Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ U današnjoj epizodi “Pojačala” moj gost je moj dragi kolega Nebojša Krivokuća i mi nastavljamo priču tamo gde smo prošli put stali. Odnosno, nisam baš siguran i da je nastavljamo. Pričamo neku drugu priču, ali koja ima poveznice i dodirne tačke sa onom. Pričamo o tome kako muzika, ljubav i posao ove život čine takvim da on ima smisla i da ima vrednost. Znam da ovo zvuči mnogo apstraktno i dok budete slušali epizodu možda će vam se činiti da je to o čemu pričamo malo apstraktnije nego što ste navikli. Ali poslušajte, dajte joj šansu jer prilično sam siguran da će na kraju sve da se posluži, da će imati smisla. Uživajte.

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

I imam još jednu važnu vecu za vas. Naime, od 1. maja, sa krugom prijatelja, radim na projektu NasaMreža.rs To je jedno jako zanimljivo mesto za svakog ko je preduzetnik ili razmišlja da to postane, mesto gde svaki dan izlaze neki interesantni korisni tekstovi, a jednom nedeljnom predstavljamo neki zanimljiv mali biznis.
Takođe, svakog meseca, radimo veliki intervju sa nekim od zanimljivih ljudi sa ovog tržišta, nekim od ljudi koji su lideri u onome što rade, pa tako, evo, prvog meseca imamo Slavimira Stojanovića Futra. Uživajte, informišite se i pretplatite se na mailing listu ako su vam teme zanimljive jer onda će vam svake nedelje stizati digest svega toga svakog ponedeljka na mail. Hvala.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: E dobro, posle intermeca od par nedelja raznih drugih tema, da se vratimo na lepe teme. Prošli put smo se bavili, da kažemo, tvojom karijerom, razvojnim putem i nekim stvarima koje su to bojile. Nismo se bavili toliko stručnim delom ovog rada u marketingu, nećemo se ni baviti. Pričao si ti već o tome.

Nebojša Krivokuća: Podržavam, podržavam.

Ivan Minić: Na drugim mestima. Ali smo se bavili tim, ono, podtekstom svega.

A i tim kako si došao, u stvari, do toga i čime se baviš i prosto kako izgleda taj razvojni put u neko vreme koje je bilo neobično i nekim okolnostima koje su bila neobične.

Ali nismo se dovoljno bavili muzikom. Bavili smo se muzikom, ispričali smo i priču o tvojoj knjizi, o blogu smo negde dotakli, i podkastu, ali to je samo zagrebalo celu stvar jer ta tvoja priča traje već jako, jako, jako dugo, a mi smo samo pohvatali one vrhove koje izbijaju iznad oblaka.

Nebojša Krivokuća:  Greatest hits, single.

Ivan Minić: E, ovaj, kako si ti uopšte počeo da se baviš istraživanjem muzike na jedan način da to nije samo neki pozadinski šum i nešto usputno što dolazi iz nečega što poseduje zvučnik.

Početak istraživanja muzike

Nebojša Krivokuća:  Ovo je teže pitanje od šta si želeo da budeš kad porasteš, da. Pa najpre ja. Sad evo, sad ću da krenem da doživljavam te epifanije kao i kada sam izašao nakon prošlog razgovora, ali ja se ne sećam situacije u kojoj u mom životu muzika, odnosno radio, bio taj neki pozadinski šum. Možda zato što sam odrastao u kući u koji se muzika, kako bi rekli, aktivno slušala, odnosno postala neka vrsta rituala da kada se izabere baš ta određena ploča i ona se spusti na gramofon u toj muzici se uživa. To sve zvuči malo kao…

Ivan Minić: Kao da imaš trista godina.

Nebojša Krivokuća:  Da, zvuči dosta blesavo. Ali zaista negde dakle…muziku sam negde slušao na taj način što naročito negde i moja Keva, koja je muzički obrazovana osoba za razliku od mene, je negde takođe ukazivala, skretala pažnju, obrati pažnju. To se dešava u nekom, u okviru neke porodične dinamike, dakle, ne sedimo mi kao u filmovima o britanskoj mladoj aristokrati, kao pomno gledamo u zvučnik. To sam ja posle sam radio sa sobom. Ali dakle, nekada prosto muzika je bila tema o koji se priča u pravo značenju te reči. I s druge strane, sad kad nastavim da osvešćujem, Ja ne znam kako sad izgledaju časovi muzičkog obrazovanja u školama, zaista ne znam, nisam roditelj i nemam uvide u te stvari, ali mi smo kao klinci i u školi takođe imali te časove slušanja muzike, gde onda nama ljudi tumače ili donose neke albume, donose neke vinile, pa raspravljamo o tome zašto baš ta pesma, zašto ne druga. Pa onda mene učiteljica pogleda mrko kad ja donesem paket aranžman na slušanje za ceo razred. Stvarno sam to uradio i stvarno me je pogledala čudno. Ali dakle, ja se zaista ne sećam tog trenutka u kojem je muzika neki pozadinski šum. Muzika je bila pozadinski šum kada mi odlaskom na letovanje na Mljet, i to je možda najstarija pesma koju pamtim u životu, to je neka ’77, ’78, znači imam neki 3, 4, 5 godine. Ja se sećam odjeka “Whiter shade of pale” koji lebdi nad tom rivom dok mi čekamo neki trajekt da nas vozi negde dalje ka nekim hrvatskim otocima i to je negde možda moja najstarija sećanja na aha, ova vibracija koja ulazi u moju zengiju, čekiće u stativu, trubu meni nešto radi. Od tog momenta ja na neki način kada krenem da slušam nešto ili kada čujem nešto što mi na bilo koji način pažnju. Ja se posvećujem tom zvuku. E, i onda negde da se nadovežem na to, znam da to zvuči sve nenormalno, vidim taj tvoj pogled, blago začuđen, ali negde sam tokom vremena postao jako zainteresovan da čujemo odakle to dolazi. Zašto to zvuči tako, ko je to napravio, sa kim ga je ga je pravio, da li ta osoba sa kojima je ta pesma nastala je možda nešto radila sama, pa je to možda nešto zanimljivo. 00:05:31 Jer ja negde čitav život, sad će ovo zvučati malo onako možda previše ispoetisano, ali ja čitav život tragam zapravo za nekim pesmama za koje slutim da postoje, da su napravljene za mene. Zato što sam tokom godina naučio da određeni broj pesama u određenim tonalitetima ili u određenoj dinamici, meni dramatično povećava lučenje endorfina, oksitocina i ja sam srećan. E pa onda negde, to je čista matematika, ako sam našao 50tak takvih pesama u životu, moguće je da ih ima još i moja želja je da ih čujem sve. 00:06:13 Da bih čuo sve moram da verovatno preslušam 20.000 da bi našao nekoliko. I to je ta neka potraga koja traje već 40 i nešto više godina. Sad dok sam dolazio, pošto sam naslućivao gde će ovaj razgovor da ide, onda sam takođe shvatio da sam ja jako srećna osoba. Jer ja sam odrastao u vreme kada se ti na radiju, na dnevnoj bazi, nekoliko puta mogao da čuješ niko kao ja. šta više postoje, deči je emisija koja se zvala “Niko kao ja”, u kojoj je uvodna špica u emisiju bila pesma “Niko kao ja” od minut i 28 sekundi. E sad, opet da to negde kontekstualizujemo, ja odrastam u društvu i u državi u kojoj se kolektiv stavlja u prvi plan. Dakle, mi smo negde učeni kao nekakvi pioniri i kasnije omladinci i tako dalje, da je kolektiv ta pokretačka sila čitavog tog društva i da mi neke stvari moramo da zajedno radimo da bi kolektiv išao dalje napred, a onda se pojave neka tri zujana u kadru i nešto viču “Niko, niko kao ja” i “Nikad i niko kao ja”. I kako da ti kažem, ti ako iole ozbiljno poslušaš to što ti ta tri čoveka govore u tih pet, šest reči, ti kreneš da pronalaziš neke pukotine u tom svetu u kojem živiš i iz te dimenzije, pronalaziš neke tunele kako da bežiš dalje.

Ivan Minić: U svakoj poštenoj komunističkoj zemlji to bi bilo zabranjeno, je li.

Nebojša Krivokuća:  Pa ne znam da li bi bilo zabranjeno, pošto sada retroaktivno mi otkrivamo da u nekim drugim državama koje su živelo u mnogo gorem-

Ivan Minić: Striktnijem.

Nebojša Krivokuća:  Društvenom okruženju ili odnosu prema umetnosti mladih je takođe bilo tih pukotina. Ne mislim samo na lude Ruse koji su na one folije sa rendijskih snimaka kopirali muziku, ne mislim na takve ekstreme, ali sada znamo da je čak i u tom SSR-u bilo ljudi koji su u nekom drugačijem tonalitetu, drugačijem žanru, takođe pevali neke stvari koje možda su nekako izmicale tim ideološkim komisijama. No svakako negde, ja sam imao tu sreću, čitava ta generacija, plus minus nekoliko godina oko moje, je imala sreću da odrasta u jednom društvu kojim su zapravo, kako to da kažemo, u nekom trenutku je SFR Jugoslavija, to je bilo mnogo pre 80-ih, da se razumemo, i čitanje nekih knjiga poput, ima divna knjiga, zove se od, nije od socijalizma do, setiću se tačno naslova, ali negde mapira čitavu tu muzičku ili umetničku scenu od 1945. do 1991. Užasno je duhovita i zabavna jer otkriva neke anomalije u našem tadašnjem društvu na drugačiji način. Ali dakle, u nekom trenutku je ta država shvatila da mladi žele da sviraju rock’n’roll, da plešu, da na neki način podržavaju druge mlade iz nekih zapadnih zemalja.

ali ta naša država nije baš preterano restriktivno reagovala na to, nego je i ta država navukla neke cipele za ples i počela da pleše zajedno sa tim mladima. Tako je nastao SKC, u kojem je posto nastavilo svašta, jer je država prosto procenila bolje da im damo neki prostor u kojem je to na neki način ograđeno i na neki način kontrolisano, nego da zabranjujemo. 

Ivan Minić: Jer to će se dešavati, pa će se dešavati.
00:09:52

Nebojša Krivokuća:  U nekom trenutku ta muzika će da pronađe pukotinu, ja volim to mantru da je muzika kao voda i da uvek nađe neki put da dođe do onoga kome je namenjena.

Na sreću dok li ti onda odrastaš u tom društvu gde čuješ niko kao ja na radiju, vidiš neke čudne ljudi i neke čudne spotove na televiziji, ne stalno, ili da osvestimo, ako gledaš nedeljno popodne kod Saše Zalepugina, na primer, ti gledaš čitavu tu emisiju radujući se što će u nekom trenutku da bude pušten jedan spot. I to možda tek na odjavnoj špici tako da će oni titlovi sa ekipom da idu preko slike, ali okej, to je neka nagrada zbog koje se ti nalaziš ispred televizora. Možda i zbog te nedostupnosti svih silnih muzika sam ja dodatno bio veoma rešen da pronađem neke stvari, jer ajde osvestimo, osim nekoliko albuma i to kasnijeg 80-ih, do nas je muzika stizala sa nekoliko meseci zakašnjenja ili godina. I to ti onda dodatno raspaljuje čežnju da tragaš za neke stvarima, tražiš neke šuštave, presnimke, moliš neke starije komšije da li možda neko ima, ja bih to jako voleo da čujem. Sve to te definiše.

Ivan Minić: Ja se sećam, razgovora sa Ćaletom, jer smo mi imali tu taj običaj da popravljamo stvari. Mislim, on da popravlja ja da mu dodajem i smetam i da pitam gomilu pitanja, ali to su bili najlepši trenuci ono, kraj 80-ih i sve, i Ćale imao neverovatnu ljubav prema starim radio prijemnicima. Onim sa velikom staklenom pločom na koji je iscrtano sve ono, jer je bilo jako komplikovano. Znači, ti si na različitim talasnim dužinama, na različitim mestima, Imao različitih radija stanica i sve. I sećam se sad ono…Ne znam. On je kupio dedi mali neki tranzistor na baterije, jer u selu nije bilo struje i bilo je bitno da dedi ima radio na baterije da može da čuje vesti i sve ostalo. To je najvažnije bilo dedi. I sad taj mali tranzistor je imao dva zvučnika i to sve. Imao je malu skalicu i ono je samo FM.

Nebojša Krivokuća:  Jeste. Od 97 do 107,0 i to je to.

00:12:11

Ivan Minić: A na ovim velikim ima tri, četiri, odnosno tri, suštinski, kratki, srednji, dugi, ali ima valjda ultra dugi, ne znam, nije važno. Imaš nekoliko toga i sad na svakom od tih, u svakoj liniji imao nacrtano nešto. I sad, uglavnom je bilo podeljeno po gradovima. I sad, radio Luksemburg.

Jebi ga, ja nisam mogu da čujem radio Luksemburg, učinim se da sam promašio za jedno 40 godina. Ali, bilo je svih tih nekih gradova. Ja sam tako naučio kako se gradovi kažu na tim jezicima, kako se pišu.

Nebojša Krivokuća:  Predivno.

Ivan Minić: Našto je potpuno ono, naravno da nije bio radio naše proizvodnje, nego je bio neki.

Oni su bili u onim kućištima, ili od punog drveta, ili od onog nekog drveta koje je onda tapacirano.

Nebojša Krivokuća:  Jeste i bio tapacirung preko zvučnika.

Ivan Minić: Znači sve to je, naravno to je dotrajalo i sve sad mi to čistimo, sređujemo, neke stvari menjaju se, neke stvari se sređuju dodatno. Deo tih stvari je bio i u onim časopisima sam svoj majstor, kao neka samogradnja i sve to. Ali taj moment je da ti kao, Ćale, a šta su ove ostale skale.  I onda on meni je objašnjava i objašnjava mi talasi i sve to. I ti zapravo skapiraš što recimo dosta godina kasnije to imao prilike da zapravo i čujem da su neke stvari funkcionisale, ali bio problem što recimo neke od tih stvari ne možeš baš da čuješ u gradu zato što je preveliki šum, vetar. Ali tu na selu gde nema radio prijemnika, i Wi-Fi-eva, svega toga.

Nebojša Krivokuća:  Ometanja i tako dalje.

Nesavršenstvo daje karakter

Ivan Minić: Ti zapravo sve te duge talase nahvataš i sad ne čuješ se to savršeno. Ali ti možeš da čuješ taj neki radio na nekom čudnom jeziku odnegde, i onda skapiraš da kao to što ljudi pričaju, da su oni tako hvatali, ne znam, poslušali sa nekog radija odnegde, hvatali pesme, negde pokušavali nešto od toga i da snime na kasetašima i slično. Kao, to je stvarno funkcionisano, to je delo naučna fantastika, to je funkcionisano. Sad taj snimak koji si ti snimio sa radija, taj zvuk nije onakav kakav bi trebao da bude, ali ti bolji nemaš.

Nebojša Krivokuća:  Ti bolji nemaš, odnosno, ajde da približimo to mlađim generacijama, pa to je negde kao kada ti sad uporediš zvuk, malo da današnje generacije više ne koriste tu ekstenziju, to je kao real audio, to je bilo to.

Ivan Minić: Real player je generalno jedan od najgorih.

Nebojša Krivokuća:  Da, ali real audio ima tu specifičnu bitažu zvuka koja zvuči kao tranzistor koji upravo upao u kadu pune vode, dakle ništa se ne razume. Ali ti si srećan što si barem taj snimak nekako zadržao, jer ako je pesma zaista negde velika, odnosno u tim godinama ako ti negde znači, ona ti znači čak da imaš i u tom formatu. Ili ti znači ako si je ulovio sa radio programa, bez obzira na sve džinglove koji se mešaju u pesmu, reklame, šumove, delići najava.

To je zanimljivo, vremenom ti svi šumovi te sve prateće stvari, one postaju sastavni deo te pesme, što između ostalog dovodi do toga da ja dan-danas, a uveliko sve te pesme imam digitalizovane ili u nekom drugom dostupnom, veoma čistom formatu i cele pesme, ja dan-danas na nekim pesmama, kada ih ponovo slušam, ja očekujem da čujem 2, 0, 2 i slične stvari, jer sam ih toliko puta preslušavao da su one prosto postale sastavni deo zvuka svega toga. Ali to mu daje neku draž koja je vrlo lična, jer verovatno sam samo ja snimio tu pesmu baš u tom trenutku sa radio programa i samo meni se dogodio taj džingl. Onda ulazimo u neke zone ličnih doživljava pesama i tako dalje.

Ivan Minić: Skoro mi je jedan kolega, putovali smo beskonačno dugo sa destinacije nazad, i on u jednom trenutku pošto je isto kao inženjerski tip i sve rekao, “Znaš šta je najgori zvuk na svetu. Najgori kvalitet zvuka koji postoji na svetu. Šta? Ono kad se pilot obrati avionu. I ja rekao, Ne postoji gore. Znači nikada ne razumeš ništa što je rekao. Ono, “You had one job!”

Nebojša Krivokuća:  Ok! Vidi, gledao sam uživo neke bendove koje su možda zvučali i gore od toga. Ali to su bili mali koncerti, da. Ali negde da pokušam da samo objasnim čitavu tu nit, istraživanja i traganja. S jedne strane, to je ta želja da otkriješ šta se još možda krije tu iza ugla.

Odnosno, šta su možda ti neki ljudi koji su radili na nekim pesmama koje su ti… bile drage, izazvala neki endorfin itd. Da vidiš prosto što su radili oni. S druge strane, to polako onda postoje jedna vrsta oblaka, cloud-a i nekakvih vrednosti, odnosno nekakvih ideja koje prevazilaze sam format nosača zvuka ili muzike. Jer ti negde, prateći određene imena ili određene ljude, neumitno kreneš da otkrivaš negde šta je nekakav pop kulturni, vremenski ili neki treći politički, nije važan kontekst. Odnosno, mislim smo prošlo pot pričali o Bouviju, pa nećemo ponovo, ali zahvaljujući slušano David Burna, odnosno, i to čak njegovih solo albuma, ne Talking Heads-a u kojima je on zvanično počeo, Ja sam prvi put čuo za Roberta Wilsona, o kojem sam posle mnogo toga više saznao na samom fakultetu, odnosno, ili u pitanju je ipak reditelj i čovek koji je redefinisao teatar, ali sam čuo za Roberta Wilsona zato što je bila neka priča da su David Brun i Robert Wilson zajednički radili nekakav potencijalni event, što bi sada rekli, za otvaranje olimpijskih igara u Los Angelesu 1984. I isti je imao biti zabranjenim, odnosno nije nikada bio prikazan široj publici, zato što neko tamo je procenio da možda David Byrne i Robert Wilson nisu pravi ljudi za event otvarajućih olimpijskih igara. I onda bukvalno, korak po korak, ti kreiraš jedan univerzum nekakvih ljudi, ideja, misli, vrednosti, koji je vrlo tvoj. I ti si došao do nekih odgovora i nekih termina i nekih stvari, uglavnom samostalno, ili prateći neke vrlo nejasne putokaze, ili slušajući starije komšiju ili drugara iz bloka koji ti kaže “zato što je malo stariji pa zna više”, skreni ti bukvalno pažnji, preslušaj ovo i sve će ti biti jasno. Ja da u toj potrazi ne uživam svih ove godine, ja se tim sigurno ne bi bavio, ali ja uživam i dalje. Doktora, ima li rešenja.

Ivan Minić: Ja se sećam perioda u kome je glavna stvar bila imati dvokasetaš, zato što si mogao da ako prelepiš ono što je slomljeno na kaseti, da otključaš to da iskopiraš, sadržaj kasete nekome ko želi da ima svoj primerak. Ali, zapravo, taj deo, to je samo repliciranje i suštinski nema tu nikakvog ličnog pečata ni ti bilo čega. Ali ono što jeste, bilo sjajno i što posle 10-15 godina kasnije sam ponovo proživeo kroz High Fidelity.

Nebojša Krivokuća:  Naravno, naravno.

Ivan Minić: To je taj trenutak kad ti praviš svoju kasetu za sebe.

Zajedno: Ili za nekog drugog.

Ivan Minić: Ili za neku priliku. Al to je sad proces, alhemija, gde ti treba da napraviš nešto što ima smisla. Što ako nemaš sluha, kao ja, ide malo teže. Meni su sve pojedinačne stvari dragi, ali taj mix je dosta loš. Sa šljunkom se ne pravi torta, koliko god da si uporan. Ali naravno, bilo je ljudi koji su u tome bili fantastični. Ja se sećam toga, da ne znam, moj ujak je imao neke kasete, koje su bile, ne znam, greatest hits te godine, koje su mu pravili prijatelji, koje sam ja kopirao, zato što je to bio miks svega što ja želim da imam i odatle krenuo dalje. I kao, znaš, sad to sve deluje, to je jedan klik da napraviš svoju plejlistu, a suštinski ako si odslušao jedno sto različitih pesama, software će napraviti bolju plejlistu nego što ćeš ti da napraviš ikad.

Nebojša Krivokuća:  To je veliko pitanje.

Ivan Minić: Dobro, za nekog kao što si ti, ne, ali za kao prosečnu osobu je relativno prosto.

Čini mi se da smo mnogo više cenili stvari kad smo morali malo ipak da se potrudimo da dođemo do njih. 

Nebojša Krivokuća:  To je u svakom, kako kažu, domenu ljudske delatnosti, mislim, da, apsolutno se slažem, jer negde ulaganje vremena, para, džeparca, odricanje od užine da bi nešto sebi kupio. Vreme koje provodiš između ostalog i slušajući te pesme sa nekom maglovitom idejom da bi radio, pravio neki mixtape sebi ili nekom drugom, nema tog algoritma ili streaming servisa koji prosto može da na taj način negde utiče na nas, da mi krenemo da to muziku kodiramo i razumemo drugačije. Nije slučajno da se vratimo na high fidelity. Ima tamo negde na pola filma ona mala propoved njegova, kako se pravi mixtape i kakva mora da bude prva pesma i šta dolazi nakon prve pesme. U svom mom poštovanju algoritmima i streaming servisima, kada ih slušaš u tom nekom modu, postoje neke stvari koje su ipak algoritmima neuhvatljive. Između ostalog, ti kad kreneš da razmišljaš o tom mixtape-u i povezivanju nekih pesama. Ima pesama koje se izuzetno razlikuju po BPM-u, po tome na čijim listama su najslušanijih, pa da mašina pretpostavi da bi to možda i tebi bilo zanimljivo, a koje zapravo govore o istoj stvari na potpuno identičan način, ali je jedna možda snimljena 1963. a druga 2022. Algoritam će teško doći do tih nekih spojnica koje su skrivene u značenju reči, u tome da li je ta pesma možda inspirisana istom knjigom ili istom pričom. Ima algoritam da uči još dosta.

Ivan Minić: Samo ga treba feed-ovati podacima. Ali postoji još jedan faktor koji ne uzimamo dovoljno često u obzir. Taj faktor može da se pojavi i kroz druge pojavne oblike, ne samo kroz pesmu, kroz muziku. Ja imam te momente da u tim periodima kada uveče vozim sam ili u društvu za svoju dušu i slušam muziku, ja vozim po raznim mestima u Beogradu da bi napravio, ne znam, sto kilometara po gradu, kad nema gužve, tih sati i po dva.

Nebojša Krivokuća:  Dobro.

Ivan Minić: Ti možda prođeš manje više svuda. I ja ne ponavljam rute. Ali imam neke tačke koje prolaze. Bez obzira da li su mi uz put. Ja ih ipak prođem.

Nebojša Krivokuća:  Dobro.

Ivan Minić: To su neke tačke u životu koje su mi bile bitne. Da li je, ne znam, neću svaki put proći kroz isto, ali ne znam. Stanovi u kojima smo živeli kao podstanari, ćoškovi nekih ulica, osnovna srednja škola, neka zaljubljivanja, neke tuče, neke scene. I na isti način kao što postoji prostorno ta stvar kroz koju kada ja prođem kroz tu tačku desi se nešto što ne može da se opiše. Ne može da se opiše nikako i drugi način osim da neko baš uradi ozbiljnu biohemiju.

Na isti način postoje pesme koje te vrate na neka mesta, na neka osećanja, u neko društvo.

S tim što kod mene, i pričao sam sa dosta ljudi, signal koji najjače trigger-uje te stvari je miris.

Nebojša Krivokuća:  Da, da, da.

Ivan Minić: Onog trenutka kad osetiš taj neki miris, ti ne možeš više da gledaš. Ti moraš da zažmuriš, upiješ sve, bude ti kapacitet pluća četiri puta veći nego što inače, stane ti srce na 15 sekundi i onda kad otvoriš oči čini ti se da se sve usporilo drastično. Ali ne možeš da utičeš na to kad ćeš da naletiš na miris.

Nebojša Krivokuća:  Upravo sam hteo da ti kažem, čak i ovako pričamo o Beogradu.

Ivan Minić: Da miris i Beograd nisu dobra kombinacija.

Nebojša Krivokuća:  Ne samo što nisu dobra kombinacija, nego mnogi delovi grada više uopšte ne mirišu kao što su nekada mirisali. Odnosno, to smo malo u nedostatku, pa onda nam zapravo ostane samo muzika. 

Ivan Minić: Muziku možeš ti da…prvo, možeš mnogo lakše i češće da naletiš. A drugo, možeš ti da pustiš to kad želiš da trigger-uješ. Pa ono, i kad si tužan pa slušaš ovo što je užasno depresivno. Ali možeš i da pustiš takvu neku stvar da izazoveš sebi neku pozitivnu emociju.

Mislim, u nekim situacijama nije to samo radosti. Sve u nekim situacijama je to hrabrenje pred sastanak ili šta god. Sve te neke stvari. A za miris je to uvek varijanta, mislim i ukus, ali uvek je varijanta da ga na najneočekivanijim mestima negde slučajno sretneš, neko prođe i zamiriše šećer u prahu sa krofni iz Slovenske plaže, iz Budve. I u moje glavi u tom trenutku kreće da peva Eros Ramazotti, jer ja sam počeo da slušam Erosa tako što na slovenskom glavi su svi kafići trovali njime. Ja sam imao, ne znam, sedam godina i ništa mi nije bilo jasno, ali posle se urezalo i dobilo svoje neko specifično mesto. E sad, taj kontekst u kojem je nastaje muzika i kontekst koji mi dajemo muzici, vrlo često nisu isti i ne moraju ni na koji način da se preklapaju.

Kako si ti organizovao te stvari u svojoj glavi, duši, policama, fijokama?

Kontekstualizacija muzike

Nebojša Krivokuća:  Dan za najteže pitanje, dobro. (smeh) Pa, recimo ovako, najpre uopšte nisam organizovao, odnosno, teško ti možeš da organizuješ, odnosno, teško ti možeš da negde naslutiš šta tebe zapravo čeka kada se upustiš negde u bavljenje muzikom na taj način.

Naravno, ja sam kad sam imao 15 godina verovao da sam sve što je Valjanović čuo, da sam sakupio sve te vinile, kasete i da je to nekako to. I da bi, da je sasvim okej da se ja sad negde skamenim u tom nekakvom, u toj nekoj muzici koja je otkrivena do tada. Na sreću to nisam. 

Ali, ono što se vremenom pokazalo je da se te stvari zapravo organizuju same. Odnosno one te same vode, i potpuno se logično uklapaju i prave nekakve celine. One se možda povezuju na neočekivan način i to ne možeš nikakvim rasporedom foldera da predvidiš u životu.

Ali ja nekako vrlo svesno i dan danas kada negde otkrivam neke nove stvari, slušam neke nove bendove, a ja i dalje, ne možda više svakog dana, ali svake nedelje, odvojim naročito vikendom 4, 6, 8 sati, hajde da vidim što ima novo i da vidim kako to negde ima veze sa nečim starim.

Vrlo svesno puštam stvarima da me negde vode, pa onda da li je to ime, da li je tekst, da li je žanr, da li je izdavačka kuća. To se vremenom sve veoma slegne i umreži i ono što je nepredvidivo u organizaciji toga što ti, a to je najzabavniji deo svakih priča, obično, zapravo nemaš predstavu u kakvom trenutku, sa kojim željama, iz kojih razloga su neke pesme nastale ili, još zabavnije, šta je inspirisalo čoveka da napiše baš to ili da se baš tad okrenuo da uđe u studio i kaže bendu “hajde da probamo ovo”, ta otkriće su obično potpuni spektakl, jer ti negde onda vremenom otkriješ da su neke pesme nastale iz čak dijametralno suprotnih razloga ili htenja umetnika, nego što ti to razumeš. To je jako teško za objasniti ili prepričati, ali ti naravno, i zato ja volim da otkrivam stvari, ti na jedan način slušaš “Golden Years” od Bouvija, vratiću se na Bouvija, najlakši je primer, kada to slušaš kao pesmu koju je on tako u studiju seo napravio sa svojim bendom i otpevao i odsvirao i stavio je na ploču, a potpuno drugačije je posmatraš kada imaš u vidu da je on tu pesmu zapravo napisao sa željom da je peva Elvis Priestley.

To ti odmah otvori jednu potpuno novu dimenziju. Onda kreneš, se baviš s time kakve su zapravo srodne tačke i gde je Elvis negde bio inspiracija za Bouvija, počneš da slušaš Elvisa između ostalog koji je kao bio muzika od Ćaleta i Keve, gde je generacijski tebi ni na koji način ne pripada. I onda negde na jednom od kraja tih puteva otkriješ i Elvisovu pesmu koja se zove “Black Star” i onda to jako lako poveže sa odjavnim Bowie-om albumom koji se takođe zove “Black Star” i koji je ceo nekako usmeren ka toj priči. Genijalno je koliko se neke stvari potpuno lako isharmonizuju međusobno i shvatiš kako koliko god negde postojale sve te žanrovske podele, vremenske podele, prostorne podele, shvatiš koliko muzika sa neverovatnom lakoćom zapravo sve to isprepoliva drugačije i sve to postane jedno.

Ivan Minić: A jesi imao te momente da se užasno razočaraš u pesmu koju si voleo.

Nebojša Krivokuća:  Pa mislim da ne, ne. Jer negde, iza svega ovoga, postoji jedna jako važna komponenta koja nam je negde ono, ontološki urađena. Je li veliki procenat muzike, ne sva naravno, ali veliki procenat muzike se, jel te, bazira na glasovima. Odnosno frekvencijama, tonovima, i zvucima koji izlaze iz nečije glave, odnosno grla. I u tom smislu ja negde čitav život bukvalno prepoznam neke glasove kao nešto što je meni blisko ili prijateljsko ili ima nešto važno da mi kaže. To jest, da kažemo to na drugačiji način, u glasovima i u glasu mali broj stvari može da se lažira. I ti možeš ipak nakon nekog vremena da otkriješ ili shvatiš da zapravo neke stvari jesu iskrene ili nisu. Odnosno da je neka muzika pravljena namenski sa ciljem da se zaradi milion dolara, šta god bilo tema priče, ili je rađena iz nekog htenja ili moranja. U tom smislu, nema pesama koje su me tokom godina razočarale. Ima autora pesama koji su me tokom godina razočarali zato što su izjavili neke stvari koje su za mene ideološki, neprihvatljive, počeli da sviraju neke stvari koje su mi takođe neprihvatljive. Postali su veoma naporni što je takođe neprihvatljivo. Bono Vox. Ali dakle ima više možda nekih procesa napuštanja nekih stvari. Kažeš “okej, ovo više nije za mene. Ja više ne nalazim ništa u ovome. ” I nema te sile ili trenutka za koju ja vezujem tu pesmu koja me možda podseća na neki ćošak ili na neko letovanje ili na neku vožnju, poljubac, šta god. nema te sile koja može da zadrži tu pesmu u tom nekom, u toj nekoj zoni, a sada muzika vaše mladosti koju ćete zauvek voleti. Ja inače generalno galopirajuće bežim od svih tih algoritma ili radio stanica ili YouTube algoritma koji te navigiraju ko tome, a sada pesme, sada nećete čuti ni jednu pesmu koju niste čuli već deset hiljada puta. Meni to uglavnom jezivo. Ali, kažem, pre je to napuštanje neko ili jednostavno proces dozrevanja i odrastanja gde shvatiš da neke stvari više nisu za tebe. Ne igraš se više klikerima kada pređeš neke godine, osim ako se ne igraš sa decom, ne nosiš više neke majice sa nekim natpisima kada uđeš u neki drugi stadijum godina i to je sve potpuno prirodan proces.

Ono što je lepo u svem o tome, postoji divan, dugačak, spisak stvari koje te rade i posle 40 godina.

Ivan Minić: Voleo bih da mi da mi daš jedan primer pesme albuma ili izvođača koji su prošli svoj ceo životni ciklus sa tobom. Da su ti bile previše odrasle, pa da su ti bile taman, pa da su ti bile neka lepa seta i da su u jednom trenutku, da si ih u jednom trenutku ono konačno prerastao ili ostavio negde iza sebe. Ne mora da bude taj put, ali da postoji ta cela kriva zato što hoću da pokažemo da nešto što je u jednom trenutku zabeleženo u nekom formatu, mi mu kontekst dajemo i taj kontekst se menja kroz vreme. A ne mora da bude uslovljen spoljnim. Ne mora da bude da je postao Bono Vox to što je postao.

Nebojša Krivokuća:  Da, ali evo sad razmišljam, pokušavamo u real time-u da brzo izvučem nešto iz foldera, iz plejlista, ali U2 su odličan primer. Nažalost, nažalost. Jer negde, opet se stvari moraju da se negde kontekstualizuju na neki način. Do nas je U2 došao sa malim zakašnjenjem. Ok, ja sam imao sedam godina kada su U2 snimili prvi album. Ali već negde u vreme kad se pojavio Oktober, to je neka 82. na treću, Tad sam joj čuo prvi put i to je bilo nešto užasno zanimljivo. Eksplozija se naravno dešava negde ’85. u vreme kada je sviran Live Aid, kada su oni odsvirali stvarno spektakularan koncert. Dan danas ja nisam oprostio najstarijem dnevnom listu na Balkanu politika, pošto su oni u najavi Live Aida, takvi kakvi su u tom trenutku bili, napisali bukvalno “Ju tu” ćirilicom, što moj mozak nije u pravom trenutku registrovao čemu se radi, tako da sam ja malo okasnio na gledanje, jer ne možeš gledati čitav koncert u jednom take-u, naporno je. Ali, dakle, to je negde bend koji je po energiji, po zvuku, po mnogim stvarima, po tekstovima, potpuno pripadao našoj generaciji. Dakle, mi smo nekako rasli zajedno sa tim bandom. I…ja dan-danas neke njihove albume iskreno volim. Nijedan nije stariji od ’91, dakle, to je bilo pre 32 godine. Odnosno ja u tim albumima i danje nalazim neku vrstu ljubavi ili iste vibracije ili razumevanja, ali nekako sve što se događalo sa tim čovekom ili sa tim bandom, čak više mislim sa njim nego sa čitavim bandom, je vremenom činilo da se mi ozbiljno udaljavamo jedni od drugih, što je potpuno takođe prirodan proces, Tako da se meni dan-danas dogodi da je, recimo, Actum Baby je posljednji njihov veliki album koji ja zaista volim da slušam dan-danas, možda više zbog Briana Inna kao producenta i zbog toga što je Edge na tom albumu otkrio neke spektakularne nove sprave, pa njegova gitara zvuči i dalje vanzemaljski.

Ali jako je zanimljiv taj osećaj, oni upravo sada, ovih nedelja, objavljuju remake-ove svojih sopstvenih pesama na novi način, što je legitiman proces kada znaš šta s tim pesmama radiš, meni za sada zvuči da oni ne znaju zapravo čemu sve to. Jako čudan osećaj kada neko koga si jako voleo, čiji su ti tekstovi zaista značili, kojeg si želeo da gledaš i uživo, samo što to je bilo apsolutno nemoguće, jer u vreme njihove najveće slave mi baš nismo mogli da putujemo naokolo. I ti vidiš da se on ponovo pojavljuje i to nije odnos kao kad vidiš bivšu devojku, to je gore od toga. Jer vidiš nekoga ko te bukvalno razočarao, ko je negde otišao nekim svojim putem i ne znači ti više apsolutno ništa, ti bi jako voleo da ti to nešto znači, ali ništa se ne pali, kao ni jedan taster. Potpuno si numb. Jako čudno osećaj.

Ivan Minić: Ko je rekao Riblja Čorba. Meni niko nije je rekao Riblja Čorba.

Nebojša Krivokuća:  Ne, ne, ne.

Ivan Minić: Znači, dobro, oni nikad nisu bili ozbiljan svirački band to begin with.

Nebojša Krivokuća:  Ne.

Ivan Minić: Imali su svoju vrednost, to nije otišlo. U krajnost to je otišlo.

Nebojša Krivokuća:  Da, ali vidiš, ako pričamo već o njima, u mojoj generaciji to više bio neko koje je tako radio neke stvari koje baš nisu tako medijski česte. Kao opsuje, pa napravi neki-

Ivan Minić: Da to je bila neka vrsta bunta…

Nebojša Krivokuća:  Napravi neku provokaciju, ali je to nekako jako brzo bilo izlizano i potrošeno i nikad to nisam uzimao za ozbiljno.

Ivan Minić: Dovoljno sam mlađi, da me jako trigger-ovalo sa jedno sedam godina do, ne znam, dvanaest. Ali to je onaj moment kad Karlin objašnjava kao “Ja sam bio Hrišćanin until the age of reason”. I kao, to je to, otprilike. I ovo se na isti način provuklo kroz život i postalo irelevantno, vrlo brzo nakon toga. Znači, dobro, dotakli smo se Bonovoksa, ok.

Nebojša Krivokuća:  Žao mi je, ali sve što je South Park nakon mnogo godina uradio je u potpunosti na mesto.

Ivan Minić: I ne samo u njegovom slučaju, nego generalno. Kaži mi, taj period ulaženja u kontekst. Pominjali smo prošli put, nabavljanje magazina, nabavljanje specijala, čitanje svega što postoji, ali količina toga je vrlo…

Nebojša Krivokuća:  Ograničena.

Ivan Minić: Ograničena, skromna i ne možeš. I kad neko donese iz inostranstva, on donese jednom u godinu dana nešto, pa ti sad imaš da čitaš dok se ne izliže, ali to je otprilike to. Ja se sećam tog perioda. Je sam ja mlađi, ali sećam se ja prilično lepo perioda i sećam se isto tako perioda, ne znam, ’98, ’99 je kada sam počeo da koristim internet, koja nije bio baš, mislim ’96 sam počeo, da sam mogao da koristim nešto ozbiljnije, to je to, ’99 je prvo. Gde ti u tom trenutku još uvek nisi imao pravo indeksiranje i nisi baš mogao da nađeš, više je bilo da ti neko pošalje pa ti onda tamo nešto pronađeš i čitaš, ali mi se čini da zapravo taj moment što mnogo toga nije postojalo u digitalnom obliku, nego samo u analognom, danas znači da određenu količinu života koji istorijski možda i nemaju neku preteranu vrednost u ovom trenutku imaju, imamo dokumentovano kroz milijarde stranica nečega, a da mnogi stvari koje su samo deset godina starije, imamo samo u tragovima. I onda imamo tu situaciju da će, ne znam, chatGPT će da napiše dobar članak o biografiji u grupe iz 60. ili 70. ali neće moći da ti oslika bilo kakav kontekst, jer ne postoji materijal na osnovu koga to može da uradi. Postoji dovoljno da može da ti napiše short bio za nešto.

Nebojša Krivokuća:  Za neku osnovnu informaciju. 

Ivan Minić: Ali bilo šta više od toga i sada ako hoćeš da radiš i sada ako hoćeš da nešto po tom pitanju istražuješ i dalje podrazumeva da ti odeš u biblioteku, da odeš u arhive nekih novina i da pričaš sa ljudima koji su to proživeli i doživeli dok su još uvek tu.

Nebojša Krivokuća:  Ima tu detalj koji je užasno važan zapravo negde i čak negde izlaze iz te zone magazinskog odnosno onoga što se moglo čitati i dragati. Vratićemo se, bar na kratko još ponovno, to postojao je taj radio. Odnosno, koliko negde televizija je bila u vrlo ograničenim formatima gde si ti mogao da čuješ neke stvari, a i tamo baš nisi mogao da vidiš dva čoveka koji sede sad kao nas dvojica i natentane razglabaju šta i zašto je značajan novi album Davida Silvijena ili Tomasa Dolbija, nije važno koga. Već to bilo onda samo kratke najave, spotova.

Radio je negde bio taj medij koji je imao dovoljno vremena i prostora i bezobrazluka da negde malo, da kažemo direktnije, intrigira naša čula i srce i glave. I u tom smislu to je prosto jedna sila koja mora biti spomenuta. Ti si, na primer, na radiju imao Slobu Konjavića, odnosno čoveka koji je spektakularno spretno vladao svim stvarima koje ti zapravo bi trebalo da čuješ u životu, ako si negde sklon toj vrsti muzike, pri čemu Slobo je bio dosta šarenolik. Svašta se moglo čuti i u diskomeru, i u vibracijama, i u parodiji albuma, ali dakle imao si čoveka koji te bez greške navigirao sa zapravo jako malo reći i negde je dovodio do te faze ili tog stanja da ti jedva čekaš da čuješ šta će novo da se pojavi, šta će da pusti u sledećoj emisiji, sa čime ćeš tada poveže, on će ti dati neku natuknicu da je to gitarista tog benda koji sad ima novi projekat i tebi odmah se uši podižu i ti krećeš da otvorenih očiju iščekuješ šta se dešava dalje. I sa druge strane, taj radio je takođe bio medij koji je ipak bio dostupniji mnogim muzičarima koji su odavde počinjali svoje karijere. Odnosno, bilo je potpuno legitimno da ti na diskomeru studija VN Edenium, tamo negde u vreme ručka, čuješ prve snimke Reksi Lozivije, odnosno Mitra Subotiće Sube i to je bio regularan radijski program. Ti neki ljudi nisu imali, nisu im možda bili dostupni TV kanali, jer snimanje spotova je oduvek, pa i sada, jedna kompleksna radnja koja zahteva više ljudi i više novca. Ali na radiju si prosto mogao da čuješ neka silna čuda koje su negde sa neke ivice undergrounda kretala da se pojavljuju u medijskom prostoru. I tako smo mi otkrivali silna neke imena, neke domaće scene. Ja sam Du Dua u životu prvi put čuo, takođe ko Slobe Konjovića. Škripac sam prvi put čuo takođe kod Slobe Konjovića. Dakle, imao si taj neki radio na kojem su postojali neki ljudi koji su bili zaista vodiči u pravom značenju te reči. Ono što i danas negde nedostaje u tom okeanu svih mogućih muzika ikada snimljenih, jer veliki procenat toga je ipak sačuvan, tebi zapravo nedostaje vodič. Odnosno neko ko će prosto da ti skrati neke putanje, da te lakše usmeri, da ti kaže u ovom arhipelagu postoje neke stvari koji su tebi zanimljive, a ukoliko budeš nastavio da ploviš u onom pravcu, možda voda bude preduboka, pa probaj da skreneš ovde. I meni se dobro čak i na postu dešavalo, pošto radim sa nekim malo mlađim ljudima od sebe, da su oni negde vođeni svojom znatiželjom otkrili neke veoma opskurne bendove imena koje ja nikad nisam slušao u 80. Zato što su mi bili too much, a zato što nije bilo vodiča, nije bilo vodiča, su preskočili neke elementarne stvari. Pa kao, znaš za, ne znam, Toxidomun, koji u Beogradu verovatno nikad ne bi napunio više od jednog SKC koliko su i punili, a nikad nisi čuo za Pitera Gabrijela. To može da se dogodi samo ako nemaš vodiča. U tom smislu, dakle, negde mislim da je taj medij bio dragocen za formiranje, ne samo moje generacije, sad si spomenuo te neke stare ljudi koji su živi, u mnogim razgovorima koje sam poslije neme vodio zbog te jedne teme, Sloba se spominje kao čovek koji je “the God”. I koji je zapravo definisao i našu muzičku scenu umnogome.

Ivan Minić: Da, dobro. Došli smo do zaključka suptilno, onako, uz put da mladi ne znaju za red. Ali dobro.

Nebojša Krivokuća:  Ne, nisam to rekao.

Ivan Minić: Određeni mladi ne znaju.

Nebojša Krivokuća:  Moj deo zaključka je, mladi su radoznali i otkrivaju stvari, a bit će možda lakše ako imaju pomoć.

Ivan Minić: Slažem se. I uvek je to negde put gde možeš da lutaš, jer ima mnogo putića u kojem možeš da skreneš i mnogo raskrsnica na kojima možeš da izabereš nešto.

Nebojša Krivokuća:  I sve je to uživanje, da.

Ivan Minić: Ali jeste lakše kada postoji neko ko te razume i ko prati i razume ono šta se dešava unutra i šta se dešava na površini. I onda ti da nešto i kaže “probaj”.

Nebojša Krivokuća:  To to to.

Ivan Minić: Probaj. I nekad to bude super, nekad bude promašaj, ali obično i na osnovu tog feedback-a koji daš, sledeći put taj ljudski algoritam bude bolji.

Nebojša Krivokuća:  A on je negde najvažniji zapravo u svemu.

Dolazak interneta

00:47:13

Ivan Minić: Šta se tebi desilo u životu onog trenutka kad su sve informacije postale dostupne na internetu, a ti imao pristup.

Nebojša Krivokuća:  Ako preskočimo deo sa skakanjem od sreće i mahnitom željom šta ćemo prvo da proveravamo, Pa to je negde olakšalo stvari u tom smislu što sada kao konačno više ne moramo da ponavljamo neke bazične, faktografske stvari, jer one su sada svima dostupne. I hej radio i tebe i ostali voditelji, prestanite da navodite godine nastanka pesme i sa kojeg albuma dolaze, to znamo. Nego sada dobijaš prostor da se baviš nekim malo dubljim stvarima. Odnosno, kreneš da istražuješ odakle neka pesma stiže, zašto je napisano, dakle, taj sample, šta ona zapravo znači i najzabavniji deo šta drugi ljudi čuju u tim pesmama, pa onda ostavljaju te komentare po forumima, pa ti onda oni daju neke dodatne putokaze na šta je njih to asociralo. Zapravo negde meni je dan danas najzabavnije da čitam refleksije, odnosno komentare drugih ljudi na ono što se i meni dopada. S jedne strane, kao, budite lakše znači da nisi usamljen i ludak. Mada ima nekih snimaka po YouTube-u koji su, ono, kao, za deset godina zabeležili 500 klikova, a tebi su te pesme jako drage. Ali prosto negde shvatiš to da nisi sam.

S druge strane, onda shvatiš i kreneš da se baviš s tim nekim čudnim silama i sadržajima koji su te ljude doveli do te iste stvari, pa to nekada je film, nekada je knjiga, nekada nešto treće, ali zapravo kreneš da se umrežavaš sa, na neke razne načine, sa ljudima koji su ti bliski po nekom senzibilitetu. U tom smislu negde sam ja bio jako srećan i kada se blog kao format pojavio, i da su tu u nekom dosta kratkom roku pojavio još neki mali broj zaverenika koji su…čak sa nekim uopšte nisam slagao oko neke stvari, ali smo obožavali da razmenjujemo misli. Šta ko vidi u tome i zašto je tvoja vizura pogrešna, ali kreneš da se povezuješ sa ljudima koji imaju negde slične afinitete i koji ti dalje otkrivaju neke nove stvari koje su tebi naravno promakle ili sva šta ti u životu promakne. I na koncu svega koristiš onda taj internet za deljenje muzike sa drugim ljudima i za povezivanje sa autorima tih pesama. Ja nemam problem da ljudima koji su mi važni i za koje imam pitanje da im pošaljem to pitanje.

00:50:00

Ivan Minić: Često kad se prisećamo tog momenta kad su forumi postali mainstream, mislim u mom životu to ima malo veće tenzije, nego kod drugih.

Nebojša Krivokuća:  Da, da, da. Razumem, razumem. 

Ivan Minić: Ono što je tu bilo neverovatno je što smo se svi povezivali na osnovu interesovanja.

Sa društvenim mrežama ima mnogo magije, ima mnogo divnih stvari, pratiš živote, ljudi koji bi u drugim okolnostima potpuno izgubio. Ne znaš šta se dešava sa ljudima iz svoje osnovne, a sad znaš kad su dobili decu, venčali se, traže posao, doživeli su neki uspeh, šta god. Sve te stvari koje ljudi dele na mrežama, koje izazivaju ovakve i onakve reakcije.

Nebojša Krivokuća:  Dobro, tome i služe.

Ivan Minić: Ali ti, tebe poznanstvo stvara. To je mreža, mreža na osnovu poznanstava dubljih ili plićih, ali vi se svi međusobno znate, ali to je u 99% slučajeva izuzetno površan, nekakav odnos. Dok na forumu si ti imao to da se ljudi okupljaju oko tema interesovanja, oblasti interesovanja, onda i nekih vrlo specifičnih mikroniša u okviru tih oblasti. I to su bila magična mesta gde ti zapravo upoznaješ ljude koji su slični tebi. To je ono što meni sada nedostaje. 

Mi smo to imali na jedan vrlo prirodan način- mislim, ne postoje ljudi koji su slični ljudima kao što smo videli.

Nebojša Krivokuća:  Okej, okej.

Ivan Minić: Ali ti si imao jedan vrlo prirodan mehanizam gde ti nije trebao algoritam da to uradi, vi ste se pronalazili, organski. A sada algoritam pokušava da emulira to što smo mi organski radili i ne ide mu. Možeš ti da odgovoriš na hiljadu pitanja, to nije to, to nije to.

Nebojša Krivokuća:  Kao što smo maločas zaključili, dakle, kao što algoritmu kao radio DJ-u Ne može da još neko vreme ide najbolje, tako i ovo prosto ništa ne može da odmeni, ali evo ti stalno govoriš o forumima u prošlom vremenu. Sticajem okolnosti potreba i traženja nekih stvari ja sam pre bukvalno deset dana ponovo ušao na forum na kojem nisam bio deceniju, verovatno, zato što mi je prethodno drugar sa kojim imam slične interesovanje ukazao da možda na tom forumu se nalaze odgovori na moje pitanje, odnosno da je tu kraj moje potrage za nekim vrlo konkretnim dokumentima i vrlo konkretnim intervjuima koji mi veoma trebaju za knjigu. Ulazim na forum, pronalazim trag za čime ja tragam postoji. 

Ivan Minić: To je ta digitalna arheologija. 

Nebojša Krivokuća:   Da, pričamo, ono što je bitno za kontekst, odnosno za priču, da se to dešava negde u nedelju u 6 i15 ujutro. Jer ja sam se probudio sanjajući određeni segment te neke knjige i rešio sam da ustavim da to krenem da radim. Dobijam odgovor od sinoć “e, potraži tamo, tamo možda taj čovek to ima”. Ja čitajući njegove objave shvatam da on to poseduje. U 6 i 19 ja čoveku koga apsolutno ne znam, ništa ne znamo njemu, ni odakle je, ni ko je, ni koliko ima godina, kog je, pola, ništa ne znamo.

Ivan Minić: Znam samo nickname.

Nebojša Krivokuća:  Znam samo nickname. Ja šaljem u 6 i 19 poruku “Dobro jutro, ja se izvinjavam, mi se ne poznajemo, ali meni deluje da vi imate neki deo arhive koji meni veoma nedostaje, i svaka informacija mi je apsolutno dobrodošla, i rado ću uzvratiti ukoliko u vašoj arhivi nešto nedostaje, onim što ja imam, pa tako ćemo negde biti namireni o obe strane. U slagaću od 6 i 23 čovek mi, osoba mi šalje, kaže “Evo ti sve u PDF-u, ne skenirano, nego transkribovano. Ta nepoznata osoba je meni uštedela jedno 15 dana života, jer neki deo te arhive koje sam sad dobio od njega, me je čekao da bude digitalizovan na neke razne nekakve razne kung fu načine. Znači, skratio me 15 dana života. Podjednako važno, otkriva mi da nisam jedini ludak koji pokušava da digitalizuje i da pronađe tragove nekih tekstova za koje imamo neku naznaku da su nekada negde objavljeni. I što još lepše, ja sam krenuo u celu tu potragu ka toj arhivi i ka tom traženju sa vrlo jasnim ciljem pisanja određene knjige koju želim da završim, a ta druga osoba je ovo uradila zato što je smatrala da bi to trebalo da bude urađeno.

I da je dobro da na planeti i zemlji postoji digitalni zapis određenih intervjua i izjava nekih ljudi i taj entuzijazam i te mogućnosti koje nama mreža daje. Ja sam evo tog jutra, to je bukvalno bilo prošlog vikenda, sam doživeo to dobijanje tog fajla i tu komunikaciju, pa ništa ne može da odmeni ljudski kontakt i onoga što nam mreže kao takva omogućava.

Ivan Minić: Taj moment da ste vi suštinski, ukoliko je to na srpskom ili u ovom nekom jeziku naših okruženja, to je relativno mali broj ljudi, informacije i svega, ali opet pričamo o 20 miliona nekih ljudi.

Nebojša Krivokuća:  Da, da, da.

Ivan Minić: Eko ti tražiš nešto na engleskom, što je najčudnije na svetu, da si najčudniji na svetu, postoji još hiljade ljudi kao što si ti bez ikakvih udela.

Nebojša Krivokuća:  Upravo, upravo.

Ivan Minić: I to je magija. To je u suštini ono što stvarno pravi neku neku neverovatnu razliku koja pre je bilo nemoguće da se desi.

Nebojša Krivokuća:  Znam, znam.

Ivan Minić: A sad je jedan klik daleko ako znaš gde da klikneš.

Nebojša Krivokuća:  Ako znaš gde da tražiš i ako znaš koga da pitaš, ali opet pitaš neke ljude da bi dobio ono što ti je potrebno.

Ivan Minić: Vrtimo se oko knjige, neću da otkrivaš previše o tome, ali uzeo si na sebe jedan zadatak koji je izuzetno kompleksan zadatak, sa ogromnom dozom odgovornosti. Znači, ima ljudi koji bi isti takav zadatak uradili sa mnogo manje odgovornosti.

Nebojša Krivokuća:  A, neki su i uradili to već, i to je već objavljeno, da.

Ivan Minić: Ali to nije to. I stvarno kada uzmeš i gledaš šta je sve izlazilo, već vrlo često se dešava da ljudi loš sadržaj dobro spakuju i onda to prođe kao nešto što je jako dobro. Zato što niko ne čita, svi gledaju da to dobro izgleda. Ali ti nisi taj lik, tebi je previše važno.

Nebojša Krivokuća:  Jeste.

Projekat u razvoju

Ivan Minić: Reći ćemo o čemu je reč. I ono što bih samo voleo da podeliš je kako se desilo da se ti dogovoriš sa sobom da to treba da se desi i kako si ušao u pripremu. O tome šta je rezultat ćemo pričati kad bude.

Nebojša Krivokuća:  Da, da, da.

Ivan Minić: Ali, proces.

Nebojša Krivokuća:  Sad počinje Rock’n’Roll. Šalim se. S jedne strane, mislim, na hajde nećemo kriti, dakle, objavila je i zadužbina Milana Mladenovića da se priprema monografija o Milanu. Čudnim internetskim i ostalim putevima, ja sam osoba koja se prihvatila od tog posla.

Ono što zapravo determiniše čitav projekat, i to sam negde objašnjavao i Maji, sa kojom sam prvom pričao o čitave knjizi, jeste to da da, ja sam kao veoma mali, odnosno klinac, bio obožavalac iskreni tog benda, odnosno Ekaterine Velike, maločas smo definisali da sam odrastao s Niko kao ja, odnosno Šarlu Akrobatu, i ja sam prvi put, Ekaterina Velika je jedan od meni prvih koncerta u životu. Tačnije, mislim, prvi na koji sam otišao sam sa svojom ekipom, ekipom, ne u pratnji tetaka, mama itd. A to je negde ’86 u Doma omladine, ’87 u zimu. U tom smislu, dok li ja pristupam u čitavoj toj priči kao neko ko je od tada pa do danas vrlo naslušan te muzike i vrlo je odan toj muzici u pravom značenju te reči. A sa druge strane, negde mislim da je za moje određenje, odnosno tonalitet u kojem ja pokušavam to sve da ispričam i da napravim. Činjenica da iz nekih čudnih sticaja okolnosti sam ja proveo neko vreme svirajući u istom prostoru u kojem su i oni tada vežbali. Odnosno, osećam neku vrstu odgovornosti prema čoveku koji nije samo svojim pesmama, nego svojim ponašanjem i onim što je u javnom diskursu, kako bi sad rekli, govorio negde nama kao generaciji, meni konkretno pomogao da lakše razdvojimo neke stvari i da se prema nekim stvarima odredimo. To je negde odgovornost koja je duboko intimna i u tom smislu sam ja negde bio veoma svestan kad sam rekao “Da, ja ću ovo da uradim”, negde koliko sam negde na tom vrlo ljudskom nivou negde dužan njemu i čitavoj toj priči. S druge strane, ja sam to prihvatio kao izazov, ne u smislu profesionalnog izazova, već negde izazov, bio sam potpuno svestan da će rad na svemu tome i na toj arhivi, na toj knjizi i u tim razgovorima sa tim ljudima, da će se dogoditi nekakve dramatične promene meni kao osobi, kao čoveku koji pokušava da piše, odnosno koji do sada pisao neke drugačije stvari, kao čoveku koji intervjuiše ljude i pa treba da prepozna kada postavlja pravo pitanje u pravom trenutku, ti to radiš i razumeš u tom oku. Sa neke treće strane, ono što negde mislim da je takođe jako važno, ovo je onako životni projekat, odnosno životna obaveza u smislu šta ja sve negde bi trebalo da otkrivam, da saznam i da to, kada sve konačno stavim na, sto ispred sebe, povežem u neku smislenu celinu. Što će biti najteži deo zadatka, jer nakon četrdesetak godina slušanja Ekaterine Velike, Šarla Akrobate, projekta “Angel’s Breath” i svega što je negde Milan radio. I nakon svih tih godina, kada sam imao fazu da sva ta muzika uveliko već ovde. Ja više tehnički ne moram da slušam te albume, znam ih zaista u šum. I znam tačno da je Žika namerno sinkopirao određenu činelu. I znam negde i koncertne zapise gde se dešava mikrofonija. Itd, znači ja sam s tom muzikom u veliku jedan na jedan. Ja sad imam negde u zadatak, dato mi je. Marko Milivojević, bubnjar Ekaterine, u jednom intervjuu govori kako je on prosto bio izabran da svira u bendu i on je prihvatio to što je izabran i počeo je da svira. Ja sam tako na neki način izabran da napišem to priču i tu knjigu. I imam sa neke strane neku obavezu da pokušam da ljudima, dam neke dodatne putokaze, da oni lakše možda sada, nakon svih ovih godina, koliko Milana nema, pokušaju da razumeju šta je zapravo taj čovek, govorio i odakle taj čovek dolazi. Jel, evo nekih malih teaser-a šta se sve otkriva i odakle sve to dolazi. Ti na jedan način slušaš te pesme kada slušaš to sa nekom idejom, ovo je čovek u “Šarlu Akrobati” pevao oko moje glave i zajedno sa kojim sam vrištao u mikrofon niko kao ja. A drugačije razumeš neke pesme kada znaš da je o pitanju čovek koji je pre toga uglazbiljivao, odnosno pisao muziku i pevao neke stihove Alekse Šantića ili Stevana Raičkovića. To je potpuno drugačiji ugao. Ili znaš da je svojevremeno recitovao Oskara Daviča nekim osobama. Drugačije razumeš sve te neke stvari kada ponovno čitaš te intervjue, naročito iz vremena negde 89. 93-94. Kada on od jednog čoveka koji je pre toga imao jasno određen decidiran stav “Ja nisam osoba koja rešava društvene krize i nije u mom biću ideja da se bavim politikom”, a onda dve godine kasnije imaš čoveka koji snima “Dum dum” i sve one pesme koje su se veoma bavile raspadom i moje domovine. U tom smislu, negde, evo, dobio sam priliku da prođem ponovno kroz to priču, da pričam sa mnogim ljudima koji su bili svedoci nekim stvarima, koji su sa njim svirali, družili, živeli, putovali, stvarali neku muziku. I moj cilj je sad to što je moguće verodostojnije prenesem u neku celinu i da to uradim sa potpunim poštovanjem prima istini, što je jako važan aspekt ove čitave priče, oko čitavog benda, ne samo oko Milana. Do sada se realno pojavila jedna zaista dobra knjiga, nju je Aleksandar Žikić napisao pre sada već 24 godine i one u tom nekom faktografskom smislu zaista zaokružuje sve što je bitno. Mi sada, 24 godine kasnije, otkrivamo neke stvari koje tada možda nisu bile dostupne i ono što je mnogo važnije, razumemo neke stvari malo drugačije. Ti ljudi koji su bili svedoci tog vremena, sada drugačije posmatraju te godine koje su prošle, te će ta knjiga imati nekih, da kažemo, svojih kvaliteta, odnosno velikih različitosti odnosno na Žikićevu knjigu, a u međuvremenu su se pojavili mnoge knjige, mnogi tekstovi koji su prilično oduzeti od istine u pravom značenju te reči. Mislim da neki portali i neki mediji prednjače u tome. I vremenom shvatiš zapravo kako provoziš kroz sve to i materijal, da čak i postoje neke silne izjave ili citati koji se iz različitih razloga spominju u nekim tekstovima kada su neke godišnjice ili rođendani, koji takođe nisu tačno navedeni, a to je negde, na sreću, značenja su zadržana i one dalje postoje i kada se šeruju na društvenim mrežama one su uglavnom tačne, ali je razlika kao kada slušaš mp3 fail i kada slušaš flak failove. U izvornim verzijama su te rečenice lepše, tečnije, punije i imaju neka značenja koja se iz cilja prepisivanja i prekucavanja izgube. E sad ćemo probati sve to da vratimo na jedno mesto i to će da ima mnogo strana i treba će još neko vreme da se to napravi.

Ivan Minić: Ima još jedna dimenzija koje se nisi dotakao, a koja mislim da je dosta bitna. Ta dimenzija je da, po mom skromnom mišljenju, sada, plus minus par godina, je posljednji trenutak kada to možeš da sagledaš na pravi način. Jer ima taj neverovatan, ta neverovatna stvar da mi neke- neke osobe pamtimo u kontekstima u kojima smo ih doživljavali, sve i mi, mi Milana pamtimo kao mladog čoveka.

Nebojša Krivokuća:  Da.

Ivan Minić: Jer on je mlad otišao.

Nebojša Krivokuća:  Da.

Ivan Minić: Prošlo je skoro 30 godina. On je sada jedan više nego sredovečan čovek, pod uslovom da postoji kontinuitet gde je nastavio da postoji. Njegovi savremenici su ljudi u svojim 60-im godinama, 70-im, 80-im. Mnogi ljudi koji su tu zaista bitni su sada već u toj nekoj tački u kojoj biologija preuzima i sve je teže doći do nečega što je stvarno autentično svedočanstvo. Naravno, ti kad imaš više izvora možeš da ukrstiš pa da izvučeš, ali mnoge stvari bi mogle da ostanu nikada neispričane, da se ne uhvate u ovom trenutku, kao što su neke ostale neispričane, jer u nekim trenucima prethodnim nisu uhvaćene. Neću da kvarimo dalje, dali smo ljudima malo teasera, kad dođe vreme vi ćete to sve već obznaniti i podeliti. Drago mi je što si taj neki detalj dao čisto da ljudima zagolicamo maštu, ali nije slučajno zašto si ti izabran.

Nebojša Krivokuća:  Vreme će pokazati. Ono što negde jako važno ima na našoj sceni, ili bilo je na našoj sceni još ljudi koji su takođe zaslužili da se i te kako piše o njima i koji su čak negde generacijski bliski godinama Milanu. I nekako, ima čak i pokušaja filmova od svim tim istim ljudima. I većina tih stvari nikada nije doživela svoju premijeru, odnosno nikada nisu napisane ili objavljene, ostale su po nekim rukopisima ili konceptima nedovršeni, meni je to negde razlog više da se što pre neke stvari zabeleže i ispričaju i da krenu da se formiraju, jer negde ova priča, ja sam toga sve svesniji i svesniji iz dana u dan kako napredujem u intervjuima sa sagovornicima, odnosno u čitanju nekih arhiva, dragoceno je da se zabeleži, naročito kada imaš u vidu, i to je meni za sada najslađi deo te čitave priče i u tome će recimo ta knjiga da se razlikuje u odnosu na neke druge, Ja, između ostalog, pričam i sa nekim veoma mladim ljudima koji se nisu ni rodili u vreme kada je Milan svirao, kojima ta muzika i ta njegova lična priča ili to što je on kao simbol njima danas predstavlja im užasno mnogo znači. I to je, recimo, ta zanimljiva dimenzija muzike, odnosno značenja nekih stvari, jer pričaš za nekim koji je rođen ’96. ko ima vrlo duboke emotivne i racionalne razloge zašto mu je ta muzika bitna i koji je spreman da te svoje razloge takođe podeli sa publikom. U tom smislu, negde mislim da kada se ovo negde tako koncipira i pogleda kao neka priča koja je okrenuta ka prošlosti, ali i ka budućnosti, verujem da će otkriti neke nove razloge za neka nova dalje otkrivanje.

Ljubav pravi razliku

Ivan Minić: Hoću jednu stvar da te pitam. Ona ima vezi sa tvojim poslom, kojim se primarno baviš. Od čega kupiš kiselu vodu. Zato što je on došao kao posledica. Ti si mnogo vremena pripovedao kroz različite formate o svojoj ljubavi prema muzici. Što je značilo da si morao da naučiš to da radiš. Mislim, kroz proces pokušaja i pogreške, ali s mnogo pokušaja, si naučio sve to da radiš. Uz ljude koji su te inspirisali, koji su ti pomagali na tom putu pričali smo, i u tvojom iskustvu, sa početka karijere, radije i svega toga. I ja se ne slažem sa tvojim muzičkim izborom.

Mislim, ne gađamo se sad nešto u preterano velikom procentu. Više nego što bih očekivao, ali nije da smo sad ono 80% slično.

Nebojša Krivokuća:  Okej, okej.

Ivan Minić: Ali način na koji ti pričaš o tim stvarima i pišeš o tim stvarima i govoriš o tim stvarima koje tebi znače, i je takav da ja poželim da se upoznam sa tim.

Nebojša Krivokuća:  To je moj cilj, da.

Ivan Minić: E, kako dođeš do toga, odnosno šta bi savetovao nekome kako da pokaže drugim ljudima ono što voli i kako da prenese poruku o tome što mu je važno. Kako da zainteresuju drugu stranu.

Nebojša Krivokuća:  Razumem, razumem.

Ivan Minić: Pričamo o pisanju. Ako gledamo kurseve pisanja, sales i sve. Postoji set pravila koji je vrlo bazičan, kako se piše ono, long sales letter. Niko se nije zaljubio u long sales letter.

Nebojša Krivokuća:  Apsolutno ne.

Ivan Minić: E, kroz to što ti radiš, ja sam u stanju da se zaljubim u nešto što mi se ne sviđa.

Nebojša Krivokuća:  Hvala ti na ovome. To jeste moja životna misija. Ali hajde da probamo ovako. Ima ta izreka, mislim da se, pripisuje se Franku Zapi, pripisuje se i Lori Anderson, raznim nekim ljudima, možda nije ni bitno ko je prvi rekao pošto nije tačna, ali ta misao od prilike glasi, pisati u muzici je kao plesati u arhitekturi. Liči najviše na Franka Zapu, moram da priznam, ali iskustveno govori i vremenom pokazuje zaista ta misao nije tačna, utoliko što možda se na određene forme pisanja o muzici ona zaista i odnosi, ali ako ništa više, ja znam bar nekoliko pesama ili čak albuma koji su veoma plesanje o zgradama, odnosno inspirisane zgradama, tako da mogu i na taj način to da oborim. Suštinski je veoma prosto. Ja sam negde tokom svih ovih godina ili decenija čitanja zapravo najviše se trudio da naučim upravo to o čemu ti sad govoriš.

Koji je format, koji je tok, koji je tonalitet obraćanja ljudima sa željom da ih ti zainteresuješ za nešto, pri čemu to radim zato što se meni to dešavalo u životu, Naročito u to neko vreme kada nisu baš sve muzike bile dostupne i nije postao internet i nisu starije komšije imale baš sve albume koje sam ja želeo da slušam. Pre dosta godina, upravo spominjani, Aleksandar Žikić je u tadašnjem magazinu Rock objavio jedan neki kratki tekst u bandu Joy Division. Ja u tom trenutku imam 15 godina. Iz raznih sticaja okolnosti ja nemam predstavu kako Joy Division zapravo zvuče, znam dve pesme koje su se vrtale na Studio B. Pročitam to i prosto iz načina na koje je ta priča ispričana, ona je vrlo bila lišena na negde faktografije i navođenja svih tih detalja koji zapravo…Faktografija, inače, kada je muzika u pitanju, nije preterano važna. Važnije su neke druge stvari. Ja prosto poželim da to čujem. Rekao bih, ja ovo moram da nabavim i da preslušam. Da skratim priču, u to vreme se muzika nabavljala i nekim piratskim kanalima, ja naručim neke trake iz Kopra, u Kopru je bio neki tip koji je na kasete slagao tu pirateriju i slavu po čitavoj Jugoslaviji. Stigne ti jedna crna kaseta bez nalepnicu s onako crnom velim omotom i ti to slušaš kao. I broj informacije je lista pesama i ništa van toga. Ubacim kasetu, krenem da slušam nešto nije u redu. Slušam dalje, vremenom shvatam da tu uopšte nije muzika o kojoj je Žikić pisao. Ono način na koji je Aleksandar Žikić pisao o tom bendu i ono što se meni upravo čuje iz zvučnika, apsolutno nema ni jedno dodirnu tačku. Da ne gnjavim, u tom generisanju i silnom snimanju piraterije su se dešavale i greške, pa si ponekada dobio pogrešnu kasetu umesto one koju si naručio. Ja sam zapravo dobio nešto potpuno drugo, ali iz načina na kojem sam pisao šta je bio njegov primarni osećaj i razumevanje te muzike, ja sam shvatio da sam dobio nešto pogrešno. Posle nekoliko minuta slušanja. Šta hoću da kažem. Zadatak svih ljudi koji piše u muzici, a to negde divno…ima ljudi koji ovde u Srbiji odavno to radi zaista perfektno, jeste upravo to da ja negde izađem iz te neke zone konfora i nečega što mi je već potpuno poznato i da poželim da čujem nešto novo što do sada nisam znao šta je. Ali tu, kako da ti kažem, tu nema pravila. Da sad ta priča mora da počne antrofileom koji će ti reći “ovo je album koje morate da preslušate”. Super je meni da ja vidim te naslove “1000-1 album koje morate da čujete pre nego što umrete”. Sve to ima svoje zašto, ali nije zapravo taj neki dobitni ključ. I uvek se čuje ili tokom vremena naučiš da prepoznaješ kada novinar piše recenziju albuma, zašto je morao to da uradi i zato što je želeo to da uradi. To se vidi i na pitchforku. Ja pitchfork relativno često čitam. Vidi se na Guardianu, vidi se na NMI-u. Prosto osetiš da li je iza toga živ čovek koji veruje to što piše ili je dobio od urednika kao neko novi u redakciji, ova tri albuma su tvoj deo posla. Nemam ja magičnu formulu, odnosno odgovor na koji način to radim. Nekada napišem dve reči, nekada napišem esej od četiri hiljade reči. Pri čemu nisam nikada vođen time da li ovde postoji neka važna priča koja mora da se ispriča ili ne postoji. Pitanje osećaja. Ako sam tebe ubedio da preslušaš neke stvari koje negde možda nisi očekivao da ćeš slušati, ja samo da uspeo tebi da uradim ono što je radio Žikić meni ili neki drugi autori, u tom smislu muzika nastavlja da postoji kao jedna nezaustavljiva sila naša misija, to jest moja misija je završena.

Ivan Minić: To postoji i u drugim oblastima i to je ono što je magija. S tim što čini mi se da je postojalo mnogo više u nekom prethodnom vremenu nego što postoji danas. Ja ću napraviti paralelu kakvu obično pravim. Verovatno sad već neko ko sluša prevrće očima, ako ga to ne zanima, ali sportski komentatori su jedan od najegzaktnijih primera toga. Zato što danas sve su podaci. Svi su podaci dostupni, ti znaš svaku stvar u ono šestu decimalu i sve ti je to. A ne znaš ništa o kontekstu, ne znaš ništa. Ako te neko baci u vatru da treba da radiš nešto, zašto nemaš pripremu na osamnaest strana. Ja sam čitao pripremu za utakmicu Premier lige, koju relativno posvećeno pratim, ali ima klubova koje mene zanimaju jer nisu Manchester United, Liverpool, Arsenal. Ti dobiješ pripremu. Sa tom pripremom, ukoliko vladaš malo i s ponašanjem i glasom i imaš neki osećaj, možeš da odradiš savršeno, tačno utakmicu o kojoj ne znaš ništa. Ne znaš nijednog igrača, nemaš kontekst nikakav, nemaš nijednog jer neko ti seo i sažvakao sve i spakova ti u lagano štivo koje je prezanimljivo spakovano. Ali je fora što, kad pričaš sa tim ljudima koji sad imaju 40-ak, 45-50 godina, koji su počeli pred 20 ili 30, oni su učili od ljudi koji sad najčešće više i nema ili su u penzijama, koji nisu imali nikada nikakve pripreme, ni za šta.

A morali su da učine da stvari budu zanimljive i nisu imali luksuz koji imaš danas, da ne znam, ono, na svojoj kablovskoj televiziji imaš 14 sportskih kanala koji u realnom vremenu prenose sve, pa i ako si loše odradio prenos, nema veze, nego ima jedan prenos nedeljno. To je najvažnija stvar na svetu svima koji su slušali. I ako si rekao nešto glupo, Svi će da čuju. Svi će da pamte da si ti rekao to nešto glupo i besmisleno. I onda kada slušaš njih, kako su ti ljudi od kojih su oni učili, neke smo kasnije možda ismevali jer su bili old school, a mi smo svi znali sve brojke. Kada slušaš kako su oni voleli to što rade i kako su znali širi kontekst svega i kako su razumeli stvari kojima mi ni ne razmišljamo danas jer ne idemo nikada dalje od te statistike.

Znaš ono, najgora stvar koja se desila košarci i najbolja je nešto što se zove napredna statistika. Kao, nije bilo dovoljno statistike, hajde sada ubacimo još 14 parametara koje ćemo da pratimo. U svemu tome si izgubi ta ljubav. I vidiš, možda nema veze sa tim, možda je generacijska stvar, ali imam neki osećaj da nije. Klinci ne gledaju sport. Klinci gledaju e-sport. Ali gladijatori ih ne zanimaju. Naša generacija ih i dalje gleda. Mi smo platežno sposobni. Živeće to još jedno deset godina sigurno. Šta će nakon toga da bude. Pitanje je. Sve se češće dešava da te neke velike manifestacije su u padu. Slična stvar se dešava i sa nekim drugim formatima.

Znaš, sam jednom imao raspravu na žurci sa jednim mladim momkom, koji je u tom trenutku bio onako vrlo cenjen u mainstream medijima kao neka vrsta filmskog kritičara, što, mislim, smešno je reći, jer znaš išto, ko su filmski kritičari. Gde sam mu u jednom trenutku rekao dve stvari, kao, Znaš šta je tvoj zadatak, on kao sav. Tvoj zadatak je da me sprečiš da uradim nešto užasno, da pogledam nešto zbog čega ću se kajati ceo život što sam izgubio tih 2 ili 3 sata ili da me nateraš da se zaljubim u nešto što je dobro.

Nebojša Krivokuća:  Upravo.

Ivan Minić: Mnogo je važnije da me nateraš da se zaljubim u nešto što je dobro.

Nebojša Krivokuća:  Upravo.

Ivan Minić: Ali nije loše se vreme na vreme da mi uštediš 3,5 sata gledanja novog avatara jer možda nije neophodno. Pošalji ti meni  jedan 8k video od 3 minuta da ja vidim sve efekte i nema potrebe pričaj na nivou selo gori.

Nebojša Krivokuća:  Ok, ok.

Ivan Minić: I kao, toga više gotovo da nema. Naročito ga nema kroz mainstream kanale. To ga ima po budžacima, sa čudacima i ludacima. Ali za tako nešto više ne postoji prostor. Ja svoj život baziram na tome da tražim i dalje te stvari, da me napajaju nekom energijom, ali njih ima sve manje. I sad pošto sam trigger-ovao svima depresiju, ovaj, ja se smejem, sve u redu, kako da to promenim. I kako da onima koji su ti, kao što si ti, i kao što sam ja kroz ovo što radim, damo neku vrstu podstreka da to treba da rade. Jer kao što sam mnogo puta u posljednje vreme, nekoj mojoj životnoj fazi rekao, ja svako jutro kad ustanem, osećam se kao idiot. 

I onda se neke stvari toliko dana dese koje mi kažu da nisam ili se ne dese, pa ostanem da verujem to. Nije to naravno baš tako.

Nebojša Krivokuća:  Jasno.

Ivan Minić: Ali razumeš šta hoću.

Nebojša Krivokuća:  Jasno.

Ivan Minić: Hajde da im damo malo vatre.

Nebojša Krivokuća:  Veoma rado. Mislim, ti si popuno u pravu, jer nije bitno koji je posao. Sad ćemo ponovno da pričamo o bavljenju muzikom i pop kulturom, ali slažem se i za sportske komentatore, slušao sam različite tokom svih ove godina, ali ljubav jeste stvar koja pravi tu neku prvu razliku. Ima ljudi koji su zaljubljeni u muziku, a koji prosto nemaju skilove razvijene da je to prenose dalje, već postanu nekakvi ono autohtoni sami slušaoci, Ali ljubav jeste bitna i vratiću se na priču o knjizi. Ja sam između ostalog u čitavu tu priču sa knjigom ušao zato što sam u nekom trenutku osvestio da sa svih ti koncerata i svega toga kada sam gledao Ekaterinu Veliku uživo, ja sam zapravo zaista jasno jedino zapamtio naboj Milanovog glasa tokom to koncerta.

Ja nisam išao načisto koje pesme su svirane, da li je tu bilo nekih povišenih nota, šta je radila publika, kakva je bila scenografija. I ako bih se potrudio, bih se setio, ali ja sve što pamtim je naboj tog glasa koji sa bine stiže ka nama. I meni je negde ta frekvencija i taj osećaj koji je taj glas izazivao pomogla da ja u nekom trenutku kažem da, ja ću ovo sad da uradim. Isto je nekako sa i bavljenjem pop kulturom i iz vizure podkasta, autora tekstova na malom portalu koji se bavi pop kulturom, a ima ih po Srbiji još uvek, ja ih sa uživanjem čitam, i od tamo otkrivam te nekakve zaljubljene ludake koji ne štede ni vreme, ni sebe da drugim ljudima preporuče zašto je nešto vredno gledanja, zašto je nešto vredno poslušanja. Kako da kažem, nagrade dolaze u veoma neočekivanim formatima i nikada nisu materijalne, ne možeš da se nadaš nekoj vrsti materijalnih nagrada kada se posvetiš tako tome, ali onaj moment kada ti se dogodi da, ako pričam o podkastu, evo sad pričam zaista iz ličnog, jer znam što su meni nagrade i šta je meni ta nekakvo gorivo koja je mene inspiriše da nastavim da se bavim dalje. Kada ti neko pošalje čak poruku iz Libije, što je nedavno bio slučaj, stari radio to nije mogao da radi, online i podkasti mogu, i kaže “evo vozimo se i slušamo se i uživamo u tome”, ili kada neko za koga naknadno se ispostavi da živi nedaleko od mene i kaže “ovu pesmu nisam čula toliko i toliko, a značajna mi je zato što mi se uz nju dogodilo to, to i to”, To su neke male nagrade koje ti prosto kažu “aha, ovo ima smisla”. 01:25:31 Odnosno, ako priđeš čitavom tom poslu ili bavljenju muzikom, filmom, kritikom, sportskim komentarisanjem, ako ulaziš u to negde čiste srca sa željom da nekim ljudima daš nekakav signal ili mali push da nisu sami i da ima još ludaka koji su malo možda trenutno razbacani, dislocirani, možda trenutno nepovezani, i da negde želiš da ih ohrabriš, da nastave da oni dalje istražuju, slušaju, vole. To si dužan da uradiš. Naročito ako imaš neke mogućnosti da uključiš mikrofon, uključiš kameru ili radiš nešto treće. I to će se vratiti u nekom neočekivanoj formatu. Meni se između ostalog vratilo i tako što sam dobio da pišem tu knjigu. To je nagrada za mene u pravom značenju te reči. 01:26:25 Povezaće te sa nekim ljudima koji misle isto kao i ti, pa ćete zajedno praviti neke emisije ili ćete napraviti online radio. Beogradski radio-aparat koji funkcioniše već nekoliko godina je primer te vrste community-a gde su se nekakvi različiti ljudi našli na mesto i rešili da rade radijski program, tako da postoji nagrada i nekakve te vrste. Na koncu svega, kao što je nekada bilo na klasičnom FM radiju, pa ti nešto pustiš, pa ti se zvoni telefon, pa ti se neko zahvali za pesmu. Ti si upravo uspeo da u beskonačnom univerzumu i kontinuumu u prostor i vremena, u pravom trenutku, izabereš pravi zvuk koji je učinio da nekome srce zaigra drugačije ili da drugačije posmatra svoj život. Pa kako da ti kažem, koliko još postoji načina da ti negde na taj način menjaš ljudima živote, jako ih je malo. Mmuzika je jedan od njih i ako već imaš to mogućnost da to radiš, radi to. Vratiće ti se u nekoj formi koju ne očekuješ.

Ključna je povezanost

Ivan Minić: Znaš kad sam skapirao da je iPhone najmagičnija sprava koju je neko nekad napravio i da je internet najvažnija stvar koja se je desila na svetu. Ima jedno 15 godina. Tek se pojavio i tek, recimo, prva godina nakon toga kad su počele da se pojavljuju aplikacije. Nisi imao samo onaj predefinisani set, imaš sad, možeš da instaliraš aplikaciju. I svi su to u nekom trenutku radili, imao si one glupe aplikacije da instaliraš pivo, pa nagneš, pa ono siđe, pa si imao da puckaš one, kako se zove, bubble wrap, pa si imao svašta nešto tako. Ali to je sve bilo statički, ti prolaziš ko stoji, zabavno je prvih 14 sekundi, i nakon toga više nikad ne otvoriš, ili ono, ne znam, upaljač za koncerte. Ali trenutak kada skapiraš sve, nije prvi put, ali nije na isti način. Prvi put je u pravom real time-u. Bila je aplikacija, ne znam koja je napravila, nisi bitno, napravila je planetarni uspeh, gde si mogao na iPhone-u da sviraš okarinu.

Nebojša Krivokuća:  Mhm, okej.

Ivan Minić: Što, mislim, okej, kao imao si, od prvog si imao, ono, mali klavir, što kaže, malu klavijaturu. Ali sa okarinom je postavila jedna velika razlika, najvažnija na svetu. Mogao si da sviraš, a mogu si da odeš na mapu. Na mapu sveta, gde imaš animirano, kao, ono, kao…ono, vatrica koja ostavlja nekakve particles, nekakve čestice u vazduhu, to je sve. I s celog sveta vidiš u realnom vremenu razne neke, mislim, mali deo njih, jer to su milioni ljudi koristili, ali vidiš određeni deo njih iz celog sveta i možeš da klikneš na bilo koga od njih i da čuješ šta oni u tom trenutku sviraju, kao što neko može da čuje tebe. I to je trenutak kada ti kažeš…

Nebojša Krivokuća:  Magično, da.

Ivan Minić: Okej, ovo je najvažnija stvar na svetu. Iako je potpuno besmislena, nije važno. 

Ali, znaš, Okarina mi nije uopšte inspirativna kao instrument. Ali to kada se otelotvori u konkretnom primeru mogućnost, i ti shvatiš da smo mi zapravo po prvi put stvarno svi u real time povezani, što je delovalo nemoguće, čak i kada je tehnički postalo moguće uglaviti to ne možeš dok ne doživiš da vidiš. Tad sam skapirao da se dešava nešto što hoće da promeni ovaj svet, suštinski. I mi sada to imamo kroz najrazličitije druge stvari. Postojale su i tad, mislim već i tad bile aktivne multiplayer igre gde su videli to. To je bio jedan jako mali krug ljudi. Kroz te igre vi ste mogli zajedno da uradite nešto, ali nisi mogao da pokupiš baš tek tako sentiment osobe na drugom kraju sveta koju ne poznaješ, a koja može da ti uradi nešto magično kroz uređaje koje držiš u ruci. 

Nebojša Krivokuća:  I vidi, ima tu još jedan aspekt, sad sam evo i to osvestio. Ako uporediš neko vreme kada svega toga nije bilo, kada ti prosto nisi imao alat koji možeš da dođeš do većeg broja ljudi, a ukoliko ne radiš na radiju ili na televiziji itd. Pa je onda tvoja čitava publika ograničena na možda klubu u kojem puštaš muziku pa dođe sedamnaest ljudi ili na broji mixtape-ova koje ti možeš da napraviš pa da razdeliš okolo. Dakle, mi smo dugo živili u nekom svetu gde si ti bio veoma ograničenog dometa. 

Ivan Minić: Imaš i fizičko ograničenje. 

Nebojša Krivokuća:  Da, imaš i fizičko ograničenje, ili financijska kako god. A sada ti zaista u tom smislu, evo ti sad uzimaš taj primer okarine, ti možeš da nađeš te soul, music i ostale mejtove worldwide u pravom značenju u te reči. I ono što će ti uvek biti iznenađenje, a to se dešava na nedeljnom ili mesečnom nivou, shvatiš da neki ljudi vole neke iste stvari ili slušaju neke iste stvari kao i ti iz veoma sličnih razloga. A između vas je kulturološki, fizički, kontinentalni, vremenski i mnogi drugi gapovi su se dogodili i vi ste opet iz istog razloga završili na istoj tačci. Kako da ti kažem, ja i dalje nešto propovedam to da je muzika zapravo ono najultimativnija sila planete, zemlje. Ne samo zato što je muzika nešto što pali najveći broj delova našeg mozga, već ako se malo zamislimo i zagledamo, pa muzika nastala i pre govora i pre slikarstva. To jeste, ono, prva možda, prva veština koju smo ovladali. Okej, možda smo upali kost o kost, ali stvarali smo neku muziku.

Ivan Minić:  Nema veze, dobro je zvučalo.

Nebojša Krivokuća:  Da nije dobro zvučalo, ljudi ne bi nastavili to da rade. To je super zanimljivo, jer Darvin je imao tu tezu da je muzika apsolutno nebitna za ljudski rod i da ona svojom pojavom ni na koji način ne utiče na poboljšanje kvaliteta našeg života. Ja sam proverio taj citat nekoliko puta, jer sam bio čekaj, čekaj, shvatio si neke mnogo veće i pametnije stvari, a nisi spoznao…

Ivan Minić: Možda samo nije imao sluha.

Nebojša Krivokuća:  Ili ga je…možda ga ostavila neka kompozitorka u ranoj mladosti. Ko zna. Privatni razlozi su jako zanimljivi uvek, ali dakle, za razliku od gospodina Darvina koji je to tu možda malo promašio, muzika i muziciranje i osluškivanje muzike je nama, što bi rekli, mudrijaši imanentno. Pa zašto ga onda ne upražnjavati svakog dana. 

Ivan Minić: Hteo sam da pričamo o ovome kao drugom delu razgovora, treći će da bude kad knjiga izađe. Ali hteo sam da pričamo o ovome kao drugom delu razgovora iz samo jednog meni veoma važnog razloga. Svi ostali smo došli kroz razgovor ali…ti si srećan čovek. To svako ko te vidi i priča sa tobom zna. Baviš se poslom koji nije nužno uvek takav da izaziva samo pozitivne emocije. 

Nebojša Krivokuća:  Izuzetno diplomatski sročeno, ja ti čestitam.

Ivan Minić: Tako je. Trudim se, trudim se da ne pljujem previše po onome što smo izabrali da radimo na kraju dana. Što mi onda govori da si ti srećan čovek zato što postoje stvari koje te čine srećnim koje su izvan posla.

Nebojša Krivokuća:  Disclaimer, i posao me čini srećnim često, ne uvek. 

Ivan Minić: Ja smatram i za tebe i za sebe i za veliku većinu svestranih ljudi ili višestranih ljudi, pošto imaju ovi jednodimenzionalni, oni su malo problematični, ne vidiš ih sa strane, samo od napred. Da smo mi bolji u tome što radimo zato što nas zanima sve to ostalo i zato što na tim ostalim stvarima crpimo inspiraciju, sokove i sve ostalo. I da, iako posao ima svoja pravila, život ima svoja pravila, hobi imaju svoja pravila, da postoji jedno ultimativno pravilo koje uvek za sve te stvari važi, a to je da kada se potrefi, što je izuzetno retko, ali kada se potrefi da radiš ono što voliš, na projektu, ne u životu jer toga nema, ali na pojedinačnom projektu, sa klijentom s kojim se razumeš, sa brendom koji zaista voliš, do koga ti je stalo. I vi se razumete i poštujete se dovoljno da oni kažu “ti uradi kako ti misliš da treba, mi smo te zvali zato što si to ti, nećemo mi da ti kažemo šta treba, ti bolje znaš od nas”, da se tada dešavaju najmagičnije stvari koje postoje. Nekad te stvari se pretoče u nešto planetarno uspešno, nekad se pretoče u neku strukovnu nagradu ili nešto slično, nekad ne dožive tu vrstu spoljnog uspeha, ali to su stvari zbog kojih radimo to što radimo i dalje. Pa, mislim, to je moj doživljaj i ja uvek pričam ti neki projekti koje sam radio koji su, da kažem, ostali zapamćeni i tako dalje. Da su oni bili takvi kakvi su, zato što su me pozvali, videli da sam se zaljubio, da ne treba da me diraju, samo treba da me puste i da me podrže u celoj toj priči i da će sigurno svi da budu zadovoljni. Jer moji kriterijumi su vrlo verovatno viši od svih njih. I na kraju će da nastane nešto što je fantastično. 

Pa sad kao osoba koja je pasionirani hobista, veliki profesionalac sa ogromnom karijerom i rezultatima i svem, kako ti vidiš to? Jer možda sam ja još uvek previše romantičan i zaljubljen.

Nebojša Krivokuća:  Nije, nije, nije to pitanje. Nije to samo romantičnost. Ali ono gde se apsolutno slažem je…ok, ja sam sada već u tim nekim godinama da kad ti se pojavi na sastanku neko sa malo sedom bradom i već malo bez kose, deluje ljudima da ha, sada došlo osoba koja nešto zna. Razume se, čim je toliko dugo u poslu, nešto je morao da nauči. 

Ivan Minić: One of the elders.

Nebojša Krivokuća:  Odnosno, trebalo bi da ova osoba sada nama bude od koristi od pomoći. 

Dok nisam imao bradu, malo su me neozbiljnije shvatali, zato sam ih pustio, šalim se. 

Ali negde, da, dešavaju se projekti, ti projekti uopšte ne moraju da budu neke spektakularne, mega velike kampanje, da se odmah razumemo. Mogu da budu i neke ono, male stvari, čak mogu da budu i dva digitalna posta, znači na kraju se sve tako završi, zaista nije bitno. Ali, recimo da je poverenje apsolutni preduslov svega, poverenje u smislu da da, ova osoba zanatski zna šta radi i mi možemo da mu prepustimo da, možemo da ne budemo na snimanju, znamo da će on u saradnji sa rediteljem da uradi sve kako mu struka nalaže. Sretao sam i takvih klijenata u životu i to su bili dragoceni highlighti mog života. Iz poverenja zapravo negde onda proizilazi neko razumevanje, odnosno onda dođemo u neku tu ravan da mi krenemo da zapravo pričamo o realnim razlozima zašto se na projektima neke stvari rade. A ti kada dođeš do toga da ti neko realno saopšti ovo je nama potrebno zbog toga i od toga ti onda počinješ da rešavaš taj problem i da se baviš tim zadatkom na drugačiji način nego što ti je neko nominalno rekao “Želimo povećanje prodaje”. Svako to želi. Iz takvih saradnji nastaju neke dragocene stvari, odnosno možda ono čak negde neće biti ni nagrađeno na kraju svega, možda će jednostavno da urade ono zbog čega su napravljene. Ono što je mnogo bitnije od svega toga, jer negde i neke statistike i tom našem poslu to dokazuju, ti ulaziš u neku zonu da kreiraš oko sebe neki pool ljudi sa kojima ti je prijatno da radiš. Ti negde sad maločas kad si krenuo da pričaš s tome kako ovaj posao ne usrećuje ljude, To je tačno takođe, ali do toga najčešće dolazi zbog toga što nekad mi iz različitih razloga radimo nekim timovima u kojim nam nije prijatno. Napraviću paralelu sa muzikom. Ti ako si okupio oko sebe neki broj ljudi koji se međusobno dobro razumeju i čuju, koji čuju i koji znaju da u našem poslu budu dobre dizajneri, kopirajteri, vođe projekata, reditelji, direktori fotografije, šta god već negde podrazumeva jedan projekat. To je isto kao i u bendu. Ako se okupi neka skupina svirača koji znaju da sviraju svoje instrumente i dele nekakav zajednički interes i prijatnost, pa ti ne možeš da pretpostaviš šta će iz tih sessiona muzičkih, odnosno kreativnih sastanaka, brainstorminga, zapravo na kraju da ispadne i kako ćete vi kratku trenu ili drugu trenu čudo da stvorite. Ali opet se opet vraćamo na to da je jako bitan ono ljudski odnos i da se ljudi prepoznaju i po vrednostima i po vrednoći, odnosno onome kako rade svoj posao, a da je to negde premisa i preduslov da stvari funkcionišu.

Na moju veliku sreću, životno, Zato što sam ja samom sebi davno obećao da ću se baviti ovim poslom dokle god mi je u njemu zabavno, ili dokle sam srećan, ili dokle mislim da radim neke stvari koje su smislene, ili dokle god imam priliku da edukujem neke mlade ljude, bar da im kažem nemojte ponavljati moje greške, ja sam se ovde slupao, ne morate, vi krenite ovim putem. Ja ću se ovim poslom baviti, a ja sam veoma zadovoljan i veoma srećan i onim što svakodnevno radim. Pa u tom smislu, ako ti delujem kao srećan čovek, pa da, ja i negde privatno sa ženom koju volim, i u životu kako živim, kako smo ga organizovali, pa čak i na poslu.

Jesam zadovoljen i srećan time što se dešava. Možda postoji neki aspekti na nivou države koje bi valjalo promeniti, ali to ćemo takođe da rešimo. U tom smislu, da, ja sam srećan čovek.

Ivan Minić: I ovo o čemu smo pričali malo iskače iz koncepta, kao preduzetničkog podkasta, imam davno odustao od ideje da je ovo preduzetnički podkast. Ali daj ljudima možda ono što je takođe jako važno. Usvojićeš skillset koji će te dovesti do toga da zaradiš novac i sve ostalo.

I onda kad zaradiš taj novac, ćeš sedeti kući jedno veče, gledati u zid, plafon, televizor i shvatićeš da ti nešto fali. I da to što ti fali je ovo o čemu pričamo. A toga nekad nema u poslu.

Nekad ima. Nekad ima na momente.

Nebojša Krivokuća:  Ima perioda kada ga zaista nema, da.

Ivan Minić: Nekad ga ima mnogo i tad treba upijati i napajati se tom energijom. Ali čak i kada ga nema, i kada ga nema duže vreme, i kada je kriza, i kada su problemi, i kada je situacija kakva je bila u prethodnom periodu, kada nam radosti baš nije bilo previše, moramo da nađemo način da je stvorimo. Moramo da je tražimo u drugim stvarima i drugim ljudima, ne na mestima na kojima linearno očekujemo da će biti. Jer to je jedini način da opstanemo u ovom svemu. 

Nebojša Krivokuća:  Vidi ne samo da opstanemo nego nekad da te neke iskustva iz nekih potpuno drugih stvari kojima se posvećuješ ti zapravo daje neke odgovore na temu onoga što je možda ta neka svakodnevna muka ili posao. Jer meni uvek bila zanimljiva ta paralela kao kako Daniel Day-Lewis nakon serije spektakularnih filmova i Oskara i svega što je osvojio, rešava da napravi pauzu i odlazi da pravi cipele u Italiji. Dosta radikalan shift, kao jedan dan si holivudska zvezda, drugog dana si krenuo da praviš cipele. Negde niko od nas nije stvoren i rođen da radi samo jednu stvar u životu i samo jedan posao u životu. Ja nekako, što sam više stvari probao, ne samo što sam se više zabavljao, ja sam se zabavljao i drago mi je zbog toga, ali svakog od tih drugih ili alter poslova ili pratećih stvari kojima sam se bavio, nisam ja samo crpeo zabavu i zadovoljstvo, ja sam naučio neke stvari. Radići na knjizi, ja sam postao organizovanija osoba u smislu svakodnevnog posla. Jer je ta knjiga kompleksnija od svakog projekta koji sam radio u životu. Baveći se svakodnevnim poslom, sam sebi olakšao načinom koji pristupam nekim stvarima koji se rade van posla. i nekako to te negde život nauči. Neka se baviš stolarijom, neka se baviš, spominjali smo na početku ove priče, restauraciju radio-aparata, dakle lemljenje žica, tinol, pastu i sve što pripada tom nekom mikrosvetu, popravljanje stvari. Iznenadi se čovek kada shvate da neke iskustvo iz takvih nekih oblasti može da primeni u svakodnevnom poslu i da mu klikne ideja kako neki problemi mogu da se reše. Sve je apsolutno primenjivo. To je to.

Ivan Minić: Bilo je taj, skoro sam gledao neki dokumentarac, da ima sad to kao čitav jedan monolog od pet minuta gde jedna osoba drugoj objašnjava kako to što radi nema nikakvog smisla, to je gubljenje vremena i znaš, prolazi ti dragoceno vreme u životu, a ti provodiš radeći nešto što je besmisleno i nikad ti neće doneti rezultat. Priča, priča, priča, priča. I kaže, pa dobro, zašto pobogu to radiš. Volim.

Nebojša Krivokuća:  Da, da. Vraćamo se ponovno na to. Ljubav je stvar koja definiše stvari. Bez ljubavi jako je teško da budeš srećan. Nije bitno da li je pitanju muzika, posao, život. Ja stalno ponavljam to kao ljubav i muzika su dve najveće sile. Ne govorim to slučajno. Ja živim to i uživam u tome.

Ivan Minić:  Hvala ti što smo ovo ispričali.

Nebojša Krivokuća:  Hvala tebi.

Ivan Minić: Hvala Vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno. Ne znam da li ćete pustiti neku novu pesmu ili naći neku novu playlistu i pokušati da otvorite neke, da povežete neke sinapse koje nisu po defaultu bile povezane. Ali se nadam da ćete početi da razmišljate o ovo životu kao ne linearnoj stvari u kojoj ne postoji broj žutih tačkica koje treba da pojedete kao pekmen da biste došli do nečega, nego se život odvija na malo različitim frekvencijama kao na radio koju smo Ćale i ja popravili. Hvala vam puno što ste nas slušali. Ako imate neki komentar ili neki predlog šta da posluša neko od nas ili od onih koji su slušali epizodu, ostavite ga u komentaru na YouTube-u. To bi bilo to za ovu nedelju. Mi se vidimo i čujemo ponovo naredne. Hvala što ste gledali.