Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

I imam još jednu važnu vecu za vas. Naime, od 1. maja, sa krugom prijatelja, radim na projektu NasaMreža.rs To je jedno jako zanimljivo mesto za svakog ko je preduzetnik ili razmišlja da to postane, mesto gde svaki dan izlaze neki interesantni korisni tekstovi, a jednom nedeljnom predstavljamo neki zanimljiv mali biznis.
Takođe, svakog meseca, radimo veliki intervju sa nekim od zanimljivih ljudi sa ovog tržišta, nekim od ljudi koji su lideri u onome što rade, pa tako, evo, prvog meseca imamo Slavimira Stojanovića Futra. Uživajte, informišite se i pretplatite se na mailing listu ako su vam teme zanimljive jer onda će vam svake nedelje stizati digest svega toga svakog ponedeljka na mail. Hvala.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Stefane, dobro mi došao. 

Stefan Salom: Bolje te našao.

Ivan Minić: Mnogo mi je drago što si ovde, zato što dugo nismo imali nikog iz vašeg skromnog kolektiva, koji odavno nije skroman po performansu i uticaju na tržište i važnost u životima svih nas, jer kako je to davno meni rekla Brana, a mislim to je nekako, je li, i opis oko koga ste se negde usaglasili, vi ste životni pratioci kroz biznise koje radite. To je ono, prosto nešto što čini život lakšim i boljim za jako veliki broj ljudi. Tako da ko ne zna, ti si jedan od osnivača Inspira grupe, odnosno onoga što smo 20 godina znali kao Infostud grupu. I ti si čovek koji u priči od samog početka, ali koji je tu meni posebno interesantan zato što si ti neko kome je digitalni svet, internet, tehnologija, nauka, koja se nekako naslanja na to sve najprirodnije okruženje od svoj troje. Šta je tvoja pozicija sad?

Stefan Salom: Moja pozicija već duži niz godina, sa upadicama kada mora da uleti neki problem koji moram da rešavam u pojedinačnom biznisu da im pomognem u tome je direktor razvoja. Pre toga sam bio direktor prodaje, to je bilo na samom početku i to je nekako osnivač radi ono što je najpotrebnije u firmi, u početku su najpotrebnije pare, i onda sam samo osećao da u jednom trenutku sam se počeo buditi, da se ne osećam kao direktor prodaje, jer me prodaja sve manje zanimala. U početku me puno zanimala, puno sam učio tome, neke, mislim da smo dobre stvari postavili u startu, neke trikove psihološke koje su zaista i povećali prihode i dali nam u suštini autonomiju i snage da radimo ono što želimo, ali se nisam dobro osećao i onda sam se osećao da ja uživam u razvijanju. Sad čega je razvijanju? Pa bukvalno svega što ja doživljam da se vredi, može razvijati, što uopšte, da li je to biznisi ili su ljudi. I onda su to dve stavke u kojima ja i u poslu najviše uživam i ih po to potpada onda mnogo prirodnih stvari kao dolazak novih tehnologija, disruptivne stvari koje treba u moje glavi svariti, nekako razumeti i onda pomoći biznisima da u svojim vertikalama, u svojim sistemima to implementiraju.

Ivan Minić: Dobro, pričaćemo o poslu u kasnije nekoj fazi razgovora. Ajde da krenemo na način na koji uvek rećemo u Pojačalu, našim mančmelou pitanjem, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću

Stefan Salom: Uff, dobro pitanje. Prvo sećanje koje imam je bio da budem lekar, da bi deda mogao da živi zauvek. I to je ono što se sećam, to je onako emotivna stvar. Mislim, zato mi je odnos za mene mala dikresija…I jedna od drugih stvari koji sam hteo da budem kad porastem deda. To bez dileme, to je za mene kruna, kada si deda i imaš svoje unuke, to je kruna života. E, ali do tada čovek svašta mora da uradi, jel naravno, tako da to je to i to ga se najviše sećam. Posle je verovatno bio naučnik jedno vreme, ali posle sam pustio da život vodi. To je već kad sam bio stariji.

Ivan Minić: Kaži mi taj neki period detinjstva i osnovna škola i sve to, uvek provučem ljude kroz ceo proces, da kažem, obrazovanja, iz prostog razloga što, da kažem, osnovna škola je prvi trenutak kada se ti okružen najrazičitijim oblastima. I ima ljudi koji imaju problem, kao ja, da ih zanima baš svaka od njih, osim muzičkog, ali kao, ono, to je prvi put kada zapravo počinješ da shvataš šta sve postoji i počinješ lagano u nekom definisanom krugu ljudi koji su oko tebe da vidiš u čemu si ti dobar, u čemu nisi dobar, šta ti ide lakše, šta ti ide teže, šta te više zanima, šta te privlači da učiš i razvijaš. I kako je to izgledalo kod tebe? Šta je bilo najzanimljivije?

Stefan Salom: Vrlo slično, samo bi dodali likovno na spisak. Meni je bilo gore. Muzičko je bilo neke ritam delove, to sam uspeo da rešim. Likovno sam uvek crtao i onda moram dodao “mu” da se zna da sam teo kravo da nacrtam. Znači nisu znali koja je životinja u pitanju. Isto me je puno toga privlačilo. To su bile..brat je stariji od mene, imali smo slične talente, bar za prirodne nauke. Ja mislim da sam uvek bio otvoreniji ka društvenim naukama, ali te okolnosti usmere, baš se sećam jednog razgora sa drugom koji sličan meni, bio baš u petnici, bilo, da su bila takmičenja iz srpskog ili iz hemije ili iz geografije, da li bi smo mi danas završili baveći se srpskom hemijom ili geografijom, ali tad je to bilo nekako, ako si hteo da ideš malo iznad škole, bila su takmičenja iz matematike, fizike, i to te nekako povuče i vidiš da si dobar u tome. Meni je to bilo zanimljivo. Mi smo putovali tada, to mi je uvek bilo super. Ti dobiješ mini ekskurziju kad imaš republičko takmičenje iz matematike, onda ideš u drugi grad iz fizike. Sad se sećam nekog takmičenja u Nišu koje mi je ostalo u prelepom sećanju, kada sam bio sedmi razred, i onda prirodno posle toga ideš u matematičku gimnaziju. To je prirodan evolutivni put, u slučaju da ti dobro idu te stvari. Mene je, opet, s druge strane, uvek zanimalo i društveno. Znači, ja sam uvek bio dobar iz istorije. Ono, u osnovnoj školi, kad si štreber, pa hoćeš da naučiš da..ajde popularan nemoguće da budeš, ali da ti bude okej u odeljenju. I onda meni jedna od omljenih stvari je bila, pošto sam voleo istoriju, da pričam sa profesorkom istorije o tome. Treba da pita, ja krenem zapitkujem, i ceo čas prođe zapitkujem, ceo sledeći čas zapitkujem i onda mi zabranjala da postavim pitanja. Znači, toliko me je sve to zanimalo, ali sam instinktivno znao ili me život vodio u što god, da je mnogo vrednije za mene karijerno, u suštini, intuitivno, tad nisam svesna toga bio, da se bavi matematikom i tim stvarima i tad sam znao da je to najprofitabilnije na neki način. Nije to previše uticalo za mene profitabilnost verovatno bilo odlazak na takmičanje i sve te stvari koje sam vidio preko brata, ali onda brzo, kad sam upisao matematičku, počeo sam držati časove i to je postao zaista profitabilno, ja sam u toga živeo N godina, kao glavni izvori primanja stipendije i časovi.

Ivan Minić: A kaži mi taj moment, mislim, meni je to bilo super zanimljivo i jako vredno takmičenja i situacije gde, ok, ti si u svojoj školi, ja sam išao u vrlo malu osnovnu školu, mali broj đaka i ono, bio sam najbolji iz matematike, fizike, hemije i mislio sam da ja to kidam i onda sam prvi put otišao na gradsko i shvatio da ima deset ljudi koji su bolji od mene, pet stepenika. Okej, imao sam Arhimedes, Arhimedes mi je mnogo značio jer sam tu polako upoznavao ljude koji su u nekom trenutku, bili smo svi slični, onda u jednom trenutku su se izdvojili oni koji su stvarno posle išli na matematičke olimpijade i sve ostalo. Ali taj moment da ti prvi put s jedne strane možeš da upoznaš ljude koji su tebi na tom nivou slični, iako imaš super neko društvo oko sebe, sve je to u redu, ali nemate o čemu da pričate kad su te stvari u pitanju, e ovde upoznaš ljude s kojima imaš o čemu da pričaš, a s druge strane vidiš gde si ti u odnosu na njih i gde si ti u odnosu na najbolje u tome. Kakav je to osećaj i je li si imao tu situaciju, koju je imala većina, ima sam i ja, da nastaviš da se družiš sa tim ljudima, iako ste svako na svojoj tački, pa kako možete, vi se čujete, viđate…

Stefan Salom: Misliš ekipa iz osnovne?

Ivan Minić: U osnovnoj, pa dobro, posle matematička gimnazija je priča za sebe, svakako, ali ta prva situacija u kojoj ulaziš u neke kontakte tog tipa.

Stefan Salom: Pa, ja sam…preko takmečenja i to jeste super, ljudi su drugačiji. Mislim, ja sam od prvog do četvrtog išao u jedno oddeljenje i to je ono klasična priča štrebera, nisam se snašao, igrom različitih okolosti sam promenio to odeljenje i sad u tom drugom odeljenju mi je glavni cilj bio da budem, da se svidim drugima. Znači, nije mi bilo važno da istina da bude po mome, nego samo da drugima bude ok, sve ima negativne iskustvo i onda iz krajnosti u krajnost. Mislim da to je inače često u životu učim iz krajnosti u krajnost, a matematička mi je dala priliku da budem ono ko jesam. I to je ono što je stvarno vau u toj školi. Ne znam kako je danas, mislim da je dalje dosta dobra i iskren da budem, ja bih volao da mi deca pokažu iiolen talenta ka tome, jer mi je to jedna od najboljih škola u zemlji još uvek. Nevezano ono šta će posle budu na putu. Mislim, ne mora se čovek baviti, ja sam dobar primer za to što sam završio, nema pretrene veze s tim što se bavim. Ali u svom slučaju to je osećaj je oslobađajući, kada ti možeš da budeš tako..kada ne moraš da paziš kako će se tumači to što kažeš, kada ne moraš da paziš da ispadaš previše pametan, kada ne mora ti prva misao bude “ok, kako ću ja da pomognem u odeljenju, da me posle slučaju neko ne bi zezao iz nekih razloga”, i to jeste oslobađajuće.

Ivan Minić: Od prilike. Pa mislim, sam taj moment je da upoznaješ po prvi put ljude koji su ti na jednom potpuno novom nivou slični.

Stefan Salom: To sam ja dobio na takmičenjima. Ti da odeš na republičko je tada bilo savezno. Sećaom se tad je bilo savezno iz matematike, to je tada smo bili savezni, Srbija i Crna Gora, i bilo je negde na moru. Taj je osećaj kad ti provedeš tri dana, putovao si provo vozom tamo, pa društvom… Dnevni je bio voz, nije bio noćni, nažalost. Ali bude tako 3-4 dana. Tu su i prve simpatije, prva muvanja, i odjednom se meni je to jeste bio šok, iz društva ja sam bio ok, ovde sam poluzvezda, zato što sam ja naučio to ono da bi se ja svideo u osnovnoj, morao sam naučim cake, fore, onda dođemo ovde i vidimo da ste s tim forema baš dobar, tako da super.

Ivan Minić: Najprilagođeniji.

Stefan Salom: Među prilagođenijima, tako da kažem.

Ivan Minić: Dobro. Ok, matematička gimnazija jeste i dalje ono što je bila. Naravno, stvari su se promenile jer se promenilo sve za 20 godina, ali jeste i dalje fantastična. Matematička gimnazija je bila posebna i zbog načina na koji se upisuje, da ona ima drugačiji prijemni, i da svašte nešto tu drugačije dešava, i da je vrlo mali procenat ljudi koji tu žele da idu, a koji tu ne pripadaju, a mogu da upadnu na osnovu rezultata. Tako da imaš taj neki dosta dobar, prirodni proces elekcije koji izabere one najbolje ljude. Kako je tih četiri godine izgledalo u tvom slučaju i što su bili neki, koliko su bili neki tu ključni ljudi, iz razreda i među profesorima i šta je bilo, pošto si ti išao i na međunarodno takmičenje, kao to je prvi trenutak, srednja škola je prvi trenutak, kad imaš priliku da ideš na tako nešto. Kako je to izgledalo sve?

Matematička gimnazija

Stefan Salom: Za mene je matematička,  bukvalno, reko bi formirala me i najveći pečat ostavila. Ja imam dvoje kumova, sad da se ne zabrojim, iz matematičke, troje, zabroja sam se, od krštenih do svadbenih, ili sam ja bio, ili takve stvari. Znači, najviše se družio s tim ljudima, najbliži ljudi, najdraži ljudi su mi iz matematičke. I meni, nekim ljudima je fakultet ono što ih je formiralo, ili gde su sreli najviše ljudi, ja sam fakultet prošao, tada je počeo Infostud, pa sam radi u paraleli, znači stvarno nije me ta zgrada previše videla. Mene matematička u potpunosti formirala i to je…ajmo ovako da kažemo, kad ima ono u filmovima žale za nekim periodom života. Ja sam davno shvatio da ne bi se nikad vratio da ponovo živim deo života, jer mi deluje zamorno i dosadno, koliko god bilo lepo. Ali lokalno govoreći, možda najlepši, najupušteniji period života jeste ta matematička gimnazija za mene i svi trenuci koji smo imali bi mi mogli da budu i dosadni i ovako i onako, ali četvrtoj godini smo išli u školu samo da bi smo igrali turnire iz fudbala. Znači to nam je bilo glavna aktivnost, samo smo o tome pričali. Jer već ti dosta sad već imaš…ja znam čime ću se baviti, znam šta ću da upišem, već me polako zamaraju takvi  detalji asemblera. Neću se baviti o asemberom, ne treba mi, a moram da ga naučim. I baza podataka nije moj fah. Znam da se neću baviti bazama podataka, da je u četvrtoj gimnaziji uče detalje. Prosto me ne zanima, ok, naučiću to, dobiću pet ali ono dosadno mi je. Ali zato kad je… bili smo stvarno dobro odeljenje, onda kad se igra fudbal između različitih odeljenja, onda oni malo devojčice što ima dođu pa navijuju za nas i baš smo bili cool i to je bila glavna aktivnost i ostala mi nakon super, super sećenja.

Ivan Minić: A takmičenja?

Stefan Salom: Takmičenja su, bar meni, ja sam doživeo, ideš u matematičku, prirodno je da se takmičiš i ja mislim da ona jako različito… Ja sam imao sreće da sam bio dobar u tome, i to je stvarno nešto što sigurno boji moju sliku takmičenja. I mislim da ljudima kojima nije išlo tako dobro, ne verujem da će imati takve, takve slike toga. Ali ti uvek možeš da biraš da se ne takmičiš, naravno. Ako ideš, to jeste i stresno i radiš i trudiš se i možda naj neprijatnije, to se dan-dana sećam, četvrta godina gimnazija sam bio, strašno sam želao da odem u Kinu. Olimpijada iz informatike je bila u Kini i tad sam se prvi put ozbiljnije takmičio iz informatike, ozbiljnije spremao i završilo se da sam ja bio…da u ekipu ide četvoro. Znači, naš četvoro će predstaviti tadašnju SRJ, a peti iza mene je bio moj najbolji drug kum tada već, krstio me Stevan, danas je profesor na Kalteku. I taj osećaj da se nas dvojica borimo, taj deo ti ostane u ružnom sećanju. Mislim, mi smo to super prošli, bili smo stvarno otvoreni iskreni jedno prema drugom, ali jeste neprijatno. Te godine smo nas dvojica išli iz fizike, pa bilo lakše, ali iz informatike sam samo ja prošao on nije i to je baš mala razlika bila. Taj deo takmičarski nije najprijatniji kad imaš veliku nagradu. S druge strane, ovo ostalo od toga te nauči da posle ti ispite na fakultetu ne osetiš, nemaš stres, nemaš… prošao si sve to, i to je za tebe trivijalnost, jer si već imao mnogo stresnije situacije u gimnaziji, onda ispit na fakultetu ti dođe…

Ivan Minić: A kako izgleda kad odeš na međunarodno takmičenje gde “Okej, vi idete sa zadatkom, ciljem da nešto uradite najbolje što možete, ali sad po prvi put zapravo srećeš sebi slične ljude iz ne svih krajeva sveta, ali iz mnogo različitih zemalja. Je li ima uopšte prostora da se vi mimo takmičenja upoznate, ispričate, izgradite neki, nekakav odnos? Neke ljude sretneš još neki put u životu kroz tako nešto.

Stefan Salom: Meni se nije desilo, verujem da može da se desi. Jednostavno družiš se sa tim ljudima, upoznaš, je uvek volim da upoznajem nove ljude. To je prilika da sad prvi put ozbiljnije, tad se mnogo manje putovalo nego danas, vize nam trebaju da izađemo bilo gde. Avionske karte su beskonačno skuplje uodnosu na platu nego što su danas. Tako da je to prilika da vežbaš, da pričaš na engleskom, da upoznaješ nove ljude. Ja sam puno uživao u tome. Domaćini se uvek potrude da ti pokažu nešto zanimljivo. U Kini kad smo bili, to je bilo par godina pred olimpijadu, al su oni znali da će dobiti olimpijadu i ja mislim da su oni bukvalno sve koristili da vežbaju sistem. Pa smo mi uvek dobili policijsku pratnju sa dva autobusa, tri autobusa informatičke olimpijade ideš s policijskom pratnjom kroz grad. Mislim, to je ono totalno nenormalno, ali bukvalno je bilo kao “aj da vežbamo”, kad dođu ozbiljne stvari, ozbiljni sportisti, pa gledaš kineski zid i tako neke stvari, to je bilo 2000. U Engleskoj smo išli u neki luna park. Po Italiji, obišli Veneciju za dan. Znači uvek imaš gomilu lepih aktivnosti, ali ipak najviše vremena provodiš sa svojim ekipom i s tim ljudima se, rekao bih, dosta više zbližiš. I ono što se samih rezultata tiče, to je jedna stvar na kojima sam smešno ponosan posle svih ovih godina, dan danas svako ima ono svoje zrno ponosa, znaš, kada pričaš nekim matorijim generacijama, “e kada je bila ta utakmica, ja sam dao gol” E, ja sam na to ponosan, iz fizike smo bili šesti na svetu, dan-danas pamtim, a iz informatike, godinu dana kasnije, osmi kao ekipa. Znači, bukvalno, tu su sve zemlje sveta, mnogo bolje, mislim, Kina, Amerika, Rusija, Ukrajna, tap, tap, tap. Bili su jako jaki u tome. Gomila istočnih zemalja i mi smo uspeli da budemo iz programiranja osmi, a iz fizike šesti. To je neverovatna sreća za fiziku bila. Baš su došli nama zadaci odprilike za pola boda smo bili ispred drugih i baš smo bili ponosni.

Ivan Minić: Koliko je to zapravo teško? Mislim, kada odeš na tako nešto, kako izgleda? Sećem se u osnovnoj školi priprema za takmičenje, gde ti jednostavno posle petog, šestog razreda se značajno odvojiš sa tim što spremaš za takmičenje, u odnosu na ono što ima vezu sa školskim programom. Ne možeš, ako nisi spremao, da uradiš nešto na takmičenju. Potpuno je drugačije.

Stefan Salom: Isto. Totalno su drugačiji zadanci. Znači, matematika je najekstremnija. U smislu da bukvalno skoro bude jedan zadatak koji ima veze sa planom i programom i si koristio sinus i kosinus. Sve ostalo je rešiti na manje više originalan način. S druge strane, iz fizike i iz programiranja imaš relativno određeni set algoritama tih takmičarski koje treba pametno da iskombinuješ, A fizika možda ima neke veze, samo su mnogo napredniji zadaci, treba da manje lineari. Znači ti kad imaš školski zadatak, ti otprilike znaš koju formulu iskombinuješ, a ovde treba da provališ, ovde pokušavaju da ti daju realan problem iz gravitacije i nečega, šta se dešava s Jupiterem, kada bi naša raketa došla do Jupitera, pa sad se ti igraj s tim računaj. Od svega toga meni je definitivno fizika bila najkoristnija i takmičanje i petnica, jer baš ti je deo do Jupitera, pa ti računaj. Ti treba da proceniš..to je meni sad danas najviše vredno, šta je zanemarivo? Znači, to je ono, ja u životu neću dati odgovor 5283. ni na šta što me pitaš, jer ja znam da je to previše cifara tačnosti. 5300 je maksimum koji mogu da ti dam tačnosti. I to te fizika nauči. Fizika te praktično nauči zašto je 5323 ili šta god sam rekao i 23 nebitno. Suštinski je nebitno jer mi to ne znamo. I kad rešavaš zadatke, kad postavljaš zadatke, ti moraš da naučiš šta treba da zanemariš, a šta da zadržiš da bi dobio relativno okej procent. I to je, na primer, praktična korist. Ja od trivialnih stvari, da kad treba da brzinski izračunam neki broj, kad lupim broj, ja retko mašim više od 20%, šta god da me pitaš.GDP Amerike, broj ljudi u Kini, 20% ću… Ne bukvalno, ali vrlo često. A i kad… znači razvijate taj osećaj da pogodiš red i veličine. To smo dodatno radili…paralelno smo radili u petnici, ali to je…

Ivan Minić: Ja se sećam, ja sam u srednjoj školi imao numerečku matematiku. Što, mislim, nije baš bilo često da imaš. I bio je neki problem, profesor koji je to trebao da drži je bio bolestan, nije imao nikog drugi, pa smo mi na kraju imali mnogo manji font časova nego što bi trebalo, ali smo naučili gomilu nekih pravila. Ja sam tad već išao vanredno i to je bio poseban problem u celoj priči jer nema ko da ti objasni, ne postoji udžbenik za srednju školu i sve ostalo, nego sam ja dobijao neke sveske drugara da po tome radim. Moje prvo pitanje je bilo “Ali zašto ovo radimo?” Kad imaš nešto što treba da izračunaš i možeš da ga dobiš tačno. Pa zato što u realnosti nikada nije tačno. Uvek postoji neka šansa za grešku, e sad ti treba da iskoristiš to da vidiš koji je raspon koji ćeš dobiti na kraju.

Stefan Salom: I u realnosti, u životu, ti nikad ne znaš tačno sve promenjljive. Uvek je sve nepoznato, uvek su sve procenti. Šta ggod radio.

Ivan Minić: Imali smo imali smo jedan od predmeta je bio merenje. I kao prva stvar koju učiš je greška merenja. Zašto kad ja mogu da izmerim tačno?

Stefan Salom: Ne možeš. To smo isto. Baš si uubo. Druga stvar na tim takmičima, baš iz fizike, su eksperimenti. I to je, osim da razumeš i sprovedeš, tu nisam uvek najspretniji bio, to mi je malo teže išlo. Na kraju se ispostavilo, to mi je bilo fascinantno, mi svi mislimo da smo loši u eksperimentima, da smo u teoriji dobri, a na tim takmičenjima smo baš kontra uradili. Zato što su drugi ustvari bili gori. To je, par puta u životu sam ja mislio da ništa ne znam posebno, ali se ispostavilo da drugi to što ja ne znam, znaju još lošije.

Ivan Minić: Kako je petnica? Kako je bila tada?

Petnica

Stefan Salom: Petnica je…eh, koliko god je matematička, a Petnica mi nekako onako bila  kondenzovana matematičkom, u mojoj glavi. Nije pre, ne znam kako da kažem, mislim, ja sam malo u Peticu išao kad sam završio gimnaziju par godina, znam ljude koji su duže ostali kao mlađi saradnici, vodili programe i sve ovo što se desilo posle sa tim dešavanjima baš nas je pogodilo. Mislim, tu vidiš šta se dešava kad imaš ljude koji vode taj sistem koji ima neverovatnu vrednost, ali nisu dorasli. Ne znam dal da širimo tu temu ili ne, zato što je bilo posle i greške koje su napravile, koje su meni tužne. Ja sam se nadao da će moja deca ići tamo, mislim, baš kao za matematičku, mislim da je petica još vrednija. Jer dobiješ jednu vrstu, do tadi je bila anarhija, to je ono što mi ne možemo današnjim očima ne možemo shvatiti da smo mi ’98 slali decu po burek, decu od 15 godina, ja bio, neko od nas slao i nam je to bilo super cool, ajmo 7 km do Valjeva da kupimo bureku u 2 ujutru. Danas je to nemoguće, već je postalo nemoguće dok smo mi bili tamo,  da dete samo, bez nekog koje je, znači da maloletne osobe idu magistralom do Valjeva. Ti kad to izgovariš, pa malo je čudno, oni su tamo poslati, neko ih čuva. Tadi je bila norma, tada je bilo super. Isto kao sa alkoholom se je promenilo. Klinci su kupovali alkohol sa 17 godina, imali žurke, desii se da se napiju neki, al dosta njih je znalo da pije stvarno, popije čašu dve i stane. Al to jeste 17 godina. I sad, ta perspektiva nas je zaista promenila za ovih 20 i kusur godina od tada. Ali je bilo super u smislu što upoznaš ovaj put mnogo bolje ljude, provedeš po deset dana, zavisi ako si dovoljno dobar ti…početni program je vrsta kvalifikacija, pa ako prođeš, dolaziš dve nedelje tokom leta gde radiš svoj projekat i onda ga završavaš. I to iskustvo, to rada na takvom projektu. Ja sam radao neke simulacije, ali više puta sam bio. Tokom leta imaš bazen u blizini, imaš prelepe šetnje, ili se sam skupiš sa društvom ili organizuješ, učiš osnove realnih meranja, tipa izmeri koliko je daleko ona zgrada. Znači, to je meni bilo neverovatno, a moje nije kruna bilo što nisu samo fizičari.

Ivan Minić: Ta multidisciplinarnost.

Stefan Salom: Ta multidisciplinarnost i onda uveče pod tom pečurkom sediš i filozofiraš o smislu života, o ovim pravima, o onim pravima. Ja mislim sam imao dosta konzervativno, u smislu, stavovi su mi možda bili malo kruti u nekim stvarima u životu, a onda je petica prvo mesto gde srećeš ljude koji imaju drugačije stavove od tebe. Učiš da evoluiraš, učiš da se menjaš. Ja sam tad naučio da je lepa stvar promeniti stav. I da je to kvalitet, a ne slabost. I mislim da mi je ona stvarno tu puno pomogla, i neke moje prve uspomene, prve veze i tako, meni je vezano za peticu i stvarno mi je predivna, predivna stvar.

Ivan Minić: Kada je već bio kraj matematičke, trebalo je li odlučiti šta sa fakultetom i šta upisati, a to je zapravo trenutak kada donosiš odluku šta ćeš možda u životu raditi. Jer sve ovo prethodno, a može da radiš bilo šta. Čak i ako se opredeliš za neku stručnu školu i dalje, ne moraš ti na kraju da se baviš time. Ali faks je mnogo veći efort. Znači, ako si ga upisao pod uslovom da si posvećen i hoćeš da ga završiš, to te ipak opredeljuje na neki način. Što fizika?

Zašto fizika

Stefan Salom: Ja sad ne znam dal sam imao sreću ili nesreću. Mislim da je mnogo više sreća, ali ne mislim da sam pogrešio. Tako bih rekao da je samo sreća, mogla je biti i nesreća. Moj brat je pet godina stariji od mene i u tim prirodnim naukama smo vrlo slični. U ovom ostalom biznis delu priče ne toliko, tako da smo tada, veroatno, bili sličniji nego danas. On je studirao fiziku. I onda se on vraćao kući i meni pričao o , ajde da kažemo, osim fizike, mene je puno zanimala filozofija i kad kažem filozofija, to ne mislim tad nisam ni znao, a mislio sam, okej, kako ustrojen ovaj svet, kako funkcionišće svet u nekom suštinskom elementu, šta su mu sačinjavajući elementi i kakva je veza toga i religije. Uvek me privlačilo što smo mi ovde, šta je smisao života, šta mi radimo ovde. I fizika mi je delovala kao alat da to bolje razumem.  Još na  kad dođe brat koji ide, jel, pet godina ispred mene po školi i krene da mi opisuje najfascinantnije stvari iz danjašnje fizike, double seat eksperimenti, quantum entanglement i stvari koje stvaraju recimo kvanta računare, da se bazira na tome, a nenormalno su kontraintuitivni. Znači da ti na neki način čestica zna da li je gledaš ili ne. Ne zna ona, ali ne znam ni šta tačno se dešava. Jednostavno ti shvatiš da je ovaj svet naučno i dokazano mnogo manje materialističkim nego što ti se prikazuje. Da je…da možda postoji svest, kao entitet naučni, kao nešto što je fundamentalno drugačije. Možemo dan danas filozofirati, ali još uvek taj odgovor ne postoji, postoji ceo segment “hard consciousness problem”. Šta je svest? Šta je to? I ti shvatiš da to što je mene u stvari pitao, nema odgovor materialistički. Kao što je meni u ostavnoj školi prosto to predstavljeno, dosta je materialističko bilo kako sam to učio. To je odprilike sve objašnjeno, život prsto nastao ovako, pa spontana selekcija, bla bla bla, I kao sve je to objašnjeno.

Ivan Minić: I nemoj mnogo da pitaš.

Stefan Salom: Nema mnogo da pitaš, da. Onda te mene gurnulo u jednom trenutku sam iz inata bio kracionista, bukvalno iz inata. Sada ću ja da… ne stvarno, sednem i čitam sve argumente kreacionizma,  nisam bio klinac da provalim koliko je to glupo tada, ali toliko sam iznervirao tu…došla gostojuća profesorka iz biologije da mi zabranila da postavim pitanja. Ja u matematičkoj, tamo smo bili medvedi, bio šokiran, neko meni zabranio da pitam. Mislim, ona nezrala, naravno. Ja bi sebi danas mnogo bolje odgovorio, ali cela ta priča teorije evolucije i način na koji je učena i dalje mislim da je potpuna glupost. Ne, to ne znači verovukracionalizam… To je tek, doćićemo možda do toga, pošto sam ja kasnije upisao biofiziku jedno vreme, baš da bi se bavio proteinima i tim delom biologije koji me je privlačio. Elem, zato sam upisao fiziku, međutim, završava studiram ja to  ok, mi je to išlo, u paraleli se bavim infoStudom. I kad si završio taj najfaciljentniji deo kvantne mehanike, dan-danas se sećam, to je jedno iskustvo, sad verovatno ne mogu preneti naloženost malog naučnika na drugi, ali ti izvadiš papir i olovuku, računaš neke proste stvari i dobiješ periodni sistem. I to je meni bio osećaj. Ne periodni sistem u smislu kako se kozove, nego aha, mora da postoje jedan atom s jednim elektronom, pa jedan atom s dva elektrona, pa jedan atom s dva elektrona i jednim elektronom. Znači, pravila koje važe za periodni sistem ti dobiješ papirom i olovukom. I kao “Wow”. Međutim, posle toga, to je najlepši deo fizike, najzaokruženiji, onako, mašnica, to je treća godina, hvala Bogu, četvrtoj godinu je prava fizika koja je drlječenja, puno tu opet aproximacija ovoga i onoga, nije sve tako predivno kao što je ovde ranije i ja shvatam da mene to zamara. U paraleli imam Infostud i baš sam se onako snažno dvomio, okej, još ne mogu da batalim nauku, znači ja od prvog gimnazije mislio da ću baviti naukom, prošlo je nekih 8-9 godina, ali shvatam da mi fizike muka i upisujem biofiziku baš iz ovih razloga, kako je nastao živa proteini i sve to. Isto me strašno iznerviralo, znači, sve se prikazuje kao da definitivno znamo, a za ovih 20 godina sam video koliko su neke stvari zamenili. Znači, nerviralo me zvali su deo DNK “junk”. Znači, oni bukvalno zovu “junk” DNK. Oni kažu možda nije “junk”, ali pošto to ne kodira proteine, da ne smaram previše, mi ne znamo šta to radi, zovemo ga Junk u udžbeniku na engleskom. I ispostavilo se posle, gle čuda, da to u stvari objašnjava koji deo proteina će se pojaviti, koji neće. Ali nema veze, mi smo toliko sigurno to nazvali Junk. Čoveče, koliko to prepotentan um bio tih ljudi.E, elem to je već bilo studiranje biofizike i tu se sećam razgovora sa jednom drugaricom i tu bi stao 2006. se bukvalno sećam. Ja sam pun tad dilemma nauka lii biznis, nauka ili biznis i ta moja drugarica, ja manje si mi družimo danas, ali puno smo se družili tad. Kaže ona “Stefane, šta se foliraš?” “Šta se foliram?” “Ti je ovde non stop pričaš, ti si već odlučio. Pogledaj sebi u oči.” Ja “Šta sam odlučio?” “Pa odlučio si, ti ćeš u biznis.” I ona mi rekla i to ja shvatim, pa jesam. I tad sam batalio studije, i 100% se posvetio Infostudu, to je bila negde 2006-2007.

Ivan Minić: Mnogo mi je žao, znam dosta ljudi koji su bili jako zaljubljeni i posvećeni i sjajni studenti i sve koji su se opredelili za fakultete kao što je biologija i sl. gde ti jednostavno onog trenutka kad završiš, ako ne odeš negde, jednostavno nemaš šta da radiš i to je to. Znači, neki će pri fakultetu, možda pri institutu raditi neke projekte, ali to je sve nešto će koristiti 2% njihovog potencijala, jer toliko ima resursa i to je to. I ok, gledao sam neke zanimljive projekte, bilo je i na TEDxu par puta su bili neki ljudi koji su to, sa instituta, pričali neke super zanimljive stvari, ali ti vidiš potencijal tih ljudi i shvataš da je sve štap i kanap i da oni to rade za što su naloženi, ali u nekom trenutku će se izduvati.

Stefan Salom: Jeste i to je onaj deo koji sam ja shvatao, da je deo te dileme šta je meni pre…ubo si suštinu, nije više bilo nauka ili biznis, nego je bila nauka i unostranstvo, biznis Srbije. A Srbija, šta god, kako god, ja zaista želim da mi budemo što normalnije društvo i to je moje država i moje društvo. I jedina zemlja u kojoj se priča mojim jezikom i ovde sam i rođen i prosto želim da ti bude bolje. Ja ću se uvek najlepše osećati ovde nego u nekim komparativnim državama, i zbog okolnosti i prijatelja i svega toga, iako su oni u rasejanju mnogi, baš iz tih razloga. Ljudi koji se bave najjače iz moje generacije, koji su… naravno su morali da odu napolje. I sad imaju super karijere. I mislim da to nije problem Srbija, aj prvo da kažem. Da, naravno da ti možeš više stvari da radiš u Holandiji nego u Srbiji, a Holandija možda najbolja u Evropi, ali ako kažemo Portugal Ili, ili, ili…Čak i Nemačka. Mnogi iz Nemačke shvataju da im je tu limit i da moraju da idu u Ameriku. Tako da Amerika u tonu svojih katastrofalnih osobina, mislim što sam stariji to više meni o Americi mišljenje gore, ali ono što imaju te vrhunske fakultete to je, to razvaljaju i tamo se zaista dešava state of the art nauka, iako hoćeš time da se baviš verovatno je Amerika najpametnija, pa onda možeš u zapadnu Evropu. Nisam siguran da mi imamo izbora tu. Znači, suviše smo mali populaciono i ekonomski da mi možemo se takmičimo sa mnogo većim državama i mislim da naš zadatak ne treba da bude “e, ajmo da učinimo da za onih 20 ili 10 najboljih biologa ili fizičara Srbija bude što bolja”. To će se možda desiti samo od sebe kad mi kao društvo postanemo bolji, pa će oni poželeti da se vrate i mislim da tu rešenje. To su i pokušavali jedna od stvari koje mislim da nisu loše ideje od strane vlasti, da prosto dolaze, da ih napraviš da nije cilj da oni žive u Srbiji, nego ti koji su iz Srbije da im finansijski olakšaš da dođu na mesec dana godišnje, dva meseca godišnje, prenesu svoje znanje i da učiniš njihovu tačku boravka fluidnijom. To mislim da je budućnost, bar za nauku. Znači, kada bi nama vrhunski stručnjaci došli i proveli po mesec, dva u Srbiji, mislim da je to good enough i da to najviše što možemo da dobijemo.

Ivan Minić: Ne znam, ja sam onako dosta razmišljao o tome, iz proste činjenice da imam ljude koji su zainteresovani za nešto tako i čini mi se naravno kao i tebi da ne postoji šansa da mi pravimo nešto što će biti na nivou onoga što oni imaju tamo. I oni koji su zaista pet najboljih će morati uvek da odu i to je to. Oni će ići u NBA i to je to. Ali da postoji nešto i da postoji nivo, neki nivo do koga možeš da radiš ovde, posebno što iz priče i pristupa EU i sve ostalo, postoje sada već neki fondovi koje ti možeš da aktiviraš da sa njima nešto radiš ovde. Nije to preveliko, nije to najbolje na svetu, ali jeste nešto što može da ti omogući da deo stvari radiš.

Stefan Salom: TI u nauci, ono što je interesantno, što se plata tiče to je odjednom postao najmanji problem. Plata je, pošto oni nakarikaju dva, tri projekta, ja se zapanjio koliko mogu da dobace, iz skoro bilo koje oblasti. Ne ulazim za sve, ja više znam fizičare, ali ne za samo fizičare, znači znam ako uspeju da ubodu, naročito ako ubodu EU projekat, to je bombona. Međutim, mi nemamo, i mi možemo da se bavimo teorijom, zato što je jeftina. Ne treba da je laboratorija na 2 kelvina ili na 1 kelvina, n-mikrokelvina, šta već zavisi ako ćeš se baviti superprovodljivošću ili kvanti u računarima, nego papir i olovka. E sad, pristup koji mislim da smo mi kao društvo odabrali, koji možda nije glupi, da kažemo ok, od svih ovih nauk, ajmo da seberemo koliko košta da damo neku eksperimentalnu opremu ozbiljniju naspram potencijale dobiti za društvo. I mislim da smo mi kao sistem izabrali biološke nauke. I ne mislim da je to loše. Mislim, mene da pitaš verovatno bi isti zaključak doneo. Prave neki bio… Znam da je ova kompanija Biosensi, što ima, oni se bave time neki institut za biološke nauke treba sad se napravi. Tako da jeste ideja da ne ispada da samo o svemu kritikujemo. Mislim da to ima smisla. Vlas, da samu kritikujem vlas. Znači taj deo pokušaju da napravi neki kamp, koliko sam ja u toku, forsira biološke nauke. Tako da, umesto da ti ono malo para što imamo raspoređaš po svim naukama, ti jednostavno kažeš “Sori, ako si fizičar i hoćeš da se ne baviš teorijskom fizikum, ti moraš ići iz zemlje. Šta da ti radimo, ali Bože moj, bilo bi lepo se nekad vratiš, održi par predavanja.” I možda je to datost, mislim da se pomerimo s tim. Ali ako si biolog i ako hoćeš da se baviš biotekom, i što ima smisla izbog poljoprivreda, i zbog svega što imamo, “E, ajde, probamo da ti umesto dva meseca što si u  Srbiji, ti dva meseca budeš napolju, a 10 meseci u Srbiji.” I to ima nekakvog smisla. Žrtvovaćemo ostale nauke ilidržaćemo ih na nekom osnovnom nivou prosto da oni koji baš imaju afinitet ka tome to prepoznaju, završe fakultet i kupe kartu u jednom pravcu, ali bar za nešto će ljudi moći da rade. Tu pride, ako smo iz nečega dobri, ja mislim da je velik broj ljudi nije zakucao da mora bude fizičar. Ja sam sigurno takav, ja sam mogao da budem i biolog. Tako da je postao alternativa koja nije fizika i inostranstvo, nego biologija i biološki centar u Srbiji, biznis, možda bi ja izabrao biologiju.

Ivan Minić: Znam primere, bila mi je i recimo Tijana Prodanović ovde, koja je profesor fizike i koja je doktorske studije završila u Americi, tamo radila na dosta nekih cool projekata, koja se vratila ovde iz ličnih razloga i predavala ovde na fakultetu, ali je ta njena karijera naučna u priličnom kanalu u odnosu na ono šta bi mogla da bude tamo. Ali je našla neki način kako da se ostvari i sa druge strane kada je odlučila da izađe sa faksa i sve to, radi jako cool posao u jako cool firmi koja jeste IT firma, ali gde zapravo to što ona radi se sasvim lepo naslanja na ono što je studirala, jer kao danas ima toliko toga gde možeš da primeniš sva ta znanja koja prosečan inženjer, IT inženjer, nema. On ume da napravi nešto, ali on ne zna kako da simulira uslove realnog života u tri dimenzije, na primer.

Stefan Salom: Apsolutno.

Ivan Minić: Mislim, sećam se ono x puta kad smo pravili neke bazične igrice i sve ostalo, u nekom prvom periodu sam ja bio taj koji treba da napiše kako treba da funkcioniše fizika u igri. Znaš, baciš loptu i šta se desi? Evo, otprilike šta bi trebalo da se desi, pa da probam.

Stefan Salom: Pa par mojih drugara koji radi u Microsoft ovde u Beogradu se bavi između ostalog time za neke njihove spravice i ostalo, tako da je upravo to to, daje ti veliku prednost naučni pristup nad čisto programirskim.

Ivan Minić: Ajmo sad da se vratimo malo nazad, da se vratimo na to odkud Infostud i kad i kako i šta?

Infostud

Stefan Salom: Pa sve je počelo u bombardovanju. Moj brat i Bane su se upoznali u nekom kampu Karataš, to je isto lepa stvar, mislim da ne funkcionište toliko oni univerzalnih kamp, mini petnica ajde da nazovemo. Upoznali su se tamo, igrom slučaja je počelo bombardovanje, mi pobegli u Subuticu, dan danas mi, ni meni nije najasnije kako su se oni to dogovorili, ali bili smo tamo nekih nedelju dve. Združili se, posle se vratili u Beograd, sačekali kraja rata, bombardovanja i Bane je tada odlučio da počne projekat za studente, gde bi u svakom gradu studenskom u Srbiji tada bio po neko i pitao je mog brata za Beograd. Moj brate, onako iz muke prvi put pristao, on je pravi fizičar, kao što već rekao, za razliku od mene, međutim kad se vidio šta on radi, ja bio u fazonu “Daj hoću ja”. A šta je radio preko cavoj planove i programe svih fakulteta, zašto to meni je bilo cool? Ja sam pred toga svojoj majici neku knjigu je pisala, na kraju nije završila, al sam ja, diktirala je meni i onda sam ja, šta ću kad me je već terala da kucam, naučio slepo kucanje i ubrzo to žestokuje, meni je to bilo zanimljivo. Ono da vežbam slepo kucanje i to radim. I zamenio sam ja polako brata tu. I to mi je bilo kao zabavno u početku, prepisuješ planove i programe, pa du onda došli prijemni, pa juriš te prijemne i sad tu nema nikakvih para, prvih par godina, ali je kul ekipa, svremena na vreme se nađemo. I meni je, ja sam prosto osjećao da imam prostora za više i da da, lepa je fizika, još uvek tad sam voleo fiziku, a to je bila neka najosnovnija fizika prve dve godine, koja je stvarno što smo radili u matematičkoj gimnaziji. Znači, da jeste to naprednije od toga, ali u suštini isto. I ja imam prostora i energije za više i meni je ovo tamo taj jedan društveni aspekt koji bi bio gladan ispunjavalo. Dan danas se sećam, mislim bila je 21.  ili tako neka godina, kad smo otišli u Suboticu da se skupimo i kad smo od para koje smo zaradili na prvim reklamama sebi kupili ručak. To mi je bilo “vau”. Ali to je mnogo sporije išlo nego što bi išlo danas. Jer smo svi bili Ili studenti ili smo imali, odnosno Bane je imao drugi posao, pa je guro stvari i finansirao u početku. On je radio u banci, a Brana i ja smo bili studenti, bilo je tu još par ljudi koji su vremenom posle odustajali, mi smo ih isplaćivali, oni su izlazili. Ali u svakom slučaju, deo mene je želeo društvene aktivnosti, nije mi bila dovoljna nauka i ovo mi je bilo super. Avantura rešiti problem, naći studensku službu, ubediti da ti daju rezultate, da ti ovo, da ti ono. Bilo je zabavno. 

Ivan Minić: Al bilo je važno, zato što ti nisi imao način osim da odeš na oglasnu tablu da vidiš šta se zapravo desi.

Stefan Salom: Jeste, ti kao klinac, bar ja nisam doživljavao važno, nije iskreno. Nemaš ti do kraja, bar ja nisam imao mislim, tu široku sliku, nema, ne bilo, vau koliko ljudi to koristi. To nas je nosilo. A opšti kulturni, društveni značaj, ne, ali koliko ljudi to koristi, jeste i onda ti kroz to shvatiš pa ovo ima smisla, čim toliko ljudi koristi, ima smisla. Ja nisam doživljavao važno, nije važno, ja sam to više doživljavao radimo nešto korisno, ubuli smo šta ljudima treba. Jedna od prvih stvari koju smo mi uradili, dan danas se sećam, upitnik je stajao na tome i pitalo je “Kuda za novu godinu?” I onda smo lepili po Knezi Mihailovoj, napravili smo prvi sajt koji je prikupio ponude za doček nove godine. I to mi je onako, pa je bila ogromna poseta i mi smo se sve to manje više besplatno uradili, nismo još imali osećaj za biznis. Par godina kasnije ja sam sebi.. kao domać i znali smo se da nećemo više time baviti, već sam se skoro potpunosti, pola 2005. – 2006. sam pola radnog vremena radio za Info Studi i hteo sam da izvučam maksimum para iz toga i fino smo zaradili. I tada smo prestali da se bavimo time, zato što smo znali da nema veze sa ostatkom. Ali prvi put kad radiš tebe, nas je vozilo “Wow, ljudi dolaze i koriste”. Znači, ono što nas je vozilo je broj poseta. Mail kad nas neko pita neko pitanje, “Jao on koristi to sjajno”. Internet danas i tad su nebo i zemlja. Znaš, tada je bio dial-up, tada je bilo 30% korisnika, 20%…nemam baš osjećaj, ne sećam se naspram 100% danas. Nije bilo isto. I onda nas je mnogo vozilo to što ljudi koriste, što nam pošalju mail, pa postavljaju pitanja, pa mi to odgovorimo, pa gledamo kako rastu posete. A znam recimo koliko je važno bilo gomili nekih mojih drugara par godina starijih, koji su dolazili da upišu fakultet u Beogradu, ali su iz Čačka, Leskovca, Niša, to je za njih de facto značilo da moraju oni da odu da provere ili da imaju nekog u Beogradu ko može da ode da provere da li su oni upali na budžet, da li ono, da li su zadovoljili da polože uopšte, pa onda i šta je posle bilo i to je bio pakao. Neki fakulteti su relativno brzo to krenuli da objavljaju, ali to je bio jako mali broj fakulteta, i taj moment da si ti imao jedno mesto gde možeš to da proveriš, mislim mnogo ljudi je to koristilo zato što je o tome jako brzo krenulo da se priča. 

Stefan Salom: Pa to je, mislim, to jeste u suštini lin počinjanja biznisa. Samo na tome nismo mogli da izgradimo komercijalan biznis. Nije bilo para, ali je bilo potrebe. A u suštini ti kasnije dodatne stvari ti su suštinski donio statistiku koji broj poena si trebao na kom fakultetu, po kojoj godini, pa si mogu da… po kom smeru i takve stvari smo mi davali vremenom iz toga dok nismo potpuno batalili taj segment biznisa, ali je bio previše… koliko god je imao potrebe, bio je previše težak i, uglavnom, su se fakulteti digitalizovali. Ali ono što je poenta i što jeste poenta biznisa, rekla bih ti treba da prepoznaš da postoji potreba, to je prvi zadatak, i b) da postoji novac u tome koji se može… od kojeg ti možeš da funkcionišeš. Meni nikad nije bila prva ideja da hoću da se obogatim, meni je uvek bila prva ideja da li ovo održivo, da li se ovo može napraviti, da zaradjuje pare, da se plate ljudi koji treba da rade to što trebe da rade. I to smo uspeli tek sa oglasima za posao.

Ivan Minić: A kako je tekao taj razvoj cele priče? Mislim, poslovi kao nekakva ozbiljna stranica su se da kažemo ustoličili pet godina kasnije, šest. Ali taj proces da se dođe dotle je, ono, ti si morao da izdržiš, da to vreme radiš, ostaneš relevantan, da bi onda to moglo da se pojavi i razvija.

Stefan Salom: Pa ja mislim da smo mi mogli da platimo prvu platu već u 2003/2004. Do tada smo se nekako sami snalazili i mislim da smo imali neverovatnu sreću, što je jedna od prvih zaposlenih, ako ne i prva bila Sonja. I ona priča tu priču kako je, ono, počne da je zovu klijenti, ona radi od kuće, mi smo … trenceteri smo bili. Još uvek radi od kuće i ona pere kosu, i javlja se mama koja je dobro naučila “Sonja je na sastanku moment jedan”, i onda se Sonja javi posle par minuta, sveža, oprene kose. Baš to prepričava tu priču kao ilustraciju tog našeg štap i kanap pristupa, ali da, tad smo privi ovi oglasi počeli da se postavljaju. Oni su opet vrlo brzo stekli popularnost, ljudima je bilo mnogo lapše da gledaju na internetu nego u novinama. E, sad to je bilo zezancija kako napraviti da ti oni plaćuju, znaš. Ne možeš odjednom preko noći svima, bio nas je strah, možda si i mogao, ali nas je bio strah da svima kažemo nema, ne možeš sad više da besplatno budeš kod nas, a sad to moraš da platiš, nego smo ono svaki dan po dve, tri firme zvali, rekli “E, ako hoćete ubuduće, morate da platite”. I to su, tako sam počeo da se bavim prodajom. To je bio početak kad Sonja i ja podelimo ko koga zove, pa dok nađeš HR-a, pa dok mu objasniš, pa pokušaš da izvučeš taj put, pa sledeći put, ako ne taj i tako dalje, da u suštini najaviš, da to u nekom trenutku mora se plaćati. I to smo uspeli dosta fino da uradimo i od tada je negde 2004/05  je to završeno i onda smo imali još par tih trikova koji se me nazvao prodajnim, gde smo naučili da možda plaćaš skuplje oglase, a jedna od stvari koja nam je značajno povećao prihode, mi smo zvali tipa osnovni oglas i napredni, u tabeli su nazvali, a onda sam ih ja, najkog ja, i nazovao ovaj osnovni u stvari štedljivi, a ovaj napredni klasični. Ništa nismo uradili, ali se preko noći bukvalno odnos, tipa bilo je 70-30, preko noći došlo na 50-50. To nama značilo u novcu enormno. 

Ivan Minić: Niko ne želi da bude štedljiv.

Stefan Salom: To, niko ne želi da bude štedljiv. Nekima je okej, ali niko od velikih nema šanse da bude štedljiv. Tako da smo tu baš fino…

Ivan Minić: Kaži mi deo koji je tu, kažem, postao značajan jer u startu je to sve vrlo basic i statika i sve to, ali sad već pričamo o nečemu što traje da ima neku tehnološku osnovu koja je malo kompleksnija, a od vas troje si ti jedini kome je to blisko. Ok, mislim, i sa Banetom možeš da pričaš o tim stvarima, ali nije Bane programer. Nisi ni ti programer u smislu da ćeš da sadeš da praviš to, ali razumeš celu priču.

Stefan Salom: Pa da, ali tada se nekako dešavalo to sve dogovorom. Nisam ja bio direktor razvoja, ja sam bio direktor prodaje tada. Znači, nama je, kažem, glavni zadatak bio kako izvući što više para sa tržišta. A imali smo, unajmili smo brzo programera Roberta Gombaša i dosta se u tom dogovoru svi zajedno pričamo. Pa kad je baš neka nova stvar, bilo je par projekata koji sam vam vodio od A do Š  na naš CRM koji dan-danas postoji. Dan-danas se pitan je da li je bilo pametnije da ga nisam pravio il’ ne. Pošto izaći iz tog CRM-a je pa kao ništa pojma nismo imali. Mi smo hardcore povezali stravično taj CRM sa sajtom i to se sad odvezuje iz godine u godinu i u državu. Ali jednostavno ti dobio ozbiljan softer koji razvijaš za sebe umesto da platiš eksterni. Ali u svakom slučaju tada nismo imali para za eksterni i razvijali smo svoje CRM-e i prve ona pravila i šta hoćemo i zašto sam ja dao kao neko ko me to trebalo za prodavce, ali sam razumio šta može da se napravi i onda je prvi programer to programirao i jedan od prvih programera nam to pravio da se zna ko ide na sastanak s kim. I da možemo da ispratimo učinke i takve stvari. Tako da tada još nisam bio do kraja…. sem kad bi se bavilo mojom oblašću, jednostavno to je više bilo sednemo, dogovorimo se, pričamo kako šta izgleda i tu nam je mnogo veći bio problem što je svako mislio da je to njegovo, umesto da naučimo da je to jedna ili dve osobe. To je najveći problem ovakvog pristupa, kad je kreće kao grupa drugara, pa raste. Znali smo mi ko su vlasnici od starta, ali jedan od kolega je bio šokiran kad je on, kao nekog ko je održavao web servise i celu tu priču, prestao da prisustvuje prodajnim sastancima. Kao ono, “Ali zašto?” Pa nema veze s tvojim poslovom, čoveče”. Al to je njega bolelo, on je doživljavao celu firmu kao svoju. E trebalo nam je to, taj deo sezrevanja. Tako da kažemo, u početku je mnogo više bio problem ne da nam neko falio, nego da se previše ljudi bavilo time.

Ivan Minić: Odnosno da nije postojala jasna podela šta je čiji posao.

Stefan Salom: Tako, i kako vreme išlo, to smo učeli sve bolje i bolje, ali to je proces koji trajao. Pa trajao je ja mislim baš do 2017. i 2018. dok nismo ozbiljnije zaokružili nekom više nivou šta su čije dužnosti.

Ivan Minić: 2017. i 2018. pričamo sad o jako velikom broju ljudi.

Stefan Salom: Da, da, hoću da kažem da ga do 2017. nismo definitivno završili.

Ivan Minić: Evo, evolucija koja traje. U kojem trenutku dolazimo do toga da iz tvog ugla je to sada full-time posao, obaveza, nešto što je glavni fokus, možda ne jedini, ali glavni?

Stefan Salom: Znači, ja sam imao dve prelomne tačke. Pošto sam ja dobio stipendije od svoje druge godine gimnazije i zadnja stipendija, tipa ja sam ostao apsolvent malo na fizici, ali iz nekog razloga da li je, ili tu negde je isticala zadnja stipendija, nisam više mogao da je dobijem, i sećam se tog oseća, čekaj, ja ću ostati bez para, a pa moram da počnem da radim za Infosuit. Do tada nisam uzimao pare, do tad sam radio kao osnivač, puno vezan, ali nisam se vremenski definisovao, nego sam radio solidno, ali bez fixnih vremenskih uslova i onda nisam dobio pare. I onda sam napravio dogovor, ok, sada radim pola radnog vremena, to je bilo mislim četvrte, petred prilike tu negde, a trenutak kad sam počeo u punom radnom vremenu da radim, istovremeno kad je Bane napustio banku, istovremeno je on došao je 2007. Tako da ja nisam jedan od prvih zaposlenih u Infostudu, iako sam jedan od osnivača nije ni Bane. Mi smo, skoro smo dobijali jubilarne nagrade, mi smo dobili nagradu za 15 godina, a Sonja i Brana su dobile za 20 godina rada. Nas dvojica nemao 20 godina zaposlenog staža u Infostudu. Ovo njih dve imaju. I to je znači tada 2007. vrlo brzo posle tog razgovera s drugaricom kojem je bukvalno ok, čoveče, šta se foliraš, šta si odlučio? Ti ćeš da se baviš biznisom. I stvarno mi je značio taj razgovor da me ubrza u toj odluci i onda tada… I tada je i dosta se i ubrzao, jer smo baš na tom manažment nivou dramatično povećali  kapacitete.

Ivan Minić: To bukvalno jeste možda i ono, prvi trenutak kada smo, čini mi se, svi shvatili koliko je ta priča ozbiljna. Ubrzo nakon toga ide i investicija, koja je u tom trenutku bila nešto što je novo i “vau” i nije se o tome pričalo. Bilo je slučajeva da su ljudi prodavali neke biznise. Ono je, najčešće, dating sajtovi su tad manje više svi prodati, konsolidovani i tako dalje. Ja sam bio sa svojom pričom u pregovorima sa investitorima, ali otprilike tu par nedelja smo i jedni i drugi završili to vi mnogo ozbiljnije, ja na ono način na koji je to u tom trenutku bila opcija. Ali tada se po prvi put izvan nekih senki i margina, počelo pričati o tome da zapravo internet biznis je realan biznis zato što ljudi iz inostranstva su spremni da ulože u nešto što je ovde. Do tad je to samo, ono, okej, ti se baviš nečim, aha, zarađuješ, znači praviš sajtove. Pa ne, al kao, jebi ga. E sad, šta, znači u tom trenutku kada si ti došao da se full time baviš time, kako izgleda otprilike interna organizacija u smislu šta postoji od biznisa, ko su neki, kako je organizovan interno posao i šta su planovi za razvoj toga svega. Zato što sama činjenica za što ste vi došli niste došli da ga održavate, došli ste da ga razvijate.

Razvoj Infostuda

Stefan Salom: E sad, ovo je onaj deo koji sam ti ja rekao u uvodu. Ja, ja ceo život imam krš memoriju, a još sam pre par godina imao i neki benigni tumor hipofize i stvarno mislim da mi je ta krš memorija od tada još ugora. Tako da se ja bukvalno, smeju mi se i prijatelji, smeje mi se žena, brinu mi se kolege, ajde kažemo neke stvari se slabije sećam. Šta ja odprilike znam, tada se dešava…ja pamtim ono što je meni tada ostavilo jači utisak. Znači tada smo, na primer, kupili polovne automobile. Odprilike jako blizu i te priče sa investicijom. Imali smo znači tada nove polovne automobile koje smo na brzanka teli da ubacimo na tržište…

Ivan Minić: Prva akvizicija je bila onaj TrustHR ili tako nešto.

Stefan Salom: Tako nešto, jeste.

Ivan Minić: To je bilo možda godina ranije.

Stefan Salom: To nismo uspeli, to je bilo godina ranije, to nešto nije previše uspelo. Pre toga smo imali i neuspešan pokušaj našeg Facebooka u retrospektivi zvani zujanje.

Ivan Minić: Zujanje, da.

Stefan Salom: Onako, slatko šta si sve ti mislio da možeš kao mali. I imali smo i sajtove, sad dal smo tad zvali Znanje ili kasnije, Prijemni je bio i bio je…

Ivan Minić: Poslovi?

Stefan Salom: Poslovi i bio je Kursevi. Da, Kursevi, gde smo davali informaciju o različitim kursevima, stipendijama. Jer u tom neprofitabilnom delu priča je bila, na nas je puno uticalo, nas osnivače, to što smo putovali, i hteli smo stvarno da ljudima u Srbiji, naročto od 2002./03/04. a i kasnije, kažemo to nije nemoguće. Da ti možeš skupiti pare, da to nije nešto skupo, da odeš i da odeš na neki kamp na nedelju dana, deset dana. Jer stvarno mislim da puno znači kad ti u tom periodu odeš napolje. shvatiš šta je vau i oduševiš se, shvatiš da ulice mogu biti čiste i da ne moraš bacati đubre, ali shvatiš i šta ne valja i shvatiš da ti u Srbiji… jer ja nisam otišao, bio sam u Norveškoj tokom studija na nekom programu dva meseca i bilo mi je vau, 2003. Ali, i stvarno je fascinantno Norveška, kupaš se na moru pa odeš dva sata kolima i ideš po glečarima i skiješ se u julu, mesecu, ali nisam imao osećaj “evo sutra da see preselim u Norvešku.” Niti mi je to bila želja. Stranac, ti shvatiš kako je to strano, shvatiš da je to strani jezik, da je to strana kultura, koja ima divne stvari i nekad ti poželiš i da kopiraš, a izbegnaš onaj osećaj koji dan danas ljudi imaju, to samo kod nas ima. Znaš, to samo kod nas može, samo kod nas može da Berlin tri meseca pred otvaranje aerodroma odloži otvaranje aerodroma deset godina, to je bilo… samo kod nas ima. Znaš, i onda shvatiš to samo kod nas, da uopšte nije samo kod nas i padne ti frustracija u životu. To je dobra posledica. Neke stvari zaista jesu samo kod nas, one, one mene izluđuju danas, ali to nije kad mi je kasni avion, to nije kad je gužva u saobraćaju i takve stvari, to je datost.

Ivan Minić: Mi ne znamo šta su gužve u saobraćaju i dalje.

Stefan Salom: Tako to. Ja i dalje mislim da mi ne znamo. Šteta je vremenom ti shvatiš da mi možemo ih zaobđemo, izbegnemo kad bismo imali pametnije planiranje, mi ne bismo morali da ih imamo, ali vidiš da se to ne dešava, e to me nervira malo više, te propuštene prilike. Ali da se vratim, imali smo taj deo koji se tiče kurseva i putovanja, prijemni ispiti, tu smo provali da imamo biznis-logiku privatnih fakulteta. Znači državni fakulteri su dobili to besplatno, a privatni su morali da plate. Šta ćeš tako ide život, državu baš briga, nisu imali iz čega da plate, a ljudi su dolazili da gledaju državne, e, onda im ti lansiraš privatne kojima to naplatiš. Dosta smo živeli od toga. Međutim, naravno, poslovi su bili glavni i vremeno su postali polovni. Mi smo tada imali veliku borbu između nas i moju autu koji je bio Blicev. I bili smo podeljeni po sektorima u smislu biznisa, znači ljudi koji su vodili, sad znamo ko je vodio koji biznis, prodaje bila, ako se ne varam, vezana za biznis, ali IT je bio centralni. I onda smo negde više se ne sećam, od 2012. pa nadalje, shvatio da to ne može…. Koja, kao česta Light Motive priča, iz jednog ekstrema prešla u drugi, pa sad učimo šta je recentralizam. Mislim da taj princip učenja nije optimalan u smislu da bilo bi još boje da ubodeš iz prve, ali najrealniji je u smislu optimalnosti, da je okej ako se desi da ideš iz ekstrema u ekstrem, samo ako naučiš da se vratiš posle, to je dobro.

Ivan Minić: Pre 15tak godina sam pričao sa jednim kolegom koje radio u jednoj banci koja ima dugu tradiciju internacionalnu. I pričali smo o tom, što meni u tom trenutku nije bilo jasno, jer nemam širinu da bih mogao da shvatim to tada. Kao, to vreme, ja imam 24 godine, ok, nisam student, ali upadam u sve to ispod 27, jel?. I treba da imam treću kreditnu karticu, platnu karticu, šta god, jer mi treba za online za nešto što nije vezano za ovo drugo i tako dalje. I kao imaš u toj banci opciju da sve dobiješ free. Račun, nema fija, nema ničega, nema fija na bankomatima. Predivno. Ali zašto to radite? I onda mi je on rekao kao “ono, ova banka to radi više od sto godina. I naša logika je da ako smo mi dobri prema tebi”, kao to je došlo iz Austrije, “ako smo mi dobri prema tebi, kada si student, kada nemaš, kada nemaš. Onog trenutka kad se zaposliš ti nas nećeš promeniti. I ostaćeš sa nama 40 godina i mi ćemo tad naplatiti i tada ćemo ići sa tim da idemo fair prema tebi, da budemo dobri prema tebi jer znamo da gradimo dugoročan odnos. Ali kao, možemo sebi da priuštimo da ti 3 godine, 4 godine damo nešto što je free, znajući da ćeš ti to ceniti kasnije.” I prvi put ti neko, na ono vrlo konkretnom primeru, pokaže nešto tako. I meni je sve vreme to nekako bila asocijacija i za ono što ste vi radili, da kao ti si ispratio ljude od trenutka kada su razmišljali da upišu fakultet do toga da danas, jeli, kupe jedan auto, drugi auto, uzmu osiguranje, nađu stan koji će rentati, onda stan koji će kupiti itd. I kao potpuno, iako to nije došlo tako, čini mi se, potpuno je prirodan taj sled i taj ekosistem koji se formirao.

Stefan Salom: Jeste, međutim, treba ti onda vremena…mislim da sad mnogo zrelije tome nastupam. Mi smo to primetili kad smo, mi smo krenuli komercijalno, i onda smo sve videli ovde gubimo pare, ovde zarađujemo pare, i okej nam je da i dalje tu gubimo pare. Međutim, do neke tačke, zašto smo mi batalili prijemni shvatili smo da su nam to premladi ljudi, a sve vreme smo pokušavali da zadržimo studente. Znači, prostor, zaključak je predaleko sati od nas kad upisuješ fakultet. Mi smo daleko od tebe, postajemo stariji kao generacija, nije lako se prilagođavati, svake godine se menjaju, ti ako hoćeš da ostaneš…jednostavno, teško je. I nismo do kraja bili raščistili, zašto smo se i pozdravili od toga, znači oko nule smo bili gubimo ili malo zarađujemo, puno resursa trošimo, znači pametni ljudi koji bi mogli da napravr veliku razliku u poslovima, moraju da se uposle na….da bismo bili na nuli. A druga stvar je to ono što ja verujem, znači, šta je za mene novac i profitabilnost? To je meni dokaz za to što radiš vredi. Ako ćeš da radiš bez profitabilnosti, treba da si jako siguran da radiš pravu stvar. Treba da si seo, promislio, uradio ozbiljnu analizu i zaključio korist koju ja donosim društvu je dovoljno velika, korist koju ja donosim biznisu je dovoljno velika da ja to radim da gubim pare. Jer je u suprotnom dolaziš u rizik da gubiš para, radiš glupost. Ti ćeš da gubiš pare ako radiš pametnu stvar i ako radiš glupu stvar. Retko kad ćeš da zarađuješ pare…mislim, možeš ako radiš ružne stvari, svesni smo toga. Ne misli samo na kriminalno ružne, mislim, na različite stvari koje je na YouTubeu i ostalo možda gledaš i kako se ljudi sve zarađuju pare. Ja ne mislim da to čini društvo srećnim i zdravim. Ali u većini slučajeva, ako ne radiš amoralne i ružne stvari i u miru si sa tim što radiš i zarađuješ pare, ti najčešće radiš nešto dobro i korisno. Ne bi dobio pare od društva u suprotnom. Jer to je u stvari, ja tako gledam na profit. 

Ivan Minić: Naročito ako, ono, položiš test vremena. Zato što razne stvari mogu da se rade godinu, dve, tri. Ali ako ti, meni je to ono postalo jako bitno pitanje kroz vreme kao “Jel’ možeš ti sebe da zamisliš da radiš to ceo život?” Ono kao, ja se stalno pričam o tome da treba da idem u penziju, ja stalno pričam o tome. I kad god me neko pita…”ali kako? ti ne možeš da ne radiš.” “Neću ja da ne radim, kad odemu penziju ja ću da radim, samo hoću da ne moram. Ja ću i dalje da radim ništo, samo neću da imam taj moment da nešto moraš.”

Stefan Salom: Jeste. E, ali apropo toga, sad baš, na primer, meni se jako sviđa što Infostud sadašnji, napraviće, imaju oni opet deo za studente. Znači, mi to imamo iz…ja bih rekao iz dva razloga. Danas smo moli je sazreli, znači, imamo taj praktični razlog, a to je vezati ljude ranije. Ali baš zato što je neprofitabilno, meni se sviđa što su radili jako detaljno analizu što treba ljudima, jer ti nemaš signal ako kreneš da radiš loše. To je ono što meni je to uvek bilo zanimljivo razmišljati kao biznismenu, šta je profit? Pa da, ti profit može da gledaš “zaradio sam pare, sada ću kupiti Ferrari”, ako imaš ili šta god, ali meni je zdraviji način da gledam na profit da je pokazatelj da je to što radiš dobro. Jer ako nema profita, pa nešto radiš loše. Trošiš više nego što generišiš vrednosti. I kad znamo da ćemo deo koji se bavi mladima da bude neprofitabilan, to su rizici. Kako da znaš da nisi, da ne radiš glupost? Ti imaš posetioce kao pokazatelj, kao što je bilo u početku Infostuda. Ali smo to danas mnogo zrelije uradili, intervjuisili veliki broj ljudi i ja verujem da će sad njihov, startuj se zove njihov, sajt za mlade, da još više potrebe te ciljne grupe, baš i da vrati kao mladima i da ih veže za nas u početku. I ja uvek ta dva argumenta posmatram zajedno. Ali jeste lepo da ti nešto vratiš ljudima, a jeste lepo da imaš korist od toga. I ja nikad ne bih tu rekao “radiš jedno zbog drugog”, ja mislim da se tu radi oba zbog oba. Aj tako da kažem. 

Ivan Minić: Ne možeš da ga radiš dugo ukoliko ne dobiješ nešto nazad. 

Stefan Salom: Tako je. 

Ivan Minić: Možeš da ga radiš neko vreme i da pratiš Indikatore koji ti kažu “Okej, ovo još uvek nije profitabilno, ali raste, pa će u nekom trenutku da se preseku krive.”…

Stefan Salom: Ili naš cilj će biti upravo ovo što si ti opisao, želimo da pojačamo vezu s mladima, da im bude prirodnija konverzija kada završe fakultete ka ostatku sistema. Tako da si to lepo primetio, to mislim.

Ivan Minić: E sad taj moment, je li pričamo o sistemu koji danas ima više od 300 ljudi, koji je počeo sa 0 ljudi, odnosno sa founderima, ali sa 0 zaposlenih. Uloga suosnivača je, naravno, zavisno od toga kako se ljudi međusobno dogovore, ali uglavnom je to uloga osobe koja mora da bude spremna da promeni mnogo šešira, i u mnogim situacijama da se prilagodi, da uradi nešto što niko drugi ne želi ili ne može, da nauči nove stvari, da uskoči negde. I voleo bih da nam ispričaš neke ključne trenutke koji pokazuju koliko je to prilagođavanje bilo i sa tvoje strane, možda i sa strane ostalih, ali pre svega što se tebe tiče.

Stefan Salom: Pa evo, bukvalno sad smo završili krug. Svako od nas troje u nekom trenutku vodio ili vodi biznis zato što je moralo. Prvi je krenuo Bane koji je, kad smo to imali ludilo sa polovnim automobilima, razlličitim akvizicijama, mislim da je on, da li on bio prvi ili… to ona memorija, ali mislim da je on bio pre mene, vodio polovne. Znači, uletao je dok nismo izgradili sistem, on je kako se znalazio, vrlo operativno vodio biznis i onda moraš da izađeš iz centrale i nemaš pojma šta se dešava, mislim imaš pojma, ali mnogo malo šta se dešava u drugim biznisima i u ostatku sistema. Nakon toga kad je koleginica Sonja odlazila na porodiljsko prvo, ja sam uletao da vodim poslove i to je meni bilo prvo onako do kraja…uvek sam bio, vodio neke manje timove…nisam ja operativno vodio ceo biznis, baš zbog Beograda. I to sam ono, to je bio život… ja sam se tu šalio, ja sam u proseku živeo u Novom Sadu. Tri dana nedeljno tamo, dva vamo i u proseku kad nacrtaš to je Novi Sad. Nonstop sam putovao, I tu sam neke stvari onako… reko bih da je to moja osobina, osetim ja dobar smer, ali mislim se prenaložim, I preteram u tom smeru. Ono što smo pričali, koliko god se ja trudio da to ne radim. Ali jedna od stvari, tada sam baš mislim da sam osnažio ljude u biznisu kad sam ih preuzeo, tada sam baš…knjiga je bila kako preživeti svoju porodicu i kako preživeti svoj biznis. Neke dve porodice i sad sam ja stvarno pravio paralele kakva mi firma želimo da budemo, da ne želimo da budemo autoritativna firma, ali to naravno otišlo u drugu krajnost. Jer to uvek ode u drugu krajnost, ako ga ne uradiš na najpametniji način, pa su ljudi prodavci krenuli da filozofiraju “a što mi nemamo u profitu, a što mi nemamo ovo”. Svakakve ideje su dobijali i trebalo mi vremena da ih naučimo, ali smo dobili deo kulture, ja mislim. Taj osećaj, naročito kod jakih ljudi da su pitani. Da oni imaju, da nije sad neko tamo management i svi vi starci dođu gore i odlučuju, nego smo…iskoristio sam taj period da, da…kako smo izlazi iz finansijskog krča, imali polako dovoljno para, da ljudi kaže “okej, ajde probaj, ajmo da vidimo šta se dešava, ajde isprobamo nove stvari, ajde reorganizujemo stvari. Uzmi odgovornost za to. I to je dosta i dobro prošlo i bilo je vrlo naporo i tad smo pustili redesign sajta, dan-danas se sećam, neki je bio te godine, totalno na mišiće, ništa nije bilo spremno, al ja više nisam mogao da čekam iz različitih razloga, i tad sam naučio jednu izreku koju i dan-danas citiram, da je to za mene bilo kao penjanje na palinu Fidži. Imaju Japaneci izreku, mnogo mi se svidjela. “Mudar čovek se je popeo na Fidži jednom, budala je to uradio dva puta”. E, to je puštanje bilo dve nedelje nisam video sunca, jer sam sedeo sa kolegama od 8 ujutru do 9 uveče,  gomila bagova, neke stvari. Ali to te onako očvrsne i puno naučiš i kažeš sebi “nikad više”, i stvarno je bilo “nikad više”, bar što se mene tiče. A sada je kao poslednje od nas troje, Brana je pre koju godinu, opet ne bih da lupim, moje sećanje nije sjajna stvar, naročito od korone i to, da li je bilo godinu dve, tri, četiri, sve to ne govorim.

Ivan Minić: Dal je bilo pre godinu dana ili pre 5.

Stefan Salom: Pa tu negde! Ona je preuzela četiri zida. I to nam je totalno nova stvar, zato što umesto da smo već lideri i branimo se, tu se borimo da osvojimo lidersku poziciju i to je poseban izazov svoje vrste. Ali to je dosta od njenog, njen je oduvek bio bliži… Imala je osećaj za prodaju, ali njoj je marketing odvuek bio najbliži I HR, to su bila njene nadležnosti, sad je uletela tu. Ja kao nekako ko se bavi tehnologijom sam uleteo i organizovao, i organizuo kompletan rad poslova tada, pre više godina, tako da je svako od nas morao da prolazi kroz neku od tih faza. Relativno skoro, početkom korone, falio nam je šef razvoja u polovnim, i da sam ja bukvalno uleteo na oko godinu dana, šest meseci, da te stvari postavim, da izaberem ko će da bude nastavnik i kako da se to postavi. I da je bilo malo smešna pozicija jer nisam uletao kao direktor, nego sam uletao kao šef razvoja. Tako da je formaln koleginica koja je bila direktor polovnih bila meni nadređena. Tako je to bilo interesantno, ali opet meni je bilo zanimljivo i korisno iskustvo. Taj moment kad ono, moraš da se iskuliraš, da skapiraš da ne možeš baš da cepaš gaz kako bi ti cepao, zato što ti možeš da izneseš, ali to ne znači da mogu svi ostali. Za početak vrlo često ne mogu da razumeju, dok im se to lagano ne objasni. Što kaže u onom mimu, “kad pritisneš gas i kočnicu, auto napravi screenshot” e tako nekako. Kako taj deo funkcioniše? Jer kao, okej, ti kad praviš mali tim, imaju oni grafikoni koji kažu, ne znam, kada imaš troje ljudi, to je jedna linija između svakog od njih, četvrta, već imaš po dve, pet…Kad dođe na dvadeset, to je pakao. Kad dođe na osam, to je pakao. E sad, imaš sistem koji je mnogo veći, gde se ipak u jednom periodu primarno za viziju gleda u vas. I potrebno je vreme da ti izgradiš ljude koji to mogu da donesu.

Stefan Salom: Pa, bukvalno, to je neko je u tome brži, neko sporiji. Mislim da mi imamo dobar sistem, opet provaljujemo to kroz vreme, ali mi gradimo tu matričnu strukturu, koja je adekvatna kada ima više biznisa. To znači da Sonja je direktor Infostuda, ali često priča sa mnom o stvarima iz njene vizije koje se tiču tehnologija, trendova i načina rada razvoja. I onda mi imamo sastanak u kom nikom nije nadređen, ali gde je moj zadatak da sam neka vrsta internog konsultanta njoj i njenim ljudima koji se s time bave, da naprave odgovarajuće promene I kroz to ona dobija te informacije, a njen zadatak, zahvaljaći tim informacijima, ono što je ona sama, da definišeš te vizija tržišta. I sad, nekad ja se puno ne slažem s tim, retko se desi, onda tražim ono, onda imam domaći da pripremim argumente zašto smatram to što rade pogrešno. I to radi. Znači, to je otprilike taj sistem. To je danas kad smo zreli. Kako je bilo ranije, pa bilo je zbunjujuće ljudima, mislim da se tu ne lažemo. Kad ja dođem kao direktor i suvlasnik, ljudi ne znaju da li moraju da me poslušaju ili ne moraju da me poslušaju. To je ozbiljan problem. To je, mislim, jedan od većih problema u sezrevanju bisnisa. Dok ne naučiš da ljudi nauče po pravilima kad moraju da me poslušaju, a i dok ja ne naučim da šta god pisalo u pravilima, ja moram da napravim disclaimer. Ovo što sada govorim, bukvalno, ovo govorim svoje struke kao direktor razvoja, mislim zato i zato i zato, tvoja je odluka šta ćeš da uradiš, a ovo sad ću da lupim šta mi je palo na pamet i slobodno baci u WC-šolju, ono, ignorišit totalno. I kad dovoljan broj puta ponoviš to ljudima, ali to je nekako mnogo smešno, kao ono je Miranda Rides  “You have right to remain silent”. Bukvalno, naročito ako se radi sa razgovor sa nekim ko nije neko sa kim imam redovne kontakte, nego iz bilo kojeg razloga pričam sa koordinatora tog sektora. Jer naučili smo posle puno godina i puno zbunjućih situacija šta se dešava kad ja pričam i dam mu savet, da li on mora da ga posluša ili ne mora. E da bismo to predupredili ispričaš taj deo da to nije obavezna stvar i to je relaksiralo. Kada smo mi kao osnivači naučili da sami sebe ograničavamo, onda je se i povećao, ja bih rekao, i svest direktora da je vizija na njima. Opet neko generiše bolju viziju i treba mnogo manje razgovora, neko generišuje lošiju, s njim treba još raditi, ali to je to. Mi smo se trudili da zacrtamo gde su naše granice i da ih što manje prelazimo.

Ivan Minić: Jednu stvar hoću da te pitam dok ne uđemo malo dublje u ovo o čemu sad pričaš, ali želim sad da to prođemo zato što mislim da kasnije preskačemo bitnu stvar. Bitnu stvar i za kontekst, je li, cele priče. To je da, kada pričamo o Infostudu ili sada Inspire grupi kao grupi, to je subotička firma. Mislim, nije ona. To je srpska firma zato što njen uticaj je na nivou cele Srbije. Ali ona je bazirana u Subotici, tamo je najveći broj ljudi, tamo su velike kancelarije koje su mnogo lepe i sve to je super, ali prosto, to je dosta neobična situacija i neobična na više načini iz mogu ugla. Prvo, mi pričamo o gradu koji je na samoj granici. Znači da je potpuno decentralizovan svojom pozicijom. Niš nije, Kragujevac nije, Pirot jeste, Subotica jeste. S te strane, ono, što kažu ljudi koji to ne razumaju baš najbolje kad gledaju mape, “vama sve dole.” I nije tu znači, ti si u jednom gradu, tebi je gomila klijenata dva sata daleko od tebe. Nije to strašno, ali dva sata…znači četiri. Sa jedne strane to, sa druge strane, Subotica je specifična, mnogo je manji grad, naravno, ali sa druge strane, mislim, ja Suboticu mnogo volim i Palić i sve, zato što me vežu mnogo lepe uspomene i divni ljudi. Ja stvarno volim da odem tamo. Al volim da odem. Što kažu i za Beograd, mnogo je lepo doći u cirkus, nije lepo živeti u cirkusu. Dinamika ljudi u Subotici je, ono, za pi polovina pomerna u odnosu na nas. Jednostavno, sve je sporije, sve je drugačije, sve je opuštenije na neki način, što mislim da je zdravije i bolje, ali je jako teško uklopiti ga sa dinamikom glavnog grada. S jedne strane, ti si taj koji je sve vreme predstavnik u Beogradu, odnosno, da kažemo, najviše vremena si ti ovde taj lik i sad kako prosto to funkcioniše?

Razlika u dinamici gradova

Stefan Salom: Lepo si to rekao. Znači, neophodna su ta putovanja, to je dosta redovan deo posla. Jedno vreme kad je bila ova korona, to nas je resetovalo sve. Ja uglavnom, organizacija je takva da ja operativno vodim dva manja tima i gro stvari ja rešim na sastanicima jedan na jedan. Svakiako, propušta se puno, nije džaba da sve kompanije prestaju se work from home, onako neodređenim koliko god hoćeš radi od kuće jer suštinski, ako mogu dve rečenice, gubiš priliku da usput sretneš čoveka, u jednoj rečenici. To je najveći minus rada od kuće. I to mi rešavamo time što se trudimo da odlazimo u Suboticu, bar oni koji me gro tima u Subotici. Sada nama je su Beogadu uglavnom, imam jedan biznis osiguranik, on je u Beogradu, on je mnogo ređe bio u potrebi da ide u Suboticu. A ovi što su tu su uglavnom iz oblasti PR-a i marketinga, sem jednog sektora koji se bavi prodajom oglasnog prostora digitalnog, tipa baneri i to, programatike i takve stvari. I onda njima jeste gro stvari u Beogradu i malo ređe mi je potrebno da idemo. Znači, ta geografska podela ima svoj smisao. Nije do kraja, nekada je prosto, imamo jahu čoveka iz ovog tima pa će sedeti i raditi iz Beograda, ali kad se to desi jednom nedeljno, jednom u dve nedelje ideš u Suboticu. I onda provedeš vreme tamo i pokušaš da se u tom periodu zbližiš s ljudima, ako ćeš da budeš van Subotice. Mi imamo puno ljudi koji su se preselili u Suboticu. Ja sam intenzivno razmišljao, uopšte nije isključeno da to uradim u nekom trenutku, baš zbog ovog što si ti rekao. Sad, možda je ovo nije adekvatno uopštavanje, ali kad dođeš u godine, naročito ako imaš porodicu, ja stvarno vidim velike prednosti života u Subotici, nego života u Beogradu. To je onaj deo gde mi moramo u Subotičanima da objašnjavamo zašto je rad od kuće stvarno prednost, zato što u Beogradu ti je to bar pola sata kolima, ako imaš sreće, ako nemaš više, plus parking, plus svi ti troškovi. A u subotici je slabo šta više od 15 minuta kolima, a neredko je 15-20 minuta biciklom. I onda što bi ti sedeo i radio od kuće, sem ako ne moraš da pričuvaš bolesno dete ili šta god organizacija ti odgovora, odeš do firme i bude ti mnogo lepše. Uvek svako voli jedan dan nedeljeno da može da iskulira da bude sam, naravno, ali pet dana nedeljeno nikom nije zdravo. I mnogo je to lakše, znači u Beogradu je to organizacija netrivijalna i ti ćeš dnevno imati dva sata manje kada ti radiš iz firme, iz subotice nećeš. Sve ostalo što treba da završiš, završaš lakše u Subotici. Poredočni život je mnogo lakši, lakše ti je skokneš da uradiš nešto. Znači, ta razlika u brzini postoji i ja mislim da je to definitivno tipa ličnosti, s jedne strane i do perioda života u kojem se nalaziš. Znači, što tebi više prije umereniji ritam života, Subotica je bolje mesto po meni i kako se završi ova pruga, to stvarno može učiniti Suboticu baš dobrim mestom. Zato što ako ti zatreba nešto veće, ti više nisi iz dva sata u kolima, ti si sat i 10 minuta u vozu, u koje si čito knjigu, igrao igricu, radio, piso mailove, šta god oćeš, ti si u Beogradu. Ili u Novom Sadu, šta god ti treba, ono je još kraće, to će biti pola sata. Bukvalno ja očekujem da se tada prvi put desi da postoje ljudi iz Subotice, nam je uvek bio cilj da… Subotici i u Subotici smo naravno jedan od najboljih poslodavaca i to je super. Sad ćemo dobiti konkurenciju. Teorično će čovek moći živeti u Subotici, a radi u Novom Sadu ili u Beogradu bez problema.

Ivan Minić: Znam dosta slučajeva ljudi koji su to, iz Novog Sada rade u Beogradu ili obrnuto. Redje, ali ok. Ali recimo to pre deset godina moji prijatelji, saradnici, kolege iz Mađarske kod njih je bilo relativno česta stvar da neko ko je iz Đera dolazi u Budimpeštu na posao. To je, ne znam, sat vremena vozom, dakle dva sata u toku dana, ali kao njima je to bilo sasvim okej jer on počne da radi u vozu. On počisti mailove i sve.

Stefan Salom: To je ta razlika voza. Jer mi, ja kada dolazim kolima, šta ja mogu da uradim za dva sata?

Ivan Minić: Slušaš podkast.

Stefan Salom: Pa ok, slušam podkast. Ako ja imam, ja bih radi da mogu da pišem mail. A dok je vreme u vozu je u suštini 100% produktivno Znači ti kakva je razlika, da za nijansu sam manje skoncentrisan, šta imam sluške i pišem mailove.  Mislim, ja u svakom slučaju tokom dana imam dva sata kuckanja mailova. Mislim, čitalja li kuckanja mailova, šansa da nemaš u danu je nula. Samo ih rasporediš u ono toj deo dana.

Ivan Minić: Ima tu taj jedan moment koji je jeli posledica svega što se izdešavalo, da nam više ne trebaju vize i slično, gde par tih mojih drugara koji su gore, znaš, kao to, dođite u Beorad, pozorište, to sve, na koncert i sve, on kaže “meni je isto koncert u Budimpešti i koncert u Beoradu”. Znaš, ima malo bolje izbor u Budimpešti.

Stefan Salom: Jeste, jeste. Jedino granica nas deli, sad će i taj voz ako naprave Subotica Segedin, ti ćeš prelaziti granicu u vozu. I nećeš imati ona čekanja. Znači, ti znaš da si prešao granicu, ok, treba ti prevoz od Segedina dalje, dok se ne spoji sa Budimpeštom, al’ taj voz treba baš brzo da krene, ti ćeš dobiti prečicu za granicu. Sad, to može biti plus i minus, ali ja mislim da je u zbiru mnogo veći plus. Ja mislim da je nama verika stvar da motivišemo ljude da ostanu u zemlji. A u nekom širem kontekstu što opet bolje u regionu, nego da svi bežimo na zapad i u Ameriku i to i u Nemačku, koja jel zalaže se da imamo što bolje obrazovanje, al’ svake godine, ono, šakom i kapom hoćete nam što više ljudi odvede kod sebe, jer to je sad postaje u ekonomskom smislu jedna od najvećih vrednosti. Nema ljudi.

Ivan Minić: Ima tu jedan moment koji često zanemarujemo, zato što iz Beograda to jeste četiri ipo sata. Ali ja sam više od petnaest, možda i dvadeset puta na neke puteve duže kretao iz Budimpešte. Jer jednostavno, izbor je mnogo bolji, najčešće su cene neuporedivo niže ili uporedivo, ali značajno niže. A imao sam par puta situacije, recimo kad sam išao u Japan, ok, cena karte je 300 evra niža po osobi, ali to je jedan deo. Drugi deo je što iz Budimpešte je 11 sati leta, a iz Beograda 21 sat.

Stefan Salom: Apsolutno. I to će biti… To je ok, lepo je što i beogradski aerodrom postaje jači, naravno, ali ja ne vidim ništa loša u tome, naprotiv, šta god čini nama život bolje, pa to je super. To je sjajna stvar. Ja uvek imam dodatno, voleo bi, to je nešto što sam ja zacrtao još kad smo snimali inicijativu Digitalna Srbija i sve to, moj lični cilj, gde ja uložem, šta bi ja voleo da moj rad doprinese, da povećam šansu da mi deca žive u Srbiji. Jer kako ću budem deda bez unuka? Ako su mi unuci… 

Ivan Minić: To i nije neki deda. 

Stefan Salom: Nije neki deda. Da bi ja postigao svoje ciljeve, moja deca moraju da žive u Srbiji, da bi deca… moraju…ja bih volao da izaberu Srbiju. 

Ivan Minić: Ja bih volao da to bude dobar izbor.

Stefan Salom: Tako je, tako je. Pa ja verujem da će napraviti dobar izbor, onako skromno ovaj…

Ivan Minić: Ali da taj dobar izbor bude Srbije. Da bude objektivno.

Stefan Salom: Da bude objektivno, da. Da žele da izaberu Srbiju, kao dobar izbor. Može i tako se doda. I to nije više meni više…nije funkcija toga koliko je Infostud uspešan, koliko ja imam pare relevantno za taj izbor. Za taj izbor je koliko su mi uređene obale oko reka, koliko se poštuje zakon, koliko imamo poverenja u pravosudni sistem, kakav je obrazovni sistem, kakav je zdravstveni sistem.

Ivan Minić: Kakav je vazduh. 

Stefan Salom: Kakav je vazduh. To su onda postale mnogo važnije teme nego mnoge druge. E u tom kontekstu, ako će nešto učiniti život u Srbiji lepšim i smanjiti potrebu da ljudi  napuštaju našu zemlju, to je predivna stvar. A mislim da je prilika da putuješ iz Budapešta definitivno to. 

Ivan Minić: Imali smo priliku pre par godina. Radili smo specijal sa Infostudom i pričali sa četvoro ljudi izmeđuostalog. Odnosno sa više ljudi, ali četiri epizode. Jedna bila sa Branom, bilo je nekoliko ljudi iz timova koji rade razvoj. I u tom formalnom snimljenom delu, a mnogo više i u onom neformalnom delu gde smo razgovarali išli na Klopo i sve ostalo, ja sam to osećao na nekom ljudskom nivou, ali sam tada to potpuno ono osvestio i uzemljao u sebi, koliko je ljudima zapravo važno da rade na nečemu što, ok, pod jedan ima smisla, jer kad si odrastao to ti postaje dosta bitna stvar u životu, ali sa druge strane, ne samo da ima smisla, nego ti si napravio nešto što znaš da je tvojoj sestri pomoglo da nađe posao ili šta god, da kupi polovni auto ili da proda polovni auto. I sad taj moment često zanemarujemo u celoj ovoj priči sa osnaživanjem IT industrije, jer imamo tu situaciju da outsourcing firme se bore za radnu snagu time što ne kritički povećavaju plate, što one mogu da urade okej, i to je važno mnogim ljudima koji su na početku ili u nekoj ranije fazi karijere. Ali gotovo svi ljudi koji su seniori i koji sada već imaju rešeno pitanje bazične egzistencije, ne moraju da razmišljaju o tome, kupili su sve što su hteli da kupe, mada nikada ne možeš kupiš sve što želiš, ali to kao imam dobar auto, imam stan, kredit ide relativno lako i sve to, oni imaju baš jaku potrebu da rade stvari koje imaju smisla, da rade sa ljudima koji su pristojni i normalni i da se osjećaju zdravo i dugoročno da se vežu, da nemaju turbulencije. I ja sam taj utisak baš jako steko iz razgovora sa ljudima koji su deo vaše priče.

Stefan Salom: Ja mislim da je to nešto što čovek treba da osvisti kod sebe, što se može naučiti.Onaj period kad sam vodio poslove, kad sam rekao da sam preterivao u nekim stvarima, jedna stvar koju nisam, ja sam puno ljudima pričao, tad sam ja učio i pričao o tome kako je glavna sistema motivacije. Dan Pink je autor koji mi se tada bio baš svideo. Neke stvari sam zadržao, naravno, čovek prosto primetiš nove ideje, nešto prihvatiš, nešto ne. Ali jedno njegovo objašnjenje koje sam malo modifikovao, šta ljude motiviše na poslu? I on je to, možda ću pogrešiti, ali mislim da dobro reprodukujem, “svrha mojstvorstva je autonomija.” Ja bih dodao predvidljivost. To su motivatori, a novac, odnosno nedostatak novca je demotivator. I kada ako ne čuješ tu rečenicu, i objasniću je vrlo brzo, ali ako to ne čuješ postoji rizik da ljudi rade stvari po automatizmu, po autopilotu, aha, meni novac motiviše, čuo si to negde šta god, hoću veću platu, šta je meni cilj, veća plata, zašto? Pa tu mogu da se takmičim. Kao ono ja kao klinac pa gledam brojke posete, alternativa toga u životu je kolika mi je plata. A to je pogrešno. To je dubinski pogrešno jer ćeš biti manje srećan. I kad čuješ ideje kao što je Damping, onda je to stvarno meni lepo objasnio u smislu šta ti je potrebno? Autonomija da imaš slobodu da radiš stvari na način koji ti misliš da treba, naravno u zdravom nivou, spram tvog znanja i sposobnosti, ali ne želiš da ti nekog minut propisuje kako ćeš nešto da radiš na seniornog poziciji, želiš da uradiš kako ti misliš da treba. Ili da radiš one stvari koje ti misliš da su dobre. To mene strašno motiviše, što ja mogu li izaberem koju bitku bijem u tom trenutku. Majstorstvo je da vidiš da rasteš, da vidiš da da danas taj posao možeš da radiš brže nego juče, i onda oni poslogi koji ti omogućavaju da to pratiš ti povećavaju motivisanost. Osećaš se bolje ako vidiš da u vremenu raste broj klijenata, ljudi koji prate podcast ili osećaš da ljudi s kojima radiš brže rastu i razvijaju se. I treća komponenta je svrha, da osećaš da to što radiš ima smisla, nečemu doprinosi, neku vrednost daje. I kad ta tri osvestiš, mislim da pametnije donosiš odloke gde ćeš da radiš, i da bežiš od toga, jer ako to ne osvestiš, sad ću malo spekulisati, čini mi se da ljudi beže da onda u ono eksterne vrste motivacije, znači to su interna motivacija jel tako? To što dolaz iznutra, znači da imam više para, da vozim skupilji auto, da ovo, da ono, ali to ja mislim da je ograničeno, da je prosto i da ne daje isti nivo ispunjenja kao ove interne motivacije. Dodao bih predvidljivost, to je bila velika Google-ova studija koja rekla da je to ono što se očekuje od menadžera, da je u pozitivnom smislu predvidljivo, da se zna šta je dobro ponašanje koje će dobiti pohvalu, da se zna šta je loše ponašanje koje neće, i da neće preko noći da se menjaju politike firme. To ljudima, na primer generiše puno stresa. Da danas je ovo dobro, danas idemo u rast, sutra idemo u štednju, preksutra opet u rast, to pravi haos ljudima u glavi. Te četiri komponente, Demping identifikova tri, predvidljivost je četvrta koju smo mi dodali kroz vreme, mislim da puno čine ljude srećnijim, zadovoljnijim u životu, ali da se o tome treba pričati. Jer ako ne pričaš o tome, neće svako sam od sebe doći do tih zaključaka.Mi se to zahteva introspekciju. A kad čuješ novu ideju onda ti je mnogo lakše, onda ti kažeš “Ha, da li ovo važi za mene?” i krećeš da prepoznaješ upravo te stvari, da nije isto da radiš outsourcing, nebitan posao koji nemaš pojma šta je, ne znaš ko je tvoj klijent, pri čemu ja stvaro ne želim…outsourcing industrije, mislim da su oni jako značajni za stavljanje nas na mapu IT sveta, na rast značaja naše ekonomije i privreda uopšte, ali najvrednije za mene što su oni uradili je što su veliku broju ljudi omogućili da pristojan život imaju ovde, a ne napolju.. I to je… koji imaju taj deo priče.

Ivan Minić: I mislim da je jedna komponenta koju često ignorišemo u tom celom procesu, zapravo što su takve firme okruženje gde možeš da u kratkom, relativno kratkom vremenskom periodu, radiš dovoljno različitih stvari, da te to prilično osposobi i učini. E sad činjenica je da vrlo često ti nećeš dovoljno duboko ući ni u jednu stvar i ostaćeš na nekom nivou koji je u realnim okolnostima poloupotrebljiv. I to su možda ono, u toj tranziciji koja se sada dešava, ljudi kojima je najteže, zato što oni nisu ni seniori, ni juniori, ne znaju šta su.

Stefan Salom: E, može se naviknuti na visoke plate, koje je pitanje dal će…I to je deo problema.

Ivan Minić: To svakako. I ono, taj korak nazad koji se evidentno desi u svakoj toj samoregulaciji neke situacije, to je nešto što nikome ne prija, ali najveći problem, mislim, malo i mentalitecki, kulturološki ovde, što, znaš, ljudi koji su radili za 500 eura, pa su otišli na 2 hiljade, sad kada odu na hiljadu ipol, oni misle da je to strašno, a ne sećaju se da je to tri puta više nešto što su imali ne tako davno. Ali okej, mislim da je ovo dobra prilika za nas i da sazrimo kao društvo, a posebno kao industrija, zato što smo kroz godine pokazivali toliko nezralosti u raznim situacijama.

Stefan Salom: Ima, znači, ovo je…mene više brine što se mnogo naslanjamo na veštačku inteligenciju i ne znam kakvi će biti u efekti toga i teško je predvideti, ali ako to zanemarimo, ne u smislu da se neće desiti, nego u smislu da nije lako spekulirati šta će biti, i kažemo “ajde, ako bismo zanemarili AI ovo bi moglo da bude korisna stvar”. I to nekoliko stvari. Znači, ova trka za talentom je dovela da kompanije koje nisu visoko profitablne, Infosud je ok profitabilna firma, nama je bilo teško. Zamisli koliko je teško bilo osrednjem lancu prodavnica, da nađe dobar tehnološki kadar, da im urade neke stvari. Fabrikama nekim, znači, pitanje je…

Ivan Minić: Najbanalnija stvar oko koje se stalno zajednica sprda na tu temu, kao ne znam, e-uprava, poreska, amislim, ko to da napravi?

Stefan Salom: E-uprava je štapom i kanapom, meni je jedna od svetljih tačaka, ja sam upisao dete u vrtić, oba deteta, ne izađavđi uopšte iz kuće.

Ivan Minić: Kažu da je vrti zakon.

Stefan Salom: I jednostavno to može se ti, kako država plati te ljude? To je tek se zezancija  u državnim sistemima, ograničen si platama. Pa do skora nam je premier imao platu, ok, to pokazuje koliko smrdi sistem, ali formalno platu 120 hiljada, 130, znači ti ne možeš na čisto da daš programeru mnogo iznad toga. Ja ne sumnjam da su i ministri imali alternativne metode da povećaju te prihode, u suprtnom ne zna kako bi funkcionisali. Ali ostaviši to sa strane, znači država ima prilike da zaposli kvalitetnije ljude i sazraće ljudi prilikom odabira, da shvate da nije samo da li će sutra dobiti nešto veću platu. To ima svoj rizik, da visoke plate i firme koje daju koje brzo zapošljavaju, daju brzo visoke plate, u prvim krizama imaju tendenciju pada. Znači to je naš svestan izbor, da kad je super, ne dižamo istom brzinom kao ostatak privrede, ali zato kad je loše mi možemo da nastavimo da zapošljavamo, a drugi ne mogu. Međutim, ono što mislim da je našem tržištu potrebno kao sazrevanje i to sam ja od uveka doživljavao, ne samo praktična stvar, nego kao ljudska stvar, a to je da se proširi dijapazon outsourcinga. To mislim je deo rešenja. Znači, da uđemo u produkt. Jer bi to omogućilo… neki to outsourcing, ne mora divno je da bude za naše firme, naravno to najviše novca donosi zemlji, ali čak i outsourcing produkta, postoje polako firme koje to rade, sad ću videti koliko će ih ova kriza usporiti, je izuzetan iz nekoliko razloga. Prvi je što je ljudima koji ne žele da budu programeri, pruža priliku da nađu visokoplaćen posao, i to ne sam, produkt može biti svako sa dobrm logikom i osećajem za realnost, po meni.

Ivan Minić: Vrlo često su ljudi iz društvenih nauka. 

Stefan Salom: Tako je. On mora da im osećaj za brojave. Znači, teško je, teže mu je jako da nema, ali može čovek da završi društvene nauke, da razume brojave, u krajnjoj liniji. B) neretko iza njih idu dizajneri, neretko iza njih idu i dosta pratećih ovih poslova koji sada mogu da ne budu samo freelanceri preko ne znam čega, pa rade za bilo koga, nego rade za konkretne klijenta jednog za početak, da sutra možda sami za sebe. I što je možda…znači, veći broj ljudi ima priliku pristup lepom životu, što mislim da je super stvar za društvo. Jer ja sve posmatram kroz onu prizmu, znači, verovatnoća toga da ja ispuljim svoj najsebečniji cilj da budem deda sa unokom u Srbiji, jel tako? Mnogo je veća ako u Srbiji postoji puno srećnih ljudi. I divna je stvar da i dizenjeri i mnogi pametni, sposobni ljudi nemaju alternativu da oddu iz zemlje, nego puno dobrih posla mogu da rade ovde. I to ako uspemo da proširimo taj dijapazon. A možda najvrednija stvar je ako mi izvadimo tu bazu, ne samo programera koja imamo, nego produkt ljudi koji u suštini govore programerima što da naprave i prepoznavaju potrebe u tržištu, veća je šansa da napravimo nove naše firme koje će gađati možda svetsko tržište, još bolje. Mislim, još bolje je da ako uspeš da napraviš fishing booker, kad bude imao 300, ne znam kako danas imaju, ako bude imao 300-500 ljudi, on će ekonomski imati veći pozitivan efekt po Srbiju nego Infostud. 300-500 ljudi, jer je ovaj posao na svetskom tržištu, dovlači novac, a mi radimo za domaće tržište.

Ivan Minić: Mislim da jeste dosta bitna stvar da ono izađemo iz to te pravobitna kumulacija kapitala i da pređemo u to da se stvari vremenom usložnjavaju. Najvidljiviji parametar je taj procenat ljudi koji nisu inženjeri u firmi. Znaš, i način na koju su ti ljudi tretirani. Ja sam imao dosta puta prilike da radim kao konsultant sa našim IT firmama i obično taj konsultanski posao nije inženjerski. To meni jeste prirodno, ali ne radim ja to. Ja radim sa ljudima koji su ili HR, ili komunikacija, ili nešto slično, i onda vrlo brzo ti izgradiš neki lep odnos sa njima, i idete na kafe, ručkove i pričate. Jer ja i dalje mislim da najviše vrednosti mogu da dobijem tako što ćemo da pričamo, tako što ću ja pitam stvari koje mi nisu jasne, pa ću onda da kažem “ja nešto sam video, vidite šta ćete s tim”. Ali taj moment da ti shvatiš da ono, kada oni krenu da se otvaraju i da pričaju, da njih niko u firmi ne voli, zato što su oni trošak. A kao, znaš ono, firma ima 500 ljudi i ima 10 ljudi koji su, kao, brate, treba da vas bude 70, treba da vas bude 100.

Stefan Salom: Sada opet, jedna od stvari stvarno koja misli da razlikuje kompanije koje imaju svoj proizvod od takvih, je što ti shvataš vrednost svakog. Što je meni interesantno, desilo se igra u slučaju da sam se još davno zainteresovao za položaj žena u tržištu rada. Zainteresovan sam se počelo je, kroz neke jako glupa zakonska rešenja, jedno od najglupijih zakonskih rešenja je žena posle trećeg deteta ima dve godine plate od države. Što je katastrofa za njenu karijeru, a ako se vrati ranije na posao, ne dobije ništa od države. I tu sam stvarno i pokušavao i lobiro, imao sastanke da, tipa, ako se žena vrati na posao, posle šta ako hoće se vrati posle godinu dana. Znači ona je bukvalno birao da ima istu platu sedi kući i istu platu ide na posao, posle trećeg deteta. I da se bar deo novca daje ženi i dalje, čak i ako odluči da ode na posao. 

Ivan Minić: Kao bonus.

Stefan Salom: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Stimulacija.

Stefan Salom: Svi su u plusu, svi su u plusu. I poslodavac i ta žena, i država. Manje para daje. Ne znam kako sam se zainteresovao generalno za položaj žena rada ajde  tako da kažemo. Neke stvari su kod nas super. Davno još smo radili neku komparationu analizu sa drugim državama u grupaciju, gde smo videli da su kod nas razlike u platama bile među najmanjim u Evropi, muškaraca i žena. E sad, raste naravno. Zašto? Zato što su IT-u mnogo više muškarci i to se vidi. Međutim, šta je meni interesantno? To zaista važi i kod nas u Infostudu, u Inspiri. Mnogo je više muškaraca nego žena u IT-u. ali u svim ostalim sektorima, to je egal, ako ne žena ima više. I produkt, na primer, je sektor koji je 50/50, nema polne razlike. Kod nas su…više imamo top management žena nego muškaraca. I to je isto bio jedno kao “ha, bilo bi lepo da otvorimo i za veći broj žena da mogu da imaju uspešnu karijeru u tehnoloških stvarima, ali ako već vidimo da im…super je da pokušamo da žene budu programeri. Ok, sjajno, ali očito to teško ide. Ide, ali teško. Ali gledaj kako u produktu to se desi samo od sebe. Znači ništa ne razmišljaš, ti zapošljavaš najboljeg čoveka na intervju, to je tvoj jedini algoritam i gle 50/50. Tako da mi je to ono što sam ja shvatio koliko će to da proširi bogatstvo i svest ljudi, kada ti shvatiš koliki je značaj ljudi koji nisu samo, koji su samo trošak. Pa prvo shvatiš da je oni koji razmišljaju tome kako izgleda finalni proizvodom, prirodno nije trošak, pa neko ko će da ti pomogne da bolje funkcionišeš kao tim. Valjda ćeš pre da shvatiš da to prirodno nije trošak, nego zdrava uloga. A dok si monokultura, sve programeri to ima svojih ozbiljnih minusa. 

Ivan Minić: Imaš i taj moment što ono, vrlo često se to zbog nezrelosti, manažmenta i svega, svodi na to da kad neko dođe i četvrti put ove godine traži povećanje plate, ti mu kažeš “ne može, zaposlili smo još”. I onda se naravno javi animozitet koji nema nikakve veze sa realnošću. Da sad ne ulazimo beskonačno u te teme jer suštinski sve su to stvari koje sazrevanje tržišta reši. Outsourcing kao model je vrlo jednostavan i vrlo profitabilan svuda ukoliko možeš da nabaviš dovoljno posla. To je ono, ako imaš sales, odnosno ne mora biti sales, ali ako imaš lead-ova dovoljno do tako nešto, to ima smisla. Mislim da će taj deo postati problem. Već je postao problem što smo mi objektivno preskupi, ali ok, svako nek se bori na svom tržištu onako kako može. Mislim da je jako bitan moment da sistem koji želi da bude zdrav prepoznaje gde ljudi mogu da daju najviše i trudi se da im pomogne da u tom domenu se dodatno iskažu. Veliki problem inženjarskih firmi je što ti imaš briljantnog inženjera koji je užasan menadžer, ali njegov jedini način da napreduje je da postane menadžer. Niko neće biti zadovoljan time, prvi je on. A da zapravo kada gledaš stvari sa strane, posebno kada je u pitanju produkt ili bilo šta što zahteva empatiju, soft skills, people skills, opet, je li u tom nekom smislu, da vrlo često su žene te koje mnogo bolje razumeju taj deo preče. Što ne znači da one to umeju da napravi, ali umeju da kažu šta treba da se napravi, što je u životu često bitnije od onoga da umeš da napraviš. I da treba da postoji ta neka sinergija i poverenje između ljudi, da je to ono što je ključno. Da kulturološki sebe dovedemo u fazu da se međusobno poštujemo i uvažavamo, a ne da se gledamo kao, mnogo je ekstremno, ali jebi ga, više i niže stalež, više i niže oblik života, kako god. Znači kao mi smo inženjeri, mi smo super. Dobro.

Stefan Salom: To je poslazica toga što si ti mnogo lakše mogao da outsourcuješ IT inženjera nego management ili produkt. Danas se dešava, kažem, ja sam optimista u smislu da povećava se outsourcing produkta, ja mislim da će dovede do nivelacije po mnogu nivoa, da će inženjeri videti da nisu bogom dani, videće nekog koji je završio andragogiju, nije se prekvalifikuo u IT, al razvaljuje koliko razume tu problematiku i shvateće njegov značaj. Jer ti odjednom, kad je tvoj zadatak napravi, definiši i napravi proizvod, a ne ispuniti specifikacije, to sve menje. I ako je zdrava atmosfera i programer postaje deo toga i on će doprineti finalnom proizvodu, ali će kroz to mnogo više da ceni ovog ko mu dobija informacije sa strane i koji je zadužen da istraži i sazna šta je taj proizvod. Tako da, da, ja se nadam da će to se desi. Mislim, to je moje stvarno, ja bih voleo, ja sam imao neke razgove da pokrenemo neke vrste studija produkta da olakšamo ljudima da ne budu 100% samouki. Šta mi imamo? Lead startup i ne znam koliko takvih njega imaš. Design, thinking, ne znaš šta još možeš da pročiteš da te pojača u tom smeru, ali hajde da prokušamo da napravimo neke studije, neki kurs iz toga da…Jer su strašno deficitani, ja to vidim. Ja vidim da neko ko je kod nas bio nedovoljno kvalitetan junior, pa ode dalje, pa sjavi koliko je platu dobio, pa se ja krstim levom i desnom. Ali vidim da počinju da fale, I to je dobar put, mislim, dobra stvar se zadešava.

Ivan Minić: Teoretski, koliko god sam ja često sprdao na račun tog fakulteta, FON je jako dobra osnova za nešto tako. E sad, samo mislim da to možda treba još malo dotegnuti i malo pojačiti kriterijume u smislu znaš, to je jedan od onih fakulteta gde ako si ti tri godine bio dobar student, na četvrtoj neće nikom ništa da te pita. Možda je baš bitno da tu četvrtu godinu ili taj master uradiš kako treba.

Stefan Salom: Mislim, ima tu puno rešenja, stvarno. Ima rešenja, pokušavali smo i to je u Subotici da će biti nešto od toga da napravimo neki kratki program studija. Ima i onako i par stručnjaka, ja sam skoro upoznao jednog, baš mi se svideo kako radi, kako radi kao konsultant i pomogao i nama u sistemu. Jednostavno, ja verujem da to može da bude sledeći korak, jedan od evolucija razvoja našeg IT-tržišta. I u tom smislu outsourcing je radio veliku stvar. Ja stvarno ne želim da se to, ne treba se potisnuti i ne treba da se umanjiti značaj. On je stvorio akumulaciju kapitala. On je stvorio svest u društvo, značaju i vrednosti toga. Šta god mi pričali, društvo u kojom je ideal biti inženjer je puno, puno, puno, puno, hiljada puta bolje nego šta smo imali pred toga. Znači, to što su inženjeri možda malo previše u oblacima, da, nije bolje i opet ekstrem u ekstrem jel tako? Ali će se to mnogo lakše rešiti što je mnogo bolje nego pevačice, Baka Prasad i ostali da nam budu idoli. Dajemo priliku da ljudi nemaju samo jedan sliku idola nego ih, hvala Bogu, ima sad mnogo više različitih tipova.

Ivan Minić: Možemo to da kažemo i možda ovako, da nam je outsourcing odškolovao ljude. Jer su oni morali da nauče kroz realne okolnosti, a ne kroz…

Stefan Salom: I donao para, ja ne bi bežao od tog drugog.

Ivan Minić: Ne, naravno, naravno, ali i taj moment da je jedini način da imaš hiljadu fantastičnih inženjera, da imaš 20.000 inženjera. Jednostavno ne može drugačije. A sad, naravno, ima tu gomila nekih stvari koje su specifične i ja mislim da…to je davno, jedan moj prijatelj, kad sam ja baš bio klinac, to mi je bilo super interesantno, tad su bile one varijante da… sankcije i sve ostalo i sad ćale i ja smo s vremena na vreme, imali običaj da vikendom odemo na neki od buvljaka i da se tu šetamo i nekad kupimo nešto, uglavnom ništa, ali nekad kupimo nešto i bila je gomila nekih ruskih igračaka. Sad, ruske igračke mogu da budu genijalne, ali vrlo često, kao i gomila ruskih proizvoda, imaju neke probleme, malo nije baš ovako customer experience sjajan. I tada je jedan moj komšija izjavio tu jednu rečenicu koju ja pamtim ceo život, reče, “Rusi, a sine, oni su uvek umeli da ga naprave da radi, znaš, ali onda mora neko da dođe da ga napravi da bude za ljude”. Mislim da smo mi sad u toj fazi da mi imamo one koji znaju da napravi da rade, a da nam trebaju ti koji umeju to da naprave da bude za ljudsku upotrebu. Da to što radi, što je dokazano da radi, sada prepakuju, poslože, reorganizuju i naprave da bude za ljude.

Stefan Salom: Kada imaš firmu, tebi je potpuno jasno da je IT samo jedan sektor, znaš. Jedan sektor koji jeste značajan kao izuzetno deficitan i resurs i vredan i odškolovan i puno toga treba, ali ne bih ga nazvao ključnim. E sad možda ću da uvredim nekog, ali poent to je outsourca bilo. Ti je lakše outsourcuješ IT nego što ćeš da outsourcuješ produkt, nego što ćeš da outsourcuješ prodaju, nego što ćeš da outsourcuješ menadžment. I u tom smislu nama fale sad ti ostalih stvari, neko ko će da izgredi proizvod koji valja, pa nakon toga tek da nauči da ga proda nekome. Odnosno, upravo se to dešava u kontrasmeru, sa zapada prvo se outsourcevali IT, jel tako, pa sada outsourcuju te produkte, ali prodaju zadržavaju. Još dugo će i to je normalno. i manažment šta već…i klijenti, lidovi, neredko ti plasiraš neki proizvod za obično zapadno tržište, je li tako? Slabi smo mi za istok, nemamo… Mislim, šta god me pričali, mi kutrolški smo mnogo bliži zapadu nego Kini i Aziji. I taj deo priče neredko još uvek na zapadu, a sad produkt je više tamo nego ovde se dešava i nekad ga i delom outsourcuju, a IT listom van. Jer najsposobniji inženjeri tamo rade za njihove najetavliranije kompanije. Ili za neke najseksi start-upove, a ima mnogo više start-upova koje nisu samo seksi, imaš običnih kompanija kojima je skupo da plate…kao što smo kod nas imali ogromno broj outsourcing kompanija koji su digli cijene, tamo smo na zapadu imali zbog niskih kamatnih stopa, nenormalne količine para, ogromnu količinu bullshit start-upova, NFT-ova, čega oćemo i… 

Ivan Minić: Imaš taj moment, to je meni bilo baš ono veliko osvešćenje kad sam bio u Kaliforniji, u San Franciscu. Taj moment kad ti dođeš tamo i shvatiš da kao, ja, znaš, mnogo je cool raditi za Facebook ili za Google i sve to, i ok, i dan danas mislim da je prilično cool raditi za Google, gomilu nekih stvari, ali kad dođeš tamo i shvatiš kao Facebook? Facebook je ono zastava. Ima 180.000 ljudi. Ok, nisu svi tu, ali ima beskonačnu količinu ljudi. I od tih hiljade i hiljade ljudi, njih dve hiljade ili hiljadu rade cool stvari. Ovi ostali su support staff i da li rade tu ili u Maxiju, nema neke značajne razlike. Samo si na tom mestu u svetu da ima mnogo više takvih firmi nego drugih. I onda zapravo shvatiš koliko je to drugačije. Naravno, nama je to i dalje “wow”. I ja kad sam bio klinac, ja sam rekao da ću raditi u Nasi, kad sam skapirao da neću baš biti fizičar i matematičar, nema veze radiću u Nasi kao čistač, što ću čistiti u Nasi. To je to.

Stefan Salom: To je svrha.

Ivan Minić: Ispostavilo se, jel, da neću, ali da sam bio dosta puta. 

Stefan Salom: Ali to te loži sve, rekao si da…

Ivan Minić: Jedna stvar koju sam ja skapiro, ono, što, mislim, mnogim ljudima verovatno će zvučiti besmisleno, ali verujte mi da nije, to je taj moment da zapravo velika većina inženjera, IT inženjera, nikada nije bila deo nekog kolektivnog sporta. E zašto je to bitno? Zato što kad si deo kolektivnog sporta, znaš da od 22 igrača u futbalu, jedan da gol, a svi ostali imaju svoju ulogu. I jedan od težih osećaja u ono formiranju je da prihvatiš svoju ulogu. Nekad je tvoja uloga da budeš najveća zvezda. To je jedan, ne jedan u 22, nego jedan u 220, a svi ostali moraju da rade, i imaju svoje važno mesto, jer bez njih ne može da se desi ništa.Ali tek kad to shvatiš postaneš skromniji.

Stefan Salom: Apsolutno.

Ivan Minić: Lakše je to shvatiti divergentnom okruženju. Znaš, u biologiji polja, monokultura nisu zdrave. Mislim da je u firmama, ti ako imaš inženjersku firmu, da je ona mnogo manje mnogo manje širine da, nego kada imaš više različitih…kao što sam ja hteo da imam u petnicu. Ne da budem s fizičarima, ja sam išao u petnicu da budem sa ne fizičarima.

Ivan Minić: Sa čudnim ljudima, jasno.

Stefan Salom: Jasno, koji su pametni i koji će mi proširiti vidike. E sad, ja stvarno mislim da kako radiš i stalno si sa istim ljudima, istim tipom ljudi sporije rasteš, nego ako si izložen problemima od menadžmenta, prodaje, produkta, HR-a pa nadalje. Ideja da ti HR trošak je tužna.

Ivan Minić: Slažem se. Zato ja ovih 230 i kusor epizoda dovodim čudne ljude. Ja sam krenuo od ljudi koji su meni slični i prijatni i sve ostalo, ali sam onda shvatio da ima stvari koje, kao nema logike da ti bude, ne znam, košarkarski trener, gost, meni ima. Poslušaj šta čovek ima da kaže. Hoćeš da naučeš nešto o menadžmentu? Poslušaj šta čovek ima da kaže. Imaš nekog ko je ono postao svetski šampion sigurno zna nešto o top performing timovima, ja bih rekao. Tako da, ovaj, to je to, ja volim da skupljam čudne ljude koji nemaju problem sebi da komplekuju život.

Stefan Salom: Drago me je to, definitivno. 

Ivan Minić: Stefane, hvala ti. Volao bih za kraj negde da mi kažeš u par rečenica taj put koji traje dvadeset i neku godinu, u kom trenutku si shvatio da je to tvoj život? I kako sada, u zrelim godinama, na dobrom putu da budeš deda, gledaš na to?

Trenutna perspektiva

Stefan Salom: Dobro, pitanje. Memorija mi je lošija, ja taj deo posle pokušavam da se prisetim. Kada smo definitivno promenili partnera, mi smo imali priliku negde, znači mi smo dobili investiciju 2007. – 2008. i onda se desilo da taj hoće da izađe, DLM Global Trus se zvali i oni su prodali finskoj firmi. Tada smo naravno imali priliku da prodamo više od toga, da prodamo većinski deo i odlučili smo da ne uradimo.

Ivan Minić: Da samo kažemo vi ste prodali 25% i u tom trenutku kad smo pričali bila je priča ok nama je potreba nekih kapital za rasti za neke stvari koje hoćemo da uradimo ovo nam je bila super varijanta, oni su bili zainteresovani, imali su slične biznise u nekim drugim zemljama i kao bilo je dobro potencijal i za nas za učenje.

Stefan Salom: Jeste i to je bila ideja da li će biti druga tranša. Neće, pričali smo. Mi smo u međuvremenu suštinski shvatili da ne želimo to, jer smo osećali onaj deo svrhe. Znači, kako ja više mogu da doprinese nego vodeći digitalnu uspušnu kompaniju u Srbiji? Šta mogu više od toga da uradim? Mislim, mene novac nikad nije samo kao novac motivisao, znači šta ako bih prodao? I tad sam ja odprilike sebi dosta postavio to pitanje i kad smo to završili, taj deo priče, kad smo mi shvatili da nema šanse, znači, kad su ti koji su nam bili partneri prebacili svojih 25% drugima, mi se tu nismo pitali, mislim mogli smo da odkupimo nazad, nismo te pare, nismo imali toliko keša, nismo zeleli, znamo prednost toga kad si deo grupe, a mislim da smo dobili najbolje od oba sveta. Znači, većinski smo svoji, a deo smo grupe. Znači, ne može bolje po meni. Tad smo shvatili da ovo je ono što hoćemo. Znači, sad ponovo imamo priliku da prodamo za fine pare i ponovo kažemo ne “Okej, zašto? Ajde, sad dublje saznaj zašto, pitaj sebe.” I meni je neki osećaj, to je onaj deo filozofiranja koji sam imao kao klinac iz zahvalnosti, rekao “Meni je ovo dato.” Ja mogu da mislim da sam ja izgradio. Jestem ja se cimao, radio, trudio, učestvovalo, ali ko kaže da tu nema sreće, mislim uvek ima i sreće, uvek ima nešto nije do tebe i mogu da bude mnogo gore. Taj osjećaj da mi jeste dato, jer sam se ja i trudio, ali mi jeste i dato. I šta ću ja da uradim s tim? Dato mi je, ja želim da uradim najbolje što mogu. Nisam siguran da najbolje što mogu da prodam i da uzmem pare. I onda prvo šta radim s tim parama? To je ono šta će mi? Da pokrećem nov biznis?

Ivan Minić: A onda šta radiš sa sobom?

Stefan Salom: I šta radim sa sobom? I onda sam shvatio da ovo mi ispunjava mnogo više, da bio je jedan period kad sam bio društveno mnogo aktivniji, pravo ti kažem, kad je InfoStud još članice Inicijative digitalne Srbije, bili smo osnivači, ali sam ja shvatio da mi se suzio malo fokus, malo sam se umorio od toga i naporno je menjati Srbiju. Pa sam se isklonio iz toga i danes smo članica, nisam više član upravnog odbora od skora. Tako da tu sam negde shvatio da želim da uradim šta je do mene, šta god mi se da prilika da je moje da pokucam na vrata, da probam neke stvari, nešto toga će proći, nešto toga neće i da se trudim da moj efekt u društvu bude pozitivan. Ono što mi je puno pomoglo, stvarno, to se ja šalim sa unucima, ali to je zaista… Imali smo sastanak na DSI-u, kad smo poslali tu priču šta su nam motivi i neko od prilike je to pomenuo i to mi jako kliknulo, da je to ono što mene motiviše i to mi je dalo verbalizaciju. Koliko god mi intuitivno nešto znamo, te kad verbalizujemo to nam daje jaku alatku. Meni se neki pogled na stvari, na život, na politiku, na odnose promenilo i kad se ja shvatio šta je moj cilj, da bi ja zaista voleo da mi deca žive ovde. I da to ide iznad mnogih drugih stvari i onda ti neke stvari u životu postanu jasnije, i onda svoju ulogu u kompaniji vidim da mnogo više na tom cilju mogu da uradim kroz InfoStud nego nešto drugo. E sad šta je bilo sad pitanje? Kad sam to shvatio, otprilike, tad sam shvatio…

Ivan Minić: Kada si to shvatio da je to za ceo život i kako je to osećaj?

Stefan Salom: Ja ne gledam to…ja sam trudim da prihvatim dan po dan, da kažem to. Nemam ja…Mislim, delu mene će uvek faliti što nisam bio deo neke zdrave korporacije, pa da vidim kako je izgleda taj razborba, neka vrsta spoljne ocene. Ja nemam spojnih ocena sa sem tržišta, a predaleko sam da to osećam. Znači, to je malo pipavo. Ti si sam sebi glavni tužilac i odbrani sudija. Dobiješ ti povratne informacije, ali retko. Ima par ljudi koje može mi skritikuju, ali to je opet…redko se mi vidimo da ja tu…Znači, dosta sam usamljen u tom smislu. Faliće mi taj deo kad bi neko mene vodio pa da se ja trudim i borim. Znači da imam paralne živote ili da imam reinkarnaciju, voleo bih da to probam neki drugi put. Taj deo, ali u ovom ostalom osećaj mi je da radim ono gde treba da budem. Tako neka vrsta mira, da se trudim da dam svoj maksimum, i da me puno ispunjava što vidim da ljudi s kojima radim rastu, postaju uspešniji na tome i nada se bar delom postaju srećniji. I to je ono što meni daje mir i zadovoljstvo, rekao bih.

Ivan Minić: Mislim da je to jako važno i da na tome treba da završimo, da taj moment kada jednostavno ne moraš da razmišljaš o tim ostalim stvarima, znači da si prihvatio ovo sada i da onda možeš da se fokusiraš na to i da o svem o čemu razmišljaš, razmišljaš na drugačiji način nego ako žuriš da stigneš jer ne znaš da ćeš imati priliku. To je mnogo lepo za neki zreli period u kome smo i ti i ja, i kada jednostavno da li mi imamo znanje, iskustva da možemo da doprenesemo nekom neko, možemo. Ali ja da se spaljujem…mogu kad je nešto, znaš šta, stvarno jako, jako, jako vrajam.

Stefan Salom: Kratak, kraći vremenski period.

Ivan Minić: Ali mislim da mnogo više mogu da doprinesem nekome ko može da se spaljuje bez posledice jer ima 15 godina manje. A ja samo da mu pomognem da ne uradi nešto užasno glupo.

Stefan Salom: Otprilike.

Ivan Minić: Znači to je to.

Stefan Salom: Pustimo da stvari idu. Recimo tako, što sam stariji, lakše mi je pustiti da se stvari dese, pa da vidimo što će biti.

Ivan Minić: Stefane, hvala ti. Hvala što si bio gošća, što si podelio ovo, hvala što radite te jako cool stvari, jer jednostavno ne možeš da živiš u Srbiji, a da nisi aktivan koristnik nekog od servisa, i da makar stalno listaš polovne automobile zato što voliš, jel’i? Jer to je ono, ritual. Tako da, radite sjajne stvari, rekao sam to Banetu mnogo puta kad smo se čuli i videli, reći ću to i ovde, zato što mislim da je jako važno, Imaš firmu koja ima 300 ljudi u Srbiji, od kojih ja znam mnogo njih, i ne znam jednog kretena, a to je jako retko. I mislim da je to možda najbolji pokazatelj koliko je to zdrava priča i zdravo okruženje. To ne znači da je za svakog i ne znači da će svakom prijati takvo okruženje, ali je naravno prelepo i fascinantno kada vidiš da mnogi ljudi koji dođu tu ostanu jako dugo i budu zadovoljni i napreduju, a oni koji odu, neki moji prijatelji koji su odlazili vremenom, odu na spektakularne poslove i tu je jednostavno, mislim i ti si srećan što ti čovek otišao na takvo mesto, jer to je, to je vau. Ali neće otići zato što će ovamo imati 200 evra više platu. Jer mir i normalni ljudi vrede mnogo više od toga.

Stefan Salom: Mislim da si, hvala ti za lepe reči, mislim da si ubo suštinu. Ja želim da verujem da to ima stvarno veze s tim što se trudimo da ljudi osveste svrhu koju doprinose, kada su kod nas, koja je opipljivija i imamo tu sreću nego u mnogim drugim firma, možemo da im prikažemo efekte njihovog grada. Da je to jedan od jačih motiva. Mislim da je za mnoge motiv i Subotica koja meni je to, aj samo vrlo kratko, bio sam pred dva, tri dana sa Banetom i po Paliću smo veslali na kajacima i znaš to nije Belogradska Ada sa milijardom ljudi. To je mir, tišina i uživanje. Tako da onome kojome je to mir, tišina i uživanje, neko će uvek izabrati Adu sa previše ljudi kao nešto da je lepo, a možda sam bih ja pre 20 godina stvarno kažam ne znam, ne sećam se,  loša memorija, ali danas ovo baš prija i toliko toga ima tamo da se radi jednostavno prija. Tako da, kome to odgovara i ko se tu nađe, verujem da može biti jako srećan kod nas.

Ivan Minić: Postoje razni ti trenuci koji nas u životu formiraju. Jedna od ono rečenica jednog mog prijatelja koji je meni bio u tim formativnim godinama za posao jako važan, I dan-dana smo prijatelji, čujemo se i vidimo se. Kad sam mu rekao da nisam siguran kako nešto da uradim, on me pogleda i kaže  “pa ko za sebe?” I to je na kraju dana ono što je bitno. Hvala ti, hvala vama što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno. Videli ste još jedan ugao priče iza jednog sistema kao što je Infostud. Odnosno sada Inspira grupa. Nadam se da vam je bilo interesantno, hvala vam što ste nas slušali, to bi bilo to za ovu nedelju, mi se vidimo ponovo naredne.