Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ U današnjem Pojačalu moj gost je moj dragi prijatelj i kolega Lazar Džamić. Četiri godine nakon prvog gostovanja, u kome smo se malo više bavili nekim istorijskim stvarima i tome kako je nastao marketing kod nas, danas pričamo o nečemu potpuno drugom. Pričamo o aktuelnom trenutku, pričamo o njihovom porodičnom boravku u Srbiji nekoliko godina i odluci da se vrate u London i šta se sve to desilo za tih šest godina u Britaniji, kako je tamo situacija, šta se desilo sa njihovim karijerama i planovima koje su imali da naprave ozbiljne zaokrete, kako je njegov lični, profesionalni život izgleda danas i koliko je na liniji sa onim što je želeo i planirao. A Lazar je uspeo da ostvari baš ono što je hteo, što mislim da je jako važno i treba da bude cilj svima nama. Lazar je jedan od onih ljudi koji uvek zadovoljstvo slušati o čemu god da priča i siguran sam da će vam ova epizoda biti interesantna, korisna i veoma zanimljiva. Moj predlog je da je poslušate od početka do kraja, zato što postoje neki uvidi koje možete da dobijete samo ako imate celu sliku. Hvala vam i uživajte. 

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

I imam još jednu važnu vecu za vas. Naime, od 1. maja, sa krugom prijatelja, radim na projektu NasaMreža.rs To je jedno jako zanimljivo mesto za svakog ko je preduzetnik ili razmišlja da to postane, mesto gde svaki dan izlaze neki interesantni korisni tekstovi, a jednom nedeljnom predstavljamo neki zanimljiv mali biznis.
Takođe, svakog meseca, radimo veliki intervju sa nekim od zanimljivih ljudi sa ovog tržišta, nekim od ljudi koji su lideri u onome što rade, pa tako, evo, prvog meseca imamo Slavimira Stojanovića Futra. Uživajte, informišite se i pretplatite se na mailing listu ako su vam teme zanimljive jer onda će vam svake nedelje stizati digest svega toga svakog ponedeljka na mail. Hvala.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: I nakon četiri godine, ponovno na isto mesto. U međuvremenu sam ja naučio da vodim podkast. Tako da… 

Lazar Džamić: I ja da odgovaram na pitanje. 

Ivan Minić: Tako da se nadam da će biti zanimljivo. Lazo, mnogo mi je drago što si ovde. Dobrodošao. 

Lazar Džamić: Bolje ti je našao uvek, kao što znaš, uvek velika privilegija i zadovoljstvo da se družimo. 

Ivan Minić: Voleo bih da danas dotaknemo dosta nekih tema. Prošli put smo pričali o nekim onako malo više istorijskim stvarima, jer je to meni bilo značajno da približimo ljudima i oslikamo kako je nastalo ovo igralište na kome se mi danas igramo. Ali danas hoću da se bavimo malo više nekim aktuelnim stvarima i nekim životnim stvarima, jer šta se, da kažemo, najkrupnije promenilo u ove četiri godine? Pa nismo više sugrađani. 

Lazar Džamić: Da. 

Ivan Minić: E sad, pošto nismo mnogo pričali o tome prošli put, voleo bih da krenemo od toga zašto ste se vi porodično vratili onomad u Srbiju i zašto ste sad otišli ponovno u London. 

Zašto povratak i odlazak?

Lazar Džamić: Da, moram da kažem i dalje smo sugrađani zato što smo ujedno građani sveta , tako da je s mesta , ali na lokalnom nivou to je tačno. Vidi, privatni razlozi su uvek kod nas bili najvažniji. Ja sam još ono ranije, kad smo došli u Beograd u 2016. godini. Sada ste rekli, postoje mnogo razloga , uglavnom privatnih razloga, koji su nam rekli sad je vreme da uzmete, što kaže na engleskom, sabbatical , neku vrstu pauze , da se resetujemo privatno, da resetujemo karijere, da za decu je bilo od značaja izabrati jedno mesto , da te neke nove periode u svom školovanju, da odrade u Beogradu, u internacionalnoj školi i dalje, ali bilo je vreme da svi nekako promenimo scenu. Ja opet kažem, iz različitih privatnih dinamika. Ja sam sagoreo u Londonu što se tiče posla, jednostavno sam oguglao. Jednostavno, to te izrenda, do daske te izrenda i ti u određenom periodu moraš da vidiš šta su alternative. U Londonu, za posao kao što je moj, nemaš druge alternative, osim da ostaneš u istoj industriji, sa tim poslom, i to je to. Dani je je u tom trenutku imala svoje komplikacije sa Londonom i s čitavom pričom. Brexit je dolazio, sve se znalo da će biti, jednostavno to nije bila više ista priča kao što je bila skoro 20 godina pre toga. Bilo je pravo vreme da se uradi neka vrsta reseta, što se u stvari desilo u Beogradu. Znači, kada smo došli ovde, bila je to fantastična dekompresija prvih godinu dana i slično. Samo da pojasnim, tada je izgledalo da sve ide super ka Evropi. Sve je izgledalo kao da naše vlasti imaju totalni okret ka Evropi, imali smo, koliko znamo, prvu gej predsednica vlade. Cela priča, ceo narativ, ta atmosfera u vazduhu je bila da Srbija konačno ide ka svom prirodnom staništu, a to je Evropa. I naravno, s sav taj potencijalni optimizam i obećanje nekih novih dešavanja, kulturno, mentalno, poslovno i tako dalje. Znamo šta se desilo u međuvremenu, naravno, ali sve je tada tako izgledalo. I nama je bilo fantastično da dođemo, da se spustimo malo, da se dekompresiramo, promenimo karijere, promenimo perspektive. Beograd je kompaktan grad, pravi 15-minutni grad, odjednom sve je blizu, sve je lako doći. Devojke su postale samostalne prvi put u Beogradu, počele same da izlaze u grad, same da istražuju, što je njima bilo izvanredno iskustvo i veoma važna stvar za njihovo samopouzdanje, odrastanje i ostalo. Tako da, to je bilo to. Znači, iz privatnih razloga, i hvala Bogu, moram da kažem, za tih šest godina koliko smo bili ovde, svi planovi koje smo imali su se ostvarili. Uradili smo tačno ono što smo hteli, svako od nas pojedinačno i porodično. Ja sam promenio što se mene tiče karijeru, izašao iz konsaltinga i ušao u trening, odnosno predavanja, edukaciju. Počelo je sve sa Fakultetom za medije i komunikacije, gde sam i dalje, a onda je polako počelo da se gradi i van Srbije, u regionu pre svega. Polako su se te pozicije i ta mesta gde sam bio angažovan povećavala i sve je to napravilo neku novu platformu koja mi je omogućila da rasporedim stvari tokom godine, tako da radim ono što mi prija i da tu bude dovoljno što se tiče zarade i svega ostalog za sve. E onda je ista situacija, potpuno ista situacija, posle šest godina. Došao je period kada smo opet svi imali potrebu da uradimo novi reset iz novih svih tih razloga. Znači, starija ćerka koja je tamo krenula na fakultet studira muziku. Mlađa ćerka koja je taman završila taj period, jedan… oni kažu GCSI, taj neki prvi veći ispit, što kod nas bi se to zvalo mala matura, isto, potpuno su drugačije odrednice i vremenske i ostalo. Ona je taman završila taj prethodni period u Srbiji i onda je bilo važno da u Londonu krene sa tim predispitnim pripremama za tri godine. Dana, moja žena, u međuvremenu, počela da radi sa jednom vrlo inovativnom engleskom kompanijom koja je jedna od retkih na svetu, kamo li u Londonu, koliko znam, jedini su u Britaniji ili su među vrlo, vrlo, vrlo retkim u Britaniji, koji se bave istraživanjima, ono što se zove market researcher, ali nije market researcher, nego istraživanje više u pitanju neka vrsta UX skoro, istraživanja, ali sa ljudima koji imaju različite disability, različite probleme, što fizičke probleme. Loša reč, pokušavam da nađem našu reč za disability. 

Ivan Minić: Pa kod nas se kaže osobe sa invaliditetom. 

Lazar Džamić: E, ali ne… 

Ivan Minić: Ali nije samo to. 

Lazar Džamić: Sada to nije samo to. Uglavnom se misli na fizičke, ali ovde se misli i na neurodivergentne ljude, ja to znam, možda neko ko je na autističnom spektru, neko je Asperger, neko ko ima ADD i slično. Poenta je u tome je da kada firme, organizacije, ne samo firme, evo sad je završila upravo projekat za Ministarstvo rada njihovo, kada firme i organizacije tamo prave, dizajniraju usluge ili proizvode za širu opštu populaciju, koje bi teoretski i zakonski svako morao da može da koristi, onda oni moraju da uzmu sve te aspekte različite u obzir kako dizajnirati usluge koje svako može koristiti. I Danina firma je fantastična po tome što ima jedan od retkih, ako ne i jedini, panel ljudi sa različitim specijalnim potrebama, to je u stvari izraz koji sam tražio, na svetu, tako da oni mogu da urade istraživanja vrlo širokog spektra različitih potreba, da kažu “evo šta ovoj usluzi ili ovom proizvodu još treba dodati da bi i ovi drugi ljudi mogli da ga koriste”. Tako da to ide izvanredno, vrlo je srećna, velike firme, poznate firme su klijenti, tako da ona je jako zadovoljna, tu je među prvima se pridružila i to ide dobro. Ja sam počeo da predajemna Goldsmiths univerzitetu u Londonu na masteru za promotivnu komunikaciju, tako da to mi je sada londonska, odnosno britanska, baza. I onda ostalo su sve ostale pozicije koje sam imao po regionu i u ostatku Evrope. 

Ivan Minić: Ono što se takođe desilo u tom periodu, mislim, mi smo pričali često i ti si, dok ste bili ovde, u principu bio svestan, odnosno komunicirao sa nama, bliskim ljudima, da je vama plan da se vratite, da ste vi došli na određeno vreme.

Lazar Džamić: Da, mi smo došli na određeno vreme, samo što nismo znali koliko će to biti “određeno vreme”. Ali smo znali da će biti uokvireno timingom naše dece i njihovim obrazovanjem. Znali smo da će tu negde biti granica, odnosno parametri s kojima ćemo morati da se igramo, i to smo znali od samog početka. Ono što smo takođe znali kada smo došli u zemlju je kako zemlja funkcioniše. Što će se još sve izdešavati ovde, da li će biti tehnika ili novih mogućnosti pa ćemo reći “aha, sada to postoji kod nas, pa možda to malo smanjuje potrebu da se ode” i tako dalje. Te neke stvari čisto nismo znali kako će biti, ali to su bili neki ključni parametri i ti parametri su ostali potpuno isti. Shvatili smo kad je to vreme došlo da je pomeranje tamo prava opcija zato što svako može da nastavi da razvija svoje planove. Na primer, Danina ta struka ne postoji, ne samo kod nas, već ni u regionu. To je retko čak i u Evropi. Vrlo je specifična oblast koja je vrlo nova, vrlo cutting edge, kako bih rekao na engleskom. Tako da ako ona želi da se bavi time, mora biti tamo. 

Brexit

Ivan Minić: Ono što se izdešavalo u tih šest godina jeste i Brexit i sve promene koje je on doneo. Od osamnaeste nisam bio u Britaniji, pa ne znam kako to sada izgleda. Imam prijatelje s kojima se čujem, između ostalog i sa tobom, pa dobijam neke informacije. Ali, voleo bih da čujem tvoju perspektivu. Nisi bio potpuno odsečen od svega dok si bio ovde, redovno ste putovanjima bili u kontaktu sa svima tamo. Ali sve je to drugačije kada si na daljinu u odnosu na kad si tamo fiksiran veći deo vremena. Kako to izgleda danas? Šta su neke od najvećih razlika u poslednjih šest godina? 

Lazar Džamić: Najbukvalnije, zemlja je – Engleska, Britanija – je dosta propala u proteklih šest godina. Šokantno u nekim aspektima. Takođe, najjednostavniji način da to opišem je da su postali sličniji nama. Institucije su počele da padaju, javni servisi su počeli da propadaju. Ne dao bog da se razboliš sada u Britaniji, jako je teško doći do lekara. Privatna zdravstvena nega je mnogo skuplja nego kod nas, a i ako dođeš do bolnice, kvalitet usluge se drastično smanjio. U zdravstvenom sistemu nedostaje oko 150.000 ljudi. O školama i domovima za stare da ne govorimo. Oko 30% pacijenata u bolnicama ne može da se otpusti jer nemaju gde da idu; ranije bi išli u staračke domove, ali ta opcija više ne postoji. I niti imaju ljudi, niti ima domova, niti se uložilo bilo kakve pare od toga. I onda, znači, ti stari, uglavnom stari ljudi, nisu bolesni više, jer oni nemaju gde da odu. Sada je bolnica postala starački dom, znači bolesni ljudi ne mogu da uđu zbog toga. Tako da je čitav sistem, 13 godina jedne neoliberalne, ideološki vrlo jake neoliberalne, konzervativne vlade uspeo da uništi zemlju za 13 godina. Znači, sve ono što su laburisti tri mandata pre toga gradili, mnogo ulaganja i u škole, i u edukaciju, u infrastrukturu, u sve živo, su ovi uspeli da drastično upropaste. I to se vidi u kvalitetu života na dnevnom nivou, vidi se mnogo više đubreta na ulicama, prestali su da nam odnose nereciklirano đubre jednom nedeljno, sada se odnosi svake dve nedelje, mnogo više đubreta na ulicama, pored autoputa, što ranije nije bio slučaj, mnogo više neodržavanih površina, što ranije nije bio slučaj. Ako zovete customer service firmi, čeka se po pola sata, uključujući i državne vladine firme, kao što su Poreska uprava i ostale, ako je ranije susret morao fizički da se obavi u Poreskoj upravi, sada se radi telefonom i preko interneta. Ali ako morate telefonom da dobijete neko pojašnjenje, onda je to bar pola sata čekanja da razgovarate sa živom osobom. Transport u Londonu, koliko toliko i dalje funkcioniše, pošto londonski gradonačelnik i dalje ima sredstva za to, tako da vazduh u Londonu je iznenađujuće čist. I dalje sve čisto, zato što se zone za saobraćaj povećavaju. Mi živimo u jednoj takvoj, mislim to je 20 minuta vozom od Trafalgar skvera, ali sada, blizu centra grada, živiš u jednom zelenom kraju, ptice te bude, tišina, malo saobraćaja, čist vazduh, što je neverovatno. Čak i u centru grada se oseti koliko je vazduh čist, za razliku od, recimo, kada se dođe iz Beograda, znam po prijateljima kada dođu na par dana, oni su iznenađeni koliko je vazduh čist i dobar tamo. Znači, neke stvari i dalje funkcionišu, ima dobrih stvari, ali na državnom nivou je loše. Imamo štrajkove učitelja, sada štrajkuju lekari po prvi put, ko zna posle koliko decenija. Imamo jednu vladu koja je u velikoj meri upropastila zemlju i to se sada vidi. Ljudi to pokazuju u praksi, da to više neće tolerisati. Po svim parametrima, laburisti bi na sledećim izborima, ako ne bude prevremenih ove godine zbog haosa, trebalo da pobede. Brexit je u velikoj meri doprineo tome, znači s jedne strane ideologija, s druge Brexit. Za britanske biznise je postalo vrlo skupo da izvoze u Evropu. Skoro ništa od tih drugih trgovinskih ugovora nije napravljeno sa ni sa jednom drugom zemljom van Evropske unije. Napravljeni su ugovori sa Australijom, i svi kažu da je bolje da nisu napravljeni, zato što su u tom ugovoru britanski farmeri jako loše prošli; tako da će to biti veliki haos. Ako ikada krene njihova primena, bit će veliki problemi u implementaciji. Ništa van toga nije napravljeno. Znači, oni su, ne izgubili, ali su sebi upucali u nogu s obzirom na njihovog najvećeg trgovinskog partnera, sa kojim je preko 60% njihove trgovinske razmene i to sa Evropom; oni su to uspeli da smanje drastično sami. Radne snage nema. Ne možeš da nađeš ljude, za ništa. Drastičan manjak radne snage svuda. Oni koji su bili tu, vratili su se ljudi u Evropu, a sada ovi panično pokušavaju da nađu neke lekare iz Indonezije i iz raznih drugih, veoma dalekih krajeva sveta, što ima svoje, naravno, moralne probleme, sem logističkih. Tako da postoji to jedno osećanje opšteg haosa i osećanje upropašćenosti s jedne strane. Nama je to bilo šokantno. Posle šest godina, napustili smo zemlju u jednom boljem stanju, ali smo otišli bukvalno odmah nakon referenduma. Dan-dva nakon referenduma faktički smo napustili zemlju. Znali smo unapred šta će se desiti i šta se sprema. Jer ta vlada je već bila na vlasti već godinama tada, i videlo se da sve ide nizbrdo. Međutim, to je i dalje Britanija; to je i dalje London. Znači, tu i dalje imaš izuzetno jaku građansku svest, i dalje imaš institucije koje, uprkos svemu, funkcionišu i funkcionišu prilično pristojno. I dalje imaš građanski aktivizam koji je vidljiv na svakom koraku. Vidiš ljude kako se bore za sebe, ne daju na sebe, i to vidiš na dnevnom nivou kako se bore za svoja prava i ponovno osvajaju ta prava, kako se bore da se još više propadanja ne desi. Ja mislim da je ta glavna razlika zapravo u tome što, za razliku od nas, oni uče iz svojih iskustava. Znači, sada kada pogledate istraživanja, većina onih koji su glasali za Brexit sada kaže da su svesni da su napravili grešku, da to uopšte nije bilo ono što su mislili, da su im prodali laži. Shvatili su da su glasali za laži, shvatili su da su napravili grešku. Iako postoji manja većina, nešto malo preko 50% ukupnih birača, koji kaže da Britanija treba da se vrati u Evropu, kao što je bilo ranije, ipak postoji većina, ali nije ogromna većina. Čak 80% kaže da Britanija apsolutno mora da izgradi mnogo čvršće veze sa Evropom. Tako da, ja mislim, ono što će se desiti sledeće godine je povratak na sporazum koji je Tereza May, jedna od bivših premijerki, sklopila sa Evropom, koji je bio dobar sporazum u kojem je Britanija imala mnoge prednosti kao da je u Evropi, a zapravo formalno nije bila u Evropi. Ali to njeno radikalno desno krilo u partiji je odbacilo, i onda se sve to desilo zbog toga što se desilo. Ali mislim da će im to biti izlaz iz priče, da će se sledeće godine desiti posle izbora vrlo brzo približavanje Evropi, najverovatnije na bazi tog sporazuma. I da bi onda trebalo polako stvari da se vraćaju u neku normalu, i naravno, trebaće jednom bar dva mandata do parlamentarne vlade da počne se sanira šteta koju su ovi napravili za ovih 13 godina sad. 

Ivan Minić: Da, kod nas postoji to pravilo da se ne rade stvari za koje je potrebno više od jednog mandata. Tako da mislim da će to biti prilika velika da se stvari pokrenu, da li će samo to što se desi u tih četiri godine biti dovoljno da oni opstanu? 

Lazar Džamić: To jeste veliko pitanje, ali iskreno, ljudi su toliko već iscrpljeni da ako se okrene na bolje, već će biti dobro. Samo da se vidi da ide na bolje pa će već biti dobro. 

Koje vrednosti i teme su cilj?

Ivan Minić: Kaži mi, ti si, kao što sam rekao, u tom celom svom procesu reseta tvoje karijere izuzetno se aktivirao na polju edukacije, i bili smo zajedno na FMK na samom početku. Klinci kojima si ovde počeo da predaješ ta iskustva sa prvih predavanja i dan-danas prepričavaju kao nešto fantastično. To mogu da ti kažem jer ih znam dobar deo. Konkretno, evo sad sam se baš setio koliko su pričali o tome kako si predavao CRM, jer oni nikad ništa slično nisu čuli. Ali voleo bih da malo više, da kažem, pojasniš prvo zašto si se opredelio za tako nešto, zašto si se opredelio sada za akademski rad i rad sa studentima, a onda šta je to što ti želiš njima da preneseš? Gde i koliko možeš da biraš, koje su osnovne stvari, vrednosti, teme kojima želiš da se posvetiš? 

Lazar Džamić: Da. Pa i ranije, dok sam još bio u kancelariji i u konsaltingu, nekako meni to išlo dobro. Uspeo sam da na neki način pričam dobre priče vezano za to šta hoćemo da radimo i za klijente i ostalo. To je nekako išlo fino, i ja sam shvatio da meni to prija da radim i da to volim da radim. I da negde, evo, super, hvala ti mnogo na ovome, izgleda da to i dobro prolazi. Tako da sam ja oduvek želeo, i oduvek sam mislio, i dan danas ću to reći, pre deset godina, petnaest godina, ja bih rekao da želim da se bavim akademijom, da predajem kao predavač. I to je moj plan koji je uspeo do sada. Drugi veliki razlog je što nema klijenata. Zašto bih se mučio s klijentima, kada mogu da radim sa studentima, s decom koji u suštini ne znaju to. To je manje psihološki zahtevno, ali s druge strane odgovornost je veća jer je to prilika da oblikuješ njihovu poziciju. Prvo, naravno, da objasniš jasnije, smanjujući zbunjenost i kognitivni napor, jer oni jadni moraju da čuju 16 različitih stvari pa šta je ovde tačno i šta je loše objašnjeno. S druge strane, to je prilika da ih oblikuješ prema različitim aspektima modernog biznisa i sveta. Posebno ovde kod nas, jer sam predavao i u Londonu i na drugim mestima, gde su studenti bili različiti, ne samo MBA kandidati. Cilj je bio da im oblikujem percepciju sveta, šta je normalna zemlja, razvijeni biznis, modeli komunikacije u razvijenim zemljama – nešto što ovde nemaju mnogo prilike da nauče iz prve ruke. Na taj način, možda postoji i neka vrsta društvene misije da otvorim vrata ka svetu. Znam po reakcijama kada završe, i ako odluče da odu, da su mi zahvalni na pripremi i savetima o biznisu i karijeri. Rekao bih, poslednja stvar je struka. Struka se podrazumeva. Ako ne ulaziš kao “trainee”, svako od tebe očekuje da imaš struku. Ali ako se prikažeš kao stručnjak, onda je to higijenski faktor. [00:23:23] Sve ono ostalo dolazi mnogo važnije od struke: kako komuniciraš sa ljudima, kako reaguješ na sastancima, kako reaguješ kad te neko pita ili traži nešto, na koji način daješ kritiku ili sugestiju, na koji način primaš kritiku ili sugestiju, i kako si timski igrač. Sve te stvari su im mnogo, mnogo bitnije, posebno ako si početnik i nemaš mnogo stručnosti. Onda se sve svodi na ove “meke” veštine, uglavnom komunikacijske, koje se kod nas, nažalost, ne uče i ne razvijaju. Oni su rekli da im je to bila najveća priprema. Već su imali modele i očekivali određene modele komunikacije, što im je mnogo pomoglo da reaguju ispravno u određenim situacijama. [00:24:03] Zbog toga mi je to veoma značajno i daje mi osećaj misije. Sa executives na MBA programima na kojima predajem – trenutno ih ima tri, ili četiri ako računamo Pricewaterhouse: Business School u Lozaniji, Ekonomski fakultet u Ljubljaniji, RBS (Rome Business School) sada u Beogradu, i Pricewaterhouse mini MBA Akademija koja je prisutna u 6-7 zemalja centralne i istočne Evrope – moj predominantni fokus je na dve oblasti. Prva je objašnjavanje šta je marketing, jer to je modul koji predajem, ali za većinu njih, marketing se izjednačava s reklamom. Kada shvate da je marketing zapravo biznis disciplina fokusirana na rast firme, koja se bavi razvojem novih proizvoda, cenovnom politikom, distribucijom, komunikacijom, a da ne govorimo o dobijanju uvida s tržišta kako firma ne bi delovala “naslepo”, to za njih postaje i šokantno i fascinantno. Nisu znali da je marketing pravljen za to. Druga važna tema je etika u marketingu, koji  ima veliki uticaj na svet i na nas kao deo tog sveta, ali i na društveni i ekološki aspekt. Marketing, kao što ne samo ja, već i mnogi drugi često kažu, je mašina za pretvaranje prirodnih resursa u otpad. Marketing u velikoj meri jeste saučesnik, ili čak uzrok, tog procesa. Potrebno je promeniti fokus i skrenuti pažnju na određene etičke aspekte marketinškog delovanja, jer to nije uopšte etički neutralno polje, naprotiv. Što je vrlo zanimljivo, retko ko o tome govori, i uglavnom nisam imao prilike da to čujem. Njima je vrlo zanimljivo kada ja otvorim sve te kutije etičkih izazova i kad shvate šta sve to znači. Zaista to ostavim za sam kraj. Bukvalno, poslednji modul u poslednjih sat i po je posvećen upravo tome. Uvek završavam s tim, i kada odu, umesto da razmišljaju kako da dominiraju tržištem i “razbiju” konkurente, postavim im veliki znak pitanja u glavu. I opet mislim da je ta neka moja društvena misija da oni nakon nekoliko dana treninga napuste MBA sa velikim pitanjem: “Treba li da preispitam kako ću ovo da radim?” Naravno, postoje mnoge etičke dileme s kojima se suočavaju, a centralni izazov je balansiranje između profita i odgovornosti, što je glavni konflikt koji trenutno vidimo u poslovanju. 

Ivan Minić: Nedavno sam gledao istraživanje o procentu ambalaže koja se može reciklirati i koji procenat toga je recikliran kod nas. Sad ti vidiš da je pre 5 godina to bio jako mali procenat, a sad je već nekih 50%, i to je jako lep napredak. Ali isto tako vidiš da je količina ambalaže koja je bila, bila pet puta manja. Dakle, imamo dva i po puta više otpada bez obzira što se 50% više reciklira imaš dva i po puta više otpada. To je jednostavno naša realnost. 

Lazar Džamić: To je naša svetska realnost. I ne samo naša. Iako koliko-toliko u nekim raznim zemljama imamo sortiranje i reciklažu to nije onoliko koliko bi trebalo. Nažalost, koliko znam, ništa se skoro ne radi po tom pitanju, što je tragično. U suštini, svoju zemlju, bukvalno svoju zemlju, svoje tle zagađujemo i ubijamo, ali to je neka druga priča. Poenta je u tome da je taj izazov permanentnog rasta mi sada to znamo bez ikakve sumnje da je apsolutno nemoguć. I nerealan. Nemoguć jer po različitim kalkulacijama izuzetno ozbiljnih ekonomista, znači govorimo ovde ne o nekim novinarima nego o nobelovcima, izuzetno ozbiljnim ljudima i institucijama koje su iskalkulisale da ako bi svaki stanovnik Zemlje živeo kao prosečan Amerikanac, potrebno nam je resursa pet i po planeta. Koje nemamo. Što znači da bilo kakva priča o permanentnom rastu je potpuno bajka i farsa i fantazija. Mi moramo da smanjimo konsupciju drastično, što znači da neoliberalni model konzumerističkog društva, jednostavno mora da stane u jednom trenutku, mora da pukne. Dal će da pukne dobro, dal će tranzicija da bude menadžovana, urađena s nekim planom, strategijom i redom. Dal će to da se završi i da li će tranzicija biti sprovedena na jako loš način ostaje da se vidi. 

Razlike u radu između podneblja

Ivan Minić: Ono što sam isto želeo da te pitam, s obzirom da već imaš iskustvo sa različitih tržišta kao predavač i s ljudima iz različitih podneblja, kako se razlikuje rad sa studentima i ljudima koji su u ozbiljnijoj fazi karijere? Kako se oni razlikuju od tržišta do tržišta? 

Lazar Džamić: Imaš dve razlike. Jedna razlika je između studenta i executive-a, business ljudi, i tu odmah imaš razlika u interesovanjima, iskustvu i tako dalje, što je normalno. Međutim, ono što je meni izuzetno zanimljivo je kako sistem govori iz ljudi ljudi. To je ono što je meni najinteresantnije kulturno u svemu tome. Iz svih njih uvek priča sistem. Recimo, na Goldsmiths-u imam oko 49 master studenata. Skoro 90%, tačnije 85%, su Kinezi. Ima sedam do osam sa indijskog potkontinenta, kako se obično kaže, i četiri do pet su Evropljani. Vrlo je interesantno kako sistem priča iz njih. Kineski student će obično biti poslednji student, poslednja osoba na svetu koji će dignuti ruku da odgovori na nešto što pitam. Ja postavim pitanje celom razredu i ok šta vi mislite o tome, šta biste vi uradili? Uvek se Indijci prvi jave. Znači oni se uvek prvi javljaju, uvek su nasmejani, uvek glagoljivi, hoće da pričaju, onda između sebe i sa mnom, dok su Evropljani obično rezervisaniji, njihovi komentari su promišljeniji i manje spontani. Učestvuju u priči, ali obično su prvi koji se javljaju Indijci. Kinezi isključivo gledaju svoje laptope ili mobilne telefone i ne govore ništa, osim ako ih direktno ne prozovem, maltene po imen i kažem, “Šta ti lično misliš u tom slučaju?”, i imam vrlo odmeren i neutralan diplomatski odgovor, a to znači retko kada ćete čuti lično mišljenje. I tačno se vidi kako sistem priča kroz njih. Čak se i emailovi drastično razlikuju. Kada šalju emailove, po tonalitetu tih emailova, čak i bez gledanja imena, mogu prepoznati da li mi piše student iz Kine, Indije ili neki evropski student. Mada, za studente iz Indije i Evrope teže bih prepoznao tu razliku. Sistem i kultura jako govore kroz njih, i to mi je, recimo, bilo vrlo fascinantno. To se vidi i u pisanju, kada pišu svoje eseje. Mada tu sad postoji drugi problem: jezička barijera. Neki od studenata nemaju dobar engleski, koriste se Google Translate-a dosta sad i ChatGPT, i vidi se kada su oni korišćeni. Ja nemam problema s tim jer ocenjujem i postavljam zadatak tako da moraš biti kreativan i originalan ili možeš da se ubiješ od citiranja, nema veze. Nije toliko bitno kako, bitno je da akademski pokažeš odakle si citirao. Ako to ne pokažeš, dobićeš manju ocenu jer jednostavno ne poštuješ akademsku praksu da kad nešto imaš napisano da kažeš odakle je to došlo. Međutim ja postavljam zadatke da moraš da doneseš svoje originalno mišljenje, što je teško jer sve iz ChatGPT-ja će biti istina ali ne originalno, to je sve citat jer dosta je teško dobiti originalne odgovore odatle. Tako da sam ja našao tu neku malu caku da spotaknem malo GPT i odmah se vidi razlika. Moram da priznam takođe tu jako su dobri u proceduralnom razmišljanju. Ali kada se zahteva skok imaginacije, kreativnost, originalnost, individualnost, nisu baš jaki u tome. Tako da mi je u principu govorim u nekom proseku. To mi je zanimljivo kako sistemi zapravo govore kroz ljude. Imam istu tu priču i sa našim studentima ovde. I ovde se vidi kako naš sistem, nažalost, govori kroz njih. Kako taj naš sistem, sve te decenije ove disfunkcionalnosti kod nas progovara iz njih takođe. Zanimljivo je uporediti i videti te fenomene i videti u suštini kako sistemi oblikuju umove. Vrlo je zanimljiva pozicija s jedne strane, ali s druge strane je nekad tužno i nekad zastrašujuće. 

Naše mane i prednosti

Ivan Minić: Ti si se bavio dosta tim problemom naše tradicionalne komunikacione hendikepiranosti u odnosu na razvijeni svet. Kod nas se u suštini najčešće agresivnost doživljava kao pozitivna osobina u komunikaciji. I, nisam ponosan, ali i sam je ponekad koristim jer ne vidim drugi način da dospem do negde. Ali, naravno da uglavnom ljudi kada odu odavde, tek tada shvate koliki je to problem u nekim društvima. Možda je u nekim društvima kao što je američko, to pozitivno, ako se adekvatno frejmuje. Jer oni jesu-

Lazar Džamić: Ekstrovertni, direktni i glasni. 

Ivan Minić: Takođe su i preduzetničko društvo u tom smislu. Ali, ono što bih voleo, jer i time si se bavio kroz knjige koje si pisao fenomenološki bavio si se i sada sa novom perspektivom, voleo bih da probaš da objasniš šta je to kada nas gledaš malo sa distance a bio si dovoljno dugo i tu. Šta su zapravo stvarno naše prednosti, kojih možda nismo svesni, i šta su naše mane, kojih verovatno takođe nismo svesni? 

Lazar Džamić: Da. [00:35:24] Verovatno najočiglednija prednost, i po sebi, znamo, ovako sa strane kad posmatramo, verovatno najočiglednija prednost je naša naviknutost na haos. Mi se ne plašimo haosa uopšte, nama je haos najprirodnije moguće stanje i što je jako dobro za, recimo, tehnološke ili inovativne situacije, odnosno firme, odnosno tržišta, gde se stvari menjaju jako brzo, gde je vrlo brzo moraš da pivotuješ na neku stranu. Mi smo negde navikli na vrlo brzo menjanje stvari, na nestabilnost i na haos i to je u stvari jedna velika, kad se ta vrsta energija korisno uobroči, kad se dobro iskoristi u firmi koja, recimo kao Google, koja ima neku svoju strategiju i onda tu vrstu karakteristike dosta ceni. U sferi se to se pretvara u jednu super moć koja je izvanredna. Jer mnogi žitelji i stanovnici stabilnih društava su navikni na stabilnost i parališu se kada su stvari, evo sad Englezi, oni mnogi ne znaju šta da rade. Odjednom nema paprike, paradajza i kumkvata u prodavnicama i njima je haos, kao “kako nema?” Oni misle “kamioni su zakasnili”. Oni kažu “ne bre, nema. Mi ne proizvodimo, u Portugalu više je bila loša loša žetva, naši neće da prave, ovi tamo su, malo je rodilo, sve su uzeli za sebe i za Evropu, nema.” Ja viš’ kako, treba im vreme da procesuju da nešto nema. Tako da, kad si stabilan dugo vremena, što se kaže, ima divna izreka u biznisu, kaže, svaka snaga, svaka jaka strana koju firma ili pojedinac ima, ako previše igraš na tu kartu, on postaje slabost. A sad, ako igraš na kartu stabilnosti previše, stabilnost postaje slabost. Jer u okruženju, u svetu u kome se stvari menjju mnogo brže, ti počneš da bivaš nesposoban, da funkcionišeš ili imaš problem. Naša dobra karta je što smo navikli na haos i na nestabilnost i da smo brzi da se okrenemo u koraku na razne strane i da promenimo način rada i tako dalje i tako dalje. Znači, to je nešto što ja mislim je moguće divno da se iskoristi. Drugo je ono o čemu sam pričao, onaj “džugad” ili što ga, “clutch”, što ga zovu softveraši, odnosno sposobnost da budžimo brzo. To je sada akademska disciplina na Stanfordu, na MIT-u, na Harvardu i na mnogim drugim, posebno tehnološkim fakultetima, CalTech-u. Oni to zovu “Dizajn u uslovima ekstremnog nedostatka resurse”. Znači, imaju i naučno ime za to. Mi to zovemo “Nemaš pare, nemaš resurse, ajmo da zbudžimo nešto”. [00:37:58]

Ivan Minić: Štap i kanap. 

Lazar Džamić: Štap i kanap, bukvalno. Oni su od toga napravili naučnu disciplinu, što je meni žao da mi nismo to uradili, to je naša borilačka veština, prava. A sad ćemo opet da kupujemo od njih know-how, a u stvari trebalo bi da bude obrnuto. Jel’ su oni shvatili da u današnjem svetu to je vrlo važna karakteristika i oni su odlučili da to uvedu u sistem, da to postane deo sistema i da se to uči, da se trenira taj mindset. Znači, to su neke stvarčice koje, ja mislim, nama omogućavaju da budemo inovativni, da budemo kreativni, da budemo brzi, okretni, u pravom, dobrom sistemu, bilo da je firma, bilo da je društveni sistem, ta vrsta sposobnosti zaista može da bude jako dobra stvar, jako dobra prednost na neki način. One drugi stvari su… Mi smo ubili kompletno… to se vidi jako sa polja. To stvarno neko mora sa polja da gleda. Teško je videti to iznutra, ali sa polja se to baš jako vidi. Mi smo ubili želju za razvojem i napredovanjem. Znanje nije bitno u ovoj zemlji mnogo, bitne su druge stvari i to se dosta vidi u raznim ispoljavanjima. Postali smo provincijalni jako, nažalost. Govorim u proseku opet, uvek imamo briljantne pojedince, ali govorim u nekom proseku. I opet, kad čim mrdnemo iz metropolitenskog, beogradskog seta, neko koji je i onako u mnogih njih su međunarodni set i tako dalje, vi imate veliki problem u srpskim provincijama gde ljudi ne znaju jednostavno, ne znaju šta je moderan svet, ne znaju šta je moderan život, ne znaju šta je moderna zemlja, ne znaju šta je moderna institucija. Sve je to naučna fantastika za nas. Nažalost. Tako da, ta stvar je loša. Samorazvoj, sopstveni razvoj. Radiš na tome sam da se razviješ i da učiš, to ne postoji. Znači, ja sam morao da promenim kurs u Beogradu. Dve godine sam pokušao da radim kao u Londonu, a to znači da sva predavanja unapred budu snimljena, pripremljena kompletno. Znači kao da si u auditorijumu, sve unapred snimljeno, ispričano sa svim slajdovima i ostalo, sva prateća materijala i tako. I onda, faktički, pred… Imamo termine svake nedelje. Termini su bili debate. A to znači dođeš pripremljen i na osnovu toga što si pročitao, odslušao, odgledao predavanje, “ajmo sada radimo debatu, šta vi mislite, kako biste vi to objasnili”. Radimo jednu debatu i kroz tu debatu uđemo dublje mnogo u razne aspekte toga. To apsolutno nije funkcionalno. Petoro od njih sto i nešto, dolazilo pripremljeno i uopšte imalo pojma šta je u tom predavanju. Oni bi voleli da dođu da čuju da ja pričam to što zabeležim u tom času, to je to, u notama što ostane, ostalo eventualno pred ispit, mnogi ne provere čak ni to. Znači, taj aspekt samorazvoja je dosta problematičan ovde. Da ja sam nešto radim, da ja sam nešto učim, da me niko ne drži za ruku, to i Kinezi imaju isti problem s tim. Provodili su oni su navikli da provode mnogo vremena sa profesorima, koliko sam čuo u Kini. Međutim, u Londonu ti si… imaš malo vremena sa profesorima, ostalo ti je sve da, to je, će ovamo, sedi pa gruvaj. E, taj deo je težak, ta barijera je dosta teška da se prebaci. Pored toga što smo, naravno, ubili poštovanje prema bilo kakvom intelektualnom radu, prema znanju u principu, prema tome da je pozicija zaslužena. Da reakcija na to kada kažeš da si profesor u recimo razvijenim zemljama i kada kažeš da si profesor ovde je prilično drugačija, moram priznati, iz ličnog iskustva. Jer ovde, možda, svako, nešto bih rekao, naš narod, svako može biti profesor. Ne znaš ti da li to pravi profesor, da ta diploma kupljena negde i i sve ostale stvari. Jednostavno toga nemaš, bar u ovim zemljama u kojim ja radim. Nemaš tu situaciju. Nikome ne pada na pamet da si ti kupio diplomu. Stvarno im ne pada na pamet. Ljudi znaju da si seo, da si gruvao 15-20 godina ili više da bi došao te pozicije. Respekt. Tako da to se u body languages se vidi, kako ljudi reaguju i sve ostalo. Ti pasoš, recimo u Englesku, ako prvi put vadiš pasoš, to treba ti potpiše osobu od ugleda u društvu, u tvojoj lokalnoj sredini, a to su učitelj, doktor, neki profesor, ranije bio menadžer u banci, više nije toliko, ali neka osoba koja je u ovakvom nekom statusu, što bi mi rekli, javni radnik. 

Ivan Minić: Da. Dosta toga se, nažalost, urušilo u ovih 30-ak godina. Pričali smo u prethodnim epizodama i o obrazovnom sistemu, kakav je i koliko on ima svoje probleme u ovim obaveznim delovima školovanja i posle na fakultetu. Dosta je teško očekivati da kroz takav proces izađe nešto što je dobro na kraju. 

Lazar Džamić: Vidi, razbijali smo… ja kažem, Engleska sve više u pravcu Srbije, nažalost. Jer čim počne da razbijaš sistem, ti počneš da razbijaš sistem. Jednostavno sve te stvari koje zavise od sistema, mnogo toga zavise od sistema, počne da se rastura i onda sve ove druge dinamike naše ulaze u priču. Tako da, to su neke moje, onako, glavne stvari. Mi bi mogli vrlo dobro da iskoristimo razne mentalitetske prednosti koje imamo ovde, ali je zato potreban sistem koji će da ih dobro iskoristi. 

Ivan Minić: Da ih upakuje slažem se. 

Lazar Džamić: I da ih stimuliše, izvini. 

Veština pripovedanja

Ivan Minić: Jedna od stvari o kojima ti zaista i pričaš i pišeš sa posebnom strašću, a mislim možda i najbolje na ovim prostorima, odnosno meni makar najzanimljivije, a bavim se temom, pa mi jeste bitno, jeste upravo storytelling, odnosno pripovedanje. I način na koji si ti to pretvorio iz da kažem, nekakve nedefinisane umetnosti u vrlo lepo opisanu veštinu koja i dalje ima, ono, sve one karakteristike umetničkog zanata, ali je i dalje zanat. To mi je uvek bilo fantastično i fascinantno i voleo bih da… Postoji to jedno tvoje predavanje koje je snimljeno i na kanalu, ja sam tako ja poslušam barem jednom godišnje “Anatomija eseja”, koja je zaista fantastična i preporučujem svakome. Voleo bih da na neki način podeliš sa nama ono što si shvatio, i uobličio, istražio, naučio i sve ostalo. Šta neke priče prosto čini dobrim, na neki način i večnim, mada to ne mora da bude tako, i prosto šta ih odvaja u odnosu na one prosečne, jer to je vrlo, vrlo jasno korelira sa brendovima, sa vrednostima, sa svim ostalim stvarima. 

Lazar Džamić: Jasno, jasno. Znači, van, van one bazične poente, a to je da naš mozak, um pre svega, ne može da procesuje realnost bez narativa. Da smo mi stvorenje priče, u stvari, zbog jezika i mašte, a drugo zbog načina kako smo oblikovani evolucijom i u socijalnoj evoluciji, pre svega. Naš um ne može da procesuje ništa bez priče. Mi jednostavno nemamo smisao bez narativa, nije moguće imati smisao bez narativa, skoro. I mi smo već baždareni na priču evolutivno, kognitivno, neurološki, da tako kažem. Šta priču čini moćnom, znači, pored tog nekog zajedničkog evolutivnog nasleđa socijalnog, ja sam dosta mislio o tome. Znači, dobra priča uvek angažuje emocije. Znači, nema dobre priče bez emocije. Angažovanje emocije. Na neki način različitih emocija zavisno od konteksta, cilja priče i tako dalje, ali vrlo često propagandira rezultate koje želimo da postignemo. Mi različite emocije pokušavamo da stimulišemo. I ne samo emocija, izvinjavam se, nego u modernoj filozofiji postoji tzv. afektivni zaokret, ovaj afekt koji je nedefinisana emocija. Osećaš nešto, ali nisi siguran šta osećaš, ali negde te to ubada, nešto da li je, da li te to na neki način podiže pozitivno ili negde te to jako muči, čini te anksioznim, ali nisi u stanju da definišeš emociju, onda to zovemo afekt, najčešće. I dobra priča uvek proizvodi takvu vrstu rezultata. Ili specifična emocija ili neku vrstu afektivnog stanja. I to znamo, o da, to znamo, hiljadama godina da dobre priče tako rade. A šta u stvari priče rade? Znači, van dramaturške strukture drame, koja je suština, dobre priče, uvek postoji neka vrsta dramske situacije, uvek postoji neko ko nešto želi i ne može to dostići iz nekog razloga. Uvek postoje problemi, postoji želja i problem, suština, to je suština drame. Želja i problem, odnosno barijera ka želji. I razrešenje te želje kroz razne stvari koje dovode eventualno do razrešenja ili ne, u koncu konca tragedije, je suština drame. I dobre priče, i jake priče. Na svakodnevnom nivou, u marketingu, u reklamama, u romanima, gde god, uvek postoji negde ta vrsta priče. E sad, šta se dešava, zašto, koje emocije? Ja mislim da postoje, iz mog ugla, kad sam ja pokušavao negde da sortiram u mojoj glavi šta je to, negde tri ključne stvari šta u stvari priče nama rade. Jedan važan aspekt delovanja priče na ljude je da priča nam često pomaže zbog načina kako je o nečemu pričano. Da nam pomaže da u našoj glavi artikulišemo nešto, o čemu smo i sami razmišljali, na mnogo bolji i jači način. Da nam priča jednostavno da glas u glavi, glas koji kaže: “O ovome može ovako da se piše”, obično to su aforizmi, slogani, parole. Neko artikuliše nešto, o čemu mi kolektivno razmišljamo, u jednom izrazu, u jednoj paroli, u jednom sloganu. Mi kažemo “to je to, e, to je baš to” i osećamo to jako emotivno, da je to pravi način da se ta, ta stvar kaže ili da se o tome priča. Znači, jedan deo uspešne priče je da artikuliše taj naš glas u glavi na emotivne načine, jake, jasne, reske emotivne načine. Mi kažemo “e sad konačno znam tačno kako o ovome da pričam.” Znači da nam da glas negde. Drugi način delovanja priče kroz emociju je da priče na koje mi reagujemo uvek se bave našim željama, potrebama, anksioznostima, stvarima koje nas emotivno okupiraju na razne načine. To mogu biti opšte ljudske stvari, kao što su odnosi u porodici, između partnera, ljubav, zdravlje, uspeh, šta god to značilo, stvari koje nas u životu preokupiraju. Priče nekada mogu da nam demonstriraju kako izgleda taj neki bolji svet, koji bi mi želeli kroz te naše aktivnosti, kroz te naše želje da vidimo. Bolji svet u smislu ličnog statusa, društvenog statusa, civilizacijskog statusa. Priče mogu da nas povedu u visinu, da nam opišu kako bolja budućnost izgleda, kako bolji život izgleda. Ili da nas upozore “ako ovo uradiš biće ti gore”. Da na neki način nas sprečavaju da napravimo greške i da pokvarimo svet u kome živimo. Što mislim da je danas problem. Mi smo izgubili dobre upozoravajuće priče na neki način. I inspirativne. Tako da, drugi razlog emotivnog delovanja, da nam priče daju neku vrstu, kako bih rekao, direkcije, pravca u kome možemo da idemo. I treći razlog emotivne reakcije je da priče mogu da nam pokažu kako mi, sami, lično, možemo da izgledamo u nekoj idealnoj budućnosti. Na koji način mogu da nam daju uputstvo za nas lično da se razvijemo u određenom pravcu, da postignemo neke stvari. Opet, upozorenje da izbegnemo neke stvari. A to znači da nam na neki način daju, ja bih rekao, verovatno motivaciju da radimo stvari u određenom, da nastojimo da radimo stvari na određeni način. [00:50:10]Tu negde vidim tri mehanizma, tri emotivna mehanizma delovanja priče. Da sve dobre priče, uključujući i brend priče, rade ove stvari, bilo zajedno u određenoj mešavini, bilo neko od njih fokusirano na jednu od ovih stvari, kao što je politička propaganda fokusirana, pravac delovanja, ovo je bolje društvo koje želimo i, naravno, ovo je bolji pojedinac i pravi pojedinac za takvo društvo kako želimo da pravimo. Brendovi su nosioci smisla, vrlo često. I onda uvek postavljam u pitanje, kao narativne platforme, brendovi uvek imaju neku vrstu smisla koju pokušavaju da prenesu. I to je identifikacija. Da, i neku vrstu sveta koju uvek brendovi slikaju za sebe. Kažu “ovo je svet u kome mi funkcionišemo, ovako bi želeo da svet izgleda, naš svet, svet našeg brenda bi želeo da izgleda na ovaj način”. To znači svet Audi-a će biti drugačiji od sveta Coca-Cola, će biti drugačiji od sveta Pampersa, će biti drugačiji od sveta drugih brendova, koje svako ima neki svoj svet koji nosi sa sobom i pokušava da projektuje. I to je upravo to. Ovakav svet želimo mi da pravimo i onda kažemo “uh, ovo baš rezonuje sa mnom dosta jako” i počnem da gradim preferencu u glavi. Tako da, ja mislim da su ta tri neka mehanizma kako priča kreira emocionalnu rezonancu. Ali nema emocionalne rezonance ako ona stvarno ne rezonira sa našim potrebama, željama, pre svega, ali u velikoj meri anksioznostima i pre svega anksioznostima, znači negativnim i pozitivnim aspektima naše emotivne psihologije. Najjači brendovi, najbolji brendovi, majstori propagande uvek ubadaju u te neke aspekte naše ličnosti. [00:51:57]

Priča Apple brenda

Ivan Minić: Da, imali smo… Nedavno sam ja imao predavanje na konverziji koje je bilo mimo svih planova, konferencije i svega ostalog sam se ja bavio nekim temama koje mene muče slično kao što i tebe muče  u našoj industriji. I onda sam, da kažemo, na neki način poentirao pričom o tome kako ja doživljavam neke stvari koje je kompanija Apple radila kroz godine i sad ja lično smatram da je ona najmoćnija poruka u advertisingu ikad napravljena bila, “Think different”, sa onim spotom koji je išao u sto, naročito sa voiceoverom koji lično Jobs čita, jer je poenta toga svega da normalizuješ ljude koji su odbačeni u društvu. Jer obično ljudi koji su drugačiji naprave neku promenu, vrlo retko oni što kažu da su svi isti, vrlo retko oni zapravo nešto naprave. I sad, kao dobro, to je bilo ’97, ’96, ’97 godine, tada Apple nije bio ni fraktal ovoga što je danas, jel’i? Ali gledaš statistike kako se neke stvari dešavaju, menjaju i sad pre neki dan mi je baš kolega poslao dva velika tržišta na kojima su oni najaktivniji. Tržište laptopova, prenosnih računara i tržište mobilnih telefona, koja su globalno pala otprilike 20%. I sad ti vidiš sve lidere na tržištu koji su svi pali između 12, 13 i 25%. Sad neke od tih kompanije kad padnu 25% to je ćao. Mogu da izdrže možda jednu godinu jer su 20 godina poslovale dobro, ali jednu godinu mogu da izdrže. I na obe tabele postoji samo jedna kompanija koja je u plusu 0,2%, ali je na nuli ili u plusu, a to je Apple. 

Lazar Džamić: Oni imaju najveći brend u svakoj svojoj kategoriji i oni su najprofitabilnija kompanija po svojim proizvodima u svakoj svojoj kategoriji i ogroman deo toga je zbog brenda, ali opet ne treba zaboraviti da je deo, vrlo jak deo tog brenda, je u stvari vrlo drugačiji proizvodi koje su oduvek pravili. Znači oni su prva kompanija ikada u istoriji civilizacije koja je došla do 3000 milijardi vrednosti, berzanske vrednosti, niko do sada to nije uradio, očigledno nastavljaju da rade dobru priču. Znači njihovi proizvodi u startu su bili drugačiji od svih proizvoda u svakoj od tih kategorija. Počevši od Macintosha kao prvog personalnog kompjutera 1984. godine, do svega ostalog što su kasnije radili. A to je zato što Jobs je oduvek pravio iskustvo, on je oduvek pričao sa iPhone-om. Ja nisam želeo da pravim bolji mobilni telefon, ja sam hteo da napravim najbolje mobilno iskustvo koje je tada bilo moguće da se uradi sa postojećom tehnologijom. Znači oni uvek krenu od iskustva pa onda na neki način idu nazad. I naravno sve je to tokom godina gradilo, brend, drugačiji proizvodi, bolja integracija, nešto pametnog marketinga takođe, ali ne toliko u stvari kad pogledaš, Apple nije toliko imao ikoničnog marketinga kao mnoge druge kompanije tokom njihove istorije. Uglavnom su marketirali kroz fenomenalne drugačije proizvode. Njihova originalna misija, odnosno brend manifest, kako se to obično zove, koja je napravljena ranije, u vreme dok su oni još radili na bazi arhetipa buntovnika. Oni su bili buntovnici u odnosu na IBM, i IBM je bio veliki brat, a oni su bili taj novi buntovnik. Njihov originalni manifest počinje rečenicom “Here’s to the crazy ones”. Proslavljamo u slavu, čast i zdravica ludacima. Znači, oni su od samog starta znali, odnosno on je od samog starta znao gde smo, šta smo i za koga radimo i na koji način ćemo raditi naše stvari, i na neki način se je to posle curilo kroz priču. Sada su promenili, sada su, kažem, mi pravimo oruđe za kreativne ljude. Sada su više u arhetipu kreatora nego buntovnika. 

Ivan Minić: Da, ali sada je postalo normalno da ti kada uđeš u prostoriju na konferenciji da je veliki procenat ljudi drži otvoreni laptop. 

Lazar Džamić: Posebno u kreativnim industrijama, ako si u data science-u, i da će biti Windows, uglavnom, ali u kreativnim industrijama da, absolutno, zato što je to onda sad postao i ono što mi zovemo PSP, personal selling proposition. Postoji način na koji ja izražavam moju ličnost takođe, znači na bazi laptopa odnosno stvari koje koristim ja i pokazujem koja vrsta ličnosti i karakter, da ne kažem status takođe, ja hoću da projektujem u javnost. Ali ti si potpuno u pravu. Vratimo se na tvoju originalnu pointu zbog jačine brenda, a činjenica je da imaju najjači brend u svojim kategorijama. Brendovi su, jaki brendovi su jako dobra zaštita od različitih fluktuacija na tržištu. Tačnije, jaki brendovi imaju manju elastičnost cene i percepciju elastičnosti cene nego slabi brendovi. Slabi brendovi imaju mnogo veću elastičnost, to znači mnogo ih je lakše zameniti u procesu donošenja kupovine u zavisnosti od uslova, uključujući naravno, pre svega, problematične, nedostatak para. Međutim, što je jači brand, cenovna elastičnost se smanjuje u principu. Manje je zamenjiva u glavi potrošača. I to je velika odbrana koju jak brand može dugoročno, ali mora dugoročno da radi. To se ne pravi za godinu dana, to se pravi duži period vremena. Treba vreme da se napravi dobar brand. Međutim, imam utisak da, pre svega na našem tržištu, dugoročnost, strateško razmišljanje nije baš uvek izražena dosta jako. Imamo nekoliko brendova koji to dosta dobro rade i vidi se da rade. Opet, s druge strane, dosta brendova koji to rade na taktički neki način i onda dolaze u kategoriju da kad gledate istraživanje tržišta, kao za neke kategorije, ovde kod nas imamo banke, gledaš istraživanja, glavni uvid iz tih istraživanja, pa svi su oni isti. 

Ivan Minić: Da, to je neka generalna percepcija, ko je zauzeo neko veliko mesto na tržištu, on drži to mesto jer je ljudima previše teško da promene. 

Lazar Džamić: To je jedna stvar, a druga stvar pitanje je kako je zauzeo, većina banaka su rasle kod nas kupovinom manjih konkurenata. 

Ivan Minić: Pa i to, da. Znači, mi to se i sada dešava. 

Lazar Džamić: Mnogo manji procenat je rastao kroz tzv. marketinške metode rasta, povećanje market share. Uglavnom su market share-ovi rasli kroz M&A, znači mergers i akvizicije s kupovinom, ili kroz ulaganje, kapitalno ulaganje i otvaranje nove filijale. 

Ivan Minić: Plus što smo mi imali ono situaciju kada su došle banke, kada su dve velike državne banke de facto nestale, pa si ti negde morao da odeš. 

Lazar Džamić: I između ostalog, tako je, da. 

Ivan Minić: I to je bio proces u kome ti moraš da napraviš neku vrstu konverzije. Hoću na još jednu stvar da te vratim nekako u toj celoj priči, a to je postoji taj neki moment koji je uvek bio magičan u Jobsovim keynote-ovima, u prezentaciji novih proizvoda i sve ostalo, ali neko je uzeo, naravno, i analizirao je to sve. I ti sada možeš da dobiješ bukvalno blueprint kako treba da izgleda tvoja prezentacija i naravno svi brendovi sada su počeli da koriste vrlo sličan način prezentacije svega i to ne prolazi. Zašto? 

Lazar Džamić: Pa zato što Jobsu ti veruješ, a ovi drugi vidiš da je naučeno, vidiš da je iskopirana. On je bio autentičan čovek, on će raditi na svoj autentičan način i veruješ. Kao što influenceri su autentičniji od brendova, vrlo često i ljudi veruju influencerima više nego brendovima. Moraš da imaš influencera, inače imaš problem da ti prođe glas uopšte za nove publike, pre svega. Autentično, neko je jednom rekao u Londonu, ne znam ko, ali divna izreka kaže: “Nema ničega više originalnog na svetu. Ne možeš da budeš original, ali možeš da budeš autentičan.” I vrlo je suptilna razlika između tih stvari. Ne možeš da budeš originalan da bi bio autentičan. On je imao, on je verovao to što radi, radio je na taj svoj način. On je bio prodavac, nije bio tehnolog. Ništa u svojom proizvodu nije izmislio on, to je iskopirao što su drugi već imali i radili. Čuvena je ta priča u njegove posete Xerexovoj i Palo Alto laboratoriji, gde je on video sve to čudo. Kad je pravio Makintosh, gde je on video sve to čudo, rekao je: “Pa ljudi, šta vi radite s ovim?” “Pa ništa, trenutno radimo.” “Pa ko će ovo koristiti?” “Pa niko, još se ne odgovori.” “Ua, prazan prostor, komplet.” Znači, ne uradi stvari, ali on je bio sposoban to prepoznati, to spakovati dobro. I autentičnost je važna stvar, i mi smo relativno dovoljno, mislim mi, ali u principu ljudi, posebno određene grupe potrošača, posebno, ajde da kažem, obrazovane potrošače i potrošače koji su malo stariji. Mi namirišemo jako lako neautentičnost i ono fake, što bi se reklo. I, naravno, okrećemo se od toga. Postoji grupa potrošača koja nije u stanju tu da prepozna i onda takvi brendovi žive od takvih potrošača. Ali, zaista, da bi bio u nekim kategorijama da bi bio na vrhu, stvarno moraš da radiš stvari koje niko drugi ne radi. Ima takvih kategorija kao što vidimo, i interesantno je da sada ovde ima gomila političkih i drugih aspekata koji doprinose njihovom uspehu da ne ulazimo tu, ali poenta je da u 1984. godini, pa na ovamo, oni su napravili svoj brend uglavnom zato što su bili drugačiji. 

Ivan Minić: Svakako. I nekako mislim da je to jako važna stvar da nije možda prioritet da ti izbaciš prvi neku novu stvar, već da u trenutku kada ona dođe kod tebe bude dovoljno rano, a ona bude dovoljno upeglana. 

Lazar Džamić: Opet, zavisi od tržišta, zavisi od marketa, ima i toga, a ima i momenata gde neko izađe sa kompletno paradigmatičnom promenom, znači kao što je iPhone u nekom smislu bio revolucionarni proizvod, na neki način i ono Gibsonovo, Clarkova čuvena rečenica “Svaka dovoljno napredna tehnologija se ne razlikuje od magije.” Ja sam svojim očima video u kojoj meri taj magični element iPhone-a je proizveo u ljudima. Da su ljudi bukvalno imali utisak tog magičnog događaja kada se to desilo. Sećam se isto kad sam radio u Google Sonos speakeri, wireless speakeri. Oni su imali super jedan trik, zvao se flicking, koji su posle hteli da kopiraju razni drugi, ali opet ne bi bio autentičan, već je provaljena caka i već je Sonos bio poznat po tome. A to je da sa mobilnog telefona, ti kada počneš da puštaš pesmu, ti imaš partiju rođendan i nešto se te pokažeš kod gostima, ti otvoriš tvoju Sonos aplikaciju i ti onda, kako bi pre-prevod srpski bio, ti samo pesmu flickuješ na Sonos. Znači, kao da si fizički pesmu bacio na zvučnik koji je pet metara od tebe i pesma kreće. Taj potez je kod ljudi izazivao toliko wow da je to bilo neverovatno, samo ta jednostavna stvar. Mi smo stvorenja magije, mi smo stvorenja magijskog razmišljanja i odmah kreiranju narativa u glavi. Takva jednostavna stvar može nekome da napravi, da ne kažem, karijeru, da napravi brend. 

Ivan Minić: A ako neko uspe nekoliko puta to da ponovi, onda to već… 

Lazar Džamić: Da, tako je, tako je. 

Ivan Minić: Onda to više nije izuzetak, nego je neka vrsta pravila, što znači da imaš ustrojstvo u firmi koje je sposobno da proizvede takve stvari. 

Lazar Džamić: Da. 

Ivan Minić: I da one dođu do kraja, znači do finalne realizacije. 

Lazar Džamić: Tako je. Samo da podsetim, nije slučajno, stari, mnogi vrhunski UXeri i UI dizajneri, mnogi, su provodili vreme u firmama kao što su Pixar, kao i razne druge, jednostavno studirajući na koji, Disney, na koji način ti ljudi mogu ovu čašu da naprave u lik, animirani lik, znači u suštini mi sat i po vremena sedimo na ivici stolice u bioskopu i gricamo nokte šta li će se desiti s jednim tosterom, s jednom krpenom lutkom i nečim drugim. Ta vrsta umetnosti  i antropomorfizacije je u stvari nešto što u modernom svetu, pre svega u svetu gadgeta, odnosno tehnoloških stvari, je neverovatno korisna veština i po mom nekom iskustvu mnogi vrhunski opet dizajneri te vrste, su prošli kroz tu školu. 

Dalji rad

Ivan Minić: Jedna od stvari na koje si hteo da se fokusiraš kad ste dolazili ovde i negde se uklapa savršeno u sve ovo što radiš kroz akademski rad je pisanje. Ti si nekoliko bitnih stvari uradio dok si bio ovde, jedna od njih je i onaj udžbenik odnosno ja kažem udžbenik, ali knjiga o content marketingu koja je prva prava, ozbiljna literatura na tu temu i zaista je fantastična, ali bilo je dosta priča o tome šta ti još želiš da radiš, što stručno, što negde za svoju dušu. Šta se dešava sa tim? 

Lazar Džamić: To je najteže pitanje koje se mogu da mi postaviš i mrzim te zbog toga, zašto je to konverzacija koja se danas, već godinu dana imam u glavi. Poenta u tome je da ne pišem mnogo, a ne znam zašto. Mnogo razgovaram sa sobom o toj temi i sa sobom u krajnjoj liniji. Negde sam u tom stanju, ako kažem, ne, preživanja, ne preživljavanja, preživanja, znaš preživari? Preživati. E, preživanja života. Negde sam došao na neku vododelnicu gde, s jedne strane, imam utisak kao da, šta god da kažem, kome to znači bilo šta, potpuno besmisleno, bacam stvari u neki bunar, apsolutno bez ikakvog odjeka. S druge strane, ranije sam uvek mislio da je dovoljno da ja samo hoću sebi to da kažem i da kažem zbog toga što vredi kazati, baš me ne briga da će to bilo ko da čuje, vidi ili ostalo, a pa ima taj konflikt jedan u sebi. S druge strane, i postoji neka vrsta, opet, suočavanja sa tom gromadom koju se zove svet, razvijeni svet, gde u svakoj oblasti života imate mnogo fenomenalnih umova koji se tim bave. I onda postoji jedan deo u meni koji kaže “e, sad samo tebe čekaju, sad ćeš, baš ti ćeš nešto novo da kažeš, što već na neki način sve rečeno”. To je ono što John Didion jednom pričala u jednom svom intervjuu kad je studirala kreativno pisanje, Prva stvar koju naučiš je da je sve već rečeno i da svi stilovi su već odrađeni i nemaš ti šta tu da tražiš, ona kaže. Bukvalno to je bilo. Kaže da je to ubilo u pojam nekoliko godina, totalno ubilo u pojam, dok ona nije odlučila to raditi. Baš mi je brigo radiću na svoj način, pa šta bude neka bude, i onda je počela neki način da ispliva da dobija svoj glas. Ja sam vrlo sada u toj fazi. Ali osećam polako da to preživanje polako se završava i da se nešto negde kristališe. Znači, shvatio sam prvo da u Britaniji nema, bar koliko ja znam, trenutno niko nije vlasnik, pod znacima navoda, teritorija Balkana u literaturi. Tačno im da nema na engleskom jeziku mnogo pisanja o nama ili u nekom poređenju naših stvari. Ono što je Čajiš Ljiva radio, ali na engleskom na neki način. Tako da sam odlučio da pokrenem novi blog, odnosno platformu koju ću nazvati “Papirni brodovi”, odnosno “Paper boats”, gde ću na njoj da ja ću da prevodim moje tekstove, da ih na neki način pišem ponovo, plus razne druge crtice koje su vezane i za moderni život i za opet fenomenologiju tamo i ovde. I da to… ali na engleskom. Za englesku publiku, za svetsku publiku, za naše koje govore engleski. Zašto? Pa zato što mnogo je bilo pitanja ljudi koji su kupili Čaj od šljiva, pre svega, ili imaš li to na engleskom da pokažem svom mužu, ženi, rođaku, prijatelju i ostalo, i ja nemam. I onda sam rešio da bolje nego da samo prevodim te tekste koji su, ipak, pisani u jedno drugo vreme, u jedno drugom mentalnom sklopu i tako dalje, da ću naravno u njih iskoristiti dalje, ali verovatno u nekoj proširenoj formi, plus razne druge neke nove stvari, da će taj blog biti platforma gde bih probao da tu vrstu pogleda na svet pustim na engleskom. Evo je prvi put da sam bilo kome rekao, inače, da to planiram da radim, tako da imam premijeru kod tebe. Ali to je jedna od stvari koju sam već počeo da pripremam lako i nadam se da će do kraja leta to da krene. Što se knjiga tiče, imam mnogo ideja sa knjigama. Imam čak poluzavršene knjige u fioci, koji bi trebao da sednem i da završim, ali iz nekog razloga, ne znam, taj drive, ta vatra još nije tu. Tako da polako ću sačekati da se to ponovo vrati i da se krene u priču. 

Suba Soba

Ivan Minić: Jedna stvar na kojoj si radio, koja ima svoj pojavni oblik, ne u formatu u kome si ti želeo, ali ima svoj pojavni oblik danas, se odnosi na Mitra Subotića Subu. 

Lazar Džamić: A da. 

Ivan Minić: I voleo bi da malo popričamo o tome ko je on, pošto siguran sam da deo publike zna, deo sigurno ne zna, voleo bi da više ljudi zna. Ja sam imao neke razgovore sa Nebojšom Krivokućom o svemu tome i iskreno mi je cela ta fenomenologija koju sada i on mapira i piše kroz svoje poduhvate. Nekako mi je taj period bio neverovatno magičan, a ovde imamo čoveka koji je bio prilično izmešten od svega toga, ali je ipak bio deo toga. I o kome se suštinski kod nas vrlo malo zna van tih izuzetno posvećenih muzičkih krugova, odnosno ljudi koji su veliki ljubitelji muzike. Jedna od stvari na kojima radiš, i za sad je izašao onaj pamflet koji ide kroz, zajedno sa ovim projektom, Suba Soba, koji je obišao nekoliko gradova, jedan od projekata je, je li pisanje knjige o njemu. E sad, kaži nam malo više o njemu zagolicaj ljudi, makar, ono, hajde da ih pozovemo, da kada je u njihovom gradu, kada si negde najavljena Suba Soba da odu da vide. 

Lazar Džamić: E, super, vrlo rado i odmah još jedna šokantna najava od cele priče. Ja sam predao projekat Nebojši Krivokući. Znači, ja neću napisati knjigu o Subi, napisaće je Nebojša. Sve beleške, sve što sam imao od materijala i tako dalje, sam predao njemu i kad budem završio knjigu o Milanu Mladenoviću, on će krenuti da radi na tome. A još iz više razloga. Znači, jeste mene Suba fascinirao, ja sam shvatio da, pošto posle pet godina ili više, nisam bio u stanju da knjigu uradim, da u stvari neću ni uspeti da je završim, i to je opet deo ove moje prethodne priče o kojoj sam vam rekao. Jednostavno, postoji neka vrsta sada pomeranja, kaleidoskopa u mojoj glavi. Lego kockice se slažu u neki drugačiji način i moram da vidim šta će svega toga da izađe, na koji način… šta će se složiti i u kom pravcu će me to odvesti. Da li ću ikada više pisati eseje, da li ću pisati samo romane ili će biti nešto potpuno deseto ili petnaesto. Zaključio sam da neću uspeti da uradim tu knjigu, psihološki i emotivno, da jednostavno vučem život na neku drugu stranu, potpuno, i to osećam godinama već i bilo bi nefer i prema Subinoj mami i prema drugim ljudima da to ja čuvam u fioci, što već predugo stoji u mojoj fioci. Nebojša i ja smo se dogovorili da on preuzme projekat. A ovaj buklet je bio neka vrsta konceptualne platforme, čisto onako na bazi materijala koje sam već imao prikupljene. Trebalo je neka vrsta kataloga, uslovno rečeno, za izložbe o Subi, jer mnogi ne znaju ništa o Subi. Tako da sam taj deo posla odradio i vrlo sam ponosan na to i zadovoljan, naravno ponosan da sam bio deo čitave priče. A drugo, znam da će Nebojša da uradi mnogo bolji posao od mene, zato što je Nebojša mnogo duže bio potopljen u Subu od mene. Suba je za mene bio relativno nov fenomen, za njega nije. On je uradio sva moguća istraživanja koja su mogla maltene da su uradili, sem intervjua sa učesnicima, a ja sam opet uradio dosta tih intervjua već, tako da on taj deo već ima dosta pokriven. I da će on zbog te svoje strasti prema Subi već uspeti da uradi mnogo bolji posao. Meni je Suba bio pre svega zanimljiv, ne samo kao muzički genije s našeg prostora, nego je bio zanimljiv kao druga strana cvećarnice u kući cveća, Alan Ford, izvinjavam se. Alan Ford je strani kulturni proizvod koji je postao naš, a Suba je naš kulturni proizvod koji je postao brazilski. Jer je on daleko, daleko poznatiji u Brazilu nego u Srbiji, odnosno u bivšoj Jugoslaviji. Da je on stvari veliko ime brazilske muzike, moderne brazilske muzike. Da je na brazilsku scenu uticao na način koji je apsolutno spektakularan. Moja teza je da je on Brazil uveo u modernu doba muzički. Da imamo dva, i to je još radikalnija moja teza, da imamo dva neka prelomna momenta u brazilskoj muzici, a to je 50. godine kada je Bosanova ušla u džez, odnosno kada su američki džez muzičari otkrili Bosanovu i napravili čitav taj veliki, novi talas brazilzkog džeza koji je onda eksplodirao. Deo je eksplodirao u svetu i brazilsku muziku stavio na taj neki globalni radar u nekom velikom, na veliki način. I Subina faza gde Suba brazilsku muziku uveo u elektronsko doba. Jer po svim intervjuima sa učesnicima istog vremena, svi su rekli da niko nikada ništa slično nije radio tamo, u Brazilu, slično, da oni u stvari nisu imali dobre moderne producente, su imali rock producente i nešto jazz producente. Sama Ksijana, bivša Subina supruga, inače isto pevačica poznata, je rekla da jedna od glavnih stvari, glavnih problema koji je bio da niko od inženjera u to vreme producenta nije dobro govorio engleski. To znači da su za sve te sprave koje su oni imali u studijima, provaljivali ovako ručno kako da se rade; niko nije čitao uputstva. A Suba je čitao svako uputstvo od korica do korica. I da je Suba znao sa tom opremom da uradi deset puta više nego bilo ko od njih. Da je iz tih sprava izvlačio čuda koja su njima bila potpuno magija, jedna totalno. A naravno da je on bio i sam muzičar. Da mnogi producenti u to vreme, za razliku od producenata, nisu bili muzičari sami. Da je on bio muzičar. Da je imao obe perspektive. I da je to u stvari bila ogroman deo magije, ali naravno ne samo to: njegov mozak, način pristupanja muzici, razumevanje muzičkog pejzaža koje je hteo da projektuje i tako dalje. Znači, Suba je verovatno uz Bregovića, istorijski gledano, jedno od najpoznatijih muzičkih imena, naših muzičkih imena, napolju. Govorimo o popularnoj muzici, modernoj, ne govorimo o klasičnim muzičarima, iz tih vremena. Sada imamo Anu, ja uvek sam disleksičan, Popović ili Petrović? Popović, naravno, i još nekoliko njih koji to rade. Ali Suba je u to vreme pre njih bio u Brazilu apsolutno masivan. Jedan deo, jedna priča koju nisam uspeo još da proverim, a Nebojša će sigurno proveriti, je da nažalost u to vreme kada se desio incident, kada je on faktički umro nakon što je završio “São Paulo Confessions” album, po kome ga inače mnogi znaju u svetu, da je album do te mere bio udario moderne slušaoce i moderne muzičare globalno da je čak bila priča da je Madonna planirala da on njoj producira taj njen sledeći album u to vreme i, nažalost, zbog tragedije koja se desila, onda je William Orbit bio producent na tom njenom poznatom albumu. Znači, to govori o njegovom statusu u muzičkom svetu. On je bio veliki inovator koji je uspeo da u muzici tehnologiju učini da zvuči organski. Znači, ne na Kraftwerkov očigledno elektronski, regimentirani, robotski način, a ne kao ni rave koji u sebi dalje ima tu robotsku repetitivnost i ostalo. On je pravio jako organsku, ljudsku, humanu muziku koristeći ogromnu količinu elektronike, elektronskih efekata. To je bila neka njegova magija. Uvek je bilo nešto elastično. On je u njegovim rečima rekao “ja volim da muzika se uvija ko zmija, da se ljulja”. A to je u stvari pokupio iz “Pulse”, zato što je njegova, moj podnaslov knjige bio, naslov bio “Dream World” po njegovom albumu, a u podnaslovu “Potrazi za pulsom sveta”, jer nije on toliko jurio zvukove, koliko jurio pulseve. A najstariji ritmički puls na svetu je taj afrički, tri iznad dva. To sad bubnjar iz mene, pričajte tri iznad dva poliritam, postoji jedna poznata. globalno poznata baza ritmička tri iznad dva, koji nije regularan ritam, nego postoji dva ritma koje se preklapaju, tako da zajednički elementi ga daju tri udarca iznad dva udarca. I to je jako čudan osećaj pravi što se tiče feelinga, što se tiče samog pulsa, percepcije pulsa, ljulja, što bi se reklo, u genima već tog izražaja. E sad, što se desilo je da kako su robovi iz Afrike tokom atlantske trgovine robljem, u stvari najveći deo robova je završio u Brazilu. Oko 50%, mislim, robova je završilo ukupno u Brazilu. A oko, ja mislim, 80% je završilo na Karibima ukupno, Južna Amerika i vrlo mali procenat u stvari je završio u Americi, ali to je najbitniji deo za koji mi znam. I kada su oni ostali na tom delu, mi smo dato dobili dve vrlo specifične kulture. Dobili smo brazilski latino i dobili smo afrokubanski latino. Zahvaljujući istim tim robovima. I onda su oni taj afrički puls odneli tamo i onda, izvinjavam se vam ovo duže priča, ali ne može se razumeti bez toga. Latino-američka muzika ne funkcioniše na istom pulsu kao zapadna muzika. Zapadna muzika ima jedan, dva, tri, četiri. Nekad ima pet, pa ono to kao eksperimentacija, ali uglavnom jedan, dva, tri, četiri. Sva muzika koju mi slušamo mi brojimo  na jedan, dva, tri, četiri. Latino nema to. Oni nemaju ravni puls, oni imaju nešto što se zove klaves, a to znači pet udaraca koji su raspoređeni na malo različitih načina. Već je bazični puls isinkopiran sam po sebi, zato ona ljulja toliko. Suba je jurio taj najmanji zajednički sadržalac tog primalnog pulsa koji ljude potpuno nesvesno počinje da pomera, da ljudi. To je najprimalniji jezik tih starih kultura koji je približno funkcionirao na kompletnom univerzalnom ljudskom nivou. I to je po meni bila neka njegova velika potraga i to je ono što je stalno pokušavao da upari sa svim ostalim što je radio i onda, naravno, nad svojim projektima je pokušavao da u velikoj meri, po modernim projektima, na računam Rošaha, kada je otkrio Satija i ostalo, je pokušavao da spoji taj puls sa, recimo, brazilskim i elektronskim intervencijama. I zbog toga ta muzika zvuči toliko humana, i zbog toga je ona toliko drugačija od mnogih drugih elektronskih producenata ili modernih producenata. Sve je to proizvelo jednu veliku revoluciju u brazilskoj muzici. Bilo je, ne znam da li i dalje tačno, ali dugo vremena Bebel Gilberto, njen album koji je on producirao je dugo vremena, ako i dalje nije, ne znam, je bio najprodavaniji album nekog brazilskog umetnika u inostranstvu. U Brazilu. Mnogo godina. Tako da, očigledno, Suba je jako dobro znao šta radi. E, meni je ta priča bila fascinantna. Se vratim na sam početak, zato što kod nas niko ne zna Subu. Skoro niko ne zna. Mali broj konosera na ulici, niko pojma nema ko je Suba. Čak i ja u Londonu nisam znao ko je Suba. Ja sam znao za Rex i Luziri iz tamo 80-te godine kada je Sloba Konjović to puštao, ali nisam nikada tu vezu napravio, nego je slučajno, odem na večeru kod prijatelja nekih, odem i ja i vidim tu muziku i kažem “što je ovo dobro, šta je ovo?” Kaže, znači Vana Gobla koja je naša Novosađanka, koja prede na Goldsmithu i ona, kaže “pa to je naš Suba, Novosađanin”. I cela priča krene tako, pre mnogo godina, otkrijem Subu slučajno, potpuno. Mislim da je to vrlo loše, da mi ne znamo ko je Suba i šta je Suba i šta je Suba bio u stvari. Da mi ne odajemo veće priznanje njemu, da mi ne… U Sao Paulo je postojao jedno vreme Suba muzički institut, mislim da i dalje postoji. Da mi nema ništa vezano s time, da mi nema Suba, stipendiju, da mi nešto što će trajnije, dublje i jače obeležiti njegov uticaj koji on ima u svetu, a odavde potekao iz Novog Sada. 

Ivan Minić: Hvala ti što si ovo podelio i što si mi rekao da si prebacio to na Nebojšu, pa ću ja sad njega da gazim. Obećao sam da neću da ga diram dok ne završi ovu knjigu na kojoj sad radi. Ali kad završi, eto, prilike za dosta nekih razgovora. Mislim, imali smo dve zaista predivne epizode i mislim tad smo obećali da će biti još. Sad ima dosta razloga da to napravimo. On je baš pravi čovek za to. 

Lazar Džamić: Absolutno. 

Ivan Minić: Mislim, ta količina posvećenosti je neverovatna. A svakako se i dobro uklapa sa ovim na čemu sad radi jer ima dosta zajedničkih ljudi. 

Lazar Džamić: Deo je potpuno istog univerzuma, kulturnog univerzuma kod nas, u krajnjoj liniji istorijskog i političkog univerzuma kod nas, jer i oni Milan su, što kažete, obojica na malom, duhovna braća i vrlo bliski su bili i delili su mnoge sentimente, pre svega dešavanja, raspad Jugoslavije, raspad zemlje, Subi je u to vreme bilo i dosta privatnih problema, smrt bake, mislim, smrt oca takođe. Jednostavno, sve se to reflektovalo u priči, ali to je deo istog tog univerzuma i postoji vrlo jaka mentalna i emotivna veza između Milana i Sube koja svakako je deo iste priče, na neki način. 

Zadovoljan postignutim?

Ivan Minić: Ono što te nisam pitao do sada, voleo bih da se time na kraju ovog razgovora bavimo, je kako ti vidiš svoju trenutnu poziciju i koliko si zapravo zadovoljan urađenim, što se tiče tog procesa od desetak godina koji je bio sa ciljem da se vaši životi i vaše karijere preokrenu za određeni procenat i usmere na neke druge stvari? 

Lazar Džamić: U potpunosti zadovoljan tim pivotom da smo mi se prebacili na način života i uslovno rečeno zarađivanje, tako kažem, onako kako smo mi želeli, i to apsolutno je urađeno, znači 100%. Nemam apsolutno nikakvu drugu ambiciju, sve da ovo kako je sada, se nastavi što duže. Mislim, ako se desi neki momenat da će to da se eksplodira u nešto veće, ali to veće, da li mora, da, možda je čudno zvuči, nemam više ambicije pravi neke velike imena i karijere i status i bilo šta. Iskreno, na najbazičnijem nivou, da imamo dovoljno para da devojke mogu da završe fakultete. Što, hvala Bogu, u principu je ok. Ali van toga, da možemo dodati nešto lepo, bazičan, miran život, to je sve što trenutno nama treba. Znači, zvuči razočaravajuće možda za neke ljude, ali bilo kakva statusna ispunjenja više nisu mi na radaru uopšte. Finansijska, u velikoj meri, sem bazične finansijske sigurnosti za porodicu u narednih pet godina ili tako, van toga ni na šta mnogo. Ako se desi, ok, ali apsolutno ništa u našem životu se ne bi promenilo, ništa, da ovog trenutka neko dođe sa milion dolara, postali bi milioneri, ništa, ništa, ništa. Isto bi se oblačili, istu hranu bi jeli, i na isto mesto bi stanovali, isto bi putovali, možda malo više, ali ne mnogo, ništa se u našem životu ne bi promenilo. I taj moment stabilnosti je fantastičan. Nema, vrlo budistički moment. Nemaš neke velike želje, sve ti je potaman i imaš utisak kao da ti dva džaka cementa spala s leđa. 

Ivan Minić: Da, kao da si smanjio broj obrtaja, jel? 

Lazar Džamić: Pa zanimljivo je, intelektualno i dalje me zanimaju razne stvari. Negde osećam da mašina se vrti solidno iz ugla intelektualne radoznalosti. Što se tiče onoga što obično nazivamo karijernim ili tim idiotskim izrazom uspeh ili ostalo, tu apsolutno obrtaji su mali. 

Ivan Minić: A kažeš mi, kako ti vidiš svoju ulogu na ovom tržištu ovde, pošto si i dalje prisutan s vremena na vreme? 

Lazar Džamić: Da, to je dobro pitanje. Teško mi je na njega odgovoriti. Mislim da su od mene najviše vrednosti ovde dobili prvo fakultet sa kojim sarađujem i dalje izvanredno, imam tu fantastičnu saradnju i razmenu. Trudim se da, da kažem, budem deo njihove priče, prosvećene priče i ponude fakulteta koja je vrlo retka ovde jedinstvena na našem tržištu i u regionu. Neki malo više prosvećeni klijenti, ja mislim, su od mene dobili više dok sam bio ovde, pre svega kroz interne ove naše treninge koje smo radili, kroz treninge za promenu, odnosno transformaciju njihove marketinške funkcije i razmišljanje uopšte o tome šta je, koja je uloga marketinga za njih i šta je moderni marketing i ostalo. Mislim da su neki prosvećeni klijenti, uglavnom su veći klijenti, moram da priznam, pa da bilo i nekoliko manjih klijenta koji su ušli u tu priču, su dobili neku vrednost od mene, zato i povremeno i dalje radimo. Ali nisam siguran, ja ne mogu da merim, nemam podatke, nemam evidenciju da izmerim na koji bilo koji drugi način sam ja imao bilo kakav uticaj kod nas. 

Ivan Minić: Da. Više mislim na koji način bi voleo da u narednom periodu ovde budeš prisutan, pošto svakako nisi prisutan svakodnevno. 

Lazar Džamić: Na iste načine kao i sada. A to je da nekome ko razmišlja o tome šta i kako postaviti rast firme, odnosno, pre svega promeniti marketinšku funkciju za moderno doba, pomognem da im objasnim kako otprilike to mogu da urade. U granicama etike, naravno, ukoliko su firme koje se bave stvarima koje nisu za mene bar etički problematične. Evo, novo angažovanje: biznis škola iz Rima, njihov MBI program koji ovde postoji. Znači sa njima se pridružujem, tu ćemo raditi zajedno da naše egzekutive opet uvedemo u neku priču, tako da sam ja i dalje tu prisutan. Možete me fizički videti manje, ali što se tiče rada sa klijentima, to se i dalje dešava. I mislim da je to, ta vrsta otvaranja vrata prema sebi konceptualnog razumevanja modernog sveta i kako stvari su drugačije, koje su stvari drugačije u modernom medijskom svetu, a koje su iste. Jer te stvari najviše zbunjuju ljude. Nekako, mnogi ljudi tvrde “uh, sve moraš da radiš novo”. Uglavnom mlađi, koji ne znaju staro. I onda “sve moraš da radiš novo ovako”, a u stvari priča je da moraš da radiš i novo i staro. To je samo u tvom kontekstu, za tvoju firmu, za tvoju kategoriju, tvoje vrste firme. Sa tog velikog menija starog i novog, ti moraš sad da spojiš stvari na tvoj način koji radi za tebe. Da nema u stvari nekih čvrstih pravila unapred. Imamo principe, ali taj meni mora svako da pravi za sebe. Mislim da je to najviše zbunjujući prostor, jer ljudi rade ili-ili, ili kompletno zanemaruju novo, ne valja, ima posledica, ili kompletno, samo primenjuju novo, zanemaruju staro, isto ima posledica. Poenta u tome je da obe strane moraju da rade zajedno. I taj deo priče je za mene nešto što mislim da ja najviše koristim i danas. 

Etika u marketingu

Ivan Minić: Jedan od projekata na kojima, na kojim radiš u slobodno vreme, se bavi i ovim o čemu smo pričali, a to je zapravo etika u marketingu, koje svakako nema dovoljno, što vidimo svakodnevno i kroz advertising, ali što definitivno mnogo više vidimo kroz sve ovo ostalo što se dešava u planeti, o čemu smo malo pričali. Pro bono mundi je naziv, da kažem, tog projekta. Tu ima par nekih tekstova, ima neka vrsta takođe manifesta. 

Lazar Džamić: TED, TED predavanje 

Ivan Minić: TED talk koji je nedavno bio, koji si mi poslao, koji je fantastičan. I sad, naravno, koga bude interesovalo, izgooglaće, otići će, naći će svaku od tih stvari, ali bih voleo da malo pojasniš kako si ti zamislio to, odnosno kako ste vi, pošto vas je više, kako ste zamislili da to funkcioniše i šta treba da bude output sa vaše strane i šta je neka željena reakcija. 

Lazar Džamić: Da. Da, to je vrlo dobro pitanje i mi smo tu potpuno realni, odnosno realisti smo na tu temu, a to znači da je dugačak put i pred nama, vrlo dugačak put. [01:30:26] Trenutno, ne samo kod nas, i u svetu se, posebno u advertising svetu, apsolutno nema razgovora na tu temu, apsolutno. Malo se priča o “sustainability”, održivosti i onda šta to znači, recimo, u medijskom svetu. Pa evo, znači kako ćemo da smanjimo ugljen-dioxidni otisak medijskih servera, da prelazimo na sajtove koji imaju manji. Skoro sam bio na jednoj konferenciji u Londonu, manji CO2 otisak po recimo serviranom baneru ili slično, i onda se medijski plan sada pravi tako da se povlače iz sajtova koji imaju velike emisije na sajtove koji i dalje u okviru iste ciljne grupe, na sajtove koji imaju manje. [01:31:08] I tu pokušavaju razne stvari da rade ljudi. Recimo, Ogilvy, agencija u Londonu, nedavno prošle godine, rekla: “Više ne radimo sa influencerima koji photoshopiraju svoje slike. Znači, ako ti praviš da si lepši, zgodniji, vitkiji i ostalo na svojim slikama, nećemo raditi sa tobom zato što je to nerealno iskrivljavanje stvarnosti, potpuno daješ nerealnu sliku onoga što živo treba da bude svojim publikama.” Mnogi mlađi, pre svega koji nemaju tu emotivnu zrelost, misle da tako treba da bude, ulaze u stravične anksioznosti. Najveći procenat, 80% pacijenata u klinikama za tehnološke zavisnosti, koje niču po svetu svuda, su mladi. I anksioznosti među tim generacijama su stravične. Ne samo zbog godišta; kad si u pubertetu, ti si anksiozan, nekako golo, krećeš na razne stvari, nego pojačano, drastično, amplifikovano onime što se dešava i što vide u društvenim mrežama. To su najčešće potpuno nerealni životni stilovi, jer svako sedi na nekom Ferrariu, svako sedi sa nekim super zgodnim partnerom na egzotičnoj lokaciji i to je normalan život. I mnogi pate zato što nemaju i misle da je to normalan život. Nesreća je, u stvari, da to nije nikakav normalan život, nego potpuna laž koju oni prihvataju kao normalan život. Znači, može agencija to odrediti i reći: “Neću raditi više s onima koji jednostavno prezentiraju fejk život”. I to su sjajni potezi, to su dobri potezi. Jedini problem u tome je što je to malo u odnosu na sve druge stvari koje se došle. To su pravične stvari. Jer sve ono što izlazi iz industrije, taj ukupni output je, u mnogo većoj meri, obrnut od toga i plus, naravno, sama priča o konzumerizmu i potrošnji potpuno nesvesnoj, beslovesnoj potrošnji, bez razmišljanja o tome, šta će biti sutra. I to je, u stvari, veliki problem. Moja ideja je bila da… godinama sam imao to u fioci, onda sam krenuo s time. Paul Kitkat, moj bivši kreativni direktor, je vrlo ljubazno odlučio da mi se pridruži kao partner u priči i još nekoliko dobro mislećih ljudi koji misle isto to i ne plaše se da izađu javno sa tim, jer mi je zanimljivo da čak i tamo ljudi se plaše da izađu javno sa podrškom. Jer na neki način kažu svojoj agenciji: “Ja sam protiv ovoga što agencija radi”, a to u sledećoj rundi otpuštanja može biti vrlo nezgodna stvar. Naš ključni cilj je da uopšte počne o tome da se priča. Da dođe samo na radar, da dvoje ljudi ovog meseca, recimo, razmisli o pametnoj temi, pa do kraja godine da ih bude deset ili pedeset. To je bukvalno toliko nizak naš cilj, jer, kad smo lansirali blog, a i on je bio, malo je ćutao, kao posledica mogućeg slušanja i preživanja, i on treba da se sada reaktivira. A kad smo lansirali blog i krenuli da radimo, dosta mi se ljudi javilo, pre svega na LinkedInu, ali direktnom komunikacijom, da kažu da se sto posto slažu i da dele našu podršku. Ali samo dvoje su to javno rekli. Tako da hoćemo da probamo da stavimo to na radar, da se makar malo normalnije o tome priča, i ako je odgovor na pitanje šta to može da se uradi realno, trenutno prilično mali. Mislim, moj odgovor je bio da napustim industriju, napustim London, kompletno promenim karijeru i ostalo. Koliko ljudi to može da uradi? Vrlo malo. U međuvremenu, plate moraju da se zarađuju, deci moraju da se plaća škola, garderoba, porodica mora da jede i sve ostalo. A kad je neko sjajan kopirajter, ne možeš mnogo stvari da menjaš tu da bi od jednog posla postao nešto drugo. Tako da je… ja potpuno shvatam koliko će to biti teško, ali je činjenica da to polako, polako dolazi na radar ljudi, polako ljudi shvataju etičku… etičku dilemu o kojoj se nalazi. Da su saučesnici u svemu ovome što se dešava sa svetom, a da u suštini nemaju izbor i mnogi su u tom stanju sad anksioznosti i naš cilj će biti da probamo da tu anksioznost makar malo pretvorimo u akciju. 

Ivan Minić: Skoro je kod Galeb u jednom epizodi bio gost i pričao na temu mikroplastike i koliko zapravo plastike ima svuda koja je ispod vidljivosti za sve nas i taj moment kad čovek kaže “prosečna osoba na nedeljnom nivou konzumira 3 grama plastike.” 

Lazar Džamić: To je jedna kreditna kartica. Ok. 

Ivan Minić: Da. Ok. Tako je. To je sve na mikro nivou i mi ni ne znamo, ali to i jeste prvo ono što mi zapravo nismo svesni toga i nismo svesni na koji način to sve menja. 

Lazar Džamić: Informacija je jedna stvar, ali mi smo shvatili i na polju, recimo, gde je mnogo više se na tome radilo kod nas, da. Informacija nije dovoljna. Da, tih informacija je mnogo, mnogo. Imaš zaista na svakodnevnom nivou i na BBC-u i na Guardianu i na mnogim drugim. relativno prosvećenim medijima, naći ćemo neke informacije na desničarskim popularnim novinama i portalima, ali ne toliko, pošto uglavnom sede na strani velikih biznisa. Ali uglavnom ovim drugim, centralnim i malo više levo, mnogo se o tome priča. Znači nije toliko. Informacije su tu, možda ih bude više, naravno. Druga je barijera, mnogo veća, nije da ljudi ne znaju, nego oni ne znaju šta da rade umesto toga. Šta ja da radim? Navikao sam na konfor, navikao sam da mi plastična flaša bude, što je neko jednom reče kao koli na distributivnoj strategiji, da nikad ne bude dalje od tebe, od dužine tvoje ruke. Navikao sam da mi flaša bude tu, uvek plastična, kako god mi treba. I sad nositi moj termos od kuće mi je smaranje. Ta reč “smaranje” je ključna barijera. Navikli smo da se ne smaramo ili da ne želimo da se smaramo. Istrenirani smo da izbegavamo smaranje svake vrste. E, to je glavna barijera kroz koju eventualno treba da probijemo.

Ivan Minić: I zato pričamo o tome ovde, zato što sam ja, kad sam krenuo sa svim ovim, mislio da pričam preduzetničke priče i priče zanimljive o nekim neobičnim životnim putevima i sve ostalo, ali nekih sto epizoda kasnije sam shvatio da ja zapravo pričam priče ljudi koji nemaju problem da sebi komplikuju život. 

Lazar Džamić: Da, ali to je Bernard Shaw jednom rekao, predivna rečenica, vrlo tačna, on je rekao “razumna osoba se prilagođava okruženju u kome se nalazi, a nerazumna osoba stalno pokušava da to okruženje promeni prema sebi”, što znači da napredak civilizacije zavisi od nerazumnih. 

Ivan Minić: Tako je. Here’s to the crazy ones. 

Lazar Džamić: E, i to je Steve Jobs otvorio vrlo uspešan biznis. 

Ivan Minić: Lazo, hvala ti što si došao i što smo pričali o svem ovome. Mislim da je jako važno. Nadam se da ćemo se još neki put videti u Pojačalu, a svakako da ćemo se videti ovako. Kada si odlazio u London, otišli smo na ručak i bilo je divno, ali količina tuge koju sam ja osećao tada je bila neverovatna, zato što sam se ja kao mlađi i neko ko se na to što ti radiš ugleda već više od 20 godina, ja sam 1995. pročitao tvoju prvu knjigu, osetio sam se poraženo. 

Lazar Džamić: Sad ćeš ti mene da rasplačeš, vratiš za situaciju. Najiskrenije pokušavam, duboko iskreno to mislim, kao što vidiš počinjem da mucam, znači duboko iskreno mislim. Ja ne bih razmišljao na taj način. Evo zašto? Prvo, danas mi smo jedan klik udaljeni jedni od drugih. Znači i ti, ja i bilo ko drugi, mi svaki dan možemo biti na vezi, ako hoćemo da budemo na vezi, ako treba da budemo na vezi, nije problem. Ja ne bih mnogo simbolike ubacio u tu priču, da li sam ja ili bilo ko drugi da je bio pa je otišao i tako dalje. Svi smo mi… Simbolika je na drugom mestu, u stvari, a to je da ovo okruženje i dalje ljudima koji imaju svetsko iskustvo, ne daje mnogo opcija da to iskustvo primene ovde na neki način da se vidi da to pravi neku promenu. Ne da dobiješ poziciju negde u ugledu, to me ne interesuje, nego da vidim da tu u praksi pravi promenu neku. To je, u stvari, glavni driver većine ljudi koji rade, naših uspešnih ljudi u inostranstvu. Ne zanima ih ovde doći da bude direktor instituta da bi bio direktor instituta, nego da to svoje znanje primenjuje u praksi da vidi da se to nešto menja u praktičnom životu ove zemlje. Taj deo je, u stvari, ja mislim, mnogo tragičan. Ne zato što neko odlazi, nego zato što sve ovo staro ostaje. Mi smo tu i dalje dostupni, voljni, raspoloženi. Ja moram da kažem da i dalje dolazim, odrađujem moje treninge i radionice i ostalo, sad 18. imam radionicu dan pred odlazak u London, i mislim da će se to i nastaviti. Uvek postoje ti neki džepovi prosvećenih biznisa, odnosno organizacija, ne samo biznisa. Znači ja pomažem i nevladnim organizacijama, malim nevladnim organizacijama kako da istreniraju svoje članove, koji od njih dobiju grantove, recimo rade bolje u komunikacionoj strategiji. Skoro sam imao, na predavanju, bilo je 15-ak lokalnih iz Srbije NVO-ova kako praviti komunikacionu strategiju. Kako bolje da pričaš to što radiš u lokalnoj sredini, u Valjevu, u Loznici, u Smederevu, kako bolje da ispričaš tu svoju priču na lokalnom nivou. Znači, mnogo je načina na koji se može pomoći, ja i dalje pokušavam to da radim i negde. Zaista ću biti tu i pokušavam da ostanem tu koliko je moguće. Ja mislim više treba bude žalost zbog lokalnog dešavanja nego zbog ovog drugog. A ti i ja smo uvek na vezi. 

Ivan Minić: Slažem se. Hvala ti puno još jednom. Hvala vam što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno, ali ne nadam se, siguran sam da vam je bilo. Komentare, sugestije, pitanja, ostavite na to predviđeno mesto na YouTube-u. To bi bilo to za ovu nedelju. Vidimo se ponovno u narednoj.