Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je profesor Aleksandar Kavčić, a pričali smo ne samo o aktivnostima fondacije, besplatnim udžbenicima i celoj buri koja se podigla oko toga, već naravno o celoj njegovoj karijeri i celom njegovom razvoju, jer ona je zapravo onaj interesantniji deo. To što je danas došao u priliku da se bavi ovako filantropskim radom kroz Fondaciju je divno, ali sve to ne bi bilo moguće da pre toga nije se bavio ozbiljnim naučnim radom, napravio fantastičan patent koji je našao svoju primenu u industriji, ljudi koji su ga koristili nisu imali nameru da adekvatno obeštete autore, pa su kroz jedan sudski proces on i njegov profesor došli u poziciju da steknu značajna sredstva za sebe i za fakultet koji je stajao iza projekta i kasnije procesa. Verujem da će vam biti veoma zanimljivo. Ono što treba da vam napomenem je da smo imali mali tehničkih problema na snimanju, pa kadar totala u kome smo obojica nije idealno oštar. To znači da u situacijama u kojima smo obojica u kadru neće sve baš biti idealno, ali kadar u kome je profesor je savršeno oštar i zvuk je sjajan, tako da nećete mnogo izgubiti time što možda mene nećete videti savršeno fokusiranog. Uživajte.

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

I imam još jednu važnu vecu za vas. Naime, od 1. maja, sa krugom prijatelja, radim na projektu NasaMreža.rs To je jedno jako zanimljivo mesto za svakog ko je preduzetnik ili razmišlja da to postane, mesto gde svaki dan izlaze neki interesantni korisni tekstovi, a jednom nedeljnom predstavljamo neki zanimljiv mali biznis.
Takođe, svakog meseca, radimo veliki intervju sa nekim od zanimljivih ljudi sa ovog tržišta, nekim od ljudi koji su lideri u onome što rade, pa tako, evo, prvog meseca imamo Slavimira Stojanovića Futra. Uživajte, informišite se i pretplatite se na mailing listu ako su vam teme zanimljive jer onda će vam svake nedelje stizati digest svega toga svakog ponedeljka na mail. Hvala.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić:Veliko mi je zadovoljstvo što ste danas ovde, jer već duže vreme želim da vas dovedem i, zahvaljujući mom dragom prijatelju Ivanu Ćosiću, u tome sam i uspeo, jer pre svega želim da dam ljudima kontekst, odnosno da ispričamo onu priču koja se desila pre nego što je došla na red Fondacija. Mislim da je Fondacija jako važna, pričaćemo i o tome. Pričaćemo o tome pre svega zato što smatram da je to jedan od retkih zaista dobrih pokušaja da se utiče pozitivno na društvu i da se kroz neke važne društvene teme reše neki gorući problemi koje imamo pre svega sa obrazovanjem, koje je u dosta lošoj situaciji, iako je u Srbiji, iako je deklarativno besplatno, zapravo nije besplatno, vi ga na ovaj način činite mnogo dostupnijim svim onima koji su zaista zainteresovani da nešto nauče. Kakva je trenutna situacija i šta trenutno Fondacija radi?

Prof. Aleksandar Kavčić: Dobro, to sa fondacijom, ta ideja da pravimo udžbenike i da ih učinimo dostupnima državljanima ove zemlje, tako što će biti besplatni na internetu, a u štampi biti ponuđeni za kloc cenu štampe je, pa eto, da kažem, originalna ideja. Nije nigde prepisano, nismo ni od koga videli. Mislim da je potrebno. U kontekstu našeg obrazovnog sistema je zaista preko potrebno. Živimo u zemlju kojoj, navodno, imamo državno obrazovanje, državni obrazovni sistem koji se polako ispod žita privatizuje, koji polako se outsorsuje privatnim kompanijama, na ovo ili onaj način, možemo o tome govoriti detaljno, ali s te strane gledano, potrebno nam je da bar za tu osnovnu školu ovekovečimo udžbenike, ovekovečimo to znanje, da to, da stavimo do znanja, da je znanje dostupno, da za to ne treba novac, da za to samo treba dobra volja i, naravno, treba i rad tog učenika, ali ne treba to naplaćivati. Čak šta više, potrebno je da sve to bude besplatno u udžbenicima i dostupno. Zato što, evo vam primer matematike kao predmeta. Sve što se uči u osnovnoj školi iz matematike je gradivo koje je bilo poznato čovečanstvu do 11. veka nove ere. Pazite, poslednjih deset vekova matematike se uopšte ne uči u osnovnoj školi. Dakle, sve je to nešto što je hiljadu godina, bar hiljadu godina staro, a da ne govorimo o Pitagorinoj teoremi koja je stara, 2600 godina. Dakle, zašto uopšte od toga praviti nekakvu intelektualnu svojinu, nekako, ne znam kako, autorsko delo koje treba naplaćivati papreno, kad je to praktično dostupno svima. To je znanje ove naše vrste Homo sapiensa koje se akumuliralo stolećima i koje se može naći na svakom jeziku, od Hindu, kineskog, engleskog, pardon, i evo i na srpskom. Već postoje neki udžbenici dostupni Na drugim jezicima, dakle na engleskom najviše, ali i na nekim drugim jezicima i evo sada to činimo ovde i za Srbiju. 

Ivan Minić: Dobro, pričaćemo u drugom delu više o aktivnostima fondacije, prvo i kako je nastala i koji je ceo proces bio do ovoga danas, ali hajde da krenemo redom, kako to inače radimo u Pojačalu. Prvo pitanje naše mančmelo pitanje, šta ste hteli da budete kad porastete?

Šta ću biti kad porastem?

Prof. Aleksandar Kavčić: Pa to sve zavisi…da ste me pitali kao nekog klinca od 5-6 godina, rekao bih vam da bih možda hteo da budem šofer ili pilot ili vozac trkačkih automobila ili već šta klinci zamišljaju u tom dobu. Posle se to kristalisalo kroz školu. Ja sam bio solidan đak, ali bilo je jasno da mi ide matematika, a da mi ne ide, ne idu baš te društvene nauke. U principu, jako teško mi je išlo sve što je moralo da se uči puno, jer mi je čitanje slaba strana, ja sam delimično disleksičan i ne mogu brzo da čitam i samim tim ne mogu brzo ni da pređem to gradivo, a kamoli da upijem. I onda je postajalo jasno već kroz osnovnu školu i srednju da će me privući te grane matematika, fizika. Mogu da kažem da sam čak po nekoj inerciji iz matematičke gimnazije otišao na elektrotehnički fakultet, mada me jesu zanimali kompjuteri i to su bile osamdesete, to je bio procvat PC-a, personalnog kompjutera. Svi smo to tada amaterski i radili i razlagali i rastavljali i sastavljali te kompjutere. A oni su tada bili ovako, kutiji Apple je, vi imao kutiju, mogli ste da otvorite, pa unutar da ređate kartice one elektronske pa vadite, nameštate. U svakom slučaju, otišao sam na elektrotehniku i tamo tek, tokom studija, mi se javila ideja da bih naravno, bio sam i dobar student, pa sam tu shvatio da bih možda voleo da nastavim da se bavim istraživačkim radom i da da postanem profesor. I to je bila ideja. I sad gledajući gde treba doktorirati, shvatio sam da će to sigurno biti Amerika i planirao sam nakon studija u Srbiji, to jest u Jugoslaviji, nakon tog petogodišnjeg fakulteta, da probam da odem u Ameriku. A onda se onda…a ja sam nisam odgovorio, mislim odgovorio sam na pitanja, krenuo sam na široko. E, tu se…tad je nastao već preokret. U stvari preokret je nastao nakon četvrte godine, životni preokret, jer sam opet kao dobar student dobio praksu u Nemačkoj, da nakon četvrte godine uradim praksu. I otišao sam u Bochum, u Nemačku, na praksu, ali je ta praksa počinjala relativno kasno, negde je počela, ja mislim, 15. jula i samim tim tri meseca to je otišlo u 15. oktobar, tako da sam ja…i ne znam, nešto se produžilo. Bio je red da se vratim tek 1. novembra u Jugoslaviju. I to je bio 1. novembar 1991. Vi svi znate šta se desilo 1991. kako je to već tada bilo. Već su bili ukinuti letovi za Beograd iz Nemačke. To je Nemačka prvo uradila i eto, tako nekako ostadoh u Nemačkoj. 

Ivan Minić: Ja bih samo da vas vratim malo nazad, pošto u tom periodu između osnovne i srednje škole ste proveli neko vreme u Indiji. To je, pretpostavljam, bio i kulturološki šok i, sa neke druge strane, još jedan potpuno drugačiji obrazovni sistem, čiji ste deo bili. Pa bih voleo malo više o tom iskustvu, kako je to zapravo izgledalo u tom trenutku. Kad se desilo i kako je izgledalo, i kako je posle bilo vratiti se u naš obrazovni sistem.

Prof. Aleksandar Kavčić: Da, ja sam…sleteli smo Indiju tačno na moj 12. rođendan. 1980. bio je septembar. Otišli smo tamo, moj otac, ili tačnije da kažem očuh je imao tamo službu u ambasadi Jugoslovenskoj u Indiji. I jeste, to je ostavilo traga. Nesumnjivo jedno lepo iskustvo. Ne mogu da kažem da je bilo lepo, pogotovo prve dve godine, meni nisu prijale. Ja sam imao svoje drugare ovde u Jugoslaviji i meni Jugoslavija je bio centar sveta. Odjednom sam se našao u jednoj drugoj zemlji, u jednoj kulturi koja nije tako naša, nije svakodnevnica jugoslovenska bila. A opet išao sam u školu koja je američka, trebalo se na to sve navići, naučiti jezik, shvatiti ko su vam tamo drugovi prijatelji, naći novo društvo. Sve je to bilo novo i drugačije. Al svakako jedno iskustvo koje je formativno bilo, jer naučite se da pre svega naučite jedan novi jezik, zatim naučite da razmišljate na drugačiji način, da se susrećete sa drugim kulturama, naučite se toleranciji. I s te strane gledano bilo je formativno. Opet i tamo su…je bilo vrlo jasno da mi ide matematika, pa na osnovu toga su tamo čak predložili da preskočim razred, tako da sam ja završio pet razreda za četiri godine u Indiji i vratio sam se u Jugoslaviju na upis u 11. razred, to jest 3. razred srednje. I otišao sam u matematičku gimnaziju kao sa izuzetnim preporukama odande, pa sad u najbolju školu ovde u tadašnjoj Jugoslaviji. Nije to baš bilo lako. Naš obrazovni sistem tada u Jugoslaviji, pogotovo matematika u matematičkoj gimnaziji je bila vrlo napredna i ja sam jedva sustizao taj tempo u gimnaziji, mada posle trebalo mi je otprilike godinu dana da se naviknem, tako da tu treću godinu sam ovako jedva izvukao nekakav odličan uspeh, ali u četvrtoj je već bilo dosta lakše. 

Ivan Minić: Pošto je bilo dosta gosti u kojoj su završili matematičku i svi o njoj, bez obzira na to čime su se posle bavili, zašto su se posle opredelili, a bilo je najrazličitijih opredeljenja, od umetnosti pa do nauke i tehnike, kakav je osećaj biti okružen najtalentovanijim, mladim ljudima za vrlo specifičan set oblasti koji su tu na jednom mestu? Na neki način, čini mi se da te specifičnosti koje svaku od nas nosi kroz školovanje, nas na jedan način odrede, a na drugi način nas izoluju malo u odnosu na neko okruženje, jer ako ti ide dobro matematika nisi najčešće baš najbolje prihvaćen od svih, zato što većina ima problem sa tim. Jer jednostavno to je tako. A ovde si okružen i možda po prvi put imaš dosta ljudi oko sebe koji su bolji od tebe. Kakav je osećaj prosto za jednu mladu jedinku koja je uvek bila najbolja u nečemu da se sada okruže ljudima koji su slični?

Pametni mladi umovi

Prof. Aleksandar Kavčić: Pa prvo za sebe da kažem, ja nikad nisam imao taj utisak da sam ja bio najbolji u nečemu. Jer gde god sam bio, uvek je bilo nekih ljudi koji su bili bolji od mene u nečemu. Pa da li je to bila književnost ili neka društvena nauka, pa čak i matematika. Jednostavno nisam nikad bio onaj najbolji u razredu, niti u školi, al uvek negde pri vrhu. E sad ovde u matematičkoj gimnaziji ta atmosfera…pazite, vi znate da su tu talentovani đaci. Ne samo što znate, oni to demonstriraju. Pa sad vi vidite tamo neki osvaja medalje na olimpijadi matematičkoj, drugi na fizici, treći zna da rastavi kompjuter, da složi sve, da četvrti opet upisuje fakultet posle treće godine srednje škole. E da, jedan je upisalo posle druge godine srednje škole fakultet. Shvatate vi to da je to talent, onda među njima ima i ljudi koji znaju da pišu jako dobro. Nisu to samo ljudi talentovani, bili đaci za matematiku. Sve to stvori jednu atmosferu u kojoj… e da, još oni svi su vaši drugari. Dakle, retko ćete kasnije u životu sresti takvu kompetetivnu atmosferu, takvu konkurenciju, s jedne strane, u kojoj su vam sve to drugari iz odeljenja. Jer nije baš tu bilo takve konkurencije da smo se mi sad borili za ko će da dobije, ne znam, posao. Pa sad nas 30 u odeljenju, a jedan dobija posao. Ne, mi smo znali da ćemo…ko god želi da će se upisati na fakultet koji želi bez te konkurencije među sobom. I mogu da kažem da je bila prilično dobra atmosfera, drugarska. Opet, sama činjenica da ste u odeljenju sa izrazito bistrim momcima i devojkama vas natera da podižete i svoj standard, da se prilagođavate. I to je dobro. To je dobro za svakog od nas bilo, jer smo posle na fakultetima shvatili da nas je ta atmosfera iz matematičke gimnazija nosila i dalje. Bilo je tu i opasnosti. Dakle, prva godina fakulteta je prilično laka bila svima nama iz matematičke gimnazije, bar taj prvi semestar, sve smo to već viđali praktično u matematičkoj gimnaziji i neki su se opustili. Dakle, to dolazilo je do opuštanja. Al’ sama atmosfera, kvalitet uma tih ljudi to tek postane jasno kasnije. Recimo, tek kasnije, pa možda hajde prebrojim godine, možda desetak godina kasnije, te kad sam postao, dobio tu prvu profesuru na Harvardu, to je kad sam postao docent na Harvardu, shvatio sam da mi ti ljudi profesori na Harvardu, u mnogo me podsećaju na ove moje drugare iz Matematičke gimnazije, da je to jednostavno takav kvalitet uma. E sad nažalost, na Harvardu su to sve bili konkurenti. Dakle, nisu to bili drugari na Harvardu, znate, tamo već sto odrasli ljudi. Preko 25 godina. Dakle, docenti su tamo 25-26, 27 godina, a profesor je već stariji i ima tu nekakve konkurencije među njima, znate. To je među nama je bilo konkurencije. Retke su to prilike kada možete biti ubačeni u jednu atmosferu koja jeste, u kojoj ima konkurencije, ali su ono sve to drugari. 

Šta treba da nauči jedan inženjer?

Ivan Minić: Baš zato i mislim da je to okruženje neverovatno, ima mnogo divnih priča, gde su posle ti ljudi se kroz život sretali, formirali nekakva partnerstva, firme, svašta nešto radili zajedno na projektima, a u suštini ih je povezivalo to što su se znali iz matematičke i bez obzira što ih je kasniji put odveo na neke različite strane. A to iskustvo sa fakulteta kod nas iz današnje perspektive. Često kada pričamo o tih nekoliko ozbiljnih inženjerskih fakulteta koji imamo, prva neka asociacija je da su izuzetno teški za većinu prosečnih studenata, a s druge strane da u mnogo situacija daju znanje koje nije odmah upotrebljivo, koje je na neki način zastarelo, koje nije dovoljno aktuelno, ali su oni naravno i dalje vrlo atraktivni raznim poslodavcima i oni ih regrutuju već tokom prve, druge, treće godine studija. Kako je to bilo u tom periodu kad ste vi studirali?

Prof. Aleksandar Kavčić: Vrlo ozbiljan fakultet. Elektrotehnika kao oblast tehnike se i dalje razvija, i dalje širi. Pogledajmo je 150 godina unazad od Tesle na ovamo. Možemo čak reći da je Tesla taj jedan naučnik koji je modernu elektrotehniku stavio na noge. Od tog dana kada je on izumeo motor na naizmeničnu strugu, elektrotehnika uzima potpuno drugi vid. I od tada neprestano raste i proširuje se. Pa sad imate oblasti elektromagnetike, elektronike, automatike, obrade signala, softvera, hardvera i da ne nabraja, veštačka inteligencija i tako dalje. I sada, šta čini jednog modernog inženjera elektrotehnike? Pa pre svega poznavanje matematike. Znači, bazičnih nauka, matematike, fizike, materijala. Nema toliko hemije, ali osobine materijala moraju se znati. To su bazične nauke, onda ide ta nadgradnja tehnička koja može da usmeri i ka arhitekturi računara, može da usmeri i ka obradi signala, može da usmeri i ka elektronici. Dakle, širi se, i ako želite da dobijete modernog i dobro potkovanog inženjera elektrotehnike, on mora sve to da prođe. S druge strane, postavlja se pitanje, danas imamo IT-stručnjake, da biste isprogramirali računar. Ne morate da znate fiziku, ne morate da znate osobine materijala, ne morate da znate ni elektroniku, pa čak ni matematiku. I postavlja se tu pitanje da li, ako neko hoće da se bavi programiranjem, da li mora da prođe kroz sve ove bazične nauke i postoje različita mišljenja. Naravno da ne mora. Možete imati programere koji će koji će programirati kompjuter sasvim dobro bez bazičnih nauka, a s druge strane, ako želite nekoga koji će biti potkovan mora da prođe sad kroz sve ove nauke. I ta filozofija na elektrotehnici tada, moram da kažem ona je sad malo promenjena Bolonjom, ali na elektrotehnici je bila ta filozofija tada da to traje pet godina taj fakultet i da se prolazi jedan ozbiljan režim rada i kroz to smo svi prošli. Danas je to malo drugačije, sada može po Bolonji da se dobije diploma nakon tri godine, pa se onda radi taj master još godinu, dve i tako dalje. Mislim da je onaj rigorozniji sistem bio dobro, naravno teži. Nisu svi mogli da prođu kroz to, a s druge strane tačno znate koji proizvod dobijate. E taj proizvod, vi ste rekli, koji dođe, izađe, on je bio jako dobro teorijski potkovan. Iskreno možda je negde bilo potrebno i godinu dana nekom tom teorijsko potkovanom inženjeru da se prilagodi na rad rukama. Ali mislim da je to uglavnom bilo stvar uhodavanja. Dakle, ko je naučio da programira, ko je naučio da lemi i ko je sve to prošao, pa makar i samo par sati u laboratoriji i to može i da nastavi dalje sami.

Ivan Minić: A kažite mi, je li bilo u tom trenutku usmerenja, je li se birao smer na nekoj godini? Kako ste se vi opredelili za to što ste studirali u kasnijoj fazi?

Prof. Aleksandar Kavčić: Bilo je smerova, bilo je tada osam smerova, ja ne znam da ću umeti da ih nabrojim sve, bilo je elektronika i komunikacije, automatika, energetika, tehnička fizika, sad ne znam ni sve da ih nabrojim. Ja sam se opredelio za elektroniku i komunikacije, telekomunikacije. Zašto? E to ne znam zašto, nešto smo se dogovarali, drugari, kao gde ćemo, šta ćemo, šta nam se tu čini kao najperspektivnije. I onda smo shvatili ajde tu elektroniku i telekomunikacije, tu ima malo i računara, ima malo i komunikacija, televizije, radija, svega redom. Da, bio je i računarski smer. Al’ eto, jedna skupina nas je otišla, izabrala elektroniku i telekomunikacije. Imali smo…mislim, dobro smo uradili prijemne, pa smo mogli da biramo koji ćemo smer. Imali smo taj luksuz. Na kraju se ispostavilo da je to bio jako dobar izbor. Eto, ne znam da li smo tad bili, ne znam kako vidoviti, ali desilo se da su komunikacije tek kasnije devedesetih doživele svoj, svoj boom, svoju eksploziju, da kažem. Jer internet se pojavio. Internet jeste računarski sistem, ali koji je povezan telekomunikacijom i kablovima. Zatim bežična telefonija je doživela procvat, digitalna telefonija. Tako da ispostavilo se da to bio pravi potez u pravo vreme. Al’ ne mogu da kažem da sam nešto to izabrao zato što sam, eto, tako bio vidovit, nego eto, društvo je htelo tu, pa ajmo svi zajedno isto.

Ivan Minić: E sad, u tom periodu, i sa dosta ljudi sa kojima sam pričao, koji da kažem, imaju malo više godina, nisu klinci koji su poslednjih pet, sedam, deset godina aplicirali negde. Danas je to sve relativno lako. Pošalješ deset maila ili pedeset ili sto i dobićeš neki odgovor i to sve u principu ide relativno brzo. Ali u tom periodu je sve bilo mnogo kompleksnije i sporije i u svakom smislu komplikovanije. Kako je uopšte došlo do te prakse i kako je iskustvo bilo sa odlaskom u Nemačku i boravkom tamo? 

Prof. Aleksandar Kavčić: Za praksu postojala je jedna internacionalna organizacija. Ona i danas postoji, zove se IAESTE. I preko nje se moglo konkurisati za te pozicije. Preko IAESTE morao…kandidat je morao da polaže jezike. Ja sam polagao engleski i nemački sa idejom da negde odem na praksu u englesko- ili nemačko govorno područje. I onda su napravljene neke rang liste po znanju, po ocenama sa fakulteta i po znanju jezika. Meni je bila ponuđena ta jedna praksa i ona mi je bila najinteresantnija, zato što je bilo na univerzitetu. To je bila praksa na univerzitetu, a ne u nekoj firmi. I bila mi je interesantna je…bila praksa na istraživačkom radu kod jednog profesora, opet to je univerzitet, puno mladih ljudi. Jer drugačije je raditi praksu u firmi gde ste vi klinac od 22 godine koji je tu jedini s tim godištem i ovako je to meni zvučalo najinteresantnije. I tada, u tom trenutku nisam nemački znao toliko dobro, čak sam i mislio “u redu, biće mi zgodno da malo uvežbam nemački jezik”, ne znajući, ne sluteći da ću tamo ostati i da završim studije. Tako da…

Nemački univerziteti

Ivan Minić: I kako je to iskustvo bilo? Kakav je njihov obrazovni sistem u tom trenutku?

Prof. Aleksandar Kavčić: Nemački univerziteti, ili aj da kažem drugačije, mi smo naše univerzitete ovde pravili, pogotovo tehničke, poprilično po uzoru na Nemačke. I tamo je elektrotehnika bila pet godina. Al iskreno ne mogu da kažem da je onaj njihov bolji bio od našeg i evo daću vam primer. Ja sam tamo došao sa praktično završenom četvrtom godinom. Dao sam ovde uslov za petu, ostalo su mi još dva ispita da očistim četvrtu godinu i uđem u petu. I sa tim ispitima sam ostao tamo, hajde da završim. Nisam tamo mogao da uradim samo jednu godinu, po statutu njihovog univerziteta ne možete tamo dobiti diplomu ako samo jednu godinu tamo uradite. Morao sam da uradim dve godine. I to je u redu, tako su pravila, tako da sam tamo studirao dve godine i praktično sam tamo radio magisterijum, jer u te dve godine nisam ponavljao ove ispite što sam radio u Jugoslaviji. Ali jedan primer koliko je tada naš Univerzitet bio dobar. Ja sam na elektrotehnici u Beogradu, kod čuvenog Caje, Ko zna Caju, zna o kom je reč, dobio osmicu. Naravno iz prve, ali dobio sam osmicu i sada za poređenja radi, to su bile dve osmice u roku. Brate, to je…to je…posle su viceve pravili na račun toga, ali drugu osmicu u roku je dobio jedan moj drug iz odeljenja, iz matematičke, koji je takođe bio jedne godine sa mnom i on je danas profesor, a Caja predavao elektrotehniku, ovaj je sada profesor elektrotehnike na Berkliju, što je verovatno najjači univerzitet za elektroniku na svetu. Dakle, te dve osmice u roku i posle su zadirkivali Caju, bio je jedan vic, kaže Caja, pusti samo dvojicu na ispitu i zove ga Laza dekan, kaže “pa Cajo, šta uradi, pustio si dvojcu, kako to?” Pa kaže “šta sam mogao Lazo, znali su stvarno”. Do te mere je taj Caja sekao. Elem, dođem u Nemačku i u Nemačkoj sad ovaj profesor elektronike kaže kako, da li mi prizna ispit, da li mi ne prizna ispit. A meni osmica bila najgora ocena. Mislim, sve ostalo je bilo iznad osam. A ovaj Nemac kaže “pa kako da vam priznam tu osmicu, ne mogu da vam priznam osmicu, ajte priznaću vam šesticu jer ovde elektronika kod nas, bukvalno, najteži ispit”. Ja ga gledam, čekaj, prvo tamo dobijam osmicu, ubih se kod Caje učeći, a sad oćeš od toga da mi napraviš šesticu, a moja osmica, kažem, vredi sigurno. Ja sam rekao, ajde nema veze, polagaću ja taj ispit opet. I zakaže on meni, kaže, ajde evo vam, nedelju dana spremite to malo, podsetite se. I dođete i dođem ja za nedelju dana kod njega. I ovaj, i na Nemačkom, koji nisam znao i svoj, i krene da me buši, buši, buši, ja sve znam. I sad me gleda čovek u neznanju, kaže, pa kaže, vi sve znate, vi ste ovde dobili desetku. A pazite sad kaže, a ja ne mogu da vam dam desetku, kad vi dobili ovde osmicu. Kaže, ja samo moram osmicu. Reko, piši tu osmicu, samo da, da…eto, toliko je to bilo, pazite, to je bila, to je bio kraj četvrte godine, Caju smo polagali na kraju druge godine. To je ostalo u glavi do četvrte, do te mere da smo tamo mogli da položimo za desetku. Samo ilustracija koliko je to bio dobar fakultet tada, koliko se ozbiljno radilo. Ja mislim da je u proteklim godinama malo taj kriterijum opao. Da li je Bolonja tu to učinila svoje. Znam da je kvalitet opao, pošto sam nakon nekoliko godina postao i profesor u Americi i stalno su dolazili, je li tako, studenti iz Beograda, tražili su da dođu na postdiplomske. Viđao sam po tim studentima koji su dolazili sukcesivno godinama da su vremenom sve manje znali. Dakle…al dobro, to je tako.

Ivan Minić: Dobro, ali i dalje važi da je jedan od boljih. 

Prof. Aleksandar Kavčić: I dalje važi da je jedan od boljih, da. Zanimljivo je i da pa ne znam sad kako je ovih godina. Par godina unazad, možda desetak, čuo sam da nisu čak uspevali ni da upišu svih 500 studenta na godini. Jedno vreme možda čak nije bio ni popularan da se upiše. Mislim da se to sada vratilo. Al’ postoji ta konkurencija sa FON-a. FON je takođe u fakultetu koji, na kome možete naučiti programiranje, informatiku dobro. Matematika mora da se zna, opet imate komponentu ovog biznisa što je nekima malo…a mnogo manje tih tehničkih. Mnogo manje tih tehničkih zavrzlama koje mogu da budu izuzetno teške.

Ivan Minić: Ja se sećam pre 20 godina, kad je bilo meni vreme da upisujem, koliki je problem zapravo bio na prirodno-matematičkom, na fizici, da je jako mali broj dece upisivao i da je uvek  bilo da ne znam, po smeru se upisuje par desetina njih a da se prijavi sedmoro, osmoro i da je to bio baš veliki problem, jer nije bilo atraktivno, a bilo je teško. I nije, barem iz vizure, verovatno te deca tada ili roditelja, nije davalo neku logičnu prohodnost ka nečemu što je tim ljudima imalo smisla. Mislim, i dalje mi se čini da mi imamo taj ozbiljan problem sa školovanjem tehničkog kadra, da njega definitivno i dalje nema dovoljno, bez obzira na potražnju, bez obzira na to što je ta informatička industrija u velikom rastu već i godinama, da mi i dalje ne možemo to da sustignemo sa brojem ljudi koji su zainteresovani da se osposobe za nešto više. Jer, kao što si ti sam i rekao, potpuno je u redu da ti budeš i samouk, i priučen programer i sve ostalo, ali neko mora da zna ono sve da bi moglo da se napravi nešto kompleksno. Njemu treba mnogo tih koji će pomoći u tom procesu kao, neću kažem fizikalci, ali na taj neki način sa nekim mnogo nižim nivoom znanja i kompleksnosti rada. Ali mora da postoji određeni broj njih koji zapravo razumeju kako funkcioniše mašina koju programiraju. A toga, nažalost, čini mi se da nema dovoljno, a i većina tih ljudi koji znaju nešto i najtalentovanijih ode odavde. Neki se kasnije vrate, ali nema toga previše. Nakon Bochum-a, kako je tekao put ka Americi?

Prof. Aleksandar Kavčić: Bochum je zapravo bila samo jedna međustanica. Ja sam znao da ću pokušati da odemo u Ameriku na doktorat, samo je to bilo odloženo za godinu dana, jer u Bochumu sam morao da uradim dve godine, a u Jugoslaviji je trebalo da uradim još jednu godinu. Prijavio sam se na desetak, malo više od desetak univerziteta, gde sam mislio da bih hteo da radim doktorat. Mislim, tu mi…bilo je tu malo i strategije. Nađete neke najbolje, pa malo srednje i neke najniže gde mislite da, eto, čisto ako ništa ne upali da tu može da se uđe. I da, tada je to sve sam morao običnim poštom da šaljem sve te prijave. Trajalo je. Iako je bilo imejla, ali imejl čak nisu svi profesori koristili. Neki jesu, neki nisu, nekima sam pisao da vidim kako je to, ali svaka komunikacija zvanična sa samim univerzitetom morala je da ide preko pošte. I to je dugo trajalo i jako je teško bilo dolaziti do informacije. A ste za svaku informaciju, da li biste dobili informaciju od nekog univerziteta, morali ste da piše tom univerzitetu, pa oni pošalju štos nekih informacija. Pa sad zamislite, vi imate nekih 50. univerziteta od kojih tražite informacije, po tih 50. treba da se suzite na desetak i to je…dug proces bio danas, je to mnogo lakše preko interneta, sve vam je tu dostupno. Al eto, kroz taj proces sam prošao, pa sam morao da…taj proces selekcije gde ću poslati prijave, pa onda je bilo tih prijemnih ispita ili, ajde da kažemo, to su kvalifikacioni ispiti koji vas ispitaju u oblasti ove vašoj tehničkoj i u oblasti znanja jezika, engleskog. I onda je to trebalo položiti adekvatno, poslati te prijave na univerzitete i onda se čeka odgovor, da vidite gde ćete se upisati. Sam upis nije toliko težak, koliko je bilo teško dobiti stipendiju. To je tada bila 92. godina. To je bio onaj mandat Džordža Buša, starijeg, u kome je Amerika prošla kroz recesiju i on je zapravo izgubio te izbore 1992. upravo zato što je privreda američka i čitava ekonomija pala. I nije bilo puno stipendija te godine. Tako da je, recimo, par godina kasnije mnogo lakše bilo da dobiti stipendija, ali te godine je baš bilo gusto. Al eto, dobio sam tu stipendiju od tog jednog profesora koji je, mislim ne od profesora, od univerziteta, ali me je primio profesor, jedan Portugalac na Carnegie Mellon. Što je bio, verovatno, mislim jedan od tih tri najviše rangiranih univerziteta na mojoj listi. I nisam se ni razmišljao. Mislim, onog trenutka kad me zvao telefonom mi rekao da će da me primi. Pitao je me samo koliko dugo treba da čeka na moj odgovor. Ja sam mu tada rekao “Možete ga odmah dobiti, samo recite da me primate, a ja dolazim”. I tako je bilo. 

Ivan Minić: Dosta ljudi je muku mučilo sa tim da nađe upravo taj fit gde može da prođe, a da dobije punu stipendiju, ili sa velikim procentom, a da može da dopuni to kroz neki rad na fakultetu i sl. Jer, naravno, svima nama je bilo nedostižno u tom trenutku da na bilo koji način snosimo troškove toga svega. I sad svako ko je otišao na neki američki univerzitet, bilo na redovno, bilo na postdiplomske studije, kaže da je to jedan potpuno novi svet. I jedno potpuno novo okruženje i potpuno drugačiji odnos između studenta, profesora, način na koji se komunicira, način na koji izgledaju predavanja i sve ostalo. Kako je to bilo u Vašem iskustvu, pošto vi ste otišli na doktorske studije, nije isto. Na vrlo ozbiljne doktorske studije, 

baš onakve kakve ste želeli, tamo gde ste želeli.

Prof. Aleksandar Kavčić: S tim što sam ja imao tu privilegiju da sam učio srednju školu u američkom obrazovnom sistemu, to je bila ta američka škola u Indiji, I znao sam malo bolje kako taj sistem funkcioniše, taj američki. Dosta je neposredniji. Samim tim što engleski jezik nema persiranja. Kroz razgovor vi s profesorom imate prisni odnos. Drugo, pitanja su dozvoljena u toku samog predavanja, čak su, čak imate i podstrek da pitate jer interakcija je mnogo bolja između studenta i profesora u Americi, ali toga smo imali i u Jugoslaviji, jer jedan broj nastavnika profesora na elektrotehnici i su došli iz Amerike sa doktorata u Americi, bar trojcu znam koje su to uradili i kod njih se video taj odnos sa njima na njihovim predavanjima u Jugoslaviji. Imali smo taj, da kažem, američki sistem gde nismo morali baš da strepimo od profesora da će nas zapamtiti ili nekako ako postavimo glupo pitanje ili već. Nema glupih pitanja. To je ono što važi U Americi. Nema glupih pitanja jer vi pitanjem, čak i ako ga nazovemo glupo, vi pokazujete koliko ste shvatili od profesorovog predavanja. Ako vam student postavi pitanje koje nema logike, nije student kriv. Kriv je profesor jer je dozvolio da dođe do tog stadijuma da student ne shvata. E sad, tamo su stalni domaći zadaci, tamo recimo tri kursa po semestru na postdiplomskim studijama. To je maksimum. Preko toga ne može da se izdrži jer je toliko intenzivno jer tri kursa po semestru treba završiti, raditi domaće, svakodnevne, a onda još raditi istraživački rad na doktorskim studijama. Zaista je naporno. Eto, to su te razlike. Američki univerziteti Jesu najbolji na svetu, pogotovo u ovih tehničkih nauka. Najbolji su zbog tog sistema i imaju i tu, hajde da kažemo, privilegiju da im dođu i talenti iz celog sveta. Čak i profesori su talenti iz celog sveta. Ovaj moj mentor je Portugalac, dakle isto jedna životna priča, rođena u Mozambiku za vreme kolonijalizma ovog Portugalskog, pa je završio svoje studije na u Portugalu, pa je onda išao na doktorat u Ameriku, pa je onda bio profesor opet u Portugalu, pa je tek onda došao u Ameriku kao profesor. Znači tako isto jedan čovek koji je prošao razne obrazovne sisteme. tako da takvih ima puno. Iz Indije, iz Kine, iz Evrope, iz Južne Amerike, sve se to sjati u Ameriku. 

Ivan Minić: Da, svi oni najbolji dođu na jedno mesto i to je uvek za različite stvari, neki od fakulteta koji su poznati po tome da su u tom nečemu izuzetni. 

Prof. Aleksandar Kavčić: Znači to. Znači to kad možete zakucati na kancelariju do vaše, tu vam je ekspert za sledeću oblast, a dva, dve kancelarije dalje je neko ko je ne znam, neki super matematičar i to dosta znači. 

Izum za doktorat

Ivan Minić: I sad, to je, dakle, trebalo da bude po planu jedan korak ka tom cilju koji je profesura, odnosno rad na univerzitetu kao redovni profesor. Kako je to sad izgledalo u praksi? 

Prvo koliko su trajale doktorske, a onda šta su se otvorile kao opcije za dalje? Kako kod njih to funkcioniše?

Prof. Aleksandar Kavčić: Ja sam…pa dobro, verovatno sam mogao da doktoriram za četiri godine, ali smo…u toku tih doktorskih studija je došlo do tog izuma. Ja mislim da je taj izum…ja sam počeo sa doktorskim studijama u avgustu 1993. i odmah smo počeli da radimo na rešavanju tog problema čitanja sa magnetskih memorija. U zimu između 1995. i 1996. Ja mislim da se jesen 1995. na zimu 1995. da je tu kvrcnulo nešto. I tada smo…to je prvo sam ja spoznao to i tu se desilo do tog izuma koji smo posle još malo obradili. I tu je profesor, moj mentor, je odlučio da odlučio je da to ne šaljemo odmah na objavu naučnog rada, nego da prvo patentiramo. I čekali smo da taj patent uđe u proces, da dobijemo nekakvo obaveštenje da je patent prihvaćen, pa tek smo onda išli u objavljivanje naučnih radova. E sad, pošto praktično sam mogao za četiri godine završio doktorat, ostala mi peta godina, na toj petoj godini mentor je onda video da, eto, gotov je taj doktorat, pustio me da nešto uradim nesvakidašnje. Ja sam tražio da krenem na…da pohađam kurseve iz ekonomije. Postdiplomske kurseve iz ekonomije, mikroekonomija, makroekonomija, ne znam, teorija cena. Još neki…zaboravio sam sad. Jedno četiri kursa na post-diplomskim studijama iz ekonomije sam odslušao. I to mi se… A da, berza. Kako na Berzi raditi. Jer eto nisam imao predstavu gde ću se zaposliti. Jedna od opcija mi je bila da odem u neku od konsultantskih kuća, ovih velikih Makenzi i Pricewaterhouse i takve, a druga opcija je da probam na univerzitete. Treća je bila u neke velike laboratorije, poput IBM-a ili AT&T, Bell Labs. U svakom slučaju, do tada sam i u Americi uradio par praksi i shvatio sam tada da mi baš ne odgovara taj rad u industriji, nije mi ležao, tako da sam hteo nešto što je malo drugačije, da ne bude…ili da bude konsultantska kuća ili neka istraživačka laboratorija ili po mogućnosti profesura. Tako da sam, eto, imao tih godinu dana da se pripremim za intervjue na univerzitetima ili u konsultantskim kućama. Do tada su i ovi radovi bili objavljeni. I je to dobar doktorat. Mislim da nije, ne bih dobio profesuru kasnije, ali zapravo nisam mogu ni da slutim koliko je dobar. Da. To se tek posle saznalo.

Ivan Minić: A što se tiče patenta, pošto je on veoma važan za celu priču, hajde malo da pojasnimo ljudima šta je. Dosta ljudi koji prate je su kolege iz tehničkih struka i verujem da će razumeti, a negde, da kažem, magnetni diskovi sa sistemom skladištenja koji je baziran na magnetici, postoje već jako dugo i baza su bili jako dugo, do skoro, suštinski kad su ove flash memorije preuzele u velikom delu hardware-a, to i dalje za neki masovni storage, za mnogo prostora i svega ostalog, i dalje se to i dalje se vrti neki neki čelik negde i magnetne memorije su važne. Šta je tačno bio problem koji ste vi pokušavali da rešite tim što ste radili?

Prof. Aleksandar Kavčić: Pa ajde se vratimo na magnetni disk, evo čisto kad ste pomenuli. 1953. je prvi IBM-ov magnetni disk napravljen. Pre toga postojali su magnetni doboši i magnetne trake, al disk kao disk je prvi napravljen 1953. godine. I sada vi kad pogledate čitavu elektronsku industriju nazad, shvatite da je magnetni disk stariji od integrisanog kola. Dakle, stariji od čipova. To je praktično dinosaurus u današnjoj tehnologiji i u pravu ste ne koriste se više skoro uopšte u računarima, u telefonima naravno, nema mesta da stanu, ali ni u računarima se ne koriste, koriste se i dalje u masovnim memorijama, to je taj cloud storage, to su hangari puni diskova, koji se šibnu negde na periferije nekih gradova, koji moraju da se hlade klima uređajima. I sve što vi zapravo na telefonu čuvate, ide na cloud, to završi negde u nekom hangaru u Indiji ili u Kini, Indoneziji ili već gde. Na nekom disku. YouTube, naravno YouTube je počeo u Indiji, ili tako pre, nakon što su je prodat dalje. Ali disk i dalje postoji. Evo to je sad već 71. godinu. Da li će doživeti 100. Ne znamo. [00:51:12] I šta je tu bio problem sa diskom? Znači to je dinosaurus tehnologije. Ja sam na tom problemu počeo da radim ’93. godine, a tada je hard disk već postojao kao koncept 40 godina. I zapravo tih 40 godina nije se znalo kako sa tog diska optimalno pročitati zapis. Dakle, vi imate…zamislite to kao hartiju, na kojoj pišete nule i jedinice. I sada, ako te nule i jedinice rasporedite dovoljno daleko jedno od drugih, lakše ćete pročitati, jer magnetna glava lepo pređe preko jedinice, pa onda ima vremena da se regeneriše, pa dođe do nule, pa regeneriše se ponovo, dođe do jedinice i tako dalje. A kad te nule jedinice krenete pakujete gušće, gušće, gušće, gušće, gušće, naravno u jednom trenutku mora da pukne sistem. Jer ako krenete da pakujete suviše gusto, preklopiće se nule jedinice. Znači mora postojati neki razmak. Ali se nije znalo koliki taj razmak mora da bude da se i dalje može pročitati to što se je zapisalo. Pouzdano. Šta znači pouzdano? Sa nekom dozvoljenom verovatnoćom greške koji će posle preokrenuti zaštitni kod, [00:52:37] koji takođe mora tu da postoji. I od čega zavisi koliko vi gusto možete pisati te nule i jedinice? Zavisi vam od toga koliko vam je dobar čitač. Dakle, što je čitač bolji, to vi gušće možete da pakujete nule i jedinice. A s druge strane nije se znalo kako napraviti najbolji ili optimalni čitač. I onda je iz svake generacije čitača, svaka nova generacija čitača je bila sve bolja i bolja, to su firme pravile sve bolje i bolje čitače, bez da su znali kako treba da izgleda najbolji, optimalan čitač. Niti su znali koliko tu još ima mesta, jer znate kako, kad vi znate koliko tu ima mesta. A, ajde ovako, zamislite da vam neko kaže moguće je da vi duplirate ili triplirate gustinu pakovanja. Kada biste znali koliko još ima mesta da se pakuje, vi biste onda rekli “aha, ako ja mogu tri puta više, pa daj da stavim inženjere da to rade, jer ako znam da može još tri puta više, grunuću novac u te inženjere koji će praviti bolje čitače”. A ovako mi ne znamo, mi smo znali koliko još može da se poboljšava i gde je taj limit da više ne može da se čita. I…e mi smo pronašli taj limit. Tako smo rekli “ovo je najbolji čitač, ovako izgleda, ovako on može da se napravi, u čipovima, sa tim i tim komponentama”, i onda matematički dokazali da bolje od toga ne može. I ispostavilo se da to što je optimalno moglo je da poveća i gustinu pakovanja za još jedno 50%. Znači na disku je do tada bio, ne znam koliko, ajde da kažemo, 400 GB, a sad smo mogli da stavimo 600 GB. I eto, to je… Ali to je, to je, pazite, to je…u tom trenutku to je izuzetan pomak. Jer vi za iste materijale, iste… isto košta taj disk, sve isto, ista glava, sve, sve, sve, vi odjednom pakujete 50% više podataka. I ta firma koja dođe do tog izuma, ona za isti novac, koliko košta taj hardware, može da naplati 50% više, jer 50% više stavlja podataka na taj disk. 

Ivan Minić: A kako je moguće da nije postojalo neko rešenje pre toga? Sigurno je da su ljudi istraživali…

Prof. Aleksandar Kavčić:  Postojalo je rešenje. Postojao je način da se čita. Postojao način da se čita od 53. Ali se nije znalo kako doći do optimalnog načina čitanja. Koji bi za najmanju verovatnoću greške uradio taj isti posao.

Ivan Minić: Dosta je teško zapravo kao da firma opredeli sredstva za istraživanje ako ne zna šta može da dobije. Ako može da dobije 10%, verovatno nije vredno istraživanja.

Prof. Aleksandar Kavčić: Tako je.

Ivan Minić: I onda je to moralo negde kroz akademiju da dođe. 

Prof. Aleksandar Kavčić: Pa da, verovatno. I jeste došlo kroz Akademiju na jedno…šest univerziteta po Americi su…je rađen ovaj problem, evo mogu da ih nabrojim, Minnesota, Stanford, San Diego, Carnegie Mellon, gde sam bio ja, jedan u Teksasu i jednom u Bostonu. Šest tih univerziteta Dobili su grant od industrije da se bave upravo tim problemom. Ne bi li neki klinac tu, doktorant, možda pronašao neko rešenje. Dok u industriji nisu novac stavljali baš na čitače, nego su novac ubacivali na što bolje materijale, na što bolje magnetne glave, na što bolje letače iznad diska, jer ta magnetna glava mora da bude tako oblikovana da ona lebdi iznad diska na jednom vazduhu, na jastuku od vazduha i onda ta magnetna glava zapravo ima oblik avionskog krila, ako malo zakrivljena, da može tačno oblikom, preciznom izradom oblika, ta magnetna glava drži tačno odstojanje od diska, jer kad se disk vrti određenom brzinom, glava tačno drži to odstojanje, bez varijacija, neverovatno je. Dakle, u to su više pumpali novac u industriji, ne u čitače. 

Ivan Minić: Jasno. Proces patentiranja. Vrlo često, kada istražujemo tako nešto, vidimo taj moment da za neke stvari, koje su postale javno dostupne, stoji dalje patent pending. Ali u suštini onog trenutka kada oni prihvate dokumentaciju, već tada se negde smatra da si ti obezbeđen, da možeš da javno to distribuiraš dalje, jer si prvi aplicirao. Pa ja to tako negde razumem.

Prof. Aleksandar Kavčić: Uh, proces patentiranja zavisi u mnogome od jako dobrog advokata. U Americi pogotovo. Ako ćete praviti patent prvi put, gledajte da u to uključite i nekoga ko s tim ima dobrog iskustva. U našem slučaju to iskustvo imao moj profesor, jer i on prijavljivao neke patente ranije koji su bili vrlo, da kažem, nisu bili neuspešni, dobio je patent, ali nisu imali komercijalnu vrednost. Komercijalnu vrednost, a ne samo to, nego su dugi niz godina bili u kako se to zove, review, u proceduri, da. I, al’ kroz te procedure profesor se naučio kako ne treba raditi i koliko je važno imati dobrog advokata sa kojim je trebalo raditi. Gde je tu teškoća? Teškoća je što obično taj advokat nije tehnički dovoljno obrazovan da može da shvati tehnologiju na toj, toj ivici oštrice, tu najnoviju. Ti advokati jesu uglavnom ljudi koji imaju neko tehničko znanje, ali opet ne možete očekivati od njih da imaju tehničko znanje do te mere da sad svaku oblast mogu, svaku oblast elektrotehnike da dovoljno znaju. I dobar deo rada na patentu se svodio na to da se poduči advokat. Jer samo podučen advokat može onda da napiše taj patent kako treba. I to ne govorim o onom opisnom delu patenta. Dakle, patent se sastoji iz tri ili četiri oblasti. Jedno je ono apstrakt, gde samo opišete izum u dvesta reči, dijagrami, opis i ono najvažnije to su ti Amerikanci, to zovu claims, to su te tvrdnje. Tvrdnje šta je tu novo. Te tvrdnje moraju biti tako dobro napisane da se sutradan mogu braniti na sudu. To je, taj je ključ te tvrdnje. Dobar advokat mora tako dobro da ovlada materijom, da jako dobro bude upućen šta je do tada napravljeno, a šta je pomak kako bi te tvrdnje napisao što bolje.

Borba za patent

Ivan Minić: E sad, šta je vaš život nakon tog pronalaska? Sa jedne strane profesionalni, a sa druge strane šta je život pronalaska? 

Prof. Aleksandar Kavčić: Nakon… dobro, pronalazak je bio i doktorat. Sam pronalazak vam ne traži da vi to dokažete, da je to najbolja metoda. Sam doktorat imao pronalazak i onda imao jedan matematički deo koji je dokazao da je taj pronalazak optimalno rešenje, pa je onda radio sam još neke teorijske analize, čista matematika, koje su se nadovezale na te Markovljeve nizove koje smo, osobine koje smo u tome pronašli. I sam doktorat je bio takav, solidan je bio, uspeo sam na osnovu njega i na osnovu intervjua da se zaposlim na Harvardu kao docent. Što je izuzetno jer ipak je to najbolji ili jedan od najboljih univerziteta na svetu. Ali nakon toga kreće život sa patentom u ruci. I ja sam negde očekivao da će taj patent ili taj izum, taj doktorat, dobiti veći odjek u naučnoj toj mojoj sredini, ili među tim naučnicima koji su se time bavili, ali nije dobio. Jednostavno je prošao, ok, prošao je kao dobro rešenje, bio je malo citiran, ali nije bilo nekakvog velikog odjeka. Znali smo da je to optimalno rešenje. U tom trenutku, to je bila 1998. godina, na 90. na 2000. Dešava se nešto u magnetskim memorijama da magnetske memorije prelaze sa takozvanih longitudinalnih magneta na vertikalne magnete. Dakle, ako imate ploču magnetnu, ako magnetizam, ako vektor magnetizacije je u samoj ravni, to je longitudinalni, a ako vektor magnetizacije, ako viri malo normalno na ravan magneta, to se zove takozvani vertikalni ili perpendikularni, kako ga zovu. Kad imate vertikalni, pakovanja krenu da budu mnogo, mnogo veća jer ne moraju magneti da se suočavaju, kako da kažem, sever na sever ili jug na jug, već mogu da stoje paralelno i mnogo je bolja energetski konstalacija, može gušće da se pakuje. Međutim, u toj, u tom pakovanju tih vertikalnih magneta, mnogo je više bilo tog magnetskog šuma koje je ovaj naš izum mogao da zanemari, to je da čita uprkos tom magnetskom šumu. I tu se desilo da je taj naš izum upravo tada, te 2000. godine, shvatili su negde u nekim firmama da baš taj izum čitanje sa tih vertikalnih magneta čini mnogo, mnogo bolje. Ali su krenuli da ćute o tome. Dakle, iz industrije muk. Jednostavno ni da li je dobro, ni da li je loše rešenje, jednostavno muk, kao da niko ne želi da ga pipne. Dok se jednom nije desilo, pa sad to je možda već bila, bogami, 2002. ili 2003. godina, jedan od sad već kolega, on je isto doktorirao na Stanfordu bio, ali je otišao da radi za industriju, zove me i kaže “on bi došao u Boston da porazgovara sa mnom o sledećim, ne znam, mojim izumima ili istraživačkom radu na kom radim”, kao da li bih hteo da porazgovaram s njim. Ja rekao što da ne. Odosmo na neki ručak. I sad zanimljivo je bilo na tom ručku da on zapravo ništa nije hteo da zna od mene na čemu ja dalje radim, na kojim to istraživačkim problemima. Samo me vraćao na ovo što sam radio za doktorat i raspitivao se o tom patentu i ja sam ostao u čudu. Tada, nakon tog ručka, očekivao sam da možda predloži da neki projekt financira, znate kako profesor uvek treba finansije za projekte, ostao je on bez teksta, nije ponudio finansiranje, pokupio informacije neke od mene i kao ćao, vidimo se, bićemo na vezi. Naravno nismo bili na vezi. I ja okrenem telefon svog profesora i kažem znaš kako, ovaj se raspitivao, a šta je ovo, šta se dešava, zašto se raspituje. [01:06:04] I krenemo polako da čačkamo, da vidimo da li možda su zainteresovani pa kriju. Ispostavilo se da jesu bili zainteresovani, da su krili, da su u tom trenutku, kad je on sa mnom razgovarao, da su već razvili praktično proizvod, da su krenuli u proizvodnju praktično, da su se samo raspitivali da li kroz tu proizvodnju moraju nešto da plate univerzitetu, karneginalno, zbog patenta. Došli su do zaključka da oni mogu da eskiviraju taj patent, nekako su to zaključili, i krenuli u proizvodnju. I opet mi to nismo znali. Nismo ni mogli da znamo, nismo mogli da dođemo do informacije, osim tako nešto rekla kazala, neki inženjeri iz industrije su nam govorili “Jeste, oni koriste vaš patent”, a kad vi pitate šta se treba konkretno koristi, niko ne može da vam kaže. Neće da vam kaže. I to je bio izvor frustracija. Znate, imate s jedne strane patent koji deluje da ga koriste, deluje da je jako dobar, a sa druge strane, niko neće ništa vam kaže [01:07:20] o tome. U to vreme ja sam bio pod pritiskom na Harvardu da napravim nešto nesvakidašnje, jer to nesvakidašnje što bi trebalo da napravim je trebalo da mi obezbedi redovnu profesuru. Ja sam tamo počeo kao docent, postao vanredni profesor, na izboru za redovnu profesora nisam prošao. Zašto? Zato što je Harvard tražio da se mom imenu, pridruži nešto nesvakidašnje. Ja jesam radio na Harvardu na jednom problemu koji smo donekle rešili, ali nismo ga baš do tančina rešili da je to moglo da bude taj neki novi moj izum. I ja nisam prošao na tom izboru za redovnog profesora na Harvardu. Ovo što sam radio za doktorat nije doprinelo izboru, naravno to me je industrija ćutala, tako da sam 2000…sad, Bože, godine…2007. u januaru prešao na Havajski univerzitet. I naravno i dalje stoji to da mi ne znamo šta se dešava s patentom, stalno pokušavamo da pronađemo nešto, kad javi meni jedan prijatelj iz industrije i kaže “Ako stvarno hoćeš da znaš šta industrija koristi…” znači vrlo, on mi nije rekao. Nije mi rekao ko šta koristi. Ali mi je dao način da saznam šta industrija koristi. “Ako stvarno želiš da znaš šta se koristi u industriji kao rešenja, kreni načitaš njihove patente.” Rekao mi jer oni prave svoje patente i po tim patentima će nešto da bude ugrađeno u njih u čipu. I tako krenem da čitam patente koje pravi industrija i tačno tada vidim, da li je bila 2008. godina, vidim da upravo onaj što me je, onaj što je doktorirao na Stanfordu iz kompanije sa kojim sam ručao, je prijavio patent vrlo sličan na ovom našem, ali skoro identičan. I primljen mu je, prošao je. Dakle, taj ko je pregledao patent je to pustio. Nekako su uspeli. To može da se desi. Dakle, vi možete imati patent…pazite, vi možete izmisliti automobil, pa sada možete napraviti novi patent, kod koga ja sad ja, kao novi izumitelji pravimo automobil sa brisačem za šoferšajbnu. To se pušta. S tim što, iako vi napravite brisače za šoferšajbnu, vi morate ovom prethodnom da odate priznanje da je taj prethodni ipak napravio taj glavni deo, taj automobil. Ili drugim rečima možete imati bicikl, a sad neko doda pedale na bicikl. I jedan i drugi patent su legitimni, ali ima sukcesija. E i tako praktično saznamo šta je u tom čipu, praktično saznamo, ne stopostotno, ali dobijemo nekakvu inklinaciju šta je tu i onda su već krenuli rade advokati. Jer do tada advokati nisu hteli da pipnu ovaj naš proces, jer nisu imali dokaza da ta firma uopšte krši patent.

Ivan Minić: I koliko je onda trajao ceo proces?

Prof. Aleksandar Kavčić: Proces je pokrenuo 2009. godine. Pred porotu je otišao 2012. A onda je 2012. porota presudila u našu korist, pa je usledio proces žalbe, pa je u procesu žalbe proces otišao na apelaciju, pa je apelacioni sud to razmatrao 2016. I nakon…apelacioni sud nije potvrdio odluku osnovnog suda, već je apelacioni sud vratio na osnovni sud, pa ste sad to…apelacioni sud vraća na osnovni sud sa instrukcijama šta osnovni sud mora da popravi u proceduri. Kroz te instrukcije je bilo jasno da ako prođe još jednom kroz Osnovni sud, da ćemo dobiti, ali ovaj put će Marvel ostati bez prava na apelaciju. I u tom trenutku je Marvel bio spreman na van sudsko poravnjanje. Tako da je od 2009. do kraja 2016. sve to trajalo. 

Ivan Minić: I taj moment, kažete, od 2009. do 2012. je to prvi trenutak kada se izlazi pred porotnicima, to je tri godine pripreme.

Prof. Aleksandar Kavčić: Tri godine pripreme. E sad ja imam ovde iskustva sa ovdašnjim sudovima. Princip u Americi je takav da sud traži da se vi pripremite za ročište. I tri godine traju te pripreme za ročite. Svaki svedok se ispita, svi podaci se preispitaju, svi podaci se razmene između dve strane. Sve mora da se pročešlja. Sve se pročešlja pre ulaska u sudnicu. Ali onog trenutka kad uđete u sudnicu, nema prekidanja procesa. Dakle, od tog trenutka kad uđete u sudnicu i kad se izabere porota, to mora kontinuirano da traje do završetka suđenja. Što je dosta različito od ovoga kako je kod nas. Ovde imamo jedno ročište, pa sad sudija kaže “a isteklo nam vreme, dođite za mesec dana”. Proces ovde verovatno nije, nije savršen, nije dobar, jer u tom prekidu od meseca dana vi tačno možete da ustanovite kako će biti odbrana, kako druga strana razmišlja i možete u tih meze dana da preinačite tužbu, što je potpuno neshvatljivo i zabranjeno u Americi. Dakle, tamo je to tri godine bilo priprema za ročište. Kad smo ušli u sudnicu, to je trajalo kontinuirano četiri nedelje. Dakle, 28 dana je praktično trajalo to suđenje. Dakle, vrlo, vrlo složeni, dugačak proces sa porotom. Eto, to je tako izgledalo.

Ivan Minić: Zvuči iscrpljujuće prilično.

Prof. Aleksandar Kavčić: Jeste. Pogotovo kad ste emotivno vestirani u to. To je…

Ivan Minić: Jeste. A kako izgleda život tokom tog perioda? 

Prof. Aleksandar Kavčić: Priprema ili samo gročišta?

Ivan Minić: Pa ne od tih, eto to je trajalo od 2009. do 2016. sedam godina. Tokom tih sedam godina postoji život, postoji posao, postoji sve.

Prof. Aleksandar Kavčić:  Postoji deca i brak i sve. Pa da, za tih prva ćerka se nama rodila 2010. druga 2012. To je bio period ne možete se odreći života, a s druge strane toliko rada je bilo potrebno na tom, na pripremi za ročište, to je za sudski proces, toliko je moralo da se uloži rada na edukaciji samih advokata, jer ja imam jednu osobinu. Ja nisam hteo ni u jednom trenutku da izvrgavam istinu. Iako su advokati meni predlagali da malo ja to uvlažim, da poroti, malo kaže mi neku laž, ne neku…supstancijalno, ali nešto što je…laž koja bi im navodno omogućila da lakše shvate materiju, tehničku materiju. Ja nisam pristajao. Dakle, ja sam rekao čekajte, ovo ili ćemo dobiti onako kako je, reći ćemo celu istinu, punu istinu ili nećemo…ja ne mogu da tamo da izađem pred sudiju i pred porotu i da izmišljam nešto. To nisam ja. Ja ne mogu da kažem nešto što ne mislim ili…takva mi je profesija. Vi u matematici ne možete da slažete dokaz teoreme. To ne ide. I to je bio zahtev. I zato je bilo tako naporno da se našim advokatima, pre svega, predstavi tehnologija na način na koji oni razumeju. Oni je razumeju. A onda oni da smisle način kako to što su razumeli, da predstave poroti da bi i porota razumela. A onda da proverite da li to što će on da kaže tačno. I onda to da je tačno, da ne ispadne da smo… Jer pazite, ako vas protivnička strana uhvati u laži. Vi ste gotovi. Ključ svakog, svakog sudskog procesa, ključ svakog sudskog procesa je da uvek govorite istinu. Ako vas negde uhvate u laži, bilo kakoj, maloj, maloj laži, nećete, izazovete sumnju u svoje iskaze, a kad izazovete sumnju, onda se više ne zna da li dalje govorite istinu ili ne. Dakle, svaka izjava, sve što kažete u sudskom procesu, mora biti istina. Najteže je pokušati slagati. Jer onda morate jako dobro da vodite računa gde ste koga i kako slagali. I da pamtite. E sad, vratimo se na onu moju osobinu. Ja ne umem da pamtim, ne znam, nisam dobro prolazio iz istorije, iz geografije i biologije, gde je trebalo mnogo izraza pamtiti. I onda uzdate se u to da kažete istinu i s istinom kako bude. Tako i s ovim procesima ovde u Srbiji. Ja isključivo govorim istinu i onda znam da me neće uhvatiti unakresnost jednog ročišta, drugog, trećeg, pa tada upoređuju moje iskaze, jer odakle god da uporede, dobit će istu jedinu i samo tu jednu istinu. I tako je bilo i u Americi. I tako će biti i u ovom sledećem procesu u Americi, ali imamo još jedan proces patenski, u ovom slučaju sada je Carnegie Mellon i u procesu protiv Brodkoma. Za isti period neki…za isti taj par patenta, da. 

Ivan Minić: E sad, ne mogu da ne pitam, kakav je osećaj pobediti nakon svega?

Prof. Aleksandar Kavčić: Ja, ovo to uopšte nije, ne deluje tako triumfalno. To je pre svega bilo jedno veliko olakšanje. To je…probudite se tog dana i kažete “Da li je moguće da ja više ne moram ni da dokazujem da je to moje, da je izum moj, da je izum radi, da je nešto vredan?” Uopšte nije u tom trenutku bilo bitno ni koliko je vredan, ni koliko je ta odšteta porote i koliko je to poravdanje, samo je bitno bilo kraj. Zaista sada je kraj. I to je to olakšanje je bilo takvo da sam godinu dana rešio da ništa ne radim. Dakle, stvarno, na kraju mi je ta dosada dosadila, mislim da je dosada dosadila, ali…malo oksimoran, je li tako? Ali je…to takvo olakšanje je bilo, da jednostavno više ne moram da se budim sa strepnjom, da li će to biti dokazano ili ne, da li ću se ja voditi kao izumitelj ili ne. Samo to. A daleko od onih trijumfalnih pesnica i ne znam kakvog radovanja. Znate šta, to triumfalno radovanje, to može se desiti kad utakmica ili ono padne gol, pa ne očekujete, pa je to naboj. Ali ovo je bio sedmogodišnji rad. Mučenje, mrcvarenje. Mučenje, mrcvarenje. U jednom trenutku nam je čak patent bio i poništen. Dakle, mi smo taj patent iz poništavanja oživeli nazad. Opet, to je bio strategijski neki…to je bio korak na koji su se usudili advokati, jer je protivnička strana krenula u poništavanje patenta. I mi smo imali opciju da se suočimo sa protivničkom stranom i onda se borimo pred patent ofisom, ili da pustimo da nam obore patent, a onda bez protivničke strane da ga oživimo. Al’ to je rizik. Ako ne uspete da ga oživite, onda ode ceo patent. Ali eto, advokati su imali poverenja da ćemo uspeti da ga oživimo. 

Samo istinom. 

Ivan Minić: Filmska priča. Ali bukvalno filmska priča. Da li je fakultet imao neku ulogu tokom tog procesa? 

Prof. Aleksandar Kavčić: Da. Da. Mislim, fakultet…advokati su bili advokatska kuća. Fakultet je doneo odluku da se uđe u proces. Ući u jedan ovakav proces zahteva mnogo novca. Sama analiza da li uopšte da li uopšte se upustiti u taj proces je koštala pola miliona dolara. Dakle, analiza procene da li imamo šanse da dobijemo proces. Da li je to izum vredan, koliko je vredan i koliko će protivnička strana moći da plati. Jer ne bi univerzitet ušao u taj proces da se ispostavilo da je vrednost patenta, daj da kažemo, samo tri miliona dolara. Za tri miliona dolara, pazite, samo procena da ući u patent košta pola miliona dolara, tri miliona dolara će vas koštati advokati u jednom periodu od pet godina rada. Samo advokati će koštati tri miliona dolara za pet godina rada. Ako vas ceo proces, ako celog procesa možete inkasirate tri miliona dolara i tih tri miliona dolara ćete proslediti advokatima, tu jednostavno onda nema zašto ulaziti u proces. Dakle, univerzitet je morao da prođe kroz jedan period odlučivanja, iz koga su odstranili nas, izumitelje, da ne bismo navijali. Da ne bismo nepristrastno navijali za svoj izum, jer svaki izumitelj želi da se bori i da tom svom univerzitetu kaže “ajte, borite se za mene”. Nego su nas isključili iz tog procesa odlučivanja i taj proces odlučivanja je trajao, pogomi jedno, pola godine. Tek nakon pola godine su nam javili “odlučili smo, idemo u tužbu”. Dakle, tu negde između 2008. i 2009. je bio taj proces odlučivanja da bi, da bi bukvalno dve nedelje pre isteka roka zastarevanja, univerzitet potegao tužbu. Ima to onaj rok zastarevanja koji kaže, i sad sam zaboravio koliki je, ali mislim da je šest godina nakon što dobijete informaciju koja izazove sumnju da vam neko krši patent. 

Ivan Minić: Jasno. Ovo je drugi proces. Kako je došlo do njega?

Prof. Aleksandar Kavčić: Na tržištu diskova postoje dve kompanije koje vladaju. To su Marvel i Broadcom. Vladaju tim čipovima koji čitač…inače, same…sami diskovi, možda ima jedno tri, četiri kompanije koje prave diskove, ali čitače prve dve kompanije to su Marvel i Broadcom. Marvel ima veći udeo na tržištu, Broadcom manji. Na tržištu samo tih komponenti, inače Broadcom je mnogo, mnogo veća firma. A proces, samim tim je i proces protiv Broadcoma mnogo teži. Zato što veća firma ima veće resurse. I još ima još jedna prednost Broadcoma, a to je da im vide koje su greške pravi, koje greške pravio Marvel, pa neće ponoviti iste greške. Tako da je ovaj proces protiv Brodkoma, da kažem, duplo teži. I evo ga već je trajao 2018. A sada je 23. Dakle, već pet godina mi nismo došli ni do porote. 

Ivan Minić: Jasno. Koliko traje patent?

Prof. Aleksandar Kavčić: 20 godina.

Ivan Minić:  Što znači da je on istekao?

Prof. Aleksandar Kavčić: Patent je istekao, ali vi možete tužiti unazad za kršenje tokom tih 20  godina. Tako da 2018. godine je…2018. ili 19. je isticao patent. Sad ne znam tako kada je kada je 20 godina. Mislim da je tako 2018. isticao patent, ali u tom trenutku je podignuta tužba za 6 godina unazad. To je upravo onih 6 godina o kojima smo govorili. Da, 20 godina. I to je jako dobar sistem. 

Ivan Minić: Nakon toga vi, da jasno, imate sva prava i sve, ali jednostavno više nije neophodno platiti za upotrebu toga. 

Prof. Aleksandar Kavčić: Patentska i intelektualna svojina je jako dobro postavljena. Da je nema, svaki izumitelj bi ljubomorno čuvo sve svoje izume. Ne bi objavljivao i to ne bi dovelo do proliferacije ili napretka tehnologije. Ovako vi dajete podsticaj izumitelju da svoj izum stavi na papir i onda mu date garanciju da za tih 20 godina izumitelj ima pravo da eksploatiše taj svoj patent. Ima ekskluzivno pravo da eksploatiše taj svoj patent. Ili da napravi sam taj aparatus ili da nekome prodaje ili da nekog drugog pouči kako da napravi. U svakom slučaju, 20 godina je dato izumitelju da on ima ekskluzivno pravo da raspolaže tim patentom. Nakon tih 20 godina sve što piše u tom patentu postaje intelektualna svojina Homo sapiensa. Što je jako, jako dobro. To je podstrek izumitelju da sve što zna stavi na papir, jer da toga nema, mnogi izumitelji bi u grobu otišli sa svojim znanjima jer bi ljubomorno čuvali to što znaju, da im neko ne bi to ukrao. 

Kako je počela Fondacija

Ivan Minić: Dobro. I sad, godinu dana odmora, pauze, razmišljanja, šta dalje i u kom trenutku kreće da se krčka ideja po kojoj vas svi znamo ovde od prethodnih godina? 

Prof. Aleksandar Kavčić: Pa recimo godinu dana, pa hajde, godinu dana je bilo plandovanje. Malo putovanja po svetu, malo ovde rodila nam se još jedna ćerka 2017. i onda već 18. sam rekao “ajde sad, dosta, sad dajmo nazad, imaš svoju profesiju, radiš to što radiš, inženjer si, treba da ideš nazad da predaješ”. Ali nisam se tome posvetio, ne znam kako revnosno da tražim zaposlenja na univerzitetima, ofrlje sam to radio. A uhvatio sam sebe da mnogo vremena trošim na gledanje vesti iz Srbije, na gledanje ovakvih podcasta, na…nešto me je tu vuklo da vidim šta se dešava i povuklo me je da razmišljam kako popraviti obrazovni sistem u Srbiji. Viđao sam čak i prenos iz Skupštine, tada je u Skupštini bila, to nije stranka, to je pokret građana, dosta je bilo, Saša Radulović i Branka Stamenković. Dosta su govorili o obrazovnom sistemu, o besplatnim udžbenicima, kako to država treba da pokrije. I negde u meni se tada 2019. rodila ideja “E, ovde možda mogu da pomognem”. Ali samo da vratim film unazad. Fondaciju smo u Americi osnovali 2017. i već 2017. smo iz fondacije poklonili neka sredsta univerzitetima u Americi i obrazovnim institucijama, naučnim institucijama u Americi. Fondacija je osnovana sa ciljem da promoviše obrazovanje i nauku. [01:30:04] Ali u Srbiji mi nije nikako bilo jasno šta, kako to napraviti, a da korist od toga ima generalno stanovništvo. A ne da to bude stipendija pojedincu. Jer od stipendije praktično ima korist pojedinac, a da kažem da već ima toliko stipendija po svetu da, pogotovo iz tehničkih nauka, može da se dobije stipendija relativno lako. I onda mi je sinulo da jednostavno mi te knjige možemo staviti na internet. I da na taj način budu besplatne. [01:30:49] Jer sve što je na internetu, može svako da pročita. Uglavnom ljudi imaju mobilne telefone, to je sad sasvim dostupno. I to je bila ideja sa kojom sam otišao, kod Saše Radulovića, Da kažem evo…i on je elektroinženjer. I rekao sam “to ovako može se srediti, što se mi…što se trvete tamo u skupštinu, što se svađate, to trebu raditi, napraviti, gotova, gotova priča”. I on se složio, ali kao nije bilo moment, izbori idu. Uvek nešto je bilo “dobro, sad čekaćemo izbore”. Na tim izborima je dosta je bilo doživeo fijasko. A onda, nakon tog fijaska, nije više ni bilo volje. I dosta je bilo da se tu nešto sredi i u tom trenutku, to je sad već bila 2020. godina, rešio sam da to kroz fondaciju uradimo jednostavno samostalno, da ne čekamo miga od nekog političara i tada je to krenulo. A ideja je…mislim, ideja je da se naprave udžbenici kojima će biti dozvoljeno da budu objavljeni na internetu legalno i da budu odobreni od Ministarstva prosvete za nastavu. Šta je tu jedini problem? Jedini problem je da autor i vlasnik intelektualne svojine tog udžbenika mora da odobri da se taj udžbenik stavi na internet. Što velika većina izdavača i autora…autori su tu čak mnogo bolji. I sarađuju. Ali izdavači to neće. Izdavači neće da stave svoj udžbenik na internet, jer onda ne mogu da ga prodaju po visokim cenima u knjižarama. Eto, to je problem. A i to je sad problem s kojim smo se mi suočili, i ne samo ne samo što je to problem intelektualne svojine? To je sad problem sa izdavačima, jer je to razbijanje koncepta jednog biznisa koji se zasniva na tome da vi imate obavezu da idete u školu, imate praktično obavezu da kupujete te udžbenike kao roditelji, a cenu ne možete da birate na slobodnom tršištu. Je li tako? Što je apsurd? 

Visoke cene udžbenika su problem

Ivan Minić: Ja se sećam u vreme kada sam ja išao da je suštinski, da su svi udžbenici koje smo mi imali bili iz Zavoda za udžbenike i svi smo imali iste udžbenike i dešavalo se da neko ko je nasledio od braće sestara ima drugačije korice, jer se korice promenile i da postoji možda neka minimalna razlika unutra, ali nasleđivali su se uredno udžbenici godinama, oni su bili isti i jedino čega se sećam, a i to mislim da su isto bili zvanični udžbenici, da smo imali nekakve dodatne materijale jer je bilo nam bitno, to je da smo iz engleskog jezika imali još neke stvari, da smo iz matematike mogli da kupimo dodatne zbirke sa zadacima i razne neke stvari koje su bile izvan onoga što je obavezna, literatura, mislim, te dodatne zbirke sa zadacima su juzima, ali najbolji učenici koji su hteli da vežbaju ili one za pripreme za takmičenja i sl. stvari. To je bilo pre, da kažem, 20-i neku godinu. E sad, mi što nemamo školsku decu, mi ne znamo kako to tržište sada izgleda. Ono što smo čuli je, da kažemo, iz medija, iz iskustva prijatelja i svega ostalog, da je to neki izdatak koji je red veličine stotinak eura za svaku godinu za dete i da, koliko sam ja to shvatio, na nivou škole, na nivou nastavnika se određuje čiji će se udžbenik koristiti za njihov predmet a da je sad izbor udžbenika za isti predmet dosta veći, da ih zapravo ima da izdavača ima dosta, ali da su neki, da kažem, dominantni tu po svojoj učestalosti i popularnosti. Kako izgleda zapravo tržište?

Prof. Aleksandar Kavčić: Dotakli ste mnogo tema. Hajde, prvo se vratimo na to kako je to izgledalo, hajde, ja ću pre 40 godina, kad sam ja imao 15-tak godina. Udžbenici su bili svi od zavoda i bili su dostupni. Nisu naši roditelji morali da potroše pola svoje plate na udžbenike, nego eto, odvode se možda je to bilo 5%, 10% plate, ali je moglo da se to kupi i priušti. Danas pravu ste. Udžbenici, rekli ste, koštaju oko stotinak evra. To je ako ste od prvog do četvrtog. Ako vam je đak od prvog do četvrtog. Ako je od petog do osmog, tu već košta oko 200 eura. Pa sad vi vidite, ako imate dva takva đaka, od petog do osmog, to vas košta 400 eura. To je već minimalac. To je čitava jedna plata jednog radnika, našeg sudržavljana, koji eto nema tu privilegiju da radi za veću platu. 

Ivan Minić: Ako ćemo da pričamo o tome, o Srbiji, to je u Srbiji dobra plata. U Beogradu nije, ali u Srbiji je dobra. 

Prof. Aleksandar Kavčić: To se u Srbiji računa kao plata koja, sa kojom niste socijalni slučaj. A kad niste socijalni slučaj, država vam neće pomoći da kupite udžbenike, a vi tog meseca morate tu platu potrošiti na udžbenike. 

Ivan Minić: A to nije jedini trošak. 

Prof. Aleksandar Kavčić: A i  onda ste, to nismo, naravno, treba i jesti. Treba i struju platiti, treba se i obući u septembru.

Ivan Minić:  To čak i za školu nije jedini trošak.

Prof. Aleksandar Kavčić: Tako je. E sad, sad taj, dakle to je tih 400 evra koje roditelj mora, mora da plati. Jer nema izbor. Mora da đak da ide u osnovnu školu. To tako nije bilo pre 40. godina. I sada mi imamo jedan sistem, koji je moj sistem društveni, državni, sve koje je praktično u rasulu. Ja vidim da je ovo nekako u rasulu, čak evo i ovi protesti nedeljni, svake nedelje svakog vikenda su protesti. Ja mislim da…ja tačno znam zašto ljudi protestuju. Zbog nedostatka odgovornosti, nedostatka smenjivosti, a u stvari je to nedostatak onog glavnog, a to je izbornost. Narod se praktično ne pita. Narod praktično ne… dozvoljava mu se, da on sebe stavi na listu kandidata za predsednika odgotove, za odbornika, za poslanika. Jednostavno mi imamo jednu državu, jedan sistem koji je potpuno otuđen od naroda, jer demokratija znači da vi, ne samo što imate pravo da glasate, šta znači demokratija? Pa vi imate pravo da vas biraju, da možete da stanete, pa tako je, da budete birani. To je osnov demokratije. A ne da imate pravo da glasate. Pa glasali su i za Staljina. Jel’ tako? Al’ nije niko imao pravo da se stavi u poziciju da bude suparnik Staljina na izborima. Znači, tog prava nema. Pa kad nemate izbornost, pa nemate ni odgovornost, pa nemate ni smenjivost, i onda nam se dešava ovako društvo. I u takvom društvu sve se to preslikava i na ovu malu scenu, na ovo malo tržište udžbenika, koji nije tako malo, ono je 100 miliona evra, ali to ono je mnogo manje od tih 40 milijardi koje država ima u svom BDP-u. Ali sve se to dešava i na toj sceni udžbenika. 01:39:46 Zakoni se menjaju da odgovaraju velikim izdavačima. Veliki izdavači drže monopol. Oni menjaju te knjige stalno da ne bi bilo tog nasleđivanja. I sve je napravljeno tako da se izvlači novac roditelju. A izvlači se novac roditelju tamo gde on praktično nema izbora. I pomenuli ste to, kažete, nastavnici biraju. I hajde sada da se pitamo, da li zaista udžbenik za nastavu treba nastavnik da bira i kolika je tu korupcija kroz taj izbor nastavnika. I videćete da tu u ovakvom sistemu napravljeno je sve tako da dođe do korupcije. Napravljen je sistem da bi došlo do korupcije. 01:40:44 Kako je napravljen taj sistem? Koji imate slobodno tržište. Osnova slobodnog tržišta je da onaj ko kupuje, bira. Onaj ko plaća, bira. A vi ovde nemate to. Vi imate neki zakon koji vam kaže da nastavnik, to je nastavničko veće, bira udžbenik, a roditelj treba to da plati. Dakle, ja imam pravo da izaberem paradajz koji ćete vi da kupite. I vi to pravo ne smete da osporite. Jer nastavnik zaboga ima pravo da bira. A to čak nije ni po zakonu. Jer se potpuno ignorišu drugi zakoni koji su uvezani sa tim zakonom udžbenicima. Kaže zakon udžbenicima da nastavničko veće donosi konačnu odluku u izbor udžbenika. Ali postoji i drugi zakon koji kaže da savet roditelja učestvuju u izboru udžbenika. I roditelju, tom subjektu koji treba da plati udžbenike, potpuno se oduzima pravo, nezakonski se oduzima pravo da učestvuje u izboru toga što on treba da plati. To je sasvim, apsolutno nepravedno. Apsolutno nepravedno. Kada bi te udžbenike kupovala škola, onda škola, eto njoj pravo da bira. Pa neki izaberu. Al tada bi škola plaćala iz svog budžeta. Pa da vidite kako bi se direktor ponašao kada on iz svog budžeta na jednoj strani treba da plati možda 20 evra po đaku za udžbenike, a na drugoj strani 100. Da li bi on da izabrao da plaća 100?  Ne, plaćao bi 20, ostatak bi zadržao u svom budžetu, prekrečio školu ili renovirao WC ili već nešto šta. 

Zašto se osnovci preopterećuju

Ivan Minić: I postoji i taj moment koji je počeo već u moje vreme da se dešava, što meni nije bilo problem, pošto sam uvek bio krupno i snažno dete i sve, ali taj moment gde smo mi zapravo već tada, ja sam, ne znam, u osnovnoj školi poslednjih nekoliko godina nosio očev vojni ranac, zato što je jedini on mogao da izdrži knjige, sveske i sve ostalo što sam nosio. Nosio sam ja i više nego što je bilo neophodno. Uvek sam imao neku svesku u kojoj sam nešto crtao, jer mi je trebalo da skrenem sebi pažnju sa onog što se dešava na času, ako mi nije zanimljivo. Uvek sam imao i dodatne zbirke i sve te ostale stvari jer sam bio vukovac generacije. Ali svakako taj ranac, još ne znam kada je oprema za fizičko u njemu i sve ostalo, to je ranac od 8-9 kila, nekad i više. Što baš je nije normalno za neko dete. A sada vidim i ono, prvačiće ili one koji idu u prvih nekoliko razreda, oni su svi sitni, pa ne mora da proceniš koliko imaju godina, koji izgledaju kao puževi sa onim rančevima. A nekako mi se čini da to baš i nije poenta, baš u našem konkretnom slučaju, u prvih tih nekoliko razreda, to stvarno nije bilo strašno. To je posle postalo komplikovano jer je bilo mnogo predmeta, bilo je po šest, sedam časova, pa imaš svašta. Ja sam bio do onih što me mrzi da pakujem, nego nosim sve. Bilo mi je lakše. Ali tu se dešava usložnjavanje cele priče.

Prof. Aleksandar Kavčić: Evo sami ste rekli. Sve je više i više predmeta. Čemu to? Ajde, zašto? Zašto mi živimo u obrazovnom sistemu u kome se svaka reforma obrazovanja završava uvođenjem novih predmeta? Kao da nemamo drugo rešenje, nego na tovar đaku još jedan predmet. 

Ivan Minić: Mi kad smo upisali moja generacija, mislim možda jedna generacija pre nas ili ta, mi smo bili one generacije što su izgubile par predmeta. Mi smo izgubili domaćinstvo i još, ne znam šta je još bilo, ali mi smo izgubili par predmeta. I onda je krenula lavina. 

Prof. Aleksandar Kavčić: Evo, prvacima je uveden, pa pre par godina, novi predmet “Digitalni svet”. Jedna potpuna besmislica. To vam ja odgovorno kažem, iako je to moja struka. Ali digitalni svet uvesti prvacima gde će oni iz udžbenika učiti o kompjuterima, a ne znaju još ni da čitaju. Treba da otvore nekakav udžbenik iz kog će da uče, kako se radi na kompjuteru, pa čekajte ljudi. Pa nije li logičnije da oni rad na kompjuteru uče, radeći na kompjuteru, a ne čitajući neku knjigu. Al’ taj digitalni svet vam sad postoji u prvom, drugom, trećem, četvrtom razredu. Potpuna, hajde da ne vređam ljude koji su to uveli, ali nonsens, da ne nazovem nekakvim drugim imenom. I zašto to radimo? Zašto tovarimo toliko predmeta našim đacima? Od petog do osmog, opet. Jako puno predmeta, opet je tu ta informatika, koja…opet je to moja struka. Ali čekajte ljudi. Pa ne možete vi, đaka u petom razredu, da naučite programiranje, ako on u tom trenutku ne zna logičke celine. On ne zna da sredi minus ispred zagrade, kada je…on ne zna zagradni račun, onda vi ga tu zbunjujete raznim pojmovima. Retko koji đak u petom razredu ume da vam objasni algoritam. Algoritam rešavanja, postupak rešavanja, deljenja. Dakle, podelite, ne znam, broj 15 sa…ajte, to je lako. 148 podelite sa, ne znam, 4 ili već… kako to radi Đak? Ne zna da vam objasni. A ovamo predmet. Pa predmet tehnika i tehnologije. A čemu ljudi? Zašto? Tehnika i tehnologija u osmom razredu ima Teslin motor. Pa to ne može đak u osmom razredu da shvati. On ne zna sinusoid. On ne zna šta je sinus, ne zna šta je sinusoida, a kamoli trifazno pomerene sinusoide da obrću magnetno polje, on to sve već…nema šanse, ali zašto mu to dajemo onda? I onda tako natovarimo neki neki plan i program, ubacimo to u udžbenike, iz tih udžbenika đak samo može da buba. Jer on samo, jedino što može je da napamet nauči šta je tu napisano, od reči do reči o Teslinom motoru, i da to prežvaće i odgovori. Jer drugog načina nema. Da to svari. Mislim, i to radimo iz godine u godinu nove predmete, to doprinosi tim sve težim torbama, a rezultati su potpuno suprotni. Mi ovo radimo već dvadeseta godina, a rezultati koje naša deca postižu su sve lošiji. I nije li vreme da malo povučemo ručnu, pa ne samo povučemo ručnu, malo da odamo u rikverc i da se rasteretimo tih predmeta. 01:48:34 Osnovna škola ne bi trebalo da bude toliko komplikovana. Niko od nas nije napravio karijeru na onom znanju koje je dobio u osnovnoj školi. Niti sam ja postao elektroinženjer, niti je lekar postao lekar, niti je keramičar postao keramičar, zahvaljujući onome što je naučio u tih osam godina. A šta je bitno da se nauči u tih osam godina? Da barata svojim jezikom. Ili jezikom, možda i stranim. Ali da nauči da barata jezikom. A to znači da ume da sasluša, da ume da razmisli, da ume da napiše, a da bi dobro napisao mora da ima vremena i da organizuje svoje misli. 01:49:22 Mi, đacima, oduzimamo to vreme organizovanja svojih misli time što ih tovarimo svakakvim bubačkim predmetima. To je pod brojem jedan. Pod brojem dva. Đak mora da nauči logiku, koja se uči kroz matematiku, ali da razmišlja logično, dakle da rešava nekakve probleme, jeste to se najbolje uči kroz matematiku, može i kroz fiziku, ali pre svega kroz matematiku. I treće što treba da nauči, ima i četvrto, treće što treba da nauči je samo kako da uči. Dakle, da sebe nauči kako da uči. Da sutradan može da savlada lekciju iz biologije, gde treba nešto zapamtiti, ili geografije, ili istorije, uopšte nije bitno šta to uči, da li u datom trenutku uči geografiju, istoriju ili biologiju, bitno je samo da zna kako da pristupi procesu učenja. I četvrto, gde smo potpuno zakazali, to je vaspitna komponenta. Dakle, vaspitna komponenta u školi je potpuno zakazala i zato imamo masu ovih problema. Sa nasiljem, sa tolerancijom vršnjaškog nasilja, sa tolerancijom nasilja prema nastavnicima, ali to je već problem koji se drugačije rešava.

Ivan Minić: Jedna od stvari koju ja tvrdim već jako dugo je da, u suštini, mislim da je jako loše insistirati na tome da svi moraju da nauče programiranje jer nema potrebe. 

Prof. Aleksandar Kavčić: Niti će naučiti. Kog kog god vi učili nekoga programiranje, jedan segment stanovništva će znati da programira, a oni drugi neće znati da programira. Da je toliko lako naučiti programiranje, pa zar vi ne mislite da bi ove visoke plate koje imaju programeri bili dovoljan okidač da sad svi to nauče? Ali jednostavno nije to za svakoga. Isto kao što nije ni novinarstvo za svakoga. Isto kao što nije ni medicina za svakoga. Pa ne može to svako da uradi. Zabluda je misliti da to može da uradi svako i to baš svako, da samo treba đaka u petom razredu priključiti na te elektrode i da će on samo da, sa ovim priključivanjem, da će da nauči programiranje. Jednostavno se to neće tako desiti. Ni u zemljama u kojima su izmišljeni programski jezici i koji su na tehnološkom, na razvojnom nivou, mnogo više iznad našeg, ne uči se programiranje u osnovnoj školi. 

Ivan Minić: Meni je super bilo ono što se nekad zvalo institucija tih dodatnih nastava, sekcija i sl. 

Prof. Aleksandar Kavčić: Sekcija, pa naravno.

Ivan Minić: Što u okviru škole, što van škole.

Prof. Aleksandar Kavčić: Naravno.

Ivan Minić: Radioamatera, raznih klubova koji su bili, svih tih stvari, ako dete može da trenira fudbal, dete može da trenira i programiranje, nije sporno. Objasniti nekome osnovne koncepte svega, približiti nekome da Tesla i asinhroni motor vidi kako radi, pa mu objasniti kako radi. Meni je to divno zato što takve situacije su one koje pale lampice ljudima da se zainteresuju za nešto tako. Ali insistirati na tom znanju ne može donesiti ništa dobro. 

Prof. Aleksandar Kavčić: Pa vidite, razgovarao sam sa jednim nastavnikom fizičkog, koji mi je rekao kako je to funkcionisalo pre 40 godina, pre 50 godina. Upravo te sekcije su bile ključ. Sekcije, nije bitno da je to košarkaška, futbalska, raketna, hor, ne znam šta još bilo. Mi imali smo razne sekcije. Ja pamtim tu raketnu u svojoj školi, Košarka se učila, rukomet, neki su išli, muzička sekcija je bila, raznih tih sekcija je bilo. I razne škole, novinarska sekcija. Dakle, imali smo te sekcije I nastavnici su kroz te sekcije dobijali platu. Sekcije su bile uvrštene u fond časova. I onda je nastavnik imao tu motivaciju da ostane posle škole i tomu uđe u fond sa časova. A onda smo kresanjem tih troškova koje smo hteli da plaćamo nastavnicima, dakle, nastavnicima smo kresali plate time što smo ukinuli te sekcije. I šta smo postigli? Nastavnici su krenuli da drže časove nakon radnog vremena, to im postaje izvor prihoda, đaci su ostali bez sekcija, a te sekcije su zapravo mesto gde zainteresovan đak može da nauči programiranje, može da nauči nešto iz tehnike, tehnologije, može eventualno i na strani jezik koji ga dodatno zanima ili muzička sekcija i tako dalje i tako dalje. To, ja mislim, da bi bio način da se ovaj obrazovni sistem vrati tamo gde je bio, da se obezbede i plate nastavnicima, jer mnogo nastavnika kuburi s tim da nemaju dovoljno fond časova. Dece je manje. 

Ivan Minić: Posebno veliki problem je, i to se baš i sećam s ovim nastavnicima koji predaju specifične predmete kojih nema mnogo, pa se ja recimo sećam, jer sam pričao sa njim tada o tome, da je u našoj srednjoj školi naš nastavnik muzičkog predavao u još četiri škole da bi skupio fond časova. Jer mi smo imali muzičku u prvoj godini jednom nedeljno. I to je to. Ne znam, mislim da je bio recimo šest odeljenja prve godine. On ima šest časova u toj školi. On mora da nabere koliko treba, a to je prilično naporno i prilično teško i različita su deca i sklonosti i sve ostalo. Mislim, posebno pitanje je šta će nama muzičko na robotici, ali dobro sad, okej. Okej, nije trajalo dugo za nas bez sluha. To je bilo možda dobro. Ali jeste užasno teško i tim nastavnicima da nađu neko rešenje za sebe i vrlo destimulišuće za neku novu generaciju da uopšte pomisli da se bavi tim, jer kako da želiš da se baviš time, koliko god da voliš decu i prenošenje znanja i sve ostalo, ako znaš da nećeš moći da živiš od toga pristojno. 

Prof. Aleksandar Kavčić: Pa vidite, kao što je nama bez sluha, i ja nemam sluha, kao što je nama teško da svarimo muziku, tako je nekom ko nema talenta za informatiku jako teško da to svari. Ali sami ste rekli tu pomažu sekcije, a rad u sekcijama doprinosi onda fondu časova. I sad vidite u matematičkoj gimnaziji postoji hor. Dakle, oni imaju sekciju tu nekakvu muzičku, imaju par instrumenata i čitav jedan hor. Video sam kako nastupaju, dakle moguće je to. 

Ivan Minić: Da, gde god ima dovoljno dece. 

Prof. Aleksandar Kavčić: Ako ima interesovanja, zašto da ne, pa može i u matematičkoj gimnaziji i hor, a može i u filološkoj informatička sekcija.

Kako Fondacija pravi udžbenike

Ivan Minić: Naravno. E sad ono što bih voleo da malo pojasnimo je sama procedura nastanka vaših udžbenika. Koliko je to trajalo, koliko je kompleksno, kada udžbenik bude gotov sa te neke strane pripreme i šta ona podrazumeva, kako onda ide proces odobravanja tog udžbenika da on može da se koristi i nastavi, kako je to sve izgledalo i koliko je tu bilo, da kažem, prepreka na tom putu.

Prof. Aleksandar Kavčić: Prepreka ima puno. Mislim, ima puno ljudi i kompanija kojima ne odgovara ovo što mi radimo, jer se boje da će to da im oduzme profit. A profit je enorman. E sad, uz sva ta podmetanja noge koje imamo od kompanija, a boga mi i od nekih ljudi iz države, mi moramo da guramo napred. Počinje sve tako što se nađe urednik nekog programa, pa sad imate urednika od prvog do četvrtog ili od petog do osmog, možda imate i urednika za strane jezike, a morate imati urednika koji onda krene da zove potencijalne autore i ugovara pisanje rukopisa. Dakle autor napiše rukopis. Kada preda rukopis po dogovoru sa urednikom, nastaje taj proces pravljanja udžbenika po rukopisu, što znači ubaciti unutra ilustracije, prelom, i onda recenzija, čitanje, lektorisanje, da se od rukopisa dođe do gotovog proizvoda koji se zove udžbenik. Sve to i dalje stoji na kompjuteru, koji treba onda da zadovolji kriterijume Ministarstva prosvete da bude odobren za nastavu. Takav završen udžbenik se onda odštampa u par primeraka i pošalje Ministarstvu prosvete, to jest Zavodu za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja pri Ministarstvu prosvete, a oceni taj udžbenik, da li zadovoljava kriterijume za nastavu ili ne. Preda se taj udžbenik u elektronskoj formi i u štampanoj formi I taj pregled udžbenika traje dva meseca, nakon čega se ili odobri Ili se vrati na doradu, pa može se vrati na doradu nekoliko puta, a može i da se obori udžbenik. Da jednostavno ne zadovoljava kriterijume. Nama su se dešavala sva tri scenarija. Dakle, neki budu odobreni odmah, neki budu odobreni nakon nekoliko dorada, a neki budu oboreni jer jednostavno toliko su loši bili da nije moglo ni doraditi. Sve jedno, u tom procesu, čak i kad vam obore udžbenik, to je šansa da se naučite koje greške ne treba pravite, tako da što je vreme proticalo, sve manje tih koje su oboreni, a ovi što prođu i budu dodobreni od Ministarstva prosvete, mi sad imamo sledeću proceduru. Dajemo ih nekoj izdavačkoj…dakle, fondacija napravite, udžbenike, i onda ih da nekoj izdavačkoj kući na…na za objavljivanje. Uz dva uslova. Ili, ajde, kažemo i tri uslova. Prvi je da PDF tog udžbenika bude objaven na sajtu. Dakle, da se ne štiti intelektualna svojina, da sve to što može da se dobije u štampi da se nađe na sajtu u PDF formatu. Drugi uslov je da se interaktivan udžbenik napravi. To je sad onaj udžbenik koji je takođe na sajtu, ali na klik može da se otvori neki videomaterijal ili neka animacija ili neki zadatak i da đak rešava te zadatke pa bude ocenjen. Dakle, testovi interaktivni. I to da bude besplatno dostupno na internetu. I treći ustav je da u štampi, kad se oštampa taj udžbenik, da se…da cena te štampe bude praktično klot cena štampe. A šta to znači? Dakle, da to bude cena koliko košta štampa, skladištenje i distribucija tog papirnog udžbenika. I to u ovom trenutku je otprilike 2,2 dinara po stranici. Da tu, što je četiri puta niže od onoga što drugi izdavači naplaćuju za svoje udžbenike. I ja tvrdim da u tih četiri puta niže, da tu ima profita za štampariju, jer naravno fondacija ne štampa, to štampa štamparija, sa profitom za sebe, da tu ima dovoljno profita da izdavačka kuća ostvari neki svoj mali profit, jer i oni tu imaju svoje zaposlene, da tu je dovoljno i za skladište i za distribuciju da taj udžbenik i skladišta dođe do do đaka kurirskom poštom. Dakle, sve je to pokriveno u 2,2 dinara po stranici, što jedan udžbenik od sto strana čini 220 dinara, a ne hiljedu dinara koliko naplaćuju izdavači, pogotovo strani izdavači koji su nam doneli to neku tržištno…tu neku tržištnu… tržištnu privrednu ili tržište udžbenika. 

Ivan Minić: A u tom celom procesu, da kažem, i praviljenja i distribucije udžbenika i svega toga, potrebno je uraditi mnogo udžbenika. Mnogo materijala i mnogo svega da bi to stvarno ljudima moglo da napravi neku značajnu uštedu. 

Prof. Aleksandar Kavčić: Pa u tome se i ogleda rad fondacije i investicija fondacije. Napraviti udžbenike košta. Da napraviti udžbenike košta ne samo novca, nego rada organizacije, ne može jedan udžbenik da nastane preko noći. Dakle, mora bar taj proces od godinu dana planiranja, pravljenja i to je taj dobročini rad koji mi radimo kroz fondaciju. Fondacija od svojih donatora investira u pravljenje udžbenika i to je rad, investicija koja dolazi od donacija fondacije. Sad, to što sam uglavnom donator fondacije i ja lično, to je druga stvar, ali imamo i korporativnih donatora. Dve firme su već donirale, to je, evo pomenuću ih, to je Mona, modna kuća Mona i firma za hemijsku opremu Superlab. Tako da…ali nama je cilj još jedan. Da pokažemo državi kako to država može da uradi. Pa da napravi država proces pravljenja udžbenika, jer država nije tu da profitira na svojim građanima, država je tu da ostvari opšte dobro, da reguliše sistem. Dakle, država može to isto da uradi. Da organizuje proizvodnju, pravljenje udžbenika, a da se ti udžbenici onda prodaju po klot ceni štampe.  Kad budu gotovi.

Ivan Minić: A kolika je cena jednog udžbenika?

Prof. Aleksandar Kavčić: Pa rekao sam vam. 

Ivan Minić: Ne, ne. U procesu proizvodnje kolika je investicija? U proseku, naravno da je mnogo varira.

Prof. Aleksandar Kavčić: Deset hiljada evra košta na pravljanje jednog udžbenika, to je udžbeničk u kompletu. Dakle, koštaće manje muzičko, u stvari muzičko je skupo jer treba nasnimati, ali ajde da kažemo likovno. Likovno je udžbenik koji ne košta puno, jer je mali broj časova, fond časova je nizak, mali, a recimo srpski i matematika je fond časova pet puta veći od likovnog i onda I onda srpski i matematika košta malo više. Ali u proseku košta oko 10.000 evra da se napravi jedan udžbenik. Što za osnovnu školu pokriti sve sve uzraste, mislim sve predmete u osnovnoj školi znači otprilike oko milion evra. Dodajmo inflaciju, to je onda milion i po evra, košta da se napravi čitav set udžbenika za osnovnu školu. Što je sa sa stanovišta države jako malo ništa. Znači, deset milijardi evra je, deset milijardi evra je budžet Republike Srbije. Milion evra to je jedan desetohiljaditi deo. Dakle, to je 0,1 promila. Dakle, to se može uraditi. 

Ivan Minić: Ukoliko postoji volja. 

Prof. Aleksandar Kavčić: Ukoliko postoji volja, da.

Ivan Minić: E sad, ovaj, ja sam u različitim fazama obilazio sajt, jer mi je bilo interesantno i sve to i ima tih momenta kad volim da se podsetim nekih stvari iz osnovne škole, a nemam više svoje udžbenike. Ono što sam primetio, to je da sada deo udžbenika nije dostupan više online. Može da se naruči štampan, ali nije dostupan online, već stoji jedna vrsta obaveštenja, zbog čega je to tako. I jasno mi je obaveštenje, mislim, prosto razumem razloge, ali bih voleo da malo popričamo i o tome, pošto mislim da je i to negde važno u celoj ovoj priči. 

Prof. Aleksandar Kavčić: Da. Postoje udžbenici za koje nemamo dozvolu da budu okačeni na internet i za koju nemamo dozvolu da budu besplatni. A to su uglavnom čitanke i udžbenici za muzičko, zato što se u njima nalaze dela raznih drugih autora. Na primer, autor čitanke, naš autor čitanke, jeste saglasan s tim da se tekst čitanke okači na internet. Međutim, u samoj čitanci vi imate dela Duška Radovića ili Ljubivoja Ršumovića, Mire Alečković ili već raznih autora, Hemingveja ili već koga stavljaju čitanke, ja sad ne znam tačno plani program za svaki razred. Ukoliko nema saglasnosti tog autora, dakle, tog Duška Radovića ili njegovih naslednika, tekst se ne može staviti na sajt bez naknade tom autoru. Tako da u tim slučajevima nema izbora, nego jedini način da se taj udžbenik dobije, kao što je, na primer, čitanka, jeste da se kupi štampano iznanje za koje ti autori, kao što su Duško Radović, Ršumović, dobijaju naknadu za svaki prodati primerak. Ti ljudi čija dela su u čitankama dobijaju naknadu.

Ivan Minić: Da, na to sam baš trebao da pitam. Kako se to u tom slučaju rešava?

Prof. Aleksandar Kavčić: U štampanom slučaju se rešava, ali tačno znate koji je tiraž. A ovako, na internetu vi nemate način da ograničite ko to može da skine, ko ne može i ukoliko primera kad se to… 

Ivan Minić: Jasno, i mora da bude…

Prof. Aleksandar Kavčić: Nekad ti autori žele da dobijaju naknadu po kliku. Pazite, po kliku na udžbenika. E sad, to je već malo skupo ako će jedan autor…pa pazite, ti autori dobijaju, praktično dobijaju, sad ću da vam kažem, oni dupliraju cenu stranice. Znači oni dobijaju dva dinara po stranici svoga dela. E sad, ali ako neko na klik pristupi PDF-u, pa sada na klik tog PDF-a treba obeštetiti…a može da klikne, radoznavnosti radi, može da klikne samo zato što hoće pronaći citat Duška Radovića, a vi onda treba, zato što je on kliknuo na to delo, da obeštetite ne samo Duška Radovića, nego i Ršumovića, i Miru Alečković, ili već koga još Hemingveja, to jednostavno ne može da se se radi. Bankrotiraćemo.

Prepreke u radu Fondacije

Ivan Minić: A kažite mi, u kom trenutku su počeli pravni problemi? I u čemu se oni najčešće ogledaju?

Prof. Aleksandar Kavčić: Pravni problemi, prvo ovako, ovaj model, nazovimo ga biznis model, mada to nije biznis jer ovde nema zarade za fondaciju. Ali ovaj model učešća na tržištu jednostavno smeta izdavačima. Smeta isto onoliko koliko je smetao MP3 CD-ovima. I sad vi to znate, to se desilo pre 20 godina, danas više nema CD industrije. Jednostavno, to je progres. To udžbenici će jednog dana biti besplatni ili će se, ili će koštati onoliko koliko vas danas košta da skinete MP3. Naravno, vi danas MP3 možete da skinete po ceni od 1 dolar, a ne morate da kupite ceo disk po ceni od 15 dolara. I, u međuvremenu, je industrija, muzička industrija, našla način da se prilagodi tržištu, da se prilagodi koristniku, da ne govorim što živa svirka i dalje koncert i to sve i dalje funkcioniše. Isto tako će funkcionisati i sa udžbenicima, sa knjigama. U neko dogledno vreme će se to sve srediti na taj način da će elektronske knjige biti dostupne. Besplatno. Zašto? Jer ništa ne košta staviti nešto na internet. Košta vas 30 evra mesečno da održavate sajt. To je to. Sve ostalo ne treba naplatiti. A sad sam malo izgubio nit. Vi ste pitali… šta je… 

Ivan Minić: U kom trenutku su počeli pravni problem i na šta se oni najčešće odnose? 

Prof. Aleksandar Kavčić: E sad, da. U celom ovom… U celoj ovoj priči o udžbenicima na našem tržištu postoji korupcija. Postoje dokumenti koji…ne zato što ja to kažem, državni dokumenti koji jasno kažu da smo mi tržište doveli do toga da udžbenike biraju, po zakonu, naravno, navodno, nastavnici, a zapravo udžbenike biraju direktori ili pojedinci koji dobijaju poklone. Dakle, na osnovu korupcije. I imate sistem u koji direktor škole ima moć čak i da naredi nastavnicima koji će udžbenik da biraju, jer 50% naših nastavnika su zaposleni na određeno vreme i zavise od tog istog direktora da li će sledeće godine imati posao ili ne. Ponovo na određeno vreme. A kada izdavačke kuće i distributeri krenu da podmazuju direktore ili neke druge pojedinice. I sad opet, da ne bi ispalo, ja napadam direktore, pročitajte izveštaje Komisije zaštitu konkurencije države Srbije. Oni su to napisali. Dakle, ta komisija je to napisala, ne Aleksandar Kavčić. Problem nastaje kada Aleksandar Kavčić to kaže, vrlo otvoreno. Problem nastaje u onom trenutku kad Aleksandar Kavčić kaže istinu. Jer zaboga niko u ovom sistemu nema kahones da kaže istinu. Ko zna šta su kahones, shvatiće. I nas to suzdržavanje od istine koči da popravimo sistem. A ja sam u jednoj emisiji rekao sledeće. Ovo je sad skoro citat. Rekao sam da nemačka grupa Klet, koja ovde kontroliše tri izdavača, a da kažemo i tri i po, jer Biggs isto ima vezu sa Kletom, Biggs kao hrvatska izdavačka kuća, ali ta hrvatska izdavačka kuća je opet u vlasništvu jednog Slovenca koji je šef Kleta za Istočnu Evropu. Dakle, potpuna dominacija jedne firme i jedne grupacije na srpskom tržištu, a ja sam izjavio da ta nemačka grupacija koruptivno deluje na nastavni kadar. I naravno sledile su tužbe. Jer to ne odgovara imidžu te kompanije. A ta kompanija je potpuno previdela da su oni to zapravo i radili, da su 2015 i 2016. reklamirali po novinama i delili letke u kojima je sad…pazite ovo, ovo je neshvatljivo šta su sebi dozvolili. I još je neshvatljivije da je to prošlo bez ikakvih sankcija, a dozvolili su sebi da na tim lecima, tim reklamama kažu sledeće. Učitelji, budite, pa sad pod nacima navodnika, Klet učitelji. Budite Klet učitelji. Obezbedite 20 kompleta. To jeste, to jeste. Uvalite naših 20 kompleta Kletovih roditeljima i dobićete tablet računar. To piše, to je pisani trag. To sad nije opet ono, ajde rekao Kavčić na, na, na televiziji lupio pa izmislio. To je pisani trag. I ja sad, pazite, ja sad ne smem u sopstvenoj zemlji, u mojoj zemlji, Srbiji, tu sam rođen, u sred ovog grada Beograda, da kažem da je došla jedna strana kompanija i da koruptivno deluje na nastavnike. Jer će oni, ta velika kompanija, mene da tuži. E sad, dobro, ja mogu da izdržim tu tužbu, ja mogu da platim advokata, ja mogu da se izborim sa tim, a zamislite kako će proći neki čovek koji nema ta sredstva da se suprotstavi multinacionalnoj kompaniji. A naša država? Šta je naša država uradila? Ništa. Em dozvoljava takve reklame, em ne kažnjava tu nemačku grupu Klet, zbog ko zna čega i zbog kakvih ucena i imali smo Aleksandra Vučića dok je bio premijer, javno je rekao da strani biznismeni od njega traže monopol na udžbenike i ta ista država dozvoljava da strana izdavačka kuća koruptivno deluje na nastavni kadar koji se plaća iz budžeta. Na sudu sam ja to izneo. To je dokaz. I rekao sam, poštovani sude, zamislite da sada vama dođe neka strana, advokatska kancelarija i ponudi, ako nabacite 20 mušterija okrivljenih toj advokatskoj kancelariji, da će vam oni dati kompjuter na poklon. Pa kako je to moguće? Kako je to moguće da mi na to pristajemo? I sad, to sam isto rekao na sudu. I sad je tu došlo do oslobađajuće presude, u redu, ali doći će žalba. Doći će žalba Nemačke grupe Kleta i ići na verovatno na višu instancu, na nekakav apelacioni sud. I u redu. Ja ću, ja sam spreman da odem u zatvor. Ako se ovo ispostavi da sam ja kriv, što sam izgovorio istinu, “Op, sup, super, odoh ja u zatvor. Nema problema.” Ali ja platiti tu kaznu neću za izgovoranu istinu. Ja nemam imovinu u državi Srbiji, meni ništa ne mogu oduzeti, ne mogu naplatiti. Ja jedini način da tu odštetu nemačkoj grupaciji Klet odam jeste da odem u zatvor 30 dana, jer toliko se teretim nekih koliko je, 30 hiljada dinara, što je hiljadu dinara po danu. Eto, dotle smo došli. Mislim, od državnih činovnika mi, mi pravimo korupciju. 

Ivan Minić: Suštinski, manje više, svi procesi koji postoje su takvi, tog tipa.

Prof. Aleksandar Kavčić: Imamo…procesi su…postoje tri procesa protiv mene, postoje dva procesa protiv Fondacije, a možda onda ima neki procesi za neka lažna autorska prava koja su prvo pokretana u Americi, pa su videli da ne mogu u Americi ništa, pa su ih preselili ovde. Jednostavno ja očekujem da od tih svih sudskih procesa, da li ih ima sedam ili osam, neće biti ništa, a onda da čisto da pokažem ti ljudima da ne mogu tek tako da se bahate. U mojoj zemlji pokrenuo sam i ja procese protiv njih, pa sad ko ume bolje, ko ume bolje da govori istinu. A ja sam siguran da ja bolje govorim istinu od bilo koga. Ja dve istine nemam. Ja sam svojim bićem i svojom profesijom primoran da govorim istinu. Jer drugačije ne možete kao inženjer. Ne možete vi kao matematičar govoriti laži, ne možete lažima dokazati teoremu. Ne možete lažima prevariti zakone prirode da vam, da mašina radi nešto na osnovu laži. Nego jednostavno morate se povinovati zakonima prirode da bi to funkcionisalo. E, tu je razlika između nas, inženjera i možda i društvenjaka i advokata koji umeju malo da vrdaju, malo više jezički. 

Ivan Minić: Da, ja sam par puta u ovom podkastu rekao, ali ponoviću sad, inženjeri će spasiti svet. 

Prof. Aleksandar Kavčić: Ne samo da će…pa dobru ste stvar rekli. Gledajmo, hajmo da pogledamo šta je potrebno ovoj našoj državi. Ovoj našoj državi je potreban sistem. Mi govorimo kako institucije ne funkcionišu, kako skupština ne funkcioniše, kako nema odgovornosti, kako nema smenjevosti. Nama je potreban sistem. Nama su potrebni inženjeri kao arhitekte sistema. Inženjeri u prenosnom smislu. Znači ljudi koji su spremni koji su spremni da postave sistem na temelje, na zdrave temelje. Znate, u građevini temelji su možda i bitniji od toga kako ćete vi napraviti gornja tri sprata, jedne stospratnice.

Ivan Minić: Temelji su bitniji ako želite da ona ne padne. 

Prof. Aleksandar Kavčić: Tako je. 

Život između Amerike i Srbije

Ivan Minić: A ako želete da dobro prodate, onda je sad malo tu uvek stvar kompromisa, naročito kod nas. Profesore, Za kraj bih samo voleo da vas pitam, ovo sve što radite oduzima mnogo vremena i energije. I meni je jasno od starta, prvog trenutka kada sam čuo da pričate o tome sa toliko strasti i ljubavi, da je to sad misija. Neki bi rekli možda i diagnoza, ali dobro sad. Kako je izgleda vaš život, pošto kada pričamo o tome vi živite između Amerike i Srbije. Jedno vreme ste tamo, neko vreme ste ovde, Ostin vam je baza u Americi, bio sam, predivan grad, studentski, pričali smo malo o tome pre nego što smo počeli da snimamo. Kako danas izgleda vaš život i zašto se niste opredelili samo za jedno od ta dva? 

Prof. Aleksandar Kavčić: Pa prvo, vreme i energija. Da, za ovo je potrebno puno vremena i  energije. I nije lako. A opet, da je lako, zašto se uopšte upuštati u nešto što je trivijalno ostvariti? Ja nemam nikakav trip da uradim nešto što je potpuno lako i što može svako da uradi i da se time dičim. I uglavnom i biram da radim ono što je teško, jer samo to što je teško je i vredno pokušati uraditi. I daću vam primer…i nisam uvek uspešan. Dakle, ne mora da znači da će biti uspešan. Kad sam birao doktorat, birao sam najteži, birao sam ono što četrdeset godina nisu uspeli da reše i ne samo to, nego drugi studenti nisu hteli da rade taj problem. Jer su rekli to je mrtva ulica, mislim to je ćorsokak. Zašto tu da se zapetljavamo u to kad nećemo rešiti i ko zna kakav će. Ali ja sam hteo to da rešim. Pa su mi rekli nemoj ići na Harvard, tamo nećeš dobiti redovnu profesuru, tamo dvadesetak, tridesetak godina unazad niko nije ko je postao docent nije dogurao da radi na profesuri. Ja sam rekao “Znam, ali ja ću ipak pokušati”. E tu nisam uspeo. Ali svejedno pokušao sam ono što je teško. Patent i ta borba kroz sudove američke. I tu su rekli “Ma mani se toga, to je multinacionalna kompanija, to nećeš dobiti i razočaraćeš se”. Nema veze. To što je teško, to je vredno truda. I ovo, ja znam da je teško. I ovo sa knjigama je teško. Ali vredno je truda. Zamislite koliko i deci će to da pomogne. Da dođe do obrazovanja, da dođe do knjige, da dođe do tog gradiva koje može da pročita, a da ne mora da platiti ih 100 evra. A to je 100 evra u prvom razvoju, pa 100 u drugom, pa 100 u trećem, pa u četvrtom, pa 200 u petom, 200 u šestom. Nakupi se, pazite, to je za celo školovanje 1200 evra. Znači, košta. Ima neku…a zašto to da radimo? I sad, dakle, to mi je…takav sam. Ne pali me kad je nešto lako. Ne imam trip da sad na lak način dođem do novca ili da na lak način dođem do nekog rezultata. Jednostavno to mi je bezveze. To je kao da se tučete sa detetom od četiri godine i pobedite i onda vičete da ste…Pa jeste. Mislim, hoćeš da pobedu da ostvariš, uhvati se s nekim koja je jači od tebe, pa…makar isti. Ili makar isti, pa da. E sad, relacija Ostin-Beograd Tako se ispostavilo. Jedno dve godine, te dve godine kada sam, da kažem, plandovao, bili smo bazirani ovde u Beogradu i shvatili smo da nam deca na ovaj način neće dobiti dobro obrazovanje. Naša deca su krenula u Americi, tamo su rođena, onda smo ovde imali opciju, da li srpska škola, da li američka škola. U jednom trenutku smo rekli “ajde nam pola godine da se vratimo u Ameriku da vidimo kako to funkcioniše”. Svatili smo da tamo i ova američka škola u Srbiji, u Beogradu, čak i kad idu u tu školu američku u Beogradu, tu ne dobijaju dobro obrazovanje, da ta američka škola u Beogradu kasni za školom u Americi i postoje razlozi zašto je to tako. I onda smo rekli “okej, gde mislimo da treba deca da nastave svoje školovanje?” i odlučili smo se da to bude u Americi, ali smo pažljivo birali gde ćemo da se preselimo zbog raznih faktora. Sad ja živim na relaciji Beograd-Ostin. Naporno je, najviše mi je naporno što se, što nisam sa porodicom, što nisam s decom, zaboli nekad. Zaista zaboli. Ćerke mi rastu, već su devojke, a ja pola tog vremena nisam bio s njima. Jednom su mi čak i rekle “tata, ti više vremena provodiš u Srbiji i više vodiš računa o deci u Srbiji nego o nama”. Koliko god da ja znam da to nije tačno, ipak to zaboli. One su odrasle, evo sećam se, pred desetak godina su bile ovolicke i mogao sam na grudima da ih držim. Sada su to devojke praktično još malo, će još 2-3 cm da rastu do pune visine i eto dokle smo došli. Sada sreće imamo ovo malo, od 6 godina, koje će neminovno postati razmaženo.

Ivan Minić: Iako bih ja sad voleo da mi nastavimo u nedogled da pričamo, jer imamo još mnogo tema. Mislim da smo lepo zaokružili sve one najvažnije, pa možda bude prilike da nastavimo u nekoj narednoj epizodi, da dotaknemo se još nekih tema. Profesore, pre svega veliko hvala. Hvala za sve to što radite sa fondacijom. A hvala i lično od mene i svih mojih prijatelja koji imaju decu školskog uzrasta ili decu koju će uskoro postati školarci na tome što pokušavate da napravite zaista jednu preko potrebnu promenu u našem obrazovnom sistemu i uopšte načinu na koji se neke stvari rade ovde. Mislim da je jako važno što smo ispričali celu priču i što smo onima koji su zainteresovali zapravo dali kontekst, jer, naravno, da svi podržavaju, svi normalni, slobodno misleći ljudi podržavaju aktivnosti koje radite, ali mislim da je jako važno da objasnimo kako je došlo do toga, da ste zapravo došli u poziciju da se u nekim najboljim godinama bavite ovakvim aktivnostima, a za tako nešto je bilo potrebno raditi sve ono prethodno, a to je mnogo znanja, mnogo rada, mnogo borbe, mnogo borbe možda u ukolnostima u kojima nije izvesno da ćeš pobediti jer se boriš protiv većeg i jačeg od sebe. I upravo zbog toga mislim da je ova priča izuzetno dragocena, jer dokazuje da znanje i rad imaju smisla i da se isplate i da mali, ako je u pravu, u jednom uređenom društu može da pobedi mnogo većeg. U svakom slučaju, hvala vam puno za gostovanje i priču, hvala vama svima što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno. Besplatne udžbenike možete pronaći na sajtu fondacije, Fondacija Alek Kavčić. Svi su dostupni, osim onih o kojima smo pričali, a to je onih nekoliko koji imaju radove drugih autora, oni nisu dostupni u PDF-u, već ih je moguće naručiti samo u štampanoj verziji koja je po ceni štampe dostupna, to je nekih 2,2 ili 2,3 dinara po stranici. Hvala vam što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo zanimljivo za sve opitanje, komentare imate za to predviđeno polje na YouTube-u. To bi bilo to za ovu nedelju. Hvala vam još jednom i mi se vidimo ponovo naredne nedelje.