Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ Moj današnji gost u Pojačalu je Stevan Subić. Možda vam to ime ne znači previše, osim ako niste ljubitelj stripa. U tom slučaju znate da je on jedan od vodećih svetskih autora, a svakako jedan od najpoznatijih na ovim našim prostorima. E sad, njegova lična priča je veoma neobična i to njegovo traganje za izrazom, koje je podrazumevalo i osam godina ili devet godina rada na naftnoj bušotini, tokom kojih nije crtao, je sve samo ne obično. Ali kada nešto imaš u sebi i kada te to nešto tera da izađe napolje, u jednom trenutku moraš da pustiš, a onda kad pustiš i kad svet vidi koliko je to veličanstveno, onda se dešavaju neke sjajne stvari. Kako su to stvari, šta je on to sve radio i koliko je taj put zapravo zanimljiv, a ja vam garantujem da je neverovatan, čućete u ovoj epizodi. Uživajte.

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

I imam još jednu važnu vecu za vas. Naime, od 1. maja, sa krugom prijatelja, radim na projektu NasaMreža.rs To je jedno jako zanimljivo mesto za svakog ko je preduzetnik ili razmišlja da to postane, mesto gde svaki dan izlaze neki interesantni korisni tekstovi, a jednom nedeljnom predstavljamo neki zanimljiv mali biznis.
Takođe, svakog meseca, radimo veliki intervju sa nekim od zanimljivih ljudi sa ovog tržišta, nekim od ljudi koji su lideri u onome što rade, pa tako, evo, prvog meseca imamo Slavimira Stojanovića Futra. Uživajte, informišite se i pretplatite se na mailing listu ako su vam teme zanimljive jer onda će vam svake nedelje stizati digest svega toga svakog ponedeljka na mail. Hvala.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Počećemo jednom malom anegdotom. Ovaj…kad sam bio klinac, ja sam jako dobro crtao i osvajao ta razna neka takmičenja i još u prvom razedu je bio onaj momenat kao “Ajde, deco, nacrtajte životinju” i kod svih je bilo “a šta je ovo, a kod mene bilo, vidiš što je lep slon”. I ne znam, list i tako dalje. I onda u jednom trenutku moj dragi prijatelj Damjan Stanković, koga se nadam da ću isto nekad ugostiti, on je bio godinu danas stariji i mi smo se poklapali u boravku zajedno. I Damjan je crtao najbolje stripove sa Nindža Kornjačama na svetu. I to je bila glavna privilegija, da ti dobiješ od njega u boravku, da ga prvi startuješ i da dobiješ od njega strip sa tri prozora sa nekim od Nindža Kornjača koji nešto rade. Malo kasnije, par godina kasnije, jedna drugarica, poznanica iz kraja, koja isto išla u školu, bila mlađa od nas, imala burazera, koji je bio, mislim da se zvao Saša, koji je bio jako povučen momak, baš ja sam prvi put skapirao šta znači biti introvert gledajući njega, koji je tada bio strip crtač. Ništa ozbiljno, ništa sad to spektakularno, bilo je par škola, on je završio neke od škola i negde je to radio. Čak mislim da nije ni komercijalno radio to nešto ozbiljno. Ali sam ja tad prvi put video kako neko u pet linija nacrta ljudsko lice koje je verno onome što vidiš. Naravno, na neki način je ili iskarikirano, na neki način prenaglašeno, ali za klinica koji je kao, zbog činjenice da bio talentovan, prošao tu neku klasičnu školu, gde se ti, ono, kako crtaš oblik, pa proporcije, pa ne znam, crtaš meridijane, pa na njima označavaš to sve, konstruišeš glavu da bi posle stotog koraka počeo nešto zapravo da crtaš na svem u tome. Gledaš dečka koji dolazi i koji u tri linije izvuče da to izgleda brutalno. A on još nije sad nešto specijalno dobar samo, eto. I ja sam tad rekao “Bože, što bih voleo jednog dana ovo da naučim”, kao ne verujem da ću moći bilo kada se bavim tim, ali kao voleo bih jednog dana ovo da naučim i jebi ga, to je jedna od retkih stvari koju nisam naučio. Ali, imam tu čast i privilegiju da mi u gostima bude jedan od ljudi koji je, možemo da kažemo, svetska zvezda u tome, a čija je priča krajnje neobična i beskrajno, beskrajno inspirativna. Tako da, Stevane dobrodošao.

Stevan Subić: Bolje te našao, hvala na pozivu. Super uvod.

Ivan Minić: Znaš, strip je magija. Mislim, ti to znaš bolje nego bilo ko drugi, ali strip je nekako uvek bio magija i uvek je bio taj moment, meni posebno, kad sam bio klinac, ja sam još bio ona generacija koja je zakačila to da se kupuje strip na trafici, ali da imaš to kao…nema sad izašlo ove nedelje, nego ima onih koji su generički, možeš uvek da ih kupiš na Blackstena, jedno, drugo, treće, sedmo, koje god. Nisam bio neki pasionirani pratilac toga svega, ali mi je bilo fascinantno da ti za neku relativno malu količinu para dobiješ u tom trenutku knjižicu, grafičku novelu, strip, gde su ljudi samo linijom i sa malo crne boje na belom uspevali da ispričaju potpuno, potpuno neverovatne priče. Sad, da ne bi ovo bilo epizoda o meni i stripu, pošto ja nisam osoba koja je ovde tema, krećemo od tebe i krećemo uvek isto sa svim gostima. Mančmelo pitanje. Šta si hteo budeš kad porasteš?

Kad porastem biću

Stevan Subić: Pa u suštini i odgovori su isti, manje više isti. Ja sam hteo da rastući, da budem nešto, ali ne sa određenim ciljem. Međutim, ajde, izdvajao se to neki pilot, pa se izdvajalo…ali ništa što imalo veze sa crtanjem, a što sam zapravo najviše radio tada. Pa ono, kao dete, da se izražavaš. To je meni bilo zapravo mnogo važnije od nekih snova o budućnosti. Meni je bilo tada važno, tuto luku, da nešto radim. Tako da nemam nekih naročitih sećanja o tome šta sam maštao da budem tada, je li stasam malo u nekog uslovno rečeno čoveka, ali sam znao da to mora da ima neke veze sa tvojim izrazom, sa slobodom, tvojim mislima, svojim kreativnostima. Dakle, mora da bude nešto što te čini srećnim iznutra. 

Ivan Minić: A kaži mi, kako si uopšte došao u kontakt sa crtanjem? Kako si počeo da…šta si počeo da…kako si skapirao da nisi baš…nisi loš u tome, hajde da kažemo tako.

Stevan Subić: Da. Pa da imam neki potencijal, u tome sam saznao značajno kasnije. Znači sam bio punoletan kada sam saznao da…i to debelo punoletan, pretpostavljam da ćemo malo reći nešto o tome. Zato što je to priča koja je vrlo inspirativna, može da posluži. Dakle, vrlo sam kasno saznao da to što radim ima nekog smisla u smislu usporedbe, dakle ravnanja prema nekome koji jeste istinski dobar. Provereno, akreditovano. Dakle, tek tada stvarno poznaješ neke svoje vrednosti kada vidiš da si sličan nekome koji se dokazao istinski jeste. Do tada, a to je trajalo dosta godina, sam ja to radio samo za sebe u intimi svoje sobe, intimi čoška, kasetofon, dupli dek, premotavanje Rage-a i Korn-a i šta je već to bilo, 90-ih. To su zanimljive stvari, ali da, to su bili bendovi koje sam nalazio na na trakama. Mislim, nisam sam bilo nas je dosta, ali vrteli smo te stvari, snimali nešto sa MTV-a. Sećam se recimo da sam stvari koje sam crtao, crtao zahvaljujući muzici pre nego samom crtanju zarad crtanja. Pa smo lovili određene stvari na MTV-u, snimali ih i sad dok su drugi radili sa time šta su mislili, ja sam crtao uz to. Pa sam tako lovio recimo od Peppersa “Salt of Squeeze”, koji je bio zapravo deo soundtrack-a godinama ga nije bilo nigde posle. I ta traka se izlizavala, ali zbog crtanja, ne zbog žurke i sl. Počeo sam da crtam tako što je to prosto bio deo nekog mog duha kao klinca odmah. Sećam se pokojnog dede koji mi je…to su mi neke možda najranije impresije o crtanju, samom crtanju, dakle da tu ima neke veze sa ostavljanjem nekog traga na papiru. Da bi me valjda držali mirnim, jer su shvatili da to nekako ipak radi posao. Imao sam te neke papire silne na kojima sam crtao neke stvari koje sada mogu da nazovem lastama. I onda mi je deda donosio neke, ako se sećaš, ono pakovanje sa sto flomastera u boji, ne znam ime, ali to je baš bilo impresivno. I onda te flomastere, i znaju da sam miran, i onda na tim tapetama ogromnim raščirim po podu, ja puzim i crtam te neke oblike koje danas mogu ličiti na laste. Onda ih ukrštam. I sad, to je značajno pre nego što sam ja savladao brojeve i brojanje, ali su ta ukrštenja značila da naš lasta po lasta i sad ta što preostane u jatu, jatu se bori s drugim lastama. To je za mene istovremeno bila igra, nije bilo samo crtanje. Dakle, nešto što je, čini mi se, multidisciplinarno u suštini. Dakle, odmah je stasao neki um koji na nivou tih sinapsi teži ka, izrazu, ne ka samom crtanju. I onda je to raslo, posle u nešto drugo, u izraze, u anatomiju, ali u ono, u stilizovanu ličnu, dečju, infantilnu. Do momenta kada sam počeo da pronalazim stripove na nekim određenim mestima, mislio sam da ima neki, pa toddler, ono ne znam, 6, 5, 6, 7 godina, malo stariji. Ne, pre nego što sam počeo da čitam, zapravo. 00:09:12 Jedan strip je posebno bio važan za mene, našao sam ga na nekom- u jednom, na selu, ispod neke kutije velike. I to često govorim, zato što je to baš za klinca bilo jako važno, i ja tada nisam znao da čitam, ali sam taj strip koji sam pronašao, pronašao bez prednjih i zadnjih strana. Dakle, ovo sad govorim zbog toga što ja nisam imao od koga neposredno da učim o stripu kao mediju, kao formatu, nego prosto to ti dođe pod ruku i to pre ili kasnije, ako je to stvarno tvoje, postane i tvoj poziv. Dakle, ne posao. I u mom slučaju, taj strip koji je došao pod ruke, tih desetak strana koji su falile na početku i kraju, su mene stimulisale da domaštavam kako bi ta priča počela ili se završila, zato što prosto tako voli da ide sa mladim, malim, kreativnim umovima. I u tom domaštavanju početaka i krajeva, ja sam zapravo naučio o tehnologiji izrade stripa, o tim panelima, okvirima, ili sam simulirao to što sam video. 00:10:08 I takođe me je zanimalo zbog čega je se to tako crno, zbog čega je belo, čemu su ti oblačići sa tekstom koje ja tada ne čitam. I u tom vizualizovanju svog sadržaja koji simuliram na tablama pre i posle, ja sam učio o zakonitostima stripa, ne znajući da zapravo to radim. Samo sam se dobro provodio kao malac. I eto to mi je danas posao. Ali to su prve impresije o samom stripu i o saznavanju o izražaju stripa neposredno iz ličnog iskustva, sam. I to su crtački počeci i počeci nekog angažmana u stripu koji je intiman i samo moj, jer niko živi pod kapom nebesa nije znao da ja to radim. Porodica nije znala. Ali kasnije kako sam odrastao, o mom crtanju nije znao niko od mojih drugara, ljudi s kojim sam izazivao, trenirali fudbal, šta god. Niko nije znao ništa o tome. Do neke, možda moje, 25-26. godine, kada je to počelo da bude neka vrlo važna realnost za mene, dakle čak i sa određenim očekivanjima. 

Ivan Minić: Pričaćemo o tome. Ja se sećam, dakle ne znam kako je u Zrenjaninu bilo, jer svakako je manja sredina. Manji je izbor mogućnosti u odnosu na to što imaš u Beogradu, definitivno. Ali ja se sećam, tokom ovog nekog odrastanja, da si imao različita razna neka interesovanja u raznim oblastima. Neka su bila više inženjerska, neka su bila više kreativna i tako dalje. Imao si i one neke kružoke u koje je jako lako ući. Gde ti dođeš i ti ne znaš ništa kao tele, ali oni vide simpatično tele i uvedu simpatično tele i onda ti postaneš radioamater zato što si simpatično tele koja je došlo, a oni žele da imaju nove mlade ljude, da se širi priča i sve. E, kod stripaša koje sam ja znao, to nikad nije bio slučaj. Oni su bili elita i kod njih ako ne znaš sve, ne možeš ti tu šta da tražiš. Nemam ja šta da pričam sa tobom. I to je bio jako veliki problem, zato što jednostavno isto iz onog nekih razloga okruženja, familije, porodice, ja nisam imao nikog ko je bio zaista u tome ozbiljan. Ne znam, naravno ne znam. Svi su volili Alan Forda, ali Alan Ford nije strip, Alan Ford je sociološki fenomen. To je ono, to je više od svega. Neki su čitali neke i imali neki odnos prema tome. Ali sad taj momenat da ti sedneš i pričaš sa ljudima i kao oni zapravo znaju, ono, koliko kad pričaš o fudbalu pa znaš, zna jebiga da ti kaže. Ja to nigde nisam imao, onda u principu u ta društva nisam baš bio dobrodošao u par navrata i nisam stvorio odnos. Uvek je to bilo nešto što je mene oduševljavalo kad naletim u politikinom zabavniku ili dok sam bio mali kupiš Mikija pa u njemu je sve crtano pa je šareno. Ali nisam nikad razvio odnos sa svima. Ono mi je zapravo se tek mnogo kasnije skapirao tu neku osnovnu nomenklaturu, podelu, šta gde kako i zapravo, mislim, zašto to pričam, ne zbog mene, nego zbog toga što mislim da je za mnogo veliki broj ljudi te neke generacije koje je otprilike oko naše, da su ljudi pre nas strip doživljavali kao magiju, da je to ostalo u određenom delu naše generacije, a da su ovi koji su tu negde naši i malo mlađi zapravo skapirali koliko je strip magičan tek onog trenutka kad su postali filmovi. Kad su postali ozbiljni filmovi, kad su oni skapirali “čekaj, čekaj, čekaj, da, da, da, ovo je film”, ali film je na osnovu DC stripova ili Marvela ili bilo čega i onda su otkrili to i kao “wow, čoveče, šta ljudi ispričaju”, a ne mora da se potroši 100 miliona za specijalne efekte na takve stvari. Pitaću te još neke stvari pre nego što pređemo na ove ozbiljne teme. To vreme je bilo takvo da si malo morao i da bežiš u neki svoj svet. Takvo je bilo okruženje. Svi smo tražili nešto gde ćemo da pobegnemo bar na par sati od onoga što nas okružuje. S jedne strane. S druge strane, voleo bih da znam u tvom slučaju kako je bilo nepostadno okruženje škola, koliko si ti tu dobijao nekih stvari koje su te hranile, a koliko je to samo bila neka obaveza koja mora se obavi u tim godinama, ako si odgovoran iz dobre porodice i sve ostalo. A koliko je bilo tih ljudi koji su ti tu pomagali. Recimo, za mnoge ljude koji su ovde bili i za mene lično, bilo ti nekih profesora koji su mimo svake logike i zdravog razuma u tom trenutku ulagali nenormalne napore da nas privole nekim stvarima, pa se ja sećam koliko god to čudno zvučalo da smo mi u sedmom i osmom razredu, da bi ulepšali školu, pošto nismo imali para ni za šta, preko neke veze profa likovnog je nabavio boje za staklo i mi smo crtali vitraže na staklu.

Stevan Subić: Sjajno…

Ivan Minić: I te u učionici, skoro kad sam prošao sam skapirao da su ta stakla zamenjena, mislim da su prozori zamenjeni na školi, ali godinama su ostale, te učionice su postale potpuno magične. Potpuno magične, jer to više nije samo belo svetlo koje ulazi nego ipak imaš nešto svuda. Kako je to u tvom slučaju bilo?

Kako sam shvatio umetnost

Stevan Subić: Refleksija duše na staklima. 00:15:59 Pa, u suštini strip je kao i street art, kao i grafiti, kao i bilo što drugo. Dakle, nije važan akademski predznak. Nije važno to mnogo od koga si učio i šta si naučio, već je važno da ti živiš to, istinski živiš. Bavljenje umetnošću tog tipa na prvom mestu jeste jaka ličnost, dakle, rukopis. A jaka ličnost ne znači samo da si dosledan, disciplinovan, radan disciplina i sl. Već da možeš da izdržiš taj rad koji je u osami i koji jeste, kao što si rekao, u svom svetu i uzrokovan je okolnostima i tako dalje. 00:16:33 Ali zapravo ne mora biti ovo što je uzrukovan je okolnostima. To je način na koji ljudi komuniciraju sa, na prvom mestu, sa sobom. To su osobe koje, bez obzira on ili ona, imaju jako potrebu da se izjasne o stvarima kojih okružuju, makar indirektno. Ja sam, recimo, sa stripom bavio odmah, a ni sa kim o tome nisam razgovarao. Niko me nije stimulisao na to da je strip format koji je za mene niti da je to uopšte format za izraz, nego sam nabasao na ta jedan primerak i krenuo dalje. Ali ono što je rast u međuvremenu i što je, ja verujem, svojstveno i svim umetnicima tog tipa, jeste što je to ličnost koja ima priču i koja iz nekog razloga može da pomeri i neke druge ljude. I uvek u osnovi stripa nije samo, naravno, zanatski deo da se zaradi neki novac ili da se posao uradi zbog nekih određenih interesa, već je svaki strip ipak i angažovan. Na kom nivou, na koju temu, nije važno ali on jeste. I tako je globalno, i tako je u Srbiji. Na mene nije direktno uticalo devedesetih stanje u kome smo živali. Ja nisam radio svoje stvari na neki način posledstvom onoga što smo prolazili. Već jednostavno stvari koje su se dešavale unutar mene su bile i na tom papiru. I to je isto i danas. I stvari u tome da taj lični primer, lični doživljaj realnosti je ono što nazivamo i rukopisom. U pisanju pa i u umetnosti takođe postoji vrlo prepoznati rukopis kod svakog umetnika. 

Ivan Minić: Stil.

Stevan Subić:Jedan detalj u tome jeste i stil, ali rukopis je ukupan izraz, dakle, koji je prepoznatljiv odmah. Iz nekog razloga može biti kolorni ili u crno-belom, ali ti odmah prepoznaš da je to ta osoba radila zbog određenog rukupisa koji je energetski, emocionalni i stilski, itd. To je bar moj stav. Dakle, ja mislim da nije mnogo važno šta te okružuje, već je važno da energija kojom raspolažeš iz nekog razloga izlazi napolje i artikulisana je, završava na papiru. Na mene neposredni uticaj nije vršio niko, u smislu da me je stimulisao ili ikad tome učio, ovo izraze učio o stripu, Do moje, recimo, neke sedamnadiste godine. To je formativni period debelo već prošao, dakle prošao si kroz taj sav glib saznavanja i izazova u svemu sam. I to je možda na kraju i jedan teži put, jer ono do čega dođeš posle jeste zapravo mnogo zajebana utakmica sa ljudima koji su prošli kao i ti, ali na ko zna kom delu u drugom svetu. I ona priča s početka ovog detalja, da nije važan akademski preznak, jer tvoja konkurencija su svih sapijensi globalno koji su kao i ti prošli sličnu priču, ko zna kada u vremenu, gde. I sad to može biti osoba iz Italije, može biti osoba iz Sevene Amerike ili Centralne Afrike, uopšte nije bitno i ti ljudi imaju snažne, onako baš monumentalne ličnosti koje ne rezonuju sa publicitetom, već kroz papir i ti jednostavno vidiš intenzitet ovog izraza te kad otvoriš, čak ne na prvoj nego možda te na drugoj, trećoj, kad vidiš pravilnost u energetičkom imprintu koji dolazi sa toga. I ti ljudi nisu u školovani to da rade. Oni su jednostavno proživeli svoju priču i oni je otiskuju na nivo emocija. Jer stil je ličan. I ta snaga izraza u stripu se nalazi upravo u ličnosti manje u okolnostima, a još manje u obrazovanju, a još manje uticaju koji dolazi spolja i sl. Dakle, govorim o onim ljudima koji stvarno ostavljaju trag. I mogu dolaziti, odakle god i mogu pričati kojim god jezikom. 

Ivan Minić: To su…ja sam to, kažem, malo istraživajući i prateći tvoj rad duži niz godina, skapirao da…ja znam ljude koji se bave takođe stripom, ali ne na isti način. Znam ljude koji su dobri crtači. I to je zanat. Ti nacrtaš ono što ti neko kaže i to je to, ili imaš negde da nešto doradiš, ali u suštini, vrlo zanatska stvar. Oni sjajno zanatski crtaju i to je to. I mnogi od njih, pored toga što rade strip, rade i svašta nešto drugo što se odnosi na ilustraciju, jer, ono, dobri su crtači, what not, ono, nacrtaj poster možda, nacrtaj nekom portret kom je treba i šta god. Ali ono što negde mi je posebno oko tebe i pričaćemo šta se dalje dešavalo kroz tvoj život, kako se to sve, na koje načine se sve manifestovalo, jeste ta sposobnost da ne samo pretočiš to u sliku, nego generalno ta sposobnost sopstvenog izraza, odnosno sposobnost storytelling-a koja nije baš veština koju mi naučimo kroz obrazovanje, život i sve ostalo. Naučimo ako imamo potrebu za tim, pa se- ili imamo na koga da se ugledamo. Ja često pomenem ovde mog komšiju Ratka, koji je bio jedan stariji gospodin sa Cetinja, koji je bio najzanimljiviji čovek na svetu i da uzme telefonski imenik da čita, to bi bilo zanimljivo. Jednostavno je taj lik. Da sam ja tad, ono sa pet godina ili sedam, prvi put skapirao šta znači kad imaš čoveka koji je zanimljiv. Nije ti jasno zašto, ali sve što on radi je zanimljivo. Kod njega je zanimljivo i…i mimika kod njega je zanimljiva i to grubo kockasto lice koji ima neku…on je grub i kockast, ali je mio istovremeno. To je jako jedna neverovatna kombinacija, a i mislim postoji taj…taj moment, što kaže u filmu “Laf u srcu”. “Vi ste, diplomata, po obrazovanju? Po rođenju”. Ima nešto sa tim ljudima iz Crne Gore koji su rođeni sa tim, pošto znaš po njima i znaš kad ih upoznaš da nisu baš te što mnogo voleli da rade, nego više ovako da promišljaju” i to se nekako skockalo. Zato te negde pitam, ti uticaji koji su dolazili sa strana danas, danas ti možeš da imaš uticaje iz celog sveta i da sediš u svojoj sobi bilo gde, jer internet je magija, ali tada si prilično ilimitiran. I mogao si i tada da stigne do tebe po nešto odnegde i da vidiš i sve, ali toga ima mnogo manje. Na neki način, znaš, ja često kažem, koliko gotovo glupo zvučalo, jedan od ljudi koji je mene naučio storytelling-u, je Erik Kantona, zato što je igrao fudbal na način da je to poezija. Bez obzira na to što je bilo bolje fudbalera i sve ostalo, to što je on radio je… j*bi ga. Ne može.

Stevan Subić: I još uvek je.

Ivan Minić: I još uvek, tako je. Ko su bili ti neki ljudi i neki momenti pre nego što si ti sve to skapirao? Znaš, ono, prosto…Jedna velika epifanija, prethodi joj mnogo malih diodica koje su popaljene u nekom trenutku.

Formativni uticaji

Stevan Subić: No, tu nema sumnje. Međutim, nisam o tome nešto ni razmišljao, da ti pravo kažem, ali tu, sasvim sigurno je tu, međutim, to je više sociološki neki moment u procesuiranju ovoga. Ako bi ja sad trebao da izdajem neke stvari koje su možda vizualno uticale na razvoj potrebe ili na neku, na razvoj stila, tako reći. Jer ja sad moram da, pošto pričamo o stripu, ja moram da… jedino što mogu da govorim to je kroz ovu prizmu, jer to je najbolje što znam. Dakle, ako bih ja sad trebao da govorim o tome kako je nastao stil, po kom ja danas imam rad koji je prepoznatljiv, ajde negde, na nekim tržištima, on mora da ima nešto što je lokalno, jugoslovensko, na prvo mesto, dakle rastao sam u vremenu koja jeste, imalo je, nažalost, veliki problem s ratovima, ali imalo je tu neku radost koja je bila vrlo snažna vedra energija stvaralačka koja kad ti, na primer, nekom klincu koji živi u okolnostima u kojima smo mi živeli, dođe pod ruku ne samo “Rage against the machine” u ’92. i ’93. godini našoj, već i “Disciplina Kičme”, ti tada imaš sedam osam, devet godina i počneš da čuješ taj reski bas koji tada ne razumeš uopšte, ali on dopire na neko odlično mesto. Ne znaš zašto, ne zna ni ko je zašto, ali stiže tamo. I sad, ima razlog zašto kojeg nekih ljudi stiže, a kojeg nekih ne. Bez razlike u kom uzrastu su oni u kog su nju ovo obrazovanje ili kog su porekla i tako dalje. Jednostavno, ako nekih ljudi se to prima, a kod nekih ne. Sad, zašto je to tako, to je možda čak i neka vansociološka kategorija, da ne idemo spiritualno i tako dalje. Ali, dakle, nezahvalno je tumačiti toliko duboko zašto je kod nekog to krenulo, a kod nekog nije. Sasvim je zahvalno reći ko bi mogli biti neposredni uzori, jer to je najlakše, ali će malo dublije pa tražiti razloge koji su kontekstualni. Na primer, k odnosu Jugoslaviji, to može biti i fudbalska utakmica koju si gledao, ne znam, kod mene na Proleteru nekada, ili da, ne znam, film. Ne mora to biti Terminator, može biti nešto domaće. Ali to su sve impresije koje se negde gomilaju, negde, je li u tom svesnom, nesvesnom, i kada dođe vreme, ta čorba je skuvana i ti sad počneš to da deliš sa ljudima malo po malo, to raste i slično, ali ono što je presudno, to jeste da postoji stvarno nešto sa čime se osoba rodi. Ona dođe, zipovana na ovo mesto sa određenim kvalitetima, koji mogu doći do izražaja a i ne moraju. Sada, kada dođu da izražaja, to je prvenstveno posledica, čini mi se, nekih okolnosti koje mogu biti spoljne, na primer, roditelji, društvo, škola, pomenuti nastavnik, na primer, koji si pomenuo da je moguć, ili mogu biti sasvim lični. Dakle, da je osoba ta koja je negde, onako, kako bi se moglo reći, da ne bude grubo, polu autistična, ali dovoljno budna da ima nadzor nad svojim navikama i nad svojim, recimo, radom. I da ti tad to radiš u kontrolisanim okolnostima, znaš da radiš i zbog čega, dakle, nije beg, nego je to neka vrsta radosti, strasti u stvaralaštvu. I ljudi onda, svi ti koji to imaju, kreću kasnije na neke akademije, predpostavljam. Da li je to možda Šuput prvo u Novoj Sadu, pa potom i nešto dalje, ali prosto se usmeravaju ka muzici, teatru, vizualno slikarstvo i slično. Pa uspeju ili ne uspeju. Ja sad, ovo je poenta. Uspeh, po navodnicima, je li, u umetnosti je na prvom mestu jaka ličnost, na prvom mestu njen izraz, koji može biti prepun grešaka. Ali on rezonuje sa pažnjom i ljudi ga prepoznaju globalno. I kao što rekao na početku, ja prosto mogu govoriti samo kroz sopstveno iskustvo. Ja sam… nije me sramota to da kažem, što više mislim da je to zapravo i strava. Ja sam isuviše star saznao za klasike u stripu, nisam nikada ranije čuo za Mebiusa. Na primer, poznavaci stripa će znati o tim imenima. Nisam nikada čuo za Batalju, za Serđio Topija, za te neke baš gigante 20. veka, inače, stripa inače. Do moje 31- 32. godine, što je ekstremno kasno, ti u tim godinama treba već da radiš s obe ruke, u smislu i zatvorenih očiju. Tako da si i teoretski potkrepljen u izrazu da znaš zanatski i teoretski, ne samo radiš po sluhu, kako bi se rekao, na talent. Ja sam tako kasno saznao za stvari i zapravo to smatram prednošću, ali samo u mojom slučaju. Jer ja sam mogao budno da radim na svom izrazu, učeći tačno ono što me zanimalo, čitajući tačno ono što me zanimalo i to se sasvim fino uklapalo. Ali s tim što sam imao ogroman otpor u okruženju, u smislu da znaš, radiš nešto što u tvojoj porodici nikada niko nije radio, radiš nešto što u tvom okuženju niko ne radi, bar ne tako da ti možeš da je saznaš, što živiš u ambijentu gde to ni najmanju vrednost nema, nikoga nije briga za strip, naročito 90-ih. I samim time, ti ne vidiš nigde podsticaj i za to, apsolutno nigde. Čoveka nema ni na kioscima u to vreme inflacije i stvari. Znači, apsolutna jedna nula, a ti dalje to radiš. I to radiš zbog toga što smatraš da iz tebe izlazi nešto što bi bio greh da ti sprečiš. Ne sprečiš, jer sad ti kako klinac ne pomišljaš o sprečavanju, već samo gledaš da uradiš što više. Jer smatraš da ti infiltriranjem izraza to sve vremenom postaje bolje i tebi je lakše i sve više uživaš, kako bih rekao. I onda kada dođeš do jedne tačke, kao što sam ja recimo došao, sad ne znam, malo širim priču u odnosu na tvoje pitanje, ali ja sam došao do jedne tačke kada sam odlučio da upišem Akademiju i to je bilo kao, to je bio momenat kad sam u život uključio osobe koje i teoretski mogu da pomogu, da kao ti daju neku smernicu, da te nauče neke stvarima. 

Ivan Minić: Znaš, samo ću te jednu stvar pitati. Upisivanje Akademije podrazumeva ulazak u taj svet, kao što kažeš, ali taj svet je vrlo često i u velikom procentu slučajeva mnogo širi i veći i ti si otpadnik u tom svetu, zato što ti radiš nešto opet na jedan način koji nije konvencionalno doživljen kao to što treba. Znači, ja znam ono kao gomila ljudi koja se pripremala, neki su uspeli, neki nisu uspeli da upišu, neki su uspeli da završe. Na kraju dana retko ko se bavi time posle. Ali to je sad neka druga priča kako to kod nas izgleda, tako je manje više sa svim umetničkim delatnostima. Ali jeste specifično u tome što, ono, kad dođeš prvi put na neke pripreme, kad dođeš na prijemni, ja nisam išao na svoje, ali sam išao na pratim neke ljude da ih ispratim i sve, ti vidiš ljude koji su kao likovi iz filma tu došli i oni su rođeni za to tu i izgledaju, danas bih rekao, kao na stok fotografiji, savršeno se uklapaju tu. I vidiš one druge koji se ne uklapaju uopšte ali ih je neko spustio tu. I njima je tu zapravo mesto. E sad je malo problem pomiriti te stvari na jedno mesto. Naći mesto i za jedno i za drugo. Pripreme traju beskonačno. Ljudi se spremaju po dve godine i onda na kraju nešto ne prođe zbog neke banalnosti. Kako si ti prelomio i sa kojom idejom si ti prelomio da hoćeš što da probaš? 

Prekid niti

Stevan Subić: Pa ako mi sad treba da se setim, tačno, to su priče, znaš, tinejdžerske. Ja bih imao 15 godina, srednjoškolac, jedino što me je tad zanimalo, kao i sve nas, jer je u tom slučaju fudbal, cure i ništa više. U mom slučaju, ajde, i stripovi. Ali za mene. Tada u Zrenjaninu je bila pijaca, sada je više nema na tom mestu, gde je na ulazu u pijacu, bila navika da se ide subotom po stripove. Jer su bile dve tezge prepune stripova. Nestvarno. Danas toga nema, ne danas, nego već 20 godine možda. Ali sam odlučio da probam zbog neke tadašnje poznanice svoje koja je išla u jednu galeriju, premala se za arhitekturu i koja je znala da ja crtam svoje stripove, videla je to što sam radi kao klinac i tako dalje. I ona me pita da li bih ja možda hteo da odem s njom do te galerije da pričam s tim slikarima. I ja bih rekao “ajde što da ne” i odem do njih, provedemo se malo na popodne i sad ja sa tim jedinim te od dvojice, reč je o Aci Kačaru, tako se zove gospodin, kome sam rekao da sve crtam to i tako dalje, on je rekao da li bih ja to možda mogao da donesem da on to vidi i donao jesam, on je pogledao i priča je krenula. Tako što mi je zamolio da dođem i sledeći put. I ono se je došlo i sledeći put i taj sledeći put se tako ponavljao tri godine. Ma, ja od njega sam tada počeo da učim stvari koje su slikarske, dakle, zanatske. Ne ove iz istripa konkretno, nego, znaš, neke pravilnosti koje su anatomske, kompoziciione i da ne idemo sad u detalje. Ali vrlo važne lekcije koje su danas dostupne svakom toddleru na YouTube-u ili gde god, a tada ih si dobio samo neposredno od izvora od ljudi koji su akademski morali da znaju to. I, dakle, taj čovek mi jeste pomogao učeći me tome, ono, početnim slojevima stvarnog zanata i ja sam nakon te tri godine pripreman za grafički dizajn u Novom Sadu odlučio da ne odem na prijemni, dve nedelje uoče prijemnog. Zato što prosto matematika moja intimna je bila takva da ja ne mogu da izguram te studije sam. Jer ne možeš ti da budeš na Petrovaradinu, na Akademiji sa klasom gde se ljudi dobro provode i pričaju o stvarima, a ti da trčiš na nos da držiš tacnu ili vučeš džak negde. Prosto da studiraš na Akademiji šest, sedam godina, osam, deset, ne ide, brate. 00:33:27 I ja odlučim da ipak to nije za mene i odlučim da prestanem da crtam. Znači, to je potpuno jedan dramatičan shift u životu i onda odlazimo na razgovor taj gospodin slikar i ja, zato što njemu to bilo poprilično onako neprihvatljivo, kao zaboga zašto mapa ti je spremna, profesori su čak i u komisiji neki već mapu videli, znači sigurno ulaziš. Međutim, ja ne mogu da rizikujem dramatično dug vremenski period za nešto što je vrlo nestabilno i sada taj razgovor sa njime je bio u jednoj maloj kafani nadomak galerije u kojoj sam se spremao, gde smo popili čini mi se zovtan tadašnji, a on špricer ili nešto slično i to je bilo to. Pozdravili se i ja sam prestao da crtam, i narednih 9 godina nisam nacrtao ništa. Bukvalno sam pobacao sva pera, sve četkice i papire 00:34:15  a radio sam druge stvari u međuvremenu koje su imali veze indirektne sa vizualom umetnošću, fanzine, radioemisije na TV-u, međutim nisam crtao do 2009. do moje 27. godine, kada počinjem da crtam iz ničega na papiru s telefonskih razgovots, neki krugovi crveni, pa ti krugovi dobijaju i uši, i shvatim da u momentu sam ja nacrtao nešto, posle vrlo duge pauze, potpuno iznevezuše. I od tog malog bezveznog crteža, te 2009. je počeo da raste iz ničega, ponovo od nule ono što se danas naziva mojim životom. Ali tada te dve i devete kad sam počeo ja nisam znao absolutno ništa. I te formativne godine kad imaš 18 pa prestaneš do 27, ti si sve sinapse pogubio. Ta tanana relacija oko-ruka je zamrla i ti ne da si tada na nuli nego ti si debelog minusa krenuo da učiš o…

Ivan Minić: Kao zamišljam fudbalera ili košarkaša koji je napravio malu pauzu od 9 godina.

Stevan Subić: Koliko god da je pauze. Ako ti je to bilo nešto što je tebe obeležilo kao osobu, ti sada to stvarno moraš da počneš da učiš iznova. E sad, učenje o tome je priča za sebe i mogli bi da potraje, ali ja sam radio posao, dakle nisam sedeo kod kuće i samo crtao te stripove sa 27 godina. Ja sam imao posao na terenu koji mi uzimao dve i po nedelje mesečno, a ostatak vremena tokom meseca sam imao raspoređeno da kada imam vremena malo učim o crtanju, a to je značilo skupiti stripove. Ne znam ništa o tome, niko ih objavljuje, ni ko ih crta, ni ko su najveći važni autori, scenaristi, ko kod nas objavljaju stripovada, kako ne znam ništa ni o čemu. I moram da počnem da učim polako, a nemam baš sve o vreme ovog sveta.

Ivan Minić: A voleo bih da ispričaš taj detalj…

Stevan Subić: Da, samo da odgovorim na ovaj detalj o Akademiji. 

Ivan Minić: Hajde.

Stevan Subić: Pošto je to jako važna priča, ja sam se samo očešao od nju, nisam na nju otišao, međutim, to mirenje koje si pomenuo je između onih kojima je mesto i kojima nije mesto. Ja mislim da zapravo i nije važno kome je mesto, kome nije, već je važno da ti, kako se ih nazvao, oni koji su spušteni tamo, da oni moraju biti tu. I čak i da odustaje nakon dve godine ili da mu se ne desi ništa s Akademijom, on je nešto naučio i ostvariće verovatno više nego svi ti koji su zapenili i prošli kroz ceo proces. Možda ne baš kao svi, ali će ostaviti dalekosežnog traga jer mu je mnogo važnije nego…ili njoj svejedno je, nego tim ljudima koji su tamo. Mislim da je važno akademsko da se razumemo. Prosto ne možeš da se baviš nekih poslovima koji su ekstremno odgovorni bez toga. Ali mislim da nije presudno. 

Ivan Minić:  Pa ja mislim da je taj moment u kome ti radiš sve da ućutkaš unutrašnji glas koji ti govori da nešto treba i da je nešto važno, da je to najpogrešnija stvar koju možeš da radiš u životu. Ja je razumem zašto ljudi nekad posegnu za tim i tu postoji taj prokleti momenat gde ti živiš u Srbiji i kažeš “Ali ovo što ti radiš od toga nikad neće moći da se živi”, ali onda u nekom trenutku shvatiš da možda neće moći od toga, ali će moći zbog toga. Radićeš to da bi se osećao onako kako ti treba da bi mogao da živiš. E sad, samo hoću da taj period od devet godina koje nisi crtao, ne možeš tu previše da ideš u detalje, to nije tema, ali ti tu imaš sa jedne strane izabrao si, odnosno koliko si izabrao, koliko te je dovelo do toga, ispričaćeš sam, ali radio si užasno težak posao, sa jedne strane, blesav čovek, kao i svi moji gosti. Sa druge strane, ti si konstantno radio nešto kreativno, što nije bilo crtanje. Znači, ti si konstantno imao potrebu da si izraziš i ti si jedan od retkih ljudi koja ja znam, koji je multidisciplinaran u tom smislu da može da se izražava kroz različite medije na fantastičan način. Sad, mislim… 

Stevan Subić: Hvala ti.

Ivan Minić: To je, ono…moj lični doživljaj. Suštinski me ni ne zanima šta neko drugi misli o tome, ali to je moj lični doživljaj. I taj doživljaj mi govori da, ono, kao…ti imaš u sebi… nekad se sećam da je nekad grb naše zemlje imao šest baklji. Možeš ti da ugasiš jednu, ali ostane pet. Možeš da ugasiš i tri, ali one tri koje ostanu, jebiga, ne možeš da ih ugasiš svih šest. Nema način. 

Stevan Subić: Da bravo, super metafora.

Ivan Minić: Ovaj, i, ok, ajmo redom. Prvo, koji posao, kako, zašto pobogu, a onda kako u tom poslu naći taj način da ono, mislim, self-healing kroz stvari koje si radio. 

Godine bez crtanja

Stevan Subić:  Vrlo je široka sad tu priča. Radio sam posao koji je istinski tražio kompletno tvoje telo na prvom mestu, ali istovremeno telo bez uma je samo jedna ljuska, jedna kočija. Radio sam na naftnim bušotinama od svoje 21. godine do 30. 31. A tada sam napustio tadašnji Nis Gasprom, radio sam u Srbiji, jer sam učio da se bavim stripovima. I to bavljenje stripovima je zapravo došlo u momentu kada treba da napredujem i u karijeri koja je naftaška, što je malo psyscho po sebi, ali dobijaš ogromnu odgovornost i s jedne i s druge strane, i sad ti odluči koja ti je izvesnija budućnost i lepša. U tom trenutku ja već kao rukovodilac na postrojenju sa 30 godina koji sam tzv. know-how za firmu, gde sam prošao sve te tzv. stepenice, jer hijerarhijski gledamo od onog prašinara koji radi sve najteže, najgore moguće poslove do osobe sa ovlašćenim potpisom i odgovornošću, da ti plata raste i da je tzv. potencijal za…

Ivan Minić: Komfor i sve.

Stevan Subić: U Srbiji da, ali istovremeno i karijera na nekom globalnom planu. A o Gaspromu znamo svi, kakva je bio kompanija. I samim tim ti si vrlo važan za kompaniju jer su godinama kada pored tog nekog svog znanja i iskustva imaš i fizički potencijal da stvarno i radiš. Dakle, da za neke ne daj bože situacije, ima ih u takvom poslu jako puno, možeš da stvarno radiš stvari koje su…koje spašavaju živote, kako bih rekao. Možeš da pritekneš u pomoć, vrlo brzo, hitro i…dakle, počeo sam da radim taj posao zato što je to bio način da se osamostalim u potpunosti. Da zapravo steknem svoj novac i to je tada dobar novac. Jer uvek sam bio fizički aktivan, veoma. Trenirao sam fudbal jako dugo. I voleo sam fizički posao, prosto nekako moj organizam, moje postojanje se zasniva koliko i na umetničkom, toliko i na onom manuelom, ja stvarno volim to. I, na primer, sećam se da sam prvi put otišao da bih zaradio svoje novce. Nisam morao, ali došlo mi je, želeo sam. U prvom završilo se, to je bio prvi srednje, završila se prva godina i sad letnji raspust. I ja zabodem, posle prvih par dana raspusta, na sasvim suprotan deo grada, zove se Mužljevo, u Zreninu, da sam radio jednu mlinu tri nedelje, vukao džakove sa ne znam šta, jer mi je trebala ta lova. Mislim, moja porodica nije na ivici egzistencije, ali ja sam uvek imao taj neki drive kod tome da što bi zaboga? Ako mogu, zašto to ne bih činio? I onda taj novac koji sam dobio je zapravo potrošen na neke naočare na koje je jedan ortak seo na žurci iskršio i posle ne znam, prokletih deset dana, majicu koju sam poklonio kumu koja je danas do kolena, dakle nema veze sa životom ništa. i gajbe piva našeg portera koje nije bilo posle toga dugo. Dakle, nije važno šta je s tim bilo, ali taj drive je uvek bio tu. I taj odlazak na posao, tamo ja sam imao dužu kosu kovrdžavu. Dakle, ništa što ima veze sa njima nije bilo u moji ličnosti. Ne sa ljudima tamo, nego sa tom vrstom posla. I sve prljavo, sve opasno, nafta je na sve strane, sirovo, ona je viskozna, ima svoj miris. Teško se pere, a ti ideš sa kosicom. Znaš, ono prosto ne ide.

Ivan Minić: Dobro, znači, jedan od najtežih poslova na svetu. 

Stevan Subić: Jedan od pet, sasvim sigurno. E sad, to privikavanje, ti ups and downs i taj moment rehabilitacije mentalno-fizičkih, u sred tih šokova koje tvoje telo i tvoj um proživljavaju na tim mestima, te ipak čeliče, hteo ti to ili ne. Daću primer, možda je to najbolje za tvoje slušalce ili ljude koji gledaju, zato što tako najbolje se usvaja na intenzitet tog proživljenog. Ja sam recimo u momentima kada…ja sam već imao možda 7-8 godina staža, 9, na primer, dakle, prekaljen, naviknut na elemente na rad noću, na rad danju, na rad u podne u avgustu ili u januar, u dva ujutru, na otvorenom, brisanom prostoru, dakle to su na prvom mestu, zahtevan je boravak na takvim mestima u tom trenutku, pod punom HTZ opremom. A još je zahtevnije boriti se s elementima tada. Jedno je kada tebi pirka vetrić u facu kada voziš bajs pa se nerviraš, a drugo je kada si ti na otvorenom prostoru dva ujutru pa ne znaš šta ti kaplje za vrat. Da li je ledena kiša ili nafta kaplje od nekuda. Sada to tu ostaje, a ti jebeno ne znaš šta je. Treba da ostane tu do ujutru. Sada to su sve sitni testovi kao neka japanska mučenja koja te prožderu iznutra dok se navikneš na neke stvari. Prosto svi bliskovi morali da odu što pre. I onda recimo primer koji hoću da dam, to je jedan, ne znam, zaboravio sam ime čoveku, mislim da je negde bio našeg godina, koji je bio, ono, gromada čoveka, vaterpolista, sjajan lik, prosto džin, jebi ga, kapiraš, ovaj čovek odvaljuje bez napora, sve, on je došao, radio neko vremen i nije mogao da se navikne motorički na tu vrsto repetitivnog posla, to je napad na nerve, na prvom mestu. A istovremeno, onda i elementi, ono blato, gusto, mi kapiramo kao crnjanski, pa blato, bananski, kako to stvarno nije prošao da osetiš kako je to kad ti čizma, ostaje u tome, ali ne, ili opanak, oni su imali to, jel. Znači, ti ne znaš tačno čemu je taj čovek pisao o tom nebelskom plavom krugu i zvezdi i tom blatu, ne znaš dok nisi tamo. E sad, taj čovek je video te uslove i, znaš, prosto jedne večeri u noćnoj smeni, takav ogroman i supersnažan, znači čovek ne samo što je krupniji od svih nas u toj smeni, nego kapiraš, jači je. I je zabo sa džakom na leđima kroz atare blatnjave kući. 8 km do prvog naseljenog mesta ima. Nije mogao da izdrži, razumeš. Nije niko mogao da ga vozi, zato što mi moramo da radimo, imamo tamo džipove i malo drogera u oze i sl. Mora da se radi, nema ko da ga vozi. Nego on ne može da izdrži do jutra, razumeš. i zabo sa stvarima koje ima u civilu na leđa, u džaku i kroz to jebeno blato, kući, kroz mrak. E sad ko bi rekao, jebiga? E to su te stvari koje, još jedan primer ću dati, i sada možemo, ako želiš više dublje o tome, pošto se ima radnih mesta na platformama koje se rade na visinama od 9 ili 18 metara, i ti da bi došao na tu visinu treba se popneš na vrlo uske, mi sada ovako kao civili zovemo požarne stepenice, tako uske stepenice kao na zgradama, što su, kojim se penješ na tu visinu gde ti je radno mesto. Jer na tim radnim mestima, da bi se popeo tamo, ne ide sad svako jebiga, znaš, treba prođe neko vremena da ti naučiš osnovne stvari, da bi taj rukovodilac video tvoju motoriku, tvoje reflekse, tvoju veštinu, da li si ti uopšte sposoban da…da li mogu da ti veruju, jer to je na prvom mestu poverenje, radi se timski. A kad se popneš gore, tada, ako je dole recimo -10, tamo je -17, -18. Znači i to utiče na psihu osobe isto. Kad je magla, ti dole možda vidiš osobu, ali taj gore je u magli, ne vidi ništa ispod, ni oko sebe. Znači, bukvalno si u oblaku i tako dalje. I sad da bi te pustili da odeš gore, mora da se stekne poverenje. I sad taj čovek o kome bih da pričam nije odvaljen od stene kao ovaj gospodin vaterpolista, već je onako jedan čovek radan koji je navikao na traktor, seno, to je uglavnom, to su ljudi koji taj posao rade. Nije mu strano, međutim nikad nije bio na visini.

Ivan Minić: Vojvođani. 

Stevan Subić: Zamisli. I sad on počne ono da, odvažuje se da proba. E sad treba da ga povede čovek koji je na to mesto radio, da mu pokaže ima malo više vremena, komotnije, pa da on se okuša da vidi. I sad on krene, sve je to njemu poznato, on to gleda već godinama i proživljava dakle ništa mu nije nepoznato, ni taj stepenice, ni penjanja, ni…međutim, on se popao jednu visinu gde njemu, predpostavljam amigdale ili negde, se zaključao. Jer centar za ravnotežu kad pređe u određenu visinu, verovatno reaguje jer mu je nepoznato. Nikad nije bio angažovan na taj način. I on je potpuno nesvestan toga, samo se ukočio. Stao je čovek na nekih 4-5 metara visine i ne može dalje. Jednostavno, to je to. I sad što je najgore od svega, ne može da ga pomeriš, jebiga. I on se ukočio skroz. I sad ne možeš da ga mrdneš dole, ne možeš da ga mrdneš gore. I sad kako spustiš čoveka, razumeš? Dok ne prođe tu zonu iz koje je njegov centar za ravnotežu se malo opušta i on može da kao je li. E to su psyche stvari koje, znaš, nisi svestan svoih granica dok god ne iskoračiš iz njih. I sad neki ljudi imaju tu, hajde, može se to nazvati nekom srećnom okološću ili privilegijom, bogom-danom, nemam pojma, da, da, iako imaju te zone neke granice svojih potencijala, imaju i način da brže, bolje, potpuno nesvesno premoste te svoje nedostajuće sinapse da prođe odmah kroz to. Ja nikad nisam bio na visini dok se nisam popeo prvi put i prošao sve to. Radio sam dve i po godine taj posao na tom radnom mestu. Ali, znaš, nije nikada svejedno, nikada na to skroz ne navikneš. Jer u opisu radnog mesta ti je uvek opasnost po život, u svemu, i ti popisuješ to pri ugovoru. Sve što takneš je opasno. I sad samim tim i ti prihvataš odgovornost i tako dalje, odgovornoš za druge i…dakle, rehabilitacija od tih silnih ups and downs koji su dnevni tamo se dešava u trenutku, odmah. I podstiče te da budeš kreativan. Ti ljudi su ekstremno kreativni tamo, koji taj posao rade. I vrlo su inteligentni, među najinteligentnijim ljudima, iskreno rođenim inteligentnim sam sreo tamo. Nisam sreo ni na univerzitetima gde sam bio ili na putovanjima ili gde god. Nego istinski tamo. Ivan Minić: No, no, ti tamo faktički baviš 24 sata problem-solvingom.

Stevan Subić:  Na primer.

Ivan Minić: I problem s solvingom koji nije “jao, šta ćemo sa ispucalim gipsom na zidu”, nego problem s solvingom koji može da spase ili ugrozi živote, a ti se ipak baviš iskopavanjem, odnosno izvlačenjem nečega što je glavno gorivo za apsolutno celu ekonomiju. Možeš ti da staneš u teoriji, ali ne može sve da stane zato što si ti stao.

Stevan Subić:  Daleko od toga, da.

Ivan Minić: I sad, ti imaš taj moment, ne znam kakva je bila organizacija kod vas, Znam ljude koji su putovali po inostranstvu na takve poslove i oni su obično išli na te varijante gde se ide na nekoliko nedelja ili meseci ili tako već i to se rade s mene koje su sulude po 18 sati, po 24 sata pa pauza, pa ovo, pa ono. I onda imaš to, gap, nedelju dana gledaš u zeleno. Neki se vrate, neki se ne vrate, zavisi kakvi su im planovi. Mnogi koji su išli, išli su sa ciljem da zarade neki novac u štede za stan, za ovo, za ono, šta god. Kako je to kod vas bilo organizovano i čime si ti to popunjavao?

Stevan Subić: Mi smo imali smene, mislim, pretpostavljam da isto i danas, koje su po 7 dana se radi, pa 7 dana sloboda. Radno vreme bilo 12 sati, s tim što ja, osim kada smo radili negde na domak Zrenjanina, gde ima dosta naftnih polja, Elemirsko i na Mihailovu i okolo, sam išao kolima na posao. Ja sam ustajao svakog dana, pošto smena počinjala u 6, ja ustajem u 4, sedam u svoje kola i vozim svoj Golf kec, do ne znam Kikinde, do KP polja takozvanog, gde se već radilo okolo. I nazad uveče, neki su i spavali na terenima, ja baš nešto nisam to voleo, nije da nisam nikada, prosto, ali najčešće sam vozio kući. I onda dođeš kući, pošto smena traje do šest, popodne ti si kod kuće negde sedam, sedam i nešto. I prve te četiri, pet, četiri, pet godina prvih rada ja sam zapravo dolazio kući potpuno premoren, nesposoban, apsolutno ni za šta. Jer tih prvi pet, šest godina rada ti si tamo rookie i ti teški poslovi koji obavljaš, ljudi ne mogu da shvate koliko je to teško, ne na nivou onog fizičkog, nego i na nivou mentalnog. To su drenažni procesi, drenažni, na način da treba da se okušaš, da te vide imaš li ti potencijal da budeš tamo, ne da zasereš nešto pa da ne daj Bože neko nastrada. Jel’ tamo je bukvalno timski rad na način da…ako ne vodiš računa o sebi, ne vodiš računa i o drugima. Ali istoremeno moraš i svesno o drugima da vodiš računa. Naročito ako imaš odgovornost kao vođa smene ili slično. Jer opasnost je tamo monumentalna i ti, dok se ne navikneš na tu opasnost i na to da te svi uče neprestano, iako taj ton možda ima neku dinamiku njihovu, koji je agresivan isuviše, ali to je zapravo učenje. Dođeš premoren kući. 

Ivan Minić: Vojska, ja to poredim samo sa…

Stevan Subić: Ima donekle, jeste, da. 

Ivan Minić: Ali ne vojskom koje je ozbiljna vojska pa ti govore bacaj se u blato, a ti si u fazonu, a dobro, brate.

Stevan Subić: Dobro, ima ovde slične stvari, znaš, ljudi su ti govorili zašto su tako navikli treba da se podmaže navoj na nekom, recimo, tubinzi tih cevi kojima se oblaže bušotina, da se, recimo, ti navoji podmažu, prosto moraju, to je kao deo mašinskog procesa, ali ti ljudi to rade golim rukama, znaš, ono uzme to mašinsko maslo, celu šaku, ono sad tako maže, i sada ti imaš i gumene rukavice za to i alate za to i ti nećeš to tako jebiga. Zato što postoji način da to radiš, to je i bez golih ruku, nema potrebe. Jer postoji opojci na tim navojima od silnog trenja koji vise i ti kad se zasečeš sa time pošto su te cevi radioaktivne, moraju biti zbog velikih pritisaka dole. Najebao si, brate, tetanus ti ne gine. Što ti to treba u životu? E sad, znači, rukavice i to, i ako ti nećeš da staviš mast, kako ti je taj lik rekao, ti si u problemu. Bez obzira što on zna da ovo moje sigurnije, ali upravo tome što je to sigurnije njega iritira. Jer šta je on glup, šta on radi to 25 godina, ti ćeš njemu soliš pamet ovde. I to je neka vrsta vojne doktrine koja nije vojna, ali jeste vojna. Znači on te tera, ne da sedneš i skočiš, ali te tera da radiš po njegovom. Iako je to njegovo neispravno. I onda ti moraš da praviš kompromis na petoparcu, vrlo brzo, jer te oko vas dvojica stoje 4-5 njegovih drugara, s kojima on radi 25 godina, i gde je sve to jedan proces. Ti treba da učiš u tom i da budeš deo tima. Ne smeš ti sad da se praviš pametan, da ti radiš stvari koje oni ne radi inače. 

Ivan Minić: Jer ćeš biti izopšten.

Povratak dečačkom snu

Stevan Subić: Pa ili ćeš biti kažnjavan i tako dalje. Ti ne možeš sad da se buniš, kažeš “premestite me na drugo mesto”, moraš biti deo tog kolektiva. I, dakle, razmišljanje na petoparcu je jako važno, sad k’o se kako snađe, ali to je proces koji traje 5-6 godina, nekome može trajati duže, nemam pojma, te izmori baš fest, onako, skroz. Ti dođeš kući kao sunđer, si isceđen, prazan, nisi ni za šta. I onda, posle te pete, šeste godine, sam taj “gap”, kako si ga nazvao, počeo da popunjavam crtanjem. 00:54:15 Jer sam odlučio od 27. da počnem da se bavim stripom ponovo. I onda sam, kako sam mogao da izvedem to silno učenje koje mi je nedostajalo, tako što sam svakog dana, kad sam se vratio s bušotine, pomenutih 8-9, posle celog tog dana rada, ja crtao pomalo. Znači sedim kod kuće i crtam i dok ne počnem da kljucam, bukvalno da ono lupam čelom o sto, ja onda ipak bar što malo moram što sam danas planirao i samo se izvrnem u krevet pored i sutra ustajem u četiri, idem opet, se vratim ponovo, možda 15 minuta, samo 20 tog dana kad se se vratim ja boravim u crtanju. Bez obzira šta se tog dana dogodilo na terenu. 00:54:55 I tako cela nedelje, i onda kad sam slobodan, onda pun gas idem na…sticajem okolnosti sam imao partnerku koja je to jako podržala, jako poštovala i onda je bilo lako da ja mogu neke životne obaveze koje imam da podelim s njom. I onda smo radili stvari brže, ali sam je imao prostora za crtanje. I u suštini, taj ogroman vremenski period koji je trajao 3 ili 4 godine se dešava uporedno sa radom na terenu. Ljudi na terenu nisu znali za ovo, a ekipa koju sam poznavao u stripu, na festivalima itd. nije znala za moj rad na terenu. I čak i kada sam dobio prvi profesionalni posao u stripu i završio prvu svesku u Italiji, tamo nisu znali da radim na terenu, a ovi na terenu nisu znali da sam objavio profesionalno strip u Italiji. I tek kad sam objavio strip u Italiji, kada je došla ponuda za novi, ozbiljni naslov tamo, ja sam već bio vođa smene na terenu i oni su počeli da mi nude dodatno odgovornost na to mesto. Sad te dve stvari ne idu, ja bih jedno s drugom, ni na koji način, jer ta odgovornost ti jede živce, to je ogroman stres, jer ti potpisuješ naloge, imaš odgovornost za sve resurse tamo koji su u krugu bušotine i ljude na prvo mesto, a onda odeš kući i kao sad, nastaviću da radim što sam radio i prethodne tri godine. Mislim, zato što negde bi počeo da klecam. A isto tako mi se i strip koji je dolazio činio sve zahtevniji, jer sam dobijao scenarije koji su dozlaboga bili sve zahtevniji za početnika, nekog ko nema rutinu, izazov. I onda sam odlučio da prelomim da taj posao, kad sam već postao prekraljen u smislu svog iskustva, neophodnog, prošao kroz sve moguće ono dobro i loše na poslu, od toga da budemo zaglavljeni, da ne može ona takozvana grtrlica da stigne do nas na lokaciji, jer ko smo na 7 km od Kikinde, stojiš tamo 2 dana, ne može niko da ti priđe, nemaš hrane, nemaš ništa i zavejalo. Znači od toga do erupcije naftnih koje su kao mali vulkani, to je teško opisati, imate na mreži, pa koga zanima može da vidi. Dakle, prođeš sve te stvari i shvatiš da sada jedino što možeš to je da obrneš igricu i ideš iz početka na nekom drugom mestu, kako god. I doneo sam odluku da takav posao sa svim tim stvarima koje sam uradio u naftaškom poslu, ipak ostavim za sobom. Da najmoćniju kompaniju u regionu napustim sa svim privilegijama koje to daje, kao stalno zaposleni radnik sa veoma velikom platom i nekim pristojnim statusom u kompaniji, da napustim zbog crtanja stripovima?

Ivan Minić: Plaćen čovek, kao što sam rekao. Ali…postoji taj moment koji se dešava pre toga. Pre prelomne odluke da napustiš sve. Pominjao si festivale, pominjao si, da kažem, lagano vraćanje u tu zajednicu, u onom periodu kada možeš, kada imaš slobodno na poslu i sve. I postoji taj moment koga si se dotakao pre nekih možda pola sata u razgovoru, kada si zapravo prvi put skapirao da je to što ti radiš dobro.

Stevan Subić: Da. Ja sam upravo na festivalu i to upravo ovde u Beogradu, u Skrcu. E sad, stvari u tome bilo što u tom periodu ja nisam, ja mislim, poslao čak ni te 2009. ne znam da sam poslao tada pet mailova u životu, dakle nisam ono što koristio dragost interneta. Mislim, ne zato što mi nije bio poznat, već zbog toga što me nije zanimalo. Imao sam realnost koja je bila malo više u 90tim i dalje, da pune policije knjiga. Mnogo me je zanimalo sve drugo što mogu neposredno da uradim. Radio mi je bio obsesija. Ja sam devet godina radio na radiju svoju autorsku emisiju. I, dakle… 

Ivan Minić: Pored svega ostalog.

Stevan Subić: Uz ovo, da…nisam sam doduše nego sa mojim drugarima sam radio to i beskrajno smo uživali. Dakle, te 2009. kad počinjem da crtam, ja odmah skapiram da moram da negdje strateški priđem tome da bi to imalo nekog smisla. Da ja ako učim, da sada ne učim samo zato da bi ja, kao nekada, samo crtao za sebe, već da to mora i da se razvija što pre, planski, na određen način, tipa da moram da znam ko bi to mogao da objavi, za koga bih eventualno mogao da radim jednog dana, dakle moram da učim o inostranoj sceni, o izdavačima inače. Dakle, taj teorijski deo me je odvukao na internet da bih tamo, je li tražio stvari i učio, pa sam tada saznao i želeo sam da ciljeno gledam na mesto gde bih mogao da se pozicioniram s svojim radom, da vidim u odnosu na ljude koji to rade duže od mene, gde sam ja u stvari. I našao sam, i to je prvi festival koji sam našao da postoji, naravno nije jedini, ali za mene u tom mnom praznom svetu stripa jeste. To je bio Skrc od Salon Stripa. Ja odlučim, pošto je deadline, glupići sam, mislim bio negdje jula, otkud znam, da završim strip i da kao četiri table stripa kolike su propozicije takmećenja, da pošaljem pa šta mi Bog da. Mislim, želim prosto da vidim gde sam ja u tom svetu i da pritom upoznam ljude koji se tim bave. I završen strip, dakle sa onim radom na terenu, vraćam se kući, treba osmisliti priču. Ja sam pisao 200 i nešto radio drama, kratkih formi, dakle taj dramaturski, i spisateljski deo mi nije stran. Ali mi je strano bilo vizualizovanje toga.

Ivan Minić: Volim, taj moment kad ti subtilno kažeš. Ja sam usput napisao 200 i nešto radio drama.

Prvi uspeh

Stevan Subić: Ladno, to je dug vremenski period koji je pun posvećenosti i tom nekom žešćim užitku. I onda taj strip koji sam napisao dao sam ime, ipak pošto svako tvoje iskustvo je upotrebljivo do kraja. I sad, da li učiš, odnosno tog iskustva, da li ga puštaš da ti uđe u život ili ne, to pravi razliku. Pa, napr. taj strip ima naslov koji sam dao vraćajući se sa terena, sa nadgrobnih spomenika u Južnom Banatu, u selu Tomaševac. Jer su ta prezimena bila fascinantna, jer tuda smo prolazili, ja sam ta prezimena uzeo kao ime i naslov stripa. I strip je prepun i svi tekstovi potom su bili prepuni neposrednih iskustava. To je umetnost koja, govorim, da bi trebala biti angažovana. I odlučio sam da apliciram na Skrcu na salonu stripa sa svojim prvim polotničkim crtežom posle devet godina, inače prvi. I pripremajući se za njega, ja sam uložio sve što sam imao. Da kad crtao sam jebiga rapidografima, nisam znao za bolje, u smislu da bi mi možda bilo lakše s nečim drugim. I to je, samim tim, i takva linija i takav izraz. Kvalitet toga je na tom nivou, jer ti kad crtaš rapidografima, to se mora biti vrlo sterilno i prazno je, ali je bogato. Bogato je zbog želje. I sad, poenta tome je da ja dolazim do Skrca da predam taj strip i skapiram da su vrata zatvorena. No, ti možda znaš priču, ali meni je ta priča baš jedna od onih koja verujem da nisam imao iskustva koje su bila neposredna fizički, vrlo zahtevna na prethodnom poslu. Nisam siguran da bih bio do te mere dosledan i u ovome. Došavši do Skrca, ja sam zapravo skapirao da je Skrca zatvoren, a tog dana je deadline, to je poslednji dan za predaju radova. I pokušavajući da nađem neku osobu kojoj bih ja te stripove ostavio te četiri strane, dakle skitam po tim galerijama, središnja galerija u kojoj to organizuju nema nikoga u Skrcu, nema nikoga nigde i onako, znaš, poprilično ispižđen gledam šta ću sad s tim stripom da radim, ono, znaš, dao sam četiri meseca života za to, sa velikim očekivanjima, ni zbog čega drugog nego zbog toga da bih došao tamo i video koliko su ljudi bolji od mene, da bih naučio. I onda zabodim do Novog Beograda i striparnice Allan Ford i tamo kupujem Dilan Dogove i tamo ovamo i ovaj jedan gospodin koji je sedeo na pećki sa strane video da pizdim i čuo priču i pita čemu se radi i ja mu kažem da između ostalog, pune kese Dilan Dogova već, planiram da krenem da su to sad reakcije kao neke ono impulsivne kupovine zato što sam izvisio za Skrca za salon stripa pa me on pita zašto, ja mu objasnim, on mi pita da li mogu da mu donesem strip da vidi.  Ja kažem “pa mogu što da ne mogu i da vam ga ostavim, više mi nije potrebno”. No, međutim, ispostavilo se da je čovek bio predsednik žirija prethodne godine na Salonu Stripa, u tom istom Skrcu, što je ono kao neverovatno. I ja njemu naravno taj strip ostavim, on taj strip prosedi gospodinu Vladi Vesoviću. 

Ivan Minić: Kolegi.

Stevan Subić: Ovogodišnjem žiriju, a čoveku koji i u Salonu Stripa imao, čini mi se, neku organizaciju, formu. I strip, naravno, bude prosleđen te godine i sa tim stripom, ja dobijem nagradu, neku nagradu, sponzora, nije važno, ali ta je nagrada za mene bila Oskar jebiga, zato što, znaš, dolazim sa jednog mesta gde je to nestvaran rezultat, zato što to mi je prvi strip, em povratnički posle godina potpune abstinencije, i što je nastao u uslovima kada ja dolazim premoren i radim pasionirano do kraja posvećen tome da završim taj strip. Ne da on bude neki hit, nego da bude gotov. Znači ne može da ostaje, nezavršen. 

Ivan Minić: Ali, znaš, ja stvarno mislim da je jako velika stvar u tome što tebi je s jedne strane stalo da pokažeš i ceo svoj crtački potencijal i da sve to opišeš i oslikaš na način koji će čoveka uvući potpuno u priču. Ali je tvoja je priča. Znaš, kao, ono…vrlo retko imaš situacije u kojima je neko ko je autor, ceo autor, gde ti stvarno kontrolišeš svoje delo. Znaš, kao kažeš, za film, ne znam, najvažniji je reditelj. Jeste, ali ako, ne znam, ako ga deliš po nekoj statistici u nekom Excel-u, razbiješ sve, on ima 15%. I tih 15% može da, ono, make or break. Ali uz lošu podelu ili lošeg glavnog glumca ili loš je dijalog, kao recimo u našim serijama prethodnih 20tak godina, koliko god je da su svi ostali dobri, to na kraju neće da bude ono što treba da bude. Ako je fail mali, a ostalo je briljantno, imaće kulturni status, napraviće nešto, ostaviće trag. Ali neće da bude to. Ima pre neki dan je meme je izašao, mislim, nije meme, nego je priča, ali me je oduševila zato što jebi ga, brate, mnogi od nas na taj način pristupaju životu i kaže sad tu priča tvrde da je istinita, nisam dublje istraživao. Mario Puzo je napisao scenario za prva dva dela “Kuma” tako što je Sevi napisao scenario. I onda je skapirao da on ne zna ništa o tome i da bi trebalo da nešto nauči, pobogu, valjda pročitao tome i onda je uzeo najbolji udžbenik, najbolje škole u kome u prvom pasusu pisalo “Kao dobar primer možete pogledati Kum jedan”. 

Stevan Subić:  Da, vidio sam to. Strava je to. Zamisli kad naiđeš na takvo nešto. To je meni cool. 

Ivan Minić: I meni je to sjajno. A šta je tebi donelo to što si prvi put dobio priznanje za nešto što si ti, baš ti? 

Stevan Subić: To je za mene bio stvarno ono pijemont, dakle, posle toga više nema nazad. Sad ja znam da to što sam radio nije samo u moje glavi, nije samo u nekom ambientu mog kućnog, toplog, sigurnog slavačkog prostora, već da to ima i neku određenu težinu na kojoj sigurno ima smisla raditi. Dakle, meni je potrebno puno, meni je neophodno da svega mrva ili iskra, ja ću toga da napravim ostalo. Samo mi je potrebno da uhvatim tu iskru i mali detalj koji je dovoljan da lansiramo ostalo. I ovo je meni bilo to. Ja nisam tada bio klinac, ja sam imao 27 godina. Dakle, to je za neke ljude već poprilično zrela faza. 

Ivan Minić: A sa tvojih prethodnih x godina na bušotinama, dakle 50 godina.

Početak profesionalnog rada

Stevan Subić: Da, da. Ali ja sam tada u suštini bio svestan toga da učeći ne mogu dobijem profesionalno posao, jer nisam dovoljno dobar za to. Ja mislim da jesam, ali ipak znaš da nisi. I onda učeći o tome ko su izdavači i tako dalje, saznajem gde bih ja možda mogao eventualno da apliciram kada za to dođe vreme. Sad je prerano. I onda sam odlučio da ipak radim i dalje na svojim stripovima, pa sam nastavio da ih pišem i crtam. I slao ih na festivale i oni su dobijali nagrade, bili objavljivani do 2012. kada sam dobio prvu profesionalnu ponudu i to od Serđo Bonelija to je italijanski izdavač, da radim na serijalu koji, oni pokreću nov serijal i kao scenarista me kontaktirao sam s pitanjem da li sam voljan da učestvujem a ja tada na moru u Herceg-Novom, peti dan mora i kao realno čitam mail i gledam imam ponudu za posao, petog dana mora. A mora je pritom to je godišnji odmor, znaš, tada se stvarno odmaraš, nema zezanja, to si čekao cele godine. I sad u suštini shvatiš da ništa od toga, ali, znaš, pomešana su ti osjećanja, zato što nisi sam na tom moru, a sad, nažalost, šta je tu je. Znaš, ono, i krenem da crtam, jer je preostalih pet dana mora i to na čemu sam stigao, znaš. I zato što njima trebaju probne table, treba im razrade karaktera i to, likova u seriji. Dakle, od tog odmora ništa. Ja sam posao dobio i počeo da radim i to je bio početak onog što sam danas, ali pravi početak toga, ono proto moment je bio zapravo Skrc i salon stripa koji je lasirao već i neka očekivanja i šansu.  Ja sam dobio potom na Skrcu još nagrada i u Srbiji i u regionu, u Italiji. A ta u Italiji je meni, recimo, bila…

Ivan Minić: Sve su bili autorski.

Stevan Subić: Sve su bili moji stripovi, da, autorski u tekstu i crtežu. I taj strip za koji sam dobio nagradu u Italiji je ispostavilo se bio meni lično baš jako važan. Meni je isto bio važan, ali ovde on odigrao baš jako važnu ulogu, zato što na primer, to ja nisam znao, ali za poznavaoce stripa koji će možda slušati ovaj naš razgovor. Ja sam počeo dao rad s Bonelijem sa 30 godina, sa 2012. i oni su mi tražili jednom trenutku da dam neki kratki bio o sebi, tipa čak i da nacrtam nešto za sebe, da bih one stavili na svoju stranicu. Što je meni kao “Wow”, ono, to je izdavač doslovce s kojim sam odrastao. Ja sam čitao Dilana, Martija, Zagora, manje, ali znači nisam znao za francuski strip, za franko-belgijsku školu, za…o Amerima nisam znao ništa, apsolutno ništa. Dakle, jedino što sam znao stripima, to je ono što mi je dolazilo pod ruku, to je italijanska produkcija. I to je ta, vrlo uska. I u suštini, taj isti izdavač sada, ne samo što je ti dao posao, nego što te uvlači u profesionalni svet, uči te zanatu, stvarno te uči zanatu, i što će biti tvoja slika negde tamo, sa tvojim biografijom, kao jednog Zrenjaninca koji…nestvarno mi je to i danas. I ja sve to njima pošaljem, svega par redova, i prođe to jednu godinu dana i meni dođe, ajde da pogledam “Kako to izgleda njihov sajt?” Potpuno zaboravio da sam tu pisao. I sad ja odem na sajt Bonellija, pogledam to, vidim da ima čak dve rečenice koje su onako debele, boldovane su, žešće, ja ih nisam napisao. Oni su dodali to i istakli ih još. Ja to pročitam i vidim da su oni ubacili detalj o mojoj nagradi u Italiji, tom Grand Prix-u u kojoj Đenovi bio. I tada skapiram da je predsednik žirija u Đenovi bio Sergio Topi, a to je jedan od pet džinova svetskog stripa, čovek koji je tvorac baštine, jako uticajan autor. Pokojni, nažalost, umro je pola godine nakon tog festivala. I sad oni su pronašli taj podatak da je predsedavajući žirija bio Sergio Topi i boldovali ga. Ali ja to pritom nisam napisao, nisam znao. A zašto nisam znao? Jer sa 30 godina nisam imao pojma da te čovek postoji. Znači, ja sam pročitao ime, ali nije mi ništa značilo. To je kao recimo sad ti kad bi pričao s nekim o Zidanu, znaš, a to je nema pojma. Znači gleda te ko tele i kao… 

Ivan Minić: Da, da.

Stevan Subić: A igra fudbal čovek, nije čuo za Zidana. Tako isto i ja, znaš, kao, bavim se stripovima, nisam čuo za to.

Ivan Minić: Ima taj čuveni, zovem, mlađa populacija koja se loži na košarku i sve, ja to zovem takozvani Čubrilo test. Ako ne znaš ko je Aleksander Čubrilo i navijaš za Partizan, nemamo temu za razgovor. Jer ti, ti brate ne znaš šta je Partizan. Ali taj moment gde, ok, stvari se dešavaju i dalje u paraleli. Ti imaš dva života i jedan je užasno težak, a drugi je užasno zadovoljavajući. Ali sve vreme pokušavaš ono što si i sam rekao. Prvo, znaš ono, treba ti se vrati ruka. Ok, vratila se ona, pa sad treba da se razvija dalje. Treba da učiš, treba da upoznaješ nove stvari. Rekao si da si sa jedne strane i od izdavača imao podršku u smislu da su oni videli potencijal i da su gledali da te istreniraju, da te nauče, da ti pokažu da…ajde mi napravi nekakav landscape. Ja kapiram da postoji određeni nemali broj ljudi koji ovo budu slušali, koji su slušali, koji znaju o stripu beskonačno više nego što znam ja, ali ja idem da objasnim o ljudima koji ne znaju ništa o stripu, kako zapravo funkcioniše strip industrija, koje su škole, koje su neke bazične karakteristike tih škola i na koji način se te priče, da kažem, ok, tvoja je takva, ali ti znaš kakve su bile negde i druge priče, koje su neki uobičajeni putevi kako ljudi dođu i do kojih nivoa dođu. Osim tebe, koji radiš to što radiš i ti si potpisani autor na stripu, ti kad odeš negde, oni organizuju da ti dođeš da potpisuješ ljudima stripove i to je big fucking deal. Većina ostalih ljudi koji ja znam samo crta ono što voli i srećni su zato što crtaju ono što vole, ali niko ne zna da oni postoje. Oni su vrlo često, neki od njih su zapravo svoje uhljebljenje našli u tome što su storyboard artisti za razne produkcije kojima treba neko ko će jeftino da istrta sve scene. Pa, gledaš šta možeš kako možeš, a da budeš ispunjen izgrađen. Ali to što si ti napravio, ti si igraš ligu šampiona, pa bih voleo malo da mi daš jednu perspektivu kako se stiže do nje i šta sve postoji. Zato što ti si, pričaćemo o tome, ti si radio u različitim stilovima, radio si svašta. Jebote, to je potpuno različito. To veze nema jedno s drugim. And yet again, dođeš za neko vreme do svega toga. Pa kako to sad sve teče, šta tu postoji, kako ti to otkrivaš. Jer treba da, došao si u 30 godina u to, da treba sad da ti neko prepriča tih 500 knjiga u narednih par godina da bi stigao gde treba.

Stevan Subić: Ili filmova ili predstava ili šta god. Postoji pet velikih tržišta koje su prosto dominantna. Ona su osobena po tome što imaju svoje škole. A te škole nisu sad univerziteti, nego škole u nekom substancijalnom smislu za prosto način na koji ti ljudi doživljavaju tu umetnost. Govorim i sa stanovišta publike i sa stanovišta industrije, to jest tih lokalnih izdavača, urednika i sl. Ja sam počeo s italijanskim. Italijanski strip je možda i negde naj…pa ne mogu reći najzahtevniji, ali onako specifičan po sebi jer ima jako standardizovanje baš do kraja. Oni imaju takozvani Bonelijev kavez, to je tabla stripa, strana ili tabla stripa, koja ima određenu kompoziciju od koje se ne sme odstupati. To su dva, četiri do šest prizora koja imaju određenu kompoziciju, oni moraju uvek tako izgledati. Nema igranja sa time kako ćeš da pozicioniraš koji panel, nego on mora da izgleda tako. To se zove Bonelijev kavez. Oni su do kraja standardizovali svoj izraz. I oni baš taj crno-beli strip, Italijani su vrhonski majstori, genijalci u izrazu, lakoći, tušu, bogatstvu. Ne znam, oni imaju takvu plejadu velemajstora da to bi potrajalo da se nabrajaju Milaco, Topi, pomenuti…to su sve potpuno različiti autori među sobom, ali i džinovi. Ima i onih koji su ostavili trag u američkom stripu, kao Mazzucchelli, koji je radio na Batmanu, Batman Year One, po kom je film novi snimljen u značajnoj meni potiče film iz stripa iz 80-ih, koje je, recimo, Italijan vizualizovao. A oni imaju isto taj bonelli, dakle, škola ne znači da svi sad tako crtaju, nego ta industrija na određen način određuje tebe kao autora dok za njih radiš, ali to ne znači da ćeš ti samo to raditi. Razlike između Italijana i Francuza, na primer, je u tome što su Francuza značajno dinamičnijeg pristupa, oni baštine kolorni strip koji je čak i u objavljenoj verziji značajno bogatiji od italijanskog jer su to tvrdokoričeni stripovi sa mnogo skupljom hartijom, u odnosu na rotopapir koji imaju Boneli Italijani, i što su to veći formati, to najčešće je A4 format i veći, koji imaju 4 do 12 panela po tabli, umesto italijanskih 6. 

Ivan Minić: Koji često budu i potpuno, kada gledaš sa strane nekog nepravilnog oblika, nekog neočekivanog. 

Stevan Subić: Vrlo dinamično, kod njih jako to važno, to igranje sa rakosima, kompoziciono, sa autorski filter, mora da se ostavi autor iza svega. Oni upravo to baštaju. Italijanima je mnogo drago da vide da ti poštuješ njihov izraz, da si negde uniformisan, kako bih se rekao, standardizovan po njihovi mašinima. A kod Francuza je upravo suprotno tome, oni hoće da vide tebe kao autora jer njima upravo to treba, sloboda i kreativno rešenje. Istovremeno je tržišna prednost, jer to je mnogo veće tržište odnosno italijansko i najmoćnije je evropsko. Najveći izdavači na tlu Evrope su u Francuski, u pitanju je Dergo i Glena, to su dve velike krovne konstrukcije, takoreći koje se takmiče među sobom. Imaju masu manjih firmi koji su manji izdavači. I te dve velike kompanije imaju najveće tiraže, najveće naslove itd. Ali oni zahtevaju tebe autora, dakle ne da ti sad vadiš po template-u, nego kako bi to sad radio Ivan ili Stevan, ili kako ko god. I samim tim je tržište mnogo življe, dinamičnije i mnogo se teže probiti tamo nego neka druga mesta, ne zbog toga što su oni zahtevni u selekciji, zato što jebiga hiljade ljudi tamo hoće. I ti autori, to jest urednici, dobijaju jako puno portfolija na dnevnoj bazi. I svi kidaju. Većina njih su jako dobri, već objavljeni autori i u toj gomili toga što pristiže, potrebno je stvarno ono “dumb luck” varijanta da bi na tebe neko pikirao oko i rekao “ajde, ovo ćemo”. Ili na nivou toga da te neki urednik baš nađe negde na mreži ili neki scenarista pa da to zaživi, da krene. Mada može i apliciranjem portfoliom, što je procedura LinkedIn ili šta god, prosto radi posao, naravno da. Kod italijana ne, oni su baš zatvoreni, zato što bukvalno se s njima radi tako što oni odluče da te pozovu i tako posao što je deo familije. Tako što te primete. Nema drugi način. Kod njih nema agenata, nema načina da se ti nametneš kao opcija. Oni te pozovu u familiju i to je to. I ti si onda trajno deo ekipe. A kod Francuza, mnogo dinamičnije je na nivou republike njihove, jer je tog duha koji imaju opet dinamično, vrlo je familijarno, vrlo je toplo, vrlo je živo i od tebe očekuje scena da budeš originalan, dakle upravo to im treba. Da poštuješ njihov manir taj u izrazu, u dinamici, ali da budeš svoj. Treće tržište, ali zapravo najveće na svetu je američko, koje nema veze sa ova prethodna dva, nikakve. Prvo u kompoziciji tih strana, u dinamici tih strana, u energiji i emociji. To je ono sve što je u američkom stripu važno. Dakle, to čitanje stripa mora da bude neka vrlo dobra serija koja se gleda u dahu. Znači, to je strip. Ne može da sad ima neke brojne planove kompoziciono gledano. Sad ti odcrtaš, ne znam, se iživljavaš na trećem planu, ljudi u publici. 

Ivan Minić: Nije tvoj posao, sine, da budeš umetnik?

Stevan Subić: Pa, oni hoće to, ali ti treba da budeš u službi priče. Pre nego u službi sebe kao autora koji na neki način vibrira. I to nekoga tamo zanima, on ima i tržište i za to, ali na prvom mestu je važno da čitaoci prođu kroz taj strip kao kroz dobru epizodu u dobre serije. Znači da je baš proživi pa da se ona vraća, da ima taj fandom koji je brutalno jak, najjači je na svetu i ti ljudi stvarno rade onda čudo ako im to dopadne. A potom postoji i ono neko istočno tržište, Japan, Korea, Kina, koje je, dobro znamo anime i to, ali mange su tamo, to je izvorište mangi. I to je zapravo najproplozivnija, najbrža grana razvoja stripa danas. Mange su predominirale svetsko tržište, ima ih svuda, najmoćnije su, svih čitaju. Dinamika rasta, njihova je ono, nestvarno velika, potiskuju sve ostale forme stripa, zato što su se specijalizovali za mlađe generacije. Pošto sam imao turneju u prošle godine u Fransuskoj, od severa ka jugu, i u svim tim knjižarima gde sam prepisio svoje naslove sam pitao ljude koji su lanci knjižara, to je striparnica, da mi kažu neke stvari koje su mene zanimale. Kao što sam 2009. počeo da se bavim stripom, 2022. me je zanimalo kako se plasira svoj strip. Pa sam na tim mestima gdje sam potpisivao od Lijona do Nice, na svim mestima pitao, prosto me je zanimalo kako bih ja mogao da plasiram svoj strip nezavisno, na primer, u njihovim stripanicama, koji su ogromni lanci distributivni. I između ostalog sam i neke druge stvari sondirao, pa sam saznao da mange kupuju klinci koji su do 21-22 godine, i to ga kupuju nešto nestvarno puno, i onda kako dođe do te 21-22 godine, ima neki šift, oni staju i vraćaju se tradicionalnom stripu, koji je francuski, američki, tako gleda. Izvesno je da se nešto dešava. E sad šta je, to je globalni trend, ali u Francuskoj je prodaja do 22. godine, 21.2. nestvarno velika. Čak 2-3 puta veća nego bilo koji drugi strip. U Italiji je situacija slična sa mangama, za Ameriku ne znam, ali mange su prosto danas uzrasno gledano, najdominantnija forma stripa, najviše se čita. Ali sam od tih isto ljudi saznao da mange ne ugrožavaju tradicionalni strip. U smislu da prodaja klasičnog stripa je ista. Samo što je manga, prosto prodavanija. I ne smanjuje se uticaj klasičnog stripa, niti njegov domet, niti publika. Već jednostavno klinci se u jednom trenutku prebace. Odlično je ovaj detalj, možda bude zanimljivo, zato što u razvijenim društvima postoji odlična kulturna politika, za razliku od nekih drugih zemalja. I u Francuskoj, na primer, saznaš da kad odeš, da država daje voucher klinicima, koji su na nivou aplikacije, koji su, čini mi se, bili 100 evra mesečno, svi klinci do, ja verujem, od ne znam tačno koje godine, do 14. dobijaju vouchere koji su on up, najobičniji, da u muzejima, u teatru, u bibliotekama, u stripanicama potroše taj novac na što oni žele, ali mora da bude tamo, znači na tim mestima. I sad tu granicu podižu na 18 godina. Znači svaki, maloletni, svako maloletno lice dobija za neki svoj kulturni razvitak, stimulans od države od 100 EUR, koje samo na to možda potroši. I klinci to troše na mange. Najveće delove na mange, neće sigurno na pozorište, ne znam. To su tumačenja tih ljudi tamo. Niti muzeje, nego prosto dolaze i kupuju stripove kao su mange. E sad ti zamisli kako bi to bilo kod nas da postoji neki samo nagoveštaj sličnog stimulansa. Ne mora to biti strip, možemo i o tome da poćaskamo. Gaming je za te nove generacije značno dominantna forma izraza. Ne govorimo onima samo gamerima koji igraju već i o produkciji igara. Publika stripa u Srbiji nestaje, mlađe, to jest nova publika praktično ne stasava zato što dobar deo tih mladih ljudi koji bi mogli biti kao njihovi očevi, čitaoci su u igricama, mnogo ih više to zanima i samim tim mnogo više klinaca zaglavljuje i u produkciji gaminga umesto u stvaranju stripa iako su strip i gaming vrlo srodni. To je možda mali problem za strip inače, govorim kod nas konkretno, jer mi imamo velike majstore baštinu stripa koja je od Jove Jovanovića “Zmaja” na ovom prostoru vek i nešto. Nije, nije mala stvar i sada počne polako da jenjava, zato što ne stasava nova publika stripa i ja sa 41. godinom sam najmlađi profesionalni etablerani autor u Srbiji. Za sada.

Ivan Minić: Mislim, tu postoje nekoliko stvari. Meni se čini da se svaka od ovih stvari o kojima pričamo, pričamo, kulturološki naslanja i na ostale stvari koje postoje u tom establishmentu. Pa samim tim manga stripovi imaju i ceo deo sa filmovima i svim ostalim koji to, naravno, prati. Američki stripovi takođe su imali svoje ekranizacije koje su mnogim likovima donele neverovatnu globalnu popularnost. Gde je ono kao… znaš, to je onaj moment kad nešto što je kultna stvar postane household item, postane zato što jebi ga, dođe na televizor. Nekad je bilo televizor, sad je internet. Sad imaš igre koje prate opet to nešto što je poteklo možda iz jednog tog oblika. Ali meni se čini taj jedan moment ne znam dovoljno, ti si taj što se bavi istraživanjem, pa bih voleo ti da daš još malo tu konteksta, ali mi smo sa jedne strane, u tom nekom periodu pre raspada velike zemlje, bili izuzetno aktivni izdavački što se tiče prevođenja, posebno Italijana i svega toga, i neke od tih stvari su, mislim, jednostavno, bile fantastične, kao Alan Ford, koga je i danas beskreno zanimljivo čitati i shvatiš da se ništa nije promenilo i da…i tako. Ali si imao svašta nešto drugo i ja se sećam, ono, dečje novine. I kao, “Brate, izlazi svašta. Ima gomila autorskih stvari koje su neverovatne.” Onda imaš, Sećam se to isto bilo, kažem, jedan deo odrastanja gde si imao ti neke, imao si neke regionalne crtaće koji su dolazili, pa, znaš, kao crtaće na televiziji, ali znaš da je došao, neki je došao iz Italije, ali neki je došao iz Mađarske, neki je došao iz Češke i oni imali neku svoju priču i bili su nam lepi i dragi i sve, ali onda kao imaš domaći dugometražni crtani film Čudesna šuma koji je fucking amazing i sve to potpuno deluje nezamislivo 25 godina kasnije, 30 godina kasnije. Okej, imali smo Aleksu, Editija, koji je kultni film za koji vrlo mali broj ljudi zapravo zna da postoji i kada ga gledaš ti si neverovatno srećan i ponosan da je neko kod nas to napravio jer je jebeno predivno. Kao što sam ja beskrajno ponosan da to što je moj prijatelj Lazar Bodrožac sa svojom ekipom napravio, “Ederlezi Rising”, koji može da stane pored bilo koga američkog sci-fi filma i da niko ne može da kaže “A, vi ste ovo se skupilo društvo i od svojih para ste napravili”. Znaš, kao Bodi ko je napravio karijeru u dizajnu, kako je napravio i pravi dalje i kao 30 under 30, “By Forbes Magazine”, “By Print Magazine” i sve to super. I kad ga ja pitam “Dobro, ovaj, evo danas bližiš se poznim godinama, šta bi stavio u svoju biografiju?” Pa samo jednu račenicu, da je moj debitantski film koji sam napravio sa prijateljima od para koje smo skupili Lionsgate distribuirao za Ameriku. Ali to su baš, baš, ozbiljne izuzeci i ozbiljne dijagnoze. A nekad si imao okruženje koje je stimulisalo takve stvari. Imao si ljudi koje su se bavili time. Imao si…mislim, seti se…ja to pamtim. Danas imam momenta kad mi se bukvalno plače kad vidim takve stvari. Seti se bukvara u prvom razredu osnovne škole. I stila ilustracije koje je on imao. I da si ti kroz celu školu zapravo imao udžbenike koji su imali ilustratore, koji su ih crtali na jedan potpuno predivan način. Dobro, onda smo posle došli do toga da na udžbeniku iz biologije i imaš Nicholasa Cagea iz Arizona Rising. A ono prvo, kao brate, ono je bilo neverovatno. I možda je neodrživo 30 godina kasnije kad sve treba bude digitalno. Možda, ne znam. Al’ postojalo je to nešto što je ugušeno jer nije esencijalno. E sad, šta se tu zbivalo? Šta su tu neke najvažnije stvari? Šta si ti otkrio istražujući, kažeš, pričamo o veku nečega?

Promenili smo stav ka umetnosti

Stevan Subić: Promenilo se na prvom mestu društveno rođenje, koje je promenilo i neki odnos prema životu, to je bar moje mišljenje. Više ništa nije lično, ništa nije, bog zna koliko, važno. Sve je korporativna vrednost i tržiština i tako dalje. To je korporativno vrednosti, ilustrovani bukvar više nije posao za umetnika koji ima odgovornost da to radi za generacije, nego je to bukvar za ovu sezonu samo, koji mora da se isporučuje do tog datuma. I sledeće godine je novi, pa svi ostali udžbenici isto i štampa ih ko god tigne. Ne samo udžbenike, ilustrovane knjige. Dakle, sve, bukvalno, jedno tržište koje je izgubilo kompas, došlo do nas, potpuno rasturilo neke vrednosne pozicije koje smo imali do toga, do recimo 90tih novim, i u tom nekom sjajnom periodu do 90tih sve ono što je bilo najkreativnije je bilo slobodno i nije bilo baš, ja bar takav utisak imam, slavljeno i podrževano da raste, ali mnogo bitnije da nije bilo supresije, nije bilo sprečevano da raste, nije bilo podrške, ali nije bilo ni ono rukavica, ruke na leđa i to. Dakle, to se danas promenilo. Danas nema ni podrške, ali postoji mali otpor i u javnosti koja je stasala i možda i u ambijentu i tako dalje. Ja slavim vreme do 90-ih, jer mi živimo bukvalno na ramenima tih ljudi koji su imali tu slobodu i koji su se izdvajali po svojoj posebnosti. Novi val nije nastao samo iz muzike, on je nastao iz vizuelne umetnosti. Tvorci pokretači toga su Mirko Ilić i Igor Kordej i družina koja je u tom svom ambijentu stvarala nešto što je nije bilo viđeno pre njih od Maurovića na ovamo. Na leđima Maurovića kao jednog pionira koji je u svom vremenu bio poprilično on je začnik, on je prvi formalno gledano profesionalni autor u stripu, pokojni je već dugo vremena, ali on je počeo raditi sa početka 20. veka. Jedan je od osnivača stripova na jugoslovenskom prostoru. Posle njega su ti ljudi koji su pri kraju 1980. stasavali, radili. To je i Janjatov koji je prvi počeo daditi sa Francuzima, i to na velika vrata i tako dalje. Dakle, prosto, scena se otvarala ka svetu sa tim našim endemijskim kvalitetom koji je stajao na liniji sloboda, na liniji te izvorne kreativnosti koja nije bila tržišna, nije bila korporativna, nije bila ona planski usmeravana, nego jednostavno sloboda. I samim tim smo i privukli neku pažnju. I klinci koji su to čitali su klinci koji su kretali dalje tim putem, pa se onda desila ’91. I nagli prekid u svemu tome, i onda umesto da nakon ratova mi pokušamo da…mislim, mi generacije koje su tada imale odgovornost, da pokuše da vrate taj talas i taj neki duh vrednosni pred ratova, zapravo nisu bili dovoljno potentni u tome i gde su neki drugi ljudi počeli da diktiraju standarde. Ja sam mogu da govorim kroz umetničku prizmu, dakle ljudi koji su počeli da proizvode od te 2000. na ovamo, uz čast izuzetcima koje ja govorim u stripu i u ilustraciji, mahom ih sve poznajem, retki su ti koji su stvarno lični, koji su stvarno važni kao autori, pominuti moj drugar Aleksa Gajić, ima ih još dosta u Beogradu, po Zemunu naročito, koji su stvarno majstori u ovom izrazu. Ali oni su retki, to je jako mali broj ljudi. Dok dobra većina ljudi čak i u regionu ide korporativnim duhom, razmišljaju finansijski, kroz liniju oportunizma interesa i sl. Samim tim to više nije umetnost, iako ona jeste umetnost. I sad u tom polaritetu vrednosnom u kojom živimo, publika se, ne znam ni ja samo na koji način određuje prema tome šta će da čitira i da gleda. Ja nemam pojma. Zato što to što nam dolazi ne dolazi s isto kao dolazi sa zapada, sve vreme, standardi, trendovi, očekivanja. A mi smo zemlja, međaška zemlja. Mi bi trebali po našem habitusu mentalnom, emocionalnom da usvojimo sa svih strana. Jer tako smo i nastali. Mi nismo nastali samo na jednom mestu. To je bar moj stav. Ali pošto smo okrenuli leđa tradicijama onim koji takođe postoje ovde nekim, a u potpunosti smo se okrenuli samo jednoj, i time se i naš vrednosni poredak promenio. U smislu umetnika. Niko više ne gravitira kada bude umetnik koji se obraća publici, koji radi za publiku, koji radi angažuju u umetnost, koji ima nekog smisla, koja obrazlaže neke teme, komunicira nečemu, sa otvoreni problemi itd. Ne uzima se, ne hvata se u koštac sa vremenom u kojom živi, što je odgovornost umetnika, pogotovo objavljenih. Već upravo napotiv okrenuti sa onome što su tržište vrednosti na zapadu. To su rokovi, to je doslednost radu, to je ispoštovan kvalitet koji se tebe očekuje, iako je diskutabilan. I u suštini jedina zemlja u kojoj stvarno ima smisla, dobro ja na osnovu ličnog primera mogu da tvrdim i za neke druge zemlje, to je samo moja priča, ona nije toliko česta. U Francuskoj se i dalje slave naše 80-te. U smislu, slobode da se izraziš. Njima upravo ta vrsta izraza treba, sloboda. Jer ljudi koji na umetnost tamo gledaju komercijalno, ne prolaze baš toliko dobro. To je Francuska, ali samo tamo. Tako da, ako gledamo o 20. veku i stripu na našim prostorima, on je neprestano rastao zbog velikog broja ljudi koji su strip stvarali. Među najvažnijima koji su, pa jednostavno rečeno za moju generaciju, možda neki pupak, takoreći, od njih je kretalo sve, koji su bili neka vrsta propulzionog materijala koji je pokrenuo čitavu industriju, kroz Dnevnik u Novom Sadu, to je Bane Kerac, to je Željko Pahjek, oni su ljudi, to su naši džinovi koji su stvarali umetnost, strijpa, pogledu na druga tržišta, ali su zidali pažnju, imali ogromne tiraže u tadašnoj Jugoslaviji u 70. i 80. u tim silnim magazinima koje Jugoslavija ima, koji su bili specijalizovani za strip. To su tiraži od 50.000 pa nagore. Nestvarni tiraži. I, zahvaljujući tim ljudima koji su crtali tako dobro i pisali te scenarije izdavačima koji su ih pokrivali, je strip došao i do naše generacije. To je, u tom slučaju, do mene. Ja danas kao autor nemam prostor da utičem na neke nove generacije. Ja to pokušavam time što pričam možda sa drugarima, odlazim na neke mesta gde mogu da kažem nešto, pravim izložbe, radim sa klinicima, radionice i slično, ali to nije dovoljno zato što institucionalno da bi se pokrenula umetnost ovog tipa potrebno da postoji plan. I sad, ovo bih možda rekao kao još jednu jako važnu razliku, što je u 20. veku strip je bio deo korpusa političkih ideja. On je bio deo programa nomenklature na vlasti kojom se artikuliše pažnja mladih. I Novi oval je bio delimično, čini mi se, isto tako nešto čime se artikulisala pažnja mladih. Danas se ta ista pažnja mladih planski radi sa doštvenim mrežama, manje, više sa ovim nesrećnim realitima. To je bukvalno, čini mi se, pro part. Znači, time se stimulišu klinci. Nekada je to bio strip, danas je to reality. Jer nema drugog načina da se objasni. 

Ivan Minić: E sad, znaš, ja sam jedan od onih koji su najviše na svetu voleli kada odu kod dede koji je kupovao Politiku redovno i u kojoj si mogao da nađeš mali strip. Onda sam se upoznao sa svim onim što su izdavale dečje novine, dnevnik i sve ostalo. Imao određeni kontakt, ali već kad su počele devedesete, toga svega je bilo u tragovima. Ja se sećam od jednog perioda koji mi je bio potpuno fascinantan, kada je 95% sadržaja koju si mogao da kupiš na trafici novinarskog su bile skandinavski stvari. Znači, evo, nešto neke, osmosmerke. 

Stevan Subić: Da.

Ivan Minić: Što sam takođe gotivio, mislim, znaš ono, uzmeš jer ima gomila nečega za smešne pare i onda gubiš vreme negde kad treba. Ali postojao je taj, ovaj, postojao je taj jedan autorski deo koji onda izgubio svoju priču, postojalo je svašta nešto što je rađeno u nekim saradnjama, ko-izdavaštvu – mislim, banalan primer, ono, albumi za sličice. Ostali su samo Svetska prvenstva. A tad je bilo svega. Bilo je uvek i drugih stvari, sad, Svetska prvenstva su ostala, jer Svetska prvenstva nekako imaju kultni status i za mene, ono, nisam već par prvenstava uzeo jer znam da sam sebe, da sam bolestan. Ovaj, ali nekako taj trenutak kad je, čini mi se, čini mi se, Italija ’90. je bila magična, jer Panini i onaj logo i ono sve, i mislim, one ekipe. 

Stevan Subić: Nema ko to nije skupljao. 

Ivan Minić: I taj moment da je sledeći album, mislim, Apredekir ili tako neko američki koji nije kupio licencu za prvaka sveta, pa ima odštampane Nemce. Ja kao, brate, mislim, okej. Pa onda su onda došli albumi NBA sa par godina zakašnjenja, jer jebi ga, znaš, sa karticama, sa sličicama, sa onim, sa onim i sve to nekako bilo magično i sad gotovo ništa od toga ne postoji. Kao što si rekao. E sad, ti si ipak taj neki iz mog ugla trailblazer, ludak, zato si ovde, koji je pronašao prostor i sada pronosi tu baklju i stiže prilično daleko i radi svašta nešto i radi mnogo, što isto mislim da je važno, zato što ti ljudi koji kao ja to sednem jednom u 14 godina i napišem knjigu koja je dobra, super, brate, svaka čast, ali mislim, a čime se baviš ti inače? Kad ne pišeš u jednom knjigu u 14 godina. Mislim da je važno i biti redovan, i biti prisutan, i biti raznovrstan, ili veran svom stilu kako god, ali imati to nešto. Pošto si radio mnogo i pošto si radio svašta, i pošto ne možemo svemu sad da posvetimo dovoljno vremena trajaće beskonačno, a ja ne bih voleo da ti zakasniš kod drugara u Makedoniji. Voleo bih da izdvojiš nekoliko stvari koje su tebi najviše značile i tebi lično, a i u nekom smislu profesionalno koje su te etablirale u autora koji je globalno prepoznat. Znači, nije to moja percepcija, pitao ja, jaka nisam siguran, ja pitam, znaju ljudi. Znači, da mi kažeš kako je sad to i na vremenskoj liniji nekako da poslužiš i tebi nekako emotivno šta je svaki od tih projekata znači. Da nam daš malo materijal ili kontekst.

Kako stasati u umetnika

Stevan Subić: Pa sa zadovoljstvom, naravno, stvar je u tome što to možda bude suvoparno, a može da bude i zanimljivo, ali onoj grupi ljudi koji misli da ne zna mnogo o stripu, a zanima ih, i da uključimo i ilustraciju, a želi možda da sazna o ovome, ili posebno za one koje bi možda trebali da se bave ovim. Ja nisam neko ko voli mnogo da priča o tome šta je proizveo, zato što prosto posao kojim se bavim je vrlo isposnički, dakle ti sediš kod kuće, najčešće u svom studiju i to je tvoja realnost. Kad bi neko gledao sa strane, ko inače gleda naše živote, ja nisam sam sigurno koji to radim, pomislio bi da, ovaj, znaš, se ne dešava ništa. To je čovek koji je izgubio razum, sedi nad stolom i kao realno ne dešava se ništa. Ali zapravo se unutar te osobe dešava magija, istinska magija. Taj stvaralački čin, ona iskra koja dolazi Bog te pita odakle, dolazi od nekuda i zadatak svakog umetnika jeste da dozvoli da bude što protočniji, tako reći, za to što dolazi. Jer kao, da li to neko zove muzom, inspiracijom, nadahnućem, nije uopšte važno, ali ti svojom radnom disciplinom, pristupom umetničkom izrazu i, ajde, neko može reći rokovima i tako dalje, ti zapravo postaješ sve protočniji i sve su bolje te ideje koje ti dolaze. Ideje ne moraju biti spisateljske, ako si sada u toj nekoj vrsti spisateljskog izraza, već mogu biti i vizualna rešenja i ko zna kakve su sve kompresovane ideje, koje inače ne bi dobio da nisi u toj kondiciji, tako reći, da nisi protočan. I onda svi naslovi koji su mi dolazili su dolazili baš kada su trebali i baš odgovorni koliko su trebali da budu. To je, takoreći, uvek mnogo veći od mojih potencijala tada. 01:41:22 I ja za sebe tvrdim, to je jedna od stvari koje poštujem kod sebe, vrlo i radim na njoj, to je da moje zone komfora ja ih čak i anticipiram i preskačem ih odmah, u dvokoracima se suočavam sa svojim zonama. Dakle, ne dozvoljavam im da…govorim isključivo u umetničkom izrazu. Zato što to uljuljkavanje u nekoj formi, da li je to sad škola stripa određena, da li je to određen naslov ili žanr, mislim da nisu dovoljno dobar izazov. Jer ako imaš neki korpus potencijala, ti si dužan da to prosleđuješ i drugima. 01:41:55 Zašto to govorim? Pa će naravno nabrojati neke naslove. Taj primer stripa koji sam dao na početku, pa smo samo protrčali preko toga, onaj strip koji sam našao bez prednjih i zadnjih strana, to je jako impresivno za mene bilo zato što ja sam saznao za naslov tog stripa tek 15 godina kasnije. Dakle saznao sam kako se zvao autor tog stripa i ko je objavio taj strip, ko je napisao taj strip i sve te tehničke detalje poenta je u tome da kad sam ja taj strip našao, on je bio objavljen 30 godina pre tog mog pronalaženja tog stripa. Dakle, ti ljudi kad su taj strip proizvodili nisu imali blagu predstavu gde on odlazi i kakav uticaj vrši. To je taj kognitivni moment kada ti, proizvodeći svoju umetnost, ti znaš da si preuzeo odgovornost i istovremeno znaš da to kada bude objavljeno više nije tvoje. Gde on odlazi i šta radi, to je opet veliko pitanje, ali uvek nešto radi. I uvek se negde nešto desi. Ja sam recimo taj strip pronašao ispod te kutije na tom tavanu, koji je tamo došao, Bog te pita kako, ali je pre 30 godina objavljen u Italiji. Ja sad, kod mene je taj strip lansirao sinapse i sve to što sam ja danas, bukvalno. I u suštini, kada proizvodim svoje stripove, uvek je tako bilo, gledam da proizvedem strip takav da se obraćam publici koja čak nije rođena dok je taj strip stvaran. Znači, gledam u prostoru i vremenu, uslovno rečeno i napred i nazad, bukvalno dok radim. I samim tim svaki panel se računa, svaki karakter se računa, svaka tekstura se računa, nema šmire. Stripovi koji su se izdvojili su stripovi koje su meni promenili karijeru, pa i život, ako reći. U Italiji to je bila jedna svetska sa storijem, gde sam se osmilio da kažem tim ljudima da ću ja da narušim sad njihov koncept i ja želim da radim strip na svesno drugačiji način. Po svom. I oni su rekli “hajde da vidimo kako će to da izgleda”. Kad su videli kako izgleda, odlučili su da podrže. Dakle, to je odstupanje od zone komfora kad si krenuo, vrlo smelo. I ovo sad ću dati kao primer jer se ponavljalo do danas i danas je tu. Taj strip je objavio Veseli Četvrtak u Srbiji i vrlo mi je drag, zove se “Treći dan” u prevodu našeg, jer to je strip koji je bukvalno pokazao da ako želiš i ako smeš da kažeš tačno svoj stav, po cenu toga da možeš da izgubiš posao i slično, da se to ipak vrati, jer nisi se samo bacio alav u, ne znam, s apetitom za profitom, nego si rekao smisleno da želiš da im pokažeš novu vrednost, sa razlogom i sa određenim rezonom iza. I ako se naiđe na osobu koja to razume, dobijaš ogromnu priliku i stvari počinju vrlo brzo da se razvijaju. A strip koji je došao posle, u svakom se to zapravo radio. Uvek sam nudio nešto novo, nešto smelo, što nikad ranije ja nisam radio. I onda je uvek doza rizika da zasere, jer kao realno ako ne uradim stvar, ekipa koja je to gleda će reći “čekaj, ovaj nam je prodao priču” i onda izdao sve što smo od njega očekivali. I onda više nema nazad. To je trajni trag s tobom. Dakle uvek je rizika u po sredi. 

Ivan Minić: A imaš i taj moment, nismo ga suštinski pominjali do sada, ali ti imaš ok, budžet, naravno, ali imaš rok. Mislim, i kao, može on tebi da se sviđa, ne sviđa, al to ti je rok. Nema treba mi još četiri dana. Možeš ako mu baš najaviš mnogo na vreme, pa nešto, pa…al kao, nije to sad, dajte vi meni pa ću ja nešto doneti za jedno dve godine kad to izađe od mene. 

Stevan Subić: Ja upravo ti govorim o onome što se dešava sad. Ajde da nam ostane zabeleženo u razgovoru i to da imamo Jokića i Đokovića koji dominiraju u ovome što rade. Npr. Jokić je igrao u NBA i upravo ovo čemu ja govorim, van klišea, pustili su ga da se igra. I kao najniže kotirani pick danas je, jer je na draftu danas je to što jeste, znači neko ipak verovao u njegovo ludilo. 

Ivan Minić: Mislim da taj moment koji je izjavio pre neki dan da ovaj, ono, “They didn’t believe in the fat kid, never underestimate the fat kid.” Znači, brate, ono, bukvalno mi se plakalo. Mislim, osoba koja prethodi tebi, prethodne epizode, je Dejan Milojević. Čovek koji je, jeli, došao da radi sa buckom koji ne može da uradi sklek. Čovek koji ga je pripremio za ono što dolazi, koji je danas prijatelj sa njim i sve ostalo. I Deki je, mislim, više nego predivna osoba. 

Stevan Subić: Kakav kuriozitet vidiš.

Ivan Minić: Ali taj moment gde kao, da, brate, koji šablon? Može, može, sve, sve je to okej. Biti i, ono, master u šablonu, to je skroz u redu. Ali magija se dešava na mestima gde neko dođe i razbije šablon. 

Stevan Subić:  Gde se izjasniš, da, i kada ti podrži neko u tome. Ali mora da postoji rezon znaš, on ima ove igre koje su da podrže.

Ivan Minić: A vidi, ti imaš track record zbog koga ti sada verovatno daju mnogo više slobode nego što bi davali nekom drugom, ali tih prvih nekoliko su morali da veruju.

Stevan Subić: Zato sam hteo da ne bude baš suvoparno, mada i jeste suvoparno, ali ti podaci za one koji slušaju i ostaju na mreži nekome će možda da ostane negde kao važan input. Taj početak, ne sme se niko plašiti upravo toga o čemu sad nas dvojica ćaskamo. Dakle, taj početak mora da bude vrlo smeo, dakle, ono, ako misliš da imaš određen potencijal i znaš da je to tvoje vredi, mora da se rizikuje. Uvek ti visi nad vazduhom to klatno neuspeha da te ono, kao, vrati par godinu nazad, ali jebiga, to je cena koju moraš da platiš lična, intimna, emocionalna, ukoliko misliš da si negde krenuo. Mislim, ako baš hoćeš da igraš na sigurno…ne govorim sad čak ni o ambiciji. Govorim o tome da imaš nešto što želiš da podeliš sa ljudima. 

Ivan Minić: Ako želiš da igraš na sigurno. Ja nisam bio u stripu, ali jesam u dizajnu skoro neko vreme. Ja sam uvek znao da kažem u nekim situacijama “Dobro, ja ću vam da uradim ovo što te vi tražite. I ja ću da radim onako kako ja mislim da treba. I vi onda izaberite koja od ta dva hoćete. Koji god izaberete, meni je na kraju dana ok, ja sam plaćen za svoj rad, ja to posmatram na taj način. Ali imam osećaj da mogu da vam dam nešto i ja ću vam napraviti obaveze, pa sad vi birajte. I vrlo često su izabrali onu drugu koja, kao, nema veze sa onim što je bio brief. I mislim jednom prilikom sam rekao tadašnjoj devojci, mislim da sam tad negde iskapirao da je ta veza bila pogrešna.

Stevan Subić: Nek ostane zabeleženo. 

Ivan Minić: Taj trenutak gde ona kao treba se uradi logo neki, sad okej, mislim nisam ja logo dizajner, ali mogu da nacrtam po nešto. Meni kad treba nešto sjajno, znam koga pitam. Ali za neke bazične stvari, za test, za probu, mogu da napravim sasvim neko okej rešenje. I sad ona meni opiše šta hoće i to je beskrajno komplikovano, nema trika da se napravi, da izgleda kako valja. I ja uzmem i nacrtam nešto i pokažem i ona kaže “O, okej.” I znaš kako funkcioniše ovo? Tako što znaš šta ti treba onda kad ga vidiš. Ne, ne, ne, ne, ja se ne…svaki put u životu kad sam ja poslao nekome od ljudi koji su briljantni u tome, a znam ih dosta kad sam ja njima poslao šta oni meni treba da nacrtaju to je bilo okej svaki put kad sam ja njima rekao šta hoću da iskomuniciram i rekao “aj sad, vi ono, vaše, jer ima razlog zašto ste vi to što jeste” ja sam to ovako ugledao sa strane i rekao ima razlog što vas ljudi plaćaju, kao da nije prvi put da ste to radili. Nešto ovako. To je magija. Ali to je isto ta situacija da ti ne znaš šta ti treba do trenutka dok to ne vidiš. Do trenutka dok to ne osetiš i ne doživiš. Ali kao, okej je ići na tu varijantu. Imam 8 sati, ako budem radio 16, mogu da uradim obe, pa izaberite. Kako god. Ali ajmo da se vratimo na tebe. 

Stevan Subić: I oni će uvek izabrati, naravno. Ovde ima jako puno tema koje su baš jako zanimljive, onako, substancionalno mogu da pomognu mladom, mladoj, da donose odluke. Ja bih sad ipak dao, moram kroz primere, to je uvek najzahvalnije jer je i proverivo, jer prepostavljam da oni koji budu slušali bi želi nešto da provere. 

Ivan Minić: I obavezno kaži šta je od stvari koje si radio dostupno, ili kroz Veseli Četvrtak, jer mislim da je to bitno da ljudi znaju. 

Stevan Subić: Da, da, da. Većina toga, mislim nije većina, dobrih devedeset posto, pa pomenuću da mislim da pomenuti rizik je jako važan da se krene i to da se krene vrlo smelo, da se nudi, da bi izbegao da te ukalupe u nekoga ko ima predvidiv posao i predvidiv su predvidiv su njegovi potencijali. Može biti i scenarista, kolorista, nije bitno šta, upisivač teksta. Dakle, važno je da se krene sa linijom onako, vrlo smelog odnosa prema tome, ko si, jer nema drugog tebe, nigde, samo jedna osoba Ima taj rukopis, taj kognitivni potencijal, kakav god on bio, i u tom korpusu potencijala, u tom miksu, nema nikoga sličnog tebi. Skorseze je to savršeno formulisao, rekao je da jedina prava priča, ona tvoja, originalna, lična, nema druge istine, nema istin tije priče od te. Znači, nemoj da budeš tendenciozan, isuviše, nego pričaj svoju priču jer ljudi osete kada je u pitanju neka vrsta, ne znam, domišljavanja ili pretencioznosti, oseti se to i to je odmah repozivno. To ljude odmah prosto odbije, jer vide da ne samo da ne znaš tačno čemu govoriš, nego dosadno je malo zapravo. Dakle, biti ličan. I onda to znači da moraš biti iskren prema sebi i odmah nuditi stvari. To je meni krenulo s Italijanima, potom s Francuzima, u pitanju taj Moriarty, koji će biti objavljen u Srbiji, objaviće ga moji drugari iz Maconda. To je inače moj izdavač za Srbiju i za region. Objavili su mi Konana, objavili su mi Tarzana, objavili su, sada će da objave i Morijartija. Moriarty je preveden do sada na sedamnaest jezika, to je moja najpreveđenija knjiga do sada. I to su sjajni moji drugari koji jako dobro rade posao, ja sam prezadovoljan kako te knjige izgledaju. Konan je rasprodat u Srbiji prošle godine, Tarzana još uvek ima i sada planiramo crno-bela izdanja Tarzana, Konana i Morijartija. I to je nešto za što se ja baš veselim, zato što su to knjige koje, posebno crno-belom, smatram sebi najbližima, zato što svaka umetnost nastaje iz crteža, prvo. Potom, da li će ona otići u sliku ili u nešto drugo, ali makar i skica za skulpturu nastaje u crtežu. Dakle, crno-belo. Ja crno-belo smatram sebi najvažnijim. I baš mi je drago zbog ovih knjiga što će one biti baš u Srbiji i na srpskom. Jedino mesto na svetu za sada gde će biti sve te knjige u crno-beloj verziji će biti u Srbiji. Jer nisu sve nastale u Francuskoj. Moram da kažem i to da ta smelost i hrabrost da budeš dosledan sebi, nosi svoju cenu, a zato što uvek je rizik prisutan, to znači da nikada nisi nasigurno, da nema zasluga, znači da moraš uvek da dokazuješ tu svoju autentičnost kao produktivnu i kao smislenu na svakom narednom projektu. I to sad znači da ideš linijom ogromnog otpora, jer moraš da svaki put se boriš za poverenje nove redakcije, jer, kažem, nema zasluga u tržišnoj ekonomiji, nije nikoga mnogo briga šta si ti radio do sad. I to naravno će to važiti za Ameriku, jer sada trenutno radim na naslovu, sad upravo, mislim, za deset dana treba da izađe pet epizoda serije na kojoj radim, u pitanju je “The Riddler Year One”, to je zvanični prequel od filma “Batman”, ovog nova prošlogodišnjeg “Meta Reevesa”, radim sa Paul Danom, to je pisac scenarija, zapravo glumac u filmu koji igrao Riddlera i manje više za Paul Dana zna, svako ko je gledao nešto ili ga zanima film u malo širim smislu igrao je, radio je sa Denis Villeneuve, radio je sa Robert De Nirom, radio je sa Bongom, radio je sa Tomom Woodom, dakle čovek koji ima, čini mi se, tri Oscarom nagrađena filma da igra u njima. On je dve godine mlađi od mene i neverovatan je čovek. Imam tu neverovatnu privilegiju da radim sa njime, jedan na jedan na stripu. I sad bih kroz ovu priču dao još jedan primer, možda i ključan za kraj, kao zašto je važan taj moment iskrenosti, toga da ne daš da ti se daje, nego da budeš taj koji želi da on sam da, dakle da proizveđuš inicijativu. Počeo sam da radim sa DC Comicsom, koji je jedan od dva najveća svetska izdavača stripa. Koji, kada su mi ponudili da radim na ovome, isprva nisam mogao da znam o čemu je tačno reč, zato što prvo imaš gomilu NDA-a, a s druge strane što je to najveći izdavač na svetu koji ima taj korporativni duh, pa ga ima, mislim, i to bukvalno kao svaka velika korporacija na tlu Amerike, kao McDonald’s, kao sve drugo. Jer DC je Warner Brothers, DC je zapravo pod vlasništvom Discovery-a. Bukvalno korporacije, o kojoj ja ne znam ništa, dakle, ja nemam odnos prema korporativnom. Šta više u svom duhu, u svojoj prirodi, ja imam otpor prema tome. I počinjemo da razgovaramo, ja i ne znam i da li o čemu se radi, i saznajem da su oni zainteresovani da me uvrste u jedan projekat, govorimo u februaru prošle godine. I sad, ja ne mogu da znam još uvek o čemu se radi, ali samo pokazujem interesovanje i oni takođe. I onda prosto počinjemo da potpisujemo NDA da bi počeli da me uvode u priču da saznam o čemu je reč. I tek nakon četvrtog ili petog potpisanog rekli su mi da je u pitanju nešto što je vezano za Batmana, da je to vezano za film i da jedan od glumaca iz filma radi na scenariju i da on traži osobu s kojom će da proizvede strip. I sad ja potpisujem još jedan NDA i onda… 

Ivan Minić: Sreća nema mnogo.

Stevan Subić: Nema ih mnogo u ovom slučaju, da. I sada sledeća stavka, i pošto nikako mi ne stiže ugovor za posao. Ja sam potpisao te stvari, ali to nisu ugovori koji meni garantuju neku vrstu posla, jel’. A šta se čekalo? Čekalo se da se Paul i ja upoznamo. E sad, to upoznavanje se obavljava preko Zoom-a. Mi sad treba da se upoznamo na mreži, jel’ s tim što sam ja, by the way, džinovski fan tog čoveka, jebiga, ja sam ono, recimo u Denis Villeneuve-ovom filmu “The Prisoners”, ono igra sa Hugh Jackmanom, ima jedna scena u kupatilu u kojem, znaš, pošto u Pol igra nekog lika koji je mentalno izazvan i Hugh Jackman razbija neku sudoperu s nekim čekićem i ono preporučujem film ljudima koji nisu gledali. Ja screenshotujem tu scenu i delim na mreži kao impresivno iz različitih razloga, narativnih i sl. I sad ja s tim istim čovekom trebao bih da idem na Zoom sutra, na primer, dogovoreno, trebao bih se upoznati. Dakle, nije nešto što prolaziš svaki dan. Malo mi je neobično iskustvo, nemam tu vrstu iskustva ja, i nemam pojma kako ću se ponašati. Ona priča o penjanju na visinu, kada će ti se zaključa koji ide o tebe, nemaš pojma. Ali ulazim smelo, koji su sve drugo, dakle, idem da se upoznam sa čovekom koji ima rad sa svim tim džinovima, sam i tim imao ogromno iskustvo i reputaciju i može biti, ko zna kakvu osobu, znaš, holivudski glumac. No, taj se zoom desi, sutradan, mi smo pričali na sat i pol vremena, urednik Pol i ja, upoznali se i shvatili smo u hemiji, rumeni svi, da je desila se iskra, da imamo neko prepoznavanje na nivou intimnog, emocionalnog, bez obzira na razlike u jeziku, bez obzira na kulturološke, pa čak i statusne razlike u životu. Ja živim u Zrenjaninu i radim u jednom malom gradu koji ima poprilično puno problema, a on se meni javlja iz Njujorka iz svoje kuće. Bez obzira sve te razlike, ono što najvažnije je bilo do te mere impresivno da smo mi odmah znali da se dešava. I tada sam u tom razgovoru sa njime saznao da je on godinu dana sa DC Comicsom tražio osobu s kojom će da radi. DC mu je odmah isporučio onu prvu ligu igrača njihovih koji su tamo, zvezde, super starovi američkog stripa. On ih je odbijao sve redom, pa su mu proslađivali nove i on je sam tražio ljude. I posle godinu dana pretrage, posle ne znam, 700-800 portfolija, on se zadržao na mom radu. Što je impresivno po sebi. Za mene bilo i to tek kada mi je rekao. I posle toga smo počeli da razgovaramo dva puta nedeljno, bar dva puta nedeljno o stripu, jer on je tako tek počeo da piše scenario i to je trajalo pet meseci. Mi smo pet meseci bezmalo razgovarali o stripu. Dakle, razmenjivali ideje kako bi to trebalo da se vizualizuje, koja je škola, koji je narativ, broj strana, dakle, bukvalno u do detalja. I tek posle tih četiri, pet meseci mi smo počeli da radimo na samom stripu. I kada smo počeli da radimo, za njega je to bio izazov veliki, jer on je pisao film sa svojom suprugom, zove se “Divlji život”,  život, wildlife, i režirao ga je, ali nije nikada pisao format za strip. I trebao mu je neko s kim je on to može da prođe, dakle neko ko bi mu pomogao dramatuški oko samog formiranja za medij, njegovih ideja, i pritom da vizualizuje to sve. Monumentalan posao, zato želim da podelimo ovu priču sa tvojom publikom, jer može da bude stimulativno i da daje tačan primer šta znači iskoračiti iz zone komfora i smelo reći da ja mogu. Sa ogromnim rizikom, dakle cena je, zalog je ogroman na nivou karijere i svega. Naravno, rizikuješ. I ja sam, kad smo počeli da pričamo o stripu, posle tih 4-5 meseci, shvatio da on čovek ne ume da piše za strip, to znači da ne ume da napiše scenario na nivou tabli stripa, na nivou scena, umeo bi kad bi mu neko pokazao kako da radi to. I onda smo počeli da razgovaramo o scenariju. I on je napisao scenario koji je zapravo kao pripovetka, to je 10-11 strana gusto gucanog teksta, kao da si uzeo Andrićevu, ne znam, pripovetku da čitaš. To nije scenario za strip. I kad smo završili to, dakle, razmenjujemo beleške o scenariju, ja onda počinjem da taj njegov strip dramatuški adaptiram u format za strip, zapravo. Dakle, da ga lomim na scene, da ga lomim na table, da vidim, pomeram dijaloge, ubacujem izbacujem prizor gde bi mislio da treba, na nivou režije. Dakle, radim casting, radim kostime, radim kompoziciju, radim kameru, radim sve vezano za produkciju stripa. I tek kada završim tu adaptaciju njegovog teksta u format za strip, što traje od 3 do 5 dana i to je ogroman posao. Na primer, mi imamo 32 strane stripa koje treba da budu u krajnjem formatu, a njegov tekst kada se prelomi u format stripa, bude 38 strana, recimo. Znači, ima 6, 4 i 6 strana više. I sad ja želim da zadržim sve njegove ideje, pa sabiram to nazad, mislim, poprilično zahtevno, dramatuški jako zahtevno, jer te strane imaju određen flow kao kompozicija, dakle, u toj kompoziciji te note su strane i paneli su strane i sve to ima neku svoju određenu težinu zašto na kom mesto stoji. I ti kada se pomeraš stalno sa tim sadržajem, ti zapravo menjaš zvuk te simfonije. Vrlo zeznut posao. I kada završim to, ja tek onda počinem da radim svoje poslove. Da radim layoute, da radim olovku, tuš i kolor. I sve to uradim za 35 dana. Dakle, ovo nisam nikad rekao, ni sa kim nisam pričao o ovim stvarima. Osim sa svojim drugarima i ljudima koji možda znaju kroz posao. I onda kada smo uradili taj deo vezan za tuš i za prvu epizodu, ja sam se izjasnio da želim da radim i kolor. Nikada u životu nisam ništa iskolorisao. I sad radim za Disney Comics sa Paul Danom i kažem da hoću da radim i kolor na ovom stripu. I sad ne znam šta će da kaže. Pola da će reći da, zato što me upoznao dobro, zna da ću dati sve od sebe, zna da će to biti do jaja, ali šta je kako će da reaguje korporativni DC koji treba da da jedan ukupan paket jednoj osobi koja nema ništa sa njima do tad, znači nema ništa obiljeno u Americi. Dakle, i onda dolazi do izražaja onaj meni mrski korporativni deo kada treba da se pregovara o stvarima. I ja sam još imao prilike da se izjasnim da želim da radim i naslovne strane za strip. I ispostavilo se da smo na kraju uspeli, da sam dobio da radim i naslovne strane i kolor, ali ne bez borbe. Izašla je prva epizoda u Americi, dakle u potpunosti ostala zabeležena, jer je da ne ponavljam sada, proces je vizualen u potpunosti na meni, inače to radi dvoje, troje ljudi, i prva epizoda je u Americi za šest dana bila rasporedata. Druga epizoda je, po planovima DC comics, pošto u drugoj su svi hteli da vide da li je prva bila presedan, incident i tako dalje, u drugoj se trebalo pokazati da je u pitanju rezon, dakle da postoji određena namera u svemu, da postoji znanje što radi. Druga epizoda je, po procenama DC-a, trebalo da ima određen tiraž, zato što oni imaju neke parametre po kojima procenju i traže se slične serijale. Međutim, naša epizoda je probila za 11.000 kopija, drugi tiraž. I onda sam prestao da pitam. I na kraju… 

Ivan Minić: A, i oni su prestali da pitaju.

Stevan Subić: Otprilike, da. Međutim, na kraju sam imao još jednu bitku sa njima, sada, nedavno, oko naslovne strane, jedne, za tzv. omnibus taj koji je objavljavao to svih šest epizoda u jednoj, i prosto tada shvatiš da postoje ipak granice. Ne možeš taj korporativni kapitalistički moment nikako da…ne možeš mu ništa jednostavno. Jedino što možeš to je da zaseniš učinak koji si imao ako budeš previš agresivan. I negde ipak moraš da se povučaš, dakle, ali i to što se dogodilo je do te mere bilo meni nestvarno samo par meseci uoči tog početka, a kamoli danas, da sa malo manje hrabrosti od onoga koliko sam ja ušao u sve ovo, praktično bi se ovo bilo i nemoguće. Tako da moja poruka mlađima jeste da uvek je bolje da pitaš nego da se kaješ posle što nisi ni probao ili probala. I uvek je bolje da rizikuješ iz istog razloga, da se ne bi posle pokajao ili pokajala šta bi bilo kad bi bio.  Jer nikad ne znaš iza tog čoška koji ti sad je ovaj tako daleko, da li čuči potpuno nova osoba, potpuno novi ti i ona prava tvoja radost u životu, ispunjena sobom i svojom svakodnevnicom. Zdrav mentalni i emocionalni život.

Ivan Minić: Dobro. Radio si i sa Blizzardom. Mislim, jebi ga, možemo svašta da ne pomenemo, ali ne možemo da ne pomenemo da si radio sa Blizzardom. 

Stevan Subić: Da, da, da.

Ivan Minić: Kaže mi samo ukratko o čemu je tu bio reč, pošto nije standardna priča.

Stevan Subić:  Nije, to je priča koja se vezuje za Diablo 4, za igricu koja je upravo izašla. U pitanju John Moore ekipa me kontaktirala sredinom 2021. sa ponudom da radim na koncept artu za njihove likove i uradio sam 40 ilustracija za njih, to su iz Panteona Diabla, no, likovi ti njihovi koliko god ih ima, izdvojeni iz određenih razloga, da se dorade, dizajniraju na određen način i to su sada u suštini neke litografije, kao radovi koji se printaju u različitim formatima, pa između ostalog i u formi tarot karata. I to se sada deli u paketu za, ne znam, kupce, čini mi se Sonya ili  Xbox-s, nisam siguran, za sad Diablo 4. I to je, pošto konkretno ovo što sam ja imao prilike da vidim da je urađeno, između ostalog, to su špilovi tarot karata, kojih ima pet, ja sam radio dva. Jedan je negde na pola, ali samo činjenica se to dešavalo u toku tih 6-7 meseci, imao sam zoomove sa John Moorom, sa tvorcem Diabla, je meni tada bila impresivna zato što sam učio nešto što nisam imao pojma da, ne samo da postoji kao mogućnost, nego ni šta je u stvari. Imao sam uvidu to kako funkcioneši Activision Blizzard iz same neposredne sredine, iz komunikacije sa njima, i uživao u učenju od koncept-artista sa kojima sam radio, zato što ti ljudi su me ipak naučili nečemu što je posle jako koristilo za rad sa DCM. Ali istovremeno sam shvatio i da to baš i nije za mene rad sa Blizzardom u gamingu, ta vrsta rada. Jer ja volim da radim na nivou slobodne volje, volim da radim na nivou intuicije, na nivou nekog rešenja koja je nepredvidivo, ne nepredvidivo u smislu stila, već u smislu rešenja. A u korporativnom duhu, koji jeste Blizzard, to je praktično nemoguće. I stalno ta povratna sprega koja dolazi sa ko zna kakvog departmana, pravnih, ovih, onih, to se stalno koriguje na različite načine, koji nisu najčešće umetnički, već tržišni i slični. Nisam se pronašao u tome da bih poželeo da ostanem i da radim sa njima. Ali to sam samo ja, prosto moja iskustva je tako, po 7-8 meseci rada, koji je bio vrhunski profesional, sa sjajnim ekipom, koja već tada su pričali, to je pred dve godine u oči izlaska Diablo, su imali neverovatne apetite prema ovoj novoj epizodi koja upravo izlazi. 

Ivan Minić: Vidi, ni ja ne volim Real Madrid, ali ne bi odbio da probam.

Stevan Subić: Mislim da.

Ivan Minić: Hvala ti. Daleko si stigo za onog malog čudnog što crta za svoju dušu u Zrenjaninu. I igra fudbal i niko ne zna da crta. Hvala ti što si podelio ovu priču. Ne smem da te zadržavam duže iako bi te pitao još hiljadu stvari jer će me ubiti tvoji drugari u Makedoniji i drugar koji te čeka. Ali hvala što si ovo podelio. Hvala što deliš stvari koje radiš kroz mreže. Jer mislim da je jako važno da ljudi vide proces i vide kako nastaje nešto što na kraju bude onoliko impresivno i onoliko predivno. Hvala ti što si inspiracija svakome ko sebe vidi u kreativnom poslu, u bilo kom domenu. Kada vide tebe, shvate koliko daleko može da se dođe, čak iako je taj put malo nestandardan i podrazumeva devet godina naftne bušotine. To bi bilo to za ovu nedelju. Ne smem više ni sekund ćao, gotovo sve. To bi bilo to za ovu nedelju. Komentari, pitanje, sugestije, YouTube. Mi se vidimo ponovno naredne nedelje. Hvala.