Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ U današnjoj epizodi pojačala moj gost i moji dragi prijatelji Srđan Erceg. Srđan je po šesti put u podcastu. Ovoga puta smo ispričali do kraja priču o Infinity Lighthouse-u. Uz, naravno brdo digresija, kako to obično sa Srdjanom ide. Ispričali smo priču o tome kako je nešto što je nastalo kao projekat iz ljubavi i strasti došlo do toga da ima nekakav biznis model. Ne baš u klasičnom smislu, ali da je održivo i da ima različite izvore prihoda koji su došli kao posledica toga što Srđan sa svojim prijateljima i saradnicima koji takođe snimaju Infinity-u, formira sada već jednu prilično lepu i veliku grupu ljudi. E, ta grupa ljudi kroz razne vrste aktivnosti koje Infinity ima, od naravno snimanja i produkcije preko mrčendajzinga do izdavaštva i drugih nekih stvari, podržava sve to što oni rade i to sve zajedno omogućava da platforma kao platformama bude održiva, a Srđanu naravno da ima ono što je od starta hteo, a to je mesto na kome može da priča priče koje njega zanimaju i resurse sa kojima i njegovi prijatelji i kolege i saradnici mogu da pričaju priče koje su njima važne, da postanu dovoljno interesantni, relevantni i popularni, da bi onda zapravo mogli eventualno da dođu do nekog sponzorstva. Uživajte.

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

I imam još jednu važnu vecu za vas. Naime, od 1. maja, sa krugom prijatelja, radim na projektu NasaMreža.rs To je jedno jako zanimljivo mesto za svakog ko je preduzetnik ili razmišlja da to postane, mesto gde svaki dan izlaze neki interesantni korisni tekstovi, a jednom nedeljnom predstavljamo neki zanimljiv mali biznis.
Takođe, svakog meseca, radimo veliki intervju sa nekim od zanimljivih ljudi sa ovog tržišta, nekim od ljudi koji su lideri u onome što rade, pa tako, evo, prvog meseca imamo Slavimira Stojanovića Futra. Uživajte, informišite se i pretplatite se na mailing listu ako su vam teme zanimljive jer onda će vam svake nedelje stizati digest svega toga svakog ponedeljka na mail. Hvala.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Beskonačni podcast sa Srđanom Ercegom se nastavlja, ali mislim, kako drugačije. Digresija na digresiju, uz sva kašnjenja i sve ostalo što uvek sa tobom je… 

Srđan Erceg: Samo 2 sata i 13 minuta.

Ivan Minić: Nije strašno. Tamo onoliko koliko otprilike traje podcast sa tobom, ali dobro.

Srđan Erceg: Izvinjavam se još jednom.

Ivan Minić: Ovaj, ti znaš da ja tebe zovem u relativno pravilnim razmacima jer ja ovo doživljavam kao jednu terapiju i za mene i za tebe, a nadam se da je i slušaocima podjednako zanimljivo. Ovaj, uvek su reakcije na tebe sjajne, tako da uvek kad ne znam šta sa sobom, ja te pozovem za svaki slučaj.

Srđan Erceg: Slobodno. Ne znam šta ću da pričam, ali ti si rek’o “samo ti dođi”. Dobro.

Ivan Minić: Kao i uvek. Pa znaš šta, bavili smo se raznim temama. Načeli smo dosta prethodni put priče oko Infinitija, ali nismo njom bavili detaljnije. I ona je stvar koja se, da kažem, i transformiše kroz vreme i usložnjava i ima mnogo više aspekata nego što je u startu imala i tako dalje, i negde mi je ideja da nam to bude fokus za danas, pre svega zato što je to tvoja strast. To je tvoja strast broj jedan, sve ovo ostalo, nateran da radi, a vodio bi podcast. I mislim da ne postoji osoba u Srbiji koja je više u kadru ili u živom prenosu od tebe. Kad pogledaš sve što je komentatorski i sve što radiš što se tiče podcasta, na nedeljnom nivou, mislim da si tu negde ovako pri vrhu.

Srđan Erceg: Moguće. Mada, pada mi na pamet jedna osoba.

Ivan Minić: Dobro, sad. To je i kod specifična pozicija, a i više medija je.

Srđan Erceg: A i veća produkcija.

Ivan Minić: Više medija je često istovremeno.

Srđan Erceg: I budžeti.

Ivan Minić: E sad, ajmo malo ukratko da podsetimo ljude na sam početak Infinity-a. Znači, ti si došao na ideju da to radiš, na sport klubu nisu postojali resursi za nešto tako, niti neko razumevanje da to ima smisla da se radi, jer televizija zaista jeste potpuno drugačija stvar od ovako nečega gde sloboda trajanja, sloboda forme, sloboda svega.

Srđan Erceg: Pa i sloboda rada. Znaš, ne možeš ti da odeš iza kulisa u sred uživo studija, na televiziji, ovde možeš da odeš i da sedneš za računar i nešto središ jer ti je palo na pamet u trenutku i s njima je to okej, u početku.

Ivan Minić: Da, dobro. 

Srđan Erceg: Makar mi to znamo da uradimo.

Ivan Minić: E sad, da kažem, taj neki prvi deo priče kada ste pravili prvi studio i sve ostalo, to smo absolvirali. Kako se tebi kristalisala ideja uopšte o tome kako to može da postane biznis, kako to može da postane održivo? Zato što taj deo je u principu najnejasniji u celoj priči. Nije jedina produkcija takvog tipa. Kod nas jeste jedna od retkih, ali po regionu imamo slučaje gde to funkcioniše. Ali po regionu imamo i tržište, za razliku od ovde. I onda mi je nekako to u principu najinteresantnije. Naravno da postoji određeni deo projekata koji su uvek će biti pro bono, zato što su važni i želimo da ih radimo i…

Srđan Erceg: Šta god.

Ivan Minić: Uostalom, ono, i Pojačalo je takvo na neki način. Ali, prosto kako je bila ideja da se od toga napravi nešto što je održivo? I kako ste onda tu ideju razvijali u različitim vertikalama, pošto postoje različite vertikale sada?

Kako se iskristalisao plan isplativosti podkasta

Srđan Erceg: Da, poslovno gledano postoje. Znaš kako, što ti kažeš, silom prilika kada pogledaš, zapravo početak je bio zasnovan standardno, prijatelji, porodica, budale, pričali smo o tome, 3F, jel te, i nismo imali mi neke, mi smo baš bili konzervativni po pitanju troškova. Relativno mala količina sredstava ti je potrebna da neke stvari pokreneš u ovom trenutku. Nikad nije bilo jeftinije postaviti određenu produkciju. Naravno, to je, to je jedan pojednostavljeni pogled, uvek je podjednako skupo, to ti vrlo dobro znaš, ako želiš da se posvetiš detaljima i ako želiš da to uradiš na određeni način, ako ti je stalo da to stalno napreduje, da vodiš stvari na određeni način, da komuniciraš sa ljudima koji te podržavaju, da pokušaš da jelte taj duh koji uvek postoji na početku, ushićenje nečim novim, da održiš kako god je to moguće, ali se to promenilo upravo time što eto došao je covid, silom prilika smo morali da menjamo prostor i odjednom taj neki novac koji smo odvojili bili da uredimo određeni prostor nema ga više, a ne možeš prostor da uzmeš i poneseš za sobom. Prosto da bi nešto napravio, moraš da tretiraš zidove, znaš i sam da obezbediš da zvučna apsorpcija, izolacija budu na visokom nivou, da je dovoljno visok plafon. Pa ja sam o tebe uzimao ideje kako si zapravo meni je fascinantno, ja bih voleo jednom iza scene, iza kulisa da pokažeš koliko je ovo super jednostavno rešenje a briljantno. Ja sam potpuno bio odušeljen, neka dnevna svetlost, ne znam šta, 5600 kelvina verovatno, i najača sijalica, kako si mi ti rekao, koja stoji u nečemu što možeš, ako smem da spomenem, prodavnicu, gde je kupljena, ako to nije problem, u IKEI bukvalno, kineski lampion koji košta ne znam ja koliko, 50 eura, na primer, i on visi na nekom kranu, mogo bi da bude kran, šta je već stalak, i to je to. Imaš zavesu koja zvučna na izolaciji, isto vremeno daje crnu pozadinu, kamere su tako podešene i “Wow”, i sve dobro izgleda, imaš jedno key light, to čuveno glavno osvetljenje, i onda po pola lica ste verovatno stavili ljude, pa daješ dubinu, ovde mala senka, ovde mala svetla, i to je to šta ti treba, pa volje, mašte, marancovi mikrofon. Tako su postavljeni da se hvata zvuk, imate pop filtere, ti zajedno sve ovo kada pogledaš, investicija nije ogromna, ali investicija tvog vremena, truda, želje da uspe cele ekipe je nešto što je nemerljivo. E sad, da ne zakomplikujem priču, nama plan na početku je bio “ajmo da počnemo da snimamo”. Nemamo baš jasnu ideju kako ćemo doći do sredstava. Postoji neka osnovna pravila, možeš da prodaš reklamni prostor neki, možeš tzv. product placement, da stoji nešto ovde. Sponzor kafe, sponzor pića, sponzor vode, sponzor ne znam ni ja čega. Da zatim od YouTube-a se nadaš da ćeš imati dovoljnu gledalnost, ti znaš kako to funkcioniše, dakle od YouTube-a teško da ćeš baš napraviti biznis model tako jednostavno. Zašto? Ne znači da ne možeš, nego način na koji smo mi pristupili stvarima je način za koji znamo da traži vreme. Dođeš i do nekog momenta kada i YouTube donosi neke prihode koje ti možeš da koristiš. 

Ivan Minić: Dobro, da, na godišnjem nivou se akumulira nešto, ali to apsolutno nije dovoljno. 

Srđan Erceg: Nije za klasičan biznis, ne na ovom tržištu. Tržište mora da budeš šire ili moraš da snimaš mnogo. 

Ivan Minić: ili da budu stvari koje su masovnije, a vi ste uglavnom snimali nišne stvari.

Kako do održivog modela?

Srđan Erceg: Mi, koliko god da su neki, mi čak se nismo ni toliko bavili…naravno se bavimo brojevima, ja bavim se brojevima, ali ne na taj način. Jer ne želim da to budu klasični ciljevi. U jednom trenutku postaviš sebi nešto da bi pokušao da razumeš kako možeš da postigneš određene stvari, ali, obično se to gleda koliko imaš view-ova. Ono što, moj misljenje, da treba više da se gleda, iako to nikada nećeš prodati nikome u smislu “e vidi sad ovo je to, to, to, to je…” Stvar može da se razume u marketinškim krugovima, ali ako se time baviš na pogrešen način, šta hoću da kažem, ako ti je samo bitan marketing, može da radiš, onda uzmi kečap, prospi na glavu i ti ćeš dobiti viewove. To stalno govorim, nije nam to bio cilj. [00:09:55] Nama je cilj da stvarno prenesemo neku poruku u koju verujemo i da kažemo to što želimo da kažemo, s nadom da to nekoga zanima i ne samo to, pričamo, na primer, često u društvu, šta se ti učino da se, ne ti konkretno, šta je neko učino da se društvo promeni ako mi pijemo guatemala kafu u lokalnom kafiću i kukamo “jao, što je, sve bez veze, sve bez veze, nema ničeg na televiziji”. Pa dobro, ajmo zajedno da napravimo nešto. Naučni program, priča o Formuli 1, ne znam, priča o biznisu, kao što ti radiš. Ajmo da uradimo nešto četvrto, napravi crtani film, traži vreme, traži note. Pa traži neku žrtvu, neće sve pasti tek tako s neba, ali ako pokušaš, potrudiš se, može da se nešto i dogodi. I većina, znaš i sam kako ide startup kultura, kreneš od ludi ideje i nadaš se. [00:10:37] E sad, pitao si me konkretno kako smo mi došli do održivog modela. Mi smo još uvek u fazi da to nije potpuno…to je krhko i dalje. Dakle, prvo otvoreno ću ti reći krhko je u kontekstu toga da mi koliko kada zaradimo, ja ću da reinvestiram u, da li prostor, da li u opremu, da li u ljude. Zato što verujem da da bi mogao zaista da napreduješ moraš da reinvestiraš. Prva bitna ideja je bila drugačija, ušuškani u nekom podrumu, Vanja i ja, nas dvojica dođu drugari povremeno, dođe Paja, dođe Deki, Irena koja je počela još na početku da dolazi kao prijateljica svrati, kaže čekaj šta se događa, aj da vam pomognem, Piksi. Računam naravno porodicu najbližu ,devojku, prijatelje, ne znam, najbliskije koje će te podržati, ali ne smeju oni da ti budu deo biznisa, jer ne smeju oni da dolaze na tvoj posao zato što to neće nikada biti posao nego će izgledati kao nešto što ti igraš i šališ. E sad u početku to je bilo samo zabava, sediš, pričaš o formuli 1, oooo kako dobro, ali kada dođeš u situaciju da moraš da napraviš noviji prostor, pa sad moraš da ozbiljno se pozabaviš time, kako sad da vratimo taj neki novac dodatni, jer sad već počinju troškovi da rastu. I onda smo seli da razmišljamo o biznisu, ja sam rekao da nemam rešenja za biznis. Ja imam određenu količinu novca koju sam spreman da trošim do daljnjeg i da vidimo kako će, where chips may fall, otprilike. Bukvalno sam tako pristupio, nisam blesav, znam šta može da se radi, šta nisam hteo da radim i šta zapravo je u jednom trenutku, neću reći silom prilika, ono što smo hteli da uradimo svakako je da podržimo, pre svega sam hteo da podržimo moje kolege, koleginice koji su hteli nešto da snimaju i da rade, besplatno. Dakle nismo im ništa naplaćivali. Moja ideja bila sledeća, ako ti podržiš ljude, daš im mogućnost da snimaju, daš im mogućnost da rade, I oni kažu “ha, sad zavisi ovo od mene, ja se investiram, sutra će se desiti da, zato što moj podcast raste, zato što raste Ivanov, zato što rastu generalno podcasti mi možemo da se udružimo i da kažemo “ajmo zajedno sada da radimo nešto”. Nije se nužno tako desilo, nekim ljudima je bilo previše naporno, nekim ljudima je bilo previše teško da svog malo slobodnog vremena odvajaju još za nešto što će možda jednog dana da ti donese novac. Sve su to legitimni, da kažeš, problemi koji te spreče da nešto uradiš. Imaš i treću situaciju gde jednostavno neko kaže “ovo stvarno nije za mene, mene ovo zapravo ne zanima koliko sam mislio da će me zanimati. I onda tako kao i uvek, znaš kako to je s biznisima, odjednom svi snimaju podcaste. Sačekaj dve godine, sačekaj tri godine da vidiš da li će stvarno i dalje svi da snimaju podcaste. Ja to pravim paralelu sa “Huge medium”. Svi su imali digitalnu marketičku agenciju početkom 2010. svi. Nema ko nije napravio digitalnu marketičku agenciju, sačekaj tri godine, sačekaj četiri godine. Ili najuporniji, najželaviji, najblesaviji, ili najsrećniji, ili najisposobniji će preživeti. I obično ostane relativno mali broj. I naravno, dolaze i odlaze, dolaze i odlaze, ali to ti je prvo pravilo, moraš da izdržiš, moraš da ostaneš tu. E sad, biznis model se razvio na jedan čudan način kod nas. Mi smo dobili priliku tokom COVID-a da dobijemo, zato što je to bilo nešto novo, sport, pa još sport u celoj priči, pa smo studijo lepo sredili, složili, počeli su da nas zovu klijenti koji su hteli da za njih uradimo produkciju emisija. Nismo mi baš planirali to, ali javiti se jedna ozbiljna kompanija i kaže “Jel možete da producirate za nas FIFA turnir u kojem će učestovati reprezentativci što Republike Srbije, što Republike Hrvatske, što Republike Bosne i Hercegovine?”  “Čekaj, šta je? Sad mi regionalno ćemo da imamo naše futbalere, ćemo da imamo u studiju ili preko Sonija, tamo negde u svetu u sred Covid-a, daćemo ljudima priliku da se zabave i malo razaborave na trenutak u kojem smo svi zatvoreni, i da igraju Sony jedni protiv drugih? Okej, super” Još u tom momentu, pošto nema sportskih događanja, će se to emitovati na sportklubu i ti sad čekaj, gledaš svoj studio koji si napravio dva meseca ranije, kako odjednom na najvećoj regionalnoj sportskoj televiziji, sa reprezentativcima svih mogućih regionalnih država i vi se zabavljate tako što ne znam Musa iz Njurka, ne znam gde je tada bio, igra PlayStation sa drugarima. Razumieš, to je stvar koju ne kažeš ne. I još pride neko dođe i kaže, razumimo da je ovo biznis, pošaljite nam cost estimate. Ti pošalješ cost estimate i oni kažu “važi”. I ti kažeš “čekaj, ok”. I pomisliš da to je put napred, znaš, pomisliš da to je to. I shvatiš za dva meseca da to nije to, jer to se desilo tada odpirile, al zamaže ti oči i ubedite “o, imamo biznis, drugari” i ti kažeš “Jes, pobedili smo već sada na početku, idemo mi dalje tamo”. I onda godina, dana kasnije shvateš “Uff, pa i nismo pobedili još”. Ali nije ništa strašno, s obzirom na činjenicu da je očigledno da nešto postoji. Samo smo mladi, zeleni, jelte, ne znamo kako od neke stvari da uradimo. Drugo, mi nismo bili deo tog miljea, niti je meni plan bio da napravim produkcijsku kuću. U smislu, sad ću ja da dođete kod nas, pa mi sad produciramo za vas nešto. Ne, ja sam samo hteo da pričam, bukvalno. Tako da biznis model nije postojao. Ja se ne šalim kad kažem da nije biznis model postojao. Nažalost mojih najbližih partnera u smislu posla, gde imaš huge mediju koja je formirana tako kako je formirana i mene koji sam rekao “ja želim da se bavim nečim drugim”. Žao mi je. Ja i dalje se bavim huge medijom, koliko je sada i neophodno, ali spektralom zapravo, ali znaš, ja sam ti rekao, jer ja posle operacije kičme sam bio u nekom drugom raspoloženju. Zašto? Nemam problem s digitalnim marketingom, naprotiv, ja volim da pravim strategije, da se zabavim, da vidim rezultate, sve to meni zabavno, ali da odem na trku Formula 1 ili Motogram, moj osmeh je ipak veći. Bio si sa mnom, znaš o čemu govorim. Neka mi ne zamere kolege iz digitalnog marketinga, ja sam dete marketinga iz perspektive biznisa, dete novinarstva iz perspektive drugog biznisa, i uvek ću poštovati i marketing i dan-danas, marketing je neophodan. Ali između toga da pravim digitalnu marketišku godišnju strategiju za klijenta ili da sednem i da napravim svoj studijo u kojem se sa drugarima snimam kako pričamo o Formuli 1 i, Bože, zdravlja, nadam se idemo na trke Formule 1, snimamo emisije, dokumentarce i tako dalje, Motogran Prija, NFL-a možda i tako dalje, ko zna, pa biramo ovo drugo. Znaš, i to je kako god nekom izgledalo sa strane, o čemu pričaš? o tome pričam, znaš me dovoljno dugo, to su moje i dalje fantazije i ideje. I onda kako se stvorio sad biznis model, da pokušam da dođem nekako do toga. Tako što mi sedimo u jednom trutku i sad gledam majice koje nosimo i sad hvala ti, ovo je čista reklama za nas, ali ja sam sada pokretni bilbord i ne znam nekome je jučer rekao “E, poštujem što već tri godine ne nosiš ništa osim svojih majici”. Ja kažem “Ok”, kaže “Ne znam ni jednu osobu koja toliko se trudi oko toga”. Ja kažem “Vidi, nije to. I hvala ti rekao, ali to je moj stav, jednostavno. Ili to radiš tako, ili ga ne radiš, to je samo moje mišljenje.” I kada je reč o majicama, gledam majice sad, ja volim, znaš, i crtane filmove, i stripove, i određene robne marke, sad ih više ne spomenjem jer sam shvatio, ok, ne mogu da vas spominjem, niste platili. Zašto? Sefu ću da spomenem, spomenuću studentariju, formulu student, sve će izgledati, druge kompanije morate da platite, zato što imate mogućnost da platite, znate vrednost toga i ukrajnem slučaju mi sada živimo od toga. E sad, smo mi oštampali majice, u kopi centru smo, evo njih ću da ispromovišemo, napravili, uzeli obične majice i napravili. I odjednom publika kaže “gde da kupimo majice?” Kako gde? Nigde. Ne postoji šop, znaš. Znam ja za…merchandise, nismo mala deca i tako dalje. Ali, čak ni ja nisam sebi dao zapravo da razmišljam “sad ja napravim majicu sa nečim i neko će to da kupi”. Znaš, to je…onako…nisam ja nesvestan da imam ego razvijen, ajde da tako se izrazim. Nisam egomanijekalan, srećom, egocentričan vrlo verovatno. Narcis… postoji uvek opasnost da upadnem u narcisoidnost, ali se borim sa time, to je bitka. I onda dođeš sebi i kažeš “E, sad se nešto napravio, sad je to toliko bitno, ljudi će to sad da nose”. Ne, ne smem… I zato, inače, Lep Santis X se ne zove ni po meni, ni po Paji, ni po Dekiju, ne sme da bude ime, to mora da bude neka veza koja prevazila za nas. To mora da bude ideal, ideja, kako god, i da ti kažeš “Ej, nosiš Lep 76”, ne da ti inicijalna ideja bude “Ja, Paja, Deki, Srki”, ne, nego da ti bude nešto pozitivno, “Jao ti voliš trkanje”. Znaš, to je moj san bio…nije čak ni bio san, nisam ja čak ni imao tu ideju, ali onda kad je publika rekla “E, mi bismo da kupimo” Žao mi je, nemate gde. I onda druge nedelje, ponovo ljudi pišu. I treće nedelje, kad su nam poslali fotku kako su sami otišli u kopi centar i napravili svoje majce, onda sam rekao ljudi, ok, mi stvarno, sad smo već neozbiljni, moramo nešto da uradimo. I onda kreneš, kako i sam znaš, moraš da napraviš šop, ali onda moraš da imaš kep knjigu, onda moraš da imaš fiskalnu kasu, malo prodaj ako hoćeš da prodaješ. To je pre ovog novog zakona mogao si da prodaješ online bez fiskalne kase, pa je to bilo malo lakše. Pa onda moraš da imaš magazin, onda moraš da imaš popis, onda moraš da imaš nivelaciju cena ako ih menjaš, onda moraš da znaš to je sada. 

Ivan Minić: Dobro, a da počnemo od toga da moraš da imaš mnogo majica u različitim veličinama, bojama i sve ostalo.

Srđan Erceg: Tako je, 77 kombinacija. Dakle, 77 kombinacija, pri čemu ne možeš ti da odeš i da naručiš 77 majca po jedan komad. Tebi treba barem 20, ajde tako da kažeš, treba ti više zapravo. I onda ti tođe i kaže e sad moramo da investiramo. Zašto? Zato što ti je to cash intensive ili capital intensive biznis, što će reći da prevedem na srpski jezik, način poslovanja koji zahteva veliku inicijalnu investiciju i ogromnu količinu, ili ogromnu količinu novca koju ti nisi nužno planirao da ćeš opšte investirati u nešto koja će ti vremenom postati prihod, profit, ali vremenom. 

Ivan Minić: Možda.

Srđan Erceg: Možda, možda. Pritom to veliko možda, ali ti se kladiš na nešto ili želiš da veruješ, ili si dovoljno blesav i tako dalje. E sad, u celu tu priču, onda ti kažeš pa da, ali ja ne želim da čovek, da neka devojka koja je kupila majicu, samo dobije majicu, da neki momak otvori, dođe poštar i samo kaže e stigla majica. To mora da bude više od majice, to mora da bude odnos između nas. I samo da se razumemo, ne uspevamo mi uvek u svemu. Neki put se desi da izgubi se paket, pocepa se paket, znaš, ali mi se trudimo da sve to ispoštujemo što više možemo. Ono što nismo očekivali u jednom trenutku, zaista, bilo, bilo, bilo, mnogo prodatatih majica, što je super, predivno je, ali ti pokušaš da sve pohvataš, šta radimo, malo, uuu, malo ti bude previše informacija. Ali ne staješ, nego kažeš molim vas za razumevanje, bićemo bolji, bićemo bolji, bićemo bolji. Gde je biznis model? U ovom slučaju je jednostavan, ako ima ljudi koji žele zaista da kupe nešto, ti ćeš nešto da prihoduješ. E sad, nismo mi klasični prodavci majica. Ja ne pocenujem prodaju majica, ali nije nama podcast bio napravljen da bismo mi prodali majice. Znači, nama je…mi zaboravimo da reklamiramo svoje rođene majice, mi sedimo u njima, mi smo ih stvarno napravili da sedimo u njima. Nije nama to bio… I to ja želim da zadržimo zapravo, ali da nađemo način da podignemo svest o tome da na taj način mi postojimo kao Infinity Lighthouse. Jer zašto? Ako ti ceo podkast služi da ti sad plasiraš “Kupi kafu od ovoga, kupi šljivu od onoga, kupi majicu od mene, kupi gaće od ovoga” čemu to? Znaš, ja nisam zato seo da pričam o Formuli 1, ja sam seo da pričam o Formuli 1. Razumem da moram da promovišem neke stvari, ali mišljenja sam da je taj dugoročni posao, ako ćemo pričati o poslu, najbolji posao. Moraš da izdržiš, moraš da budeš dovoljno strpljiv, jer to ti je ono čuveno, sad sam investirao ovde, pa mi se to sad vraća, a onda sad moraš da dopuniš magacin, ajd sad ovde, pa ti se vraća. Pitanje je gde si ti, ali to ti je onaj čuveni planiranje ebide, ako ćemo sad da…. što nismo seli. Evo iskreno te kažem. Dakle, ja verujem da se finansijski menadžeri će sad da popadaju svi u nesvesti ili poslovni ljudi. I znam ja ljude koji tvrde da takvo posao ne može da funkcioniše. Ja znam da može, ali u jednom trenutku će pući zato što ću ja pući, zato što će meni mozak da eksplodira i zato što ću ja doći i ne mogu više da ispratim šta se događa. Onda se tu oslanjaš na ljude oko sebe da povedu računa o tome, da se to vodi na određeni način, ja imam sreće da imam stvarno super ekipu. Ali ni ta ekipa ne može sama, zato što mora da dobi neki kostur, neki smisao, to dolazi od mene. A ja nisam ušao u to da bih pravio novu kompaniju. Ja sam ušao zato što sam htio da snimam samo Formulu 1, MotoGP. Znaš zašto ti spomin toliko Formulu 1? Formula 1 je dobila čak i manje u nekim situacijama nego MotoGP. Jer mi smo išli na trke MotoGP-a, nikada nismo otišli na trku Formule 1. I ja tu vidim ogromnu disproporciju. Mnogi me pitaju “pa koga više voliš, šta više voliš?” Ma podjednako, samo je drugačije. Ali smo za MotoGP uspeli da probimo neke granice koje nismo uspeli za Formula 1.

Za ljubav Formule 1

Ivan Minić: Dobro, organizacija je mnogo drugačija, mnogo otvorenija.

Srđan Erceg: Da, drugačiji sistem, bio si, video si, to nešto neke stvari, sad oni vuku ka formuli 1, pa su pozatvarali pola stvari i naravno odmah pada količina stvari koje možeš da uradiš i ja kažem okej.

Ivan Minić: Ali opet kad se pojaviš kao Srđan tamo, možeš da uradiš malo više, nego što bi bilo normalno.

Srđan Erceg: Možeš, to sigurno, imam osmeh na licu, drago mi što nas ljudi tamo znaju što što, kad te vide znaju i šta ih čeka, ali..pa da, i dobro i loše, ali imaš i…A u formuli 1 to niko ne zna, znaš, i onda ja sam tu osetio zaista potrebu da ispričamo dodatnu priču. Mada, istini za volju, moj prvi plan je bio da mi kupimo kamere da snimimo oproštajnu sezonu Valentina Rosija. To mi je bio plan. Ali ne samo oproštajnu sezonu, na žalost, bio sam ubeđen da će Dorna snimiti taj dokumentarac, ne, oni nisu kameru upalili te sezone. Imaš neke usputne snimke i onda postaviš ga u studiju na kraju sezone. To je tragedija. Samo da shvatimo veličinu tragedije, dosta se preče trenutno o amerikanizaciji sporta u smislu te, ovo, te ono. Ima tu mnogo dobrih stvari, ima nekih stvari koji su loše. Šta je loše? Pa nije problem u amerikanizaciji per se. Mnogi ljudi kritikuju to, a sami zapravo koriste tu istu filozofiju poslovanja, samo nesvatajući da dolazi iz Amerike. Šta je poenta? Poenta je u sledećem, ovo je evropski sport. Naskar je američki sport. Kulturološke razlike postoje, nisu male. Teško je razumeti i kultura se svakako menja. Svaka promena je teška, pogotovo promjena kulture. Međutim, šta su Amerikanci radili s NBA ligom 1997. i ’98.? Oni su vukli kamermana i snimatelja da prati Majkala Džordana u njegovoj oproštajnoj sezoni, ne znajući kada i kako će to biti upotrebljeno. Taj film je čekao 22 godine da bude snimljen, ali je neko imao sirov materijal. Za Rosija ne postoji sirov materijal. Niko nije vukao kameru i rekao čoveče ovaj čovek vozi poslednju trku, ovo nije navijački, ovo nema veze sa… Ja se nadam da oni koji vole sport, Moto Grand Prix, mogu da u ovom trutku ne budu navijački. Ja pričam o… 

Ivan Minić: Ma, brate, mislim, možemo da pričamo potpuno otvoreno o…ne možeš da voliš MotoGP, a da ne voliš Valentina Rosija. Možda nekog voliš više, to je u redu…

Srđan Erceg: Ili da ga ne poznaješ.

Ivan Minić: Ali jednostavno ne možeš da ne poštuješ takve stvari, kao što i u tenisu, ne možeš da…može da ti smeta i da te nervira Rodžer Federer, ali ne možeš da ga ne poštuješ.

Srđan Erceg: Pa isto, evo ti za Džordana? Nisu ga svi voleli, naprotiv, ako je postojala omražena ekipa tada, to su bili Bulsi. Zašto? Zato što znaš da će Čikago.. Niko nije mogao. 

Ivan Minić: Ako me pitaš, nema dileme oko toga koja je najbolji svih ramena.

Srđan Erceg: Ovako, ting, kraj. I sada kada pogledaš, ja sam 500x pogledao taj dokumentarac. Da, znam, snimljeno je pro Jordan i tako dalje, ali između redova pogledaj šta se tu dešava. Mi imamo istorijske kadrove, neverovatne kadrove, oni su tada to snimali. E, ja sam hteo to da uradim sa Rosijem, ali drugačije. Ja sam to hteo da uradim tako da mi prikažemo šta rade ljudi na ovim prostorima, kada je reč o oproštenoj sezoni Valentina Rosija. Ti trenuci vremenu više ne postoje, izgubljeni su, ali smo mi dobili neku drugu priču. Šta sam hteo konkretno? Da odem i da snimam Beograd, Niš, Zagreb, Banja Luka, Mostar, Sarajevo, Rijeka, Pula, Biraj, Ljubljana, Skoplje, šta god oćeš, Podgorica, Budva, nemam pojma, da ne zaborim neku državu, neko mesto, neki prostor. Gde god ljudi da žive na ovim prostorima, ja sam hteo da odemo i trku po trku iz drugih uglova posmatramo njihove reakcije na to šta se dešava sa Valentinovom Rosjem. Zašto? Zato što je moje iskustvo sa MotoGP, pre svega sa MotoGP i sa Formulom 1, ali više sa MotoGP,  jer duboko verujem da smo uspeli bližu emotivnu vezu tu da donesemo. Mada, sada gledam koliko je emocija stvorena kod Formule 1, samo bih volio još više da otvorem ljudima vrata Formule 1, nadam se da ćemo u tome uspeti. Ali je stvar u tome što sam doživio da kroz Moto Grand Pri, te odlaske na trke, se upoznam sa toliko ljudi s ovih prostora,da se ja osećam kao deo nečeg što prevazilazi bilo kakve granice, bilo kakve barijere, podele ili bilo šta. I ako postoji zastava, to ti je zastava Moto Grand Prix-a. Iskreno, voleo bih da je zastava Lepsa MT6, ali je zastava Motogrand Prija. Jer odeš i kažeš, nije bitno, voliš Valentina Rossi, voliš Marka Markeza, voliš Danija Pedrosova, voliš Kokejsa koga god.Može da se desi diskusija, ali neće se desiti ništa više od toga. I ti sad, gde god da sam bio, gledaš ljude koji emotivno nešto doživljavaju, ali posmatraju se kao deo iste priče. I meni, moj utisak je bio da Motogran Pri zapravo ruši granice. To je moj utisak samo, to su moje oči i ja to hoću ljudima da pokažem. Hteo sam, sad ne mogu to da pokažem, ali ok, došlo je Covid, desile se neke stvari što nije dobro, žao mi je to što se dešalo iz mnogo viših razloga nego jednog dokumentarca, ali to je bila neka ideja. Zato sam i kupio kamere. I zato sam i rekao, ljudi mi moramo da snimimo više od ovoga što trenutno snimamo. Ne samo da bi smo snimili, nego da ispričamo, vratiću se na tebe, hvala ti, večno sam ti zahvalan. Ti da mi nisi rekao da ja pričam priče, ja možda ni dan danas ne bi znao da ja pričam priče. Ja sam bio ubiđen da samo komentarišem, ništa više od toga, što nije malo. Ali ti hvala dao si mi dimenziju, otvorio si mi čakru, razumeš? Da ja razumijem da su to priče, jer, znaš, to su prepevi zapravo, i to je pogled onog ako komentariše kako vidi taj univerzum. I hvala, kažem ti, bilioniti put i zahvaljivaću ti se ceo život. Hvala ti za ovo što ovde ja ti rekao, možda će neka pokolenja i moja buduća reći “Vidi šta je radio tamo nekada davno”. A što nije za mene, nije mala stvar, to sam shvatio. Čoveče, beskonačni potkost, ja stvarno više nemam pojma šta ću ti pričam, ali evo, nešto pričam, ali ti hvala. Hvala ti za priliku da mi daš prostor da nešto negde kažem, ni da ja se ne ponavljam, ali ne pričam o ovim stvarima, ne na ovaj način. Ne mogu samog sebe da ispitujem, to je mnogo, čak i za mene. Znaš, ali…

Snalaženjem do smislene platforme

Ivan Minić: Mada.

Srđan Erceg: Mada, mada, ko zna. Znaš, snimimo sa dve kamere, Srđane da te pitam.

Ivan Minić: Jer ti si bar čovek koji može da se posvađa sam sa sobom.

Srđan Erceg: To je, danas sedim u kafiću i nešto pričam i ja ova devojka “molim?, “ja sebi nešto”…ok. Jeste Srđane kako se to radi, zašto, ono, molim? ja kažem, nije da je sve u redu. Elem, da se vratim na ovo. Dakle, mi u toj cijeloj priči nabavljamo opremu iz nekih drugih razloga. Ali, shvatamo da bi trebalo početno snimamo emisije i sad to dobio neku formu podcasta. Ne znam dal sam to prošlog puta pričao, izvini, ne sećam se, ali i dolazi Viško i kaže “Erceg, čuo sam da si ti čovek za podcaste”. Nemam pojma odakle si to čuo, ali okej, planiram, radim, počeo sam da snimam. I onda kreće priča wish and go, u smislu da oni dolaze sa ludom idejam, nije ni luda. “Ej, mi hoćemo snimamo podcaste.” Pa onda bio si u staroj kancelari u Resavskoj, mi kao “Pa jel ovaj prostor okej da snimamo, znaš, hoćemo, nećemo, šta ćemo?” I ja u tom trenutku shvatam da ne mogu više izađem na Livadu da snimam, počela kiša da pada, tad sam mislio lako je kontrolisati osvetljenje napolju kad snimaš, šta kukaju svi ovi moji snimatelji kad smo na polju. Sad, sad bih poljubio svaki put kad su me…stani u senku da napravim white balance, ne mogu da te snimim, blještiš mi. Šta priča, samo zatvoriš ovo. Ne ide to tako, ali to shvatiš kasnije. Pa onda je da pozdravim i Dušana našeg dragog Todorovića koji kad smo išli na prvo putovanje, zilba se nekako našla u kombiju, on vadi zilbericu, čekaj da osvetlimo kako treba, još bilo Dragana…šta radiš?A reko, to radimo. Znaš na čemu pričam. I sad dolaziš u situaciju da ti kao gledaš ovaj studijo, ne studio, sad meni sve sad uglavi studijo..i razmišljaš “Kanc, kako će mi ovo da osvetlimo?” Nemam pojma. Znaš, kako da ne dobijem senke na zidovima? pozadinsko osvetljenje, te tople boje, hladne boje, ništa ja to ne znam u tom trenutku, to ti se sve skupilo s godinama, sad već i godinama, i kažeš sebi, “Dobro, Viško, hajmo da radimo nešto.” Hajmo, i onda dobiješ podršku od prijatelja. Miloš koji nam kaže “proverite moj podrum”, ja kažem “ajde proverimo podrum”. Znaš uđemo mi u podrum al to je podrum u tom trenutku ti ga središ da bude bombona. I onda imaš lude ideje stignu police,  Vish&Go, Viško i Govedarica, kaže “imam ja prijatelja, napraviće nam police i sto”. Ok, eto mi da investiramo u smislu da mi podržimo priču, ja kažem “nema potrebe”, kaže “neka, mi ćemo se bolje osećati da mi učestvujemo u tome”, i ja kažem “nebrinite, ja investiram, njih dvojca”, ali Srki mi ti nismo rekli da investiraš, nemoj da bude da smo te mi gurali u nešto. I ja kažem “niste me nigde gurnuli, samo sam shvatio da ako ćemo ovo da radimo, moramo da radimo ozbiljno. Da bi radio ozbiljno, ne možeš da imaš loše mikrofone, ne možeš da imaš lošu rasvetu, ne možeš da imaš loše kamere, ne možeš da budeš neozbiljni i tako dalje”. Mi smo jedno četiri, pet meseci slagali studijo samo. Znaš, jer ja nisam hteo uopšte da upalim kameru, znam da me mnogo ljudi pitalo “Ali snimio si u oktobru, kada će sledeći Live 76? Kada bude spreman” Snimili smo 99 jardi, ali ja nisam bio zadovoljan. Pa onda dok shvatiš dinamički mikrofon, dok shvatiš, jel te, kondenzatori koji su, da li ćeš ići, da li nećeš, da li ćeš slušalice ili nećeš zašto, sad znam mnogo više, ali samo ti pričam sad taj uvod geneza, to, jel te. I onda dođeš do toga zašto si to hteo da uradiš. I vraćam se sad na marketing. I sad posle tri godine ja treba da dođem i kažem “Kupite majice kao najvažniju stvar koju pričamo u podcastu”. Ne. Ne. Kupite divno, hvala vam, ali dođite da pričamo o Maxu Feštapenu, o Charlo LeClerc, o Lewisu Hamiltonu.Dođite da pričamo. Jer, vidi, ti znaš o čemu pričam. To je poenta. Priča je to je sada neki koncept, imamo temu, ali mi treba pričamo. To je najvažnija stvar. I generalno, mi smo društvena bića, socijalna. Koliko god bili zatvoreni, otvoreni, intimni, neintimni, diskretni, indiskretni, na kraju dana mi pričamo. Ja pričam, uglavnom ja, fakat, okej, ali pričaj…

Ljudi su društvena bića

Ivan Minić: Baš sam hteo da konstatujem da nismo svi društvena bića, ali…

Srđan Erceg: Jesmo, svi smo, čak i ti, iako tvrdiš da nisi, jesi. Svi smo mi društvena bića. Ja bih volao ti kažem da pre pet godina bih ti rekao, pa ne, ja znaš…. jer vidi, na kraj dana koliko ljudi zna nešto o mom privatnom životu?

Ivan Minić: Vrlo malo. 

Srđan Erceg: Vrlo malo. Ja sam suštinski stidljiva osoba. Ja sam vrlo stidljiva osoba zapravo.

Ivan Minić: Ili samo ložeš na ove stvari. 

Srđan Erceg: Tako je. Ali ja zapravo ne želim da pričam o mojoj porodici. Nije da ne želim, želim da pričam anegdote možda iz moje porodice, ali meni je to nepristojno da ljudima namećem moju porodicu. Drugo mislim da je nepristojno mojoj porodici da namećem moj posao. Koliko god da je to negde neizbežno, ali, znaš, nemam ja taj moment, te sad ću ja da vam pričam šta sam danas jeo, da li smo se mi posvađali… kakva sećanja, delim. Ja ću da podelim te stvari zato što smatram da je, to što smo pričali prošlog puta mnogo važno da mi kao ljudi koji se pojavljamo u koliko, pred kojim god auditorima, u smislu broja ljudi, podelimo sa ljudima da smo i mi samo ljudi. Da imamo noćne more, nesanice, plačemo, probleme, nismo sigurni u sebe, zabrinuti smo, srećni smo, zabavljamo se. Evo zvoni mi telefon samo da odbijem poruku. Dakle, to je nešto što je neka druga priča, ali sam i dalje društveno biće. I dalje ću s tobom sada da sednem i da pričam, da ti pošaljem poruku u dva ujutru “Sine Ivane, volim te”, a ti kažeš “Bože, opet ovaj luduje” ili šta god. Ali to je iskreno, znaš, ja sa tom trenutku osetio potrebu tebi da ti kažem da znaš da te neko voli. Tako da si društveno biće, možda čak i ako ne želiš, kasno, ne možeš da oslobodiš nekih od nas.

Ivan Minić: Činjenica.

Srđan Erceg: Činjenica, tako da, i koliko bi bilo teško ponekad, to treba i da bude lako ponekad. Nego znaš, u tom je stvar. Drugo, znaš, živimo u eri kada smo hiperkonektovani, a deluje mi da nikad nismo bili usamljeni. Jer zapravo se obrisala ta granica između toga kad ti sa nekim zaista razgovaraš i deliš sa njim emucije i trenutak, ako vi non-stop samo pričate. Znaš, naše priče treba da budu, ej, mesto spajanja, da dođeš i da kažeš, “E, znam gde su ovi moji formulaši na LEP 76 i ne moraš sa nama ništa da pričaš, pričaj sa nekim koga si upoznao. Družite se, idite na trku zajedno, lepo se provedite”. Ne mora niko da kupi našu majicu. Mi smo već srećni kad smo seli za taj sto. Ne znam ko je to rekao, ljudi… da, neko od stand-up komičara, i ja volim tu kulturu, podkulturu, kako god, ali ozbiljnih komičara, ne može svako da stane na binu i da kaže da je komičar. To je malo teže. Da se trudi, to je jedno, da je zaista komičar i da ima tu dubinu i pronicljivost, to je nešto drugo. Ali je rekao “ljudi, ja sam već uspeo zato što sam na bini. Ja radim ono što volim.” E isto je tako i sa Pajom i sa Dekijem i sa mnom. Sa Miksom, sa Džimijem, sa Vanjom. Mi bismo to svakako…Što kaže Džimi “Čoveče, ne mogu da verujem, sedim i pričam ono što bih inače pričao, samo što to radim sada kao potencijalni posao.” Kada kažem potencijalni, da porastemo, nadam se, dovoljno da može to da bude zaista posao i da kažeš “ja živim od ovoga”. Što me dovodi do teme? Kako? Moraš da prodaš majce, a ne moraš da ih guraš u nos ljudima…. Pri čemu, tu sad ide zabava. Ako ti ideš dizajniraš majce, ko radi podcast? Znaš, a padaju ti ideje raznorazne na pamet, to su stvari koje mi rešavamo, ali da ti pričam evo u par izvora prihode, da pokušam to onako brzo da kažem ljudima. Prodaješ neku robu, merčendajs popularni. Da li je to majica, da li su to pantalone, da li su to kačketi, da li je to dukserice, da li je to nešto sedmo, osmo, deveto, deseto što se oblači, to ti je jedna stvar koju prodaješ. Ali opet, moraš da imaš početnu investiciju, zahtevno je. Dakle, moraš da budeš ili dovoljno lud, ako se to tako zove… 

Mora se na sve načine gurati napred

Ivan Minić: Dakle, to nije problem. 

Srđan Erceg: To nije, to nije problem. I da imaš mogućnost da to uradiš. Sad, mogućnosti se otvaraju u zavisnosti od toga koliko si spreman da guraš napred, žrtvuješ ili ne žrtvuješ. Srećom ja imam iskustvo iz prethodnih kompanija, i dobrih i loših, pa pokušavam da izbegnem ona loša, da ponovim dobra. I spreman sam da investiram. Dakle, ne znam dal sam to tebi rekao, mogao sam da vozim džipa, a mogao sam da imam studio. Ne treba mi džip. Zaista, nemam nigde terensko vozilo da teram po gradu, potrebu, ne branim nikome nek teren, ako hoće, kamion, ali ja ne osećam tu potrebu. Meni je ovo bila želja. E sad, prodaja robe, knjige. Knjige su se pojavile kao neka realizacija nekog sna. To je baš davni san. Sećam se kad sam odlazio kod ljudi da objavljamo knjige o Motogram Priju i manje više odgovor je bio da je to besmisleno. Ok, ja sam dobio onda priliku, a znaš kako se to desilo? Sad, odjednom mi smo morali da formiramo kompaniju. Kako da naplatim nekom ako nemam kompaniju? Moraš da je formiraš, je li tako? Onda im dobiješ D.O. O sad ti kažeš, dobro, šta ste vi, koja vam je šifra delatnosti? Nemam pojma. Šta je šifra delatnosti? P911 konkretno, to ti je produkcija i distribucija televizijskog sadržaja, multimedijalnog i televizijskog sadržaja. To je najbliža šifra koju sam ja našao za podkaster. Nema u Aperu podkaster kao kategorija. I rekao okej. I onda se ramišljam, a ko može da izdaje knjige? To je neka iznavačka kuća, je li tako? Pa ja reko, možemo mi da dobijemo knjigu? Pa možete što ne biste mogli da objavite. A mi možemo da objavimo? Možete da objavite. Pa ajd da objavimo knjigu. I tu sedi Deki u sred podcasta i kao “ajde da objavimo” I neko je pitao kada će Deki ponovno da objavi svoje knjige. Crno i crveno Mihaja Šumahjeri, Put ka savršenstvu Ayrton Senna. I Deki kaže “Tekst je spreman, ajmo. Još malo da ga doradim ja. Ajmo, eto to ti je.” I sad prodaješ knjige. Inače knjige su nama mnogo važne, međutim, mi sad trenutno imali smo problem ozbiljan u organizaciji posla oko knjiga, zato što nismo shvatili kako zapravo funkcioniše rad sa sa rukopisima. Rukopisi su sveto pismo kako i treba da bude, ali ti imaš sad na knjiga,…..gde smo mi hteli da promenimo neke stvari zato što više nisu faktičke. Fernando Alonso se penzioniso, tu se završava poglavlje Fernando Alonso i ja kažem “pa da li čovek se vratio u međuvremenu, ovo je reizdanje za 2023. mora da piše da se vratio na stazu i da se njegova priča nastavlja”. Ne, ne smete da dirate rukopis. I sad se ti back and forth, “ali ljudi, to nema smisla, Sebastian Vettel više ne vozi, otiš’o je u penziju”. Ali autor je to napisao pre tri godine, tu je ad acta to poglavlje, a ti ne možeš tek tako da pozoveš izdavačku kuću i kažeš “ammo da promenimo”. Ne! Onda oni imaju problem, jer ti sad tražiš od autora da radi nešto ponovo. To će njih sad ekstra da košta. “Sorry guys, izvinite, ali to tako ne funkcioniše. Možeš staviti prev. primedba, prevodioca izdanje je bilo napisano tada, tada…” I ti sad jedna nedelja, dve nedelje, tri nedelje, ode mesec, ode jedno, levo, desno, osmo, peto. Onda čekaš unapređenje teksta, misliš da biće u novemru kao što je bilo svake godine, ono dođe u februaru, znaš, ti sad imaš… a sad to dođe, ali nema onog što si ti hteo. Onda ti u želji da ideš ka savršenstvu ti kažeš “ ne, to mora da se promeni” onda se to ne promeni, onda izgubiš još dva meseca, onda shvatiš da ta bitka ni ne može da se dobije jer nisi razumeo biznis. Apropo, i onda usporiš sam svoj izvor prihoda jer si

hteo savršenstvo, savršenstvo da citiram mog brata, možda on citira nekog drugog, neprijatelj dobrog. Nešto je dobro, znaš, ali ta želja mora da bude najbolja na svetu

Ivan Minić: Dobro, ali tu pričamo konkretno o knjigama za koje kupiš pravo.

Srđan Erceg: Tako je, kada ih kupuješ, kada ti pišeš, to je na tebi i autoru kakav ugovor imate, drugo deki je deo Infinity Lighthouse-a, znaš, tako da je to malo drugačije. Ali opet i tu poštoješ autorska prava, njegova su, bez obzira da li je on zaposlen ili nije u kompaniji, to mora da bude odvojeno, to je nje, to ja insistiram na tome. Autori moraju se poštojati. Autori moraju da se poštuju. Često se ovde dođe u situaciju, pa i u svetu , da potpišeš samo ti ugovor i onda su prava naša. E, ako veruješ u neku poslovnu kulturu, kreni od sebe. Moja poslovna kultura insistira na tome da ako si ti autor, moraš, čak i kad ne znaš, ja ću te zaštiti od tebe. To nije moj posao, što bi rekli kapitalisti, ali ja mislim, ja verujem u long tail kapitalizam. To jeste moj posao i kladim se na tebe da ćeš shvatiti šta ja radim i da ćeš reći “aha, mogao si i nisi me prevario. Mogao sam, nisam. Doći će trenutak kad ćeš ti imati priliku da kažeš aha, jesmo zajedno ili nismo. I okej je, ako ta osoba izabere da uradi nešto drugo, izgubio si jeftinu nekoga koji ne treba da bude uz tebe. A s druge strane, zamisli koju snagu možeš da dobiješ, ako vi na tom poverenju možete da zasnujete nešto veće. Jer ne možeš ti svaki posao da definišeš a priori. Osnova svakog posla bi trebala da bude dobra namera. Znaš, mi krećemo s dobrom namerom u nešto. Sada konkretno pričam ti u knjigama, krenuli smo u nešto i sad okolnosti se menjaju, već sutra su se promenile, na neki način, manji ili više. Ako ne postoji dobra namera, ne postoji ugovor koji će ti definisati sve što želiš. Drugo, da pravnici, imaš ih dobrih, imaš ih loših, imaš ih efikasnih, imaš ih neefikasnih. Imaš one koji su neefikasni, koji ne razumiju da njihovo da uobliće dogovor, a ne da spreče dogovor. A ne, nismo se zaštitili od svake eventualnosti. Ne možeš, ne možeš da se zaštitiš od svega. Ko je mogao da ti napiše ugovor da će te zaštititi od COVID-a? Znaš, Wiesmaier podrazumiva da se nešto desilo u limitiranom obsegu geografskom i limitiranom vremenskom periodu, a ne cela planeta dve godine, tri, koliko već traje ili je trajalo. Znaš, ko je to mogao uopšte da zamisli kao koncept? Neko je to iskoristio, neko je tu propao, neko je uspeo, neko je na žalost izgubio život. Znaš, to su stvari, teško je to predvideti. I onda šta hoću da kažem, svugde možeš da naiđeš na takvu situaciju da ti neko uspori biznis. Okej, ovo se nama desilo iz nerezumevanja biznisa, ali oni sam nezadovoljan. Ja samo želim da se izvinim publici za, i da im se zahvalim za strpljenje. Ali sam naučio lekciju, sad ćutim, zato što ne poznajem dovoljno neke stvari dok ne rešim i sad sam naučio. Evo sad drugi izvor prihoda prodaja knjiga. Marže su tamo mnogo veće nego se sam ja mislio. Ja to pričam vrlo otvoreno, nisam imao pojma je da tamo marže postoje, misli ovi ljudi jedva će da prežive…nije.

Ivan Minić: Postoje ukoliko imaš svoju publiku. Ukoliko ideš kroz sisteme, mnogo teže, mnogo manje i sa mnogo čekanja.

Srđan Erceg: Teško, teško. Ne bih da spominjemo, ali taj biznis znam imenom i prezimenom, ali ja sam rekao ljudi, ja mislim da bi manje me reket košta. Nije da me iko reketira, ali bukvalno to bio moj utisak. Pa ne, ja sam bio vrlo iskren, rekao ljudi kako misle da opstane bilo ko. Međutim, to ti je sad biznis model opet, kontrole neću zaista nikoga da imenujem ali takvo je tržište, može im se. I oni koji kontrolišu publiku, koji kontrolišu tržište, mogu da ti kažu marže X, Y, Z. A ja uzmem izračunam i kažem čekajte, dakle, mi ćemo da uzmemo rizik štampe, mi ćemo da uzmemo rizik, preuzmemo rizik plaćanja autora, mi ćemo da preuzmemo rizik preloma, mi ćemo da preuzmemo rizik kupovine prava za fotografije, mi ćemo da preuzmemo rizik štampanja, mi ćemo da preuzmemo rizik distribucije do vašeg distributivnog centra, a vi ćete da ponudite publici, fair enough. Šta mi dobijemo još od vas u smislu dodatne dimenzije?Ništa. Ja kažem, dobro, znači …knjige, to je to. Koga bih da pohvalim? Gospodinema Becerkovskog. 

Ivan Minić: A, dobro.

Srđan Erceg: Ivan je bio car. Odmah da ti kažem, bio je car. Čovek je došao i rekao, e, okej, vi ste dragi ljudi, hajde probamo. I nije loša prodaja. Neće se on obogatiti od naših izdanja. 

Ivan Minić: Nećete se ni vi obogatiti od vaših izdanja.

Srđan Erceg: Ali, znaš kako ćemo se obogatiti? Čoveče, mi smo objavili knjigu o Šumaheru, Seni, Kimiju Rajkonenu, Valentinu Rosiu, Marku Markezu, na jeziku, na zvanično-pravnu formulu, srpskom jeziku, ja sam preponosan, ali takođe na našem jeziku kada govoriš o regionu. Namerno kažem naš, koji god to bio, jer politika trebalo bi da služi nekom unapređenju odnosa, saradnjama i tako dalje. Ovde je pretvorena u nežalost samo podele. A zamisli, ja gde god da odem po regionu vrlo se dobro sporozumevm s ljudima. Ne treba mi prevodilac.

Ivan Minić: Dobro, malo Slovenija, Makedonija…

Srđan Erceg: Vidi, ja naučim makedonski, slovenački, oni ljudi se malo potrude oko Srpskog i nađemo se na pola…

Ivan Minić: S ovim starijima je malo lakše.

Srđan Erceg: Ne, ok, lakše, ali znaš, to ima prizvuk hegemonije, znaš. Ja sam u fazonu kažem “izvinte, ljudi”, oni kažu “ne, it’s ok” ili “ne znamo”. i to je okej, ja kao ja se trudim da naučim jezik. Pa znaš, ako odem u Italiju potrudiću se makar malo da progovorim nešto, kao što ljudi ovde dođu i pokušavaju na srpskom da nauče neke reči. To je sad simpatično, znaš, ali poenta je u dobroj volji. Ti iskazuješ dobru volju. Elemen, šta hoću da kažem, to je jezik koji se razume, mi izvozimo knjige i u Hrvatsku, i u Bosni i Hercegovini, i u Severnu Makedoniju, i u Crna Ugoru, i u Sloveniju, i u Nemačku, i u Ameriku. Inače, umeđuvremenu smo počeli da prodajemo knjige koje se ne prodaju nigde u svetu. To su vodiči kroz Formule 1 i MotoGP rezultati, Biblije rezultata, koje nema ne postoje u otvorenoj prodaji i imaš na zvaničnom sajtu za MotoGP za F1, niko ne prodaje. Mi smo jedina planetarna prodavnica. Mi smo u Milton Keynes slali knjige. Milton Keynes je onaj koji ne znaju sedište Red Bull Racinga. Dakle, neko u Milton Kinsu je kupio te knjige. Ja ne znam ko je i da znam, ne smem da kažem, podelin sa vama,  ali sam ja srećan čovek. Neko tamo iz Milton Kinza je naišao na, što ti govori da znamo srčenđanu optimizaciju, ali dobro da deklamiramo malo i drugi deo priče, jer time smo se bavili, ja sam upotrebio ta znanja, da nađe na knjigu kod nas, nemamo prevod, ali Google Translate, Plugin radi sve, tako se sporozumevamo. Onda pustiš tamo nepoznano…odeš  Japan i kao, okej, pustiš, a okej, čekaj ja tebi da pustim. Šta sad, zlatna Bavilonska ribica uskoro će biti u ušima, vodič je predvideo da smo uglavnom bezopasni, ali nadam se da nije sve predvideo, ali kako je krenulo čini mi se da i to predvideo. Jel imaš žuti bager? Spreman je, o da. A peškir? Da putujemo. Samo još kaži prst da bacimo i da letimo. Ali pa i tu imamo kosmos, tako da smo spremni. Imam tu neke ideje, samo znaš, imam čak i napisan

biznis model za razvoj svemirske industrije turističke. Ali dobro, to bih da pozdravim mog prijatelja.. ne šalim se, posle malo više piva mi smo napisali i pismo o namerama, sporazumeli se međusobno kako ćemo da razvijemo biznis i napravili model. I ništa se nije desilo kasnije, ali to je bilo pre jedno 5-6 godina i dalje, mislim da je to vrlo validno.

Ivan Minić: Ah, jugoslovenski svemirski program.

Srđan Erceg: Something like that. Nešto poput toga. Ali smo stvarno napravili koncepcija. Treba mi samo, sad već više, tad nam je bilo potrebno od 100 do 500 miliona dolara. Ali ok. Elem, što nije mnogo za tu industriju, ali dobro, to je druga priča, to je neki pitch za neko drugo vreme. Elem, kada pričamo o knjigama i sad ti objavljuješ knjigu koju ljudi mogu da razumeju i čitaju na ovim prostorima o tim ljudima. Ja sam rekao, prva želja mi je da ja to vidim da postoji. Onda mi je želja da ide u Narodnu biblioteku, konkretno Srbije,  Beograda, grada Beograda i generalno se nađe u bibliotekama sveta. Zašto? Zato što smo obogatili se, obogatili smo sami sebe, obogatili smo kulturološku baštinu. Dakle, ja se nadam iskreno će nekada neke biblioteke to uzeti, nikom mi ne prodemo, kupite, biblioteke odumiru nažalost. Ja i dalje mislim da papir je jedna lepa forma za konzumaciju, kako se to sad zove, sadržaja, da ne kažem čitanje, slušanje, gledanje. I iz te perspektive već smo tu mnogo radosni, jer vidi, ni Deki, ni Irena, ni ja, ni Paja, ni ne znam ko, nismo rekli “Znaš koliko love u ovim knjigama?” Ne, svi su nam rekli da smo potpuni idioti, tim rečima i da to nikad neće uspeti i da to ne treba da radimo. Svi. Dakle, svi. Da pozdravim i Nevenu, našu urednicu. Dakle, i Milicu, našu prevoditeljku. Dakle, između ostalog, jednu od. I Viktora takođe koji prevodi. I samog sebe, pošto sam ja preveo jednu knjigu. Ali poenta je u sledećem…e, nisam bio zadovoljen prevodom. Ne, ne može. Nije moglo da izađe. Dakle, jednostavno vidiš da je neko ko je prevodio zna jezik, ali da nije motogrand trku nikada pogledao. I onda nema te emocije, ne gori strast, znaš, iz stranica knjige. Kod Milice gori, ona boš voli formulu 1. I Viktor isto, baš su ljubitelji. To isto sam shvatio, znaš, nije dovoljno da budeš prevodilac, za ovo moraš da budeš zaludjenik, zaljubljenik, kako god. Elem, i sad postoje te knjige. Da li smo bogatiji? Veruj mi Ivane mnogo smo bogatiji. Što se tiče para, da li će se vratiti? Neke su se već vratile, neke jednog dana, polako. Ali to je okej, zato što opet investiraš u nešto. Međutim, te sve knjige su odštampane i one su ozbiljna lepa investicija, ako pričamo o biznis modelu, zašto? One koštu xy para nekih. Sada dođe inflacija, mi nismo dirali cene još uvek. Mi imamo dovoljnu maržu i dovoljno sebe održavamo da kažemo ne moramo da dižemo cene. Čekaš do momenta kada moraš da dižeš cene, ali kada bude se desio taj moment, ti time što podižeš cenu, ti opet povećavaš vrednost nečeg što si već proizveo, jer to stoji u skladištu, znaš, ne traži struju neku posebnu, imaš sijalicu jednu, i to stoji na suvom, na bezbednom, izdignuto ako bude poplave i to smo naučili, znaš, ali to stoji. Isto ti važi i za majice, one su vakumirane, spakovane, dukserice, znaš, to su sve stvari koje stoje i kojima možeš da povećavaš vrednost. Opet se vraćamo na prodavnice, sad kako se razvila prodavnica, ne znam. Osim da ti kažem da su ljudi rekli ok, doći ćemo na vaš shop.infinitylighthouse.com i kupovati. Šta je lepota toga? rabat je nula, nikom, to znači nema provizije nikakve, sav prihod, sav profit ide nama. Naš last mile, taj čuveni, u dostavi, pošta Srbije i post ekspres, iskreno sa njima imamo najlepše iskustvo. Nisu nam platili za ovo, mi njih plaćamo, ali imamo zaista prijatno iskustvo. I naš lokalni poštar Dule, koji dođe svako jutro, uzme šta treba da uzme i to je to. I stizale su i u Chile, malo je kasnilo, pošto nije bilo sporazuma sa Chile-om jedno 12 meseci, ali je stigla posle 12 meseci, tako da je sve okej. Vidi, stiglo čovek piše hvala, jeste mi drugar je teo da vidi kojom brzinom će stići, i rekao je si video? video sam, si video, video sam patuljka ali dobro. U svakom slučaju stiglo mu, sad stiže brže, nije, jednostavno nije postao sporazumno, ne bi mi nikad palo na pamet da ne postoji sporazum, ali dobro. Da ne znam, stiže Australiju i to funkcionišće. Tako da, eto, tu poslednju milju, jel te, u dostavi imamo nekoga s kim sarađujemo. Ne mogu kažem partner, mi smo klijenti, ali nama to partnerski zato što lokalni pošter nas voli, pa onda znaš, sve to funkcionišće. Sve to ima nekog lepog prizvuka, dođe kod nas i ti da čak smo napravili malu revoluciju pošte, pošto smo mu poklonili kačket, ono čovek nosio naš kačket, što sad reklamira nas po gradu jer nije mogao da dobije a trebao mu je kačket. Onda kad da ti je došao naš kačket s našim kačketima u poštu, instantno je dobio poštin kačket. Šta da ti kažem, nekom smo pomogli da se ne kuva po vrućini, ali kako god. Mada sam danas vidio da nema kačketa, moram ponovo da mu poturim Lap 76, čisto da vidim šta će da se desi. Ali stvar u tome da se lepo zabavljamo i da je to sad drugi izvor prihoda koji opet nije krenuo iz biznis modela. Nisam ja napravio, znaš da znam, ali neću, ne još. Doći će trenutak kada ću ja sabrati sve to i reći ovo postoji, ovo postoji. Jer sad, ti znaš kako ide s biznisima, gde je ekspanzija, gde je ovo, gde je ono, čekajte, polako, gde zarađujemo pare? Nismo počeli od YouTube-a da takođe prihodujemo. Nama zaista ozbiljno rastu prihodi od YouTube-a. Koja je tajna? Nemam pojma, Ivane. Ljudi gledaju, zašto? Nemam pojma. Stvarno ne znam, ja ne mogu da ti kažem, mogu da ti se pohvalim, to je nešto što stidljivo govorim jer, znaš, malo je, malo onako, malo mantra, malo onako, a sa druge strane, zato što mislim da to nije najvažnija stvar, ali činjenica je to ono što se gleda, to se meri. Što bi rekao naš prijatelj Ivan Rečić da izmerimo. I mi trenutno imamo preko milion pregleda mesečno, već dva meseca za redom i preko milion sati gledanja mesečno. To je jedan sat prosečno po viewu. Da ti ja kažem zašto je ta statistika, ne znam.

Misterija uspeha na YT

Ivan Minić: Zato što snimaš beskonačno.

Srđan Erceg: Verovatno. Ali znaš, mi smo rekli sebi, došli su Vanja i Miks, e, hoćemo da radimo NBA podcast. Ok. Jel ti to podržavaš? Ne znam ni šta me pitate, naravno da vas podržavam, studio postoji. I snimajte ljudi. I njih dvojica su seli i snimaju. Ali naravno u celu produkciju sve kako treba da se uradi idu live, rade, to funkcioniše, imamo dovoljno iskustva. Ne znam, mislim imamo preko hiljada live realizovanih podcasta, više to ni ne znam, ali tu je isto proces kako smo uštedili. Doveli smo do toga da ti i sad, da odemo ti i ja da sednemo, možemo live da budemo u roku od sad. Tako je napravljeno. Prosto se studio pokreće kao i vi, vi ste mega organizovani. “Tap, sve je spremno.” I to se sad dešava. Ja sam rekao pitaju nas i oglašivači, ja kažem nemam predstavu zašto je to tako. “Jel analizirate videe?” “Ne, neću da analiziram videe, neću da ulazim u tu zamku.” A u ovom trenutku sam rekao nešto, pa se onda publika ovako ponašala, pa ću ja sad to da ponovim, ma ne zanima me!” Jer onda ulaziš u zamku, to je moje mišljenje, 99% ljudi se ne slaže sa mnom, smatram da short-ci isto ne treba imati na YouTube-u, to sam zabranio da se stavlja. Bukvalno razvodnjava kanal i služi tome da samo se short-ca onda gura kao nešto što YouTube preporučuje sa našeg kanala, ne zanima mi ta short-forma na YouTube-u  60 sekundi. TikTok, Instagram, to je super, ali na YouTube-u neću. Long form, kao to više ne postoji, I back to differ, što bi rekli amerikanci, smatram da nisu u pravu, smatram da si ti u pravu, da treba pričati priče. Smatram da sam ja u pravu, da treba pričati koliko god da ti se priča. Jel ti se priča deset minuta, pričaj deset minut, ti si pričao 7 sati, pričaj 7 sati. Odkud ja znam sad da li to publika gleda, ne gleda. A to nije poenta, poenta je da ti ima želju da pričaš. Ako nađeš sagovornike, divno, ako ne nađeš, pa šta sad, ako imaš dovoljno para da izdržiš i da pričaš, jer si ne znam, neka drugde napravio pare, good luck, srećno, super, blago tebi, lepo, divno, zar to nije krasno. Na zlo ne misliš, nadam se da su pozitivni podcasti, a druga stvar jeste, znaš, mi toliko pričamo koliko nam se priča, nemamo mi košuljicu, pa kao momci morate da završite.. ima ponekad kad dođu Luka i Kuzma, koji dođu posle nas “Alo ljudi, nemojte snimati u jedan ujutru”. Ali dobro, oni sad prave svoj studio, jer su shvatili da moraju da imaju svoj studio. Ali to je, kažem ti, poenta pričanja i sad ujedno mi od YouTube-a prihodujemo. I naravno kako ti to sad ide, sad kad imaš i to, ljudi odu na social blade pa ti gledaju pa kao “Što je skočila gledanos prošle godine u maju?” Moj odgovor je “Ne znam”. Zato što ne zna. Znaš, to su teorije “E, promenio si thumbnailove, uradio si ovo, uradio si ono”. Bila je formula 1 vidi, formula 1 nikad nije bila predvidljivija. Dakle, da zasnujemo na tome da je formula jedna sada neviđeno neizvestna teška priča. Da zasnujemo na tome da je Moto Grand Pri odjednom toliko neizvestan, pa brojke govore da je bio gledani, ne znam, dok je bio Valentino Rossi prisutan, dok je Mark Marquez bio zdrav. Trenutno Mark Marquez nije..stalno je povređen, Valentino Rossi je u penziji. I sad zašto? Moje mišljenje je da prosto nešto radimo što smatram da odgovera pričama koje bismo svi zajedno vodili da se sretnemo na istom mestu. To je samo moje mišljenje. Da se nađem sad za stolom 20 nas koji volimo, moto GP i kao papa, bla bla bla, da pričamo. Ili u slučaju 99. jarda da pričamo o NFL-u, “jel se sećaš ove utakmice, a kad se desilo ovo”, ili o kosmosu, “sećeš se lansiranja? Ne sećam se lansiranja…Nisi upravu, oni su koristili ovo gorivo, ovi su uradili ovo… To je taj bla, bla, bla, bla momenat, I to je meni okej. Mislim da smo svi mi ljudi koji bi smo sad seli sa nekim dragim ljudima i pričali o temama koje volimo, I ništa više od toga. A ne sad uzmi analizu, pa znaš ovde ti je pala gledalnost, retention ti je…pfff, samo vi analizirajte, ja neću! I stojim pri tome, neću to da analiziram. Ono što ja hoću jeste šta je u moje glavi, da kažeš šta mi treba da ispričamo, koju mi priču treba da pripremimo, šta je bilo važno sad u Trci, bukvalno sad u Austrije juče i o tome da pričamo. Ja se s Pajom ne dogovoram, ni s Dekijem šta ćemo mi da pričamo, mi nemamo dogovor. Isto ko ti i ja, ti si rekao “Dođi” došao sam. Zato što? To je, to je, to je, ko je to rekao? To je rekao, ne mogu da se setim, ali da li je to… ja mislim bila priča gde je insistirala zapravo na tome da se ne priča pre nego što počne emisija. Jer kaže, često mi se desi da onda utisak uopšte nije autentičan, nego ti sad pokušavaš da se prisetiš šta si pričao pre nego što su se upalile kamere. I da je bio zahtev zapravo da se ne priča, nego da to što doživiš zaista bude autentična emocija. Tako da nas trojica dođemo, sednemo i onda krenemo. Nit oni znaju šta ću ja da ih vodim, nit ja znam šta će oni da odgovore. I to je to. Jel ti znaš u kafanu kad ideš ili sedneš sa nekim da se družeš šta će te vi da pričate, šta pošalješ mu dnevni red? Pa nije sastanak, to je druženje. Eto, to ti je ceo odgovor: druženje. E sad, i od YouTube-a smo počeli da prihodujemo. U međuvremenu smo razvili još jedan revenue stream; jelte potok novca. Da ga tako nazovem, šalim se malo, izvor novca je to što smo počeli da iznajmljujemo studio. Veruj mi, silom prilika. Nije nam plan uopšte bio da iznajmljujemo; nama je plan bio da pokrenemo ljude da pričaju. Pa ako krenu da zarađuju, ok, hajde da delimo neki novac koji zarađujete, ali pre svega da imate priliku da se ispričate, da kažete to što želite. Ima nekih podcasta koji… Ima mnogo podcasta koji su krenuli, stali, krenuli, stali, i sada da ne izdvajam jedan pa da nekog zaboravim, ali je tu stvar zapravo bila; to je nam je bila želja, i da napravimo da Infinity Lighthouse nekako bude kuća neka, gde dođeš i radiš i deo si ekipe, ali moraš da radiš zato što, znaš nije državni posao. E, ja dobijem platu, pa sad bilo, ne bilo. Ne, moraš da dođeš da radiš. Zašto? Dobra volja. Dobra volja, moraš da pokažeš da ti je stalo da to uspe. Ne, ja dobijem pare, dobijem pare, dobijem pare. Ne tražim ti ja performans, ne tražim ja da ti imaš ne znam koliko pregleda, subscribera, ovoga onoga. Ne, samo da dođeš i da ispoštuješ sebe i svoju publiku. 

Pod kapicom – neočekivani uspeh

Ivan Minić: Znači imaj na umu da vi snimate već koliko, dve godine, podcast o vaterpolu? 

Srđan Erceg: Tri. Treći rođendan je bio, Ivane, 26. juna. 

Ivan Minić: Podcast o vaterpolu. 

Srđan Erceg: Podcast o vaterpolu. Ja nisam verovao. Tri godine. I isto imam pogled kao i ti. Zbunjenosti apsolutne. I hvala ti što spominješ “Pod kapicom”. Žao mi je “Pod kapicom” kao da bude neko 13. prase, a nije. Ako neki podcast volimo u okrilju Infinitija, na krajnje intimno šašavi način, to je “Pod kapicom”. Pa kad je došao i rekao “Srki, hoću da snimim vaterpolo podcast”, ja sam rekao snimaj. “Koliko će koštati?” “Dragi, tebe nikada ništa.” Pa ajde u životu, da se ne zna, nema šanse. To nije samo veliko srce, ajde ne otkrivam ja koliko je on veliko srce, ali čovek snima i nije stao. I on će, evo sad u četvrtak snima dve emisije da bi mogli da idemo na odbor, da možemo da pripremimo, da izmontiramo, da ima premijere, jer prošle nedelje imao toliko poslova, nije uspeo da snimi. I znaš, on se oseća loše kad propusti jednu emisiju. Pazi, to je sto i ne znam, 50, nije sto, 50, ali sto, mislim da ima par emisija kada je…ne znam koja brojka, 130 podcasta, nešto, ma ne znam, i on je, to je… Ali hvala ti na tome, zato što to jeste neverovatno. Da, 130. i bio sa Rađenom, sad 130. Ko snima 130 podcasta o vaterpolu? A samo ću ti reći, vaterpolo, ima neka tajna veza s vaterpolom. Znaš, ima neka tajna, ne znam koliko ljudi je meni reklo, “Ej, znaš šta, ja volim ‘Pod kapicom’”. Pri čemu to ti je nastalo, što kaže Paja, “pod čašicom u kafani”. Znaš, sedimo i “Kako će se zvati podcast?” “Ne znam, reko.” “Evo, ‘pod kapicom’.” “Dobar naziv.” “Aaa, odlično.” To smo u Potkovici, mislim. Pošteno, da se zna u Potkovici. Ali vidi, da, hvala ti na tom, sad si me baš silno obradovao, ali mi ćemo nastaviti da snimamo. Pa je, nije imao sponzora nijednog nikada. I vidi, ja neću nikoga da kritikujem, samo nek se zapitaju svi kojima je podigao ceo sport, da li bi trebalo podržati Paju. Ne mene, ja nemam problem, ja ću Paju da volim i podržavam do beskonačnosti. Ali, samo hoću da ti kažem još jednu stvar kad me pitaš o prihodima. Mnogo ljudi je za zajedništvo, dok ne dođem do njihovog džepa, odjednom zajedništvo nestane. I ja poštujem to i sve je u redu, samo nemojte se… Ali ti ne dam više pravo da kukaš. Ne možeš već meni da dolaziš da kukaš. I tu sam neprijatan. Tu sam krajnje neprijatan, pogotovo od ove godine, jer ta priča ne- izađi napolje. Zato što su ovde ljudi u Infinity-ju, verujem i kod vas, uložili ozbiljnu količinu truda, rada, snage, krvi, čega god hoćeš, para, ne kukaju, s osmehom to rade i dan danas, I onda neko dođe i jao tužna priča. Uzmi svoju tužnu priču i da pusti da citiram kako je propao rock and roll, da sad ne ponavljam, da ne budem vulgaran. Pogledajte šta mu svira na sintizajzeru. Dakle, ne možeš da uđeš sa tužnom pričom; neću da te slušam. To je jedino što ne prihvatam. Izađi napolje. Ako ne uložiš dovoljno truda, što se mene tiče, možda je to malo grub metod, ali stvarno stojim iza njega. Znaš, Paja je uložio trud i nema ko da mi kaže “pa ne, može se”. Može se, samo je pitanje koliko želiš. E sad, to je bitno zato što Paja mi je to osetljiva tema; “Pod kapicom” mnogo volim. Ali šta je poenta? Mi smo već uspeli i sa Pod kapicom. Pare će doći. Kako? Nemam pojma, ali negde će da dođu. Ko još ima izvore prihoda? Rentanje studija. Šta sada rentaš? Znaš, rentaš vreme, čoveka, prostor. Da li radiš montažu? Da li radiš live? Ili nije live? I tako dalje. I onda to nešto naplatiš na kraju meseca i dobiješ neki prihod. I sad, možemo da idemo na taj model. Ja ne volim taj model; ja volim da podržim ljude, i to ću raditi. Ali da sam hteo taj model, onda ne bih ništa sam snimao. Onda napraviš studio i kažeš da se renta, i možeš da odeš kad želiš i da ne ulažeš. Ne moraš da budeš svaki dan u studiju po 7, 8, 9, 10, 12, 15 sati. Ne moraš da razmišljaš o tome koja mi je sledeća tema. Ne moraš da razmišljaš o tome “ništa se ne dešava u mojoj temi, šta ćemo da pričamo?” “E, nešto ćemo da pričamo. Vozićemo igrice.” “Evo, rešio sam, sutra ćemo testirati igrice.” To je Mihailov predlog. “Evo, vozimo 2023. i 2022. godinu i to nam je ceo podcast.” Na primer, uvek imaš neko rešenje. Ali poenta je u sledećem: Hvala svima koji su rentali studijo od nas. Pomogli ste nam da preživimo, opstanemo, postanemo i porastemo. Međutim, šta taj model znači? Taj model podrazumeva da mi nemamo studio na raspolaganju. To znači da ne možemo više da pričamo nove priče o Formuli 1, MotoGP, NFL-u, vaterpolu, kosmosu ili NBA. U tim terminima. I termini imaju još jednu stvar: ti moraš- ne moraš ni jednu stvar nego zaboravio sam da pomenem, pre podne nemamo studio na raspolaganju zato što u našem studiju žive Kasper i njegov drugar Igor Brakus, ili ti, Smiljan Banjac i Igor Brakus. Oni su kod nas od 10 do 12 svakog dana – ponedeljak, utorak, sreda, četvrtak, petak. Tako da, mi imamo ograničen termin i ja sam srećan što smo ih podržali. Sreli smo ih na ulici, smenjeni, i nije bitno zašto su otpušteni, ali ne reklamiram druge. Oni su rekli da nemaju gde da snimaju. Ja sam im rekao da mogu da snimaju koliko žele, samo nemam radiofrekvenciju za njih. Nemam 250 hiljada evra na raspolaganju godišnje. Ali evo, internet radio kad god hoćete. I evo, oni su kod nas već tri godine i svaki dan snimaju. I sve super. A mislim, uđeš u studio i misliš da se ruši kuća. Ja ne znam da li si nekad prisustvovao njihovom snimanju. Ivane. Ovaj laje, Igor viče, Smiljan viče još jače. Došao neki gost iz Niša sa gitarom. Pa svira nešto. Pa se popije pivo u 10, 11 ujutro. Pa ako je domaćinski otvori se i rakija. To ti je opšte veselje tamo. Ali njih dvojica su duša cele zgrade. Ja im kažem. I oni me uvek pitaju kako možemo, šta sve možemo. Ne, vir radite – slagao se ja sa vašim načinom izlaganja ili mišljenja ili ne, vi ste dobri za ovo društvo. Vi unapređujete ovo društvo. I da se razumemo, u većini stvari se mi slažemo. Ali isto tako nekad me pitaju za mišljenje i ja im kažem ne slažem se i zašto se ne slažem. Ali poenta je u tome da su oni srce jedno veliko, dva dobra čoveka, sa svojom neverovatnom energijom i sa svojom rešenošću da i dan danas oni snimaju. Oni snimaju svaki dan po dva sata. Nismo im upalili kamere, inače bi se pojavljivali više od mene. Čisto da znaš. 

Ivan Minić: Sve znam. 

Cilj je priča, a ne profit

Srđan Erceg: Ali, apropo studija, njima nismo rentali studio. Samo da se razumemo, njima nikad nismo rentali studio. Ako ikada budu zarađivali, javiće nam se. Ali njima ne rentamo studio, njima smo samo dali im samo prostor i rekli: izvolite, snimajte. To je moje ubeđenje. Pazi, medijski tajkun, imam mogućnost nekom da dam. Evo ti. I to ti je poruka takođe širem društvu. Nije sve PNL. Znam, znam, doći će mi svi društvo, daj mi PNL za obnovom. Grohotom se smijem. Nema PNL-a za ovo. Nema. Zašto? Ja sam rekao da nema. Podvedi ga pod corporate social responsibility. Znaš, vidi, uvek možeš da misliš pozitivno za korporaciju. Zašto se nešto od… Korporacije nisu nužno zle, loše ili bilo šta slično. Samo su zloupotrebljene često. Evo ja ću da ih upotrebim. Corporate social responsibility, Infinity Lighthouse. Dali smo prostor i vreme, Igoru Banjicu, Igoru Brakusu, izvinjavam se, mada su oni sad spojeni i Smiljanu Banjicu. I to nije čak ni za hvalu, ja ovo sad pričam zato što moraš da znaš zbog biznisa kako stvari stoje. Da, žrtvovali smo dva sata svakog jutra, ali, a, baš me briga. Mislim da je društvo bolje utoliko. Da ti ne govorim koliko ljudi je ušetalo kod nas u studio koje smo mi upoznali, da li si sreo nekih starih, ne starih kao starih, starih faca, beogradskih ili srpskih ili hrvatskih ili bosanskih ili crnogorskih ili makedonskih ili slovenskih, da spomenu svaku državu, razumeš, planete, regiona našeg i da kažem ljudi, tu su sve neki ljudi koji su obeležili jedan period. Znaš, tebi dođe ekipa iz Sunshine i kaže “Nije vam loš studio”. Naravno da nije loš. Mislim, znaš, ti se šališ, da ti od Sunshine ideš na koncert zna se za dan zaljubljenih, ti Sunshine, znaš, mislim, takve neke stvari. I sad ništa njima ne značim, ne znaju oni ko sam ja, ali meni je zabavno je da ga sad neke meseci… Pa nama je lepo, znaš, i ti se sad zabavljaš. Šta ja hoću da ti kažem, apropos biznisa, nismo podredili biznisu, možda zato imamo i malo sreće sa nekim situacijama, pa se dešavaju neke lepe stvari, nemam pojma, možda je samo slučajnost, ali smo rentali studio. Znaš, dođe fondacija, ne znam, Vlade Divca. Kako tako, što? Poznaju nekoga od nas, pa pitaju “Možemo kod vas da snimimo? Možete, imamo neke sredstva ili ne imamo sredstva ili šta god da je?” Ne znaš, nekim ljudima ni ne znaš da li da izdaš prostor. Pa im daš popust veliki. Znaš, ali opet, ti znaš kako idu kompanije. Budžetirano je nešto.” Mora se potrošiti budžet. “Dobro, ajde potrošite budžet. Bar, evo, u dobre stvari.” Znaš, imaš situacije gde, ne znam, udruženje, na primer, koje nam je bilo udruženje takođe? Dibetičara Srbije došlo. I mi kažemo, opet isto sa fondacijskim aktivistima, “Ajde da im ne naplatimo, budžetirano je.” Ok, ako je budžetirano, važi, platite. Jer svakako će morati da potroše taj novac, znaš kako ide sa budžetiranjem. I ja sam zvano, ok, srećan sam što ćete potrošiti na nas. Evo pozdrav njima. Dakle, oni su došli, podržali što mi njih, što oni nas i to ti je to. Sefi ništa ne naplaćujemo. Ne znam, studentima generalno ne naplaćujemo. Bila neka ekipa koja je snimala za obuku u Americi. Tu je bilo baš lep posao. Jednom mesečno, utorkom, uveče, emituje se za njihovih 50 studenata u Americi, to je live, zatvoreni live praktično. I ne baš su lepo plaćali jer kao američki budžet imaju. I ja kažem “uhuu, pobeda”. Na to ti je, na primer, bilo simpatično, ali to znači da su kratkoročni poslovi. Tako da tu se ne osloniš da će to dugo da postoji, ali te održi, plivaš, a imamo goriva da plutamo. I onda dolaziš do momenta koji, apropo ajde rentanja, možeš da radiš, ali mi smo odbili da radimo, možeš da rentaš opremu. Mislim, ako hoćeš baš samo pare da zarađuješ, znaš i sam, možeš da uzmeš i kažeš “evo, rentam vam opremu, jedna noć je x, y, c, h eura, imaš četiri kamere na renti i ti možeš da imaš, otpustiš sve i imaš prihode”. Znaš, mislim, ako ćemo PNL-ovima, svašta možeš da radiš, ali nije mi to želja, cilj. Tako da kažem ti, to su neki izvori prihoda, da li sam nešto zaboravio od izvora prihoda? Mislim da nisam. Kažem, reklame tamo podvedeš sve i svašta, za društvene mreže ponekad… Zvali su nas da realizujemo par stvari za van studija, to smo isto radili, to nije možda rentanje studija, nego rentanje produkcije ili rad na produkciji. Ne znam, ali smo radili livestream za jednu auto kompaniju, da sad ne imenujem, ne znam da li po ugoru smijem da spominjem, ali smo radili, na primer, livestream, pa je to bilo super, zato što je livestream. E sad naravno, tu učiš trikove, livestream sve super izgleda, ali ti zaboraviš da su, preko YouTube-a išao njihov stream, zatvoren je opet, i ti šalješ full HD signal, evo trik za sve oni koji žele na live-u da im bude bolja slika. Nemojte da šaljete full HD, šaljite ga u 2K ili ti 1445. Zato što tako ćete dobiti bolji kodek na YouTubeu. Jer YouTube će u suprotnom da vas baci na gaming kodek manje više, gde će on to sve da onako malo zamrlja, jer suštinski vas on obara na nemam pojma koju rezoluciju, da li je 480, 720, nešto tako. Nije čak ni to, ne kodek je, kao da su ti masne kamere, otprilike tako izgleda. I nismo znali kako to da rešimo, kako to da rešimo. Snimiš, pustiš, emituješ, podigneš na YouTube video, video kristalno čist. Radiš live, šalješ 1080p, ne može, povećaš frameove, povećaš ovo, povećaš ovo, neće da radi. I onda pročitaš, jel te YouTube, sam YouTube ima rešenje, uputstvo, neki momak, nemam pojma odakle je napisao celo uputstvo i ti, eto, trik. Na primer, pa sad to mi je palo na pamet, čisto da podelimo znanje malo sa ljudima. Jer to ti je kako učiš, tako što sam nadrljaš ili si bio dovoljno bistar da nađeš nešto na YouTube-u. To je popularno, sad se to zove prompting skills, kako kucaš prompt za mid-journey i ostalo. 

Doslednost je ključna

Ivan Minić: Prvo se zezneš pa onda… Uglavnom. Ili nađeš rešenje zašto je to tako. 

Srđan Erceg: Ali eto, to su nam izvori prihoda. I sad, i oni, kako to funkcioniše? Mnogo veliki trud uložimo u rad na kanalu, mnogo snimamo. Neki stvari zato što prosto samo želimo da ih snimimo. Druge stvari, znaš, znali smo reći  da ćemo snimati. Mislim, sada Live76 nije moj, nije Pajin, nije Dekijev, to je svima pripada. Na ovaj ili onaj način, to nije floskula. Znaš, mi imamo i čast i privilegiju i obavezu. Znaš, mi smo rekli da ćemo utorkom u 9 uveče biti tamo. Moraš se pojaviti. Ne moraš, ali onda ne radiš ono što si rekao da ćeš raditi. 

Ivan Minić: To da, vi imate to redovno obaveštenja, ako se nešto pomera iz bilo kog razloga. 

Srđan Erceg: Veruj mi to nam najmanje prija u životu. Kad odlažemo nešto, uff, svi smo nervozni kao leptiri, zato što smatramo da to nije poštovanje dogovora. Mi, na primer, najavimo unapred sada, sad smo i to naučili, mi smo pomerali, bukvalno. Znaš, mi smo u jednim zabavnim godinama nas trojica, kako bih ti rekao, kako daš, kardiovaskularni hirurzi  nas vole najviše u ovom trenutku, ali pozdrav, pošto treba da nas popravljaju, ali moraš da odeš na odmor ponekad. Ne možeš da radiš svake nedelje, nije normalno. Jednostavno i tvoja porodica te čeka negde i kao čekaj malo, ajde se vidimo malo. Znaš, a radno vreme je posle devet uveče. Nezgodno. Znaš, i onda ti to su stvari o kojima moraš da vodiš računa, ali poenta je da je to sada zajedničko. To je sada zajedničko. To ne znači da ćemo, da će uređivati svi i svako ne može. To je dalje naša priča u osnovi, ali takođe imamo dogovor da se vidimo utorkom u devet. Sredom u devet i da se družimo petkom u osam ili devet, zavisno je da li  je dalja sezona ili ne znam, 99 jardi. I ostali termini kada su. Znaš, Pod kapicom će ići utorkom u devet, ne ide live, ali ide snimak. Možda nekog dana bude i live, ko zna, videćemo. Ali eto, to su ti stvari koje mnogo ulažemo, mnogo ulažemo u knjige da podignemo nivo kvaliteta, ne samih knjiga, nego rada na knjigama u smislu kada ih obećamo, da se zaista pojave, da ih distribuiramo kako treba, da pokušamo da budemo malo prodajemo  više. Iskreno, ja sam rekao, ja stvarno ne mogu da dozvolim da sa rabatima koji su njima trenutno ponuđeni mi izlazimo u knjižare, zato što, kažem ti, mi smo većini knjižara mali, jednostavno to je samo… 

Ivan Minić: Dobro, da, mislim, pošto ljudi ne znaju, generalno, obično je rabat o kojem se priča 50% na dobar dan, a često i više. I to je nešto što u suštini povede… I na taj novac čekaš i moraš da se baviš time da… 

Srđan Erceg: To je komisiona prodaja da ti sad pošalješ, ne znam, svoje knjige, ti čekaš da se prodaju, dobiješ izveštaj na kraju meseca, izdaš račun, na kraju sledećeg meseca će ti doći novac. Znaš, to je model koji je rizik, manje više, nije baš kompletan. Gray area, to nije baš fer prema svim knjižarima koji su napravili modele gde imaju svoje maloprodaje , tako da kontrolišu poslovnim rečnikom . Zapravo, kontrolišu saobraćaj; to je kontrolišu ljudi koji su došli tu radi knjiga. Ja imam malo drugačiji pogled na te stvari. Ono što sam pitao jeste: “Pa dobro, ok, rabat, ali je li to jedino o čemu možemo da pričamo?” Mogu ja da zakupim pozicije, pa ćete vi da zaradite dalje istu količinu novca od mene, ali smanjite mi rabat, zašto? Ako ja tebi garantujem da ću ti platiti za poziciju u izlogu, a ti meni smanjiš rabat, ja i dalje riskiram  jer ti imaš zagarantovano ovaj novac. Ali se ja ne osećam baš tako loše zato što sam investirao taj novac. Makar sam dobio da publika vidi naše knjige . Makar sam dobio čuveni impression, znaš, opportunity to seek, kako god oćeš da ga obeležiš, koji god termin da koristimo iz leksikona marketinškog sveta . Ali ne, nema čak ni tog razgovora. Znaš, kažem ti, nema razgovora. Moram se potruditi više . Ali mi nije prioritet trenutno. Zaista mi nije prioritet i radije ću da se bavim našom online prodavnicom . 

Ivan Minić: Pa naravno, a mislim, postoji uvek ta mogućnost da uz malo više truda i adekvatne kontakte se više okrenete ka nezavisnim knjižarama koje su po Srbiji.

Srđan Erceg: Tako je, hteo bih  da pozdravim Vinil, koji nam takođe drži knjige. Kažem ti, Booka, Papirna krila, mada su se ona sad promenila, ne znam tačno kako se zove, su takođe bila super, jer nije bilo samo pitanje rabata. Znaš, svi ti ljudi su došli i rekli: “Hajde da izložimo vašu knjigu, hajde da se potrudimo, hajde da uradimo nešto”. Znaš, okej, mogu da budem deo inventara, ali ja hoću da budem nešto više od toga. Možda sam i samo egoista , ali ja predstavljam Infinity Lighthouse i smatram da ne radim svoj posao ni prema ljudima koji tu rade, ni prema sebi, ni prema svojoj viziji, ni prema svima koji su tu prošli, niti prema publici, ako kažem “Pa dobro, deo smo inventara, evo, radili smo”. Koji je to stav? To je stav koji meni ne prija. Možda prija nekome drugom, meni ne prija. 

Ne mora sve biti velika priča

Ivan Minić: Sve razumem. 

Srđan Erceg: Razumemo se i znaš o čemu pričam. Ne želim da kritikujem  i ne želim da ocrnim bilo koga. Razumem poslovni model, ljudi imaju svoje kalkulacije, razumem da imaju poziciju iz koje to mogu da učine, razumem da oni investiraju takođe. Njihov rizik je na nekim drugim mestima. Ali ja, verujem, imam malo drugačiji pogled na posao, na svet, i to je to. Samo da spomenem što se tiče majice, evo, prodaje Vinil , to je isto super, oni su prvi koji prodaju. Hvala Ivanu Toškou koji sa svojom beskonačnom euforijom, dolazi i kaže: “Srki, imamo ovo ovde, imamo ovo ovde” i tako dalje. To je naš prijatelj, ali kada pričamo o tome, želeo sam  da ga malo spomenem, reklamiram. Refraktor, potražite. Čovek se bavi isto kosmosom. Ima mnogo lepih, nezavisnih ljudi koji pričaju o kosmosu, bilo to postovi na Instagramu, na Facebooku ili neke druge stvari. Lepo je, to su sanjari. I to su, kako kažeš, manje, nezavisne priče . Ali zašto? Zašto sve mora biti neka velika priča? Može biti mala priča, možda je to njena veličina. U svakom slučaju, ja svakako nisam nikada išao sa stavom  “Vau, imamo čitavu galaksiju da osvojimo”, znaš. Ali to sam ja, takav sam. Ne pravdam se, ni ne opravdavam . I sad, apropos majice, na primer, da, to je naš biznis model, znaš. Ljudi kupuju majice, dukseve; mi smo oduševljeni kad sretnemo ljude. Idemo na piće, zašto? Zato što nosite našu majicu. Ne sa svakim, ne stigneš uvek, ali se pozdraviš; lep ti je osećaj, znaš? A i tu sad imamo neke druge stvari koje moramo da rešimo. Kačkete proizvesti, onda znaš. Da li smo dovoljno veliki? Da li nas shvataju odmah ili ne shvataju odmah? To su ti standardne dileme nečeg novog, nepoznatog. Sad se i već zna za nas, ali opet, kakve su količine? Pa je li to zanimljivo ili nije zanimljivo? Sad ti dok objasniš da tebi treba sedam različitih boja kačketa, zašto? Pa ne, moraš da imaš samo crno-beli; moraš da imaš i crveno-beli, a moraš da imaš i narandžasti, a moraš da imaš i plavi, a moraš da imaš i zeleni. A gde ti je žuti, a gde je beli, razumeš? Ti onda dođeš i kažeš “okej”, i onda kažeš “dajte napravite na crveni”, e nemam crveni keper. “Idi sad nabavi crveni keper”. Dobro, treba da uvezem crveni keper. Na primer, samo ti govorim zašto neke stvari nismo dalje širili, zato što smo došli do toga da, znači, supply chain, otprilike. A nemamo para da angažujemo sad sve te ljude koji bi po organizacionoj šemi bili tu potrebni. I za to ti treba baš sad već ozbiljan investitor, neko ko će da kaže, mi smo ozbiljni. U Americi je bila neka mikroinvesticija, ovde je to ozbiljna investicija. Investicijskim fondovima nismo zanimljivi, smatrali su  da moj model je potpuno pogrešan, ne znam šta pričam, ali vidi, rezultati govore suprotno tome. Kad će doći taj moment kada će neko reći “čekaj, vi ste ozbiljni”, nemam pojma. Tako da, znaš kako, plivamo; razvili smo više izvora prihoda, organski je. Investicija u marketing je apsolutno nula, što nije pohvalno za nekog ko dolazi iz marketinga, ali isto tako imam još jednu stvar: neću dok ne sredim proces proizvodnje. To mora se zvati procesom proizvodnje. Neću da investiram jer to ti je onaj čuveni moment. Mora biti konzistentan proizvod. Mora da ljudi kad krenu nešto kako… Nešto ti je onaj čuvena priča o… O… Kako beše… Ko je to radio? Svetsko a naše , da. Se sećaš MBP? Gde je pukao ceo biznis? Na distribuciji. Nije ih bilo u prodavnicama. Ti sad svi hoće da te kupe, ali tebe nema. Za čemu marketing onda? Da bi se znalo za tebe. Okej, evo, zna se za tebe. I to je bilo to. To pivo ne postoji više, ali jednom momentom ti imaš… Koga su doveli? Okolinu su doveli, tako već, doveli čoveka. Znaš, ti angažuješ estradne zvezde, tu su milionski ugovori, tvoj marketinški budžet je ravan, recimo, Apatinskoj pivari, u tom trenutku najvećem oglašivaču u toj kategoriji. A tebe nema u prodavnicama? 

Ivan Minić: Dobro, na kraju mislim da su se njima i prodali, odnosno fuzionisali se sa njima. Ali ceo taj momenat da ti suštinski uzmeš da napraviš nešto, pa makar to bilo i po nekom standardu koji je svetski, evropski, kako god, i imaš situaciju da si napravio nešto što je po standardu, ali nije po lokalnom standardu. I nije po lokalnom ukusu. I ljudi očekuju nešto drugo. 

Srđan Erceg: To je za proizvod, ali distribucija inače je pala. 

Ivan Minić: Ne pa naravno. Mislim, hiljadu stvari tu ima koje su se desile, koje su zakomplikovale celu stvar, kao što to sa mnogim novim brendovima postoji. Da ti dođeš i kažeš nekom, znaš, kao “italijanski espresso treba da bude ovakvog ukusa”, on kaže “ne sviđa mi se”. A nema šta da ti se sviđa, jer ne sviđa ti se italijanski espresso. “Ne sviđa mi se.” 

Srđan Erceg: I biznis ne postoji jer se publici ne sviđa. 

Ivan Minić: Kao što, ne znam, ovo je stara priča i stalno se ponavlja: rakija od dunje. Ako miriše na dunju, nema veze s dunjom, nije prošla pored nje, nije videla dunju na slici u proizvodnji, ali ljudi i dalje vole parfimisane rakije i to je to. Bez obzira što suštinski to što ti piješ… 

Srđan Erceg: Ne funkcioniše tako. 

Ivan Minić: Pa nije taj proizvod. 

Srđan Erceg:  I to je u redu. Mislim, u redu, vidi. Samo je pitanje, znaš kako, to je život, tržište, teško; neko voli nešto. 

Ivan Minić: To je razlog zašto rakija nije viski ili konjak. Zato što ne postoji standard. Srđan Erceg:  Da, i drugo, e, ali tu imaš zanimljivu priču. To mi je žao što zapravo, ajde, Billy Goldner mi je bio u studiju sa Jadrankom je snimio emisiju, međutim, desilo se nešto posle, pa pravno čekamo jednog dana release, da nam da, da snimimo da emitujemo taj, taj ceo događaj. To je bilo još pre tri godine, dve, tri godine, da, pre dve godine. I on je tu pričao o svojoj rakiji. Znaš, priča o svojoj rakiji i kako je njemu zapravo, pazi sad njegov pogled, ovo je pogled čoveka koji dolazi iz SAD, i ne samo to, koji je bio basista, znaš, koji proživeo jedan rock’n’roll život, koji kaže “mislim da grešite ako želite”, to je njegovo mišljenje, nemam formiran stav, “da grešite ako želite da pravite rakiju da bude konjak ili viski”. Zašto? Ja mislim da si i ti u pravu i da je on u pravu. Kaže “mene loži to što meni domaćin kada ponudi šljivu ili rakiju kaže: ‘ovo čisti klozet, to je pohvala, ovo će da ti spali sve unutrašnje organe’, neće jer je ona i dalje dobro napravljena”, ali to je njemu bila priča, flaša bez etikete, da se plašiš kad je uzmeš, zato je on i napravio. Jel te, brend koji je napravio sa vešticom babom, razumeš, i, ako smem da kažem, jebi ga, znaš, to ti piše na flaši, to se u Čikagu prodaje, znaš, baš čudno. Ali poenta je da on, čovek iz Čikaga, Amerikanac koji je ovde, ne znam, tu oko očiju, ali kablari su posetili i napravili je proizvodnju. Da, da, ne znam tačno gde je napravio proizvodnju, ali poenta je da je on, njegovo viđenje stvari je bilo, ne, vi treba da budete drski, bezobrazni, da je to kada otvoriš, kažeš “šta je bre, da se uplašim”, kažeš “ću stvarno ovo da pijem”. To je njegov marketing. Ali ja se slažem  i sa tobom, imaš lepe rakije koje su zaista kvalitetno spakovane, koje izgledaju kao visoko kvalitetan proizvod i jesu, i još pride to prati. Ja više vučem ka tvojoj teoriji, iskreno, ali mislim da je on u pravu da postoji još jedno drugo potpuno tržište koje je buntovničko tržište. 

Ivan Minić: Dobro, to ti je ono, moonshine tržište i onaj rec. 

Srđan Erceg: Kako ćeš da ga spakuješ? Moonshine koji je tamo, pazi, NASCAR, znaš, ne znam da znaš priču o NASCAR-u. Naravno. To su ljudi, čovek, bili šverceri, znaš, kao ko se trka, šverceri, bukvalno lokalna ekipa koja švercuje alkohol, noću ga peče, razumeš, i onda ga švercuje, i onda izlazi na Daytona Beach na plaži, baš čudno, na Srednjoj Tvorini, i trkaju se automobilima. I onda to postane sport. Čekaj. Znaš, ali to jeste moonshining, jeste tamo jedan koncept vrlo zanimljiv i to je druga priča. Ja više naginjem ka ovom jer sam se nagledao ovog koncepta, daj malo da budemo u tom drugom smeru, izvini molim te, ali to ti je isto sa vinima, znaš, vinska industrija se mnogo ovde razvila, mnogo se razvila za poslednjih 20-30 godina. Pozdrav svim ljudima koji bilo šta proizvode. [01:27:49] Raditi bilo šta, proizvođači su i oni koji kreiraju sadržaj. Kako se to zove, to je sve nešto ti stvaraš i ti daješ jednom obliku neku novu formu. Ako hoćeš da ga nazoveš “edit value”, ne znam, nije to ni value, ti mu daješ vrednost. Pazi, ti uzmeš neku rudu koja se, u tvom slučaju, ja ne znam, koja je tvoja ruda kad pričaš? Šta, vazduh? Ne znam, tvoj organi, glasne žice. I ti to pretvaraš u nešto veće od toga samog. To samo po sebi, molekuli vazduha, glasne žice vibriraju, ali ti mu daješ oblik. Znaš, to je proizvodnja, na ovaj ili onaj način. Isto važi i ovde, neko je uzeo neku šljivu, nešto je radio s njom, promenio je formu i tako dalje, ako je povećao vrednost, ako već pričamo o kapitalizmu. To je za mene PNL. [01:28:38] A ne, imaš li PNL čoveče, ili znaš zašto taj čovek radi to što radi? Znaš, ljudi ovde… I ovo je meni vidno iz perspektive te priče o prihodima. I kako ćemo da preživimo. Svi, na kraju dana, svi startupi gledaju kako ćemo da preživimo. Pa, vodi računa o troškovima svakako. Gledaj da baš ne potrošiš sve što ne moraš da potrošiš. Gledaj da budeš dovitljiv. Ne moraš da kupiš… Šta je, svi sad treba doći da kupite Aputure Lantern i da ga pričvrstite  na Bowens i Altamount, zato što ćete onda uzeti UL 150 Godox i imati fancy rasvetu kad se ovde uđe. Znači, može. Ima, svakako. Ima, imaš ga negde, ali je li ti stvarno treba sad, eno, ta, eno, eno. Ali je li ti to stvarno treba? Jel završava posao? Završava posao. Okej, tizba ti tizba. Osim ako nisi u poziciji gde moraš da impresioniraš kad ljudi ulaze, onda kad… “O, wow, šta je ovo, wow!” I to isto okej. 

Gosta osloboditi straha

Ivan Minić: Pa, na što ja mislim da je za pričanje priča, jedan vrlo bitan deo je da ne prepadneš gosta. Sada, gosti koji vama dolaze su gosti koji su pre svega prisutni u medijima na ovaj ili onaj način i njima nije frka od reflektora. Ne. Gosti koji meni dolaze su obično ljudi koji su tu po prvi, drugi, treći put ili nulti put da nešto rade . I kada bi ovo bio studio kao vaš, ili kao Galebov ili neki sličan, mnogo bi se teže opustili pored toliko reflektora, toliko ljudi, toliko svega. Može, ali nije baš tako jednostavno. 

Srđan Erceg: Da, nisam razmišljao o tome na taj  način. 

Ivan Minić: Ovako mi sedimo i pričamo. Ljudi, znaš, vrlo brzo izgube pojam o tome da su uopšte tu. 

Srđan Erceg: Ja volim da dođem kod vas, meni je… pa dobro, sad, okej, to je nešto drugo, ali ovde je mega zabavno i ti… ali nisam razmišljao o tome. Vidiš, to je zanimljiv pristup. Uopšte mi nije pao na pamet . 

Ivan Minić: Ali to je pristup koji ima smisla sa tim kad hoćeš, naravno, da ljudi pričaju nešto lično, intimno, i kad hoćeš da što pre probiješ tu neku barijeru koju imaju svi, odbojnosti prema nekom deljenju svoje intime, a pričamo o ljudima koji nemaju prethodna iskustva. 

Srđan Erceg: Zanimljiv pristup. 

Ivan Minić: Mi smo ranije to pričali, a treba da pričaju o svom životu. Znaš, okej, mi primarno pričamo o tvom poslu, tvojoj strasti i sve ostalo, ali ispričali smo sve o tvom životu. 

Srđan Erceg: Ali nije fair, znaš, porediti te situacije, ja sam u medijima aktivno. 

Ivan Minić: Možda čak i previše. 

Srđan Erceg: Možda, vidi, verovatno. Ali to nije fair. Znaš šta ja pamtim? Ja blogomaniju pamtim kao moment kad se meni, hvala ti još jednom na tome, ali ja sam svestan, ne, ozbiljno, ja se stvarno zahvaljujem. Ali se sećam nečeg drugog, neću da spominjem imena, ali bilo je ljudi koji su imali ogromnu tremu na bini. I gde sam shvatio da nije fair. Zašto? Ja živim na bini. Znaš, ja živim na bini. 

Ivan Minić: Srđane mislim, kao što znaju svi koji su bili tamo, a naročito ljudi koji su bili u organizaciji, ja sam preplakao tvoje predavanje u režiji. To su svi videli. Jer, jebi ga, ovaj, to tako funkcioniše, to je ljubav. I to je to, ali mislim, sve ostalo, znaš, neprijatno je. Neprijatno je na mnogo načina. Nije prirodno, naročito ako pričaš nešto što nisi dovoljno uvežbao, ne dolazi ti organski, nisi navikao da deliš te stvari. Znaš, ovde dođu ljudi, gotovo svi mi kažu kad završimo razgovor, čak i oni koji imaju neko pređašnje iskustvo mi kažu da su ispričali nešto što nigde nisu ispričali, nikom nisu rekli. To je neka vrednost koja je za mene važna, mislim meni je svakako važna priča, pre svega onda. Srđan Erceg: Dobro, ali, izvini, ti si neko ko to stvara zajedno s tim ljudima, a da ti nije stalo bilo bi pogrešno, moj mišljenje. 

Ivan Minić: Naravno, ali taj moment gde, ono, postoji još jedna vrlo lična, intimna komponenta u svemu tome, taj moment je jako važan, bar je meni. 

Srđan Erceg: Da. Slažem se s tobom, nisam razmišljao o tome. Ono što je meni sad u glavi, ono što sam ja hteo reći u ovom slučaju konkretnom, da ne uzmeš to kao neku kritiku, ne znam šta, ja sam prihvatio, ja sam gledajući šta ljudi rade shvatio da ne moram da odem i da pokupim sve najskuplje što postoji, niti je normalno, niti je potrebno, niti znaš šta ćeš sa time, još. Doći će trenutak kad će ti trebati. I da je sve u redu. To je ono što je najvažnije, da je sve okej. Znaš, mnogo ljudi pati od toga, ja moram da kupim ovakav sto, onakav sto, mora da mi bude ovo ovako, mora… Ne mora. A po pitanju biznisa, kontroliši troškove, zašto? Budi iskren. Ljudi vole iskrenost. Znaš kako? Budi iskren u toj svojoj ludosti na kraju. Pa ne verujem da si ti baš dobio ne znam koju podršku kad si počeo da razvijaš svoje ideje. Koliko ljudi ti je reklo da će burek da bude super? 

Ivan Minić: Pa niko. 

Srđan Erceg: Niko! I? Osim kad si uspeo. E onda su svi znali da je to trebalo tako da se uradi. 

Ivan Minić: Pa dobro, to je isto ona priča, mislim kao i uvek, da su potrebne neke godine verovanja u nešto i predanog rada i onda se desi uspeh preko noći. 

Srđan Erceg: Da ti kažem… to je to. Pa ja pričam sa mojim drugarom Goranom iz Podgorice koji kaže “Srki, to mora negde da ispliva.” To mora negde da ispliva. Ivane, sav taj trud i rad negde ispliva. Kako je, zašto, znaš, nemamo baš sve odgovore. I to jeste poenta cele priče, znaš, ja kažem ti, ja stalno učim, ja gledam vas, šta radite, kako radite, tajmer. Mi nemamo tajmer, evo vidim, sat i trideset, pa trajemo. Da, mi nemamo tajmer. Ovo verovatno bi nas uplašilo da imamo tajmer. Mi se izgubimo, onda ko prošle tri i po sata, koliko je prošlo tri i po sata? I, tri i po sata, ajmo kući. I to ti je to. Znaš, tu se završava priča. Sad vi mene verovatno treba da isečete, verovatno treba pre pola sata da mi isečete, ali dobro. Znamo se. Znamo se. Ali, apropo, ajde, pitanje je baš bilo konkretno, apropo prihoda, ja sam ti rekao, vrlo, ljudski, kako mi zarađujemo. 

Ivan Minić: Dobro, gledaš da na što više strana napraviš nešto, odakle će kapati i to će sve zajedno da napravi da stvar bude suštinski uspeh. 

Odakle motivacija dolazi

Srđan Erceg:  Tako je, dobro je do toga. Šta nam je budućnost? Nemam pojma. Imam neke ideje, vizije, želje, ali šta je zaista budućnost? Ne znam. Znaš, ne znam, u stvari znam. Mi smo već uspeli. Šta će da bude dalje? Kažem ti, seli smo za sto. I taj moment iza mene bi bio samo da znaš za sve one koji planiraju neke stvari da urade. Ja koji sam toliko dugo u medijima, bila mi je frka da počnem sa time. Da sednem ja, jer vidi, to je baš egotrip. Ja sad treba da sednem pred kameru, koju sam ja kupio, koju sam ja postavio, u studio koju sam postavio. Kad kažem ja, samo oličenje ekipe, nije nas bilo mnogo, krenulo iz moje glave, ali svi zajedno smo to uradili. Da ti kažem, na kraju dana krenulo od moje glave i bitno je da se taj moment razume. Ne, “vidi šta sam uradio”, ne. Nego ja sada treba da budem taj egoista koji će da sve to napravi i onda sebe stavi za sto da se snima. Znaš, to je ono, šta radim? A znaš šta radim? Neće niko to da uradi. Niko nije došao i rekao “ej, ajmo da pričamo one priče što si spomenuo. Evo mi smo u jednom, mi ćemo da napravimo studio, dođi da pričaš”. Mmm, nema. To je bez veze, to nikog ne zanima. Evo mene zanima, meni to dovoljno. Evo ja ću sam sebi ne napraviti. Sam ću sebi, neću kupiti kola. Evo nisam kupio kola, još uvek nemam kola. Imam taksi, imam drugare, imam bicikl, ima da ukrali su mi biciklu. Tako je sve, okej. Znaš, doći ću autobusu, kakve veze ima? Doći ću. Ali, znaš, snaći ćeš se, ali sam napravio to. I onda da sednem i ja to sad upalim i snimam se i onda montiram i pustim. Iskreno, ja se osećam neprijatno. Zato što ja sad samog sebe produciram. Znaš, meni je to neprijatno, mislim da je to neprirodno. Sam je već, sad sam ok. Znaš zašto? Što nema veze više sa mnom. Svi smo tu, cela ekipa je tu, ja sam samo jedan od, ne znam, deset ljudi koji se pojavili pred kamerama. I to mi je bila želja i cilj. 

Ivan Minić: Naravno, mislim i vi imate tu sreću da kroz live-ove imate mnogo veliki community ljudi koji se stalno javlja, koji na neki način te ono, s jedne strane i gura u celu tu priču, s druge strane dodaje materijala uvek i tema. 

Srđan Erceg: Ima, izvini, ali samo ti kažem, nismo i dalje i zbunjeni i potpuno oduševljeni kad neko nam priđe i šta god uradi dalje fotografije ili se samo javi, pozdravi. Znaš koliko ti elana imaš da uradiš sledeći podkast? Dođe devojka u autobusu, u 27-ici, “Možemo da se slikamo?” “Možemo da se slikamo, naravno.” Mi se fotkamo u sredu 27-ice, zamisli šok svih okolnih ljudi, koja nema veze sa životom, nisam ja zvezda, ja sam čovek koji se vozi 27-icom ekspres, jer nemam kola, i sa majicom sam naravno, jer to se samo menja boja i pere svaki dan i to je to. I devojka kaže “Hajde se fotkamo.” Pozor za nju uzgred. Nikolina se zove, ja mislim, ne mogu da ne pamtim imena, dobro. I sad ti si završio, ti si, šta, nisi ti završio ništa, ti si završio radni dan, radni dan, ja ga nemam, meni je svaki dan, dan samo. I neko dete tamo, predivno, veselo, pozdravlja te zajedno sa svojim drugarima. I šta sad? Znaš, neko me pita šta sad, pa ništa sad, sa osmehom na lice kući i sa osmehom na lice u studio i kažeš “Vuuu, hajdemo da snimamo.” Što? Neko ti se obradovao, neko si ti obradovao. Ja nisam našao bolje motive.  Novac da me pot… Vidi, kada budem milijarder, nećemo ni pričati o novcu, ja ću samo pričati o šašavim idejama. Samo ću ti pričati šta je sledeće. Šta sad? Šta sad? Šta sad? Znaš šta ćemo sve da uradimo? To su moji snovi. Da kupimo mamograf i da liberalizujemo diagnostiku. A da kupimo mašinu za magnetnu rezonancu da liberalizujemo diagnostiku, da kupimo skener da liberalizujemo doktrine, ne mešamo sa lekarima u lečenju, ne učestujemo u biznisu. Znaš koliko ljudi ne može ni da dođe na dijagnozu, na dijagnozu da bi znalo šta da leči? Ne zna da stigne, kamo li da preživi? Za mene je to poraz kompletne ljudske civilizacije. PNL, stvarno samo PNL. Je li to sve što mi imamo da ponudimo? Aman, koliko ti PNL-ova treba da budeš srećan. Aman, zato što ja to ne razumem. I znaš da za St. Judes bolnicu? Pogledaj. To je bolnica u SAD koja leči rak kod dece. Smanjili su stopu smrtnosti na ne znam koliko od 60-ih nekih kad su počeli. Kako im ide biznis model? I oni moraju da imaju biznis model. Revenju streams. Da nisam spomenuo najvažniji revenju stream. Pa to je zato što to nije revenju stream. Patreoni. Ivane, evo ja to ne gledam kao revenju. Mogu se rasplačem eventualno i mogu biti samo mega zahvalan . Mi imamo 200 članova i Patreona na YouTubeu. Ja namerno sam ostavio da svi vide koliko prihodujem od Patreona. Mogu sam da zatvorim tu opciju, neću. Ako sam rekao bićemo otvoreni prema vama, evo izvolite, evo može svako dodaje da kako da ode 725 ili 750 eura mesečno, dobijemo od Patreona. Čak nemamo pakete. Mi smo najveći amateri, šonje na Patreonu. Nema ono 1, 3, 5, 10, 20. Zašto? Ne znam kako da odvojim. Kako ja tebi sada kažem, zato što ti imaš manje para, dobićeš manje. Ne ide. Dobićeš isto. Koliko možeš, daj. Super, strava, hvala ti. Kad dođemo do stadiona gde nam nije potrebno, ja ću prvi da kažem ljudi, nije nam potrebno, nažalost, Zakon Republike Srbije nam ne dozvoljava da vaš novac pretvorimo u donacije, tako da ćemo mi i dalje da vas molimo da nas podržavate, a onda ćemo mi da poklanjamo pare humanitarnim organizacijama. Sticajem okolnosti biće baš visine Patreona. Ali je poenta u sledećem, razumeš, znači, zakoni, neću ni da ih komentarišem, ali je poenta ti si sad taj novac neki dobio, on ti pomaže da te održi. E, kada dođeš do tog nekog novca, to su moje želje. St. Judes radi o po sledećim principima. Patreon, iliti donatora. To su mega bogati ljudi koji imaju želju da svo što su stekli, kažu čekaj, a čemu sad sva ova lova? Znači, ne mogu kupiti, ne mogu plivati u sedam bazena paralelno. Mogu u jednom. Ne mogu biti u 12 soba spavaćih odjednom. Ne mogu buditi u 4 kuće odjednom. Ne mogu da vozim 22 automobila. “Okej, poseduj ih, baš me briga tvoje pare da ti radi šta god hoćeš.” Ali zamisli sad dam novac, iz kojih god pobuda razloga, da pomognem nekoj deci da se leče. Onda dođe porodica i kaže “Imamo osiguranje.” “Super, naplatićemo od vašeg osiguranja lečenja u St. Jude’s bolnici.” “Nemamo osiguranje.” “Super, nećete ništa platiti i dalje, samo nećemo naplatiti od osiguranja, nego imamo dovoljno sredstava od donatora da vas lečimo. Zatim, pošto smo napravili business model i radimo research and development za razvoj novih metodologija, tehnologije i svega ostalog, prodaćemo patente ili ćemo prodati proizvode da možemo da prihodujemo. Oni moraju da budu na nuli na kraju svake godine. Poenta je u sledećem: ne daj Bože nikome. Ja nisam baš u grupi nekih vernika; ja imam neke svoje ubeđenja. Dakle, ko želi da ih sazna, može da me pita kad se sretnemo, ali nemojte nametati drugima šta verujete i kako verujete. Seks, lova, religija, za koga glasate – vaša stvar. To su pravila. Nadam se da niko nikada neće morati da prođe ni kroz što slično. Na žalost, prolaze ljudi kroz to. Zamisli samo koncept da ti možeš da pomogneš makar toliko da neko ne mora da čeka na skener šest meseci dok neka opaka bolest izjeda. A možda da smo znali tog dana, bismo ti dali šansu da produžiš život, da živiš dugo, da izbegneš stres pitanja da li si bolestan ili nije, pa se razboliš od nečeg drugog, od brige. Tvoja porodica, tvoji voljeni i tako dalje. Hoćete PNL? Halo? Ajmo kapitalisti. PNL ne dolazi, daj mi PNL danas. Nego stvorite jedno bogato društvo, humano društvo, i onda profitirate. To nije socijalizam, to je kapitalizam. Samo razmislite da ljudsko biće vredi. Možete da ga vrednujete kako god hoćete, ali ljudi vrede. Ako smo u kapitalizmu, izmerite vrednost. Ja mislim da su Švajcarci to izmerili, koliko je jeftinije da neko preživi nego da nije produktivan član društva. Kako god. I najbolje je biti human. Zamislimo da mi to napravimo. Ne želim da se mešam ljudima u biznis koji su napravili klinike, bolnice i tako dalje. I njihove vizije, ja se nadam, su humane, žele da pomažu društvu, ali imaju i PNL. Želim da dođemo do toga: neka se leče kod vas, nema problema, ali nemojte da čekaju godinama da ustanove šta im se dešava. Dajte da liberalizujemo makar dijagnostiku. Eto, to je jedna od mojih velikih želja. Nisam stigao još da uradim jednu bitnu stvar, da štampamo ruke za decu koja, na žalost, nemaju ruke ili noge, koja su se rodila bez udova ili su ih izgubila. To mora da se pojeftini. I neka ekipa s mašinama je rekla da će to raditi. Postoji organizacija, ne znam kako se zove, potražite je, koja štampa ruke. To nije šala: na 3D štampaču možete štampati tu ruku. To je jednostavna ruka, nije zamena za ruku kojom možete da svirate, radite i tako dalje. Ali, bar osnovne funkcije je da sklopi i otvori ruku. Drugo, ti možeš detetu da napraviš to. Ne znam, to sam na Channel 4 iz Britanije video. Napraviš detetu superherojsku ruku: Wonder Woman, Superman, Batman – kakve veze ima. Znaš, zamisli tu radost da podeliš. Da ne psujem, ali znaš, PNL. Evo ti ga PNL. I sad zamisli da mi stvorimo tako nešto. Zamisli tu priču. Razumeš? I sad zamisli taj koncept razmišljanja – odakle kreće? Od nas. Zašto? Zato što sam ja tako rekao. Koga ja sada da čekam da to napravi? Koga čekam? Šta će? S Marsa da dođe? Hoće li Ford Prefekt doći i reći: “Ej, hajde da napravimo”? Neće! Nego dođe Srđane Erceg. Zašto? Ko je Srđan Erceg? Niko i ništa osim Srđana Ercega. To ti je maksimum; to ti je minimum. Ko si ti? To je ono batmanovski: šta uradiš, to ti je. Nisam savršen, pun sam mana. Znaš me, preke sam naravi. Uf. Brzo se naljutim na neke ljude, neke stvari me izbace iz takta. Neprijatan sam kad se iznerviram. Strašno je što mogu da izgovorim kada smatram da je neko nepravedan. Užas, katastrofa, sve suprotno od svega ostalog što radim. To sam ja. Ali u ovo verujem: ja to želim da uradim. Zatim, što se tiče posla, gde ćemo da ga investiramo? A gde hoćeš? Gde bi možda hteo da investiraš? 

Ivan Minić: Nisam siguran da li želim da postaneš milijarder ili ne. 

Srđan Erceg: Nisam ni ja, moram da ti priznam. Ali vidi, bolje bi bilo, ja mislim. Mislim da bi bilo bolje zato što stvarno nemam nikakav plan da ostavim sebi neke pare. 

Ivan Minić: Definitivno bi bilo bolje. 

Srđan Erceg: Zamisli šta možemo da napravimo, znaš koje patente možemo da izmislimo, da stvaramo, da sredimo neke stvari. Mikro promene – to su jedine suštinske promene. Svi bi veliku promenu. Ti si rekao suštinu: to se radi godinama, i onda dođe uspeh preko noći. Znaš, probudiš se i kažeš “Mi uspeli smo”. 1 i 45 Ivane, daj da gasimo, ja moram da prekidam. Juče smo imali bizarnu scenu; da ne imenujem, ali kolega naš, jedan voditelj, počeo je da vređa svog gosta. Mi smo bili u šoku. Jedan gost na kraju reče “Ovo je bilo to i to, i znam tu emisiju, ćao”. Bizarne scene. 

Ivan Minić: Mi smo imali dogovorenu tuču u podcastu, tako da to je baš bilo nezaboravno- ne u pojačalu nego dok smo radili sa Zvezdom podcast. 

Srđan Erceg: Nisam ispratio, izvinjavam se, malo sam se zaneo. 

Ivan Minić: Dozet i Rakočević su se dogovorili da se njih dvojica potuku oko Iron Maiden-a. 

Srđan Erceg: To je dobra tema za tuču. Šta su diskutovali? Bruce Dickinson ili Paul Dijano? 

Ivan Minić: Pa, Dozet je rekao nešto u fazonu “Tvoji seljaci”. I tu je bilo… 

Srđan Erceg: O, vidi! 

Ivan Minić: A ja gledam i mislim… Dobro, ok. Nisam znao ništa, zaista. To se vidi po mom izrazu lica. 

Srđan Erceg:  To moram da vidim. Kako sam to propustio. Kako si reagovao? 

Ivan Minić: Pa nikako. Dva ludaka. 

Srđan Erceg:  Znaš, sediš i misliš… Šta mi je ovo trebalo? Kliknite like, share, and subscribe. 

Ivan Minić: Ja većinom sedim tako i pitam se šta mi je to trebalo. 

Srđan Erceg: Znaš šta? Voliš to. 

Ivan Minić: Imam potrebu da čujem te stvari. Imao sam potrebu da ti ispričaš ovo zato što postoji biznis u svemu tome. Na kraju dana, kad podvučeš crtu, shvatiš da mnoge stvari ovde donose prihod. Većinom se plate pokriju; nekad je plus, nekad mali minus. To je volatilnost organizacije Srđana Ercega. Ali, radi se sa srcem, ne sa fokusom na novac. Ako bude problem, lako ćete se refokusirati na novac i postaviti sve u zeleno ako treba. Bitno je da je sve došlo iz srca jer onda je mnogo lakše proceniti ovog meseca i reći “ok, refokusiraćemo se” ili “pravićemo akciju da bismo podstakli nešto” ili “pravićemo ozbiljniji plan za naredni period i dovesti atraktivne goste da privučemo pažnju”. Ali suština je da svako ko zna šta radiš i kako to radiš zna da je sve iz srca. 

Srđan Erceg: Vidi, veruj mi, jeste. 

Ivan Minić: Ima dobrih i loših strana. Mislim, normalna osoba ne bi radila ono što ti radiš. 

Srđan Erceg: Hvala. Da, ali šalu na stranu, ne bi. Ako racionalno pogledaš… Ne, nije sve bazirano na racionalnom pristupu. Ima, što kažem, metode u ludilu. To je, pa, postoji metoda, ali kada sednem i sam procenim, da me pitaš sa strane kao konsultanta, ja bih rekao, “Huuu, kung fu.” 

Ivan Minić: Dobro, ali znaš, ta količina posvećenosti i ljubavi koju je vas nekoliko unelo, ajde da kažem, pre svega u MotoGP, napravila je drastičnu razliku da je MotoGP važna stvar ovde. Na gomili drugih mesta, to je nešto obskurno što, ok, postoji ljudi koji se takmiče, ali u principu nema više nijednog od četiri vanzemaljca koga briga šta se dešava. Znaš, mislim, moj stav je donekle to, jer ne mogu sve da ispratim i naravno da ću posle svake trke da pogledam raspored i sve. I znam desetak vozača koliko ih ima sada. Znam ih. Ali moji vozači su u penziji. 

Srđan Erceg: Jasno. Dok ne dođu novi. 

Ivan Minić: Dok ne dođu novi u koje ćemo se zaljubiti. 

Srđan Erceg: A mi šta radimo? Čuvamo. 

Ivan Minić: Pa čuvate, pričate. Znaš, ti si meni pre osam godina pričao o Fabiju Kvartararu, koji je tada imao koliko? 15 godina. I? 

Srđan Erceg: Evo ga, tu je. Ali se sećaš, za Fabija, mi smo tada imali intervju.

Ivan Minić: Sećam se svega. Za Fabija. Sećam se svih intervjua, sećam se svake scene. Znaš. A ja sam bio samo na jednoj trci. 

Srđan Erceg: To je baš lepa avantura bila. Ta cela vožnja. Nisu bili najlepši momenti, ali ta kombinacija… Ali dobro, ali generalno… Ali u svakom slučaju, pamtiš lepe stvari. To je baš bilo lepo. 

Ivan Minić: Vidi, da nije bilo toga, ja se nikada ne bih zaljubio u Barcelonu. 

Srđan Erceg: Ej, stvarno? Nisam znao za to. Pa to je divno. 

Ivan Minić: A ima taj jedan moment, ovaj… Izvrnuo sam skočni zglob na putu ka tamo, u San Remo, mislim, ili u Monaku, i nisam baš mogao da šetam koliko ste vi mogli po gradu. I ostavili ste me u parku ispred zgrade Familia. Ja sam sedeo u parku i radio na laptopu jer sam hvatao wi-fi iz McDonald’s-a, gledao sam grad i u jednom trenutku sam primetio neke ptice, ali nisam obraćao pažnju. U jednom trenutku, osetio sam jak udar vetra i izuzetno jak miris pomorandže. Onda sam shvatio da je sve drveće oko mene, drveće pomorandže, i onda sam shvatio da ptice koje lete i koje su sletele tu oko mene i nešto kljucaju, nisu vrapci, nego su papagaji. I sad ja sedim i gledam ono jezerce, ceo park, i grad, i pitam se, “Jel’ postoji savršenije mesto na svetu od toga?” Ako moraš negde da budeš kilav   sa izvrnutim zglobom, to je najlepše mesto na svetu. Kako je Gaudíja pregazio tramvaj ili auto? Tako. Pa brate, on je video. Nije postojao tada, ali on je video. Tako. 

Srđan Erceg: Da, ali to je to. Baš si lepo rekao. On je video. Ili imaš ti viziju? 

Ivan Minić: Nažalost. 

Srđan Erceg: A, okej. Zato što pričam s ljudima koji takođe imaju vizije i kažu da ne vide stvari na taj način. Ne vide slike, nego vide brojeve, tabele ili reči. To me je samo zanimalo. 

Ivan Minić: Često je to sinestezija, nešto što triggeruje jedno čulo i pretvori se u nešto potpuno drugo. Moram da priznam da jedna od stvari koja najčešće i najjače triggeruje je miris. Kada osetiš miris nečega, to te potpuno vrati unazad. Za 20 godina sve je tu i za 30 sekundi si u devedesetima. 

Srđan Erceg: Da, da, znam na što misliš. Imamo burazer i ja te neke uspomene na hranu. Igrali smo, ne znam, tu igricu, “Red Berets”, i znam da je mama pravila neka peciva od lisnatog testa. Ako sada osetim taj miris, odmah se setim te igrice. Bukvalno, to mi je zanimljivo. 

Ivan Minić: Ili, šećer u prahu i krofne koje te vraćaju u Budvu. Naravno, sve te seća na neki moment. 

Srđan Erceg: Meni su šampite sećanje na Politehničku Akademiju. I znaš šta još imam? Kada slušam Elis Kuper, naročito njegovu pesmu “This Maniac’s in Love with You”, setim se igre “Police Quest 3”. Nije bila klasična “point and click” igra, ali je bila trojka, i sećam se “Police Quest” i “Space Quest” serijala. Ali dobro. 

Ivan Minić: Mislim, to su ti momenti gde muzika te potpuno vrati u neki drugi trenutak. I kad hoćeš da prizoveš neki trenutak, pošto ne možeš baš miris da prizoveš tek tako, onda su to ili lokacije. Ja volim da se vozim i često na tim rutama imam neke tačke kroz koje moram da prođem. Nebitno iz kog pravca dolazim, ali tim tačkama moram da prođem iz određenih razloga. A muzika je nešto što možeš uvek da prizoveš. No, dobro. Završavamo šesti deo Srđana Ercega od beskonačno. Nastavićemo nekom narednom prilikom. Hvala ti što si došao, iako si kasnio. 

Srđan Erceg: Hvala vama što ste me istrpeli, iako sam kasnio. 

Ivan Minić: Lako je tebe istrpeti. Hvala vama što ste nas slušali; nadam se da vam je bilo interesantno. To bi bilo to. Mi se vidimo ponovo, naredne nedelje.