Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

I imam još jednu važnu vecu za vas. Naime, od 1. maja, sa krugom prijatelja, radim na projektu NasaMreža.rs To je jedno jako zanimljivo mesto za svakog ko je preduzetnik ili razmišlja da to postane, mesto gde svaki dan izlaze neki interesantni korisni tekstovi, a jednom nedeljnom predstavljamo neki zanimljiv mali biznis.
Takođe, svakog meseca, radimo veliki intervju sa nekim od zanimljivih ljudi sa ovog tržišta, nekim od ljudi koji su lideri u onome što rade, pa tako, evo, prvog meseca imamo Slavimira Stojanovića Futra. Uživajte, informišite se i pretplatite se na mailing listu ako su vam teme zanimljive jer onda će vam svake nedelje stizati digest svega toga svakog ponedeljka na mail. Hvala.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Kada smo pre dve godine počeli da se dogovoramo da ponovo pravimo konferenciju u Nišu, pričali smo o tome šta se dešavalo u tih deseta godina koje nismo imali konferenciju, od posljednjeg BizBaza pa do prvog DigiTalka u Nišu, šta se dešavalo i koga bi smo mogli da imamo od lokalnih priča, i koga bi smo mogli da imamo od one stare ekipe koja je bila, pa u međuvremenu je napravila svašta nešto iz celog regiona. I uvek smo nekako se trudili kad događaju pravimo da tu ima svega i stvarčega, da za svakog bude po nešto, a da neko ko je tu došao da se ispiriše, nađe inspiraciju, a neko ko je došao da nauči nešto, nauči nešto, ko je došao da se profesionalno orijentište, nađe možda neke usmrenje za posao, ga nađe i tako dalje. Sve smo mi to nekako pokrili i bili zadovoljni i sve, međutim, na toj strani neke kreative i motivacije, što nam je uvek bitan deo priče, nismo nešto baš bili presrećni kako je to ispalo. I onda u jednom trenutku, Vitko meni rekao, “Evo, može Miša Cipela, on je blesav.” I onda sam ja skapirao da sam ja već gledao tvoje profile sto puta, da smo se videli pre toga, bili kod vas u studiju, snimali onaj video koji nikad ugledo svetlo dana, jer smo odustali od tog brandinga i svega. Ali da ja u stvari znam i ko si ti i šta si radio i znam neke ljude sa kojima si radio u toj celoj priči, i tvoja priča je bila genijalna i pre nego što si izašao da ispričaš. A kad si izašao da ispričaš, svi smo popadali sa stolica. Tako da je moralo da se desi da ti dođeš u Pojačalo. Tako da to je odgovor na pitanje koje se mi postavio pre nego što smo počeli da snimamo šta ćeš ti ovde. Dobro mi došao.

Miodrag Ignjatović: Hvala na pozivu i hvala na divnoj uvodnoj reči.

Ivan Minić: Ti si fotograf, videograf i sve to nešto što je između tog kreativnog izražavanja kroz kameru, a i neke druge oblike umetnosti. Najprepoznatljiviji si negde masovno po tome što si stok fotograf i postoji dosta, da kažemo, materijala i svako ko redovno kupuje stok fotografija, vrlo verovatno u nekom trenutku kupio neku tvoju, ali ljudi iz Niša te znaju kao nekog ko je vrlo aktivno učestvovalo u oblikovanju, oživljavanju, izgradnji kulturne scene tog rada, za jednu generaciju kao što je naša, jer mislim, Niš ima svoju tradiciju, to je sve u redu, ali postoji taj jedan diskontinuitet zvani 90te, kad je sve otišlo svuda dođavola. Gde si ti i aktivistički i kreativni i u svakom drugom smislu mnogo doprineo tome da se neke stvari dese, da se neke stvari dobro prikažu, da neke stvari imaju duži, lepši, bolji život nego što bi bez tvog učešća i učešća ekipe koju si ti negde okupljao i čiji si deo bio, nego što bi se desilo da vi niste bili uključeni u to sve. Ali kao i sa svim svojim gostima, Pojačalo ima taj prilično zacrtan koncept od starta. Moje prvo pitanje, pravo pitanje za tebe je naše mančmelo pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću

Miodrag Ignjatović: Šta sam hteo da budem kad porastem? Arheolog, ja mislim da bi to jedna od prvih stvari bila. Prosto mi je bilo uzbudljivo Indiana Jones filmovi i tako neke stvari. Pa sam jednog momenta hteo da budem kuvar. Kad sam bio mali sam voleo da nešto seckam, spremam, pržim. To je sve bila neka prženija sa raznim sastojcima koji su nekad bili u frižideru pa su mogli da se proprže. Kao na primer salame koja stoji 7-8 dana pa su…pa malo smrdi, ti kad je propržiš, toga ima manje, nije baš da ga nema, ali ima manje. Posle toga sam teo da budem neko ko negde nešto putuje i nešto radi, jer prosto živeli smo u nišu ceo život, nisam se nešto mnogo kreto kada sam bio mlađi. Jer, ja pomenuo si te vesele devedesete, to je nazad teklo u cvetu mladosti, jel’ sa nekih deset godina do nekih dvadeset i nešto, dok se to nije završilo. Tako da u svo to vreme nisam posebno mogao ni da vidim, nije bilo ni interneta, od spektakla smo imali NATO bombardovanje, koje smo gledali kroz prozer i noću brojali dakle pucaju ovaj drugari. Vremenom sam ja razvio ljubav prema životinjama i prirodi i onda sam teo buden biolog. Prvo veterinar, ali nismo imali kapacitete da ja studiram veterin u nekom Beogradu ili negde na drugom mestu, onda sam teo buden biolog. I jesam na kraju posto biolog. Mada u praksi i nisam nešto biolog.

Ivan Minić: A kaže mi, ceo taj ono moment odrastanja i formiranja kroz 90-e koje su bile takve kakve su bile užasne, škole, gde – mislim, ideš u školu, ali sve drugo ti je na pameti zbog svega što se dešava i u kući i tako dalje. Jel’ bilo tu nekih momenta koji su te ono trigirovali na lepo u celom tom periodu? Jel bi bilo nekih stvari koji su ti se ono – kako si menjao te stvari koje hoćeš da budeš kad porasteš? Jel si upoznavao neke ljude, jel si nailazio na neke knjige, jel si negde nešto, je li ti palilo nešto lampice?

Miodrag Ignjatović: Šta je palilo lampice, šta je nešto bilo lepo? Mislim, ono vreme mi smo bili klinci, kad bi se pričalo za 90. mi smo mogli da radimo šta oćemo, bukvalno, nas niko nije gledao. Mi smo uspeli da dignemo koš od skela, koje smo digli s nekog gradilišta, digli smo i paket dva, kako se zove, cementa, digli smo dasku, digli smo obruč i zasadili smo ispred zgrade ceo koš koji niko nas nikad nije pitao, deco, odakle vama to? imate deset, sedam, osam godina. Tako da, sad ne znam kako da kažem, šta me trigiruje na lepo. Kažem, opet se vraćam na to, uvek mi je to putovanje i upoznavanje sveta bio jednostavno motiv i nešto čemu sam težio. Ne samo da idem ja u neki veliki grad ili u Ameriku u veliki grad, nego da upoznajem i prirodu i ljude, same ljude po sebi. Tako da, eto, volim ljude, prosto s njima da se upoznajem, da vidim kako su, na koji način su različiti i šta oni meni mogu da ispričuju bez sad neke ideje šta će to da bude. Razumeš, prosto, od različitih ljudi može različite stvari da naučiš, i znati željen sam čovek, volim tako da se popričam s interesantnim ljudima, da razmenim mišljenje, tako da to je meni lepo. Prosto je to.

Ivan Minić: Kaži mi, taj moment, kada prelaziš iz nekog baš dečaštva u nešto što je nekada adolesencija, teenage godine i sve ostalo, kreće srednja škola, kreće to neko opredeljivanje za faks i sve ostalo, i mislim, predpostavljam da i tebi kao i većini nas u tom nekom periodu škola bila obaveza koja traje x sati dnevno i to je to, ništa. Ne gledaš to kao neku stvar koja je bitna.

Miodrag Ignjatović: Jeste.

Ivan minić: Nego jednostavno, to je tako, pa je tako. Nekad je obaveznij da se pojaviš, nekad je manja obavezno da se pojaviš. Šta si radio u slobodno vreme? Osim toga što ste digli koš.

Dečački dani i slobodno vreme

Miodrag Ignjatović: Pa svašta sam radio u slobodno vreme. Možda je neke stvari nije pametno da pričam. Mama mi se tako ne sekira kada ponekad pričam šta sam ja radio u slobodno vreme, jer, opet ponavljam, mi kao deca na nas niko nije obraćao pažnju. Celo to naše okruženje što se tiče porodice i roditelja, Imali su pametnije poslove, što ćemo mi da jedemo taj dan ili sutra dan, nebitno. A mi smo gledali šta oni rade, pa smo gledali i mi da se snađamo. Tako da smo recimo u slobodno vreme prodavali cigare, prodavali smo petarde, nešto materijala koji se nađe kod nas. Prodavali smo šta smo mogli da prodamo, šta smo imali, na primer, u slobodno vreme. I ponekad smo igrali futbal. To bi, recimo, moglo da bude…. Što se srednje škole tiče, to je ovako jedna dosta dinamična priča. Ja sam u srednju školu krenuo 1998. godine i odrastao sam da budem veterinarskih tehničar u Poljoprivrednoj školi Šumatovac u Leksincu, i odlučio sam da putujem, svako jutro ustanem u pet, da bi stig’o u školu u sedem i deset. Jednostavno, ništa mi drugo nije palo na pamet šta ja zapravo u tom momentu volim i šta hoću. Ali volim prirodu, volim životinje, to znam, I eto, neka bude veterina, odnosno veteranski tehničar. E sad, ta sama srednja škola, to je priča za sebe ona koja je ona dosta dinamična. Znači, ta prva godina se navršavala Marta ’99. Ja sam tu imao nekih deset keca zacementirani latinski, jer sam napokostio nastavnici iz Latinskog, koja mi je to onako dosta uzela za zlo i ovako lično doživala te neke stvari. Tako da da nije krenula pičvajz s tim ratom, ja ne bi ni prošao tu prvu godinu, nikako. Verovatno bi morao da se ispišem iz škole, jer malo sam bio previše opušten što se nekih stvari tiče. Tako da je to otprilike to.

Ivan Minić: Dobro, a šta je bilo dalje?

Miodrag Ignjatović: U srednjoj školi?

Ivan minić: Srednja škola, kako je se to završilo, kako je išla priča sa faksom.

Miodrag Ignjatović: A to te interesuje. Pa dobro, mislim da je to duža priča. Znaš šta, srednja škola, kao što ti rekao, jedva završio. Nije da nisam nešto bio glup, nego prosto imao sam pametnija posla. Jednom prilikom sam otišao da pitam profesorsku iz sociologije na nekoj drugoj godini, da me pusti sa tog zadnjeg čaša, da časa da bih stigao na neki autobus ranije, da bih iz nekog razloga stigo ranije u Niš. Ona me žena pitala, a bio je opet neki februar, mart, neki provećni raspust je trebao da krene,i meni tu taman da ja povežem to sa raspustom, pa još neka nedelja, “Ko si ti?”, “Ja sam Miodrag”, “koji Miodrag?”, reko “Ignjatović”, cap za uvo, “Ja tebe prvi put vidim.” Ja nisam bio kod te žene ni jednom na času. I ona se raspametila kad me videla, jer me nikad nije ni videla. Ja nju jesam iz prikrajka viđao i nekako mi se nije dopadlo, pa nisam ni teo da idem na sociologiju kod nje. To je, odprilike bilo to, kako sam ja tu srednju školu doživeo. Pa su me onda izobarali iz fizike i srpskog jezika. Onda sam morao da učim to leto, stvarno da učim, ja sam stvarno sedao i učio. I ukapirao sam ja da mogu da učim i da mi je to zanimljivo, ništa ne fali, pogotovo mi je fizika bila zanimljiva. Mada se na kraju ispostavilo da volim da čitam i romane, i knjigice, i ste lektire. Recimo Čiča Gorija sam čitao pre, šest, sedam puta ono vreme, jer je prosto bio dobar.

Ivan Minić: Za razliku od proseka, što se kaže, lektire.

Miodrag Ignjatović: Da, da. Tu neku lektirsku priču za drugi srednje, to je bilo fantastično. Generalno i u srednjoj školi me malo ko voleo, od ovih učenika koji su tu živeli iz Aleksincea i sa strane. Tako je to bila jedna onako nezgodna sredina da se tu motaš. Ali sam je na neki način preživao i došlo je do toga da se upiše faks. Opet veterina je bila u Beogradu ili u Kraljevu još negde, ne znam, nisam točno siguran koja je bila alternativa, Kruševac ja mislim, nije ni bitno. Mi u to vreme nemamo para ni za šta, kamoli da ja studiram negde van Niša. Ja rešim, neću ni da studiram, što bih? ajde, napni me familija – bio sam na exit nekih 10-15 dana, ja dođem 5 dana ranije, ostanem 5 dana duže, spavam u žbunju… ne seće se da sam išta gledao, ali to nije bitno. Napnu oni da ja nešto upišem, reko “ajde upisat ću DIF-a”, razumieš, jer stvarno nemam kada sad da se vratim sa exit-a, treba da spremam prijemni, treba nešto ovamte, tamte, prođem ja taj prijemni za DIF, ali budem ispod crte i ne budem ne budem na budžetu, prosto ne mogu da, nemam para za finanansiranje. Dobro, preskočim ja tu jednu godinu i ok, rešim se ja sad da upišem fakultetu. Prosto želim, hoću, nemam šta da radim sa sobom, nemam ideju, radio sam u trafici u treću smenu, u jednom dragstoru, koji je isto deo lanca tih trafika, odnosno prodavnica što je već. Gde se za tu prvu platu koju ja treba da zaradim, on kaže “e pa znaš šta, imate manjak, ne znam koja je cifra, tebi idemo pola plate”. Meni to prva plata u životu, neka žena s ovolkim noktima mi određuje će da dobijem pola plate jer je neko krao, ja nisam krao, brate, stvarno nisam krao. Ovako malo mi demotivišuće, razumeš, malo čoveka koji samo što je završio srednju školu rešio da krene na pravi put, oni mene pokradu na prvu, razumeš. Ja rekao, dobro, okej, nema veze, ajde. To što ja zaradio, kupim ja PlayStation, ja mislim kec tad, malo igram igrice na onaj EI televizor preko videa, pa znaš…pa to, pa na osmicu ga ti zavrneš, to sve bude. Odlučio sam se da upišem faks. Drugar iz srednje škole isto upisao biologiju godinu pre mene, kad je trebalo da bude. Odem ja kod njega i  nađem knjigu, bio je to morfologija biljaka, reko “ajde da vidim šta vi tu učte”, kao ovo je jedan ispit? Kaže “da, to ti je od a do š” ispit ceo, jedna knjiga.  Nije bila nešto opširna knjiga, ali nije bila ni mala nekih, 400, 300, 600 strana, nebitno. Počnem ja da čitam, ono, kapiram, bre ja ne znam da čitam čoveče. Mislim, umem ja da tehnički pročitam, ali glava to ne percipira, znaš, neće. Prođem treću rečenicu i ja ne znam šta je bilo u prethodne dve. Kapiram, dobro, znači, da bi ja mogao uopšte da počnem, da pripremam primjeni ispiti, ja prvo moram naučim da čitam. Znaš, ok, pokupim ja sve žive knjigice koje sam našao, zainteresujem se, ne znam, Bukovski, ovaj, onaj, nije bitno, sa namerom da ja vežbam da čitam, razumiš, da, čitam i kad dođem do kraja stranice znam šta sam pročitao, razumiš. I kad se disciplinam, da se vratim na taj tekst ako ga nisam usvojio, ako ga jednostavno ne sećam, mora se vratim, razumeš da –  i odradim ja to, ne znam, desetine i desetine knjige isčitam, ja sve to zabavno, literatura, ovako, onako, nešto teže, nešto lakše, nije ni bitno, naučim ja da čitam sa tih  šesnaest/sedamnaest godina koliko je bilo pred prijemni, možda i više, ne znam tačno, nebitno. I ništa položim ti ja taj prijemni prilično dobro, ali u srednjoj školi sam poneo neki minimum broj pojena, što je me negde dovelo na drugi, treći ispod crte, znaš. I nekako isfinansiramo mi tu prvu godinu, ja ovo sve ostalo deljam do kraja, jer mi je prosto jako me interesovalo to što sam studirao.Pre svega botanika, pa ne znam, ćelija i svi ostali predmeti koji su bili neki manji, neki više, ali biološki pre svega jako. i toga je postavio biolog, odnosno biolog-ekolog – Odnosno biolog-ekolog sa preferencijama prema botanici. Pa sam jedno vreme čak i znao na 1500 različitih biljaka po latinskom nazivu, po rodu, familiji, redu da ti nabrajam jer sam ih vrlo pedantno i pasionirao skupljo gde god sam išao.

Ivan Minić: Herbarijum.

Miodrag Ignjatović: Herbarijum. Imao sam malo te ne pola garaže u herbarijuvima što sa stare planine, što sa vlasine, što sa suve planine. Diplomsk mi je bio urbana flora grada Niša, tako da si imao i bog oca travki koja rastu po samom gradu, po obodu pruge, po, ne znam, oko potoka malih reka, tu što je po gradu koji niču iz procepa od betona itd. Tako da je to bilo moje studiranje, otprilike. Čak i postojao momenat da se  i zaposlim na fakultetu, određeni profesori su mi pokazivali interesovanje za to, jer sam bio jedan od boljih studenta, ispostavilo se, ali bar zainteresovaniji. Jer sam prosto stvari znao i u napred, jer me zanima čoveče, znaš ti nešto pomeneš, ja ovdem nađem tri knjige da pročitam, čitam iz tri knjige. Šta sam mogao da iskopiram, od knjiga sam iskopirao šta nisam, ja sam lepo tri dana odem u biblioteku slikam s kolegom,napravimo mi PDF-ove, pre svega za flore. Flore su ključevi instrumenti kojima ti određuješ kova je vrsta koja po nekom redosledu rečenica, morfoloških. Tako da sam pribavio bogate literature i baš sam bio zagrejan za to. Ali vremenom je ta moja pozicija na tom fakultetu, nije se ona poljuljala, nego jednostavno je vremenom na to mesto gde se ja trebao da uletim, uletio neko drugi, pa neko treći. Ja nisam imao više vreme da čekam, drugo sedeo sam u nekoj glupoj kancelariji ne radići nešto posebno stvari koje su me zanimale, nego neke tehničke, a i nemam lovu, moram nešto da radim, jel. Pa sam oduzeo nešto da radim.

Ivan Minić: To me u principu najviše tu i zanima, zato što znam nekoliko ljudi, kažem u nekom relativno bliskom krugu prijatelja, se zaljubilo u biologiju. I ja sam se zaljubio u biologiju u školi, jer je zaista bila, od svih prirodnih nauka i društvenih sa kojima smo se susretali, to je jednostavno bilo najlepše i najživotnije. Ja sam jedan ceo raspust proveo praveći herbarium, jer nastavnica rekla napravite to što možete da skupite, 30tak listova je okej, ja sam došao sa 450 jer.

Miodrag Ignjatović: Jer ti se može.

Ivan Minić: Temeljan čovjek. Ali, zapravo velika većina ljudi koji znam da su krenuli sa tom pričom, zainteresovali se, bili izuzetno posvećeni, voleli to, diplomirali to, možda završili master, nikad se nije bavilo tim, jer nema gde da se bavi biologijom. Znam jedan primer, i to za tu devojku ne znam da li je i dalje pri institutu, pri fakultetu. Znam da je bila, ali svi ostali slučajevi su jednostavno otišli u nekom potpuno desetom smeru, i to što su prošli i dalje to vole, ali ako nisu otišli odavde, nisu našli mesto. 

Miodrag Ignjatović: Pa kod nas je, ne znaš, kao biolog ti nemaš puno pozicija na koje možeš da ostaneš, a da nisu prosvetarske. Znači da ne radiš na fakultetu ili u srednjoj školi kao nastavnik, ne znam institut za zaštitu prirode, ali tako, koji je opet državna firma, ne verujem da ima tu mnogo mesta. Drugo, sve te institucije ne pružaju mnogo mogućnosti, ti si pratiš neki protokol, imaš neke zadatke i to je to. Mene je konkretno nauka interesovala da napredujem u njoj, da se njome bavim, da istražujem, da budem aktivan u tome. To zahteva i novac, i sredstva, i vreme. Kad toga nema, ti ne možeš se baviš, i tu se…. razmišljenje dovodi do toga da se ne baviš.

Ivan Minić: A šta, o čemu razmišliš, čime bi mogao da se baviš?

Ako ne biologija, šta onda?

Miodrag Ignjatović: U to vreme?  Ne razmišljam mnogo. Sori, šalim se. Pa ništa, na nekoj drugoj, trećoj godini sam morao kupim fotoaparat. Nisam morao, nego sam hteio da bi mogao slikati te biljke. Jer ti kad nešto herbarizuješ, dobar deo delova biljke propadne, upropasti se, bude oštećeno, osuši se, na bilo koji način nestane i ne možeš prosto da vidiš o čemu se tu radi, mnogo je lakše da šaltaš digitalne slike na kompjuteru i da praviš neku svoju kolekciju toga i da prosto znaš naša imena i sve to. Kupim ja fotoparat od nekog studenskog kredita i počnem da fotografišem cveće, najbanalnije je rečeno. Tako da u to neko vreme kad ja prestajem da imam kontakte s fakultetom, ja imam taj fotoaparat i počinjem jednostavno fotografišem sve oko sebe, da eksperimentišem s njim. Imam ga, jako me zanima, tehnika je interesantna, i onda ti fotkašima, i ovako, display tu, to mi je bilo zanimljivo. Povezao sam se, bio je neki Balkan Photo Contest, kao neka zajednica kreativnih fotografa online. Povežen se tu, bio je Ivica Kostić, Mladen Đorđević, različiti ljudi koji neki se i dalje bave fotografijom, neki se bave nekim svojim stvarima sada, ali smo imali jako lepo period godinu, dve, tri, gde smo se družili jednostavno, majali se po ulicama i pravili jako zanimljive fotografije. Za to vreme sam uspeo da natepam te neke ulične fotografije, neke live slike, prilično interesantne i zanimljive, meni bar. I šta god, gledao sam šta mogu s tim da uradim, gde ću ga. Znaš, tada sam već, to je neka 2006-2007. počeo malo prema internetu da se orijentišem, tačnije kod devojke, pa daja lapa, pa se ti zakačiš na net, pa prošlo 20 minuta, pa okačiš neku fotografiju tamo. Ljudi komentarišu, lajkuju, ta to svašta je bilo, ali u svakom slučaju ide neka diskusija, nešto se nauči, vidiš kako neko drugi radi, šta je tebi zanimljivo, otvaraju ti se vidici itd. Mislim šta sam ja mogao praktično raditi s tim fotografijama, kako ima fotokonkurs neki bio, turistička organizacija Niš, da, turistička organizacija Niš. I ja tamo apliciram s nekom, bez veze fotografijom, sa fontanom, koju i dan danas imam po bilbordima tamo u Niškoj banji. I oni meni to kao kupe, kao neka pobednička fotografija, kao daju mi 1000 dinara ili 500 u ono vreme. U svom slučaju meni ta lova bila super…..Pa dobro, daj da im ja na taj internet ima li još neki konkurs. I ništa, krenem ja da šibam gde god stignem, da šaljam fotografije na različite konkurse. I jedan od bitnih koje sam uspio da dobijem je fotokonkurs instituta za otvorenu društvo u Budimpešti, gde je konkurs bio u okviru dekade Roma i zvalo se Čipe i Jut, kao pravo na mladost. Mislim da je prva reč romska, pa znači mlad, ne, pravo ili nešto tako, nije ni bitno, ja dobijem tu soma evra. Kad sam ja vidio onaj mail, tad sam radio nekoj fotografskoj radnji par meseci, gde je ona žena ušla, ja sam ovako tresen, šta je 1000 eura, ludnica. Kažem ja i njoj, “Dobio sam ih 1000 eura, evo sad sam vidio,” jao, i ona se uzbudila… ko ženica. Došla da fotografije, ja vrištim tu, ništa, poskakao, smo sijajno i završili, taj posao znaš i ode. Mislim, to je bilo sjajno iskustvo, ne samo zbog tih 1000 eura, jer su onda ovi iz organizacije instituta Zatvorano društvo upriličili izložbu u Budimpešti u centralnoj galeriji, gde su bili ogromni formati, izloženi, vrlo dobar katalog, fenomenalan, gde naš ambasador došao da nas poseti, bio još jedan momak iz Srbije, mlađoj kategoriji, ide nam je ministrka spoljnih poslova, King Sgenc tadašnja, Mađarske delila te plakete i ono…. Zapravo i prvi put, kao odrasta čovek, napustio zemlju. Mislim, kao po cepane patike, ali nije bi bitno. Mislim, samo to iskustvo odlaska u Budimpeštu je bilo ludo. Ja sam išo vozom, pa su teli da me pokradu dok sam spavao, neki dvojica, krupni likovi. Ja se budim, brate, a burazer operiše tu, znaš, ono šta radi to , kaže sori, sori… nešto mi ispriča, ne znam šta je rekao. Mislim, ja upoznao nekog mladića, on isto pošao nege u Slovačku, on je fudbaler. Sad  tu je zanimljivo, taj futbaler meni priča da kitovi ne postoje, nešto mi je pričao neke priče, mnogo ludo, nešto, kako može da postoje kitovi i kako je bog, što bi bog napravio nešto da, što možda zdrobi čoveka, da znaš, buraz da mi spavamo, a. I ništa, spavali smo i on je malo temperamentan, on je hopao, je nešto grunuo, naplašio onu dvojicu, oni se odoše i to je to. Stignem ja u tu Budimpeštu, naravno nemam telefon sa internetom,  nema internet, imam 50 eura, imam odštampanu Google mapu gde treba da se pojavimo, u pet ujutro. Čujem je ova dvojica pričaju srpski, rekao, to su moji drugari, najbolji jer ja ne znam gde ću sad. Reko, momci gde ćete, na koju stranu, pokažem ja mapu, a to ti je pravo, mi idemo prošetamo, pa idemo na aerodrom, putuju dalje. Rekao, dobro, pravimo se, mi tu se združimo, ja nađem svoj put, oni svoj, mi, i to si tako završio. U svakom slučaju, to je bila priča za fotokonkursi, to je jedan od bitnih. Posle sam tu čak i dobio neku nagradu, bio sam u Brisolu u centralu NATO pakta 2009. godine. Isto si imao neku, kao život na Balkanu ili nešto je bila tema, ja se promajam po prugu, uslikam neke radniki koji tu čekaju, razumeš, neku Nadnicu, i to ispadne na neke monumentalno, jako interesantne fotografije,veliki široki objektiv, pa sam ih rastegao, pa bili neki oblaci, pa to izgleda onako natmureno sve. Ali bili su to mnogo interesantni portreti jer mi sednemo s tim ljudima, kupimo po pivo, pijemo pivo, on se oslobodimo, možeš ga slikaći do sutra, to ispada ludilo, ja si već ušao njegov privatni prostor, stvarno ispada dobre slike.  Tako da, eto, to je bila neka prva namera šta ću ja s tim aparatom, šta ću ja uopšte da radim, da probam, da nekako sebe finansiram i da funkcionišem kao odrastao čovek.™™™ Eto, posle tih konkursa, ušo sam u… sa drugarima koji su… mali afiniteti, potrebu da budu muzičeri, neki sa više, neki sa manje uspeha. Ja nikad nisam imao nekog preteranu potrebu, prvo… sviram gitaru, ono žuljali me prsti, rekao, manite, si drndate svoje, vi to lepo radite, ja ću moje sa desne strane. I Vlada Buvarać kaže “pa ti imaš kameru” pa reko “pa da, ovo možda snima bio neki 485 P” znaš, format ovog tipa, ali za ono vreme sjajan, mislim sjajan na tom fotoaparatu bio neki Fuji 5500 nešto, 4 megapiksela pa 10 puta zoom, pa ludilo. “Hajde  mi da snimamo spot” oni imaju neki New Wave Punk nešto bend, nemam ni  ja pojma što je ona muzika, meni je bila dobra, mi to sve konzumiramo baš dobro. Reko “može bre snimamo spot, samo ima mali problem, kao pa ja nikad nisam snimao spot, kako se to misliš snimamo spot“, “Pa imaš kameru“, “Pa imam“, “Pa će snimamo spot.“ Namaknem ja onaj Sony Vegas, mislim da je ta četvorka petica neka bila, I onda snimimo spot. Vlajče u to vreme radi u nekom magazinu, to je onakve plafonjere nešto silno, neka rasveta, kablovi, I odemo mi pošto on ima ključ od magacina. On je bio magacioner i frontman benda Nafta Creative Crew. I ešimo mi da pravimo jedno eksperimentalno snimanje tako što ćemo da pozajmimo te plafonjere, dok snimamo i da ih vratimo. Znači stvarno da pozajmimo. Ništa, odemo mi u podokrilje noći, pozajmimo plafonjere i sve što nam je potrebno uz to, nebijemo se kod njega u garažu nas 7-8 i snijemo taj spot, potpuno eksperimentalni pristup. Našli smo neke silne televizore,  pa smo tu ubacili, pa smo čaršave neke razvukli, pravili neke siluete. Hteli smo da izginemo kad su počeli se pali oni televizori, ali dobro, mislimo da se pale na gore. Snimimo taj spot i taj spot za pesmu “Žal za kompjuter” se zove. Možete pogledati na YouTube ko želi, jako je zanimljiv. U ono vreme to je ispalo nešto mnogo super, baš se primilo u ljude, jer malo ko je uopšte snimao spot,  tehnika nije bila nešto pristupačna, a mi ga napravili smo tako da je prosto izgledalo interesantno. Ajde, žal za kompjuter, kao njemu se kvari kompjuter, njemu nije dobro, a pucamo glava….. to bilo super, što sad kao svi počeli koristiti kompjutere. I eto, to je prvi spot koji ssm ja snimio i koji je jako dobro prošao, pa su oni dolazili ovde, mislim da je bio MTS neki ili nešto, neke emisije da prezentuju, pa su hteli da ih siluju na autoputu, bilo svašta. Kad su se vraćali, pošto su došli s topom došli on i Đole, Vlado i Đole, ali svakako, spot i pesma prošli jako dobro, za ono vreme, za naše okruženje, mi bili prezadovoljni. Pa dobro, izgleda umemo i da snimamo spotove. Oće pitaš nešto ili da ja peram dalje.

Ivan Minić: Kaže mi, taj deo, da kažem nekog učenja i usavršavanja i otkrivanja novih stvari kada to radiš, praktično kada radiš eksperimentalno sve te stvari, kada ti pokušavaš, trial error dok ne dođeš do čega treba, to je dobar način kada imaš dovoljno vremena, ali u kom trenutku dobijes neku malo ozbiljnu osnovu, tražiš i istražuješ, znaš kao, kako si naučio da radiš sve što radiš? Ok, danas, to je 15 godina kasnije…

Kako je Miodrag naučio da radi sve što radi

Miodrag Ignjatović: Jeste, pa da ravno 15… to smo mi 2008. Pa znaš šta, kažem ti, ja sam imao tu komociju da svi ti niški muzičari bili meni drugari I onda za neku sitnu kompenzaciju, recimo sledeći spot koji snimamo je “Obilan ručak“ se zove, tada je naš pokojni drugar Nebojša  imao band, zvao se “5% kritične mase“ i jako se dobro primio u ljude, oni imaju jako vesele pesme, s tematikama koje su jako bliske svima to je neki i skaj i ono bilo do jaja, stvarno. I kažem ja pesmu Obilan ručak se zove, treba snimiti  spot, to je sahrana, razumieš. Reko “D O Jaja, prava stvar.“ Rekao, slušaj Nebojša, ja nemam ram memoriju trenutno, mogu pozajmiti – pošto tad već počinjamo da snimamo sa pozemljenim kamerama, to ću dodati sad nek uspod, muka je, s ram memorijom stega 256 u kompjuteru, znaš, teško mi gura, da me izvineš, neće da, ne može da radi. Reko, ništa, dogodili smo se mi, 256 giga RAM, 4 svetiljke od 500 W one za građevinsku, kako se zove, građevinska rasveta, kad staviš da može da zidaju noću drugari, i to je bio moj honorar, da ja njemu snimim taj spot. Odnosno da mi zajedno organizujemo produkciju, da će ono davaju logistiku, ja ću da davajem tehničke delove, i da prosto snimim i taj spot…..Stvarno jako dobro, čak smo uspeli da napravimo neki krenić od gvoždja, pa da imamo neke smut kadrove, biloo to sjajno. Imamo celu povorku, koja je onako deluje onako  60. – 70. – 80.te,  ljudi se istilizovali, bilo njih skoro 30. Počela je i murija da nas hapsi, pošto smo bili na starom groblju u Nišu, mi bili pametnij, otišao u zavod za zaštitu spomenika, uzeli papir da možemo da snimamo, otišili u policiju prijavili javni skup i našli jednog krupnog momka, kao što si ti, da prosto prolaznike koji dolaze da im kaže da mi tu nešto radimo ozbiljno i da nam ne smetaju. Tako da nišla interventna, onako baš namerom da nas hapse,  zatrčavaju se,”momenat, gospode, evo izvolite.“ “Gle imate“, i mi nastavimo da radimo, šta je bilo eto sjajno. Tako da, eto, to je bio neki drugi projekat, kao neki klijenski pristup, malo bolji. Znači, sad je Nebojša bio kao neki klijent, jesmo mi mnogo dobro prijatelji, al on svoje plaća, ja svoje radim. I tako je, mic po mic kroz neke različite projekte, sa manje ili više bliskim ljudima,  počinjamo da razvijam prosto odnos kako je raditi s klijentima. Znaš kako je to kad neko da novac ili nešto, na kraju kraja je novac, nek bude, I onda ima neko očekivanja. Znaš, ne možeš mu prodaješ maglu, jel? Nego moraš da se dogovoriš i da to nešto ispoštuješ, odradiš ga do kraja, prosto tako funkcioniše posao, jel. I to je to.

Ivan Minić: Mislim jedna lepa stvar rada na tim pro-bono ili skoro pro-bono projektima sa prijateljima itd. jeste, ja to stalno pričam ljudima koji nemaju portfolio, a hoće da ga izrade, ok, to je dobar način da ga izradiš. Nećeš zaradiš ništa ili skoro ništa, ali zato što te ne plaćaju, ti imaš mogućnost da tu radiš onako kako ti misliš da treba. Pa ako veruješ u to kako misliš da treba, onda možeš da napraviš taj portfolio tako da vam bude ono što tebi odgova.

Miodrag Ignjatović: Mnogo je drugačija energija kad te neko plati ili kad radite svi iz entuzijazma. Znaš, te neko plati, taj neko čekuje da dobra da dobar deo stvari odradiš ti, kad radite iz entuzijazma delite ideje, delite odgovornosti, dogovarate se i znaš sad ja nešto nemam, neki kontakt, ti imaš, ti će to završiš po prirodi stvari, znaš. Tako da, jeste možeš ti da radiš i kako hoćeš, ili kako ste se dogovorili, ili kako je moralo da bude. U svakom slučaju, bitno je da se radi, da ti dobiješ neki proizvod koji zadovljava nekih kriterijume, koji će de privuče ljude, koji će kažu “Pogledaj, ovo momci nešto rade, ovo je super, brate, bravo”. I to je efekt koji tebi na kraju treba. Mislim, ti kad radiš sa ozbiljnim klijentima, recimo mi radili smo dosta s Filip Morisom, meni je bitno da ja njima uzmem pare, ali mi je bitno da on bude zadovoljan,  i više nego što se ja njemu obećao da bi ja njemu mogao opet uzmem pare, razumeš. Ne mogu ja njemu da uzimam prvi put manje, ja ću uzimati koliko ja mislim da vredim, ali ću da mu uzimem onda još jednom, pa još jednom, pa još jednom, pa još jednom, pa će on me preporuči kolegi, pa ćemo ovako, onako, i onda ćemo prosto da se reklamiramo na taj način, a ne da uplaćujemo adse na Facebooku i tome slično. Tako da, to je to neko iskustvo na taj način, da ga ja posmatram.

Ivan Minić: Dobro, i kad smo pričali baš o ono to neko zajedničko društvo koje te i poznaje i iz tog vremena i kasnije i sve, to je bio jedan značajan deo toga, znači da u tom delu lokalne muzičke scene si ti bio čovek koji osmisli i realizuje nešto što postane kultna stvar lokalno.

Miodrag Ignjatović: Znaš šta, kada kažeš da, bio sam tu s ljudima da osmislimo zajedno. Zato sam ja i bio deo scene, zato što smo mi to radili zajedno. Znači, žal za kompjuterom, niko tu ništa nije osmislio čoveče, mi smo razvukli čaševe, nagurali televizore, dovuko je ko šta ima od te neke tehnike i snimali. Onda smo vukli one slajdere u Vegasu, ono se promenio, e, ovako, bravo, ovo je dobro, znaš. Prosto nismo mi znali ništa od tom poslu. Uđeš, eksperimentalno snimaš, greška se desi, snimiš opet, greška se desi, bude super, snimiš opet, nebitno, nek ima pet puta. Tako da, prosto svako iskustvo donosi neko novo znanje i  unaprediš se pomalo, znaš, I napraviš deo portfolija. Tako da, ali sve smo to radili zajedno, ja i drugari, razumeš. Nigde ja sad neću kažem, e vidiš ovaj scenarij, ja sam ga napisao da a do š, razumeš, nije istina, brate. Ja sad, kao sad sa tobom, dođe Aca, dođe ovaj, dođe onaj, sednemo za sto, i razmenjujemo ideje, razumeš, mašemo tamo tri dana nešto, kao pišemo neki scenarijo i snimamo 50% toga, 50% je nešto peto što nismo nju napisali. Znači, bude neka improvizacija, i to bude super. Mislim, nama bilo super, ljudima koji su gledali, dobro deo kažu da je dobro ili okej, ili šta već. Čim sad mi pričamo, znači da je bilo okej. Mislim, to sad, recimo, i spotovi Stero Banane, koji su sad ispada najviđeniji, su nas stavili baš na taj način, da mi sednemo, diskutujemo, razmenjujemo iskustva, šta dal ćemo po tekstu pesme ili po nečijem iskustvu, onda smo našli neki model da imamo dokumentarno umetnički pristup temi možda i najbolja stvar. Pa imamo Pejču Lovcu i njegovu ženu Zoku u pesmi “Melem” gde smo mi prvo seli, ok, imamo pesmu koja priča Marku..kao o zlatnojgodišnjici braka nekog para. Znači babi i deda. Ja rekao, pa dobro, treba nam babi i deda. Pa da, treba nam babi i deda. Pa jel  imamo babi i dedu? I rekao, kakvi nam trebaju? Pa nemamo, pa nemamo. I to tako stalo. I eto ga Marko se vraća, bio, ne znam kakva televizija, Niška televizija, Lupam ili Bela Mi, bio kod Žike Promaja, ako znaš ko je Žike Promaja, u neku emisiju, neki intervju, on tamo išao da razgovara i Žika mu rekao, pozovite Pejču, Pejču Lovca. Marko, brate, on tako volio, on mi rekao, Pejču Lovca da zovem. Pa prava stvar, brate, će odeš kod Pejču Lovca, pasi poljanu i da mu objasniš. I sad, znaš, Marko ko ono, malo je da bude komplikovno, čovek, brate, bude najpraktičniji mogući, ode kod Pejču Lovca na vrata i ušemi ga, dogovori se s njim da mi to snimamo. Sad ok, jesmo  mi napisali neki scenarijo, nešto smo imali na papiru koliko je toga ostvareno, koliko je toga bila improvizacija, pogledaj spot pa će ti bude jasno. Imaš scenu gde Zoka nosi GoPro ovako, nešto na… da radimo, ona prilazi keru, hvata ga za glavu, nešto maše, Džerko leti, jer se Džerko zove Ker, i tu spada onako ludilo, brate. Džerko nije povređen, nije namučen, oni se tako igraju. Neko bi rekao, možda i jeste, ali stvarno nije. I eto imamo tu scenu. Ne da nije pisana, nego je Zoka gospođa od 50-60-70 godina uzela i  prodramala kera sa GoPro na grudi, to je to.

Ivan Minić: Spot je sjajan. I oni dodatni momenti koji nemaju veze sa pesmom, ali realno su postali integralni deo pesma.

Miodrag Ignjatović: Pa da, neki stvari su se desili na terenu. Mislim ti kad bi seo sada… se sa lovca i sa Zoku da provedeš dan, to bi ti bilo iskustvo nezamenjivo. O tome i jeste stvar.  Napraviti da mi uđemo u neko iskustvo, i mi uletimo s nekim ljudima koji su specifični, posebni. I ono se probudi neki ogroman entuzijazm prema snimanju i prema nekom razgovoru s njima i ti mic po mic, experiment, I dobiješ svašta nešto što je nepredviđeno. Pa imaš kadar da je na početku da ilustrujemo kuću i situaciju, lokaciju, Pejčo ima tri svoje slike ovako na šollicama za kafu, razumieš, morbitno izgleda, znaš, totalno one stare šollice za kafu u vitrini, jedna slika, druga slika, treći slik identični tri one za ovo. Ko je pisao da nam treba tri slike? Niko nije pisao, zatekli smo ih. Zatekli smo i Redinik i Draganu Mirković na sidu, razumeš. To je taj dokumentarni deo, razumeš, onoga što je recimo u tom spotu karakteristično. Tako da, dosta je tu spontanosti, ne znam, kažem dokumentarno umetnički pristup, problematici, to je to.

Ivan Minić: Mislim da je onako lepa stvar u celom tom tvom putu, taj moment, što otprilike u trenutku kada ti dolaziš na ideju da nešto tu možeš da probaš i sve, jeste trenutak kada tehnologija postaje dovoljno dostupna. Jer kao dve godine pre toga nisi mogao DSLR-om da snimiš video koji liči na nešto ili bilo kojom kamericom.

Miodrag Ignjatović: Da.

Ivan Minić: Sada sve to, sada, ono što kaže, satom pametnim možeš da snimaš, Ali već 2008, 2009, 2010, 2011, 2012.Imaš gomilu mogućnosti već tamo 11. – 12. možes Canonima da snimaš nešto što sad već izgleda jako ozbiljno, jako skupo, jako dobro. Mnogo bolje od bilo čega što nije profesionalna, profesionalna, profesionalna kamera. Ok, limitirano je u mnogo faza i u mnogo oblika da ne može da traje beskonačno.

Miodrag Ignjatović: i nije ti limitirano. Kako da kažem, mi vodimo eksperimentalno, šta mene briga dal je on – ja ako imam neku nameru, ja krenem da joj obavim. I sad, ako naiđem na neke probleme, da li ću završiti to do kraja ili ne, u tom slučaju, na takvim projektima to i nije toliko bitno. Ćemo usput da uradimo još pet stvari koje su nepredviđene, a mnogo dobre, razumeš. Tako da nije tehnika bilo ograničavajući faktor, jeste jer je nismo imali, ali malo pre sam pomenuo, imamo prijatelja Srđana Marjanovića koji je čovek radio na televiziji, Bela Mi tad, koji nam lepo u 3 ujutro iznese kameru HD ono vreme dana i kaže “vratite mi u sedam, kad završite” znaš i mi snimamo celu noć recimo “Majmunska posla” smo tako snimali. Gde čovek stavi svoju poziciju na poslu u rizik da bi nama pomogao da se mi jel  kreativno zražavamo u tom momentu. Jer prvi spot recimo “Stereo Banane – Majmunska posla” smo radili iz entuzijazma ok, mislimo su mi platili nešto od 150-200 evra, pa sam ostalo čekao najmanje još pet godine i tako nebitno, razumeš. Jer opet, kažu, više, kad sve to sagledaš, to je sve produkt zajednice. Čovek, boli ga uvo, evo vam, brate, kamera, snimajte, razumeš, baš super. Ono, hoćete da snimate, snimajte. Al brate, iza kontejnera tu ostavi, ja uzmem, vratim, razumeš, kao ilegalci neki. Tako da, snalazili smo se.

Ivan Minić: A kaže mi, u kom trenutku ti vidiš neke druge mogućnosti, šta još može da se snima? Pošto to sve zvuči lepo, romantično, divno, ali ne kao nešto što je redovan posao, redovan prihod, dovoljno dešavanja i svega što je potrebno.

Miodrag Ignjatović: Pa, u kom trenutku ja, ovaj, kako si me pitao, izvini, možeš još jednom?

Ivan Minić: Kad počinješ, u kom trenutku to prelazi – Okej, ti imaš par tih nekih simpatičnih radova koje si uradio, to je sporadična stvar.

Miodrag Ignjatović: Jasno. Pa u kom trenutku, okej, pazi, ja sam, moj iStock account otvorio  2008. Što ne znači da ja to radim od 2008. Ja sam realno počeo time da se bavim moćda krajem 2014. ili 2015. godine. Pre toga sam se uplitao, principu, u nevladin sektor po gradu. Pa sam se fotografisao, snimao neke dokumentarci, kraće, duže, ne previše interesantne. Prvo sam već počeo polako da hvatam neke angažovanja. I dalje to nije bilo neka ozbiljna profesija, ali sam uspevao da platim kiriju računi i da budem namiren što se toga tiče. Već tamo, 15. -16. počeo sam radim recimo u klub za osnoživanje mladih kao mladinski radnik, gde mi je zatak bio da kroz kreativne radionice upoznajem mlade širom sveta koji su došli sa principima tolerancije ljudskih prava. Pa su mi tu, morao sam smišljati programe različite, na koji način ovo, na koji način može da se uradi da im bude interesantno i plus da mi napravimo neki proizvod bez da se ja mnogo uplićem da ga ja napravim, nego da dođu ljudi koji nemaju veze s kamerama i da nešto snime, ufotografišu, osmisle, napišu neki scenarij, nešto dizajniraju od svega toga i da to bude kao neki zadovoljavajući proizvod. Tako da, eto, možda kažemo neka 2015, 2016. je meni godina koja je kao prekretnica kada ja tu stvarno ozbiljno počinjem da radim. Ustvari 2015. već imam kancelariju, prvu, da. Tada smo uspeli da uzmemo prostor da bi negde seli da radimo. Kada smo uzeli prostor za posao, znači mi smo već počeli ozbiljno da radimo. To je 2015. ako to odgovor na vaše pitanje.

Ivan Minić: Već u tom trenutku, kažemo, postoji neki deo ljudi u Srbiji koji se bavi i stok fotografijom, i komercijanom fotografijom, odnosno onog trenutka kada digitala postaje dominantna u fotografiji, da kažemo, broj ljudi koji se bavi fotografijom kao sredstvom finansiranja sopstvenog života drastično raste u odnosu na neki period pre tog. I svašta nešto tu može da se čuje, vidi, razni ljudi razne stvari rade, ali u principu nije to baš ni prepoznato dovoljno, niti jasno kako šta funkcioniše, ni šta je potrebno.Kažeš i sam, otvorio si akaunt 5, 6, 7 godina pre nego što si počeo ozbiljno da se baviš tim. Što si se zainteresovao da probaš da se baviš tim?

Odakle interesovanje prema stok fotografiji

Miodrag Ignjatović: Znaš šta, sad kad se malo bolje sad porazmislim, ja za 2013. počeo snimam svadbe. Znači, to ti je svadba, teren, ja snimam, ima neke fotografišu, uglavnom nisam ja pogađao te posle, pogađali fotografi, oni mene angažuju i onda to radimo. To je jedan mukotrpan posao. Po meni, bilo ko misli ozbiljno se bavi fotografijom na terenu, u bilo kakvom terenu, nije loše da se šokne na jug i da jedno godinu, dve, snima sva dve. Jer to su, to je stvarno, nauči se čovek šta je rad pod pritiskom, šta je rad s ljudima, pod broj dva i to ti je to. I naravno, to je najprisutnija stvar na kojoj ti možeš da zaradiš novac. Znaš, tada je bilo nešto 150 eura za dan, što je 150 eura za dan, ja ubodem 3 za vikend, 3 za sljedeći vikend, 3 za sledeći, to je već sama i kusur, ozbiljna lova. Tako da sam imao 3-4 godine se bavio tim i to me malo poručkalo, malo pojelo jer je prosto prezahtevno. Ja odradim 3 svadbe za vikend, ponedljak ne postojiš, utorak pola postojiš, u sredu se sređuješ i četvrtak to što si snimao prošli vikend, u petak si već opet na terenu. Ima smisla, ali ne dugoročno. Znači, ko god dugoročno misli da se baviti tim poslom, osim ako ga ne radi na neki drugačiji nivo, mi smo ga radili opšte narodski, rozumeš. Pogodimo svadbu na selo, odamo na selo u 8 ujutro, vratimo su 4. Znači, šta ljudima treba, mi to slikamo, snimamo. Ne izvodimo mnogo besne gliste, jer neće svi to, znaš, Dešavalo nam se x puta slikaš mladence, nešto i sad kaže  “što mi tata mutan iza?” Pa ja dao 1200 euro za EL objektiv, tebi tata mutan, razumeš. Pa mutan ti jer sam ja platio debelo da ti bude tata mutan. Znaš, nemoj ni baš, mora da se mnogo iskristališe klijentela da bi ti mogao se baviš to na neki drugačiji nivo. Podigneš malo cene, pa ovako, pa onako, pa opet, ali nije to neki posao, nisam bio srećan s tim poslom. Jesam pravio novac ali eto.  I umeđu vremenu, eto, mislim, i Jaca, južna agencija, ovde prisutan, 2013. se izinteresao, čovek kao, “Daj, brate, taj stok, to na internet, rokamo slike, prodajemo, vau, vau.” E sad, u ono vreme su tu nešto komplementarno mogli jako da budemo, jer čovek ima jako veliki smisao za biznis, a ja sam imao smiso, entuzijazam za fotografiju. Pa su to nekako spojili i tu je nekako krenulo da ide sve svojim tokom, desno, ne samo nas dvojica, tu sad i ne znam, još ko zna koliko drugara se uvlaču u tu priču, jer vremenom smo mi napravili neku zajednicu oko nas, sad dođe ovaj, “a ja sam kupio aparat, šta ćemo, kako ćemo, šta je s tim?”  Prosto smo se okupili naš 6-7-8 u neku manju zajednicu s tim istim interesovanjima i potrebom da prosto se bavimo time profesionalno, da zaruđujemo novac sad. Na koji ćemo način to da radimo, koju su nam klijenti, šta je, nije mnogo bitno, bitno je da dođemo do posla i da uradimo posao i da nas  taj posao nešto nauči, da nešto zaradimo i da prosto pravimo neke portfolije. Pa smo počeli zajedno da ulažemo lovu u opremu. Pa smo prvi Roninem kupili, naš četvorica, prvi dron, sam ja kupio sam, objektive smo kupovali zajedno skuplje i zajedno smo imali prostore, studija i tako dalje. Tako da smo prosto to naše zajedništvo iskoristili, jer niko nimao lovu sad da uložiti i ne znam ja koje pare u opremu. Možeš uložiti 500-600 eur koje si skupio da kupiš neki DSLR i jedno objektivče plastično, a nešto više od toga ne. A ti s tim možeš da budeš fotograf entuzijastan,  ne možeš da budeš profesionalac, dosta je nezgodno, jel? Tako da je to jedna od bitnijih stvari koje smo imali dole u Nišu, jer smo se držali dosta zajedno. Znaš, ja ubodem posao, ja ne dam drugaru honorar koliko mislim da mu je maksimum, da mu duplo veći, razumeš. Meni je poenta da on se razvije i da imam još kvalitetnije kolegu pored sebe, jer mi onda bolje možda radimo posao zajedno, znaš.  To je neka filozofija bila i to je prosto upalilo. I sad imamo svega i svačega, i od opreme, i od studija, i od svega, baš zato što smo izgradili taj neki mentalitet zajedništva da ulažemo zajedno, da se ne smatramo za konkurenciju  jest da živimo u malom gradu, I da suštinski jesmo, kad su pitanje angažavanja vrlo ozbiljna konkurencija jedan drugom, ali samim tim što jesmo i nismo, zato što moramo da se podržavamo. Mislim, prosto tako smo ga doživeli, tako smo ga i sproveli.

Ivan Minić: Mislim da, sa jedne strane, da kažem, taj deo beleženja, venčanja i sl. stvari je pakao zato što tu imaš, ako propustiš pet sekundi koje ne treba da propustiš, neko će te obesi, što nije zgodno. Ako imaš sutra svadbu naročno. A sa druge strane, svako ima svoja neka očekivanje. Ajde, postoji nešto što se zove standard, to je kao otprilike to, ali svako ima neke svoja očekivanje, svako ima neku svoju ideju.

Miodrag Ignjatović: U svakom slučaju, to je bio period gde je bila poneta skupiti lovu, uložiti u stok produkciju. Znači ja sam paralelno tada radio i u klubu za osnoženje mladih, ono sam ti malo pre pomenuo… radnik, svadbe vikendom, u čemu radim seminare koje traju 7 dana, snimao sam spotove, tada sam imao saradnju i sa ovim našim iz diaspora, MC Janku u Beču,  pa smo putovali svuda po svetu i snimali njegove spotove. Druga angažovanja, recimo radim sam s Nenim u Proaktiv, Niški medijacentar, pa i s njima neki projekte, nemam pojma ni ja šta je njima bila sve potreba, pa su počela ozbiljnija angažovanja, tipa radili smo Leon i radili smo Filip Moris dosta dugo, različite firme i onda u momentu prosto nešto, kapiraš, ja sam mlad pa ja mogu, radim 18 sati, mogu. I onda se izvrnem na leđa i – Ali to ne može da traje. Znam ja da ne može, to je sada i prosto i smučilo mi se jednostavno ceo taj način funkcionisanja. Onda sam rešio da polako sve živo što me opeterećuje i što jednostavno mislim da me ne interesuje, i samim tim ne mogu ni da napredujem u tome, eliminišem i da se više pažnje orijentišem ka stoku, ka stok fotografiji. Jer stok fotografija mi pre svega omogućava komoditet u radu. Znači da ja mogu da manje više izaberem šta ću da fotografišem, da izaberem s kim ću da radim, da radim s drugarima, kao recimo najčešće radim sa Acom, gde mi to vreme provedemo, ok, bavieći  se poslom, pa se podružimo, pa dođemo u Beograd, nemam pojma. I jednostavno, znaš, iz perspektive nekog ko radi domaćinske svadbe, je to delovalo fantastično jer prosto imaš 2-3 sata danas fotografišeš, sediš posle uz računar, niko te ne juri, nemaš ničija očekivanja osim svojih i prosto to je to. Znači, ovako kad pogledaš, idealan posao. Ja nemam pritisak klijenta, nemam ga deset godina skoro, mislim deset lupam pet. Nema niko, znaš, niko ne stoji iznad mene i kaže “E, ovo neću da ti platim sad ne valja, toga nema” ili sam ja nezadovoljan i to je to. Tako da je to bilo jedno od glavnih okidača što bi stop mogao da bude interesantan, privlačan. I onda vremenom dobijem dete, pa eliminišem i klub za osnaživanje mladih, jer nemam kapaciteta, nemam vremena, kad ću sve to da radim. I počnemo već tu ozbiljno da radimo, da rokamo nemilice, i to se ispostavilo jako dobar potez.

Ivan Minić: Stok je specifičan i iz razloga što ima neke svoje razvojne cikluse kako se menja kroz vreme. Ti koji su počeli, ne znam, 2002. – 03. – 04. – 05. – 06. – 07. oni su počeli sa nečim što danas absolutno nikome ne treba, ne može da prođe, ima ga beskonačno i tako dalje, ali znaš, mora od nečega da se krene. Te neke default fotke, default ljudi, default predmeti na belom, crnom, ovom, onom, to je nešto što realno tad i trebalo i nisi imao neki izbor, sad toga ima beskonačno. I tačno neko ko prati vidi trendove kako se menjaju, a što opet ne znači da ti moraš da pratiš te trendove po svaku cenu da bi imao neki rezultat. Ono što jeste specifično, čini mi se, jeste da postoji izražena sezonalnost, odnosno treba da se vodi računa da neke stvari koje se dešavaju ispratiš, da pred sezonu Božića i nove godine, tada uradiš sve što treba da bi bilo aktuelno. Mislim vidi se i ono od pretkodnih godina, ali nije loše da se isprati, nije loše da se prate trendovi sa nekih tržišta koja su specifične, jer možda, ne znam, postoji velika konkurencija za Christmas, ali za možda neki nordijski praznik koji opet ima sasvim dovoljno ljudi koji žele da kupaju neki materijal, za to možda nema toliko konkurencije. Nije samo stvar toga šta je aktuelno, nego i negde tražiti tu svoje mesto. Ali ono, kako vi to radite, mislim, ovako, gledajući to sa strane, analizirajući, da vi to baš ovako, što ti reče, rokate nemilice. E sad, ta količina produkcije, ta količina outputa, zahteva mnogo dobru organizaciju, posvećenost tome, organizaciju, efikasnost i sve ostalo. Najveći problem sa gomilom stokera sa kojima sam pričao kroz vreme je zapravo bilo i to što ti u Srbiji imaš jako lepo razvijeno tržište, stokera. Lepi ljudi, gradovi u kojima možeš da nađeš krajeve koji mogu da oponašaju manje više bilo koji kraj nekog grada u Evropi. To što imaš u principu, kažem, vizualno dovoljno različite ljude, okej, tamnoputih ima nekoliko i oni su na svim snimanjima svih ljudi, riđih ih ima nekoliko i oni su, starijih ima nekoliko i oni su – Dakle, tačno znaš, prepoznaješ te ljude ako kupuješ stok fotke, prepoznaješ kako je svoj imao lov.

Miodrag Ignjatović:  Ko se bavi njemu  je jasno ko se tu repetira stanalo, nema tu šta.

Ivan Minić: Ali prosto ono, organizacija planiranje i taj moment da negde moraš u startu da optimizuješ stvari, jer mnogo lepo zvuči da ti se napraviš veliko snimanje, napraviš u velikom studiju, napraviš sve od – al to se ne isplati. 

Miodrag Ignjatović: Tebi je uvek pojenta da, u većini slučaja naš princip je da ne ulažeš mnogo para jer prosto kad ulažeš mnogo para manje ćeš da fotografišaš, manje ćeš sadražaju da.. manje ćeš različitih tema da uradiš. Mislim, možda i neko ko se organizuje na neki viši nivo ili se bolje organizuje nego mi, radi tako, ali mi prosto radimo drugačije. Mi radimo dosta manjih setova kako bi prosto imali što različitiji materijal. Dobijemo i različite ljude i različite teme, ne znači da oćemo sve snimati u studiju, imamo mi studija, jedan-dva komada, ali.

Ivan Minić: Koji su module.

Miodrag Ignjatović: Možeš da prepravljaš u šta ti treba, da li je kancelarija, da li je spavača soba, da li je dnevna soba, da li je ambulanta neka, znaš, ti sad imaš neki veći prostor, pa šta odneseš od rekvizita i namestiš to ti je to. Sad si mi prekinuo šta sam hteo da kažem. 

Ivan Minić: Da ne snimate samo studiju….

Miodrag Ignjatović: Advertajzing više nije ko što je – malo pre smo 2003 – 2007, mnogo lepi ljudi na belom, to više nije to, ni najmanje, razumeš. Sad je, obični ljudi su ono šta je prioriteta advertajzinga i trendova trenutno. Znači, obični ljudi u običnim set-upovima, odeš kod staklara u radnju, koji seče staklo ili još bolje ima ćerku koja je 30 godina i ona seče staklo. Znači to je neka ne baš tipična situacija koja pokazuje na koji način žene mogu da se uključuju u tipično muškim poslovima. Što je opet neki društveni trend o kome se priča, pa na taj način ga ti prikažeš. A šta je jednostavnije nego odeš u neču radnju “E, ja mogu malo vas slikam”,  još pogotovo ako ima neki veliki prozor ulazi neko lepo svetlo, praviš sjajne dokumentarne fotografije. To pola sata, 45 minuta snimanja. Jer ti ne možeš, to je mali prostor, možeš ti tu mnogo toga da izmišljaš. A i nema ni potrebe. Ti tu takvu temu pokriješ sa 30-40 snimkara, i to je to. Tako da, možeš ti te male produkcije da, ako imaš tog nekog organizacione kapaciteta i nekog koji je dobar u komunikaciji i zna da priđe čoveku i kaže “okej, mi bi to, mi možemo da vam damo ovo – možemo malo platiti, možemo da vam damo slike, nešto razumeš, da vam kompenzojamo. Jel vam to radi posao?”” Radi nam posao ajde” Pa znaš, mi slikamo i otpad. Recimo, odeš  – imali smo priliku, pali smo neki otpad, ja mislim neko seo pored Niša, nebitno. Drugar nas odveo, a niko to ništa nije planirao, otiši smo na izlet maltene da vidimo otpad za nešto drugo. Tu neka dvojica, trojica starijih ljudi koji rade, reko “ajmo, po hiljedarku, slikamo malo tu, nema treba za to, to i to.” Kaže “oo moci, a šta treba da radimo?” “Ne znam, to što radite. To što radiš, ti radi, mi će se poskakućemo tu jedno pola sata 45 minuta oko vas i to je to. I mi tu razvalimo se od love, imaš takve situacije i x takvih situacija bude. A dešavalo se i da uložimo 500, 600, 700 eur da ne možemo povratimo te pare. Jer je na neki način nešto bilo tu usiljeno, neprirodno.

Ivan Minić: Ili ga jednostavno ima mnogo u tom trenutku.

Miodrag Ignjatović: Ili tako je. Ili smo kao temu izabrali nešto pogrešno, pa smo ga uradili ispod proseka, nego što je možda neki vizualni trend, Ili ga prosto administrator koji pušta te failove nije ocenio dobro. Pošto svi failovi koji ulaze on mu udari neki rating tamo, da li je 1, da li je 5, da li je 10, nebitno. I to ti je inicijalna tačka polaska za taj fajl. A ako ga klijenti ne izaberu u narednih mesec, dva, on ode negde u duboko i jako retko, jako teško se on posle vrati. Tako da, kažem, stok može da se radi na hiljadu različitih načina. Znaš ima ljudi koji imaju neke profesije, pa ga rade kroz te profesije. Možda ga ne radi na nekom mnogo visokom nivou, može da ga prosto pokupe sve što iz toga ukvira. To su neke stvari koje mogu da budu potpuno nepristupačne bilo kome. Recimo, može da bude stoker neko komentira o vetrogeneratore negde na livadi i on može da napravi fenomenalne fotografije tih stvari gde se popne na 30 metara i urade to. I to ima jako veliku vrednost jer Aca i ja se sigurno nećemo popeti na vetrogenerator na 30 metara da uslikamo to. Niti 99,9% ljudi koji to rade. Tako da iz mnogo različitih perspektiva ljudi dolaze i bave se tim poslom. Tako da ima i tu svačega, mislim, stvarno svačega. Znam dosta njih koji su to organizovali snimanja koja su to celodnevna ili x sati itd. sa većim brojem modela i svega, jer kao kad si već platio prostor, ako si takav dogovor napravio da platiš prostor, ako već plaćaš te ljude, daj de zvučem maksimum da uradim što više variacija i još idealno ako se dogovori više fotografa da podele jer neće na isti način zabeležiti to sve i možda neće posle ni na isti način obraditi itd. I onda kao prosto, znaš, bukvalno kad prvi put prisustuješ nečemu takvom što u mom slučaju ima 10-12 godina recimo, ti gledaš to sa strane i ti sad ti vidiš šta output toga što recimo, ne znam, set od pet fotki koja su izašle, ali izađe iz pet puta po pet fotki.

Miodrag Ignjatović: Da, da.

Ivan Minić:Ali ti kad si na snimanju to je kao na pokretnoj traci. To se samo menja i vrti.

Miodrag Ignjatović: Pa da, mislim, evo recimo imali smo prilike, bili smo u Tajpei, na Tajvanu. Tamo je bila Isto kalipsa i to je događaj koji organizuje getty images kroz Ajstok, gde se okupljuju ko želi dođe iz celog sveta i ekskluzivnih i neekskluzivnih fotografa za getty. I jedna od stvari je da ti apliciraš za neki budžet. Da uradiš neko snimanje u tom području, jel Tajvana ili taj grada, Tajpei, jer ima to trenutno interesuje, hoće da razvije što više sadržaje i kontributora novih u jugoistočnoj Aziji. To je u zadnjih 5-6-7 godina jako bitno za.

Ivan Minić: Primetio sam.

Miodrag Ignjatović: Tako je.

Ivan Minić:Ubiš.

Miodrag Ignjatović: Ubiš, pa da. Jer prosto to je u ekonomskom smislu područje koje se nenormalno dobro razvija, jako šarena kultura, znači mnogo, mnogo radištvog materijala može da se napravi da bi se pokrile sve svere koje mogu da budu. I apliciramo mi za to, to zovu oni pitch shot, mi pošaljamo tri-po iljada, da nam daju za taj pit shot, oni nam daju tri-po iljada. Znači to je ozbiljan novac da ti potroši za nešto. Izrentamo neku ogromnu kuću, nađemo neku agenciju koja nam završi pa ja mislim osam modela ili šest, nisam siguran koliko ih je bilo i to je bilo ono celodnevno snimanje. Od ujutru deset, dok nije pao mrak. A nas je četvorica u timu bila. Ja mislim, Aca, Peka, ja, Caja i Srđan Petorica, I kinez daj, mora biti malo heterogeno, prosto.

Ivan Minić: Da bi mogli Oscar da dobijete.

Miodrag Ignjatović: Ne, nego da bi mogli da razgovaramo s ljudima, jer mi ne znamo kineski, razumeš. Čoveče odeš ti u Kinu, mislim, Republika Kina ili Tajvan nije narodna republika, ali su opet kinezi ljudi koji priču kineski. Ti bez kineza malo si sakat, znaš, tamo je drugačija gestikulacija, nije tri, nego je tri, ili ne znam, drugačije gestikuliraju sve stvari. Onda ne možeš ni jezikom ruku i nogu da se dokažeš ti s njima šta mora, mora imaš nekog odatle. Mislim, bilo bi mnogo dobro, ne mora, ali je jako korisno. I onda smo mi tu imali, to je jedno temeljno slikanje, u jednom momentu smo mi, ne jednom spratu je kupatilo jako dobro, ono, panoramski prozor i kada na sredinu i tako dalje. Dola neka velika spavoća soba, dnevna soba, kuhinja, terasa, dvorište, nas petrica svi na eazličita mesta i rokamo. I naš je tad sistem bio da mi sve to što snimimo i fotografišemo tog dana, sve to ide na jedno mesto i onda delimo na pet dela. Pa kom se šta zapadne. Prosto tako, jednostavno da ne bi imali opterećenja,”Ajde, sad ti slikaš ovde, što ja ne bi slikao tu, ja sad guraš me ovde, ja moje vreme, 15 minuta”, nego ne, aj mi budemo tim, napravimo te materijale, pa kom se šta zapadne, razumeš. Mnogo je fer, nema opterećenja, delimo obaveze. Mi smo grupa od pet ljudi, ovaj šesti kinez, I svako tu nešto zna dobro da radi, što ovaj drugi ne zna, Ili ima manji talent prosto. Podelimo po tim stvarima, ko šta dobro radi to obavlja za ekipu, I mi prosto imamo dobru organizaciju, dobro se snađamo tamo. Neko ide kupuje garderobu, recimo de ću ja kupujem garderobu, čoveče ja uzimem obučem to što nađem. Ali Peka i Caja su ono temeljni, oni vole pa znaš, pedantni, kombinuju boje, sve to, pa nemoj da dreči, nego daj pastelno, fino, umereno. Znaš, imaju ljudi smisla za to. Ne znam, Ace je dobar on će smisli, će poveže, onaj du radi, daš da pogura kad padne moral on će vaaa izdivlja, razumeš. I uvek ima neko ko će, ovaj, du radi nešto najbolje i prosto on radi to, što bi radio nešto čemu nije dobar, znaš. Prvo tu na taj način funkcioniše  tim. I to je neki princip kako smo tamo radili. Pa recimo mi ostanemo i deset dana preko, na Tulajstu, Kalipsu. Mislim to se sve završi, mi ostanemo i cepamo još deset dana, slikamo svaki dan na isti način. Sad ne ulažimo tolike pare jer ih nemamo, baš sad da ih toliko semo, ali kad ti oni plate…šalju ti potrošiš. Mislim to je onako baš fino. I dobiju se stvarno sjajni materijali. Drugo ti kaod odeš na takav neki događaj kod njih, oni su uložili novaca da se to desi, znači oni će svi to da pogledaju, od vrha pa na dole, mislim svi koji su bitni, koji odlučuju.  I odmah će da organizuju šta valja odatle, pošto je to sve ciljan materijal, ciljano pravljen za to područje, da šalju u sales. I onda će sales da pravi manje kategorije failova i ovih, kako se zove, odobranih fotografija koje će da nudi klijentima ovakve ili onakve, kad  dođu daju neki inpute, nama treba to, to, to, to, to sigurno će – Znaš, glupost je kad neko će reći, a kao kako dođem sad na sajt, kucam i tražim, do nekle. Mislim, ako nisi ozbiljan kupac, da hoćeš kupiš jednu dve slike kucaš i tražiš. Ako si ozbiljan kupac, ti ulaziš u komunikaciju sa timom prodeje tamo sa getija, pa ti oni –  ti daš neki input, oni ti sužavaju ti pretregu, daju ti aktuelne failove, po tome što si ti rekao, šta valja, šta ne valja, mislim, oni ti naprave izbor prosto. Tako da, kada posjećuješ događaje failovi su novo prodavaniji, nego da si otišao samostalno da ih radiš. Mislim, to smo im dokazali, mislim nije bio eksperiment, nego se prosto pogodilo. Mi smo otišli u samoj, u sopstavnoj organizaciji u Šangaji, gde nam je ono kao gejm, od cele ekspedicije dva put manje nego kada odemo na istokalipsu. Jeste, nismo baš iskidali taj Šangaj, nešto nas nije poteralo, ali opet ima tu materijala koji valja, kažem, a isto kalipsa to duplo ili troduplo bolje. Jer prosto taj materijal ide direkto tamo gde treba i onda prosto vredi uložiti i otići na takav događaj.

Ivan Minić: Kada ste prvi put otešli na nešto tako?

Prvo fotografisanje u inostranstvu

Miodrag Ignjatović: Znaš šta  to počinje ja mislim, da li 2017. godina, Aca, Caja i ja dobijamo poziv da idemo u London, zatvorena konferencija neka. Kad nas pozvali, sigurno nešto će pametno nam kažu, i sad si ispostavi vremenu da to, oni izabrali neke dobre kontributore, fal’ bogu, sve to lepo, i napravi dva događaja. Jedan u Londonu, to je za jedan deo Azije i Evropu, i jedan u New Yorku za ostatak sveta, Severna i Južna Amerika, Australija. Mi se pojavimo tamo – E to je sad, ta je stalno prekretnica u celom radu, jer šta se tamo dešava? brate, znaš, mi smo Radnički niš, dolazimo na konfreneciju gde su Ronaldo, Messi, ne znam, svi ovi hind fudbaleri. I tu kao prasići u teheru gledamo brate jel smo mi promošili salu, ne znam, Simon, Krajn, ovaj Juri Arcus, malo se podgojio se krupan, ali on, nije da nije. Sedi do mene Juri Arcus, čovek koji je maltene postavio standard u toj industriji. Oni to rade, maltene su izmislili celu stvar. Ne znam, odavde iz Beograda Marko Geber koji je bio prvi, pa Kristijan Skajnešer, pa ovi Slovenci kako beše Simon i njihova video produkcija, koja je ono vrhunski, i mi iz Niš nas trojica. Rekao sijajno. Znači, sigurno je postao neki razlog što su nas pozvalio, to je konferencija od 80 ljudi, znaš, nije 500, nije 1.500, 80. Nek nije došlo 20. znači, mi smo bili u jednom jako uskom krugu ljudi, su oni nas pozvali. Mi u to trenutku nismo imali ne znam kakvu zaradu.

Ivan Minić: Moglo se živi od toga u Nišu.

Miodrag Ignjatović: Da, moglo se živi, ali nije moglo da se ne zove biznisom. Znači, nije to bio biznis. Nisam ja mogo da angažujem pomoćnika nekog. Mogu da izdvojim mali deo para da možda dam nekom za modeling, za ovo, za ono, ali ne mogu da platim račune, mogu računati za studio, na primer… I onda, posto toga, je stvar krenula da se ubrzava, Ili smo se i mi ubrzali. Prosto, nevrovatn šta smo sažvakali, šta se nama desilo, gda smo mi bili, prosto motiv je veliki. I onda smo se uozbiljnili u poslu i krenuli gas do daske.

Ivan Minić: A šta znači konkretno to? Šta znači uozbiljnili se?

Miodrag Ignjatović: Pa ništa, steli da radimo, čoveče.

Ivan Minić: Da to ne bude samo onako, nego.

Miodrag Ignjatović: Pa, ne znam kako tei kažem, prosto je delovalo jako motivišuće da to ima smisl, kad te prosto pozovu na konferenciju tog tipa sa tolikim brojem ljudi i ostalim ovima koji su bili, prosto znači da mi radimo nešto, da ima smisla to što radimo i da ima potencijala. To hoću reći, razumeš. Tako da sam i onda posle toga, početkom 2018. u martu je bila u Maleziju, u Kuala Lumpuru, odmah tamo. Pa smo i tamo isto malo lepo fotografisali, svašto je bilo jako zanimljivo. Nakon toga, taj TAIPEI koji smo malo pre pomenuli. I zadnja stvar je neposredno pred COVID je bio novembar 2020. ja mislim, kada je počeo COVID-21.

Ivan Minić: 20.

Miodrag Ignjatović:20. Onda je 2019. u novembru smo bili u Buenos Aires, u Argentini. Samo fantazija materijala smo napravili. I onda je krenuo Covid i ceo taj koncept je prosto nestao. Imali smo bukirin opet Taipei marta mesica. To je sve otkazano, krenuli su lockdown-ovi i te ostale stvari. 

Ivan Minić: Pitaću te kako ste se adaptirali na to, ali ono što hoću da negde primetim u celoj ovoj priči, to je da kad si pričao šta si teo da budeš kad porasteš, da si u jednom trenutku rekao da putuješ i nešto tamo.

Miodrag Ignjatović: Svetski podnik.

Ivan Minić: I došao si do toga da putuješ i, ok, za posao i sve, ali sigurno da tu ima i mnogo lepih trenutaka i zabave, i upoznavanja razlika kultura i doživljaja nekih stvari koje, da ti to nije profesija, da ti to nije bitno, vjerovatno pola toga ne bi ni saznao, ni video, ni shvatio, ni doživeo. Pominješ kako je to bilo, da kažemo, kroz sistem kakav je Ice Talk i Getty, odnosno te evente koje oni organizuju kao neku vrstu godišnjih samita, gde ciljano se ide za to. Jel ste išli mimo toga negde pre Covid-a i cele te priče? Kako ste nalazili inspiraciju za dodatni materijeli, jer ste ga pravili jako mnogo, a Niš je beskrajno zanimljiv meni kad dođem ovako s vremena na vreme, ali nije najsadržajniji grad na svetu.

Miodrag Ignjatović: Pa da, znači, stok fotografija je komercionalna fotografija, svamim tim treba ti neko okruženje koje odgovara tome da prosto. Niš je dosta skromno mesto kad je to u pitanju. Pa prosto dovijali smo se na hiljadu mogućih načina, mislim stvarno ne znaš šta ti kažem. Pokušali smo da pratimo trenandove, pokušali smo da, kao malo pre što sam ti rekao, da uradimo saradnju sa kim god je moguće. Neko nas zove, hoće nas angažuje, da nas plati, mi predlažimo da radimo saradnju kompenzacije. Nemoj ti naš ništa platit, mi ćemo da platimo neke stvari, ali želimo da se zadržimo materijale, koristimo za našu svrhu, mi tebi sporučujemo naš i pakujemo nešto što se zove kao big deal. Znači, ja dođem i radim za tebe besplatno i plus se trudim da gu radim što je bolje moguće jel treba i meni. I kako tebi zvuči to?

Ivan Minić: Dobro.

Miodrag Ignjatović: Pa dobro, da. E, i onda je to neka metodologija radnika koju smo mi uspostavili još te 2017-2018. I na taj način funkcionišemo po Nišu. Pa kažem ti, pošli…otpad. Mogu ja odem i na đubraru da slikam kako istovaruju đubre, sve to ima smisla. Tako da, ne znam, letovanja, zimovanja, bilo koja putovanja u porodičnoj režiji. Sve je to materijal za slikanje. Svaki ručak koji pojedeš na nekoj lepoj terasi, koji lepo izgleda, čukneš. Znaš šta sam para zaradio, samim tim što neko grize suvlaki ili jede nešto novo. Malo pre smo isto pomenuli na holu, brate, ta neka energija, kada imaš puno entuzijazma vezano za stok, ti svuda vidiš motive koje mogu da se monetizuju. Bukvalno su svuda, jer stok trenutno predstavlja, jeste to advertising, sve ljudi doživljaju kao “ha je, neka produkcija” maj, jok bre. Znači ti bukvalno, slatku mačku, mače, mačence, to je jedan od verovatno najzastupljenijih motiva na internetu, jel? slatka mačka ili kučence. Ti to možeš slikati svuda, jel? Imaš puno mački i kučići. Pa jednom sam našao mačku.

Ivan Minić: A i ne mora da potpiše rilis.

Miodrag Ignjatović: I ne mora… ne košta ništa, razumeš. Pa jednom sam u tom prvom, nije to studio više, kancelarija koju smo imali, na treći sprat penjao sam se peške, i naiđem na neko šugavo mače. Ja volim žuljke, pokupim ga. I tada je Milanović, moj drugar, radio sa mnom, rekao je “Daj, Miki, drži ga tu, stani pored prozor, drži gu ruki oko i pomazi mačku”, ništa više. Čuknem dve slike, jedan klip, dva klipa i od toga zaradimm kapiraš. To je svuda. Znaš, maca mi se ukaki posle u studio, neka prolivčina,užasno, jebote. Ali, platio, eto kako sam platio te slike. Znaš, tako da ako – To još ovamo smo pričali na holu kada je bila konferencija u Nišu, to je stvarno svuda. Ne moreš da ti uopšte ulažeš pare, osim u neku osnovnu tehniku da bi fotografisao stok, a pogotovo ako imaš smisla, ako ti tako radi pažnja, percepcija, znaš, to je stvarno je sudar. Bukvalno, može da izgradiš apsolutni lifestyle ako fotografiš od jutra do sutra i da to sve budu kvalitetne stog fotografije. Još samo malo da primetiš odakle dolazi svetlo, koji su uglovi padanja svetla najatraktivniji, izgledaju lepo, malo se pozanimaš, stvarno malo fokusu u tome. I nemam potrebe da ti iznajmljuješ velika studija, jer ima motiva koji su oko tebe, koliko hoćeš. Meni najprodavnijena  fotografija držim mog sina u razvučenoj majici, on ima meses dana. Tad smo živeli u nekoj iznamljenoj kući, gde je stolarija stara 30 godina, gde duva, ali tu su veliki prozori, baš sa onim izlazom na terasu i mnogo lepo svetlo pada. Ja držim Toleta, a Milica odradila dve, tri fotografije, ne zna ni da podesi aparat, i to tu si high end fotografija, to Amazon koristio. Amazon prime reklamira svoje usluge s tom fotografijom. Našao sam je pre neki dan na Forbesu, u New York Timesu, you name it, tamo je. A nastala je sa nula budžeta, negde u 7-8 ujutru, posle neprospavane noći, čuovajući malo bebu. To su te stvari, što mogu da čine stok jako pristupačnim ljudima koji se ne bave njime. Uopšte ne moramo da rzamišljamo o rasveti, high-end objektivima, high-end prostorima, ne znam kakvi modelima. Uopšte to nije takva stvar kao što je bilo recimo od 2005.- 2007.- 2008. gde je ok, tebi treba neko koji je manikenski građan, zna se s kojih su standardi lepote, jagodice, veliki beli zubi, lepi osmesi, zgodni ljudi, muški, ženski, ovaki onaki, i to je to. Nije, nije više to to, razumeš. Sad se traže različiti ljudi, svi mogući oblici ljudi koji postoje. Tako da i oblici i boje, i preferenci njihove, kako god, samo da su obični, da nisu fejk, razumeš, i to je to.

Ivan Minić: Dolazi covid.

Miodrag Ignjatović: Dolazi baš.

Ivan Minić: Što vama menja planove za putovanje svakako, manje više sada ta putovanja i to sve, nego jednostavno postaješ prilično limitiran, staje manje više sve, nit ko šta može da slika, nit ko šta prodaje, nit ko šta kupuje, prvih desetak dana, recimo, petnaest. E sad, kako se vi prilagođavate u celom tom procesu i kako uopšte, mislim, u tvojom konkretnom slučaju me zanima i kako ne poludiš tako što si zarobljen kući, ne možeš da radiš?

Kako preživeti kovid kao fotograf

Miodrag Ignjatović:  Sa malom bebom si po celo dan,  to slikaš. Šalim se. Pa, jeste, pazi, mi smo martu mesecu, kad je počeo Covid, trebali budemo opet, ne, u maju, izvini, na Tajvanu. To je bilo zacrtano, to se u martu otkazuje, jer kod nas već, kod nas je tad stigo neki lockdown, sve to je već se polako gde se zahuktalo i ljudi kinu više ne uzimaju u obziru, bilo koju Kinu nikako. Tu se javlja fenomen da se pojavljuje covid koji se sobom donosi razne neka pravila i estetiku koja se jednostavno vidi. Ti kad staviš masku, to znači da je covid, jer u tom momentu svi nose maske.

Ivan Minić: Ili neka druga biološka katastrofa, ali trenutno Covid.

Miodrag Ignjatović: Nebitno u momentu u kojem pričamo isključivo Covid. Znači maske se nosi zbog Covid-a, ne nosi se zbog kijavice nekog sezonskog gripa ili bilo čega, nije kolera, Covid je, razumeš. Znači treba ti maske u supermarketu, maske u banci, maske u školi, maske na bilo kom javnom mestu. I prva stvar koju smo mi uradili, sada se s Cakijem, on povede sina, Caki ima 50-tak godina kolega, Mixa 15-16, kao ajde će idemo iza supermarketa na parking, Mixa i ja turimo maske, ti nas slikaš snimaš, napravimo ovaj covid set, ajde baš da vidimo, i roknemo mi to. Sećam se ja snimio ovako  ruke sa prednjeg sedišta, oni zatvaraju gepek i ubacuju brašno, vode toalet papir i zatvaraju. I to bude klip koji je narednih 6 meseci do godinu dana, ne znaš koliko, on je bio prvi na geti imidžez kada kucaš COVID-19. I šta to znači? Znači da pravi pare. Znači da jednostavno ko god da kuca COVID-19, u trenutku kad –  ja mislim su oni nešto rekli da to onaj tag koji je 15, 16, 17 hiljada posto odskočio u tom momentu. Znači, ko šta radi? Svi su zatvoreni u kućama, ceo svet, šta oni rade? Sede i drndaju internet na telefonu ili na računaru, svi su na netu. Šta onda treba Treba konten, mii pravimo taj kontent. A nema ga nigde. Ima jedna priča de smo one, kako se zove, one pregrade.

Ivan Minić: Paravane.

Miodrag Ignjatović: Paravane, da. I sad, slikali mi nešto, napravili od stakla te pregrade i okačili te slike odmah sutradan i javlja se problem, koja je ključna reč za ovo. Treba kucaš dole key word dole na dnu, nemamo pojma. Pitamo ovu jednu koja je radila kao contributor service, “Aj lebati kao sutra” Mislim, leba ti, ono iz Kanade je, nije to rekla. “Aj lebati da ti se javim sutra.” reko, “aj lebati javim se sutra kao hića mi je hoću što pre da ovo penetriram u internet, da vidim kako će, šta se desi. I ona kao, “uneli smo sniz garda”, uneli smo sniz garda, nije ga bilo. U tomom momentu je to kao rešenje koje  ceo svet prepoznaje kao rešenje. Pojavilo se negde, mi smo to videli, nismo ga mi izmislili, ali smo ga mi maltene prvi penetrilali na sajt. Gde su oni morali donesu ključnu reč i opet što to znači? taj sadržaj je odmah išao gore, odmah petice na algoritmu, sve u vrh. Znači ti čim ima onaj best match da ti klikneš, to je u prvi red sve i ništa, mi ne bili lenji, to smo jednom rekli, I idemo banka, idemo škola, idemo i to sve u studiju.

Ivan Minić: Apoteka.

Miodrag Ignjatović: Apoteka. Znači šta smo mogli da izgradimo, mi smo to gravili, pravili i slikali. Znači čekaonica, gde ljudi svede s maskama, pa jedna stolica ima onaj X, ili neko obaveštenje da se ne sme. I to je to. Znači sad je lockdown, nije lockdown, znači mi hvatamo neko mesto, pa je sad problem okupiti ljude, pa znači bilo je hilljadu nekih izazova na koji način to izvesti, ali smo uspeli, što se kaže. Tako da, eto, to je bio Covid. Sad Covid je bio, rezultati što se tiče Covid-a su bili aktuelni samo 8 meseci, tipa do kraja te godine, 2020. Već 2021. to je bio nagli pad i manje više sad su skoro bezvredni. Nisu aktuelni, više niko ne piše o Covid-u. Možda tu i tamo neko kupi za neku dokumentaristiku, u dokumentarni film da se pripriča šta se dešavalo, ali nije više toliko aktualno kao što je bilo. 

Ivan Minić: A kako se vama organizacija vratila u neku normalu, odnosno šta je značilo to što, ok, nema više lockdown, to više nije toliko aktualna tema, ili ok, jeste, ali je jedna od, pa nećemo raditi samo to. Kako ste se vi lagano vraćali u ritam i u kom u kom trenutku ste ponovno počeli da planirate i da putujete?

Vraćanje u ritam nakon Covida

Miodrag Ignjatović: A znaš šta, skoro da nismo ni počeli da planiramo da putujemo, jest, ja sam bio na Tajlandu dva puta, ali nismo se nešto ozbiljno organizovali od prestanka COVID-a do sada, neke ozbiljne ekspedicije obajamo. Drugo, ni Aistok, ni Getty se ne usuđuje da organizuju bilo kakav događaj, što, dal  zbog COVID-a ili zbog drugih geopolitičkih nemam pojma, od tada je recimo bila ideja da se ide opet na Tajpei, Tajpei je postala onako vruć, što se nekih stvari tiče, pogotovo. Mi smo se jel te samo nastavili de smo stali s radom kod kuće u Nišu, pa nismo prosto nastavili da putujemo u toj meri koju smo putuvali ranije. To je to.

Ivan Minić: Dobro, al kad smo krenuli da se dogovaramo za ovo, vi ste otišli familijarno na Tajland tri meseca.

Miodrag Ignjatović:  A to sam otišao ja. Pa dobro, da, to je jedna od stvari da na Kopanganu živi Nikola Pejčić, kolega, prosto ima smisla otići tamo i praviti, manje više, ekskluzivne sadržaje, ono prelepo ostrvo sa najrazličitim ljudima koje postoji, jer to zapravo, jeste Tajland, nije Tajland. Nije Tajland u teritorijalnom smislu i u političkom, ali nije Tajland zato što tamo živi jedna međunarodna zajednica ekspata koji uživaju na tom ostruvu i grade ga na neki svoj način. Mislim, ima Tajlanđana, ali mnogo više ima stranaca. Što znači da ima diverziteta u najširem mogućem smislu, što je ono što nama ovde najviše ne dostaje. Pa smo se bavili time tih tri meseca, dva i po meseca na Tajlandu.

Ivan Minić: Ljudi koji su bili i proveli neko vreme i tako dalje, kažu da ok, ako pričamo o Tajlandu i uopšte o tom delu.

Miodrag Ignjatović: Planete.

Ivan Minić: Azije, Indokine, da u suštini pričamo o tome da postoji Bangkok, ništa nije uporedivo, to je preogromno, to je New York na svoj način i to sve, ostalo je ostalo i postoje ostrava koja su to, raj na zemlji. Kao i manje više svaka lepa ostrava, ali sa malo drugačijom populacijom. Zašto toliko ljudi se u poslednjih par godina opredelilo da tamo provodi toliko vremena? Jer ok, otići na dve nedelje, otići na tri nedelje i sve, ali ja znam dosta ljudi koji ispucaju maksimum koliko možeš da ostaneš, to je tri meseca sad.

Miodrag Ignjatović:  60 plus 30 dana, da.

Ivan Minić: 60 plus 30 dana, znači faktički tri meseca, koji nisu ljudi koji bi tek tako otišli negde nego im to zaista prija.

Miodrag Ignjatović: Ništa, cela tajlandska kultura, pogotovo na ti manjim mestima, recimo Panganije, malo ostrvo, manje i od krfa ja mislim. Tajlanđani su blagi ljudi, oni vole parice i to je vrlo jasno. On će naplati nešto što je moguće skuplje,  ti si malo iscenkaš, on će pustiti nešto, nije ni bitno. Ali su ovako vrlo prijetni. Ja sam bio s malim detetom, tri godine, mi gde goda odemo, mali naučio da kaže “kopun kap”, to je neko dobrodan, kako ste ili što već, I oni se odušavaju s tim, mali izlazi s kilo banane, onaj malečke, domaće, voće, razno slatkiši. Prosto jako prijetni ljudi. Čak mu je igranje s decom tamo mnogo bilo bolje i prijatnije iskustvo igrati se s tajlanskom decom nego sa zapadnjačkom. Mislim, sada gradim neke predrasude, ali tako je bilo. Ova su deca besna, ova su deca mirna, umerena i prihvataju bilo koga drugog. Ovima nije mogao da priđe, on je jadničko stane, “Hello, hello” ovi se samo obrnu i odu, razumeš. Okej, bila je jezečka barijera, ali jezečka barijera s tajlanđanima ne postoji, šta? Mislim, ni jednu jedinu reč ne može poklopiti, kao i gestikuaciju. No šta, jednostavno, ta su ostrova jako lepa, neke stvari su jako jeftine i onda ljudima prosto to odgovara da tamo provode vreme. Šta znam, možda neću…

Ivan Minić: Da taj hladniji deo sezone odu negde gde je ttoplo.

Miodrag Ignjatović:  Pa jasno, ti imaš par meseci kad su neke intenzivne kiše, ti čak to i na Tajlandu možeš da preskočiš, ako si na Kophangangu, možda da odeš  u Chiang Mai koji je kompletno severno, neka planinska regija koja je jako lepa isto, nema mora, ali ima džungle, šume, specifične vegetacije, specifične arhitekture, kulture, istorije. Svakako je super otići i opet sve što si više ti negde kontinentalno  po Tajlandu to je jeftinije i jeftinije, znači gde nije baš tipično turističko mesto. Ti možeš bukvalno sa 5 dolara dnevno da isteraš, ako si optimizovan kako treba i sa nekim ljudima verovatno to odgovara. Drugo, dosta ljudi odlaze tamo i spiritualno se nalaze. Tamo su, recimo, seksualno slobodu zagrantovali, niko te ni ne gleda. Kod njih je kultura, koga oni zovu, Ladybojova, postoje već 200, 300, 500 godina, razumeš, njima to najnormalnije. Ti ovde ako bi video trenvestita možda bi ga zgazili iz kola prvi neki frustirani likovi. To tamo ne postoji, možeeš šta oćeš i ko oćeš, boli njega u ovo. Samo budi korektni, nemoj da vičeš. Nema vikanja, nema svađanja i sve može. To je to.

Ivan Minić: Sve što su ljudi dogovore.

Miodrag Ignjatović:  Što se ljudi dogovore. Da, i pazi kada smo putovali u Aziju, meni je nekako komunikacija sa bilo kim, kada je bilo što u pitanju, bilo mnogo lakše, oni su ljudi mnogo svedeni, oću, neću, može, ne može. Nema problem, recimo ti ovde treba dođeš do neke institucije, pogotovo javne institucije,  ne znam, hoćeš iznajmiš školsku salu, hoćeš iznajmiš pozorište, hoćeš znajmiš nešto, ogromna je peripetija treba da preživiš, da bi došao – daj mi ugovor, znaš, ja sam firma, daj mi cenovnik, ovo znam, to se radi komercijalno, nije da ni – i da plati mi da ja fotografišemo 2-3 sata, 4 tamo. To je peripetija, bajo, znači po 10 dana ne možemo izađemo na kraj.  Ovao u Maleziji, u Kuala Lumpuru, jedna cura, mislim da je iz Srbije, Srki je zna od negde i odvela nas na fakultet koji studira tamo. Kaže imam ja ekipu, to Indusi, Kinezi, mnogo lepa šarena grupica mladih ljudi, kaže, oće se slikaju.

Ivan Minić: Ko za stok.

Miodrag Ignjatović:  Ko za stok. I još tamo se svi oblače debrendirano. Nema artwork, nema brendovi, lepota od Boga. I drugo, skromni su. Kaže, oni slikaću se, potpisaće sve što treba, možete kupiti ručak u McDonald’s…super. Ja bih rekao, brate dva ručka u McDonald’s, mislim, nema veze. I mi odemo na kampus, odslikamo sve što treba, oni nas odvedu posle i u biblioteku, i u neku čijonicu, i šta je već bilo. I kao, “Ej, ljudi, nama za pet, deset minuta kreće čas, moramo da krenemo, kao, “Super, sve je bilo”, Ja rekao “Ljudi, ali nama treba proberiti reliz od fakulteta.” Znaš, treba neki upravitelj tog fakulteta ili neka nadlažna ličnost da nam potpiše saglasnost da mi na toj privatnoj, upravljenoj svojini možemo da fotografišemo i koristimo ko mediju. Getti nam to zahteva, prosta stvar, potpis i čao. Reko ajde vodite me kod profesorske, pa ću ja da vidim. I  dođemo tamo, profesorska je, mislim da je kinejska, njoj žena izuzetno dobro priča engleski jezik. Nisam siguran kojim predmet predaje, nije ni bitno. Ja sam taj taj, objasnim šta radim, “Jao pa to je divno! Pa kao mislim  jako smo ponosni na našu multukulturalnost”. Pošto Malezije čine Malajci, kao najzastupljenija etnička grupa, Kinezi, posle njih, i Indusi, odnosno Indici, kao treći, pa kao pošto ja – ispričao sam joj šta radimo ovamo organizaciju koju smo uvomenuli. “Pa možeš ti malo kao o tome da pričaš sad kao održiš neko predavanje?” reko “Gospođo, ja stvarno ne mogu sad održim predavanje. Prvo nisam ni spremio ništa, nije problem mogu da ispričam, ali meni treba to, to, to i to” “Jao, pa znaš šta ja to ne mogu, ja sam samo profesor, ja nemam mogućnosti da to uradim.” Meni svejedno imaš ti mogućnosti samo nam podpiši, mislim sve. A ja ću da te odvedem kod dekana. Sad to je neka visoka zgradurina, nešto tri, četiri spratova, pa mi s tog dvajest i nekog idemo na trideset i neki, dekanati ili neki upravljački deo. I ulazimo tamo i sad to je ono ogromno, skoro ceo sprat je ta prostorija, podeljena sa onim, kako se zove, kompartmentima gde sede razni zaposleni, verovatno iz razmiličitih sektora, i ima tri kancelarije za bordove neke. <I eto u toj jednoj njih, pet-šestorica ima neki sastanak, drže bordi, i jedan od njih je taj dekan. I ona, “Zoki, dođi ovamo”, kao su glavni. I izlazi vamo i kaže, “a ovo su momci divni..” sve nas nahvali, ispriča ona našu priču, vrlo ukratko, i ja mu predstavim šta mi radimo, kako radimo i što mu se obraćamo uopšte. “Kao, to je šaterstok?” Pa, totalno znate o čemu se radi, reko Istock je u pitaju. Kaže, što se me tiče, imate moju saglasnost, ali kažem opet, ja ne mogu da potpišem lično, to je mora pravna služba da ishendluje, evo možete da sačekate, ja ću da im dam nalog da razgovaraju sa vama da se ja s tim načelno slažem, pa oni nek prođu protokole, i ako je sve to okej, neka potpiše neko njih koji je za to naldležan. Čekamo mi pola sata, dođu ljudi, obavimo razgovor, popunili 3-4 dokumenta koliko je nas bilo tad na ekspediciji, ja si odem ovako, kažem, evo, slikajte sad, završio sam. E, znaš, ja to ne mogu da uradim u Nišu, ja imam i 10 dana, ne vezi što ja znam sve te ljude, poznajem ih odnegde, svi se zvrću, svi imaju neke peripetije, svi imaju neke nadređene, svi su od nekog plaše. Znaš, mnogo je to drugačije. Ti odeš lepo, brate, kažeš “Dobar dan, meni ovo treba”, on ti kaže “Može, ne može”, kraj, završen razgovor.

Ivan Minić: A obično može.

Miodrag Ignjatović:  Obično može. Znaš, uvek ima neki – znaš, ovi ljudi sad ovo uradili iz čistog entuzijazma, nema šta. Dati cenu, brate, to sve može. Možemo, potpisujemo šta treba, platiti cenu koju ti ja dam i sve cool, razumeš. A obično je ta cena korektna, osim u banku – Skoro smo nešto tržili, neki prostor, neki co-working, mislim, 3-4 sata, 6-7 hiljada nam traže euro. Rek’o, te euro ja se te pare ću živim na Tajlandu nešto 6 meseci ići ću slikam svaki dan. Tako da ne, to nije uspelo. Ali kažem, ta otvorenost ljudi tamo, pogotovo za biznis, za posao, će da te sasluša, izdvojit će 2-3-5 minuta, će da ispoštoje, razumeš, kao ličnost koja nešto ima da pita, odgovorit će ti vrlo jasno i bez zavlačenja. Takva je situacija, kraj. Što je ovde kod nas, ja često nalazim na barijere, pritom živimo u malom gradu, skoro dobar deo ljudi tamo poznajem, ako ne znam, znam nekog ko nekog zna, što ja moram da se bavim time nenormalno mnogo da bi iznajmio neku salu tipa za desetih hiljada dinara, što je nekad bilo normalno, sad i više nije. Sad je to je izvrnuto do daske. Tako da, jedno jako pozitivno podnevlje za biznis. Ljudi se prosto poštuju. 

Ivan Minić: Vide prilike i hoće da iskoriste prilike kada postoje.

Miodrag Ignjatović:  Valja je to normalno, jel.

Ivan Minić: Mislim da i taj moment što kažeš za co-working-e, i uslove za co-working-e, mislim da je ovde postalo prilično slično kada dođeš i kažeš da ti treba za snimanje bilo da je u pitanju reklama, televizija, serija, ili stok ili nešto, to su uslovi koji su potpuno suludi. I naravno, ok, mimo radnog vremena, blablabla, ok, nebitno, fingirat ćemo svetlo dnevno, nije važno. Ali opet kad ti neko kaže mimo radnog vremena ovih 150 kvadrata te košta 800 evra, a narednih 4 sata ti kažeš dobro, brate, mislim.

Miodrag Ignjatović:  Da, puno bude, da. To je nešto drugo. Sada da kažem samoj  komunikaciji sa ljudima na nekim pozicijama upravljačkim, razumeš. Tamo vrlo ako pristupaš, dolaziš do njih. Znači, dođeš, pitaš on ti da termin, ti dođeš u termin, obaviš razgovar za pet minuta sa vrlo jasnim odgovorima. A ja, eto, sa iskustvom iz Niša, kažem da je to peripetija u malom Nišu, razumEš.

Ivan Minić: Razumemo se, nego prosto imaš i taj moment da ono, verovatno nije došlo pet hiljada ljudi da fotka na univerzitetu, ali je verovatno došlo pet hiljada ljudi da fotka co-working i oni su skapirali da mogu da dignu cenu u nebesa.

Miodrag Ignjatović:  Dobro, to je tržištna stvar.

Ivan Minić: Slažem se.

Miodrag Ignjatović:  Ako ima ogromna potražnja i on može to da uradi sebi, nek uradi, meni je to okej, imaš cenu, meni ne odgovara, pozdrav, čujemo se, što bi ja sad se natežem s tobom, za tvoju cenu. To je tvoja cena, ti toliko ceniš da treba da zaradiš, ja ne mogu toliko platiti.

Ivan Minić: Hoću da te pitam jednu stvar, ne pitam to često ljude ljude, ali ovo jeste, da kažem, opredeljenje i struka koja je fleksibilna u tom nekom smislu. Šta bi preporučio nekome ko sada razmišlja o svem o tome, pošto stalno imamo te diskusije je li kasno, nije kasno, je li postoji prostor, ne postoji prostor. Ja mislim da nije kasno, samo treba imati realno očekivanja

Da li je kasno početi sa Stockom sad.

Miodrag Ignjatović: Pa upravo to. Mislim, naravno da nije kasno, nikad nije kasno. Mislim što bi bilo kasno,  pogotovo za neke mlade ljude koji dolaze i imaju drugačije poglede na momente. Oni sad žive svoje životine,  ne žive kao što sam ja živeo kad sam imao 16 godina. Znači skozi je drugačije, drugačije su im navike, drugačije stvari rade, što znači drugačije ilustracije njihove generacije treba da postoje. To će mnogo bolje da urade oni nego ja. Ja sad imam 40 godina, u moje vreme kad sam imao 16, to je bila 2000. godina posle NATO bombardovanja. Ja nisam imao mobilni telefon sa 16, on trenutno živi, taj neko, i od te generacije, živi  eru socijalnih mreža. I to se menje… bio Instagram, pa Facebook, pa TikTok, pa ko zna šta je sljedeće.

Ivan Minić: 20 godina smo pričali, “Nemoj snimaš vertikalni video” i sad je vertikalni video najvažniji u svetu.

Miodrag Ignjatović:  To i na Gettyu isto samo 3-4 sad, “Dajte vertikalni video, treba vertikalni video, vertikalni video.” Da okrenem kameru ovako i da snimam misliš? Da, pa ja ni slike ne pravim vertikalne, šta je s tobom? I onda smo počeli malo s njima vertikalno i pa smo batalili. Jednostavno ne možeš sebi da nametnu kao naviku, ali u svakom slučaju pitaš za – Da, treba, može, nije problem. Može, samo ono 1:36:51 mnogo bitna stvar je očekivanja.Ljudi, opet i sada generacija koja dolazi ima nekako instant očekivanja, čini mi se, hajde da ne generalizujem sad da ne budem bezobrazan, ali stvarno treba vremena. Bez 6, 7, 8 mjeseci, 9, ti nećeš imaš prihode, a treba da uložiš rad, treba da uložiš i novac, da kupiš neku opremicu, nešto i treba da uložiš rad. Znači, bez ogromnog entuzijazma prema samom tom poslu, delovanju, pa da ulaziš u priču jer nećeš ni imati više entuzijazma od narednih  šest meseci nego sve manje i manje zato što treba sačekaš…

Ivan Minić: A radiš na ler.

Miodrag Ignjatović:  A radiš na ler, jasno je, brate, lepo si rekao. Prosto rezultati dolazi posle nekih godinu dana, obično,  da kažeš ok, sad imam neki prihod, znači da je to 200-300 dolara, koje eto može ti promeni malo finansijsku situaciju, malo više, zavisi ko je kako. Ali treba malo vremena. Neko može i brže, može i za dva meseca, ako zna šta radi, gađa gde treba, uradi neke aktualne failove. Jer sada, znaš šta, jeste tamo velika baza, ima 10, 15, 20 miliona, recimo, na Getty, failova ne znam ja koliko, ali desetine miliona su u pitanju, svi failovi koji uđu, oni prolaze kroz neki ljudski filteri dalje. Znači, čovek će da dođe neki i da kaže, direktor, po mogućnosti, “a ova serija ima smisla, ajde da je pregledamo detaljno i da je izreitiramo detaljno, što znači da je podignemo algoritam na neki više nivoj i da ona bolje prolazi kad su prodaje u pitanju.” Tako da, ako ti imaš šta da pokažeš i uradiš, naravno da ćeš da uspeš da napraviš neke parice, samo mora da imaš, da budeš napružan strpljenjem i da bi to moglo da sačekaš, da počne se manifestuje i onda kad krene, da održiš kontinuitetu u tom nekom radu i prosto temama koje ćeš da proizvodiš. I to je to.

Ivan Minić: Ima taj moment da je potrebno da se stvori neka početna akumulacija.

Miodrag Ignjatović: Znaš šta, dešava se da ti, ne znam, digneš neku temu, neki set, neko jednodnevno snimanje, i to  krene da radi posle dve, tri godine. Znaš, dve godine ništa, i odjedanput samo. Jer dešava se da recimo i ovi osoblje, GTI, revidiraju neki materijale, neke teme, traže nešto što im treba, pa naiđu na nešto što možda u startu nije bilo cenjeno, ili nije bilo aktuelno, ili iz nekog drugog razloga, i onda mu samo podignu algoritam i to postane prosto poršun, pravi parice. Nikad se ne zna to ti kažem.

Ivan Minić: I što više toga ima, ima više mogućnosti da se desi nešto tako.

Miodrag Ignjatović: Da, to što više, malo i sa rezervom da bude prihvaćeno, ne bi trebalo da sad, nemam pojma, imaš neku jednostavnu temu tipa mladi par šeta parkom, imaju mobilni slikaju se i nešto ručkuju, da ti od toga napraviš 200 slika. Nema potrebe za tim.

Ivan Minić: Ti napravi 200, al odaberi

Miodrag Ignjatović:  Napravi ti 5000, al odaberi najviše do 50, da se nema preklapanje identičnih fotografija, da nema to, jer sve to ubija algoritam, kako oni nama to predstavljaju. Jer ako, ne znam, sad ti kucaš mobilni telefon kao tag i izađu fotografije mobilnog telefona, izađe tvoja jedna i klijent klikne tu jednu i kupi, mislim, tvoja jedna i ostalih sto tuđih. Dođe klijent to klikne i kupi, tebi taj algoritam odmah postaje mnogo veći, I svaki put sljedeći kad neko kuca mobilni telefon, on će da izlazi među prvima u pretrazi. A ako se desi da izlađu 30 tvoje, klijent opet izabere jednu od tvojih, ta jedna će da ima neki pozitivan moment, a ostali će da se srozaju. Pa opet sljedeći put će on izabere neku drugu, pa će ova da se srozava što je imala neki pozitivan…i onda će sve one polako da se srozavaju kad je algoritam u pitanju. Mislim, to je neka teorija koji oni nama pričaju, verujem da je istinita. Tako da treba optimizovati broj fotografija na realano kako predstavljaš nešto. Inače ne treba reprodukovati neke teme istune sve. Pa nije baš da to ne radimo, ali trebalo bi i to da se dovede u red, znači prosto uradiš, to je to, a ako možeš raditi nekako drugačije, da ga aktualizuješ sa nekim stvarima, uradi ga opet. Ali ne mora da sebi skačeš za vrat sa jednom te istom temom, da je radiš iz novo na novo.

Ivan Minić: Da, da, kanibalizuješ stare sve to u suštini.

Miodrag Ignjatović:Tako je, da.

Ivan Minić: Šta bi savetao što se tiče toga, mislim, vrlo često kada pričamo o svemu tome sa klincima, zato što je dostupno sve što je dostupno i zato što to košta sada onoliko koliko košta, a to nije previše, svi nekako gledaju da taj neki setup od koga kreću bude nešto što je prilično napredno, prilično skupo itd. Šta bi ti nekomu savetovo za neki sam početak? jer siguran sam da postoje mnogo ljudi, ja znam dosta primera, gde ja pričam, savetujem se sa klincima, koji to, mogu da izdvoje 500 eura i da od toga je probaju da izvuku nešto ili 600, ili.

Savet početnicima o početnoj opremi

Miodrag Ignjatović: Gledaj, boljim mobilnim telefonom sad možeš da radiš to.

Ivan Minić: Da, ima dosta, zapravo, primera gde….

Miodrag Ignjatović: Čak i ogromna Getty, konkretno, non-stop izbacuje brifove i traži da se slikaju stvari mobilnim telefonom. Jer, prosto, to je sad estetika koja je dominantna na internetu. Znači, ne visokoprodukcijski, kako se zove, failovi fotografija, nego ti kad šaltaš net, 90% sadržaka koje vidiš je generisan mobilnim telefonom, pravljeno od strane korisnika interneta, ne od ne znam ni ja kakve produkcije. Tako da, samim tim i vizualni trendovi postaju onakvi kakvih mobilni telefon snima. Znači, vertikalno i što manje DOF-a. To sad postaje, idemo unazad. Znači, sad po meni isto, mislim, DOF će vrlo brzo da prestane, bude atraktivan ljudima, ono kao mutno u pozadini, jer klinci koji sad rastu, njih to ne interesuje.On snima sa malim senzorom mobilnog telefona koji ne dozvoljava da ti imaš dof, osim ako ga ne namakneš kao filter, kao nešto što nije prirodno nastao taj dof kao optička posljedica, nego kao neki filter spolja. Možeš da izabereš hoću ga ili ga neću, kad si već napravio fotografiju. A ja da bi ga napravio na fotoparatu morao bi da zašrafim objektiv tipa 85-50 na neku širu blendu, pa onda da napravim onakvu zanimljivu pozidinu. Tako da, mislim, nije nužno da neko im bomba, to su samo izgovori, tehniku, da bi mogo time da se bavi. Ti svaki fotoparat, pa i mobilni telefon, prosto treba ga upoznaš kao parče tehnike dokle se on dobacuje. Znači, ako imaš mobilni telefon, vidi samo da može malo da mu podesiš na svetlu da nije automatizovano, jer ako imaš partiju crne, kao što ti imaš ovde, ona neće se vidi, razumeš, pošto si sebe osvetlio lepo u glavu, to ova crna se ne vidi uopšte, ne vidi ni ovi brazde koje se – e, to je to, treba samo da razumeš malo tog svetla, I ti možeš da koristiš i bolji mobilni, čak ćeš vrlo interesantni filtere i neke stvari moći da tu umlatiš. I to može da bude jako komercijalno. Jer mislim, najčešće tebi jedan, dva fajla prave ozbiljne pare, a ostalo je buranija, što bi se reklo. Znači, ti uvek možeš da napraviš nešto što bude zanimljivo, a cela ta mobile estetika je bukvalno vizualni trend zadnjih par godina.

Ivan Minić: A kaži mi koliko misliš da je dobro pratiti, istraživati šta ljudi rade, šta su trendovi, šta je novo, pretraživati, ispirisati se na taj način, a koliko treba pokušavati da budeš na neki način originalan, i da ne kopiraš ono što drugi rade. 

Da li i koliko treba pratiti trendove

Miodrag Ignjatović: Pa pazi, ti treba da istražaš u smislu da gledaš koje su aktualna dešavanja u svetu, kao što je to bio slučaj sa COVIDom, jer sad imamo neke velike vojne konflikte, ili ne znam, nestašiću nafte ili koncepte koje mogu da se koriste da se ilustruje svakodnevno. Znači, tebi je sad ideja da vidiš ko su klijenti, kom ti prodaješ to i šta njemu treba. Nema potrebe ti da kopiraš, ne znam, kako je Aca Mika Žika napravio neku fotografiju. Možeš i to da radiš, u slučaju verovatno ljudima i uspeva ili rade, ali mislim da nema potrebe, jer treba se baviti šta su stvari koje klijent potencijalno želi.  Najčešće su to neke medijske kuće kojima ogromna količina tekstova koje treba da se ilustruje. O čemu one pišu? Pišu o stvarima kojima svakodnevno ti prolazi ispred tebe, ali ti ne primećuješ. Mislim, samo slučaj Covid – Ali to je jedna retka pojava u zadnjih 20 godina, da se nešto tolko infiltriralo i da traži da se ilustruje, a nema takvih materijala koji to ilustruju. Treba pratiti trendove, o čemu se stalno priča. U jednom momentu je i yoga postala popularna globalno, nije bila. Veganizam, vegetarijanizam. Sve te stvari koje nekad nisu bile popularne i sad se pojavljuju, treba neko to da ilustruje. Daj to slikaj. Ne kažem  sad ove stvari jeste, to je neki slučaj, da to nekad nije bilo aktuelno previše, nisu ljudi se bavili time, pogotovo ne kod nas, pa verovatno ne i u svetu, i ono im u jendom momentu postaje, različite potrebe da se ljudi hrane, različite religije, različite seksualna opredeljenja, različite profesije. Tu ima toliko toga da se fotografiše na dokumentarnom nivou, apsolutno nema potrebe da ti sliši bilo što smišljaš. Znaš, ja trebam, odem u radnju, mogu ja slikam ovaj vaš drugstore? mogu ja slikam  vaš bioskop? mogu ja slikam ovu vašu tstaklorezačku radnju? “Jao, kako vam je divna ova bašta i ova ista klinika ovde. Jao, ovaj magazin, koliko vam je super, pa imate viljuškar,  mogu da se vozim. I ova teta što ima, ova baš sjajno izgleda. ” Znaš, i sad eto, recimo, ne tipični poslovi među muškarca i žene. To je sjajna tematika, razume. Možeš da se  iživljavaš do 101 i nazad, jer to je nešto čemu se trenutno radi globalno, socijalno, genderi kvaliti, balans među muških i ženskih, ovakvih. Tako da nema potrebno da gledaš ti šta radi komšija, odnosno kolega, kontributor, aj gledajti šta imaš oko tebe, šta ti je dostupno, a jeftino ili džabe. Zato neko ko počinje da se bavi stokom, idealno je da ima interesantne prijatelje, da ima kompletnu široku familiju, ljudi koji su prosto spremni i hoće i vole, i imaju entuzijazma, razumeš, pozitivni su, može da ih fotografiše, razumeš, i koji to dopušta ili ne traže kompenzaciju.Znači, obrni se oko sebe, vidi gde si, imaš li kućeta, mačeta, pticu, ljubimca, familiju, braću, sestru, male bebe, bake, deke, šta god, razumeš, ko god oće može da ti pomogne i želi oko užeg kruga ljudi koji su oko tebe pa i nešto šireg, vučeš za rukav, dok se ne osposobiš, da postaneš već materijalno sposoban da možeš da platiš nekog simbolično ili više ili manje. Prosto sve posle isprofilišeš šta radiš, kako radiš. Tako da ima mnogo mogućnosti na koji način početi da se baviš stok fotografijom i videografijom, a da ne podrazumeva da mora uložiti ništa osim te neke osnovne tehnike koju imaš u ruku i samo malo da poznaješ dokle se to dobacuje. Recimo, ne možeš mobilni telefon da očekuješ da snima u mraku. Za to ti opet treba neki veliki senzor, velika blenda, pa ćeš i opet da trpi visok ISO i da, a to je već, znaš, ulazimo u dubiozu. Nemoj se baviti tim, jer se ne dobacuješ do toga. Snimaj ono što ti tehnika dozvoljava i veruj mi… isnimaš sve. Nego jednostavno probaj da ne imaš potrebu da radiš te neke stvari koje ti tehnika ograničava, jer imaš šta da se radi bez toga.

Ivan Minić: A jednog dana ako to bude kako treba doći ćeš do toga da možeš.

Miodrag Ignjatović: Skuplja foto i videotehnika samo ti donosi komociju radu, bolje vizualne rezultate i da može da radiš u nekim situacijama gde ranije nisi ni mogao. Ali opet, što ti mora baš da snimaš u mrak. Ne moraš, ako si objektivan i želiš da se baviš kao poslom, budi, brate, pragmatičan, vidi, ok, dok le se dobacuješ, šta se radi, praktičan i baavi se time, nemoj da ideš izvan okvira, pa skupi ti parice zaradi, kupi si drugu opremu, pa slike mraka, slikaj koncerte,  mislim, koncerti su verovatno najteža stvar, mada si ne slika za stok, jako retko.

Ivan Minić: Ti si sad već 15 godina u ovom.

Miodrag Ignjatović: Tako nešto, da.

Ivan Minić: Jesi se zasitio?

Da li dolazi do zasićenja

Miodrag Ignjatović: Pa jesam, mislim, donekle jesam, donekle nisam. Mislim, pokušavam da smislim sebi neke druge motive što ću nešto fotografišem, ne samo da to bude motivisano sa aspekta posla, znaš. Tako da tražim sad na koji način mogu više da se zabavim s tim, da nije samo, okej, to je zadatak, to mora završimo, nego prosto zasitio sam se to, da si lepo rekao, pa sad tu malo lutamo, tražimo se gde smo, šta smo.

Ivan Minić: A koliko Stock daje tu mogućnost da kažeš, ok, ajde, ipak ću da se iskuliram par nedelja ili mjesec, dva, a ovo će ipak pasivno da radi, možda ne idealno, ali podržat će me nekako vreme.

Miodrag Ignjatović: Zavisi od situacije u kojoj se nalaziš, to je pasivan prihod. Znači ja trenutno prihodujem od nekih materijala koji su čak i pre pet godina snimljeni. Pasivan je prihod. Naravno, ti možeš sebi da prirediš mesec odmora bez da se uvatiš za fotoaparat, nećeš to previše da trpiti. E, sada postoji druga stvar, pored regularnog royalty free stocka, mi trenatno smo dosta angažovani na polju custom kontenta program, gde klijenti prave briefove. Lupam diođe Panasonik i kaže meni treba – u briefu piše, meni treba takva i takva porodica, i to i to, lalalala. I ti onda šalješ fotografije koje je ekskluzivno Panasonicovi ljudi gledaju i odabiraju šta će da kupe. Kupuju po većoj ceni, ozbiljnjoj ceni, ali odkupuju sva moguća prava. E, i sad su to aktivni prihodi. Znači, ja apliciram, oni kupe.

Ivan Minić: I to je samo za odabrane kontributore.

Miodrag Ignjatović: Na Gettu to mogu samo ekskluzivni kontributori da koriste. Postoji i varijanta da oni siduju fondove neke prema tebi, da ti sad ponuda, evo ti neke pare, odslikaju ovo, znači imaš zagarantovan taj neki budžet, pa dobiješ 100% ako uradiš. I sad ako ima prodaja, ima, a ako nema prodaja, tebi to ide na portfolio, pa se prodaje kao neki regularni stok. Tako da, znaš obzir na sve ove promene, sad je ovo malo neku putanju na dole, pa pokušavamo da se kompenzovamo kroz custom content. Ne ide to loše, ali prosto sad malo nam narušava komoditet koji smo zadnjih godina postigli, a to je da živimo potpuno pasivnog prihoda, da radimo kad oćemo i koliko oćemo. Sad se zahteva da se prosto radi malo redovnije, jer opet treba se izbalansira taj prihod. I to je to. 

Ivan Minić: Koliko je teško uopšte doći u poziciju da ti budeš jedan od tih koji će biti poznan i da se uključuje u neki takav projekat? Da imaš tu mogućnost da.

Miodrag Ignjatović: Da ti siduju fondove za custom kontente. Pa znaš šta, vićina kolega sa kojima ja sarađujem su u toj poziciji, ali to su ljudi koji rade 10 plus godina. Znači ti da bi mogao to dobijes mora biti pod jedan ekskluzivni stok kontributor prema Istoku i foto i video, zato što jako često se te stvari preklapaju. I treba da uradiš nekako custom kontenta i da će oni da vide da ti imaš nekog potencijala da pokrivaš određene teme i oni lepo to profilišu, da kaže, ok, Miša, može da radi ove porodične fotografije dobro ili neki basic lifestyle tamo. A aca, on ima pristupa, vidim ga fabrikama, stanom slika neke fabrike, aj njega će gađamo više s tim temama.

Ivan Minić: Folije, fabrike.

Miodrag Ignjatović: Folije, ba, radi on folije i to je to. Dakle, oni si naprave izprofilišu kontributore koji koje afinitete i talent imaju i tako ga i gađaju sa ovim stvarima. Dešava se nekad i da pošalju se svima nešto što je jako, tražili su na jednom neki logistički centar robotizovan.

Ivan Minić: Malo nezgodno.

Miodrag Ignjatović: Da, da, brate. Kao da roboti robotske ruke ubacuju neku robu na kamione, na trake, na ono, ono. Tu su dobili, svi živi su dobili ponudu da to rade. Naravno, svi živi su rekli, “Ma, begaj, ja i da imam taj pristup tome neću sigurno uzeti vaših 400-500 dolara, nego ću idem pa ću slikam, razumeš, da napravim materijal koji će pucat”,i to je to. A ne ovako, šta radim custom content, možda radim nešto privremeno i kraj. Jar prosto to je ogromna vrednost da možeš da pristupiš nekom takvom postrojenju gde postoje robotizovani logistički centar. Eto, to je to.

Ivan Minić: Hvala ti puno.

Miodrag Ignjatović: Hvala tebi.

Ivan Minić: Nadam se da smo nekog, prvo, nekog smo sigurno nasmejali, pošto ovo je jedna od epizoda u kojima sam se najviše smejao, ali siguran sam mi da smo nekoga inspirisali i pokazali koji je jedan od načina na koji ovo može da se radi. Koji je jedan od načina da napraviš sebi životnu organizaciju koja će mnogo više budu u tvojim rukama nego u okolnostima. Iako i dalje nemoš baš 100% da se prepustiš, nego ipak imaš neke obaveze, mora se ponošaš kao odrasla osoba.

Miodrag Ignjatović: Pa, dobro, znači ono, donekle, da.

Ivan Minić: Hvala ti puno, hvala Vamo što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno, kao i do sad za komentare, sugestije, pitanja, iskoristite adekvatno mesto na YouTube-u. To bi bilo to, hvala Vam još jednom, to bi bilo to za ovu nedelju, mi se čujemo i vidimo ponovo naredne nedelje.

Miodrag Ignjatović: Ćao ćao.