Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Vladimir Milivojević. To vam verovatno ne znači ništa, ali ako kažem “boogie” – fotograf, onda možda znate i prepoznajete nekog ko već više od 25 godina fotografijom priča neke jako zanimljive priče. Njegova karijera je prožeta sa jedne strane dokumentarnim storytelingom, koji je uvek beskrajno interesantan, sa druge strane veoma ozbiljnim komercijalnim radom, ali koji je opet na neki način vrlo karakterističan, odnosno vrlo svojstven njemu. On radi stvari na način na koj ih on radi nije neko ko da kažem stilski i po uticajima kopira bilo koga drugog. Upravo zato što je takav kakav je, autentičan i svoj, veliko mi je zadovoljstvo što sam imao prilike da ga ugostim i to je neka želja koju imam već dugo, a onda se ispostavilo da preko zajedničkih prijatelja, to možemo lako i brzo da organizujemo. Siguran sam da ćete uživati, bez obzira na to da li vas fotografija kao tema zanima, jer ovde imamo mnogo priča i o samom poslu i o tome kako se posao radi na različitim meridianima i u različitim kulturama i u različitim sistemima. A ono što je takođe važno je imamo posao kako se radi i na najviše mogućim nivou, jer mi pričamo o čoveku koji je fotografisao Usain Bolta, gomilu NBA, NFL igrača koji je godinama radio kampanje za Puma, Nike i ostale velike brendove, uključujući i Apple. I onda ćete kroz ovo zapravo videti kako nastaje magija koju svi mi kasnije doživljavamo kroz advertising. Uživajte.

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

I imam još jednu važnu vecu za vas. Naime, od 1. maja, sa krugom prijatelja, radim na projektu NasaMreža.rs To je jedno jako zanimljivo mesto za svakog ko je preduzetnik ili razmišlja da to postane, mesto gde svaki dan izlaze neki interesantni korisni tekstovi, a jednom nedeljnom predstavljamo neki zanimljiv mali biznis.
Takođe, svakog meseca, radimo veliki intervju sa nekim od zanimljivih ljudi sa ovog tržišta, nekim od ljudi koji su lideri u onome što rade, pa tako, evo, prvog meseca imamo Slavimira Stojanovića Futra. Uživajte, informišite se i pretplatite se na mailing listu ako su vam teme zanimljive jer onda će vam svake nedelje stizati digest svega toga svakog ponedeljka na mail. Hvala.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Boogie, dobro mi je došao. 

Vladimir Milivojević: Hvala bato.

Ivan Minić: Moram da priznam da prvo prilično dugo pratim to što radiš i to mi je do jaja, pričaćemo o tome, ali moram da ti se zahvalim i tebi, bratu Galebu, na tome što ste u onom periodu Covid-a i lockdowna i svega snimili onu epizodu, jer ja sam tad bio zarobljen u Americi i mnogo mi je značilo sve ono što je Galeb radio, jer mi je trebao neki fix nekog dobrog kontenta. I potpuno mi je bilo nevrovatno da ste uspeli da se presečete u tom periodu svega.

Vladimir Milivojević: Ja ne mogu da se setim jel to je bio taj period pre ili…

Ivan Minić: Pred kraj, recimo, toga. Ja mislim da je bilo pred kraj.

Vladimir Milivojević: Ja mislim da je bilo pred toga. Ima tri godine.

Ivan Minić: Pa tri godine ima…

Vladimir Milivojević: A da, jeste ti to što kažeš. Leti, brate. 

Ivan Minić: Ja sam ostao zaglavljen, već su ovde i otvorili, ja sam još bio zaglavljen jer nije bilo otvoreno, nije bilo letova. U svakom slučaju, veliko hvala na tome jer tad sam dobio malo konteksta za sve one priče koje sam ispratio kroz fotke. I, naravno, ti si jedan od onih ljudi koji ima ceo grad priča, pa onda se svašta nešto čuje.

Vladimir Milivojević: To nisam znao, ali ako ti kažeš.

Ivan Minić: Ko god je imao prilike da te upozna, negde sarađuje sa tobom, ima neku priču da podeli i sve je to super interesantno. Ali jebi ga sve, to su drugi ljudi koji pričaju nešto o čoveku, a ja bih volio da pričam se čovekom. I onda, zahvaljujući zajedničkom prijatelju Đoletu Jovanoviću, našem prelepom čačaninu, eto nas da sednemo da se ispričamo o svemu ovome. Pojačalo ima tu, da kažem, neki koncept hero journey-a koji se bavi, da kažem putovanjem gosta kroz vremensku liniju od detinjstva do danas. I prvo pitanje je uvek isto pitanje, mančmelo pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću..

Vladimir Milivojević: Uf, da, pa evo ovako, ne znam da li sam prvo hteo da budem đubretar, pa onda odžačar, ili je išlo u drugim redom, ali mislim da sam prvo hteo đubretar da budem. Ja mislim da sam bio oduševljen onim njihovim uniformama, narandžastim. Bukvalno, bilo sam u fazonovi, “Aaa, hoću da budem đubretar.” I kao, “Sine moj, nemoj.”

Ivan Minić: A što odžačar?

Vladimir Milivojević:  Ne znam. Ne, ne, ne, nemam predstavu. Pazi, ne sećam se.

Ivan Minić: A gde si odrastao?

Vladimir Milivojević:  Voždovac. Dve stanice, iznad crkve.

Ivan Minić: Kako je to bilo okruženje tada?

Vladimir Milivojević:  Pa, pazi, moje djetinstvo, u to vreme to je bilo nešto najbolje na svetu. Mi smo se igrali na polju po ceo dan, znaš, gomila klinaca, eventualno neki, jedan od roditelja na terasi gleda, ponekad pogleda šta mi radimo, to je bilo fenomenalno.

Ivan Minić: Bezbrižno.

Vladimir Milivojević:  To je bilo potpuno jedno bezbrižno detinjstvo pre svih ovih priča i plašenja i gluposti, a pedofili, ovo, ono, manijaci, pre društvenih mreža, pre kompjutera, znaš. 

Ivan Minić: I u jednoj zemlji koja je bila malo drugačija.

Vladimir Milivojević:  Pa, zemlja koja je bila malo više drugačija na bolju stranu.

Ivan Minić: A kako je bila situacija škola i to sve? Je li te interesovalo nešto, je li te radilo nešto?

Vladimir Milivojević:  Pa, mene jeste, znaš šta? Jeste, pazi, mene je, recimo, interesovala elektronika. Nešto kao maltene od malih nogu sam nešto lemio, pravio neke gluposti. Išao na takmičenja neka iz toga. To me je zanimalo… Pa nije me, znaš, nikada nisam bio nešto svestran. Nikada me nije zanimalo neka gomila stvari. Znaš, ja se zakačim za jednu stvar i onda to radim do kraja. Nemam ja ono, znaš, tu neku svestranost, ja mislim. Ali zanimala me elektronika i verovatno sam kao zbog toga i kasnije, posle znaš, srednje škole upiso, upiso ETF, znaš. I završio.

Ivan Minić: Što je, mislim, potpuno…

Vladimir Milivojević:  Pa nije, znaš šta, kada nešto počneš treba i da završiš, čoveče.

Ivan Minić: Slažem se

Vladimir Milivojević:  To je negde po meni nešto najnormalnije. Znaš, ono, kao batališ na nekoj godini, “A, nije mu išla škola,” pa šta mu je išlo, šta je, retard, šta mu je išlo? I plus, ti nekim… dobro, tada je to važio kao za najteži faks, međutim, ja mislim da su to sve gluposti. Ja mislim da to veze, nema s mozgom, faks završava guzica, čoveče. To, pamet i to, to, nažalost, sve može se nadomestiti bubačenjem. Znam ljude koji su završili, koji mnogo mozga nemaju, a završili su ETF. Tako da, ja sam… Znam. Mislim da sam namerno i završio od prilike taj faks da ne može niko posle da mi kenja kao, znaš kad pljujem recimo studente i tako to, da ne može niko da mi kenja kao “A, ti si ljubomoran, ma da, jesam li?. Mislim da baš nisam.”

Ivan Minić: Ja sam prešao kraljicu pa sam onda krenuo da pričam. A loženje na elektroniku i to sve, kako si uopšte učio i iz čega si učio?

Vladimir Milivojević:  Pa znaš kako, u to vreme bilo je neki radio klub Nikola Tesla. To je bilo, ne mogu da se setim točno gde na krstu negde, znaš bilo je tih klubova, također bilo je i fotoklubova. Znaš u tim nekim režimima, na primer socijalističkom, pa i ono, ranije u fašističkom, taj neki kult vežbanja, kult…znaš, je bio mnogo zastupljen. Na primer, ti pogledaj, Rusija, nacistička Nemačka, znaš, pa i Srbija, na primer, u tom socijalizmu, ti si bukvalno, ono, u svakoj mesnoj zajednici imao karate klub, judo klub, mogao si da treniraš šta si hteo, znaš, to je bilo potpuno drugačije.

Ivan Minić: Sve je bilo ili beplatno ili jako pristupačno.

Vladimir Milivojević:  Da, bukvalno tako, to je potpuno tako, tako je bilo. I znaš, znanje, ti radio klubovi, fotoklubovi, svaka opština imala svoj fotoklub. Znaš, dosta se u to nekako i ulagalo. Obrazovanje je jako bitna stvar za jedan narod. 

Ivan Minić: Ali mislim da je taj deo zapravo tog neformalnog obrazovanja bio mnogo važniji i interesantniji za većinu ljudi.

Vladimir Milivojević: Mislim da jeste.

Ivan Mini: Jer ti tu pratiš tu neku svoju stras

Vladimir Milivojević: A naravno.

Ivan Minić: I mora da postoji neki čudak ili ludak tu koji ti pokazuje tu i objašnjava.

Vladimir Milivojević: Bukvalno je tako i bilo. Bukvalno je tako i bilo. Foto klub, ti odeš tamo, uvek tu nima nekih ludaka. I nisu nešto mnogo dobri u tome, ali se lože. 

Ivan Minić: I pokažu ti nešto.

Vladimir Milivojević: Pokažu ti nešto. 

Ivan Minić: Knjige, te stvari?

Vladimir Milivojević: Pazi knjige, ja nikada nisam imao para za fotoknjige. Znaš, ja nikada nisam imao para za fotoknjige, niti je toga ovde bilo, znaš, od 90. godine, ali, po pitanju moje te fotografije, mislim da je to u stvari bilo savršeno, što nisam imao to. Mislim, razvijaš se bez tih nekih uticaja. To je bilo pre interneta, znaš. Nije bilo ko sada, na klik ti je sve dostupno. A ja ono milion puta ponavljam se, a nema ni veze, ako u nešto ne uložiš ili trud neki, ili pare, ti ga ni ne ceniš, čoveče. Tako da, ja sam se bez tih knjiga, fotoknjiga, razvio, tako da sam nekako valjda gurao tu neku svoju priču. Što je u stvari dobra stvar. Najbitnija stvar u tom što ja radim je da imaš ti svoj pečet. Znaš, treba doći do toga.

Ivan Minić: Kakav je stav bio porodice, o tvojim interesovanjima?

Stav porodice prema ovom specifičnom zanatu

Vladimir Milivojević: Gledaj, ja sam ETF studirao, i završio u roku i sve to okej, naravno, koji roditelji neće da budu ponosni na takvog sina, brate. Ali onda kad sam otišao u Ameriku, dobro, možemo i o tome pričamo kasnije, ali nema veze sad. I kad sam otišao u Ameriku i kad je moj otat saznao da ja neću se baviti time što sam završio, ono, bukvalno je bio u fazonu, pokojni otac kojeg sam voleo najviše na svetu, bukvalno je bio u fazonu, nešto me je naduvoo i nismo pričali jedno šest meseci, seda meseci, znaš, takav je stav bio.

Ivan Minić: Kako je uopšte fotografija ušla u tvoj život i s kojom opremom si krenuo? Znaš zašto te to pitam? Zato što je jedna od stvari koje su meni, ono, obeležile detinstvo kao jedno od najlepših sećanja bilo razvijenje crnobelih filmova sa Ćaletom u kućnoj laboratoriji.

Vladimir Milivojević: Gde je Vladica?

Ivan Minić: Vladica je kod drugarice.

Vladimir Milivojević: Dobro, dobro.

Ivan Minić: Te crno bele laboratorije su manje više svi imali…

Vladimir Milivojević: A ona rupa u koferu, onom bre, sećaš se?

Ivan Minić: Da. I ono, sve što treba ti zatvoriš klonju na par sati i to je to.

Vladimir Milivojević: Da, bre, izneseš ćebe na prozor.

Ivan Minić: Kako si ti ušao u celu priču?

Kako je Boogie ušao u svet fotografije

Vladimir Milivojević: Gledaj, meni je i pokojni otac i deda pokojni bili su amatirski fotografi. I tako, meni je nekako ta fotooprema ta neka i fotoaparat i to, to je uvek bilo okolo. Men to stvarno mene nikada nije zanimao. Ja se sećam ko klinac idem na more, i idem na more, čoveče i otac pokušava nešto me naučiti, meni ne zanima, “Ovo je blenda, ovo ovo, ono,” mene ne zanima. I onda, nekako to kad su krenuli oni protesti, znaš, ono, protiv Miloševića, ja sam tad krenuo da fotkam, u tom nekom mračnom periodu, sam krenuo da fotkam. I ja se bukvalno sećam to kada sam prvi put razvio fotografiju, kad se pojavila u onom razvijaču, ja mislim da je tad bilo za mene odlučeno negde, tamo, nekako, čime ću se baviti. To je ono magija, čoveče, to je fenomenalno osećaj. Znaš ono, wow, alhemija neka kao.

Ivan Minić: Pa onda fiksator pa…

Vladimir Milivojević: Pa da, pa da, i ono znaš ono leto, čoveče, ćebe na prozoru, kuvam se, razvijam u sobi. Znaš, trud neki ozbiljan.

Ivan Minić: Mislim da je taj moment da ljudi koji su u to krenuli pre nego što si ti na klik mogu da vidiš šta si…

Vladimir Milivojević: Čoveče, gledaj! Gledaj, to ti je kao, na primer, ti ne, kao ja ne razumem kako ti možeš da se baviš, recimo, fotografijom i sad u ovo digitalno vreme, ti se kao baviš fotografijom, a da ne znaš osnove tradicionalne te fotografije, meni je to besmisleno, meni je to kao baviš se ti kao slikarstvom nekim ili tako nekim vizualnim, ono… a nisi uzao četkicu u ruke nikada, znaš, to meni malo ne pije vodu.

Ivan Minić: Ali mislim da taj moment da ti suštinski, ono, radiš nešto, imaš ograničen prostor da uradiš to nešto, mislim možeš da staviš sledeći film, ali…

Vladimir Milivojević: Ograničen prostor, 36 snimaka imaš, čoveče, svaki, pogotovo u ono doba, bede i tuge je – znaš koliko filmova, da li ću da kupim, kao, farmerke ili ću kupiti pet filmova, znaš, taj fazon. Ti imaš 36 snimaka, jednu scenu fotkaš jednom, znaš. U tome, znaš, ima toliko…ti razmisliš vrlo dobro o svakom snimku. Nije ono kao sad polivanje, pa pa pa pa, jedno će bude dobra. I ono onako na primer, što se bližiš kraju tog filma, ti si u fazonu, da se ne desi nešto gde ću morati u sred nečeg ludog da menjam film, na primer, na onim protestima i tako je to, to su ta neka razmišljanja.

Ivan Minić: Ja se svećam i tih porodičnih momenta gde je jedan film traje, brate, dve i po godine. Kada razviješ ti se više ne sećaš ljudi koji su bili na početku.

Vladimir Milivojević:  Gledaj, tako je meni i sada. Na primer, ja uvek imam par, nekoliko nekih fotoaparata i imam filmove. I sad ja, ne znam, jednom u par nedelja ponesem neki idiot ili normalan aparat ponesem napolje, malo škljocnem nešto i stavim ga tamo gde su mi aparati. I brate ja sad kad odnesem film, pa onda još ja odnesem filmove na razvijanje, i onda zaboravim i da sam odneo, pa odem posle par meseci. Ja bukvalno ne znam, uopšte ne znam šta će to da bude. Znaš, uopšte ni ne sećam se. Vremeplov, bukvalno.

Ivan Minić: Pomenuo si Ameriku.  Amerika jeste, da kažemo, prelomni trenutak i sve, ali ajde da pričamo o tome šta je predhodilo Americi. Odnosno, mislim, znamo šta je prethodilo ovde, ovde je bilo strašno.

Vladimir Milivojević:  Pa, šta je prethodilo? Završio sam faks I onda sam se zaposlio, postao sam, imao je neki drugar, on je naučnik, on je naučnik baš, i on je dobio ponudu da bude ovde direktor Johnson & Johnsona, neki clinical diagnostics. On to nije hteo da radi, nije mu bilo to dovoljno, valjda, nije podržavalo njegove naučničke aspiracije, i onda to on to prebacio meni. I ja sam se zaposlio tu i postao direktor Johnson & Johnson clinical diagnostics, i onda sam tu išao po regionu i instalirao neke aparate za analize krvi. I to je bio posao koji sam ja radio, i radno vreme je bilo recimo 9 do 1, ja ostatak vremena blejem sa fotoaparatom, okolo fotkam. Savršeno za mene, savršeno. I povremeno neki službeni put, neka obuka, ovo ono, bilo mi je baš dobro. I znaš kako u tim nekim, i dalje neki početak mog bavljenja fotografijom, ti misliš da si ti dobar u tome što radiš, ovo, to brate nema veze s mozgom, znaš. Pogotovu što tu postoje različiti aspekti te neke fotografije, jedna stvar je da ti ubodeš neku single dobru fotku, pa to svako može, znaš, to će, svako će da je ubode u nekom trenutku.

Ivan Minić: Desiće se.

Vladimir Milivojević:  Desiće se, znaš. A druga stvar je da ti ispričaš priču, znaš, to je – priču, a treća stvar je da ti napraviš knjigu, recimo, kao neku jaču priču. Tako da, znaš, tu postoje neki nivo i tako to. Ja mislim da u početku svi ovi klinci što krenu da se bave, znaš, fotografijom, postoji neka, uvek se nešto emulira, nečiji tuđi neki rad, a i onda oni umisle da su dobri, znaš, to je sve okej, to je sve najnormalnije. A onda što više, što si bolji, ti u stvari kapiraš, koliko pojma nemaš, znaš, u stvari. Ja mislim da je tako i u životu, znaš, što si stariji, sve ti manje stvari jasno neka.

Ivan Minić: Definitivno, mogu da potvrdim, jer ja iako nemam previše godine  imam dovoljno. Ali ono što si negde pomenuo na početku, s čime se baš jako slažem je da, ok, svako bi trebalo da razvije neki svoj stil i svoju autentičnost i da ima neku svoju priču koju priča.

Vladimir Milivojević: Naravno. 

Ivan Minić: Ali, prva i osnovna stvar je da naučiš da koristiš ono što koristiš.

Vladimir Milivojević:  Pa to vidiš, to… Ja sam to sve isto radio intuitivno, znaš. Nekako, uvek je ono, trial and error. I, ja mislim, osnovna stvar je da ti budeš jedno sa svojom opremom.

Ivan Minić: I da uvek bude sa tobom.

Vladimir Milivojević:  Naravno, fotoaparati koji su u torbama i na policama, oni ne prave baš fotke. I mora da ti bude na tebi, znaš. Čak ne ni u torbi. Kad je u torbi, primetio sam, znaš, ti hate nehteo vidiš nešto, a neću zbog ovog da se cimam da vadim aparat, znaš. To je najnormalnije da je to tako, i tako je. A ono, znaš, ti što više fotkaš, to ti više, ono, inspiriše da fotkaš. Nikad ne znaš. 

Ivan Minić: Nikada ne znaš kada će da naleti nešto.

Vladimir Milivojević:  Zato uvek imam na sebi bar idiota jednog, i samo rokam.

Ivan Minić: Posebno sad gde nema ograničenja.

Vladimir Milivojević:  Pa jest, da, sad koliko je to dobro. Vidi, to je ja mislim u suštini dobra stvar. Sad postoji nekad demokratija u toj fotografiji, ja se sećam ranije ” o, ti imaš…” ranije, a i sad i ovde mogu ti reći to, ko ima bolji fotoaparat taj je bolji fotograf? Tuga božija, majke mi to je tako. I sad, tad je pogotovo bilo, znaš, kao ti i ja da imam tu opremu i ja bi, brate. Sad, brate, imaš ovo sranje, svako može. Niko te ne sprečava. Ti bukvalno s ovim govnetom možeš da napraviš poražavajuću dobru fotku. Znaš?

Ivan Minić: Sad već definitivno.

Vladimir Milivojević:  Da, ma da.

Ivan Minić: Znaš, već par godina.

Vladimir Milivojević: Tako da opravdanja nema.Ma već par godina, naravno. Tako da opravdanja nema. Postoji neka demokratija u svem u tome, ali ja mislim da će kvalitet uvek da ispliva…Jel znaš, ono što smo već rekli, to da ti razvijaš svoj pečat, za to treba vremena, treba krvav rad iza toga da stoji. Mora. Talenat nije dovoljan. Talenat je bez rada ništa. Talenat bez rada žali Bože.

Ivan Minić: Imaš i onaj momenat gde neko uzme i iz prve napravi nešto fantastično. I ti kažeš “dobro, a šta sad?” I nikad ne ponovi ništa slično jer je to prvo se desilo slučajno.

Vladimir Milivojević:  A i gledaj, a i to na primer, prvo, drugo, znaš, ljudi imaju tendenciju, ja gledam gumila fotografa, kolega preko, najviše preko, naravno. Znaš, on po nečemu postane poznat i onda to gura do smrti. A to, pa meni to je potpuno besmislica. Ti ako se razvijaš ko čovek, ako se menjaš, pa menjaće si tvoj pogled na svet i tvoje interesovanja i ono što te zanima da fotkaš. Znaš, to ako si ti non stop, ako se baviš non stop istom pričom, istim temama, fotkaš ih na isti način, znači ili da si ti malo, znaš, da se ne razvijaš, ili da to radiš iz čisto komercijalnih razloga. Ne samo komercijalnih, nego ljudi to očekuju od tebe, znači radiš ono što se od tebe očekuje. Mislim da je to najgora stvar na svetu.

Ivan Minić: Za kreativca sigurno.

Vladimir Milivojević: To je pakao da ti radiš ono što se od tebe očekuje. Brate onda kad si ti na vrhuncu, probaš, pa ako uspeš, uspeš, ne uspeš, probaš ponovno.

Ivan Minić: A mislim da je dosta bitna stvar to, kao, znaš, razvijeti u konkretno onome što ti radiš, razvijeti sopstveni stil storytellinga. Zato što je to neverovatno komplikovano. 

Vladimir Milivojević: Ja mislim da to ne treba da bude nešto gde si ti nešto trudiš. Ja mislim da je to… 

Ivan Minić: To nije cilj, to se desi usput. 

Vladimir Milivojević: To se desi, da.

Ivan Minić: E sad, imao si divan posao. Šljako si par sati dnevno i ostalo vreme si visio sa aparatom, I? Zašto, kako…?

Vladimir Milivojević:  Pa znaš kako? S nekim drugovima sedeli  smo kod mene u stanu I pili nešto i rešili svi da se prijavimo za zelenu kartu. I, brate moj, ja dobijem jedini. I sad znaš, kad ti to dobiješ, ni ne možeš sad “ E, neću da idem. “ Nisam bio tri puta u inostranstvu do tada. Nisam ništa znao o Americi. Ono samo što sam video u filmovima, to je bulshit, znaš. I ali ne možeš, moraš ako si već dobio, ne možeš, sada – Zamisli dobiješ i ne odeš  I da se pitaš ovde negde celog života a da sam otišao šta bi bilo, to nisam mogao sebi dazvoliti nikako. I eto iz čistog razloga da nw ispadnem sisa, ja naravno, odem brate.

Ivan Minić: I odeš na šta? Odnosno odeš sa kojom idejam?

Sa kojom idejom je Boogie otišao u Ameriku 

Vladimir Milivojević: Ma odem, brate, sa idejama odkud znam – odem kao sad ću ja da se, znaš –  ti odeš, svi te bre, svi ti ovde pričaju, kao da znaš, završio si taj faks, baviš se fotografijom i tripuješ još da si ti kao nešto okej u toj fotografiji. I kao odeš tamo, znaš, svi te čekaju raširenih  ruku. Niđe  veze, brate…Neke iz poluistočne Evrope. Tebra, pa ti u umetnosti, ti tamo, ok, možeš da budeš dobar matematičar, ako si iz ovih nekih krajeva, ili šahista, brate. Al kao umetnik, odprilike moraš biti 16x bolji nego ovi ostali, znaš, za isti neki nivo.

Ivan Minić: Ti si otiš’o u New York?

Vladimir Milivojević:  Pa da.

Ivan Minić: Centar sveta.

Vladimir Milivojević:  Zmiju u glavu.

Ivan Minić: Kakavi je osjećaj bio sve?

Vladimir Milivojević: Ma ko mralih mrava, pa kakav je osjećaj bio? Kakav je osjećaj bio? Nemaš pare, nemaš ništa. Idaš u nepoznato, pa šta ti je, kakav može da bude? Horror priča, tipična emigranska priča.

Ivan Minić: Šetaš ulicama i vidiš scene iz filmova.

Vladimir Milivojević: Jeste. E, to je, to je ono, znaš, mi smo odgajani na tim američkim filmovima. Da su to trke kolima kroz Brooklyn, pa ona skladišta okolo, da li je ono, taksista east vilage, ono, i ti bukvalno, to sve tako nekako izgleda, znaš. One zgrade sa onim požarnim stepenicama,  I ti uvek imaš taj neki mini deja vu, kod, ovde negde, znaš, bukvalno je tako. Ti si uvek u fazonu, znaš, nešto ti tu, i u početku si ono u fazonu, se tripuju kao ovo je moj grad, tako nekako osetiš neku pripadnost, zato što ti sve maltene poznato. Međutim, znaš, kada krene real life, brate, kada krene život da te roka, onda bude čupavo.

Ivan Minić: Imao sam sreću i priliku da obiđem deo Amerike i voleo bih da obiđem još saveznih država i kolima i tako sve. Ali taj moment New Yorka, gde sam pritom bio samo na Manhattanu tih 7 dana, što je posebno traumatično finansijski.

Vladimir Milivojević:  Pa jeste, da, poprilično, tek sad. Kada je to bilo?

Ivan Minić: Pre 6-7 godina.

Vladimir Milivojević:  Pa znaš šta je sad? Sada ti je jedno od 2,5 x traumatičnije.

Ivan Minić: A onda sam dve godine kasnije prvi put iš’o u Kaliforniju. I opet San Francisco, jer tu mi je, da kažem, cela ekipa prijatelja i nešto malo LA gde, ajte, nije bilo toliko strašno kao u San Franciscu. Texas mi nikad nije bio strašno. Texas mi uvek bio kao affordable, jebi ga. Ali ova dva, znaš, imaš ti para kod sebe, ali apsolutno nemaš predstavu kolikiće ceh da bude na kraju, a vi ste samo seli na piće. I već ti otprilike nije dobro. I sad, znaš jeste sigurno da su to dva kraja Amerike i dva mesta sa najvećim potencijalom da nešto napraviš. Ali ti kada krećeš iz nule tebi je ta ulazna barijera užasno velika i teška. 

Vladimir Milivojević:  Ali jeste, znaš kako, tu gomila pogotovo, znaš u ovoj nekoj umetničkoj branši, da li je to neki dizajn, da li je to fotografija, ono, tu znaš najbolji iz celog sveta dolaze tu da se kolju. A većina njih ima bogatijeg tatu, ima bolje veze, to jest ima bilo kakve veze, pošto ti imaš nikakve. Znaš većina njih ima prednost u odnosu na tebe. Ali znaš kako to su ta neka pravila i onda prihvatiš ih pa se bijemo po tim pravilima. Pa da vidimo. 

Ivan Minić: Šta si ti radio, kako je tebi krenula priča? Šta ti je bio prvi posao? Kako si se snašao?

Prvi posao u americi

Vladimir Milivojević: Aha, prvi posao mi je bio, radio sam u bolnici, popravljao sam neke medicinski uređaje. Pošto sam završio ETF, radio sam u bolnici kao Biomedical Engineering Department. Popravljao znaš ono beli mantil, šrafciger i klješta u džepu i kao popravljaš ti neke uređaje. Kao, crevo se neko na pumpi, odkačilo…

Ivan Minić: Domar u bolnici.

Vladimir Milivojević:  Saćemo mi to, malte neko domari, brate. Najdebilniji department u bolnici. To sam radio nekako vreme. Ja sam mislio da ću se roknem, da se upucam u glavu, I onda sam bio u fazonu, brate, da padnem, udarim glavu, I ono, širi se lokva krvi –  I onda sam bio u fazonu brate, ja ću da se ubijem moram nešto promeniti. A taj webdesing je bio je onako dosta kao uuuu. I ja onda krenem da ustajem u 5 ujutru da učim flash i html I javascript, šta je to već bilo tada, krenem to da radim. Onda idem na posao od 8am pa onda posle posla opet dabadaba dabadaba. U međuvremenu pre toga sam ja guro nešto fotografiju, guro fotografiju međutim, znaš bukvalno sam isto tako ustajao u petu jutru, pa išao da fotkam pre posla, pa odem u bolnicu na posao, pa posle odem fotkam, pa razvijam na gajbI to. I nekako znaš kako ta fotografija ti kada ljudi oko tebe ne veruju u tebe onda i ti izgubiš veru, znaš, u sebe i tako da to nije išlo nikuda u tom trenutku. I ja sam onda rešio da naučim, znaš, web, web dizajn i to, bukvalno to isto ustajanje rano. I smršao ne znam ni ja koliko, ne znam što

Ivan Minić: Iscrpljivanje.

Vladimir Milivojević:  Iscrpljen, iscrpljen

Ivan Minić: Jesi ti mlad, možeš da izguraš ovaj

Vladimir Milivojević: I onda sam brate, I onda sam brate ono, fejkovo CV, stavio neke sajtove od nekih ljudi tu koji sam kao i znao i to, I našao posao za duplo para kao designer u nekoj firmi. U međuvremenu sam bukvalno prodao svu fotoopremu, bukvalno pao u depru oko toga, prodao svu fotoopremu na ebayu i rešio sam da se više nikad ne bavim fotografijom. I onda sam postao to kao web dizajner. I to sam, imam u nekoj knjizi kao contemporary american graphic design. Ja u knjizi kao, ja postao u tome zvezda. Međutim, znaš kako? Tu mi je dosta pomoglo, tu mi je dosta pomogao ETF. Zbog tog nekog načina razmišljanja, znaš, sintaksa, nema veze. Ali logika je uvek to, petlje, if then, ovo, babo, babo, babo. Tu mi pomoglo jer sam radio i taj neki back-end i front-end.

Ivan Minić: Bilo je prilično basic, a ti si bio kreativan i to je odmah odskakalo.

Vladimir Milivojević: Skroz, znaš, ti si imao taj neki flash front-end sa nekim bazama, to je bilo, znaš, nikakav problem.

Ivan Minić: Pričamo o kraju 90. kad nema konkurencije toliko, kad šta god uradiš je wow.

Vladimir Milivojević: I onda sam to radio. Međutim, nekako znaš, kad ti srce nije u tome. Jednom sam sasvim slučajno jedno popodne, bio je neki sajt sa kao domenima koja su nekome kao istekla, I ja uzmem tu taj moj neki artcoup.com, to mi je bio prethodni website. I za jednu popodne, sad dosadno mi bilo, i napravim, stavim neke fotke te svoje od pre. I kao 24 hours by Boogie, 20 mojih fotografija nekih, pošaljem tim nekim svojim kontaktima. I fazon u roku od 5 dana 30.000 posetilaca, ludilo, ovo ono, i ja sam u ovom fazonu bio kao, brate, pa možda ja imam malo talenta za ovu fotografiju, možda malo opet da krenem nešto. Tako sam krenuo opet da fotkam. Dve godine nisam okinuo ni jedan snimak. Pazi septembar 11. sam ovako gledao sa metro stanice, nisam fotkao. Jej, šta ćemo? 

Ivan Minić: Dobro.

Vladimir Milivojević: Nema veze, ali posle toga sam bio bolji nego pre pauze. Kao da mi trebala ta neka pauza. Čudan je život, sve se skocka.

Ivan Minić: Znaš šta, ja stvarno mislim da je jako vredna stvar za svakog ko uđe u dizajn, što skapira, posebno za primjenjenu fotografiju, šta je to što ljudima treba. To što si ti smislio da uslikaš, to je ok, ali u primenjenoj fotografiji njemu treba prostor za ovo, prostor za ono.

Vladimir Milivojević:  Treba prostor za to, prostor za ono, i plus, znaš, naš cilj nije u toj nekoj našoj kolaboraciji, cilj je treba prodaamo patike. Nije cilj da ti tu ispadneš, nego moraš da razmišljaš i o publici, i kome je to namenjeno i sve to. Nije cilj tu da ti ispadneš heroj umetnik, nego, brate, da se prodaju patike

Ivan Minić: Kad si krenuo ponovo do fotkaš, jel to bio hobi?

Povratak fotografiji i kranji cilj

Vladimir Milivojević:  Pa vidi, ja sam i dalje tada bio u web dizajnu, kao freelance. Pošto sam, posle te prve firme, tu sam nešto dobio otkaz. Znaš kako, ja sam bio u fazonu bilo mi dosadno I znaš kako tamo imaš uvek da popuniš, na kraju radnog dana šta si radio. Ja sam uvek pisao kao “brate, dajte mi nešto interesantnije da radim, meni ovo, ja ne mogu ovako” i oni mi daju otkaz. Debil. I oni mi daju otkaz. Ja dobijem posao da budem webmaster u nekoj financial banking, online, neki real estate, ne znam, nešto kao veliko, I ja dobijem posao da budem tu webmaster. I ja tu ništa nisam ni radio praktično samo sam nešto sedeo I blejao po internetu. I oni imali neki, imali su neki problem, ovo moja šefica, kao “Bogi, jel bi ti mogao da odeš da pogledaš nešto?” Ja jako “šta da gledam?” Ovaj neki Java programeri tamo, nešto, s Kinezi neki sede. I kao “imamo probleme već danima, ne možemo da rešimo, nešto ovo, ono” I ja ono kao “pa gde je to kao kod, koji kod, ne znam ništa, ne znam sintaks, ne znam ništa” I ja krenuo gledam onaj njegov kod, tog nekog kineza, i znaš ja pratim te petljice neke I vidim negde na jednom mestu se ne zatvara brate. I rekao da nije ovde? Jeste brate. I od tada su me zvali samo kad je baš veliki problem. Tek onda nisam ništa radio. Naravno to je znaš kad je ono 2000 koje, ne znam koja je godina bila kad je to sve otišlo dođavola. 

Ivan Minić: 2001-2002

Vladimir Milivojević: Da 2002 možda, da .com bubble. Da, I onda je to sve otišlo do đavola. I onda posle, ne znam ja šta, fotografija, nekako, znaš kako to, čudno nekako, ovaj web ide ovako, a u istu vreme ja sam nekako znao da će fotografija da krene nekuda i tako je bilo. Nekako je to krenulo sve čudno. 

Ivan Minić: A šta je bila tvoja ideja sa fotografijom?

Vladimir Milivojević:  Nisam imao ideju. Kako ideja?

Ivan Minić: Ti si samo fotkao?

Vladimir Milivojević: Aha, da. Pa nisam imao, znaš, kakve ideje.

Ivan Minić: Da, ali mislim…

Vladimir Milivojević:  Misliš da si napravio pakleni plan?

Ivan Minić: Ne, ne mislim da si napravio pakleni plan. Nego prosto ono…danas kad razmišljaš o tome, ok, sve mnogo drugačije jer je dostupnije I digitalno I ovako I onako, I možeš napraviti portfolio za jedan dan. Ali kao danas kad razmišljaš, imaš par opcija za koje možeš da se profilišeš, koji su ti neki siguran prihod. Pa sad ti možeš da radiš ono što tebe zanima, za svoju dušu to u redu, ali znaš kao ti si, ne znam, komercijalni fotograf ili prodakt fotograf ili portretni fotograf Ili ne daj Bože, wedding i sl. Pa se ti profilišeš za to i guraš se u nečemu tome. A sa to što ti radiš, na čemu si ti postao poznat i što je tebi negde obezbedilo posle i ozbiljne gigove, nema veze s tim.

Vladimir Milivojević: Pa nema veze s tim, pa zato što radiš ono što si ti, ono što voliš i što moraš da radiš. Znaš, nije sad to, vidiš šta se prodaje, pa ćeš ti to da radiš. Možeš samo da budeš drugi, treći, peti, nikada ne možeš biti prvi. Ja mislim da moraš samo sebe da pratiš, samo svoje srce, čoveče. Tako sam ja radio, tako uvek i radim. Ja mislim da nema druge. I onda nekako, znaš, if you build it, they will come. Ja mislim da tako stvari funkcionišu.

Ivan Minić: I ja se nadam da tako stvari funkcionišu.

Vladimir Milivojević: Ja odkud znam, brate, misliš da ja znam.

Ivan Minić: Ali taj moment da su tebe u suštini probile priče.

Vladimir Milivojević: Pa kao, da, može se reći.

Ivan Minić: Kako se uopšte dolazi do takvih priča? Jer, mislim, okej, neki ljudi možda znaju šta si radio, mnogi ne znaju. Ti si ispričao neke od najkompleksnijih priča I dozvolili su ti da budeš deo okruženja u kojima nema mnogo ljudi koji bi bili dobrodošli.

Vladimir Milivojević:  Koji bi izašli.

Ivan Minić: I to su priče koje zahtevaju mnogo vremena. To nije dođeš jedan dan i ispeglaš i bude…

Vladimir Milivojević: Pa vidi, recimo da, to je tačno. Ona prva priča velika da, gengovi, droga i to, da, to je tačno, znaš. Ja sam nekom ludom strećom, na primer, to u tom periodu kada sam slikao ove narkomane, crack, heroin i to, da su me tada kontaktirali da nešto radim za Nike, taman da napravim malu pauzu da ne poludim. I onda posle toga sam se vratio pa fotkao te gengove i to, ali bukvalno je maltene zbog toga sam krenuo da dobijam neke prve Nike poslove posle toga, ali su me bukvalno… Znaš kako ti je? Nažalost u tom nekom svetu advertisinga i toga uvek pokušavaju te staviti u neku fioku. Znači on fotka to,a na primer, evo ja pošto mi je taj prvi projekat bio uglavnom su to crnici, geto, kape, pištolji, ovo ono, onda su me nekim… počeli da me uzimaju samo da fotkam tako nešto, radimo kampanju Nike ACG, ali radimo kao u getu, crno-belo uzmu mene. Ja mislim da je to po meni je to sve potpuno pogrešan pristup. Zato što ja mislim da baš onda kad čoveka malo izbaciš iz njegovog onog što obično gleda i radi, tad dolazi do maksimum. Ja bukvalno tako gledam. Ja tako gledam na stvari. Mnogo je lepo kad radiš stvari gde nisi potpuno komforan.

Ivan Minić: Dobro, ali, mislim, ne izgledaš kao da se uklopaš u geto. Kako su te uopšte pustili u društvo?

Vladimir Milivojević:  Misliš, zato što sam tipičan primerek bele rase…

Ivan Minić: Recimo.

Vladimir Milivojević:  Recimo. Pa gledaj, brate moj. Znaš kako ja u tim nekim okruženjima, to… smrt vreba. Pazi, tamo se sve završi, brate, pre nego što ti počneš da pričaš. Nema tu… tim ljudima su instinkti mnogo razvijeni nego tebi i meni. Sad, moj je možda malo razvijeni i na tu stranu, zato što sam ga održavao..

Ivan Minić: Trenirao.

Vladimir Milivojević: Zato sto sam ga utrenirao dobro. Ali, znaš, to se..nema… Ti možeš da pričaš šta god hoćeš, oni te osete, čoveče. Oni tako žive. Znaš, oni žive na ivici non stop. Njima od tog instinkta, život zavisi. Oni te očitaju odmah, znaš, i možeš ti da pričaš šta hoćeš.

Ivan Minić: Ili postaneš deo ili… 

Vladimir Milivojević:  Da. I na neki način ja se njima svideo, odkud znam. A možda i to, znaš, ne zvučim kao neko koga mrze. Znaš, imam ono, akcent koji nije neki švajcarski, nešto tvrdo.

Ivan Minić: I kako je izgledao provoditi vreme sa njima?

Vladimir Milivojević:  Pa to je ludilo, to ti je kao da si u nekom filmu, znaš? Navučeš se na to. Znaš, ti se navučeš na boravak u tome. Jer to je neka realnost…to je neka realnost potpuno paralelna. I onda mnogo je zeznuto. Znaš kako ti onda svoju neku prethodnu realnost, kao… “Idem u bar, napijem ovo.” tebi onda to postane dosadno mnogo, to ti je onako kao besmisleno, u fazonu si “ovo nije realno”, a jeste i to realno, samo druga neka priča potpuno.

Ivan Minić: Ali, mislim da je posebno interesantno, to ti jeste bio prvi takav projekat, što kao mi ne možemo da razumemo te živote zato što se oni rađaju i odrastaju u tim okolnostima i oni su, oni otprilike ne znaju za nešto drugo, a vrlo često, znaš kad on kaže, a kako oni ne mogu da se iščupaju iz svega toga?

Vladimir Milivojević:  Većina njih, pazi, to, taj deo gde sam ja najviše blejao, to je deo Bruklina, Bedstaj, Marci Project, Sumner Housing, I tako to. To je neki deo Bruklina. Većina njih možda ode na Manhattan jednom u životu. Znaš, oni sve što kupuju, kupuju tu po kraju, oni su tu u kraju, oni odatle ne izlaze i to je to. Njihov neki svet, oni ne znaju ništa drugo.

Ivan Minić: Al kad smo pričali, kako, znaš, koliko u teoriji, naravno jasno je da je to samo u teoriji tako, ali koliko život prosečnog čoveka u takvim okonomstvima može biti bolji ako ode da radi u McDonald’s?

Vladimir Milivojević:  E, to sam, da, vidi. Čoveče, to su… oni se recimo ubijaju oko kesice droge od 20, 30, 50 dolara, znaš. Oni gde na primer prodaju ovim crackheadima, paketiće od 5 dolara, 10 dolara, taj crackhead će čim ga policija uhvati odmah da kaže od koga je kupio. Oni još robijaju za neke cifre koje su smešne. Oni koji uspeju da nešto naprave, odmah beže iz tih krajeva. Prvo što urade, presuljuju se negde drugde. Znaš, tako da ta neka romantizacija uopšte celog tog geng fazona i tih krajeva, nema veze sa mozgom. Oni nemaju prebijene, oni imaju 5 dolara u džepu. A svi su kao nešto mange, svi imaju pištolje, a niko nema 5 dolara u džepu, niko nema pare da kupi sebi pivo.

Ivan Minić: I šta se desi sa materijalom koji ti tamo napraviš? Šta onda sa tim?

Šta se dešavalao sa napravljenim materijalom?

Vladimir Milivojević:  Šta je bilo sa tim? Pa gledaj, ja sam tada već bio u fazanovi, nisam nikome ništa slao. Više bio sam u fazonu neću nikome onda ništa da šaljem,  ja ću raditi za sebe i ćao. I ovaj jedan drugar, on je bio urednik u Vice-u tada, pre 100 godina, Tim Barber, on mi je rekao, pa što ne pošelješ to Sari Rosen, ona je radila u Powerhouse booksu. To je baš dobar izdavač iz Brooklyna. I ja pošeljem joj email i ona kao, “jao znam ja tvoje fotke” Pošto sam ja stavljao na website, svaki dan sam skoro stavljao neku drugu fotku.  I primetio sam, imao sam onaj neki log, bukvalno New York Department of Justice mi svaki dan gleda sajt. Ja sam imao smišljenu i priču, šta ako me nešto ćape, šta da kažem, usro sam se. Ja njoj pošaljem mail i ona kao “Joj, znam ja tvoj rad, ajde da se vidimo, ajde da radimo knjigu.” Ona kad me je videla, ona kao “Ej, ja sam bila ubeđena da si ti li crnac ili portorikanac.” Majke mi to mi dosta ljudi reklo. Mislim sad se zna da nisam, ali tada u tim nekim počecima većina je mislila, I vićina misli da si ti neki mračan lik, brate, ono. Znaš očekuju da dođe, ako nisi  crnac,  portorikanac, da dođe neki ono u vijetnamci sa flašom vodke, znaš, neki mrak od čoveka. Ali ja mislim, ja svoj mrak izbacim na tu stranu.

Ivan Minić: I kako izgleda oblikovanje toga?

Vladimir Milivojević:  Uff, pazi, sad se zavisi, ako je prva knjiga, to je čupavo, jer ne znaš praktično šta radiš. A ovo sada, znaš, mogu i za druge radim to, za malu naknadu. Znaš kako, to ti je isto sve stvar prakse, to slaganje knjige, pričanje priče. Pazi, to mora da ima flow, mora da ima tok neki, mora da bude zanimljivo, mora svaki deo te knjige, početak i kraj, da bude interesantan. I to je ono, znaš kako praviš recimo parove prvo, pa ih poređaš po zemlji, pa onda praviš tok cele stvari i onda kad dođeš do kraja, to najteže je na kraju kako da ti sklopiš to sve, Taj poslednji deo. I onda razjebeš sve ispočetka. Pa onda uradiš to, pa ostaviš da se slegne, pa onda “trebalo je ovo, moglo je ovo”, i na kraju kada se složiš sam sa sobom da je to to, pazi, od momenta uglavnom, od momenta kad si ti završio knjigu, sve je urađeno, teksta koji ima, sve je skockano, do momenta kad knjiga se pojavi na Amazonu, pa to je skoro godinu dana. Verjate, ti si promjenilo u glavi 300 stvari u tih godinu dana. I ti bukvalno si, kad izađe knjiga, ti si u fazonu “ovo je moglo bolje, ovo je moglo bolje”, klasika. Mora da je tako. Meni je uvek tako bilo. 12 knjiga, 12ta mi je izašla pre neki dan. Brate, svaki put sam u fazonu “ovo može bolje, ovo je moglo bolje”, ali dobro moglo je i gore. Tako da ok, idemo dalje. Sledeće će biti bolja.

Ivan Minić: I šta se dešava kad takva knjiga koja je onako prilično ozbiljan udar?

Vladimir Milivojević: I ti misliš na onu prvu? Pa to je pokidalo. Znaš šta, mnogo je dobro da te na mapu, na tu pozornicu stavi nešto što niko drugi ne može da uradi.

Ivan Minić: Znači baš je statement.

Vladimir Milivojević:  Pa jeste, to je idealna prva knjiga. Posle toga, znaš, kad izađe to, bum bum, pokida, sve super. E sad, mnogo je bitno da sledeće stvari ne budu isto tako nešto, onda si, brate, onda moraš do kraja života to da radiš, kao idemo gengovi u LA-u, kao, znaš. Ja nisam hteo to da radim nikad, ja sam bio u fazonu, brate okej.. Onda imao sam periode kada sam fotkao cveće, n majke mi, imao sam periode kada sam fotkao cveće neko. Mnogo volim ptice, one golubove i tako to. Fotkam ja svašta, znaš. Nisam ja samo to, pištolji i igle, znaš. I onda sam… uopšte nisam hteo da mi sledeća knjiga bude nešto tako, neki hardcore. Jer generalno ne jurim hardcore. Ne, ne jurim hardcore, ali ako se desi ja ću da ispratim, neću bežim.

Ivan Minić: A šta se dešava u paraleli sa komercijalnom? Pa ja pošto kapiram od knjiga se ne živi.

Vladimir Milivojević:  Ma ne, knjige…pazi od knjiga ne da se ne živi, nego Izdavači žive. Ali, znaš kako? Knjiga je mnogo bitna stvar. Jer to neki komad portfolija koji je bukvalno vredan prvo zato što ostaje negde tu, ostaje iza tebe nešto. Znaš i za 50 godina, za 100 godina ako bude sveta I bude knjižara negde u nekoj antikvarnici neko izvuče tvoju knjigu, pa to je prelepo. To je mnogo lepa stvar. A druga stvar je što to kruži nekako, znaš, od ruke do ruke I nemaš bolji portfolio od tih knjiga. Znaš, to je fenomenalno. Znaš, nekako slava i posao ovako nekako idu.

Ivan Minić: Šta ti se dešavalo interesantno od posla tada?

Interesantni poslovi

Vladimir Milivojević: Ma, radio sam puno nekih Nike kampanje. Mislim, Nike trčanje, na primer, ja mislim da sam jednu od prvih kampanja tih za Nike running – znaš ono kad su rešili da, u stvari, trčanje, rekreativno trčanje sad je i to kao sport, znaš. Pa trečimo preko mostova, pa ovo ono, znaš, ima mnogo para da se napravi tu, pa ja sam jednu od prvih kampanja tu radio i to je godinama, mislim da i dalje u moodboardovima tamo u Portlandu.

Ivan Minić: E, postoji taj trenutak i ja mislim da je to taj početak, recimo, 2000. kada, osim košarke, koja svakako njima bila big deal, zbog Jordana i svega, oni stvarno kreću da prave te različite sportove i da izvlače iz svakog od njih maksimum koji mogu.

Vladimir Milivojević:  Kako ne, kako ne, da. To sam radio, radio sam, recimo, i za neke Japance sam radio nekoliko sezona modu, znaš. I to smo, na primer, svaku sezonu izaberemo neko meso. Mi radili smo Pariz, Tokio, Prag, ima ona crkva Kostnice u Pragu, gde se je sve od lobanja napravljeno i kostiju, ludilo. Maroko, to sam radio, to mi je nekako uvek bilo, dosta sporta sam radio. Radio sam I modu, svašta nešto.

Ivan Minić: Kako te nađu?

Vladimir Milivojević:  Pa ne znam, ne znam tačno. 

Ivan Minić: Kontaktiraju tebe preko sajta?

Vladimir Milivojević: Mene kontaktiraju, mene kontaktiraju, da. Znaš šta, mene kontaktiraju i onda ja… preko imam agenta koji onda priča pare, ali uvek preko mene dođe posao.

Ivan Minić: Šta je bilo dalje sa knjigama?

Vladimir Milivojević:  Pa dalje šta je bilo sa knjigama, posle toga, znaš kako, gvožđe se kuje dok je vruće, I onda kada izlazi jedna takva prva knjiga koja je wow, onda sam izdao još neke dve preko nekog izdavača iz San Francisco. Bio sam nešto u Istambulu, ima neku izložbu pa sam tamo fotkao i bio sam u Sao Paulo. U Sao Paulo sam bio praktično, znaš kako, to neko leto je bilo i odradio sam neku Nike kampanju, pa prodao neke printove. I onda sam se uplošio, pravo da ti kažem, ili je bilo ono u fazonu kao šta si ti sada, kao neki advertising fotograf. I onda sam sam sebi rekao, ajde sad ti lepo na ulicu, ulica te je napravila, ajde i sad lepo nazad na ulicu, I to na najgoru ulicu, u Sao Paulo ima da ideš, I da se malo uzemljiš, znaš. I tada ako sam otišao u Sao Paulo i tamo malo fotkao, blejao. Mislim da je mnogo bitno da čovek nikada ne zaboravi gde je bio pre 10-15 godina kad je grmelo, znaš. A ljudi mnogo lako to zaborave, mnogo lako polete. Tako da uradio sam te neke dve knjige Istanbul, Sao Paulo, koje su bezveze. A onda sam posle uradio neku limited edition, neku knjigu, isto sa Powerhouseom, koja je bila u 500 primeraka i bila nešto baš dosta skupa. I prodalo se kako se prodalo, oni su nešto zatezali sa… 

Ivan Minić: Sa kojom tematikom?

Vladimir Milivojević:  Pa tematika je bila sve nešto po svetu, drugar neki koji ima advertising agenciju u Modeni je to, radio taj editing i sve to, design, I to se nije prodalo kako je trebalo, kako je izdavač očekivo. Bilo je 250 dolara, bila je knjiga. I sad neki ljudi kupili za 250 dolara. On je bio onda u fazonu kao, e vidi, Vladimir Milivojević, da li bi ti hteo da kupiš ostatak ovih knjiga, znaš, kao da ti, inače ćemo mi da ih stavimo na sel po 50 dolara. Ja rekao, neću da me ucenjuješ tebra nema šanse, neću kupiti ništa. I šta se desi? Oni dan pred sale stoje na paleti ovako knjige i tabla sa osiguračima eksplodira, zapali se i sve knjige izgore. I od te knjige ostalo je možda 100 koje postoje. Ako se pojavi sada na Amazonu bude soma, recimo, soma ipo. Znaš, bukvalno je ostalo 100. I ja kad sam čuo je ono “Yes!” Zamisli, ludilo! To je bila ta četvrta knjiga i onda posle toga lagano, papapapa, pa Beograd.

Ivan Minić: A kaži mi, ti si kroz to što si radio imao prilike da radiš sa najrazičitim ljudima i ljudima koji su izabrani da glume ulogu koju treba da glume na toj fotografiji, da dobro trče, da šta god. Ali se radio i sa nekim od najvećih faca. Kako radite sa tim ljudima? 

Vladimir Milivojević:  Ma čoveče, pa što je…Vidi, gledaj, prvo, te neke face, da li su to basketaši, da li su ovi što trče, da li su fudbaleri, da li su ono…prvo, oni su sebi sve dokazali u životu. I oni nemaju razloga pred tobom nešto da glumataju besmisleno. A druga strana te priče je što oni na taj shoot dolaze sa svojim agentom i sa recimo Nike, Point person, znaš dolaze sa dvojicom koji su onda bad guys. On nema razloga ni u jednom trenutku da bude bad guy, brate. Pošto ovi drugi uzimaju tu ulogu. Tako da moja iskustva sa svima, svem sa Balotelijem, na primer, koji je onako, brate znaš jedna sramota…

Ivan Minić: Diabola. 

Vladimir Milivojević: Ma sramota. Su odlični. Znaš, bukvalno ti ljudi koji su, znaš, Usain Bolt kralj. Ma nema razloga, to je, brate, šta pričamo, znaš? 

Ivan Minić: Majka je majka.

Vladimir Milivojević:  Pa šta pričamo, znaš, ono, sve što je…Nemaju ti ljudi potrebu pred tobom nešto da se dokazuju da glume nešto. Što su više u nekoj hirarhiji, oni su normalniji.

Ivan Minić: Ali u tim fotkama koje si ti pravio, a za sve njih imaš milion fotki i iz advertajzinga i ovako, i sa takmičenja, ok, dobro, to je druga priča.

Vladimir Milivojević:  Druga priča, da.

Ivan Minić: Ali ima uvek nešto u tim fotkama koje si ti je pravio gde ti izvučeš nešto iz njih?

Vladimir Milivojević:  Pa znaš kako, ja mislim da je, koju god ti vrstu fotografije radio, da li je to fashion, da li je to sportska fotografija sve se svodi – da li je to ulica ova u getu sa pištoljem, sve se svodi na energiju između fotografa onoga ko fotka i modela, sve se svodi, sve se svodi na to. Da ti onaj, da onaj osjeti tvoju energiju, da ti da to što ti treba. Sve se na to svodi. 

Ivan Minić: A koliko postoji uopšte slobode u smislu toga šta će se fotkati i kako će se fotkati?

Vladimir Milivojević: Uvek postoji, naravno, to je jedna kolaboracija i tu, kao što sam rekao cilj je da prodamo patike, i šta god prodajemo. Međutim, uvek postoji zacrtano šta ćemo da radimo i kako ćemo da radimo. Međutim, iz mog nekog iskustva uglavnom najbolje stvari se prave u onim momentima koji nisu planirani. Da li je to između, da li je to kad pije vodu, da li je to ono . Uglavnom po meni najbolje su fotke one koji nisu planirane. Zato ja kad radim, ja ne spuštam aparat, ne, ja ih fotkam i dok piju vodu, dok se odmaraju, znaš, sve mora da se uhvati. Po meni to su uglavnom najbolje fotke.

Ivan Minić: Ja sam x puta, naravno, neuporedivo jednostavnijim okolnostima i sa mnogo manje poznatim ljudima, imao taj momenat gde pričamo kao i… Ja kažem, ok, treba da se uradi nešto, nisam ja fotograf, fotograf je neko od kolega, naravno, treba da se uradi nešto, vi ste poslali šta treba. Ok, ajde da uradimo to, da vi dobijete to što vama treba, I da nas pustite još pola čuke da mi uradimo šta mi mislimo. Ako vam se svidi, super.

Vladimir Milivojević: To je uvek tako, uvek tako, uvek naravno, uvek uradimo prvo ono da pokrijemo ono što moramo, a onda idemo u ludilo, a onda radimo. Ili ja, ono, koliko ti vremena treba, koliko god možete mi date. Znaš pogotovo sa tim ljudima ti imaš 45 minuta. Ali 45 minuta je toliko vremena. Ti ako ne uhvatiš ono što ti treba za 45 minuta, pa ti ga ne bi nikad ni uhvatio. Te emocije i to što ti treba, to ćeš da uhvatiš dok smo sveži. Znaš? A ono, kada energia počne da pada, to je samo mrcvarenje neko. Tako da meni kad kažu da nekog imam na 45 minuta, pobeda, odlično.

Ivan Minić: Kaže mi jednu stvar, mislim, ne znam kakav je tvoj stav prema tome. Ja se na sve to beskrajno ložim, znači na sport već godinama i to mi je ono…

Vladimir Milivojević: Ja ne.

Ivan Minić: Ne, baš zato…

Vladimir Milivojević:  Ni pravila, brate.

Ivan Minić: Znaš ko, koliko ti imaš osećaj ko ti dolazi u sobu? 

Vladimir Milivojević:  Ali ja uglavnom nemam. Ja uglavnom nemam. Ja sam, brate verovo ili ne, evo, fotkao sam ovoga Hamiltona, što vozi Formulu. I to je bilo pre jedno godinu ipo – dve…I mene oni zovu me nešto iz Pume, I oni njega, uopšte ne kažetu Lewis Hamilton, nego L.H. Kao “Ja, brate, sve vreme ja ne znam o kome se radi, ja ne znam o kome se radi”. I onda, okej, to je neki vozač formule, okej vozač formule. I ja se vozim s nekim drugarom, kola ima, ja njemu, Brate, idem, idem, ne znam gde sam, u Monako, ništa tako nešto, tamo, pa smo ga u Nici fotkali. Idem, brate, fotkam nekog vozača formule crnica, i on je kao, “ Koji ima crnu fozač formule, brate?” Ja rekao, “Ne znam, brate, odkud ja znam?” On kao, “Hamiltona?” Ja rekao, “Da.” On kao, “Ma daj, brate, stvarno ne znaš ko je Hamilton?” Ja rekao, “Brate, nikad nisam čuo u životu.” Stvarno nisam, nemam TV, brate, 30 godina, ne pratim ništa. Znaš, nisam znao. Isto Balotelli, brate, to je baš, ono, conference call radim sa ovima iz Pume, i kao Balotelli, italijansko ime, brate. Ja googlujem, ispade mi crnac. Kao, šta je, da li je to to stvarno, znaš, ono ne znam i ja evo. I ono kažem ljudima, fotkam nekog kao Balotelija, Fabregasa, Aguera, I ono kao, ne znaš stvarno ko je? Ne, ne.

Ivan Minić: A je li bio neko za koga si znao?

Vladimir Milivojević:  Pa Usain Bolt. Znaš. Za njega sam znao ko je.

Ivan Minić: Jel najbolji brat na svetu?

Vladimir Milivojević:  E, dobar je, odličan je. Odličan je. Mi smo bili, taj kreativni direktor i ja, ušli u…kad su mu radili šminku i to, pred snimanja, da ga malo picnu, ušli kod njega da mu kažemo šta ćemo raditi. I on onako sedi sa cvikerima, “Da…ne.” Mi kao, fuck, brate, najebasmo. I posle se sve super. I mi radimo neko trčanje tamo na nekom terenu, on kao trenira. I ja ga pitam, “brate, što si bio onako, znaš, u onom traileru nadrkan, onako, znaš?” I on kao, “brate, napio sam se sinoć, kao nije mi bilo ni do čega”.

Ivan Minić: A košarkaši i cela ta priča, to je najveći biznis na svetu.

Vladimir Milivojević:  Brate, jeste, slikao sam nekog bugija košarkaša. 

Ivan Minić: O, da….

Vladimir Milivojević:  Da, da I to je bilo ovo mi je ako “E, drago mi je Boogie”, on kao “Ja sam Boogie” ja rekao “I’m the original one, man”, on kao “Ne, ne, ja sam” Ja rekao “Ja sam, ja sam, ja sam”

Ivan Minić: Dobro se niste potukli, on je jedan od tih.

Vladimir Milivojević:  Dobro je brate,  dobro sam prošao. Dobro je prošao, brate. Ti veliki, lepo padaju

Ivan Minić: Šta je još bilo od komercijalne fotografije što ti je bilo interesantno? Jer opet ako neko zove tebe da radiš nešto tako, on te ne zove da radiš default stvari.

Vladimir Milivojević: Pa znaš, dobra su bile Air Jordan, smo radili kampanje sa ovim nekim NFL, ovim, američki fudbal. Sa njima smo radili i to je bilo odlično, znaš. To sam, recimo, na filmu, na filmu radio. Dosta sam radio, na primer, dosta sam radio po Kini, znaš. Radio u Kini, Tajwan, Kina, trčanje. I recimo to trčanje, znaš, specifirno kada radiš trčanje, mislim da je ključ da se ljudi iscrpe stvarno. Da se iscrpe, jer onda kad je čovek iscrpljen čoveče onda nema poziranja, onda je borba za život.

Ivan Minić: I to se vidi.

Vladimir Milivojević: To se vidi, to ne može se fejkuje, čoveče, pravi onaj umor iz znoj. To ne može se fejkuje. Znaš, i kad se čovek, brate, bori za život, najmanje mu je stalo toga kako izgleda, da li mi je obrva dignuta ili kao… znaš, gluposti.

Ivan Minić: Ima nešto tome što smo kao posle 15 godina eksploatacije skapirali svi, a to je da je užasno kad su na svim Billboardima isključivo prelepi ljudi u potpuno nerealnim situacijama, I savršeno ispeglani.

Vladimir Milivojević:  Meni je to potpuno besmisleno. Ali vidiš, znaš kako, umesto da ljudi budu što otvoreniji, što slobodniji, nekako ljudi se sve više boja za svoja radna mesta i sve više igraju, idu samo na siguricu. I recimo hrabrosti, ja mislim mnogo više bilo ono u 70. 80. koliko ja čujem. Znaš ono National Geographic ti da 100.000 dolara i pošalje te, ne znam u Venicuelu ili gde god, da fotkaš, pa ti radi. I verovalo se fotografima tom nečem različitom. A sada svima nekako frka i umesto da sve ide da bude lepše i luđe, ja mislim da nema nekog napretka.

Ivan Minić: Šta si još radio zanimljivo u Njujorku i što si se vratio?

Vladimir Milivojević:  Šta sam radio zanimljivo? Nemam pojma.

Ivan Minić: Je li bilo nešto što je kačilo njihovu filmsku pozorišnu?

Vladimir Milivojević:  Pa radio sam za HBO. Na primer, radio sam za HBO ova neka serija “How to make it in America”. Radio sam po obe sezone, pošto je ukinuto posle dve sezone, radio sam im fotke koje su se koristile u seriji, bile su ubačene u seriju I za one introe i to. To mi je bio prvi neki dodir sa filmskim setom, znaš. Uvideo sam kolika je to mašinerija I šta je to, znaš.

Ivan Minić:  I to pričamo o vremenu pre Netflixa I svega, dok je to bilo jako ozbiljno.

Vladimir Milivojević: Da, to je bilo pre jedno deset godina, ustvari. Znaš, to je bilo onda, to je toliko ozbiljno, da tto ono – 30 kamiona. Znaš, to baš ono nereonalna priča. I naravno, gomila ljudi koji tu ono svako stavlja svoju ono game face I trudi se da izgleda neophodno. Trudi se da izgleda kao da zna šta radi, I kuda ide, u stvari.

Ivan Minić: I jedan Boogie. 

Vladimir Milivojević:  Da, da, da.

Ivan Minić: Što si se vratio iz Amerike?

Razlog povratka iz Amerike

Vladimir Milivojević:  Pa, ne znam, počelo je nešto da me drma, jednostavno moram se vratim. Ne umem baš da opišem to, ali ili da se vratim ili da umrem. To je to.

Ivan Minić: Kada je to bilo?

Vladimir Milivojević: To je bilo kad… 2009. godine.

Ivan Minić: Ti si tad već bio etabliran i posla je bilo, to nije bio problem? 

Vladimir Milivojević:  Da, da, da, sve je bilo kako treba. Ja sam se vratio, ćerka mi se rodila u Bruklinu, sin mi se rodio u Beogradu. Oboje kod kuće.

Ivan Minić:I kakav je to povratak nakon nekih 12 godina? 

Vladimir Milivojević: 11, 11odprilike sam bio, da 11. Pa znaš kako, tebi srce puno.Imamo neku selektivnu memoriju. Srce ti puno vraćaš se u svoju zemlju. Znaš imaš dosta toga da podeliš. Ništa to ne gledaš sa neke visine i to, naprotiv, imaš dosta toga nekog iskustva koje recimo znaš malo ko ima.Međutim onda uvidiš da to što si ti nešto postigao tamo, to je ovde ljudima samo problem, jer ti pokazuješ da može, znaš? Ti pokazuješ da sve može. Tako da…Osvešćenje dođe u nekom trenutku posle povratka.

Ivan Minić: Ali u tom trenutku, realno, za nekog kao što si ti poslao ovde..

Vladimir Milivojević:  Pa dobro, da, pazi, nije da nema, i nisu pare nikad problem, ne. Problem je samo u tome što ovde, znaš, se u principu zna ko šta radi, ko šta drži, ko koga uzima i to je tako.

Ivan Minić: Ko šta radi poslednjih 20 godina.

Vladimir Milivojević: Pa to, to ti kažem. 

Ivan Minić:I onda dođeš ti da praviš problem.

Vladimir Milivojević: Praviš pometnju.

Ivan Minić:Jesi imao nekakav plan kad si došao?

Vladimir Milivojević: Ne. Pa ne, ja generalno, znaš, planove neke…

Ivan Minić: Primetio sam.

Vladimir Milivojević: Ne verujem ti ja, ne verujem ja u to, znaš, nekako najvažnije stvari u životu uvek nekako ti se reše u deliću sekunde, znaš. A za ove ostale, lako ćemo. Znaš, ja nekako, ok, planiram da idem u augustu napolje sa klincima, znaš, ne to. Al sad nešto, znaš, možda planiram koju ću kafu da popijem, ali da nešto sebi dajem na važnosti  da mogu nešto da planiram bitnije, pa to teško, mi nekako vrlo malo stvari držimo u svojim rukama. Ja mislim da ono ko god daje sebi toliko na važnosti da misli da je nešto bitan i da nešto kontroliše, mislim da se vrlo vara.

Ivan Minić: A kako ostati aktualan i relevantan sad kada si na drugom kraju sveta?

Vladimir Milivojević: Isto kao i uvek radim svoje. Nema tu nikakve razlike, radim svoje, čoveče. Evo sad izašla knjiga pre nedelju dana. Dobro, to su zaboravljeni negativi iz New Yorka.

Ivan Minić: Šta si… Na čemu si radio kad si došao?

Vladimir Milivojević:  Kad sam došao ovde? Pazi, radio sam… Zarazio sam se za ovaj kolodilijumski proces. To je alhemija, tek, to je ludilo. To je proces koji je bio aktuelan od 1870. pa recimo 20 godina. Jako kratko, pošto je otrovan, baš onako katastrofa. I baš sam se u to ubacio, ne znam da li na svetu postoji neko ko je toliko tih ploča uradio. To se radi na onim, ja radim na Plexiglas crnim pločama, tako da je rezultat direktan pozitiv, nema negativa. To je kao da je neki cross-over između fotografije, gde je poenta u dupliciranju I neke umetnosti, druge, slikarstva nekog. Jer ovo je samo one of one, jedna ploča postoji. Svaka je unikatna. Ali rezultat je…rezultat, ako se desi, je fantastičan. Tako je, tu, znaš, kamera, aparat je ko komad nameštaja, znaš. Sad to izneti, postaviti, cimanje, sve. Ali kad vidiš rezultat ne da je vredno, nego uvek.

Ivan Minić: Ajde objasni malo za one koji nisu toliko bili dokoni ko ja, pa da prate te stvari, jer su interesantne. Kako zapravo proces funkcioniše?  

Vladimir Milivojević: Znaš kako? To je onaj aparat kao iz maratonaca, onaj sa crnim plartnom preko glave i ti praktično na ploču ovoliku od prelksiglasa nalivaš hemiju, umačeš je u srebro, ubacuješ u kasetu koja je ovolika, praktično kreiraš film, ti praviš film, praviš emulziju. 

Ivan Minić: Slajd. 

Vladimir Milivojević:  Pa da, recimo, može se kaže I slajd. I onda ga eksponiraš onako iskustveno, znaš, od prilike, i to ti je što ti je. Nema dosvetljavanja, nema ovo, nema ono, nema ništa. Kad je rezultat dobar, stvarno je dobar, stvarno je ludilo. 

Ivan Minić: Beskonačno detaljs.

Vladimir Milivojević:  Ma da, I detalja, I dubine neke, kao da auru neku hvata. Znaš, nije realno. Potpuno sve ove druge stvari baca u zapićak. 

Ivan Minić: Ja se svećam prvi put kad sam vidio neke naravno fotke toga, ne sam, ne sam otisak, odnosno ne samu ploču, meni je tu bilo fascinatno taj nivo detalja i svega toga, jer pričamo o tehnologiji koja je stara, beskonačno. 

Vladimir Milivojević:  Ma da,  pa meni je i objektiv iz tog vremena. 

Ivan Minić: I kao jedno od objašnjenja kao, pa da brate, naravno da je nivo detalja ogroman, jel si ti video kolika je ploća, a  kolicki je senzor. 

Vladimir Milivojević:  Pa jeste, ima i toga.

Ivan Minić: A staklo sigurno je neko dobro i jednostavno staklo. Jer nije sad poenta ti to sebi zakomplikuješ život.

Vladimir Milivojević: Znaš, kada se time baviš, onda ti ove sve ostale stvari deluju dosta neozbiljnim.

Ivan Minić: A knjige? 

Vladimir Milivojević: Pa knjige… U međuvremenu, evo, izašao je Bangkok pre nekih godinu dana. Sad je pre nekoliko dana izašla nova, sa tim nekim negativima koji su mi stajale preko 15 godina u laboratoriji u Njujorku, koje sam dovukao ovde. Znaš kako, 15 godina je prošlo. Prva knjiga, ova, pištolji, droga i to, je izašla 2006. Da, 2006. Čoveče, prošlo dosta godina, dosta vremena. I sad, i ti neki snimci koji sam ja tada pogledao i odbacio, ja sam se promenio, način na koji sada to vidim se promenio. Ova knjiga sada, po meni bolja od one prve. Majke mi. Neke fotke koje sam otkrio nikad nisam ni skenirao, ja sam u fazonu brate, zašto ovo nije bilo u toj prvoj knjizi? Al’ bolje što nije, evo je sad ova.

Ivan Minić:A i to skeniranje, ono, filmove…

Vladimir Milivojević:  Jo, I to je sve smaranje. Al’ dobro, takav je posao šta da radiš. Volim ja to na neki način.

Ivan Minić: Šta je još od knjiga koje si uradio tebi posebno znače?

Koje knjige imaju poseban značaj

Vladimir Milivojević: Ja volim ono “Belgrade belongs to me”. Ta mi je dosta draga, ona je 2009. izašla. Neke te moje starije, ono, sve na filmu, naravno, fotkano, Beograd, ima i protesta, ima to, sglavnom neke 90, sumorno neko vreme. Ali po meni je to vreme bilo mnogo zahvalnije za fotkanje nego ovo sada. Tada nije bilo billboarda, nije bilo sve išarano grafitima, nisu se ljudi oblačili, evo ovako ove šarene majice koje što vi nosite. Dobro, Black Flag je bio Black Flag i tada. Ali, znaš, bilo je mnogo onako sivo, nekako uniformno, fantastično. Bilo je fenomenalno za fotkanje. Tako da ta knjiga mi je posebno draga.

Ivan Minić: To je taj moment, gomila ljudi je to zaključila kao sve stvari koje su se desile pre 2000. koje su fotkane kako znaš, nema ni jedan Billboard u Kataliniji.

Vladimir Milivojević:  Nema Billboard, nema plakata, glupih. 

Ivan Minić: Plakati su bili na mestima na kojima su bili. Oni stubovi u knezu i to je to. 

Vladimir Milivojević:  Da, bilo je plakata za izbore.

Ivan Minić: Znaš ti obiđeš, ako ima koncert, ako nisi obišao taj stub ti ne znaš da postoji. Pa posle bile one razne građanske ograde, pa su njih lepili.

Vladimir Milivojević: Znaš kako bilo je potpuno drugačije, ali za fotografiju savršeno. Znaš, mada, gledaj, za dobru svinju nema loše pomije. Tako da i sada ja nosim Rikoha mog sa sobom non stop. I uvek svaki dan ja nešto fotkam. E sad, da li ću ja to da pogledam ili ja to fotkam iz čiste navlake svoje na klik? to ćemo da vidimo, ne znam, nikad ne znam.

Ivan Minić: Kakav je tvoj proces sa tim materijalom koji konstantno praviš?

Procedura sa materijalom

Vladimir Milivojević: A, brate, kakav je proces?

Ivan Minić: Šizofren, a?

Vladimir Milivojević: Šta me to pitaš? Znaš kako, čak i u početku, dok sam radio sve na filmu, Imam ovako negativne foldere, čak i u tom početku, znaš kako, ja nikad nisam, ja imao neku organizaciju. I onda kao, skeniram nazove, mačka u prozoru ili dečak sa nožem, znaš, i sad ti se, naravno prvih godinu, dve, tri, ti se sećaš tih nekih naziva. I onda kad krene onako to masovno, kad krene to da se gomila, samo u jednom trenutku više ništa ne znaš, čoveče. Nit’ znam gde mi je, nit’ gde mi je koji negativ. Desilo mi se recimo neko hoće kupiti neki print, ja ne mogu da nađem negativ. U NewYorku sam u laboratoriji, tamo su mi gomile negative, ja gledam, negativa nema. Ja ga nikada nisam našao. Nikada! Nikada! Kao, pare mi iz džepa izleću. Jer znaš kako? Ne znam koji je način, to pogotovo sada, sa ovim digitalnim, to je potpuna besmislica. Pa to ono nisu više nazivi, kao ja skeniram, pa kao name, ta pa da, nego name, bc, bo, o, 7, 8, 1, 9. Znaš, brate, ne znam ja. A ako nešto, recimo nešto fotkam, ovde ima neki putić ovo ono, fotkam nešto, ja od prilike to moram da skinem sa kartice i da odmah provučem kroz Lightroom, jer ako to ne uradim, ako to ne uradim odmah, ja teško da ću to ikada i pogledati. A onda mi nije to to. To ni ne osećam kao neki… ne uzbuđuje me, ne osećam to kao neki novi rad.

Ivan Minić: Nije te svež. 

Vladimir Milivojević:  Nije, da. I onda mi nije ni zanimljivo.

Ivan Minić: A kad putuješ i kad ideš sa ciljem da…mislim ne sa ciljem da napraviš, ali razmišljaš o tom…

Vladimir Milivojević:  A ne da razmišljam, nego ja i biram mesta, odprilike gde ću s decom da idem na odmor, ja biram po tome gde ima nešto da se fotka.

Ivan Minić: Jel praviš plan?… 

Vladimir Milivojević: Pa kako misliš plan?

Ivan Minić: Šta ćeš da obilaziš, kako ćeš da obilaziš, ili dođeš pa…

Vladimir Milivojević: Pa ne, znaš kako, ja ni ne znam šta ima da se obilazi, ja uopšte, znaš, ne gledam, ne…ne istražujem te stvari, znaš. Ja kada odem negde, ja kada odem u neki grad, ja hoću da radim ono što lokalci u tom gradu rade, ja ne idem da obilazim, znaš, istorijska mesta i, ono, robne kuće gde idu mali Japanci da šopinguju.

Ivan Minić: A hoćeš da prikažeš to iz ugla lokalca, a ne turista?

Vladimir Milivojević: Ma da, hoću da jedem hranu koju oni jedu, hoću da se…da osetim taj njihov život, znaš.

Ivan Minić: Šta od putovanja pamtiš?

Šta je ostalo urezano u sećanju od putovanja

Vladimir Milivojević:  Pa, Kingston. To, bio sam tri puta – četiri..ne znam, tako. Kingston, da, da, da. Love-hate relationship, to znaš. Najagresivnije neko mesto… Možda je Hajiti verovatno gori, znaš, ali ovo je…nije zezanje. Znaš, sam bio baš onako ludo i nikad neću se zaboraviti.

Ivan Minić: Jesi išao da fotkaš Bolta ili… 

Vladimir Milivojević:  Ne, ne, išao sam…posle sam išao da fotkam Bolta. Imam knjigu, imam knjigu Kingston baš. Imam knjigu Kingston. To sam išao tamo neki tip kojeg znam, on je bio profesor matematike tamo i onda je zadržao kontakte sa tim nekim svojim učenicima, oni žive u nekim krajevima koji su pakleni, ali oni su normalni klinci, ali ih ovi cene iz gengova i to, znaš. Tamo, na primer, cene te ljude koji imaju znanje i rade normalne poslove i tako to, koji su recimo iz tog kraja, iz geta nekog.

Ivan Minić: Ne direju ih.

Vladimir Milivojević:  Ne, tamo cene. Tamo nije ono da otac za sina hoće da bude isto što je i on, da otac iz genga hoće za sina isto to, ono će bolje za sina. To je zanimljivo. Znaš, to je zanimljiva stvar tamo bila. I oni me povezao s tim nekim klincima, oni me povezali s tim nekim gengovima nekim i bilo baš dobro.

Ivan Minić: A Južna Amerika?

Vladimir Milivojević:  Pa nisam nešto bio, bio sam u Brazilu nekoliko puta. Bio sam u Venicueli jednom, bio sam u Meksiku, Meksiko Cityu par puta, Meksiko City ludilo. To je ludilo. To mi je, znaš, ono, ta energija tog grada, to je haos. Pogotovo ti kad sletiš, ono, ti letiš nad gradom jedno 20 minuta.

Ivan Minić: Letiš.

Vladimir Milivojević:  Kako je dobra fora, letiš nad gradom i ono, kao nema kraja, čoveče, i onda sletiš kao na aerodrom u centru grada, pa znaš.

Ivan Minić: Ja sam imao ozbiljnu traumu sa tim aerodromom jer sam imao najduži let u kontinuitetu u svom životu.

Vladimir Milivojević:  Koliko sati? 

Ivan Minić: 20 sati i 50 minuta. 

Vladimir Milivojević: Kako? Kako kontinuitetu? Jedan let? 

Ivan Minić: Jedan let koji je… 

Vladimir Milivojević: Jes li lsleteo negde da se napuni ili ne? 

Ivan Minić: U Mexico City. 14 sati Istanbul, Mexico City, 3 sata u Mexico City, nema mrdanja iz aviona

Vladimir Milivojević: Pa to je pakao. 

Ivan Minić: I još, ne znam, dve čuke do Cancuna.

Vladimir Milivojević:Ma ne, to je pakao.

Ivan Minić: Tri sata sediš ovako kao idiot, poluprazan avion

Vladimir Milivojević: Grozno.

Ivan Minić: Ali dobro, preživao sam i to, tako da mogu da kažem da izdržavam

Te ekstremne usloge. Šta je još bilo što ti je bilo interesantno? Mislim, posebno su mi interesanti ti momenti što ti kada odeš negde, ne ideš kao turista. Ti ideš da se utopiš. 

Vladimir Milivojević: A ne znam, nešto…

Ivan Minić: Azija.

Vladimir Milivojević:  Pa Azija, znaš, ono, radio sam Bangkok tu knjigu, bio sam jedno deset puta u Bangkoku. To je, znaš, to je super, to mi kao druga kuća maltene. Jedva čekam da idem ponovno, znaš.

Ivan Minić: A pazi, postoji toliko različitih utisaka iz Bangkoka. Znači možeš da ga doživiš na hiljadu različitih načina. Kako bi ga ti opisao?

Vladimir Milivojević:  Pa po meni je, znaš, ono kad ljudi priču kao “City that never sleeps”, e meni je to Bangkok. Nije mi to New York, to mi je više Bangkok. Znaš, kad ono zbog te vrućine i vlage i tog ludila gomila ovih uličnih prodavaca otvaraju svoje štandove u deset uveče. Znaš, kad je malo bolje. Tako da meni je to, to ludilo grad. Obožavam.

Ivan Minić: A ostatak Tajlanda?

Vladimir Milivojević:  Nisam nigde bio. Mislim, bio sam u Hua Hinu. Ali, znaš kako? Ovo što ja radim, znaš, i te neke knjige što sam izdo i to, ne možeš ti čoveče, recimo…evo Moskva knjiga, Moskva. Čak i ova knjiga, znaš, zagrebao malo površinu, ne, ne, ne, ne tvrdim ja da sam neko esenciju tu ubo. Al to je jednostavno moj, moj neki prvi utisak, znaš. A ti da bi, znaš, ne mogu da budem takav ono egomanijak i megaloman da kao… Ima Rusija kao… to treba dva života, brate da bi takav neki zalogaj uhvatio. 

Ivan Minić: Dva života i vojska. 

Vladimir Milivojević:  Da bukvalno. Tako da ja uglavnom ti neki projekti koje sam radio, uglavnom se baziraju, znaš, na jednom gradu. Što kao, eto, bar nešto možeš da stekneš neki utisak.

Ivan Minić: Ja koliko sam se shvatio iz nekih razgovora koje sam slušao i kad smo malo pričali, tu ima nekih neverovatno koloritnih momenta koje ti uhvatiš. I gotovo uvek inicijetiva dođe sa strane subjekta, a ne sa tvoja strana. Nikad to nije varijanta da ti dođeš i kažeš “e, ajde mi pokaži tetovaže”, nego on hoće da ti pokaže.

Vladimir Milivojević: Ne, nekako, znaš šta, ali to mi je, to sam primetio, to mi se dešavalo I tamo kod ovih

narkomana, prvi put mi se desilo kod njih, kod ove jedne kao “e hoćeš sa mnom kao,

sad ću da se kao puknem u venu, hoćeš da ideš do mene da me fotkaš?” Ja kao “okej, ajde” 

Ivan Minić: Nisam do sada… 

Vladimir Milivojević:  Ajde kao, do tad stvarno nisam, nego je prvi put, majke mi. I, brate, ja kao ono stojim na kadi, one na wc šolji se bode u venu, ja fotkam, znaš, deca lupaju na vrata, kao mama ovo ono…Aaaaaa…I onda kao znaš, izađeš odatle kao “šta mi je ovo trebalo?” I odeš opet sutradan, navlaka brate

Ivan Minić: Rusija, Moskva?

Rusija, Moskva

Vladimir Milivojević: Pa Moskva, bilo mi super, bio sam s navijačima, bio sam i ovako, A bio sam i znaš, s navijačima, bilo mi je mnogo dobro. Bilo mi je mnogo dobro, znaš, ti kad imaš to, nije po meni…znaš, kakvi su Rusi? Rusi su dosta onako hladni, arogantni, međutim, onda kad te upoznaju, onda će sve da ti daju, znaš, onda plaču, znaš, napiju se, idemo do kraja, sve će ti daju.To je taj neki fazon. 

Ivan Minić: Koliko dugo si bio?

Vladimir Milivojević: Bio sam, koliko sam bio? Tri puta sam bio, tri puta sam bio po recimo nedelju dana deset dana, tako nešto. U Moskvi, naravno. Bio sam po nekim tim utakmicama, ono… Po nekim boks klubovima, te neke stvari, mene zanimaju, znaš.

Ivan Minić: Mislim, uvek je estetika tih…

Vladimir Milivojević:  A, jeste, pogotovo old school ruski bokserski klubovi, čoveče, pa to je fenomenalno, znaš. Fantastično. Tako da, znaš, ta knjiga, to mi je jedna, mislim da mi je jedna od boljih knjiga koje sam izdao. Nekako bila malotene kao prekretnica na neki način, kao, “o, ajde, kao da ne radim više.” pošto ja sve slikam, sve fotkam, uglavnom horizontalno. Uglavnom. Ja gledam, razmišljam, kao kakav je to fotke fotkam. Sve fotkam horizontalno, kao, oči su mi horizontalne, pa oni su ovako. Sve fotkam horizontalno i onda prvih tih nekoliko knjiga mi je bilo sve onako landscape nekih onda. I onda Moskva je bila kao prekretnica. “Ajde, uradimo kao ovako knjigu, ajmo.” Tako da mi…ta mi znači dosta. 

Ivan Minić: Ali recimo, to je vrlo interesantno da ti uradiš nešto što kažem, na zapadu možda i neće da naiđe na odobravanje jer si otišao u deo sveta koji… 

Vladimir Milivojević:  Tad je bilo okej. Sad mi verovatno ne bi ni izdali tu knjigu. Nema šanse. Nema šanse da bih sad našao izdavača za knjigu “Moskva”. Ma nema teorije. Ali to je bilo kad, ne znam kada je ona izašla, prema četiri, pet godina. Ja sam sa tim datumima i godinama, katastrofa, čoveče. I kao nikom ne znam rođendan. Rođenoj  deci, znam, naravno.

Ivan Minić: Ali ne znaš da je sad taj dan.

Vladimir Milivojević:  Znaš koliko puta, kao zaboravim, pa strašno. Ispadam, ono, đubre najgore. Ja stvarno ne pamtim. Kao što ne znam šta je levo, šta je desno. Nikada to nisam nekako…

Ivan Minić: Razumem te. I ja sam taj lik.

Vladimir Milivojević:  Moram da razmišljam. S desne strane ti ja kao, to je ova ruka, kao ona kojom udaram.

Ivan Minić: Je li učiš nešto novo? Je li istražuješ nešto novo u fotografiji?

Vladimir Milivojević:  Pa pazi!  Non stop nešto čačkaš.

Ivan Minić: Non stop.

Vladimir Milivojević:  Evo sad, blic novi, ovo ono. Znaš, svaki novi taj fotoaparat ili objektiv, ili nešto, to ti je neki novi pogled na svet. Bukvalno je tako. Znaš, to ti nekako donosi, meni to donosi inspiraciju. Znaš, putovanja su uvek dobra inspiracija, da vidiš kako drugi ljudi žive. To je odlično, znaš,  ti nekako, kad vidiš i ove što žive bolje i ove lošije, nekako možeš da vidiš gde si ti uopšte u priči. A i to da vidiš kako drugi ljudi žive, to je sve neprocenjivo. I napuniš baterije i onda kad se vratiš u svoju sredinu, taj put te promenio malo, kad se vratiš u svoju sredinu, onda vidiš i svoju sredinu nekim drugim očima. To su mnogo lepe stvari. A drugi način za inspiraciju je kupiš neku novu opremu, kupiš objektiv, neko novo staklo i wow, novi svet.

Ivan Minić: Jedna stvar koju hoću da te pitan, pošto si zaista radio po celom svetu i sve što, tvoj utisak, neki način saradnje, način na koji se ophode, način na koji se organizuju stvari na različitim tržištima koja su onako interesantna?

Vladimir Milivojević:  Poprilično to..To je poprilično slično. Znaš kako? Pogotovo na tim nekim većim snimanjima. To se sve zna, produkcija, asistent, digitech, sve se zna i sve je vrlo slično. Malo catering se razlikuje. Tu i tamo bude bolji, negde bude lošiji, ali uglavnom taj workflow je svuda potpuno isti. I ja recimo, ja ne radim, ne radim, uglavnom nisam povezan, uglavnom imam drugi asistent koji nosi kartice, klijenti dovoljno često vide sve šta se dešava, tako da to je neki workflow koji je uglavnom svuda prihvaćen i svuda isti.

Ivan Minić: Je li imaš nekad projekte u kojima imaš mnogo više slobode od toga da dođeš i da samo ubiješ svoje u timeslotu koji je zakazan? Jel imaš negde projekte gde ti pozovu i kažu “Ok, ovo je nešto, mi bismo sad hteli da ti smisliš nešto za nas.”

Da li su postojali neki slobodniji projekti

Vladimir Milivojević: Znaš kako, pre nego što dođe do realizacije, mi uglavnom pričamo puno o tome i zajedno smišljamo šta ćemo i kako ćemo. I, znaš, glupo bi bilo da ti nešto smišljaš što posle nivoi advokata i korpo strukture neće prihvatiti. Tako da, znaš, mi zajedno igramo ping-pong, smišljamo, dobacujemo se idejama i tako tako funkcioniše. I, znaš, ono što sam ti rekao, dosta često neplanirane stvari izbiju u prvi plan. 

Ivan Minić: To je mnogo lepo da postoji mogućnost za tu vrstu pozitivnog iznenađenja, da postoji prostor za tako nešto.

Vladimir Milivojević:  Da, ja mislim da uvek postoji.

Ivan Minić: Mislim da dobri kreativni direktori puštaju tako.

Vladimir Milivojević:  Da, ja mislim da to uvek postoji. I uvek, recimo, radio sam dosta puta s ovim nekim jednim drugarom, mi smo sad drugari, on je za Nike radio, više ne radi. I bukvalno mi smo imali situaciju, on tu nešto stoji, onako, znaš, ja mu kažem tebra “Ajde ti sad, idi, brate pravimo mnogo bolje, već su se ovi usrali, pravimo mnogo bolje fotke, kad ti nisi tu.” Kao, kažeš kreativnom direktoru, kao, “aj se ti skloni, pravimo bolje fotke, kad ti nisi tu” On kao “E do jaja, važi” 

Ivan Minić: Dobro, postoji poverenje

Vladimir Milivojević:  Naravno, naravno bre, znaš

Ivan Minić: Došao si u neke godine, došao si na neku kilometražu sa svim tim što radiš, šta je ono što te sad ložiš da radiš i šta je ono gde sebe vidiš u narednom periodu?

Gde se video u narednom periodu

Vladimir Milivojević:  Pa ne, kao menadžer u Meku. To ti je ono pitanje “Gde vidite sebe za pet godina kao menadžera?” Ne, znaš šta? Pa radim ono, pa sve je isto, čoveče. Iste stvari me lože, bre, fotografija, to je to.

Ivan Minić: Da te nije povukao video.

Vladimir Milivojević: Ještě! Ještě! Da, to sam zaboravio. Vidi, znaš kako, dugo godina su mi ljudi pričali “trebalo bi da radiš i video” i ono, ne možeš ti da radiš obe stvari.

Ivan Minić: Istovremeno ne možeš 

Vladimir Milivojević:Pogotovo istovremeno. To je besmislica, a to su radili jedno vreme fotografi, kao pa malo fotka, pa malo snimi video, znaš, i onda obe stvari su bulja. A i nisam hteo da ulazim u video jer sam bio u fazonu nisam spreman i imam baš još toliko toga da dam u fotografiji. E, a onda nekako je prirodno došlo to da me sad video zanima.  I to se nekako desilo samo od sebe, kao i sve drugo, znaš. Nekako opet, znaš, radio sam na ovom filmu nekom, taj Indigo Crystal, radio sam kao direktor fotografije, i to se desilo oko grom iz vedra neba, potpuno, znaš, neočekivano I to me nekako stavilo na tu stranu, da mi glava radi u tom smeru. Život na setu je jedna vojska, koja dok traje je mnogo čupavo, a onda kad se završi si u fazonu “meni ovo nedostaje”. Šta ću sad? Šta ću sad? Dosadno mi.

Ivan Minić: I to svi kaže koji su bili na dobrim setovima.

Vladimir Milivojević: Pa da.

Ivan Minić: Jedna stvar je to, film, serija, slično, jer je to proces gde suštinski se formira porodica. Ti si sa tim ljudima satima i satima I satima. Sad nekad je to par nedelja, često ume da bude i par meseci, nekad može da bude i mnogo duže.

Vladimir Milivojević:  Mi smo mesec dana živeli u Šapsu, svi zajedno. Ludilo, ludilo iskustvo.

Ivan Minić: Vi i gomila polovnih automobila sa vraćenom kilometaražom.

Vladimir Milivojević:  Jao ladno je poznat po tome Šabac. Onaj neki što je bio, što je krao pandur, što je krao golfove, pa onda sad kao drži – glavni je za golfove u Srbiji.

Ivan Minić: Može da se nađe deo u boji koje vam treba. To kad ti kaže to je ok, dobro. Koliko ti je to interesantno u komercijali? Reklamama i sl.

Vladimir Milivojević:  Pa jeste. Radio sam videe, radio sam videe, muzičke videe neke. Mnogo je to dobro, to je mnogo dobar format gde ti, ono, energijom treba da napakuješ tih par minuta i da kažeš svoju priču. Meni je to… 

Ivan Minić: Šta si radio?

Video

Vladimir Milivojević:  Vrlo interesantno. Radio sam za ovaj crni cerak, koje klinice. Radio sam nešto za Mimi. Radio sam za onoga Surila. Znaš, tako neke stvari, mladelačke, ali mnogo dobra priča, mnogo zanimljiva. Znaš, jedva čekam dalje.

Ivan Minić: A šta misliš da je magija ta videa koja većinu ljudi koji su sjajani u svom poslu u nekom trenutku sada, u zrelenim godinama privuče da nešto probaju?

Vladimir Milivojević:  Ja mislim da je to neki logičan sled stvari. Kao što je, okej, počeo sam crno-belu fotografiju, pa sam onda izašao iz kuće jednog dana, pa se vratio stavio color film u aparat, pa onda išlo i crna-bela i color paralelno, pa je onda ušao tu i kolodimski proces. Ja mislim da je to neki razvojni put, čisto neki razvojni put, da se okušaš u… i mislim da je, znaš taj video to si dalje ti, to je i dalje tvoje oko, samo je pokretna slika, čoveče. To je mnogo dobra stvar. Dodaje, znaš, nova dimenzija, opet novi pogled na sve.

Ivan Minić: Jer ovo, kako god da ga snimiš, taj jedan frame koji si snimio je uhvaćen trenutak. Može da bude više od trenutka ako se vidi da je neki pokreti nešto, ali ti suštinski ne znaš šta je. Ti kreativnošću nadomešćuješ. Ovde ti možeš da ispričaš.

Vladimir Milivojević:  Da, da, da. Možeš da ispričaš i to je mnogo dobra stvar, znaš. Nisam očekivao da će bude tako zanimljivo. U stvari baš jeste.

Ivan Minić: Ali znači ako radiš video onda ne fotkaš na tom?

Vladimir Milivojević: Pa ne, nije to. Mislim, uvek može. Uvek. Nije, znaš, nije problem. Uvek može, ali mislim da znaš, mora mozak da bude kao što, na primer projekat, kad radiš u fotografiji, da li je crno-beli, da li je kolor, ti, nasetuješ mozak na crno-belo. I vidiš kadrove koji su u crno-belom dobri. Znaš. Ili, ili.  Tako da mislim da je i za ovo, jer ipak moraš da istripuješ te scene i pokret kamere i sve to.

Ivan Minić: U Beogradu si sad već…

Vladimir Milivojević:  Ima 13 godina.

Ivan Minić: Kako ti se čini?

Vladimir Milivojević: Kao drhti usna. Kako mi se čini, brate? Kao sunovrat je opšti i nezaustavljiv.

Ivan Minić: Dobro, bar ima zanimljivih stvari za fotkanje.

Vladimir Milivojević:  Pazi, tek će da bude, kapiram. Ali ima za fotkanje i ima uvek, brate. Za fotkanje će da bude sve i svašta. Pazi da je nešto naročito dobro i nije. Nekako, ali dobro, čuvaš svoju mikrookolinu, sebi svoju mikrookolinu. Ja znam da ću uvek da budem okej. Pa bio sam okej i kada je bilo nemoguće da budem okej. Ja tek sada, kao šta ti je.

Ivan Minić: Ali vidiš sebe ovde?

Vladimir Milivojević: Pa znaš kako? Moja odluka. Moja odluka, moja zemlja, ja sam se vratio i to je to. To je to, naravno, da, ovde.

Ivan Minić: I odavde, kao hub za ceo svet, za sve što bude?

Vladimir Milivojević:  Da, to je najmanji problem.To je najmanji problem. Pazi, sve je samo jedan let odavde.

Ivan Minić: Jeste dobro povezano, nećemo da se…nećemo kritikujemo taj deo, jeste prilično lepo povezano i relativno bezbolno stići gde god treba.

Vladimir Milivojević:  Pa nije da nije, stvarn nije da nije.

Ivan Minić: Nisam sam te to pitao, to me zanima, kad putuješ negde zbog posle. Ali baš nekog konkretno dogovorenog posle, jel’ gledaš da napraviš prostor mimo toga?

Vladimir Milivojević: Da! Da, ako je nešto interesantno, na primer to kada sam išao za Brazil, Tokijo, ono kada sam išao, na primer, išao sam da fotkam..šta sam išao da fotkam, ovaj,  Kipčogija sam fotkao, maratonce u Tokiju. I onda sam, ovo je moj asistent i Digitec, oni su iz NewYorka, žive u NweYorku obojica. Nas trojica smo ostali još recimo, nedelju dana posle toga. Znaš, ostali

Da blejimo I da fotkamo I tako to. Uvek, uglavnom se trudim da to tako bude. Naravno, posle završenog posla. Da mogu se opustim kako treba.

Ivan Minić: Mislim da je to stvarno važno i da svako od nas ko ima prilike da putuje poslom treba da iskoristi taj moment. Jer nema ništa strašnije da kada kažeš, ne znam, bio sam u nekom gradu, ali sam bio dva dana i nisam izašao iz hotela

Vladimir Milivojević: Zmaš meni se dešavalo i to, jer sam morao. Jednom sam bio, pazi, odavde sam letao za New York, nešto sam za Apple sliko, nešto, odavde sam letao za New York, letao sam za New York, krenuo sam, ok, stigo tamo, prespavao jednu noć, fotkao i samo sam prespavao i ujutru odmah nazad. Znaš ono, nisam stigoo do osetim jet lag, znaš ono, vratio se I sve je ok.

Ivan Minić: Šta si bre fotkao za Apple?

Fotke za apple

Vladimir Milivojević: Pa nešto sam fotkao za Apple, ono, dok su bili oni, neke slušalice, još pre jedno 6-7 godina. Ne mogu da se, znaš, uglavnom mobilni telefon i slušalice, iPadi, znaš, ono, ali i neko korišćenje na ulici, pa znaš, ono, idemo na primer, realne neke situacije, hvatamo ljude sa tim. Prvo ih ja, znaš, isfotkam, a onda, ako hoće da potpišu NDA, znaš, release form. 

Ivan Minić: I apple to radi tako.

Vladimir Milivojević: To smo radili, taj konkretan projekat tako.

Ivan Minić: Jel’ bilo još projekata koji su tog tipa gde si ti taj kreativac koji ide, a uz tebe ide tim…

Vladimir Milivojević:  Vidi, to sam par puta sam to radio, ovo za HBO što sam radio, gde isto tako bilo, poenta je bila da predstaviš duh nekog kraja… 

Ivan Minić: Autentično.

Vladimir Milivojević:  Autentično, znaš, i onda se dešavalo da – pazi, čak i ovi što su znali da ih fotkam, morali su da potpišu realise, model realise. Rizikujem, uhvatim nekoga, I onda pokušamo da ga natramo da potpiše. Ako neće, neće, šta ćeš.

Ivan Minić: A za ovaj deo koji se odnosi na dokumentarnu fotografiju i sl. Kako te stvari funkcionišu?

Vladimir Milivojević: Pa nema tu toga. Tu nema toga, jel to nije, znaš, nećeš ti, nema… to nije na billboardu, to nije, nema komercijalno neku svrhu. I tu jednostavno, čak ti, zamisli ti sad nekome s pištoljem, kao “Jel možeš mi potpišeš?” Boom! Ćao, budalo! E, momci, kao, dobro, sad smo se fotkali, ajde sad da mi potpišete!

Ivan Minić: Ajde svi da potpišete! Pa dobro. Bilo mi je uvek interesantno zato što kao po defaultu na snimanje nosiš u rancu pet ono nekih..

Vladimir Milivojević:  Pa jeste, znaš kako tu si, tu se dešava, znaš, tu se uvek dešava uvek neko pokušava da izvuče neke pare, ali nema šta, samo kažeš tebra na fotkama je očigledno da si znao da si fotkan. Tako da, znaš. 

Ivan Minić: Šta su neki projekti koji imaš u planu za naredni period? Kad će da bude neka kulminacija ove priče? 

Vladimir Milivojević:  Znači kako, radim… Koje priče? 

Ivan Minić: Sa kolodimiskim procesom.

Vladimir Milivojević:  Ne znam. To ne znam. To sam čoveče…to je praktično završen projekat koji nije otišao ni na jednu neku konkretnu stranu. Pazi, stoje mi… 

Ivan Minić: Koga si fotkao?

Vladimir Milivojević:  Pa uglavnom, random neke ljude, drugare, neko koga vidim. Fotko sam recimo i ovog Lindemana iz Ramštajna. On mi bio u dvorištu, na Dorćelu. Lindemana sam fotko, I to nikad nisam toliki broj tih ploča uradio, uradio sam devet komada i svaka je bila ludilo. Jer  znaš kako to izvuče neku energiju iz tebe, taj proces, čoveče, ti si tu kao da si medium neki. Tu je dosta nečeg onostranog.

Ivan Minić: Tako i izgledaju fotke. 

Vladimir Milivojević:  Čoveče, to je nešto s one strane, deluje tu I dosta ima random uticaja i ja to razvijam u onom beogradskom podrumu, koji nikad nije čišćen, ikad. Znaš, i to je…ali postoji neki onostrani uticaj, siguran sam. Tako da to… Nikad nisam toliko fotki uradio, toliko ploča tih uradio, I svaka je ispala baš dobro. Znaš, tako da, eto, njega sam, na primer, fotkao. Ali uglavnom te neke random ljude i sada još ono to mi stoji tamo stotine toga Niko na svetu tom tehnikom uradio toliko, toliko ploča. Svarno nije normalno. Primio se, upro.. Tako da ništa od toga nije bilo. Sedeća knjiga koju treba da krenem tek da editujem i da kopam po arhivama i to će biti ono New York Street fazon. Isto sa ovim Powerhouse booksom iz Brooklyna. Znaš, tek treba da krenem da…to imam, znaš, imam…

Ivan Minić: Treba da oreš kroz arhiv. 

Vladimir Milivojević: Da. Da. Pošto opet ne znam šta imam uopšte. Znaš, to mi je uzbudljivo. Ta knjiga će biti baš, ja mislim kako treba.

Ivan Minić: Taj moment kad se oduševiš nečim što nisi ni znao da postoji.

Vladimir Milivojević: Da, ali biće pravi New York, ono, ulica, znaš, ništa ovo agresija u pištolji i to, nego baš ulična njujorska strip fotografija.

Ivan Minić: Si bio, mislim bio si svakako, ali kao, je li imaš neki osećaj pripadnosti kad si tamo?

Vladimir Milivojević:  Pa, imam, znaš šta, dugo sam živeo tamo, ali sam – da li mi se ide? Ne. Sve što sam trebao tamo da uradim, nekako sam uradio I sad posljednji tu nekada ja odem znaš, ako imam neki posao, ako ga recimo radim dva dana, ja ostanem pet. Znaš, da vidim drugare neke. Se iznapijamo, onda deprica jedan dan i onda idem kući.

Ivan Minić: Dobro. Ja sam pitao sve što mi je palo na pamet.

Vladimir Milivojević: Ja bih teo da pozdravim…

Ivan Minić: Imam još gominu stvari koje bih volao da pitam, ali nisu za podcast.

Vladimir Milivojević:  A, onda ne.

Ivan Minić: Ali mislim da taj moment da kao nismo svesni kakav potencijal imamo u našoj zemlji, I nismo svesni šta sve može da se napravi.

Vladimir Milivojević: Nismo svesni, da, i mi nekako znaš kako neko da bi uspeo ovde mora prvo uspe preko. A imamo neku tendenciju da dok neki stranac recimo nešto ne odobri, ne kaže da je nešto dobro, mi ga ne kapiramo uopšte. Tako je prosto.

Ivan Minić: Za sam kraj bih hteo da te pitam o tim nekim saradnjima koje su bile lokalne. Ne moraš da urazis u detalje jer to su ljudi koje, ajd da kažemo, svi manje više znamo imena i tako dalje, ali hoću generalno da mi daš neki feedback na lokalne saradnje. Jer dovoljno dugo si tu da je bilo nekih interesantnih stvari.

Vladimir Milivojević:  Bilo je i sve je to bilo kako treba. Ne mogu se žaliti, niti ću.

Ivan Minić: Sve je bilo kako treba mhm dobro…

Vladimir Milivojević: Možemo to posle. Većina stvari kako treba.

Ivan Minić: A u procesu, je li tu imaš neku vrstu kreativnog lida, neku vrstu autoriteta? Jel te zovu da radiš ono tvoje ili te zovu i pitaju šta ti misliš kako treba?

Vladimir Milivojević:  Pa uglavnom da, uglavnom ko me zove, zove me da radim ono moje, znaš. Jel’ znaš kako, ako me ne zove da radim ono moje, onda nek zove onog drugog što radi ono štp kako bi hteo da to izgleda, i to je prosto tako, ali, kažem ti uglavnom me ljudi zovu da radim svoje stvari. Meni nekako to i tamo i ovde to me nekako prati, imam taj svoj neki look, pečat, šta god, i zato me ljudi zovu.

Ivan Minić: Mislim da ono, da nama još treba malo šlifa, iskustva i malo hrabrosti da prebacimo taj moment svega upeglanog.

Vladimir Milivojević: Hrabrosti, brate hrabrosti, treba ne malo, nego…

Ivan Minić: Kod nas to što je autentično je to što nije upeglano.

Vladimir Milivojević:  Ma naravno, čoveče, pa to bi trebalo, pazi, sve liči jedno na drugo. To ti je jasno da hrabrosti tu nema. E sad, ne mora da bude hrabrost na nivou kreativnog direktora, nego na ono lejeri iznad. Ima to, ima i jedno i drugo.

Ivan Minić: Moje iskustvo sa većinom dobrih kreativnih direktora je da njima hrabrosti uglavnom nije falilo, ali da su mnogi odustajali u procesu jer vide da udaraju u zid.

Vladimir Milivojević:  Neće proći, pa da.

Ivan Minić: Okej, ajde radimo ono isto što smo sto puta. I koju god da pogledaš stvar, ako skineš branding, više ne znaš šta je.

Vladimir Milivojević:  Ne znaš šta je. Sve je potpuno isto i poprilično tužno.

Ivan Minić: Ne znam, nadam se da će se to promeniti. Ima naznaka povremeno kroz neke stvari da se menja. Ali ima isto tako i onaj moment da kad jedan uradi teaser kampanju deset dana sa ono odbrojavanjem, onda naredne dve godine svi imaju tizer kampanju sa odbrojavanjem.

Vladimir Milivojević: Svi, svi, svi.

Ivan Minić: Jebate, jel ima neko da ne odbrojava nešto u ovom trenutku. Ali dobro, žali Bože papira što se kaže. Ovaj, Boogie hvala ti puno što si bio.

Vladimir Milivojević: Vazda brate moj.

Ivan Minić: Nadam se da će ti se sve želje i planovi ostvariti, da ću ja da odem na izložbu ovaj tih čudnih ploča koje si napravio sa tim čudnim ljudima.

Vladimir Milivojević:  Bilo je par izlužbi, znaš.

Ivan Minić: Znam da je bilo, ali big deal je da se napravi to

Vladimir Milivojević: A daj Bože. 

Ivan Minić: Na velikoj skali. I da će biti prilike da još radiš poslove koje će ti inspirisati.

Vladimir Milivojević: Nadam se. Biće, šta ti je. 

Ivan Minić: Još uvek u najboljim si godinama kad možeš da daš toliko toga. I nadam se da ćeš početi da organizuješ file-ove jer…

Vladimir Milivojević:  Nemo, ne staj mi na muku! Brate mili. Ne, ne znam. Nema, pazi, čoveče, sećaš li se onaj Apple Aperture, onaj program? Ja sam tada počeo kao hashtagove neke, onda su oni ukinuli Aperture, ja sam bio u fazonu “Šta se ja uopšte trudim da organizujem, kad mi oni ne daju?”

Ivan Minić: To je najgora stvar i to se mnogim ljudima dešavalo, ne znam, i sa Google Photos, i sa gomilom drugih toolova, kao “Sada ćemo mi ovo da ugasimo za godinu dana” I kao šta ja radim?

Vladimir Milivojević: Ja gubim vreme ukucavam heštegove. Nikad više, od tad nisam više nikad ni pokušao. 

Ivan Minić: Ne na kraju kraj dana je najrudimentarniji mogući način folderi I slike u folderima I dobro nazvani folderi, po datumima, po godinama

Vladimir Milivojević: Meni po datumima, ali vidiš da meni ne idu datumi. Ja ne znam da li sam nešto fotkao 22. ili 19. Ja stvarno ne znam. Ne pomožu mi mnogo datumi.

Ivan Minić: E, Ali to znaš, zato što znaš da li je bilo pre ili posle početka COVID-a. Hvala ti puno što si mi… 

Vladimir Milivojević: Ma! Vazda!

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno. Mislim, znam da jeste. To bi bilo to. Vidimo se mi ponovo naredne nedelje. 

Vladimir Milivojević: Držte se!