiološke strane, endokrinološke strane. Autor, odnosno predavač se zove Robert Sapolsky, to je… profesor. Znači, ja sam se toliko oduševio sa širinom njegovog znanja, ono s kojih sve perspektiva objašnjava ljudsko ponašanje, da sam 40 sat njegove predavanja pogledao u 8 dana. Tako da, moja preporuka,  vrhunski predavač. To je meni jako bitan kriterij da je vrhunski predavač. I stvarno ono, možda se neće vam svideti absolutno svaka tema, ali čovjek stvarno zna. Ima čak ono kao teaser, mislim da je TED Talk, ono od nekih 15 minuta, gdje objašnjava ono te ključne principe, pa nek ljudi vide da li će ih zainteresirati ili ne.

Ivan Minić: Odlična preporuka i ja sam odslušao ne sve, ali dobra deo.

Saša Tenodi: I što misliš o njegovim prezentacijama?

Ivan Minić: Mislim da je sjajno. Skapirao sam vremenom, iako medicina mi nije bliska preterano, skapirao sam da je ono što je neophodno da se desi u nekom narednom periodu, ako želimo da napredujemo, ako medicina želi da napreduje, je multidisciplinarnost lekara. Odnosno da više ne možeš da budeš specializovan za jednu stvar, jer ako si specjalizovan za jednu stvar, to je ona situacija, ako držiš čekić i ruci, sve ti izgleda kao ekser. Nego da je zapravo ključ da si izuzetno stručan u barem dve oblasti medicine i da imaš barem dva pogleda na istu stvar. A da će zapravo, oni koji imaju još više specializacije, ili možda ne specializacije, ali interesovanja, dobijati mogućnost da možda realnije sagledaju neke probleme i da naprave možda u nekim situacijama bolju prevenciju.

Saša Tenodi: Da, mislim, veoma to je moja struka, ajmo reći, ovoga ponašanja, ali zapravo mi je dosta proširio glavu Robert Sapolski sa svojim predavanjima. I tipa, evo, izdvojio bih par primjera, ako mi dopustiš. Recimo, dva primjera koje bih izdvojio,  jedan ili dva, vidjet ću. Jedan je na temu alkohola ili tipa testosterona. Možemo to svesti pod jedan primjer. Zapravo, kao, uvjerenje je da je testosteron generator agresivnog ponašanja. Ne znam da li si gledao taj dio gdje on to objašnjava. Napravili su zapravo eksperiment sa pet gorila. I ti ako staviš pet gorila ili pet ljudi, svejedno, u isti okvir, znači vrlo brzo će se postaviti neki odnos, neka dinamika grupe. Znači, imat ćemo jednu osobu ili imat ćemo jednu životinju koja će se, ajmo reći, transformirati u alfu. Odnosno drugi će onak primiti inpute od nje, aha, oke, on je glavni i mi se trebamo pokoravati njegove volje. Svjesno ili nesvjesno, to se u komunikaciji naziva frame control, iliti ga kontrola okvira. E sad, što su napravili unutar toga eksperimenta? Odlučili su Gorilla broj 2, ne Alfi, nego Alfi 2, od njih pet, uštrcati onako onu ogromnu dozu testosterona.  I gorilla broj 2 je postala agresivna, ali ne prema jedinici, nego prema trojici, četvorici i petici. I onda su stavili testosteron gorilli broj 3, Isto je postala agresivnija, ali prema četvorci i petici. Četvorka prema petici. Ali nisu dirali onu gorilu koja je u hirarhiji bila iza njih od početka.

Ivan Minić: Postali su samo buliji. Jer buliji uvek udaraju na slabije. Kako si došao do toga šta ćeš studirati i kako je izgledalo za tebe taj proces?

Proces studiranja

Saša Tenodi: Pa ajmo reći da je to bilo u meni, što me interesira. Ali ja nisam imao niti pojma što to je i da to uopće postoji. Puno ljudi komuniciraju, “a ja želim ući od psihologiju. Mene je od uveka interesirala psihologija.” Pa mislim, ajmo reći da smo tak nekak i odgojeni kroz filmove da nas interesira psihologija, da nas zanima psihološki trileri i sl. I mislim da je pred 20 godine bilo baš poplava filmova na temu, ne znam, multiple personality disorder i slično. Znači, vrlo zanimljiva situacija, nisam imao pojma što želim. Imao sam 22 godina i slučajno sam pozvonio na vrata prijatelju s kojim nikad nisam imao jedan na jedan odnos, uvijek imao odnos u grupi. I pozvonio sam mu na vrata, predpostavljujući da se vrati u Varaždin, I to je bilo četvrtak na večer. I on me zamolio, ono kao da bi mogao doći kod njega u sobu, ali kažem, jako je bitna informacija da nikad nisam s njim imao jedan na jedan odnos, I meni je bilo nelagodno. Ja sam točno do njega, ajmo reći samo da skratim priču, došao sam do njega da popričam da idemo sutra ili preksutra van cugat. I on me pozove gore i ja onako, “ma ne bi idem, radije doma, znaš, idem doma, vidimo se sutra, preksutra”. I on kaže, “pa daj,  jel imaš neki plan? “ Ja kažem, “ma nemam?“ “Pa daj dođi gore na sok.“ Ja se nećkam, nećkam, znaš, i kažem, u sebi prelomim, i kažem “Može, ajde idem na jedan sok.“ I dođemo mi u njegovu sobu, i on donese taj sok, i okreće se prema meni, on ima vrlo zanimljivu komunikaciju, ono, baš drugačiju komunikaciju, drugačiju glavu od skoro svih ljudi koje sam ikada poznao, vrlo vjerojatno iz svih. I kada nismo imali ta jedan-na-jedan odnos, njegova komunikacija i ta sva energija te prostore je bila onak totalno čudna i malo creepy. I sjećam se da se ono krenuo prema meni i pitao me rečenicu “Što ti želiš u životu?“ I ja kažem “Da nemam pojma, fakat ne znam, imam 22 godine, znači, zanima me u životu imati nešto svoje, a mama je logoped i ajmo reći dosta uspješan logoped i ona me nagovara kao “Joj, pa daj mogu bi upisati fakultetu, ono s 22 godine, pa možda možemo nešto zajedno raditi kad završiš faks.” I kaže on, “što ti misliš o tome?” Pa kažem “ja bih radio nešto svoje. A logopedija, logopedija me uopće ne interesira.” I ona se u tom trenutku nagne i otvori ladicu, znači govorim to 2003. godina, četvrti mjesec, to jest treći mjesec. I on otvori ladicu i s vrha te ladice uzima jednu knjižicu i ta knjižica je bila plave boje i pisalo je “Vodić za Brucoše, 1999. na 2000. godinu”. Znači, zamisli situaciju da je to četiri godine bilo u njegovoj sobi i kad je on izvuko tu ladicu, to je bilo na vrhu. I već mi je to bilo čudna situacija. I on kaže, “reci logopedija, ko je to faks?” Ja kažem ti “ne znam ko je to faks, defektologija, kažem.” I on kaže, “defektologija, a to je edukacijsko-rehabilitacijski” i ja kažem “vjerojatno da “i on otvori i kaže ok tu imaš logopediju, imaš rehabilitaciju i imaš poremećaje u ponašanju. I kad je on izgovorio poremećaj u ponašanju, ja sam rekao poremećaj u ponašanju, daj mi pričaj više o tome. I on je sad to pročito. I kak je on čito, ono opis onoga što rade ljudi koji se bave poremećajem u ponašanju, meni se vjerojatno glavi asocirovalo s onim temama koje sam čitao kod Froma,  ja sam ti osjetio samo emociju. To je to, znači, to je to, to mora bit’ to. Da mi netko dva sata prije rekao, znači, evo, dajem ti tisuću reura do kraja života, radi posao, ne znam, budi konobar, ja bi prvo vjerojatno rekao da. Ali nakon, niš’ protiv konobara, ono da mi krivo itko ne shvati, da mi rekao, ono, budi portir konobar, ne znam, što god, čitaj knjige u knjižnicima, znaš. Ali u tom trenutku kad je on to meni pročito, kad je to kliknulo, znači više nije postojao ni ti jedan kriterij koji bi mene tada skrenuo s tog puta. I to je ono što se zove, nekim ljudima to zove autentičnost, ja to zovem kongruencija. Kongruencija je po definiciji čvrsto uvjerenje osobe da je nešto tak i nikak drugačije. To nužno ne znači da je osoba u pravu, to samo znači da osoba ima čvrsto uvjerenje. Dakle, kad mi vidimo osobu da je ona utjecanja u komunikaciji, kad mi vidimo osobu da ona koristi, ne znam, snažnu neverbanu komunikaciju, mimiku lica ili glasa, to ne znači da je ona nužno trenirana nekim komunikacijskim ili prezentacijskim veštinama. To samo može znači da je osoba 100% uvjerena u ono što želi postići. E sad, kad je osoba 100% uvjerena u ono što želi postići, onda ju ti ne možeš izbaciti van iz tog okvira i ona ide prema ostvarenju tog ishoda. I ona će ostvari taj ishod osim ako se na tom putu ne pojavi neka opcija B koja će iskrena s tog puta, koja će uništiti ili malo rasklimat tu kongruenciju. I tak ti je zapravo krenula ta priča, moj upis na fakultetu sa 22 godina. Znači, samo jedan mali trigger, samo jedan mali trigger, možda je to samo jedna rečenica, možda jedna situacija može čovjeku, stvarno sam onako uvjeren, pogotovo ako je osoba traži, jer ako je nesigurna, može onako totalno promijeniti osobi tijek života.

Ivan Minić: Slažem se. Kakvo je bilo iskustvo sa studiranjem? Prvo, dolaziš tamo i stariji si od svih.

Saša Tenodi: Pa ima više razlika, zato što je zanimljivo je to da sam u srednjoj školi nas je bilo 36, tehničar za računalstvo, muškaraca, nila žena. Sada dolazim u skroz drugačiji okvir. To je 30 i ja mislim da je 27 ili 28 žena bilo. To je prvi kriterij koji je drugačiji. Drugi kriterij, znači stariji sam od njih. Treći kriterij, oni su gimnazijalci, ja sam tehničke struke. Mislim, malo ko tehničke struke upisuje takav fakultet. Oni znaju učiti, ja ne znam učiti. Jer ja kad sam odlučio da idem na taj fakultet, znači ja sam imao drugi problem, tojest puno bitniji problem. Ja nisam, ne samo da ja nisam znao sociologiju, da psihologiju i biologiju, jer mi smo biologiju imali samo u prvom razredu srednje škole. Sociologiju mi nismo imali i psihologiju nismo imali uopće. Znači ja sam to trebao naučiti za prijemni ispit.Ali to nije bio glavni problem, glavni problem je bio što ja nikad nisam znao učiti. Jer sam ja prolazio sa 3 ili sa 4. I onda sam ti, kad sam odlučio da ja to želim, onda više neću se maknuti s tih tračnica, nego sam shvatio da ako ja učim na svoj način, onda neću doći do rezultata, iz razloga nisam ni prije dolazio do rezultata. Dakle, ako me ono što radim ne dovodi do ishoda, ja moram promijeniti svoje strategije. I prva stvar koju sam napravio, promijenio sam načine učenja, tako što sam uzeo u knjižnici na preporuku tog mog prijatelja knjiga je “Kako učiti”. I onda sam učio o mnemotehnikama, učio sam o mentalnim mapama, pa nešto malo i brzom čitanju i slično, da si promijenim pod broj jedan stav prema učenju i drugo da si promijeni procese. Jer je za mene nije funkcioniralo uči na glas ili sjedi i zagrijavaj stolicu, za mene to ni malo nije funkcioniralo. Ali kad sam tu dolao neke nove elemente poput mnemotehnika, elementanog mapiranja, shvatio sam da to za mene funkcionira.

Ivan Minić: Koliko je drugačije kada učiš nešto što te zapravo interesuje?

Saša Tenodi: Ja mislim da je to jedino važno. Mislim da je to jedino važno. Mislim da i tehnike učenja nisu ključ uopće. Tehnike učenja bi trebali akcelerirati nešto. Ja bi to usporedio opet sa gorilama. Znači, ako tebe nešto interesira, onda ćeš biti zainteresiran, onda ćeš biti zainteresiran možda poboljšati taj proces. Ali samo poboljšanje procesa od nečega prema čemu ne osjećaš vrednost ne znači da ćeš doći do svog ishoda. To mogu uzeti kao primjer, evo, znači tak ka kažem, Imaš ljudi koji idu u teretanu cijelu godinu, imaš ljudi koji idu u teretanu u četvrtom, petom i šestom mjesecu. E sad, znači ljudi koji idu u teretanu, ne znam, svake druge godine, dva mjeseca, oni će tražiti načine kako u što kraće vremena doć do određenog ishoda, ali oni će se naći u istoj situaciji za šest mjeseci. Ovi drugi će održavati svoje stajanje, na njima ljudi neće primijeniti određene promjene, nego će oni održavati svoje stajanje, zato gdje su oni po defoltu motivirani za to, odnosno osjećaju vrednost prema toj aktivnosti. Ili ljudi koji čitaju, ili ljudi koji ne čitaju. Sjećam se, evo recimo primjer, ja sam se bavio brzim čitanjem, tojest spodučavao sam ljude brzom čitanju i mentalnom apiranju i tim nemotehnikama, pa bi me znali nazad roditelji, postavite mi pitanje “Jel’ vi meni garantirate da će moje djete nastaviti čitati nakon što završi vaš seminar?“Jel’ vi meni garantirate da će moje djete nastaviti čitati nakon što završi vaš seminar? “ Ja kažem “Pa ne mogu ja na to garantirati, osim ako mi ne odgovorite na pitanje, recite mi, da li vaše djete danas voli čitati?“ Kažu “Pa ne, pa uopće ne čita.“ “Pa ali ako uopće ne čita, da li je bitno da li čita sporo ili brzo? Jer ako nauči brzo…To ja često na predavanjima kažem, “Gle, ne treba nama nutricionist da nam kaže na koji način ćemo mi skinuti ono 10 kila. Sve znamo. Ako ne znamo, pitamo chat GPT ili onak izgooglamo odgovor u 5 minuta, je li tako? Ali pitanje vrijednosti. Znači, da li mene to interesira, da li ja to želim, da li ja vidim ishod u tome i da li vidim ishod u zadržavanju svog stanja. Tak da mislim da ti odgovorim možda jednostavnijim, to je s konkretnim odgovorom, ako ne postoji vrijednost, osoba će biti u fazi učenja i odustajaće od faze učenja. Znači, bit će u određenoj aktivnosti i izlaziće iz te mape aktivnosti. Tak da, ja bih prije rekao, radije bih da je osoba zainteresirana za neko učenje, nego da, ne znam, ima onak super modele kak brzo može ono nešto naučiti. To sam i vidio na seminarima, Imaš ljudi koji brzo kliknu s nečim, a imaš ljudi koji se muče. Neki od tih ljudi koji se muče imaju jako vrlo visoku vrijednost “Ja to fakat želim razumjeti”. I u pravili ono što se događa na seminarima je da ljudi koji na početku ne kuže, ali imaju visoku vrijednost, na kraju seminara budu u puno boljem stanju i imaju puno šire razumijevanje od onih koji imaju žicu sa to neštom.

Ivan Minić: Naravno, ja često ovde delimično u šaliju, delimično u ozbilji, kažem da mislim da je talent prokletstvo. Jer, znaš, ono, obori ti ulaznu barijeru na neki minimum i onda taman kada treba da kreneš zapravo da radiš, ti si se navikao da je tebi dobro, a oni koji nisu imali taj talent su sad već u treningu i njima je jednostavno da nastave dalje da uče. Ne znam kako je kod vas, ali kod nas, na većini fakulteta, kad uzmeš nešto da učiš, posebno društvene nauke, veliki procent od toga što treba da učiš, da polažeš ispite, nije ono što si hteo da učiš. Ali moraš da to ispuniš da bi došao do onoga što te zapravo zanima. Sad, ti si tu imao još ono dodatni problem da je tebi to sve nova stvar i da ti nije blisko i da, Imaš čvrstu motivaciju sa jedne strane, ali imaš i malo više prepreka nego što bi možda trebalo.

Saša Tenodi: Pa da, ali opet imam i tu prepreku da ja i dalje ne znam ućit, da je meni mućenje, opet dolazimo u tog vrednostnog kriterija, znači što si sam rekao, ako meni nije interesantan određeni predmet, onda se ja i dalje mućim bez obzira što ja znam te tehnike učenja. Ono što sam shvatio kroz fakultet, pogotovo prve dvije godine fakulteta, da je meni možda najvažniji od svega tko je predavač. Jer ako predavač ima strast prema onome što podučava, ja mislim da onak ću se ja zaljubiti u predmet. Mislim, to je isto jedna od primjera koje dajem u prezentacijskim veštinama. Znači, postavljam ljudima pitanje, “jeste li ikad imali iskustvo da ste neki predmet mrzili u osnovnoj školi i onda je ta osoba, ne znam, taj predavač, profesor je otišao penziju ili je otišao raditi na drugom mjestu, došle novi i onda ste zavoljili taj predmet, Ili ubrnuto, Ili ubrnuto?” Znači, obožavali ste nešto, promenio se profesor i počeli ste mrziti taj predmet. I dosta ljudi kaže da ima to iskustvo. I ono kažem ono, pa okej, ali mi radimo u osnovnoj i srednjoj školi prema programu, svi radimo prema istom programu. Pa o kom je onda ovisi? O kom onda ovisi da li ćemo mi nešto voljeti ili ćemo mi nešto mrziti? Neću generalizirati da se to odnosi na apsolutno svakoga, ali ja mislim da je stvarno ono najvažnije od svega, najvažnije od svega je onak birati mentore koji su strastveni oko, ne znam, likovnog, strastveni oko onog glazbenog, strastveni oko onog bilo čega. Ja mislim da je to ono trigger prema…jer meni je stvar poštovanja naučiti nešto kad vidim da se osoba, ono, pored mene trudi, da trudi prenijeti stanje. Znači, ne želim sam sebe sramotiti u očima te osobe jer tu osobu je respektiram.

Ivan Minić: Tako je, tako je. Postoji taj osjećaj odgovornosti i vrlo često se dešava to da, ono, možda i profesore koji su izuzetno strogi, imaju jako visoke kriterijume, vole ih učenici, čak i oni koji nemaju dobre ocene kod njih, zato što znaju koliko im je stalo da ti naučiš taj predmet. I, da kažem, najde, kroz moje školovanje, uglavnom su to bili ljudi koji spredavali neke stvari koje jesu važne. One stvari koje nisu bile preterano važne za naše školovanje, tu je bilo i ovako i onako. Bilo je profesora koji su zanimljivi, bilo je i oni koji nisu. Ali, znaš, to nekako preguraš i to, niko te ni ne forsira nešto preterano za to. Ali naravno da svako ima barem neki primer gde se tako nešto desilo, da ne možeš da ignorišeš strast i ljubav osobe koja je ispred tebe. Čak i ako se potrudiš, ti si dovoljno dugo izložen tome da ćeš u jednom trnutku popustiti i zaljubiti se u taj predmet. Mi smo imali tu situaciju da iako smo robotičari, dosta ljudi je otišlo na društvene fakultete zato što smo imali super profesore društvenih predmeta. Šta si radio dok si studirao?

Saša Tenodi: Pa to, radio sam u garažama. Povremeno sam znao, tipa na drugoj godini fakulteta slagat palete i slično, nosi teže fizičke poslova. Ništa pre teško, ali ajmo reći fizički posao mogu bi stati u tu kategorija. Onda sam ti se zaposlio u tim garažama Zagreb parkinga. Tipa imao sam 4 ili 5 garaža. Imao sam fantastičnog šefa koji mi je rekao sljedeće “Fax nek ti bude na prvom mjestu, mene samo zanima cilj, a cilj je da su te garaže čiste. Da li ćeš ti te garaže očistiti unutar 8 sati u komadu ili ćeš ih čistiti na način da ćeš ići na fakultet, poslušati predavanje, pa se vratiti, čistiti jednu garažu, pa opet otići na fakultet, bitan je samo cilj. “ I reko je, “slučajno ti nije pao na pamet da ideš kombinirat, da ne ideš na fakultet zbog čišćenja garaža.” I mi smo taj dogovor imali na početku. Mogu ti reći da je tih nekoliko mjeseci čišćenja garaža bilo baš najproduktivniji periodi na faksu. Znaš, ne znam gde sam pročital tu rečenicu, ne sjećam se ono autora citata, al rečenje se glasuje ovak, “If you want something done, give it to a busy person.“ Busy person nema dokolicu, busy person mora biti optimizirana vremenski. Time management su alati koji ti trebaju ako si ljenčina, ako imaš preveliku dokolicu.

Ivan Minić: Mislim da je Gate rekao, “If you want something done efficiently, give it to a lazy person.“ 

Saša Tenodi: Da, ok. Ima smisla.

Ivan Minić: Što je prilično slječno. Dobro, šta si naučio kroz fakultet, odnosno šta si još osvestio učeći sve te stvari?

Saša Tenodi: Pa naučio sam, ok, to je sad, ajmo reći, mlada struka, mislim, ima svoju povijest. Ali ono što je mene mučilo je taj proces..mislim, nisam nikad kliknuo sa tajim procesom ovog formalnog obrazovanja. Evo, daću ti primjer, na primjer, jedna od radnih mjesta za koje sam ja bio zainteresiran raditi nakon tog fakulteta je bilo raditi u kaznionicama, raditi u zatvorskim sustavima. I proces, kako smo mi u biti, mislim, bili smo na praksi u odgojnim domovima i u zatvorima, i sjećam se tih nekoliko predmeta koje smo dobili na trećoj godini, ali mi nismo imali obavezu položiti te predmete do 30.09 kad se upisuje sljedeća godina. Ali smo praksu trebali odraditi. Ja sam došao na tu praksu i meni je bilo super na toj praksi. Mi smo dobili naše mentore, koji su ljudi iz struke, koji su ljudi koji imaju nekoliko desiljeća iskustva. Ja sam shvatio koliko sam njima postavio glupa pitanja, zato što nisam položio teoriju. Ja sam pogotovo u zadnjih desetak plus godina postao ogroman fan teorija. Mislim da je teorija generalno nešto važnija od prakse. Jer teorija je zapravo nastala iz prakse. Ako ja znam teoriju, niš nije jedan kroz jedan, da ono što piše u knjigama će jedan kroz jedan funkcionirati u stvarnom životu, ali ću ja moć razumijevanjem te teorije puno kvalitetnija pitanja postaviti osobi koja je praktična, osobi koja je praktična. Evo to je nešto što bih promijenio. Znači prvo da ti meni moraš položiti na fakultetu određeni ispit, s dobrom ocjenom. Zašto? Zato da dobiješ i bolje razumijevanje kad dobiš praktično iskustvo, ali i da ne smaraš svog mentora, jer tvoj mentor, ti si njemu objektivno gubitak njegovog vremena. Pa onda ne bi biti glup, nego pokaži mentoru da zaslužiš njegovo vreme i da možeš postaviti pitanja “ko pravi student”. Mislim da se..na faksu sam svatio koliko smo se mi uljenili, jer mi smatramo da mi edukacijom moramo dobiti vrijednost. A opet ću se vratiti na ovaj primjer s konferencijom i predavačima. Dakle, sama riječ “student”, znači studirati, znači studirati, ili to bi trebalo značiti, bar im u moje glavi, želja za učenjem. Jer ako ja nisam dobio informaciju od svog profesora, tko me ne sprečava da tu informaciju pronađem sam? To je strast prema učenju. Ako sam ja već odabrao fakultet na koji želim ići, onda moram biti strastven oko toga, a ne svaljivati odgovornost “Aha, program bi trebao biti drugačiji.” Program bi, kao što sam ja sad recimo napravio. Ne, ja sam taj koji treba potegnuti korak dalje ako nisam dobio to iskustvo u nekom programu formalnog obrazovanja. 

Ivan Minić: A posebno što danas je mnogo više stvari dostupno svima koji su zainteresovani. Pre 20-30 godina doći do tih dodatnih nekih informacija je sigurno bilo neuporedivo teže. Mnogo je teže pročitati 50 knjiga nego izgooglati ono što ti treba, pa onda naći jednu knjigu koju treba da pročitaš.

Saša Tenodi: Ali opet tu, evo, taj primjer je isto stvar, onako što smo pričali o brzon čitanju, ili čitanju ili brzom čitanju. Ako to ima vrijednost, ona će naći informaciju, na kraju krajeva. Ono, ne znam, kontaktira će rodbinu u Njemačkoj ili ne znam di i tražiće knjigu koja, ne znam, ima tu vrijednost ili rešava taj problem. Pa ja se sjećam, ono,  knjižnice prije 20 godina, pa nije bilo pretraživača, nego su se vadile one ladice, ako se sjećaš, ti si morao pretraživati po tim karticama. Sam taj proces je trajao desetsima i desetsima minuta da ti dođeš do knjige. Nisi ni ti znao koje sve knjige postoje, nisi mogao tematski, ali ako si htio, našao si ih. Nije bio takav izbor, ali ako si htio, našao si ih.

Ivan Minić: Dobro, sad je svakako mnogo dostupnije. Kad si skapirao da ima tu stvari koje ti nedostaju, kako si ti kopao?

Kako popuniti rupe u obrazovanju

Saša Tenodi: Prvo tako što sam počeo slušati audiobookove i recimo upisio sam ti razne programe poput autogenog treninga, jer u biti ono što je mene interesiralo je kako da ja upravljam sa samim sobom. Autogeni trening je recimo fokusiran na to da ti upravljaš sa svojim stanjem. I neposredno nakon nekoliko tih sati tog autogenog treninga sam čuo čuo za neurolinguistic programming, za neurolinguistico programiranje. I jako me zainteresiralo to jer je to meni bilo predstavljeno kao čarolija. Znači, ako ti dođeš na NLP, ti ćeš moći, ne znam, sa 40 kg razbijati daske od 3 cm. Na taj način je meni NLP bio prezentiran. I onda sam postavio pitanje čovjeku s faksa, koji mi je to prezentirao i rekao sam “Ok, što to znači? Jel to borilačka vještina, čemu to služi?“ On je rekao “Ne, pa njihova baza ti je sljedeća, znači, ako imamo dvije osobe sličnih fizičkih karakteristika i jedna osoba može postići ishod X, a druga osoba ne može onda nije problem u tijelu, nego je problem u glavi. Što bi značilo da osoba A koja može doći do tog ishoda ima određeni program, ima određeni kod u glavi. A NLP se svodi na to da uzmeš taj kod iz osobe A i instaliraš u glavu osobi B.” I tu sam ja zapravo kliknuo sa NLP-em. I da skratim maksimalnu priču, znači nakon prvih dva dana NLP-a, kad sam upisao NLP, sam se osjećao toliko napumpano sa samopouzdanjem, da sam rekao sam sebi, čovječe, pa ja sam ovih dva dana naučio više praktičnih stvari nego u dvije i pol godine fakulteta. Znaš, mi se ne uspoređujemo, ja sad teoriju, vrednost teorije koju smo dobili, ali ja sam se osjećao, ako se ovo nastavi, pa ja ću nakon deset dana ovoga imati fakat samopouzdanje da recimo i kad završim taj faks, lakše radimo ono u praksi. Znaš? Tako da, zašto nisam kliknuo sa psihoterapijom? Sa psihoterapijom nisam kliknuo iz razloga jer puno je razloga zbog čega nisam kliknuo sa psihoterapijom. A glavni razlog je jer više nisam htio da netko sabotira brzinu mog učenja. Jer ti ako se odlučuješ na psihoterapiju to je proces koji traje 4 plus godina. Znači 4 godine nekog formalnog obrazovanja i onda imaš ono još nekoliko godina supervizije. Jedan od kriterija je jako visoka cijena. Tu ne dodajem čak ni tu komponentu vremena, ali to su ono jako veliki iznosi. I treće, četvrto je to što ne postoji return on time, ne postoji return on investment psihoterapije. Jer netko ko je završao tih 5-6 godina, znači on želi povratiti tu investiciju i žele se baviti tim. Jer ako se s nečim ne baviš, onako otći će ti to. I ti trebaš doć do klijenata, a di ćeš doć do klijenata? Znaš, mislim ti ljudi ne uče marketing, ne uče prodaju. A opet ono, ako mogu birati između tebe koje imaš deset godina iskustva u gestaltu ili transakcijskoj analizi ili sebe koji sam ono 20% jeftiniji od tebe, ali nemam iskustva, pa onako iću na sigurno odabraću tebe.

Ivan Minić: Svakako, mada razgovora sa dosta ljudi koji se bave psihoterapijama prethodnih par godina, stičem utisak da svi imaju dosta posla, posebno od COVID-a.

Saša Tenodi: Vjerujem, tada to nije bilo. Znači ja govorim ovdje o 2005./2006. Tak da, definitivno, mislim da je COVID tu akcelerirao puno odluka koje bi možda trebali desetljeće da se dođe do tih rezultata. Ali mislim da cijela ta industrija već desetljećima i self-help i taj psihoterapeutski community. Koliko imamo samo psihoterapeutskih pravaca na našem području, ne govorimo o SAD-u, u SAD-u je vjerojatno ima desetke tisuća, ali kod nas, ja mislim, ima preko stotinu, ako se ne varam.

Ivan Minić: Dobro, nekoliko ih je, da kažemo, masovano, ali ima i ovih raznih nekih…u najgoru ruku neobično.

Saša Tenodi: Da, mislim da je još za vreme mojeg fakulteta bila neka prezentacija tih psihoterapeutskih pravaca, mislim da ih je tada, da govorimo 2005 ili 2006.godine, bilo preko 60 na toj prezentaciji.

Ivan Minić: Dobro. Ima ljudi koji se bave raznim nekim neobičnim stvarima. Ono što meni negde ostavlja dosta loš utisak često je da ima dosta ljudi koji nemaju adekvatno formalno obrazovanje da se bave tim. Već su samo to završili nekakvu edukaciju i onda prošli neki proces supervizije u okviru te edukacije, ali ja zaista mislim da bi za početak neko trebao da završi psihologiju da bi se bavio tim.

Saša Tenodi: Dobro, mislim, samo ću dati komentar na to. Psiholoziti ti, predpostavljeno ono to znaš, oni najčešće idu na kognitivno-bihavioralno. Zato jer je to najkomplementarnije u biti sa psihologijom. I da kognitivno-behavioralno i možda po tom, ajmo reći, kriteriju i nekak najstrukturiranije, jer moraš biti psiholog da bi, a za veliku većinu drugih pravaca možeš biti inženjer i upisati gestalt.

Ivan Minić: Slažem se. Mislim, generalno način na koji radi inženjerski mozak je vrlo kompatibilan sa takvim načinima.

Saša Tenodi: Apsolutno se slažem i s tim. I ne vidim, stvarno, ne vidim apsolutno nikakavu  prepreku u tome, govorimo samo o standardizaciji. Interesantno je da je dosta socijalnih pedagoga su zapravo NLP treneri. To mi je fakat interesantno iz razloga jer se na mom fakultetu ne gura NLP. guraju se realitetna terapija, gestalti i transakcijska analiza. To su, ajmo reći, tri dominantna pravca koja se guraju na mom fakultetu. To mi je fakat nejasno kako su socijalni pedagozi kliknuli. Mislim da su ljudi koji se bave odgojem isto dobar materijal za psihoterapeute.

Ivan Minić: Svakako.Ali opet pričamo o nekome koje je vrlo imao strukturirano psihologiju i sociologiju kroz svoje obrazove. Mislim, kad to kažem, zašto ja imam i lični problem sa tim i ovako kad ga gledam sa strane? Zato što vrlo često ljudi koji nemaju dovoljno širine, nego su naučili samo jednu stvar, pokušavaju da te ukalupe u tu stvar i misle da je to rešenje za svaki problem, a nije svaki klijent, pošto kad ideš kod psihijatra onda si pacijent, kad ideš kod psihologa onda si klijent. Nije svaki klijent za svaki tip terapije i nije svaki klijent za svakog terapeuta.

Saša Tenodi: Apsolutno se slažem i opet bih se vratio sa polskoga i stvarno preporučam svima koji imaju ikakav interes prema psijoterapiji, prema bilo kojem radu na sebi, razumijevanju svog ponašanja, to su besplatna predavanja na YouTube-u. Daći ti primjer još jedan, znači ja kad sam učio na fakultetu o konstitucijskim teorijama, Imaš endomorf, ektomorf i mezomorf. I meni je to bilo wow, ono daj zamisliti da ti možeš predvidjeti nečije ponašanje na temelju njihovog fizičkog izgleda. Bez obzira što je to u teoriji super. Znači oni nemaju znanstvenog uporišta, I ako ja sad kažem “e, bihaviorizam je najbolji”, opet sam ja stavio sebe u određenu kućicu. Znači ne, sve je dobro, jer što više ideš u širinu ta multidisciplinarnost, nećeš biti zatvoren s tim “aha, razumijem”. Jer čim prije kažeš “aha, razumijem”, ja mislim da si tim prije zatvorio za širini svih uzoraka i posljedica, i uzoraka koje dovode do određenog ishoda ponašanja. Bilo to ponašanje pozitivno ili negativno.

Ivan Minić: Što bi rekao Steven Seagal, predpostavka je majka svih zajeba.

Saša Tenodi:To bi Steven rekao.

Ivan Minić: Kaži mi, ok krenuo si dakle da kupiš sa svih strana, svašta nešto što ti je bilo interesantno. Video si šta su ti opcije sa fakultetom, što se tiče zaposlenja, ali u kom tenutku si shvatio “Ok, sad imam neku malo jasniju ideju, ili makar smjer, čime želim da se bavim?

Kad si razumeo čime želiš da se baviš

Pa znaš, ja kad sam ti kliknuo sa NLP-em, pogotovo prvih 1-2 modula, ja sam mislio da NLP može rešiti sve probleme na kugli zemaljskoj…suludo. Znači, ja sam toliko fanatično pristupio, ovoga….Mislim, ja inače jesam fanatik kad se primem nečega. Da je pa evo, ja sam 2016.

godine završio Grand Cardon program, koji inače prosječni učenik završava unutra dvije godine, ja sam ga završio unutra 34 dana. Znači, meni su se javili iz baze i onak postavili su mi pitanje, ono, koliko ljudi je u programu. Ali ja sam učio od devetu jutra do ono, jedno noći, to je preko 300 sati materijala. Isto tako sam pristupio i učenju NLP-a. I onak, ja se kad učim nešto, ja si u svoju glavu postavljam rečenicu “Ovo je to i ne postoji apsolutno niš’ drugo osim toga. A osoba od koja ja učim je bog i nema drugih bogova osim te osobe. “ Što ja znam da je to laž, ja znam da je to laž i onak nisam onak retard da ne znam da je to laž. Ali to je rečenica koja meni pomaže. Jer gledaj, ako ja sumnjam u tebe kao svog mentora, ja ću sebi usporiti procesu učinja. Ja u procesu učinja ne smijem preispitivati ispravnost onoga što ti meni komuniciraš. Kad ja završim taj program kod Granta Cardona, ja počnem preispitivati sve. Ali dok traje proces edukacije, ne preispitujem apsolutno ništa. Želim na najbrži mogući način uzeti znanje od osobe koje vidim mentora i tek onda ućem u fazu “ajmo sad pogledajte da li ovo fakat radi, ne radi, da li je on upravu ili je brijač.” I ono se odjavljujem od svega. I odlajkam na društvenim mrežama, sve i odjavljujem se s newslettera, ali kažem, meni to pomaže u procesu učenja.

Ivan Minić: Dobro, fokus.

Saša Tenodi: I ja sam ti u biti, kad sam učio NLP, znači ja sam cijel dan bio u NLP, tipa ne znam, hodao bi po cesti, ja bih pokušao ono, nevrbalno utjecat na drugu osobu da on samo ponovno neki obrazat za mnom, znaš. Tak je izgledalo ono, sve, sve. I meni to fakat impresioniralo. Ja sam mislio, gledaj, ako je to toliko super, ako to toliko pomaže, pa onda bi ta edukacija trebala biti nešto u rangu s vozačkim. Znaš, to je bilo neko moje uvjerenje. Meni je bilo bolno kad bi netko rekao da njega to uopće ne interesira. Znaš, toliko sam fanatičan bio u toj glavi, ne, to svi moraju, to svima pomaže. Tak da, onak, skužio sam, ono, poslije čitajući knjige o marketingu, da postoji nešto što se zove “market qualified lead”, da nije sve za svakoga, što zapravo bude umuniciralo, ti to ne budeš prihvatit. Skužio sam da trebaš pronaći svoje tržište i pomoći ljudima koji zapravo sami žele pomoći, koji imaju vrijednost prema tome da promijene neko svoje ponašanja.

Ivan Minić: I dobro, kako si ti iz toga iskristalisao šta hoćeš ti da radiš?

Saša Tenodi: Htio sam pomagati ljudima na način da ih podučavam ono što je meni pomoglo. I tak sam postao trener u roku od godina u dana. Završio sam te programe, bio sam u SAD-u i počeo sam taj posao raditi. Ali sam i bauljao, jer ja nisam znao, ja sam radio ono tipa za 16 kuna na sat, što bi bilo ekvivalent nekih 2,20 eur, tada kada sam ja upisao NLP. Ja sam tada i otvorio svoju prvu firmu 2006. godine. Počeo sam se baviti edukacijama. Ali meni to nije bilo dovoljno, ja sam bio toliko nahajpan sa time koliko sam ja sad svemoguć. Ako sam se ja sa 22 godine oprijedelio za faks, jer to nitko ne radi, Vraga, niko ne radi, samo ti u glavi svojoj misliš, ono, ja sam poseban.

Ivan Minić: To mali broj ljudi.

Saša Tenodi: Da, mali broj ljudi radi. I onda, recimo, kako sam ja u godinu dana, znaš, ono, počeo zaradživati, ono, deset puta više novca nego što sam mislio da ću zaradživati. Pa da, završim fakultet, ne bi toliko novca zarađio, ko na trećeg godini faksa. I onda, ubiti, došao sam ti do uvjerenja da ja sam čovjek koji sve što dotakne pretvara u zlato. Eto, vrlo pametno i konstruktivno uvjerenje. Onda sam mislio da mogu otvoriti bilo koji biznis, I da će taj biznis onak’ donijeti planetarni uspjeh.

Ivan Minić: Koliko dugo je trajalo?

Saša Tenodi: Pa nekih tri mjeseca.

Ivan Minić: I šta se desilo?

Saša Tenodi: Pa ono, izgubio sam sve što sam ovoga zaradio prije i još mi je trebalo 4-5 godina da vratim dugove. Znači, mislim da ne postoji čovjek koji sve što dotakne pretvara u zlato, Ili možda postoji, ne znam.

Ivan Minić: Znaš šta, imaš taj momenat da, ono, imaš neke ljude koji imaju sreće, I koji ceo život imaju sreće. Do onog trenutka kad krenu da se oslanjaju na to da će imati sreće.

Saša Tenodi: Točno to. Imaš knjigu “12 investitora i njihove najveće pogreške” od Buffetta i ta ekipa. Fantastična knjiga. Absolutno svaki od tih investitora je napravio svoju najveću grešku kad su bili napumpani sa samopouznanjem, kad im se dogodila jako velika serija uspjeha. Znači bolje da ti se dogodi na početku neuspjeh, nego da se nahajpaš jer onda si spreman onak izgubiti absolutno sve. Jer onak vjeruješ svojoj intuiciji i vjeruješ svom stanju.

Ivan Minić: Dobro, mislim Buffett-ovi i Munger-ovi principi te čuvaju od takve situacije što ne znači da ne možeš da napraviš nešto…

Saša Tenodi: Tako je s time da imamo primjer Buffetta koji ima iskustva u obući, ali isto ima projekt, znači neuspješan projekt nekog drugog brenda obuće u kojem nije uspijo. Znači Buffetof princip, ne izlazi iz svog kruga kompetencija, on je unutar svog kruga kompetencija, isto ima iskustvo neospjeha, što je jako interesantni primjer.

Ivan Minić: Statistički uvek će se desiti tako nešto, ali ako dovoljno diversifikuješ portfolio, to će se ispeglati na nivou od par godina, sigurno. Ali jeste stvar u tome da nemaš nerealna očekivanja. To je najveći problem generalno s investiranjem. Dosta smo imali ovde u gostiju koji su o tome pričali. Da, naravno da ti možeš da investiraš u visokorizične stvari i postoji šansa da dobiješ mnogo, ali mnogo realnija je šansa da izgubiš sve. Ista priča, mislim, ne treba porediti, ali nije nemoguće porediti ista priča sa kladionicom. Naravno da su vrlo realne šanse da ti prođe kvota 1/1, ali su relativno male šanse da ti prođe kvota četiri. Može da se desi, koliko često? Da li si spreman da se kladiš na to. Zašto te firme rastu iz godina u godinu i vrlo letko bankrotiraju? Ljudi, mislim, postoji mnogo kognitivnih pristrasnosti koje su ugrađene u sve nas, kako ono beše 90% ljudi tvrdi da su bolji nego prosečni vozači. Tako da, jednostavno, takvi smo. Ti nisi prestao da učiš, ni u jednom trenutku, tvoj ceo život se svodi na to da stalno nešto…

Saša Tenodi: Reku bi od osamneste godine. Reko bi da je ono da je do osamneste bilo na silu, ali ja sam pronašao tu neku strast ili želju za učenjem, neću reći strast da ne prostituiram tu riječ, želju za učenjem s tom prvom knjigom Froma koji sam uzao na tagradu.

Ivan Minić: Šta bi izdvojio kao neke stvari koje su ti bile posebno vredne i posebno zanimljive u godinama nakon ovih o kojima smo pričali?

Saša Tenodi: U kom okviru znanja?

Ivan Minić: Nebitno. Nešto što je tebi zaista bilo važno. Bilo je mnogo stvari, nećemo sad prolaziti kroz sve, ali.

Saša Tenodi: Evo recimo, primjer, znači, ono što sam ja odlučio vjerovati, da ti ne trebamo za apsolutno sve što radimo imati neke opipljive ciljeve, opipljive ishode koje želimo postići. Ponekad je možda bolje, ne kažem da ih ne smijemo imati, trebamo imati neke, ali ne treba sve biti fokusirano oko ciljeva. I to je moj primjer sa “Surovim strastima”. Ja nisam imao cilj, specifičan, opipljiv cilj od surovih strasti, ali sam znao da su surove strasti dobar smjer za osobni razvoj, za učenje.Isto tak sam 2012., 13., 14., 15. godine čito u prosjeku 40 ili 50 plus knjiga godišnje. Ja nisam imao pojma čemu to služi. Čito sam, evo, pričali smo o biografiji od Richarda Bransona, lijak, okej, slično. Ali, ono, nisam imao opipiljivo “E, sad, dok ja to pročitam, ja ću moć x”. I fakat, ono, prošle su godine, nisam naučio nešto što bi da bi osjetio da je moja kvaliteta života se u bilo kojem okviru promijenila. I onda kad sam počeo snimati “Srove strasti” 2017.godine na 2018. godinu i počeli nadolaziti gosti i onda kad bi gost nešto pričao ja bih rekao “E, pa to piše u knjizi toj i toj’”. Ja onako odkud sam ja izvukao tu informaciju? “E pa Čaldini priča o tim principima u toj knjizi. E, u knjizi Book Yourself Solid je taj princip unutra.“ I ono su mi se hrpa tih knjiga, mi se zapravo stvorila neka mreža asociacija za koju ja nisam ni ti znao da postoje. Znaš kako si rekao dok smo pričali prije snimanja, godine 2011. u tom i tom mjesecu dogodilo se to i to. Ja sam počeo tako razgovarati na svojim seminarima i na podcastima. Tak da, mislim da je ono zajedničko s tim stvarima koje su se događale, tipa nakon fakulteta, je to da nisam izgubio tu neku želju da učim možda neke stvari bez razloga. Znači da neke stvari učim s razlogom, a neke stvari učim bez razloga. Jednostavno jer me interesiraju. Možda nemam praktičnu vrednost od njegovog.

Ivan Minić: Bez cilja?

Saša Tenodi: Ali ono što znam, jer da me razgovor s tobom, razgovor sa gostima “Surovoj strasti” ne vodi na krivi put. Znači ne znam koja je dobra, možda ja nemam u tom trenutku jasno, e koja je pozitivna vrednost onog tog našeg razgova ili te knjige, ili ne znam, tog dokumentarca, Roberta Sapolskoga, ajmo reći, kojeg smo već par puta spomenuli, ali znam da je to generalno dobro i da me ne odvlači od nekog mog cilja, znaš. Tak da, ne znam zbog čega mi je teško odgovoriti na to pitanje, zato jer kad sam ti obrađivao knjige ili te lektire surovih strasti, pokrivo sam različite teme. Pokrivo sam teme i od osnovnog razvoja, tipa knjige poput Atomic Habits, The Compound Effect, 80/20 principle, znači Paretov princip i slično. To bi bile neke kategorije osnovnog razvoja. Onda sam pokrivoo komunikacijske knjige, tipa Verbalni judo, Utauticajno, Social Engineering, GoGiver, takve knjige, sve sam ih obradio i sve su mi fantastične. Kada mene neko pita koju knjigu bi preporučio, meni je automatski u glavi jer imam te tablice pod temama i onda postavljam osobi pitanje u kojoj kategoriji bi volio da ti preporučim knjigu koja je meni dala neki najveći benefit. Ako me želiš pitat koja knjiga mi baš pomogla razvaliti svoju realitet, to ti je bila knjiga “Book Yourself Solids”, sad sam se sjetio jer sam je spomenuo, autora Michaela Porta. I 2013. godine sam u dva u noći našao tu knjigu, imam strategiju za Amazon. Kad imam neki problem, odem na Amazon i ukucam taj problem i onda mi se izlistaju knjige. Ja ti idem onda na reviueove i idem na dvojke.Znači ja najčešće idem na ocenu 2. Zašto? Zato što sam tamo tada često znao naći preporuku od reviura, preporuku za neku drugu knjigu koja konkretnije obrađuje određeni problem. E, i tak’ kad sam došao do knjige, je ono “Book Yourself Solid”. I kad sam naiš’o na tu knjigu, mislim ta knjiga je basic, s mojoj perspektive, danas ta knjiga je basic. Ali čitajući tu knjigu, ja sam tad sebi postavljao pitanje kako sam ja preživio 7 godina imajući firmu, neznajući te stvari.Neznajući da iza biznisa postoji proces. Jer sam ja prije vjerovao, ok, ako si ti dobar u nečemu, Ili znaš, često čujem to na seminarima, rećenica u koju ljudi vjeruju, pa gledaj, ako radiš kvalitetno, ono, posao će ti doći sam, neće! Mora postojati cilj, mora postojati smjer, mora postojati proces iza toga. Da bi bilo što manje iznenađenja.

Ivan Minić: Možda će doći.

Saša Tenodi: Možda će doći.

Ivan Minić: Ali ne možeš da se osloniš na to. I ne možeš da se osloniš na to, da će ljudi znati šta ti radiš ako ti ne pričaš o tome.

Saša Tenodi: Da, znaš još jednu stvar interesantnu, što sam naučio pričajući s poduzetnicima u podcastima? Često onak, evo daću ti primjer, nekih poduzetnika, dosta poduzetnika u Hrvatskoj, znači svaki poduzetnik je onak vrlo visoka vrijednost i riječ, skala, skalabilnost. I čak i neki od njih koji se pričaju o tome i predaju o tome, nemaju skalabilan biznis. I ono što sam naučio kroz 350 epizoda “Surovih strasti”, ukupno preko 500 epizoda svega što je snimljeno, ipak je sreća bitnija od toga svega. Možda te iznadnađuje, ali fakat mislim da je hrpa tih poduzetnika u bolu. Jer malutko ko je imao veliki uspjeh s jednom firmom, je taj uspjeh replicirao. 

Ivan Minić: Dobro, to je svakako jako teško, ali znaš kako, imaš taj moment da je sreća, moje mišljenje da je sreća jako važna..

Saša Tenodi: Ali treba je provocirati.

Ivan Minić: Ok, s jedne strane to s druge strane treba izdržati dok ona ne dođe. Jer ok, možda će doći posle tri meseca. Ali šta ako će doći posle dve godine i dva meseca, ti posle dve godine odustaneš?

Saša Tenodi: I velika većina firmi je zapravo preživila tako što su imali jednog klijenta koji ih financirao dok oni nisu došli do svog okvira unutra “Aha, to ćemo raditi, u tome ćemo biti dobri.” Znači, fakat je jako puno takvih primjera. Jer da se jedan taj kiljent nije pojavio na početku, ne bi oni mogli izdržati ono godinu ili dvije da nađu to gdje mogu stvoriti proizvod koji mogu prodati.

Ivan Minić: Imaš i taj moment da mnogi uzmu i naprave proizvod koji će da finansira da oni rade ono što žele. A taj proizvod koji prodaju i taj proizvod od koga žive nije ono što oni žele da rade. Dovoljno je blizu da omogućava da imaš resurse koje ti trebaju da ovo razvijaš, ali ti se kao baviš tim što ljudi žele da kupe od tebe, tehnologijom, patentom, čim je vrlo.

Saša Tenodi: A na kraju krajeva koliko si ti umrežen u Srbiji, u regiji generalno, mislim, ko bi radije imao agenciju nego produkt firmu?

Ivan Minić: Pa vidi, mislim, ko bi radije imao outsourcing firmu nego product firmu. Verovatno niko. Sa druge strane, pričamo o jednom biznis modelu koji je izuzetno jednostavan, kupiš za manje, prodaš za više. Nešto što se suštinski prodaje samo od sebe. Ništa se ne prodaje samo od sebe, ali ovo je najbliže to što možeš da imaš. A s druge strane, kada praviš product, postoji toliko nivoa, toliko lejera, gde možeš sa malim failom da napraviš potpunu katastrofu.

Saša Tenodi: Znaš što mi je još interesantno kad si triggerirao tu temu? Jesi čitao knjigu Rework? Napisali su oni vlasnici firme Basecamp. Znači oni kažu u toj knjizi da su namjerno sa svojim Basecampom išli sa malim brojem fitura. I da kad im se kenti i ono žale na to, i ono pa vaša konkurencija ima veći broj fitura, ima bolji produkt, oni su totalno okej s tim jer oni znaju kako je klijente žele. Pričao sam s nekoliko poluzetnika u surovim strastima, pričali smo, koji baš to potvrđuju, da su uspjeh produkta doživjeli kad su smanjili broj fičara.

Ivan Minić: A kad su se fokusirali i na taj način isfiltrirali publiku.

Saša Tenodi: Ti opet imaš agenciju. 

Ivan Minić: I ako staviš mogućnost da nešto kastamizuješ prema potrebama klijenta.To potencijalno.

Saša Tenodi: Ali točno to, otišli su u frame i praktički iz ideje produkta, prebacajući se u frame agencije.

Ivan Minić: Tako je. Ajde, pominjali smo ih nekoliko puta. Kako je uopšte došlo do toga da nastanu” Surove strasti” i da krenete snimati podcast u trenutku kada podcasti nemaju svoju publiku, nije prepoznat format? Jeste, ok, postoji određeni broj ljudi, ali jako mali.

Kako su pokrenute Surove strasti

Saša Tenodi: Pa ovak, znači, 2012. godine ja sam htio napisati knjigu. I počeo bi pisati i presto je pisati, i počeo bi pisati i presto je pisati. I onda sam pročital nekoliko knjiga na temu kako nastaje knjiga, znaš, I kak se piše zapravo knjiga. I jedna od knjiga je bila “On Writing Well”, koju je preporučio Timothy Ferris, jer je njemu kao tako Timothy Ferris, “4-Hour Workweek”, kao, on je komunicirao da mu je ta knjiga najviše pomogla prilikom pisanja knjige “Četvrostatni radni tijedan”. Čito sam ja i slušao sam audio knjige od Stephena Kinga i sl. E sad, što je meni najviše pomoglo? Nekoliko stvari, ono koje sam pročital u toj knjizi je “On Writing Well”. Znači, to je primjer koji volim pričati na prezentacijama. Taj William Zinzsacker, autor te knjige, bio pozvan da održi studentima na nekom fakultetu prezentaciju ili tiga panel na temu pisanja, što čini dobrog pisca. I on je prihvatio taj poziv. Ali nije znao da neće biti jedini panelist. Drugi panelist je bio neki doktor koji je objavljivo svoje članke u nekom medicinskom časopisu. Ima onak, ajmo reći, dobar stil pisanja i publika je voljela njegove članke. I imali su intervjujera. Intervjujer bi postavio jedno pitanje jednome, pa bi to pitanje odgovorio i drugi. I prvo je postavio pitanje tom doktorom, I pitanje je glasilo “recite mi što radite? što radite kada nemate inspiraciju za pisanje?“ I doktor na to odgovori “izađem van, šećem po prirodi, igram tenis, igram golf, idem na sveži planinski zrak.“ I panelista postavi pitanje tom Vilijamu i Vilijam kaže “ja ne razumim vaše pitanje. Ja sam pisac, ja pišem.“ Dakle, inspiracija je za amatere. Profesionalaci ne može priužiti inspiraciju. Inspiracija je nepostojeći pojam. Ako ja sam na razini svog identiteta prikvatio da sam ja pisac, onda ja ne mogu na temelju vanskih faktora…svoj identitet. To je prva stvar. Druga stvar koja mi je pomogla kod pisanja knjige je da im je taj William + pomogao da razumijem da pišeš zbog sebe. Znači ne pišeš s ciljem “ja želim prodati XY primjeraka” ili “ja želim stvoriti knjigu koja je lead magnet” ili ostale gluposti. Mislim, nisu gluposti, objektivno je stvarno. Ali pišeš ju zbog sebe…Znači ne znam koji je tvoj razlog zbog čega si napisao knjigu?

Ivan Minić: Krenulo i desilo se.

Saša Tenodi: Jesi imao u glavi ono koliko ćeš knjiga prodati?

Ivan Minić: Ne, niti me to uopšte zanimalo. Mislim, ja nisam imao u glavi ni šta će da ispadne iz toga na kraju. Ja sam samo kad je to završeno, poslao nekoliko ljudi čije mišljenje vrlo cenim i rekao je “Jel ovo is this any good?”, samo uz par psovki? I oni su mi rekli da jeste i ja sam rekao “Dobro, ok, onda ćemo da ga izlektorišemo, prelomimo i nek izađe, mislim koga briga.”

Saša Tenodi: Koliko ti trebalo da je natipkaš?

Ivan Minić: Pa mislim, ja sam knjigu napisao za tri dana, to nije dobar primjer.

Saša Tenodi: Ja sam za pet. Ali meni je to super, fantazičan primjer, ono ki ja želim da ljudi razumiju. To mi je Voraz rekao. Znači, Voraz je jedanput na svojoj ruku napisao članak koji naslovio prošlo, sadašnjost i budućnost NLP-a. I napisao je ovakav članak. Ja kad sam pročito taj članak, ja sam “Wow”. Znači, Voraz, koliko ti je trebalo vremena da napišiš ovaj članak?Ovaj članak je “Wow”. Znači toliko detaljno, toliko ono si povezao sa psihoterapijama, sa svim, nije to članak ono koji promovira NLP, to je članak koji daje razumijevanje ono s kojim sve ljudi rade i s kojim sve principa isti su, doslovno, samo imaju drugačiju terminologiju, pričaju ono o načinima kak pomoći ljudima, da ne idemo u detalje. I Voras je, kad sam ja postavio pitanje,koliko ti je trebalo da napišiš taj članak? Voras je rekao, “tri i pol godine.” A pravo pitanje je koliko ti je trebalo da natipkaš taj članaka?Niko nije napisao knjigu u 3 dana ili u 5 dana.

Ivan Minić: E ok, naravno, posebno kada pišeš na neki način o sebi.

Saša Tenodi: Daću ti još jedan primjer, ako smijem. Ne znam jel voliš Simona Sineka?

Ivan Minić: Naravno.

Saša Tenodi: Ja ga ne volim.

Ivan Minić: Što?

Saša Tenodi: Zato jer njegove knjige zapravo stanu na 7-8 stranica teksta.

Ivan Minić: Mogu da se složim sa tim da i to je i Vedran rekao da on je po mojom mišljenju mnogo bolji predavač nego što je pisac. Odnosno da vrlo često, što ima smisla da se razumemo, da u predavanjima može da ode više u detalje, može da ode više u specifično, dok u knjigama imaš isto to, ali zbog toga što knjiga treba da ima neki obim, a treba da bude bliska nekoj široj populaciji, ide sa pojednostavljenim, banalnijim stvarima. I dalje mislim da imaš vrednost u onome što si dobio, ali da, da može da se kompresuje. Nije za advanced users.

Saša Tenodi: E sad pazi ovo, dakle ovako Simon Sinek, ja sam često na predavanju čuo pitanje “E, jel znaš za Simona Sineka, jel si pročitao neku njegovu knjigu?“ I gledao sam njegovu predavanju mislim da je 2013, 2014. godine bilo, i stvarno je vrhunski predavač. To je bila rečenica koju sam ja Vedrenu rekao. Vedren voli Simona Sineka, ja sam mu rekao “On nije dobar autor, on je dobar predavač”. E sad, zašto dajem taj primjer? Zato jer su mene slušatelji Surove Strasti zamolili kao “Ej daj obradi par knjiga od Simona Sineka” Ja sam obradio “Start with Why” Pa ok, a nije spektakularno, ali dobro, već sam gledao predavanju praktički u njegovom predavanju od 15-20 minuta vidiš poentu “Start with Why” I neko je predložio knjigu “Leaders eat last” E to je s tom knjigom, sam se ja toliko mučio da je s te knjige meni vrištalo znači, taj lik nije htio napisati ovu knjigu. 

Ivan Minić: Ja nisam stekao taj utisak, ali jeste.

Saša Tenodi: Zato je ta knjiga je primjer razlike u terminima pisanje i tipkanje. Ja sam imao taj feeling, ja to nisam mogao ono objasniti. Na jedvite jade sam snimio tu lektiru “Leadership lies” jer se nisam osjećao dobro, jer ta knjiga ne daje vrijednost koju je očekivano od strane ljudi. Odnosno možda sam ja zabrijao, možda meni ne daje. I nekoliko mjeseci nakon toga sam ti naišao na jedno predavanja Simona Sineka u kojem je pričao kako je htio odustati od pisanja knjige “Leader’s eat last”, da mu je bila muka pisati tu knjigu. Sad ću ti reći zašto, što znači tipkanje u odnosu na pisanje? Ti, a kao autor u Americi sa jednim onom izdalačem poputpoput Simon & Schustera, imaš standard. A standard je 123 stranice mora imati tvoja knjiga. Ti moraš naći način kako ćeš napuniti 123 stranice. Jesi čuo za knjigu “The Flinch”?

Ivan Minić: Jes.

Saša Tenodi: Jesi ju čitao?

Ivan Minić: Nisam.

Saša Tenodi: Knjiga ti ima 38 stranica. 38 najvrednijih stranica. Znači, to je knjiga toliko vredna, pogotovo za nekoga koga je zanimao osobni razvoj. Ali ja sam prije te knjige vjerovao da bi knjiga bila kvalitetna, ona mora imati 150+ stranica. Znači, čitajući tu knjigu koja se pročito za 35 minuta, shvatio, ovo je pisanje. Ovo je pisanje. Ovo nije tipkanje, ovo je pisanje. Knjiga “Rework”, autora iz “Basecampa” koju sam spomenuo, je imala 59.000 riječi. Smajili su ju na 25.000 reći, zašto? Jer nisu htjeli napisati knjigu koja je natipkana, nego knjigu koja daje vrednost, koja je pisana.

Ivan Minić: Pa mislim, vidi, to ti je isto kao kad uzmeš Fit Patrika i Mam test. Znači, ti u suštini, kroz gomilu njegovih besplatnih predavanja koje imaš na YouTubu, čuješ sve što je bitno što treba da počiteš u toj knjizi. Kada uzmeš knjigu u ruke, ona je to, ne znam, 50-ak stranica, A ajde, možda ima više sigurno sad od 50, ali možda ima 70. Ali suštinski ti tih 70 strana, ako si poslušao tri predavanja, kraća, duža, ima onih od po sati i po, ti si čuo sve. Nećeš ništa novo pročitati. Ima nešto u tome što kad slušaš i kad čitaš, možda imaš jaču koncentraciju kad čitaš. Možda ćeš utvrditi ono što čitaš.

Saša Tenodi: A možda znaju…Mislim, ja nisam, ja sam i fan knjiga, ali sam i fan audija. Znaš, to zavisi ono u kojem okviru. Znači, naravno da ako čistim garažu, da ne mogu biti izložen videu.To su neki moji početci, ona audio knjiga. Ja sam deset godina bio fan audio knjiga. Tak je došao do podcasta. Znači, Voras je meni mjesecima govorio, jesi čuo za podcaste, trebaš početi slušati podcaste. A ja sam ti držao NLP edukaciju u Splitu i trebal sam svaki dva tjedna putovati za Split. I stavio sam si, točno se sjećam, stavim si CD, nasnimio sam si CD, audiobooka, “The Art of Seduction” od Roberta Greene. I slušam ti ja na putu do Splita to, da bi ti ja ušao Split i skužio da sam tek jednu petinu preslušao. I onako, fuck, znači ja ću morati, jedan, dva, tri, ne mogu onako tri puta dolazit do Splita, pa radije ću uzeti knjigu i pročitati, znaš? Ili ću staviti na ne znam, brzinu 1,5 ili 2 Znaš, ali nikad nisam osjećao da je to to, jer sam tio čut naraciju. I točno u trenutku moje frustracije, ti meni voras poslao jedan link The Art of Charm. Ne znam li ste čulo za daj podkast “The Art of Charm”. I bilo je nešto na temu networkinga, znaš, meni tad možda ono nepoznat pojam. I rek’o ja probaj poslušat ovo. I prva stvar koju sam primijetio je da to je trajalo 56 ili 58 minuta. Ja sam rekao, gledaj, ako sam toliko vremena investirao u jedan audiobook koji bi trebalo slušati 22 sata, znači, pa jel najgore ak se može dogoditi ako ja to pokušam, ako pokušam svoji 56 ili 58 minuta investirati u to. I tu sam zapravo kliknuo s podcastima. Jer ta dinamika razgovora, znači da ti eksperta, znači nekoga koji je dobar u nečem, možeš pitaći što god tebe zanima, okej, meni je to bilo wow, ja više ne slušam audiobookove. Razlog čega smo se mi počeli baviti podkastanjem, nismo razmišljali o komercijalnoj vrednosti toga, ili ne znam, o novcu na početku, uopće nismo o tome razmišljali, nego je bilo čekaj, ti možeš doći do bilo koga, pozvati tu osobu, koja bi te vrlo vjerojatno odbila i za ručak, najvjerojatnije bi te odbila za ručak, I možeš joj doslovno isprepadat i ispreskakat u razgovoru, da ideš isključivo sa svojim pitanjima i osoba ti treba odgovarat na ta pitanja iz razloga jer mi to zovemo intervju ili podcast. Wow! 

Ivan Minić: I kako je bilo sa prvih deset gostiju?

Kako je bilo sa prvih 10 gostiju podkasta

Saša Tenodi: Pa onak, meni je to bilo mindblowing. Znači, ok, bilo je ta nesigurnost, znaš, ono ne znaš, ono, ok, imaš tu neko osiguranje u smislu i Vores i ja znamo postavljati pitanja i ono, ajmo reći pročitali smo nemali broj knjiga, ajmo reći više od proseka knjiga smo pročitali, ali ono, malo ti je čudno, ne znam kak je tebi bilo sa prvih desetak godina.

Ivan Minić: Dosta čudno. Posebno što sam ja pre toga imao dosta iskustva kao intervjuer, ali sam uvijek bio iza kamere i uvek je to što sam ja pričao bilo u funkciji da ta osoba da odgovor, odnosno mogo sam ja da pošaljem spisak pitanja, mogu je bilo ko da uradi taj intervju umesto mene. Ne baš tako, I dalje mislim da se najbolji intervjui postižu kroz razgovore, a ne kroz postavljanje seta pitanja. Ali ovde sad prvi put dolaziš u to da si s jedne strane ispred kamere, a sa druge strane da je vrlo važna stvar za dinamiku tog razgovora da i tebe interesuje to o čemu pričaš.

Saša Tenodi: Tako je, točno. Jer ja ti nisam znao goste. Znači, ja sam ti doslovno goste google’o po temama. Jer ja sam si napisao neke svoje probleme “Što ja ne razumijem?” Ja bi napisao “ne znam, ne razumijem internet marketing” I koga mi izbacaju za internet marketing, ono bi tako, ljude koji bi iz Google-a bi dodavalo znači u te neke tablice, u Trello, znaš? Onak ludo, znači uopće nisi…rekao sam ti na početku imali smo tipa 20-ak ljudi, ali onda su zapravo sljedeći 20-ak je došlo googlenjem “Hajmo pričati s ljudima o stvarima koje ja ne znam i Voras ne zna, pa hajmo vidjeti ono možemo učit  kroz tu interakciju, ono postavljanje pitanja.

Ivan Minić: Snimili ste 350. epizoda. Znači, bilo je gostiju koji su bili više puta.

Saša Tenodi: Malo ih je bilo, ali da, bilo ih je bilo.

Ivan Minić: Mislim, isto kao i ovde, osim Srdjana, koji dolazi u kontinuitetu na svakih šest meseci. Ali, kao što ti sam negde kažeš, što je naravno i situacija s kojom sam ja krenuo, krećeš od toga da imaš broju ljudi koje znaš i sa njima ćeš pričati jer ti je komotno i sve, onda lagano ulaziš u to da zoveš ljude koje poznaješ šta rade, ali se vi međusobno ne znate, mora da postoje određeno poverenje, da ćete vi.

Saša Tenodi: Mislim da to krene sa network efektom. Znaš, kad ti odradiš 30-40 epizoda, onda, znači ljudi se..I to mi je zanimljiv ono fenomen bilo da su se gosti osjećali posebno kad je bilo prvih 100 epizoda. Znači, vidjeli su u tome nešto kao, ajmo reći, ko community, koje mi tada nismo znali postaviti kao community. Ja sam dobio nekoliko komentara, ono, baš se osjećam posebno biti ono gost Surovih Strasti, biti dio te scene koja je, ono, snimila neku svoju audioepizodnu, ono, znaš, na početku.

Ivan Minić: To sam baš i hteo da te pitam, kad je bio neki prvi feedback koji vam je bio značajan posebno? Znaš kad je to izašlo iz kruga ljudi koje vi znate.

Saša Tenodi: Mhm, pa mislim da dugo nije. Stvarno mislim da dugo nije.

Ivan Minić: To je ono, znaš prvi korak je eliminišeš sve one koji ne bi prošli mam test. Prijatelj će ti svakako reći da je super.

Saša Tenodi: Točno, točno. Vidiš, evo sad kada postavljaš to pitanje, mislim da čak možda i godina dana. Godina dana rada bez nekog konkretnog feedbacka od nepoznate osobe. Mislim da samo jedan dan tipa u devetom mjesecu, je svanuo neki, pajmo reći, znači 8-9 mjeseci rada, neki ono review na Facebooku, tak nešto je bilo. Netko je poslušao dvije epizode i napisao “Wow, bili su mi super ove dvije epizode, svaka čast na tome što radite”, tak nešto. To je prvi, i netko je neposredno nakon toga na LinkedInu napisao “E, poslušao sam tu epizodu na Surovoj Strasti, ljudi slušajte ovo, baš je onak super vrednostna”.

Ivan Minić: To je mnogo epizoda i to je mnogo ljudi, mnogo priča. Ja sam poslušao recimo 50-ak, odprilike.

Saša Tenodi: Ja sam i Pojačilo, poslušao 10+.Nisam 50, al 10+.

Ivan Minić: Kaži mi, koje bi ti epizode i goste izdvojio kao one koje su tebi bili najznačajniji? Nebitno šta kaže analitika, nebitno šta kaže feedback od ljudi, ali prosto neko ko je tebi dao možda najveću vrednost i promenio možda neke tvoje stavove i razmišljenja samo ono, razgovorom jednim najobječnijim.

Najznačajniji gost

Saša Tenodi: Pa na početku se to jako puno događalo. Ajmo reći da nakon nekih stotinjak epizoda, čak i prije, al’ nakon stotinjak epizoda, ono što sam ja primijetio je da kvaliteta mojih predavanja značajno raste. Jer onak mog’o sam neke stvari koje sam objašnjavao tipa ili kroz svoje iskustvo ili kroz knjiško iskustvo, sam znao objašnjavati “E, gostu, epizodi surove istrasti broje 48 je rekao to, znači na tu temu preporučam ovu epizodu”, znači mog’o sam povezati to.

Ivan Minić: Imaš imao lokalni primjer, što je uvek mnogo bitnije nego imati primjer knjiga.

Saša Tenodi: Evo, to je bila neka super vrijednost, super dolena vrijednost toga, jer to nisam očekivao.

Ivan Minić: Anekdotalni stvari iz epizoda su blago uvek.

Saša Tenodi: Ali možda bih ti tu izdvojio goste o temama u kojima ja nisam imao pojma. Znaš, recimo ako se neko bavi coachingom, taj dio razumijem, ako je neko predavač ili mentor, neću reći da razumijem, ali mogu se poistovijetit, ali recimo tipa startup-i. Ja mislim da ja nikad ne bi naučio što je to bootstrapping, ono da nema surovih srasti. Ne kažem da je to sad ključno, da je to bitno. Hoću reći koliko sam i sjećam se kad je gost bio, a imali smo možda 30 plus gostiju iz nekih startupera. I sjećam se kad je gost bio je Ivan Jelušić, Orka naočele. I lik je jako dobar prezentera znači jako dobar objašnjivač i zato je to meni jako bitan kriterij i sjećam se ono, a on je bio tipa negde oko 300. epizode ne posredno prije 300. epizode. I ja sam kad sam slušao njega, onak odmaknuo sam i rekao sam, ja napokon kužim o čemu ti Voras onako kako ono zadnjih deset godina pričaš. Nakon tako tih 30 epizoda znači dođe taj Ivan i on tu tak jednostavnim jezikom ono objasni, da onak ja tek sat kužim da prije niš nisam kužio. Ali to je bila ona puzla koja mi nedostajala da je meni onak to kliknula. Znaš? ili tipa ne bi imao pojma što je to valuacija. Ne bi imao pojma ni ti da je valuacija lažna.

Ivan Minić: Daj mi još nekog, ajde. Sigurno ima još nekog ko ti je bio posebn..

Saša Tenodi: Evo recimo, znači, jako su mi interesantne bile epizode na temu osnovnih financija ili investiranja. Na primjer, da nema Surovih Strasti ne bi imao pojma što je to S&P 500. Jednostavno u svojim krugovima, nisam imao ljudi koji bi me mogli uopće to spomenuti ili navući me da mi objašnjavaju to. Znaš? Tak da, stvarno, stvarno onak jako, jako, jako velika vrijednost. Ali i lektire isto, I lektire su onak velika vrijednost. Evo tipa, recimo, knjiga od Michael Gerbera “E-Myth” je nešto što vrlo vjerojatno možda bi došlo nje, ne kažem da ne bi. Ali mi je dala ono razumijevanje, ono, da opet i tu, i u biznisu postoje određeni profili, zato sam i rekao onah primjer, ja sam osoba koja ne zna raditi u Excelu, to sam odlučio vjerovati nakon što sam pročito “E-Myth”. 

Ivan Minić: Kod nas je pravedena kao “Mit u preduzeništvu”.

Saša Tenodi: E tako je, da, da.

Ivan Minić: Otkud ti u prodaji?

Saša Tenodi: Pa zapravo nisam ja prodavač.

Ivan Minić: Malo.

Saša Tenodi: Ne, ne, ne, stvarno. Ne vidim sebe kao predavača. Znači, ja se vidim kao osobu koja je entuzijast sa komunikacijom. Znaš jer je za mene to sve jednako komunikacija. Znači, ako…gle, ja smatram da postoji samo jedna rječ i to je komunikacija. Sve ostalo su samo kategorije koje su zapravo neko zanimanje. Ja ne vidim razliku između social ingeniera, između prodavača i između nekoga ko se bavi zavođenjem.

Ivan Minić: I nema.

Saša Tenodi: I nema je.

Ivan Minić: Svi oni nešto prodaju.

Saša Tenodi: Svi oni onak utječu na druge ljude kalibrirajući, znači gledajući koji su neči neverbalni i verbalni obrazi i pokušajući prilagoditi svoju komunikaciju toj osobi da bi ta osoba lakše rekla odgovor “da”. Tako da velim, ja sam i završio social engineering seminar i to nije ništa posebno, to je još, to je tek u počecima. Znači, framework ne postoji koji je kvalitetan. Prodaja me interesira iz razloga jer ipak u prodaji ti dobivaš najbrži feedback. Jer ako ti izađeš van i pokušaš pristupiti jednoj ženi, ok? Koliko će tebi trebati vremena da zapravo dođeš do toga da si posto bolji za bolje?

Ivan Minić: Koliko ti će trebati vremena za kvalifikovani uzorak?

Saša Tenodi: A u prodaji ti moraš odraditi 7-8 sastanaka. I sad ako ti odradiš, ti si na kraju svakog sastanka, naravno ako prodajš čistu stvar, ti si nakon svakog sastanka, ako ti je glava otvorena, naravno, ako nisi zatvoren, “Kak, nisi ti kupio od mene?” Ti na temenu svakog sastanka, svake prezentacije možeš postati ono jedan promil pametniji Ili čak i više od toga. Ja se sjećam koliko je ta promjena se meni događala, kad sam onak..ono što sam ti rekao na početku, “Mislio sam da svima treba ta NLP”, ali ljude boli briga što je to NLP. Znači, ljude zanima ono kak će oni riješiti svoje frustracije, i kak će oni bolje odreagirati u situaciji kad komuniciraju sa autoritetom, ne znam, kak će se izvući iz negativnog stanja kad im se rola onak neki loš film ili scena u glavi, ono kak će, znaš, da li se to zove meditacija, autogeni trening, gestalt, reiki, ono potpuno i relevantno. I onda sam zapravo naučio komunicirati s ljudima tako što su mi oni rekli rečenicu “Ali to ti mene ne zanima”. Jer sam ja pričao iz svog okvira zašto je to dobro za njih. I onda sam samo na kraju svakog sastanka rekao, ok, ovu rečenicu izbacuješ i umjesto nje dodaješ rečenicu koja ti je osoba rekla da joj interesira. Nakon nekih dvije godine sam shvatio da 95 od 100 problema koje mi ljudi komuniciraju je identično onome što sam napravio u prvih godinu ili dvije dana. Prodaja je onak znači, ti ne prodaješ, oni kupuju. Znači, oni kupuju svoj jezik, oni kupuju ono, rešenje svojih problema. Prodaja ne postoji, jer ak’ nije, ak’ nema problema, ak’ osoba nije sprena kupiti, onak’, ono, prodavač je totalno nebitan.

Ivan Minić: Ja sam shvatio da je taj moment da kroz ovakve razgovore, kroz lične priče i kroz anegdote ljudi mnogo bolje shvate bilo šta nego ukoliko postoji nekakva struktura kroz koju ti pričaš. Ok, ti u strukturi možeš da imaš dobar storytelling, nije sporno, ali tek kada ljudi prepoznaju sebe u nekoj situaciji, tada priča počinje za njih da ima smisla.

Saša Tenodi: I tada su oni spremni učiti teoriju i proces. Jer čemu će im proces ako nemaju vrednost. Znači oni se moraju poistovjetiti s nekim problemom. Kada se poistovete s nekim problemom, tu imamo trigger na vrednost. E onda će osoba ići googlati ili tražiti ili opisivati edukacije, da osjeti strast prema učenju tog procesa.

Ivan Minić: Mislim, imamo par primjera sa gostima. Nije bilo mnogo takvih situacija, ali ja znam neke lično, plus par gostiju i jeste to promenilo, koliko je zapravo za razumevanje ljudi koji nisu neurotipični, koliko je zapravo zaslužna američka kinematografija i pre svega serije. Jer ti kada u seriji prepoznaš lik koji ima neke obrasce ponašanja koji su slični tebi, a taj lik ima diagnozu, postoji solidna šansa da ćeš da shvatiš da postoji tu neka asocijacija i da ćeš onda krenuti da istražujuš i da shvatiš da zapravo ukoliko je serija dobra, ukoliko je lik na pravi način prikazan u toj seriji, vrlo verovatno i ti imaš nešto vezano za to ili da neka u tvom okruženju je takav. I mislim da to možda, ok, s jedne strane to jeste počelo da se pojavljuje mnogo više od 2000.na ovamo…Ali nije počelo da se pojavljuje, ja mislim, samo zbog toga što su serije težile tom nekom diverzitetu i sve to, nego prosto je bilo mnogo više serija. I da bi bio zanimljiv morao si da radiš neke stvari koje su životnije, koje mnogo više, ono, gađaju ljude na emocionalnom nivou. Jer kao, serije koje su bile simpatične sitcomi iz 80-ih, ti sada ne možeš da ih gledaš. Zato što to što se tu dešava u 100 epizoda, danas mora da se desi u 5.

Saša Tenodi: Točno. Evo ti recimo, baš se me super asociroalo. Jel voliš Davida Lynch-a?

Ivan Minić: Da.

Saša Tenodi: Kad si zadnji put pogledao film o Davidu Lynch-u, ak se sjećaš?

Ivan Minić: Mislim, prošle nove godine.

Saša Tenodi: Ja sam pogledao sad prije dva tjedna. I ja to nisam mogao gledati. Zato što je radnja totalno razvučena.

Ivan Minić: Jeste, pa dobro mislim…

Saša Tenodi: Ali kad sam gledao prije 15-ta godina, meni je film bio super. Znači toliko nam se taj, toliko smo već naštopali s tim društvenim mrežama, da više, ono, ja sam pratio sam svoju emociju. Jer ja fakat respektiram Davida, dobro znam da ono, “Twin Peaks” je razvučen do iznemoglosti, ali to je serijal, to se od serijala i na neki način i očekuje, da nećeš dobiti ono brzo rješenje. Ali film mi je bio prerazvučen i osjećao sam nervozu veliku većinu filma.

Ivan Minić: Dobro, ali imao sam ja u nekoliko situacija takav osjećaj sa nekim filmima. Imao sam i sa “Once Upon a Time in Hollywood”, isto taj moment, zato što postoji neko očekivanje, hoće nešto da se desi. S druge strane, ne znam, “The Irishman”, koji je isto nešto 4 sata. Ja sam ga gledao ciljeno u stanju svesti u kome sam bio spreman da gledam film od 3-4 sata u kome ne mora ništa da se desi dok se ne završi film. I onda, znaš, ja gledam da se ubacim u to stanje sada jer recimo vrlo često.

Saša Tenodi: A, ok, hoćeš reći da stanje koje ti definiraš.

Ivan Minić: Pa da, znaš, problem je sa jedne strane naše očekivanje. Ja recimo imam ozbiljan problem sa tim što ne pamtim kad sam u bioskopu video film koji traje 90 minut. Nekada su svi filmovi trajali 90 minut. Sad, mislim, poslednji…

Saša Tenodi: TV movie traje 90 minut.

Ivan Minić: Poslednji avatar je beskrajno zanimljiv sa aspekta vizualnih efekata i svega toga i cela priča može se ispeća za 15 minuta. Priča ne postoji. Znači, nakon 15 minuta više ti nisu zanimljivi ni plavi ljudi koji se šetaju i ovi zeleni koji se pojavljaju i ništa je more takvo, kako je, ni biljke, ni što lebde one stvarčice, nakon 15 minuta ti se samo pitaš “oće ovde nešto da se desi? I jebi ga, to je problem. Mislim da je, ono, sa dosta ljudi sam pričao i generalni feedback koji sam za taj konkretno film dobio je ostavio loš utisak na mene, jje bio to da, kao, toliko su se posvetili tome da to izgleda  neverovatno, i zaista je bilo ga neverovatno, da se je malo izgubila poenta svega toga, a to je da ta priča ima neku specifičnu težinu. Jer kao, to je ono što ćeš pamtiti. To ti je isto kao zašto svi pamte prvi deo Matrixa i niko ne pamti šta se desilo posle toga, zato što to posle toga više nije bitno. Ovaj četvrti deo, sam gledao u avionu, hteo sam da otvorim vrata da iskočim.

Saša Tenodi: Meni nije loš, ali nije pampljiv.

Ivan Minić: Nije loš, samo ne sme se zove Matrix.

Saša Tenodi: Jesi gledao možda film “12 Angry Men”?

Ivan Minić: Yes.

Saša Tenodi: I? Koji ti je feedback na taj film?

Ivan Minić: Da, ono, dinamika između ljudi može bude dovoljno zabavna da ne moraš da imaš ništa specijalno.

Saša Tenodi: Jel’ da?

Ivan Minić: Pa naravno. Znaš, mislim, to je ono što postoji magija u ljudskim odnosima. Ja stvarno mislim da danas, kada sve može da izgleda fantastično, više nije poenta u tome da samo izgleda fantastično. Jer sve izgleda fantastično. Znači, ti možeš telefonom da snimiš nešto što izgleda brutalno. Sad je bitno da uhvatiš nečiju pažnju. I mislim, postoje, recimo, postoje, ajde držimo se samo humorističkih, pošto mi to prvo pada na pamet. Postoje serije koje iz mog ugla uspevaju da polože test vremena, ali iz mog ugla. Znači, ja ne znam kako bi na njih reagovala generacija koja sad ima 18 godina, jer sam ih ja prvi put gledao kad sam imao 18. Za mene su to Friendsi. Znači ja Friendsi kada naletim na televiziji, retko palim televizor, ali kada naletim na televiziji ja mogu i sad da ih gledam. Zato što je meni ta dinamika između njih i karakteri su mi fantastični i dan danas. Two and a Half Men, dok je još bio Ludišin tu, također jedna od serija koja mogu da gledam istu epizodu 50 puta i da se smejem, ali nema mnogo takvih serija.

Saša Tenodi: Znaš koje pitanje se ja tu postavljam? Da li je taj Friends, pričao sam sa nekoliko stand-up komičara u surodnim stranstvima, i često spominju Friends kao primjer svoje inspiracije, što meni je onak baš čudno.Mislim, ne znam iz kojeg razloga mi je čudno, ali onak  čudno mi je, zašto svi spominju taj Friends? E sad, razlog zbog čega to hoću prokomentirat, želim prokomentirat s tobom, da li je Friends, zapravo, i dalje toliko dobar, “Friends” ili nas “Friends” vraća u djetnjstvo. Pa nas iz tog stanja, prisjeća nas feelinga kojeg smo imali tad, iz tog stanja pristupamo tome “E, ‘Friends’ su zapravo ono super”.

Ivan Minić:Ne znam kako je drugima, mene ne vraća. Zato što sam ja “Friends” gledao u nekoliko navrata sa razmakom od ponekoliko godina. Ja nemam taj moment da kad gledam neku epizodu, ja se sećam kad sam je prvi put gledao i gde sam je gledao. Ne sećam se. Ali recimo, znaš, ono, postoje postoje recimo britanske serije koje imaju istu vrstu efekta na mene. Ja Blackadder mogu da gledam uvek. Ja Mućke mogu da gledam uvek.

Saša Tenodi: Jesi gledao Crveni patuljak?

Ivan Minić: Nisam.

Saša Tenodi: E, dobro.

Ivan Minić: Mislim, jednostavno ono, postoje neke stvari koje su za mene vanvremenski. Ja kada naletim na insert iz Mućki, na Facebooku jer ga ljudi sharuju, ja odgledam svaki put. Pričam o nečemu što je snimljeno pre 40 godina. Ali jednostavno, kao što i dan danas, iako nikada nisam bio fanatik za te stvari, i dan danas kada naletim negde na Alan Forda, ja ga pročitam. Jer jednostavno, za mene je to vanvremenski dobar humor. Znaš, jeste danas možda sve to drugačije, optimizovanije, ali mislim, recimo, konkretno, ajde, ako se držimo Frendsa, mislim da su Frendsi, ne znam da li je tako, znači, da se razumemo, ali mislim da su Frendsi možda prva serija u kojoj je taj proces pisanja scenarija podignut na toliko visok nivo da je svaki lik imao svog autora i da su oni zapravo radili na tome na nivou jedne sobe, war room-a u kome su se pravile epizode.

Saša Tenodi: Vidiš, ne znam taj dio.

Ivan Minić: Znači, moguće je da je tako nešto postojalo i pre toga, verovatno nije tako počela serija, da je tako bilo da su morali, kad trebali da je nastave, da bi ona mogla da obstane 10 sezona, da je to nekakav proces do kojega su došli. Ne verujem da su imali financije za tako nešto u početku. Ali to je ono što je neverovatno u celoj priči. Kao što je neverovatno sa neke druge strane, mislim, ja također, kada god naletim na Futuramu, gledam Futuramu, kada god naletim na South Park, gledam South Park. Nebitno koja je sezona. A mogao sam da skoro tako da gledam i Simpsone, sad više nemam tu vrstu osećaja. Ali kao, meni su oni bili genijalni na toliko nivou. I to je isto nešto što danas, kada listam Instagram ili TikTok, i kad mi iskoči neki segment ili neke epizode, ja ću vrlo rada pogledati. Jer nebitno koja je sezona, možda je izašao pre 20 godina I dalje je aktualna. Mislim, postoji sva šta što se desilo u među vremenom, što meni lično jako kvari utisak svega toga. Jedna od tih stvari je da stand-up komedija više od toliko cenzurisanja ne može da bude ono što je bila. I ja ću i dan danas ponovo pogledati Karlina od pre 20 godina radije nego nekog novog komičara. Jer, kao, ukoliko želiš da budeš na streaming platformama imaš set stvari koje ne smeš da pominješ. I dalje neko može da bude jako dobar bez obzira.

Saša Tenodi: Dobro ali recimo Jezelnik je….ne znam da li si naišao na Jezelnik?

Ivan Minić: Jesam.

Saša Tenodi: Pa mislim njega ne cenzuriraju, a i nalazi se na streaming platformama.

Ivan Minić: Ne znam zašto, ne znam šta su kriterijumi, ali znam da su neke stvari koje sam voleo da gledam nestale sa streaming platformi u nekom od tih procesa eliminacije svega što.

Saša Tenodi: Vidiš to treba provjeriti, možda su ga makli.

Ivan Minić: To je ono neki moment u kome i ja se slažem sa Ricky Gervaisom da oko svega možeš da se šališ, osim oko onih stvari stvari u vezi kojih ljudi ne mogu da urade ništa. Znači, sve ovo ostalo, jeden od najboljih coping mehanizama je da se šališ na račun sopstvene mizerije. Jer ja ne znam bolje. Znači, šta je bolje? Ok, skroz sam za to da se ljudi isplaču s vremena na vreme. Šta treba da se raspadaju svaki dan? Jednostavno, mislim da je to previše teško. Ali ajde udaljili smo se od svega mnogo. Pitao sam te za prodaju zato što si uzeo da se družiš sa prodavcima, a oni su čudni ljudi. Šta si naučio od prodavca?

Znanje pokupljeno od prodavaca

Saša Tenodi: Način na koji ja pristupam rješenju problema, ja prvo idem po knjigama. Ne znam što si pričao s Vedranom, ali ja ponekad fakat zabrijem da se u 15 knjiga može cijela umjetnost nečega naučiti što definitivno nije istina. I dobro, što se dogodilo konkretno, to sam ja mislim čak negdje ispomenuo, odlučio sam ovako, idem pročitati 15 knjiga o marketingu, 15 knjiga prodaje, 15 knjga o networkingu,15 knjiga o osnovnom razvoju itd. da ne duljim. I jedan, ajmo reći, dosta utjecan salesman, predavač salesman, prodajan je, podijelili na svom LinkedIn statusu, pročital sam ovu knjigu na temu prodaje i preporučam svim ljudima koji su zainteresirani za prodaju ili su prodavači itd. A ja sam pročitao tu knjigu mjesec dana prije. Ja sam onak bio toliko isfrustriran s tom knjigom. Čak i je J.Conrad Levinson preporučio ono. I meni je bilo nejasno kak J. Conrad Levinson, kojeg fakat respektiram, napiše ono predgovor kako je knjiga super, jer nije. Fakat nije Ima hrpa bolji knjiga od te. I ja sam poludio, ali već nije moj komentar bio prvi, već sa onak rasprava na LinkedInu oko te knjige. Ja sam rekao, “Danijel, fakat ova knjiga nije dobra. “ Znači ta knjiga je ono miš-maš, nabacane su teme unutra, ali ne da ciljano na prodajni skill. A Sorić ti je komentirao prije, mi nismo ti čak ni bili povezani na LinkedInu, koliko se sjećam. I Sorić je napisao, neka poruka je bila “Baš pišem knjigu, pa ajde da još jednu knjigu stavim u popis knjiga koju moram pročitati da vidim da li mi je nešto promakalo.“ Tako sam ti se ja našao u toj ekipi. Kad sam počeo pljuvati po njihovim izborima, oni su ga, ne znam, “Ok, daj ti nam neku preporuku.“ okej “ Evo vam ova prepruka, ova prepruka na tu temu.” Ja nisam practitioner, znači nisam ja ono, prodavam nešto i onak bio na telefonu cijelo vrijeme i ne znam, bio na sasnacima i držao prezentacije, ali sam naučio onak vidjeti što je common sense. Znači što funkcionira i s kojih razloga to funkcionira i što napraviti ako to ne funkcionira. Ali isto tako sam naučio onak prepoznat što je nečija brija, ne svaki put, da ne generaliziram, što je nečija brija, a što fakat ima temelje da bi moglo funkcionirati. E sad, koji je problem prodajnih knjiga? Problem prodajnih knjiga je u tome što često imaš osobu koja je talentirana i koja misli da je model prodaje koji ona ima dobar za svakoga i za bilo koji proizvod. I to su ljudi koji su “ja mogu prodati bilo što”, ali ti ne znaš da li te svoje skillove možeš replicirati na drugu osobu. To je problem prodajnih knjiga. Po meni dve najbolje knjige koje se sam ja pročitao o prodaji su Spin Selling i The Challenger Sale. Zašto? Zato ki su napravljene, zato što istraživanje  koje su radili, su napravljene na uzorku od preko 35.000 telefonskih poziva. I na takvom uzorku ne pričamo ono o skilu jedne osobe, nego pričamo o tome što netko radi dobro, što netko radi loše, i da ne postoji ono jedan profil prodavača, odnosno komunikatora, u mojem jeziku, nego postoji određeni proces koji te dovodi do rezultata. I sad, pazi ovo, sad ću ti jednu stvar spomenuti, znači, mene je impresioniralo u toj knjizi da je zapravo najveći potencijal prodavača u 21.stojeću imaju ljudi koji su debitanti u prodaji, pazi ovo, jer vjerojatno im nije um dovoljno zatrovan, to je nije im se stigo zatrovati, I to su ljudi koji zapravo nazivaju se challengeri.A zašto se nazivaju challengeri? Iz razloga jer kao prodavači, challengiraju tvoje vidženje tvog biznisa. Oni su ljudi koji su tebe došli naučiti o tvom biznisu. Jel’ kužiš? Znači, i meni to je imao smisla jer gledaj, Kako da ja tebi vjerujem da ti razumiješ moj biznis na jednak način ili bolji način nego ja. Ali ako mi s jednom rečenicom, znači isprovociraš moje razmišljanje o mom biznisu, što se događa u glavi osobe, stvara se povjerenje. Jer čim ti dobiješ u glavi rečenicu, e vidiš nisam u tome razmišljao na taj način, što se dogodilo? Dogodila se transakcija vrednosti. Jel’ tako? Dogodila se transakcija vrednosti, trigiralo se povjerenje, i onak pričaj mi više. Ja toj osobi vjerujem. I zato ja ne volim reć “prodavač”, nego volim reći “komunikator”. Jer ta osoba je morala prvo slušati, morala je mapirati, morala je razmišljati o drugoj osobi i morala je pokucati na vrata koja je ta osoba u svom okviru do sad nikad nije otvorila.

Ivan Minić: Da, s tim što se takva situacija dešava u jednom od hiljadu slučajeva. Vrlo često ti ljudi koji žele da rade nešto tako, nemaju ni dovoljno znanja, ni dovoljno razumevanja da postave to dobro pitanje, nakon koga se ti zaista nešto zapitaš. Nego krenu od nekih vrlo banalnih pretpostavki, koja možda u nekim slučajima funkcionišu, ali mislim da to nije baš pretjerano često slučaj. Zato mislim da je veliko proklesto, pričao sam malo i sa Vedranom o tome, prodavaca, prvo masovnost toga, koliko prodavaca treba da bi se nešto desilo i samim tim što ih ima mnogo, velika većina nisu dobri u tome. Oni koji nisu dobri u tome naprave problem i onima koji su dobri, jer ti po defaultu odbiješ svakom ko krene nešto da radi, a jako često, zbog targeta koji imaju i svega ostalog, oni nisu u stanju da saslušaju tebe za početak.

Nego su oni došli nešto da ti ponude. Ja kupujem ono što meni treba, pa ću možda, ako ostaviš dobar utisak na mene, prezentujiš mi na pravi način, da uzem i nešto što tebi treba.

Saša Tenodi: Mislim, gledaj, prodavač je prije 40-50 godina bio glavni izvor informacija, door to door sales. Vremena su se promijenila i ja mislim da će se doslovno prodavač, ako govorimo o B2C prodej, da će prodavač biti closer, koji će napraviti onaj konačni call to action i motivirati te da je napravi akciju. To je naravno kad si ti qualified lead, kad si ti zainteresiran za to. Ja mislim da marketing postaje ne više struko, nego 100 struko važniji od prodaje.

Ivan Minić: Šta si ti naučio na meetupima? Tu ste opet imali vrlo specifične teme i ljudi koji pričaju o tom. Znači, konkretno, živočno i lokalno relevantno.

Znanje pokupljeno sa meetoupova

Saša Tenodi: Isto što i na Surovim Strastima, da ne znam, velika većina i prodavača i poduzetnika i bilo koga drugoga je onak ponekad jako ljena… procese. I onak dođe intuitivno do nekog modela koji je uspišan i te kad naprave, kad prevale ono prvih 10.000 kilometara, skuže “a možda ipak postoji neki model iza toga”. Znaš, postavljaš ljudima pitanja, kako od točke A do točke B i najčešće ti ne znaju odgovor na to pitanje. A ono što sam naučio, ako mogu sve obuhvatiti u možda jednu rečenicu, jedan primjer je da, ne znam, imaš dve kategorije ljudi, oni koji vjeruju, to sam rekao u jednom podcastu, mislim našem, koji vjeruju “if you build it, they will come”, znaš, onaj “field of dreams”, ono koji izabriju “e, ja ću ovo napraviti, ja ću imat tržište”, nemamo pojma koja je tamna brojka onih neuspješnih primjera, ali mediji će izdvojiti samo one uspješne primjere, reći “moraš vjerovati, trebaš biti uporan, trebaš biti hrabar, trebaš se truditi”. I ona druga kategorija, “first find a market, then find a product”. Ono što sam ja naučio, ako još to dodatno uhvatim,  je da na kraju krajeva 9 od 10 situacija poslovnog uspeha je došlo kroz networking. Pa mislim uzmi primjer koliko imamo marketičkih agencija u regiji koje se oglašavaju na Google?

Ivan Minić: Pa ne mnogo.

Saša Tenodi: Znači, čak ti ni ne koriste ono što prodaju drugima.

Ivan Minić: Dobro, mislim, ja verujem u to da oni koji su dugoročno uspešni i koji su uspešni kroz različite iteracije mogu da budu takvi samo ako naprave nešto na ludilo, a onda tu uvedu strukturu.

Saša Tenodi: Točno, točno. Evo, ti si rekao ono konkretno, ono što je meni bilo ono u magli. Upravo to. Znači napraviti na ludilo i onda pokušavaju uvjesti strukturu i objasniti si ovoga procesa.

Ivan Minić: I onda ti kada to pokušavaš da strukturiraš, kada pokušavaš da napraviš, ti ćeš to usavršavati. Ti ćeš tu dodavati, menjati i sve. Ali ti si osnovni recept napravio onog tenutka kad ti je prvi put kolač ispo kako treba. Samo ćeš 1000ti put iskorigovati normativ, I dodati možda neke slučajeve, dodati neke ograničenja, napraviti nešto. Ali to u startu vrlo mali broj ljudi je, radeći sve by the book, napravio nešto što izlazi iz okvira proseka

Saša Tenodi: Pa da zato se zove E- mit. Znači, jer zapravo govori o strasti, jer govori o tome, znači poduzetnik nije neko po definiciji ko razumije strukturu, ko razumije proces. Poduzetnik ima energiju, poduzetnik ima cilj ispredan je žrtvovat x, y, drugih resursa da postigne taj cilj. Ali onda je ostavlja smeće iza sebe i zato treba menadžera. Ili razviti osobnost, dijelomičnu osobnost menadžera koji će probuditi tu želju za strukturom ili platit menadžera koji će strukturirat tu hrpu ovoga škarta koja ostane iza poduzetničkih aktivnosti.

Ivan Minić: Ajde sad da te vratim na sam početak. Dolazi Belfort, Imate hiljadu mesta u sali. Vedran je rekao da prodaja za sada ide dobro. U trenutku kada ova epizoda bude izašla, verovatno će već više od pola sale biti puno, ali jedna stvar koja je negde bitna je to što i ljudi koji ne mogu fizički da prisustuju će imati mogućnost da prisustuju preko streama, ali ajde da im damo razloge da razmišljaju o tome da ipak fizički prisustuju.

Saša Tenodi: Pa ja ću, baš sam razmišljao o tome, ne u smislu prodajnom, nego baš sam razmišlio o tome, ok, što bi ja napravio da nemam novca, da fakat nemam novca, što bi ja napravio? I ja sam rekao sam sebi ovako, ja bi napravio sljedeće, ja bi platio online i došao bi na parti. To je moj iskreni savjet, što bi ja napravio? Prvo da skužiš energiju kroz taj online i dođi na parti koji je onak jako jeftin. Znači, ono što sam ja odlučio napraviti, ja ću dodati paket, taj online plus party, jer on je stvarno povoljan. Jer vidio sam, neki ljudi nemaju novca i onak zahtjevno im doć tamo i sve je okej, ali možda žele biti dio te energije. Možda se žele, ne znam, ja ne mogu garantirati da će se svi ljudi koji se žele poslikati s njim, moći poslikati s njim all možda ulovi priliku, znaš, jer fakat dolazi takve upiti, nd komuniciram to bez veze. Stvarno, Ivane uopće nisam razmišljao toga da se itko želi poslikati s njim. Ali ok, ljudima je to vrijednost i razumem. Budite uporni, dođite na taj parti, parti je onak fakat jeftin. Evo napraviću ja kroz tijedan dana, daću curama koje to rade nalog da naprave neki paket online plus parti i dođite na parti. Znači, parti će biti, ja vjerujem da će partiji biti ludilo, a na partiji za cijenu kotizacije će dobiti svo piće i hranu najvjerojatnije gratis. Piće će biti sigurno, za hranu još trebam provjeriti. Ali to će biti ludilo partii.

Ivan Minić: Dobro, šta će biti još što se tiče programa?

Saša Tenodi: Što će biti još? Pa ne znam. Mi biramo još, Imamo neki popis potencijalnih predavaća. Znači ono što sam, ima još taj jedan kriterij, onaj koji smo pričali na početku, ja bi volio imati i predavače koji daju neku novu vrijednost. Ne želim predavače koji će ponavljati onu istu priču koju su naučili do sad, da im prolazi. Ne želim da mi Hrvatski ili predavači Srbije budu samo dobri, da budu lid-magneti, hoću da ponude novu vrednost, hoću fakat da ponude novu vrednost. Tako da tu sam isto strpljiv i tu ćemo sjesti, ako si spreman, malo brainstorma oko toga ko su ti ljudi koji bi mogli dati neku novu vrednost ili tu možda drugačiju perspektivu u prvom redu prodaja, možda i marketinga ili ne znam, nove, novih obrazaca u komunikaciji.

Ivan Minić: Dobro. Sve informacije ljudi mogu da nađu na sajtu. Stavićemo sajt u opis epizode. Saša, dugo želim da dođeš ovde. Nikako da se to organizuje, ali evo sad imamo i konkretan povod, pa je lepo što smo ispričali makar deo ove priče, jer mislim i same “Surove strasti” bi bile dovoljne za nekoliko epizoda kad bismo ih detaljno analizirali. Moja preporuka svima je da poslušaju neke epizode tog podcasta. Kod vas na sajtu ima svaki godine desetnaest najslušanijih. Nemojte se držati samo tog. Znači, idite i za početak poslušajte teme koje vas zanimaju. Jer ćete naći razne zanimljive, zaista zanimljive teme, raznovrsne. A onda probajte još nešto drugo što možda vam nije blisko, ali vam zvuči interesantno, jer epizode su sa konkretnim gostima, ali postoje, da kažemo, tematski su obrađine, imaju izvučane ključne stvari u tim epizodama, tako da možete kroz onako malo detaljniju analizu doći do još mnogo zanimljivih stvari koje ćete tu čuti. Lektire, također postoje određeni broj epizoda koje su dostupne, koje su meni jako pitak način da se neke knjige obrade. Da li je to sve što treba da znaš o toj knjizi?

Saša Tenodi: Absolutno ne.

Ivan Minić: Ne, ali mislim da je jako dobar način da se zainteresuješ za knjigu ili da shvatiš da knjiga nije za tebe.

Saša Tenodi: Točno, upravo to.

Ivan Minić: Što mislim da je nekim slučajama možda čak i vrednije, jer ćeš za 20 ili 30 minuta znati da ne treba da posvetiš x sati čitanja.

Saša Tenodi: Jako sam ti zahvalan, baš sam ti zahvalan na prilici za Pojačalo podcastom, jer baš cijenim tvoj rad, znači znaš kad ja imam taj problem, ja idem ono ponekad, možda sa tom pretpostavkom, znači, konkurencija smo. Ali kad sam osjetio ono tvoju energiju onda 2019.

znači prije četiri godine, onak nisam osjetio onak apsolutno niš konkurencko i onak mislim da fakat treba graditi taj komijunuti. To sam naučio iz ove ekipe koje se bavi eventima, znači u Hrvatskoj. Znači da treba nastat scena da bi došla još, da bi došla još veći nivo kvaliteta.

Ivan Minić: Vidi, vi ste primarno bili okrenuti ka Hrvatskoj, imali ste i gosti iz Srbije, ja sam primarno okrenut ka Srbiji, ali sam imao i gosti iz Hrvatske. Mislim da jedni od drugih možemo mnogo da naučimo, da se vrlo retko preklapamo u onome šta radimo, jer i gosti koji su bili i kod vas i kod mene su različite stvari pričali. Jer sam ja različit od vas dvojice i vaše neke dinamike. Da, ima stvari koje se preklapaju, ok.

Saša Tenodi: Publika razume temelje priče

Ivan Minić: To je sve ok. Ja i dalje mislim da nema dovoljno ovakvih priča u regionu koje su zaista okrenute ka nekim vrednostima i nekom dugoročnom radu na nečemu.Zato što priče priča o instant uspehu siguran sam da privlače mnogo više pažnje, jer naravno da ljudi žele da uspeju za tri meseca, šest meseci ili godinu dana, ali vrlo mali broj takvih priča položi test vremena posle 30 godina. Mi smo ovdje imali i ljude koji su to, imali više decenijske karijere koji su pričali o svojim neuspesima, koji su pričali o nekim dobrim stvarima, koje su pričali o nekim stvarima koje ti kada pogledaš sa strane kao neko ko možda ima 19 godina, reći ćeš “ali ja ne želim da sa 50 godina imam firmu, 30 ljudi i pristojan život. Ja želim da imam, ne znam, kuću na Ibici.“ Ok, Ima nas raznih. Ja želim da sa 50 godina mirno spavam. I da budem ja obezbeđen i moja porodica bude obezbeđena. A iskreno ako iole pažljivo se budemo odnosio prema tome u životu, neće mi trebati baš toliko puno toga. A mnogo mi je važno da mirno spavam. Hvala ti puno, hvala vama što ste naslušali, nadam se da vam je bilo interesantno. Više informacija o eventu imate u opisu epizode, a ako vam je Saša bio interesantan, a niste slušali Vedrana, poslušajte jer ćete videti da dva potpuno različita čoveka mogu dobro da srađuju ako komuniciraju. Hvala vam puno, vidimo se ponovno naredne nedelje. Hvala što pratite kanal.