Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ U današnjoj epizodi pojačala moj gost je Zoran Jedrejičić, vlasnik istoimenog dizajn studija iz Beograda u kome je i jedini zaposleni. Zoranova karijera traje već više od 20 godina i počela je od njegovog interesovanja za dizajn, nameštaje, industrijski dizajn, dizajn upotrebnih predmeta koje je kroz školovanje prvo u Zagrebu, a kasnije u Italiji i rad u nekim od veoma prestižnih studija sa klijentima koji su neki od najvećih brendova na svetu, doveo ga do toga da zaista dotakne neslučene visine i bude jedinstven u tom smislu u ovom regionu. Stvari koje je on radio sa timom sa kojim je radio nikada niko nije mogao ni da zamisli da će raditi. A on je sve te stvari i opet nekako radio na svoj način i uvek je bio malo drugačiji i malo na svoju ruku, valjda je to nekako mentalitetska odlika ovih krajeva. Ono što je kod njegove priče vanredno zanimljivo je da, iako je na svoju ruku, uspeo je da neke stvari istera od početka do kraja i uspeo je da promeni svet i aktivno taj svet menja od pre desetak godina, naš svet, kada se preselio u Beograd sa porodicom, gde u svom studiju radi na tome da mnogim proizvođačima nameštaja u Srbiji i regionu, kojih ima dosta i koji rade neverovatne stvari, ali rade to pod tuđim robnim markama i za druge proizvodeći neke stvari suštinski kao IT industrije, što je outsourcing, pokušavajući da im objasni kako se zapravo pravi brend i kako se zapravo dodaje vrednost i kako zapravo ono što pravite, bez obzira na veštinu koju imate i alate koje imate, može da vredi neuporedivo više ako je vaše. Uživajte.

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

I imam još jednu važnu vecu za vas. Naime, od 1. maja, sa krugom prijatelja, radim na projektu NasaMreža.rs To je jedno jako zanimljivo mesto za svakog ko je preduzetnik ili razmišlja da to postane, mesto gde svaki dan izlaze neki interesantni korisni tekstovi, a jednom nedeljnom predstavljamo neki zanimljiv mali biznis.
Takođe, svakog meseca, radimo veliki intervju sa nekim od zanimljivih ljudi sa ovog tržišta, nekim od ljudi koji su lideri u onome što rade, pa tako, evo, prvog meseca imamo Slavimira Stojanovića Futra. Uživajte, informišite se i pretplatite se na mailing listu ako su vam teme zanimljive jer onda će vam svake nedelje stizati digest svega toga svakog ponedeljka na mail. Hvala.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Mini: Nemam često priliku da ugostim nekog ko ima toliko bogatu, interesantnu karijeru, a za koga mogu i da kažem da se bavi nečim na šta sam malo ljubomoran. Jer je to jedna od onih retkih stvari u životu koje sam hteo da radim, ali naravno nikad nisam ni umeo dovoljno, niti se posvetio tome na pravi način, niti sam imao prilike. Zorane, dobrodošao.

Zoran Jedrejčić: Hvala i bolje vas nešao.

Ivan Minić: Tvoja karijera je sada već više decenijska i ona podrazumeva rad u nekoliko i velikih sistemima, odnosno sa nekim velikim sistemima, kao deo studija, kao individua koji ima svoj studio i ceo taj proces, ali pre svega i proces kako si ti ušao u industriju, kako si prošao kroz obrazovne sisteme nekoliko zemalja da bi stekao svo znanje koje je potrebno, je neverovatno interesantan. Imao sam veliku želju da te dovedem i mnogo mi je drago da si danas ovde. Ali kao i sa svim svojim gostima, moje prvo pitanje je uvijek naše mančmelo pitanje. Šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću

Zoran Jedrejčić: Joj, ovo je slojevito pitanje i odgovor mora bit slojevit. Kada sam bio mali, kao svaki dalmatinac koji voli more, koji voli ronjenje, koji voli brodove, ja sam tio bit Žakusto. Čovjek koji putuje, koji roni, koji istražuje I to je meni bilo neka vodilja. Htio sam biti znači ronilac, ali život me odveo na neke druge strane. Kada sam postao malo veći, zaljubio sam se u Vaterpolo. Opet, splitska priča, svi treniraju ili balun ili vaterpolo, mada su trenirali košarku i ligopastike, onda je bilo svjetski fenomen. Ali meni je taj vaterpolo bio, ajmo reći, prva ljubav. Dugi niz godina sam trenirao vaterpolo, bio jako dobar u tome I nekako sam imao neke projekcije da postanem profesionalni vaterpolista. Išlo mi je dobro, ali onda iz zdravstvenih razloga sam morao prekinuti. Znači nekoj 16-17 godini sam doživio taj brodolom zdravstveni  gdje sam morao apsolutno ostaviti vaterpolo. I onda sam htio biti doktor, ali doktor sportske medicine. Znači opet neko ko voli putovat, koji radi sa zdravim ljudima. Meni je to bilo zafrkancija, ideš na olimpijade i tako to, u mojej nekoj nezreloj glavi. I onda mi je mama, koja je ubiti iz drastvnog sistema, objasnila da zato trebaš prvo završit školu, završit medicinu koja je ovaj dan opasan fakultet i da ti nije garancija da ćeš dobiti apsolutno tu specializaciju sportske medicine. Tako sam odustao i onda sam htio biti arhitekt. Šta mi je u biti, mislim meni je crtanje uvijek dobro išlo, imala sam uvijek te neke predispozicije ka projektiranju, sastavljanju, rastavljanju stvari itd. I u biti da, paralelno sa tom željom da budem vateripolista moram priznat da sam tia biti i arhitekta. I dolaze ti dani kada s prijateljima idem u Zagreb upisati upisati arhitekturu. Sa mnom u vlaku sjećam se, ono, kod nas je bio super prijatelj koji je htio opisati design, ja sam htio opisati arhitekturu. U vlaku se nekako preobrati moja odluka da upišem arhitekturu, ne upišem arhitekturu, ne upišem design, koji je u Zagrebu u tom periodu bio ono, tek novo formirani fakultet pri arhitekturi.

Ivan Minić: A kaži mi, pošto kod nas je uvek bilo, neke moje generacije i generacije oko moje, za oba fakulteta o kojima pričaš, kao i za primjenjenu umetnost itd. je postojala ozbiljna priprema. Za većinu ljudi postojala priprema od po godinu dana i više, da bi ti sve te stvari koje imaš na prijemnom I onda sam prošao kako treba.

Zoran Jedrejčić: Ovako, sad u međuvremenu, ja sam preskočio totalnu srednju školu, išao sam u građevinjsku školu, smjer visoko gradnje, ona je bila fenomenalna škola gdje smo imali sve, i projektiranje, i statiku, mehaniku, matematiku, nacrtnu geometriju, i sve to meni bilo izuzetno zanimljivo. Imali smo fenomenalne profesore, dan danas se sjećam profesora nacretne geometrije i pogotovo mehanike koji su bili svjetski. U srednjoj školi mehanika je bila jača nego na fakultetu, jer smo Imali smo ludog profesora koji imao teoriju da ili će ta zgrada stati ili će pasti. Ti možeš imat pet ili možeš imat jedan, ne možeš imat ni četiri, ni tri, ni dva, jer moraš to napraviti najbolje moguće, ali ima tu neku ludu energiju da nam objasni na jednostavne stvari komplicirane. Mislim, to jesu komplicirane stvari, ali objasnjene na jednostavan način, to je to, prosvjet, znači, to je toliko lako, što me poslije ta logika I ta logika i kroz moje profesorske dane pratila da želim neke komplicirane stvari na najjednostavniji mogući način studentima prenijeti. E tako da odgovor na tvoje pitanje je da, ja sam imao pripremu, ali za razliku od Beograda, za razliku od Sarajeva ili Ljubljane, Zagreb otvorio tada fakultet pri arhitekturi. Znači to nije bila, bio je fakultet dizajna na nekim drugim bazama.

Ivan Minić: Znači inženjerskim.

Zoran Jedrejčić: Znači, fakultet arhitekture, fakultet strojarstva i akademija su se ujedinili, napravili program koji je više ličio na neki Bauhaus 20. godina, ULM, 50. godina njemački sistem koji je pokazao da je prilično dobar za studiranje, iznijedio niz stručnjaka u tom području. E oni su to napravili. Imao sam sreću i nesreću da upišem taj fakultet jer profesori sa strojarstva su nas tretirali kao strojare, profesori s akademije kao da smo umjetnici, profesori s arhitekture kao da smo arhitekti, a nakraju to bilo sve super. Na kraju to pomiješano, mislim da se stvorila jedna dobra generacija. E sad ja umeđuvremenu nisam završio taj fakultet, jer sam se na trećoj godini prebacio u Italiju i tu počeo iz početka.

Ivan Minič: A što baš u Italiju?

Zašto baš Italija

Zoran Jedrejčić: Meni se Italija ko zemlja uvek sviđala. Italijanski dizajn je uvek bio izuzetno cijenjen i poznat. Način života mi se tamo sviđa. Ja sam odrastao u obitelji koja nas je nekako naučila na djelom i na rad. Znači, ja se sjećam da su nas starci, mene i brata, sa 14 godina poslali u Italiju preko lita da radimo. Malo da naučimo jezik, malo da neki svoj dinar zaradimo. Mislim, poslal su nas kod prijatelja, hvala Bogu. Tako da se meni već tada svidilo. I svidela mi se Italija i način života i kultura i estetika, I taj jezik koji je nekako vesel.

Ivan Minić: Kao da neko peva sve vreme.

Zoran Jedrejčić: Misliš da ljudi pijavaju, da se nikad ne svađaju, a u biti, apsolutno nije istina.

Ivan Minić: Ako ne možeš da vidiš šta rade sa rukama, ne znaš šta zapravo hoćeš da kažeš.

Zoran Jedrejčić: Apsolutno da, to mi je ostalo, ta mimika njihova je genijalna. Koliko biti tih suptillnih poruka ti putem držanja tijela ili mimike možeš izraziti je neverovata.

Ivan Minić: Šta je donio taj prelazak tamo? Znači, suštinski to je početak od nule. Ok, postoji neko znanje koje je akumulirano, to je lepo, ali u novom sistemu se kreće od prvog stepa.

Zoran Jedrejčić: Pa, da sad i pojasnim zašto sam krenuo od nule. Ja sam u biti položio tih šest semestara u Zagrebu. Umeđuvremenu je došao taj naš sukob, da ne pričamo previše o tom periodu gdje je mislim, ja sam odlučio da to nije priča za mene i nekako uspio uvjeriti starce, a i oni su to podržali, da je bolje da nastavim studija vanka. I u tom periodu tog previranja, obiti, italijanski, italijansko ministarstvo nije priznavalo ni jedan ispita iz Hrvatske. Tako da sam ja krenuo od nule. Znači, upisao se na dva fakulteta, jedan u Rimu, jedan u Firenci. Prošao na oba ispita, ne znam kako, jer nisam baš dobro poznao italijanski, i tamo je usmjeni bio jako jak. I upisao se među 25 tih studenta na famoznoj IZI, koji je tada bio jedini fakultet državni u Italiji za industrijski dizajn. I poslije se postavilo da je bilo fenomenalna odluka da nastavim školovanja poslije život koliko, 23-24 godina u Italiji.

Ivan Minić: A kako bi bio organizovan taj sistem?

Kako funkcioniše italijanski školski sistem

Zoran Jedrejčić: Talijanski?

Ivan Minić: Da.

Zoran Jedrejčić:  Pa ovako, za razliku, na primjer, i od Zagreba, pogotovo od Beograda, gdje se preferira da ti moraš imat crtačka iskustva, nevjerovatno da bi prošao akademiju, znači da bi upao ili na slikarstvo, ili da bi upao na kiparstvo ili da bi upao na dizajn, italijani preferiraju više neke klasične studije. Znači, u biti, ja sam bio okružen više ljudima koji su završili klasičnu gimnaziju, znači liceo classico, gdje oni na fakultetu pune ljudi nekim drugim znanjima. Znači, ja sam tamo naučio da mi je, da crtanje mi nije fundamentalno, u smislu, ja trebam imat’ trojdimenzionalni um, to se podrazumijeva. Trebam znat’ fiksirat’ na papir moju ideju, i ta ideja ili skica treba znat’, treba komunicirat’. Znači ona, da, proporcije su bitne, ali ja ne moram napraviti figuru čoveka, ja mogu taj proizgod skicirati na jako jednostavan način, ali ta skica mora biti puna informacija, da bi komunicirala dalje i s nekim inženjerom, ili sa cijelim nizom drugih struka. I u biti ono što je najveća razlika, to je taj neki multi fakultet  je podijeljen u jako puno tih nekih segmentata. Znači imali smo, da, bila je statika, bila je matematika, ali bila je ne znam, jako puno humanih znanosti, semiotika, bili su studije formi, jako puno ekonomija, koju nismo imali u Zagrebu i cijeli niz drugih nekih segmenta koji su potrebni po meni da bi se stvorio jedan stručnjak u domeni dizajna, to je su domeni projektiranja. Ja više volim reći da sam projektant nego da sam dizajner. Nekako mi je too fancy, previše mi je šminkarski, sam realni dizajn.

Ivan Minić: Ima taj moment, baš znam dosta primjera ljudi, koji su se opredelili da se bave ili dizajnem nameštaja, ili upotrebnih predmeta, lampima, da li lampe su namešte, namještaj svega toga nečega, gde suštinski oni jesu dobili tu neku estetsku bazu tako što su završili primenjenu ili nešto pri tome, ali su većinom posle upisali šumarski da bi naučili da to naprave kako treba, jer im je falio taj inženjerski skillset. Oni su dobili da umeju da nacrtaju i da osmisle nešto što je prelepo, samo ne znaju da li to funkcioniše.

Zoran Jedrejčić: Pa jedno je načela nešto prelepo, drugo je isprojektirati nešto prelepo. Zato ja ovaj, ovo je malo čudna, malo čudna profesija arhitektura, tu puno, ima puno više nekih pravila i regola koje u biti se poštuju. A dizajn je sličan je arhitekturi jer u biti vi projektirate. Znači vi nešto trebate isprojektirati. E sad ovdje je razlika, šta se ono, nije mi drago kad mi arhitekti kažu da je design u biti arhitektura u manjoj skali Nekako povijesno svaki arhitekta veliki je uvijek tia je napraviti jednu stolicu i ovi bešteke kako se kaže, escajge, i ovako neke stvari, to je ono i bila fiksna ideja. Mislim da je dizajn sam po sebi malo širi u smislu da obuhvata proizvode koje ulaze opet u život, svakodnevni život na kraju svakog pojedinca, što da može se reći i za arhitekte i za arhitekturu, ali ovo je detaljnije, ovo se treba proizvesti proizvodstvo je na jako puno različitih tehnika. Tako da ja volim reći svojim studentima da je student dizajna je kao student jezika. Znači vi trebate poznavat puno različitih jezika, prije svega trebate slušat, trebate naučit, trebate skužit šta vam je stručnjak iz marketinga, šta vam je iz domena proizvodnje, šta vam, bilo koji stručnjak govori. Znači puniti se znanjem, puniti se i stvarati neku, znači staviti sve ove neke prepreke. Da vidite kako ćete uopće definirati projekat, da biste ga znali poslije i iznjedriti, da biste ga poslije znali napraviti. Svaki od tih stručnjaka, znači marketinski stručnjak ili stručnjak iz domene proizvodnje, na vas gleda kao na neku vrstu, pa nekog, pa ne bih se sudjerovao, ne prijatelja, ali čovjeka koji vam dođe solit pamet u proizvodnji, mislim šta ćeš mi govoriti, do stolica, ja ovdje 30 godina radim, znam bolje od tebe. Ali, eh, i tako ja čekam, ovaj, i kad ih uspijem preobratiti, ovaj, u biti, najbolja kombinacija je kad vi, ovaj, ne možete bez inženjera, ne možete bez marketinga, ali ih, ali ih pridobite za sebe. I, od onog strogog inženjera, ovaj, znanih, ili moj tata je bio inženjer stolarstva, znači znam te, te umove koji su predivni, ali strikni, kada ih ne uspete usaditi klicu “ajmo probat”, mjesto “ne može”, nego “ajmo probat”, to donosi me do stari.

Ivan Minić: Ajde da smislimo kako.

Zoran Jedrejčić: Ajde da slisimo kako. Znači, nije da ne može, “ajmo probat, ajmo probat”.

Ivan Minić: Neću ja da ti namećem, reci ti meni kako možeš.

Zoran Jedrejčić: Ajmo probat i to je uvijek ključ. Tako da meni, ako ćemo definirati to neko  moje zvanje, da moglo bi se reći “hajmo probati”.

Ivan Minić: A kaži mi, kako je izgledalo studiranje i život u Italiji tada za tebe?

Kako je izgledao život u Italiji

Zoran Jedrejčić: Pa, izgledalo je u početku, sad, u početku je izgledalo jako teško. Mislim, zgledalo je jako teško, jer taj period mog školovanja u Zagrebu bio idila. Mislim kao i 99% studenta u tom periodu pomagali su roditelji. Znači, jedan studenski normalan život gdje, u biti, nastojiš da nešto malo i zaradi i pomoću u tome, ali roditelji su ti koji iznjedere školovanje svoje djece. Dok se u mojim odnoskom u Italiji to se promijenilo, jer u tom trenutku bjesni rat, blokada, splita i šta se sve dešava, nećemo sad. Ja sam sa jako malo novaca krenuo u Italiju. Imao sam koliko za, a možda za pet šest dana života.

Ivan Minić: Ja se sjećam u tom periodu u novinama, ono, kurs, svaki dan izlazi kurs svih različitih valuta i sad naravno svi smo pratili koliko je nemačka marka, jer je to bilo najvažnija stvar. Ali sjećam se toga da čitaš taj kurs i većina valuta stoji jedan ili deset nečega je toliko i tako, i onda dođeš do lira i kao “10.000 lira je nešto” Zašto je 10.000, zašto nije 10 lira, zašto nisu skratili one 3 nule? I sjećam se kad sam dobio, to sam skupljao novčanice, to mi je uvek bilo bitno, kao “to su bile velike naučanice”, a ti kao “ali ovo nema nikakvu veliku vrednost, ali samo izgleda bolje”.

Zoran Jedrejčić: Ne, ne, da, ja se sjećam, imao sam koliko 300.000 lira u džepu, daj bolje da su to bile marke u tom periodu, ali 300.000 lira je bilo 300 marka.

Ivan Minić: Tako nešto, da.

Zoran Jedrejčić: I znao sam da moram čim dođem položiti taj prijemni i naći posao. Sad, zahvaljujući nekim poznanstvima, našao sam posao koji je bio, prao sam suđe u vegetarijanskom restoranu na večer, a preko dana studirao. Ti prvi mjeseci, ajde dok se ne snađeš u Italiju, nisu bili komotni, bili su pakao, ali ono šta me spašavalo to je da, šta sam vrlo rano skužio, da bilo jako puno mladih italijana oko mene koji na veče noću u rade. Nije lako mladom čoveku koji je navika na zezanciju, zafrkanciju, provode živiti tako težak život u početku, ali kao što sam ti rekao, vidio sam djecu bogatih roditelja koji rade pored mene, ali do duše, oni su radili tu da zarade za ljetovanje ili da kupe auto. 

Ivan Minić: Ali nu to nisu morali.

Zoran Jedrejčić: To nisu morali, ali dobro to me učinilo nekako malo odgovornijim, a opet s vremenom, vrlo brzo sam ja napredovao ja i u konobara i u barmena, što je posle se daleko ispatilo, i posle moj studijenski život u Firencije bio san. Jer bit barman u super diskotekama u Firenciji. Znači ja i moja ekipa su imali posle otvorene sva vrata za noćni život Firence na najveći nivou. Tako da, posle je to bilo super, trebalo je pregrmiti taj prvi period i sistem je sad takav da obitelji dozvoljava, i meni su malo na fakultetu čak izašli u susret, da toleriraju neke stvari kad su skužili da moram raditi, da bi se školovao, i sve je to nekako bilo dovedeno u neku normalnu mjeru.

Ivan Minić: Kaži mi samo jednu stvar, uvek kada pričamo s ljudima koji imaju taj moment da su u karijeri pravili nešto, šta god to bilo, se on napiso knjigu ili je napravio nešto upotrebno, nije važno, taj moment kad prvi put držiš u rukama nešto što si smislio, što nije više parče papira i dobar crtež, ili ne vrtiš nekakav model na ekranu, render ne gledaš, nego si napravio nešto, ti to držiš. U kom trenutku se to dešava?

Osećaj nakon napravljenog prvog upotrebnog predmeta 

Zoran Jedrejčić: Pa ovako, prvi takav doživljaj sam naživio dok sam studirao u Zagrebu, znači, bio je ispit projektiranja gdje se napravio jednu ribolog, stolicu za ribolov. Moram priznati, tata mi je tu puno pomogao u prvom modeliranju. Ali nešto što me formiralo, što mi je promijenilo tok misli i karijeru, na kraju su ti dani u Italiji. Znači, sjećam se, nama su profesori koji su bili svjetske face u dizajnu. Imao sam sreću da su mi profesori bogovi dizajna. Od Enzo Maria do, ne znam, Izao Zoe koji je bio jedan japanski super profesionalac, Denis Santakiara, Paolo Deganello, Andrea Branzi, To su sve ono bogovi italijanskog dizajna. Ali oni su nas uvek terali da radimo te internacionalne natječaje, što sam poslije kopirao i za svoje studente. Znači, uvijek smo ih tijerali da ta van nastavna djelovanja budu nekako usmjerena ka nekom natjecanju, da se pokažu sa drugim vršnjacima. I ja se sviđamo biti moje prvo natjecanje koje je bilo organizirano u Italiji, napravio je taj Cosmo pack koji je jedan sajam kozmetike u Poloniji, možda najveći svjetski sajam kozmetike, gdje su tražili taj packaging za parfeme. I ja sam napravio jedan parfem, izdizajnirao i napravio i modele i sve,  sad više ne znam da li je dobio prvu ili drugu nagradu, u svakom slučaju u klasi koju smo radili, to je bio zadatak, mi smo osvojili prvi četiri, peti nagrada. Igrom slučaja, to se objavi i u tim časopisima svjetskim, i meni posle nekih mjesec dana dođe poziv, zove me neki gospodin, priča mi francuski, ja sad ne znam, pa ovdje veze ništa, a francusi ne znaju baš dobro engleski i nekako se mi, ja sam mislio da me neki prijatelj zafarkava i skoro mu nisam pustio slušalicu, kad ispostavi se da me zove iz Gila Roša, koji u tom trenutku radio redizajn Drakar Noir, bio tada poprilično popularan. Njima se to što sam ja napravio biti uklapalo u ono što su oni smislili, bila je izlazila reklama za Gida Roša, za taj Drakar Noir, neki rock star. A ja sam bio napravio taj packaging u formi ovog starog mikrofona, I to im se svidilo i pozovu me u Pariz, tamo sam bio nekih 7 dana, da vidimo da li se može to iskoristiti. Na kraju nije bilo ništa od toga, Ali već za studijenski, u studijenskim danima sam vidio da ono što radiš može imati nekog odjeka. Eto, tako da je to bila prva prava prilika, poslije ih je bilo na fakultetu puno.

Ivan Minić: Kaži mi koliko je uopšte, ok, ti si okružen ljudima koji su u toj struci izuzetno velike stvari napravili, ali koliko vi imate i tokom studija i posle koliko imate tih nekih prilika da ne samo se takmičite, nego da sarađujete sa nekim sistemima, da budete u nekoj vrsti prakse u nekim proizvodnjama, da vidite kako te stvari rade iznutra.

Zoran Jedrejčić: Ovako, opet, na sreću ili ne sreću, ne znam, fakultetu kojemu sam projeo tih 5-6 godina godine izjava u Firenci, nije dozvoljavao suradnju studenta i industrije. Znači, oni su smatrali da taj formativni, znači taj proces formiranja treba biti odvojeno od industrije i da ti kao student u tim godinama moraš najveće eksperimentirati, odvojeno od prakse. Što je bio u biti jedini slučaj u Italiji. Svi drugi fakulteti, apsolutno od prve godine su imali te headhuntere koji su skupljeni, najbolje studente i vrbovali ih i za dobre studije i za dobre firme. Tako da u biti ne znam koji je sistem bolji. Ja sam imao sreću da na primjer da predajem, da radim taj formativni kurs u Nabi u Milanu, isto privatni fakultet fenomenalan, sa klincima koji su te upisali dizajn. Program je bio taj da ti trebaš osmisliti proizvod, proizvesti ga i prodati ga u 15 dana, a da nisu oslušali ni jednu lekciju na fakultetu. I u biti se ispostavilo kao fenomenalna stvar, znači oni su uspjeli, na neki način sami su proizvjeli i prodovali su kampusu. Ali već tada su napravili taj proces, proces, znači osmisliti, proizvesti i prodati. Šta sad ne znam, ne znam što je bolje za – i okusi su mi jedno i drugo, u svom, ajde, akademskom sazrijevanju nisam imao takvih, kako se zove, susretan s industrijom, osim ako ih ja nisam sam inicirao, a jako puno sam ih sam inicirao. Jer poslije kad sam završio karijeru barmana, dok sam studirao, onda sam počeo raditi za neke studije, kad sam mogao, išao bi projektirati neke stvari za Ferrari i Lamorghini, zvali su me profesori da im pomognem.  Ili, ne znam, u jednom trenutku su me zainteresirali igračke, tu sam napravio jedan super isto rad, koji sam predstavio jednoj firmi na sajmu u Boloniji, sajmu knjiga. Ko padobranac, nemam blage veze o igračkama, nemam blage veze o načinu prezentacije, ja još ne znam kakodizajner treba pristupiti toj industriji, ali otišao na sajam, posudim 51 lira da iz Pirencem otiđem Bolonju vlaka, nisam imao tada ni toliko novaca. Gledam štandove, idem po kriteriju, najveći štand i valda ima najviše love, tu su bile, to bi samo knjiga za djecu. Ja sam napravio tu igračku koju se obiti se trebala printat, znači, bila je sastavna dio knjige. I obratim se “Pinguin Book”, nemam ja blage veze šta je “Pinguin”, ne znam, ali dođem “dobar dan, dobar dan“, “Ko ste vi?“, “Ja sam taj i taj, nemam vremena, slušajte, ono, kažem, ok, nemate vremena, ali vi ćete izgubiti, znači, ja ću ići kod drugoga, zasigurno ovakvi deo niste nikad vidjeli u životu dajte mi deset minuta. Oni mi nisu dali, dao mi jedan drugi. Jedan holandski izdavač, koji isto bio u tom pop-up booku, u tom periodu, najveći svjetski izdavač. I dođem kod njega na štand, isto tako, oni su sad raspušeni, tu sam već naučio da, u biti, nije dobro raditi biznis na sajmu, jer nemaš vremena, to je vrijeme kada oni prodaju. Ali isto tako, samouvjeren, imao sam i zašto, jer proizvod je bio fenomena bez lažne skromnosti. I oni me ne kažu “ne mogu sad dođite neki drugi trenutak“, ja mu isto kažem, “šteta po vas“  – I nekako za interesiran vlasnika odvede me u taj dio gdje drža pića, I kaže, imaš tri minute vremena, ja mu samo izvadim, pokažem, I on kaže “Dobro, sutra si u Amsterdam, u stvari ne kad se završi sajam, dolaziš u Amsterdam” Ja kažem “ok”, znači idem na aerodrom, oni me plate kartu, idem na aerodrom i “Dobar dan, dobar dan, gdje ti je viza?“, “koja viza jebem ti?“, “Hrvatska država nizozoemsku treba imat vizu“. Ja sam zove njega, “ali slušajte Šivora, ne puštaj me, nema problema, di možeš putovati? Pitam je na šalteru – Evo, možete u Englesku, evo, možemo sutra, sutra ćemo naći Londonu. Nema problema, on meni šalje kartu za London i idem ja u London sutradan. I to već, znači, pred potpisivanje ugovora i sve, čovjek je htio apsolutno to proizvesti, ozbiljan ugovor, ozbiljni novci, ali meni se tu čina joj to malo. I ja ne potpišem taj ugovor, hvala bogu, to je otišlo kragu, ali sam tu bar naučio da, dvije stvari, znači,  svaki novac je novac, poslije super projekta dođe još više super projekata, znači dođe bolji, tu se naučio da se ne zaljubljeno u proizvode, da se ne zaljubljeno ideje, nego da ok, to je to, napravio si, sutra ćeš napraviti nešto bolje, pek sada ćeš napraviti još nešto puno bolje.  I naučio se malo taj sistem pregovaranja, Te sam stvari naučio i to mi je posle pomoglo puno u životu. Ali da, bio sam luđak koji je odbio dosta novaca, ti novci su mi mogli pokriti sve moje troškove života, četiri, pet godina u Italiji, samo o fiju bez royalties-a. Ja sam mislio, ok, napravio sam to i sačeo od toga živjeti. I to je bilo malo za 15 godina, znaš, 15 godina za dobar auto, pa onda i jahtu. Taj sistem, sam vrlo, vrlo brzo – a vidim, sve ovo govorim s namjerom, da ovaj, jer vidim kod mladih danas, upravo to, “da ovo je kao fancy posao, ja ću nešto sad izmisliti i živiću od Royaltisa“ Ne. Poruka je ta, živećeš od Royaltisa, ako budeš puno radio, ako još imaš puno proizvoda, ako svaki dan radiš..

Ivan Minić: Ako nastaviš da dopunjaviš, ako ne budeš van….

Zoran Jedrejčić: Mogao sam ovo prećutiti, ali super je kao primer da znači da ne živite od jednog proizvoda, ne zaljubite se u svoje ideje, sutra će vam doći deset puta bolje.

Ivan Minić: Ali taj moment gde ti kažeš, naučio sam mnogo o pregovaranju, naučio si tako što si promašio, da nisi promašio ne bi ništa naučio. Mislio bi da sve funkcioniše tako kako kažeš, sve može.

Zoran Jedrejčić: Tako apsolutno ne. Naučio sam ja da ti se od deset puta jedna vrata otvaraju. Devet će ti se zatvoriti, ali to nema veze. Ta istrajnost, način na  koji ti trebaš biti siguran da ćeš uspjeti, ali da je to jedan mukotrpan, mukotrpan, mukotrpan, rudarski rad.

Ivan Minić: A kaže mi, u tim iskustvima koje si imao tokom studija, da budeš deo nekog studija koji radi na nekom proizvodu, da budeš tu mali šraf koji treba nešto da pomogne, ili neko ko treba da osmisli neki manji deo, kako je to izgledalo? Jer drugačije je kad si u akademskim okolnostima okružen takvim ljudima, a drugačije je kad je to realan posao, I to mora da se desi, ima rokove, i mora da funkcioniše u nekom sistemu.

Zoran Jedrejčić: Pa odgovorit ću ti na to pitanje, a posle će se vratit na ovo i kako sam došao do tog prestižnog posla. Znači da, ja sam bio, dugi niz godina sam bio, ajde, poprilično važan šrafić u studiju Sotsas. Etores Ocas je bog svjetskog dizajna, čovjek koji je ime u svijetu dizajna ne postoji veće. I zahvaljujući toj pozici radio sam sa velikim svjetskim firmama. Razvijali smo poslove koji su se vrtili u desecima milijardija eura godišnje, velike odgovorne stvari. A kako je sve – počelo je tako da su oni mene ubacili u vatru. To nije bilo sad – sjećam se, došo je jedan veliki klijent, najveći klijent studija, nije bio taj šef odseka, bio je na nekom drugom putu i sad zovu mene da predstavim projekt. Mislim u firmi od koliko, 40, 30, 40 milijardi EUR turnovera godišnje, i baci me u vatru i ajde, znači, ili znaš ili ne znaš. I to je bio… di su te bacali u vatru, znači nije bilo priprema, nije bilo ničega, bilo je ono, počni ili ćeš plivat, ili ćeš potonit. Nas u sreću sam ispliva, ali da,  biti dio tima je, jer u biti dizajn je timski rad, znači, apsolutno je to timski, slojevit rad gdje trebaš imati jako puno istrpljenja i sluha za cijeli niz problematika. I to sam naučio u studiju. Znači, eto, imao je specifičan jezik, mi smo morali nekako savladati, prežvakati, da je njegov jezik taj estetski u nama predominira, I putem tih kodova projektirati ove stvar. Šta meni je bilo i drago jer ovaj njegov jezik je pun ne znam, nekih živosti, boja, jako radikalan, jako slojevit, pun nekog kulturoškog naboja. Tako da sam tu dosta naučio. Sreća moja je bila da je on čovjek koji je bio godinama, eto, čovjek koji je radio, koji je stvorio, ne znam, “Dizajn jezik” ili “Vetija”, to je nekadašnji Apple bio. I koji je u 60-ih godinama, odlučio, da ide u penziju, da otvori svoj studijo. I okruži se mladim studentima i napravi tih 80-ih godina taj Memphis i Alchimiu, koje su dva pravca u dizajnu koja su promijenila totalno, radikalizirala taj dizajn i odvela ga na… potenciju na svjetskoj ljestvici. I on je čovjek koji je znao apsolutno sve tehničke stvari, ali nije to potencirao, potencirao je više neke kulturološki dio dizajna i neke te teorije proporcija boja. Ja se sjećam, I sjećam prvi dan kad sam došao u taj studio, ja ne razumijem zašto, znači etore skicira i sad ljudi koji razrađuju projekte idu i metrom ili centimetrom mjere, šta mjere njegove ove skice? Ne razumiš šta je. Dok nisam skužio da je on u stanju da skicira, znači ako on govori o milimetru, njegova skica je milimetar, ako govori o tri milimetra, njegova skica je tri milimetara. Znači on točno zvlada proporcijama svega. I ljudi su išli mjerili, njegovu skicu to je to, znači to je već gotov projekat. Tako da, te proporcije i boje sam uzeo od njega, nisam uzeo njegovu filozofiju, koja, mislim, za mene može pre radikalna, ali sam te neke proporcije probavio u sebi i pretvorio ih u svoje. 

Ivan Minić: Ima nešto u tome, kad ljudi stvarno znaju šta radi. Nema mnogo ljudi koji stvarno znaju šta rade, ali oni koji imaju – ti dođeš i vidiš nešto, vidiš kombinaciju neke dve boje ili neke dve teksture, vidiš kombinaciju negde i kažeš “ovo nema nikakvog smisla” i izgleda savršeno, savršeno! A to je ta magija koju ne može svako….

Zoran Jedrejčić; Upravo je on to radio, znači on je bio svjetski provokator, on je bio provokator i spajao i nemoguće, ali to ne moguće bilo toliko savršeno da je to navirovatno.

Ivan Minić: Jer to da ti složiš dve boja koje vrlo logično idu zajedno i potpuno je jasno i kad ih vidiš na dva papira, to nije nikakva mudrost, to može algoritam da radi.

Zoran Jedrejčić: O tome imamo i tu poprično iskustva, sjećam se Simens nas je bio uzeo da im napravimo paletu boja, I jako puno drugih, i dupon za neke materijale. I u biti vi vidite koliko je teško samo sastaviti boje. Znači, reći jednom simenicu koje boje treba podržavati za svoje proizvode, Ili reći jednom duponu kada radi materijale, u koje boji će biti ti materijali. Tako da je to prilično komplicirano, kompliciran i dugotrajan proces spajanja boja. I šta je u biti i u bojama i u dizajnu, šta ljudi zaboravljaju, a to je, okej, mi projektiramo, ajmo reći, u tri dimenzije, ali svi zaboravljaju četvrtu dimenziju, a to je vrijeme, u smislu da moramo isprojektirati i predviditi budućnost. Jer ono što sad projektiramo, to će izaći za dvije, tri, četiri godine. E sad kužite šta će bit za četiri godine….

Ivan Minić: I koristići neki niz godina.

Zoran Jedrejčić: I koristići se niz godina. Ja predpostavljam ono da, i nadam se da radim stvari koje traju jako dugo. Meni je uvijek bilo, stvari, najdraži komplement mi je bio kad mi neko kaže “U šta je ovo, ovo sam mogu ja napraviti.“ Kad mi neko kaže “Pa šta ti je ovo, Zorane, ovo sam mogu ja napraviti, “E, ali nisi.“ To su te očite stvari, ali da ti prvi dođeš do tih očitih stvari, 

Ivan Minić: Da ih složiš. 

Zoran Jedrejčić: Da ih složiš, ali da ne nadodaješ nego oduzimaš, oduzimaš i dođeš do neke suštine, je jako teško. To mi je prvi kompliment, a drugi kompliment kad vidim da ljudi vole, kad ljudi se zaljube taj proizvod. Ta komponenta ljubavi, ta komponenta u biti briga za proizvodom. To mi je nekako najdraže da ti vidiš da si nekome upalio neku iskru i da on se brine o toj stvari i da ga čuva. I na taj način u biti nekako ja doživljavan i ekologiju. Znači za mene nije ekologija reciklirani materijal, ne znam, plastična šašta koja će biti napravljena od reciklirane plastike. Mislim, nije to rješenje. Po meni je rješenje napraviti proizvod kojeg ćeš ti voliti, koji ćeš s tobom ostariti i koji jednostavno tebi pričinjava neko zadovoljstvo izmamiti osmijeh. E kad ti izmami osmijeh, onda te pridobije, onda ti nećeš imati potrebu za, ne znam, za sto nečega, nego ćeš imati potrebu za jednim. Ovo govorim, ne znam, ja sam strastveni pušać, ali jedan dobar upaljač mi drži od sto bikova.

Ivan Minić: Ima taj moment, mislim, konkretno to si i pomenuo, da svako ko se bavi tim poslom, ima potrebe da napravi jednu stolicu. Pa šta god da će drugo raditi, mora napraviti jednu stolicu. E, stolica jeste taj magijski predmet. Ja znam ljude koji su ono, takvo je, takvo nam je i podnevlje, takva je moja IT industrija uglavnom, ljudi koji su se selili, menjali kontinente i ostavljali su ovde svašta, i kolekcije knjiga, i kolekcije ploča, ali znam čoveka koji je umotao svoju stolicu omiljenu i odneo ju u Australiju.

Zoran Jedrejčić: Razumim.

Ivan Minić: Jer jednostavno kao, ali znaš, bit će preskup, nije važno. Ali možeš tamo da kupiš, ne mogu. Mogu da kupim istu takvu, ali ne onu koja je prošla sa mnom, sve što je prošla ova.

Zoran Jedrejčić: Pa da, da, poslije ta emotivna komponenta i kad to stvoriš između, hajde, nije to proizvod, to je ono, postane dio tebe. Ja volim da se ljudi okružuju s stvarima koje vole. Sad, ako, hvala Bogu, moraju biti funkcionalne, ali moraju biti estetski funkcionalne. Ja u studiji imam par stolica koji su absolutno nekomodne, znači nisu komodne za sjedanje, ali ta vizualna udobnost mi je bitna. Jer na kraju ako ti gledaš i tu stolicu, na toj stolici ako ćeš živjeti zdravo, treba šta manje siditi. I ako ćeš raditi osam sati, ja imam problema s kićmom, upravo radi tih stolica i radi načina na koji se moj posao pretvori u posao koji moram projektirati na komputeru. Bolje je da imaš te mikropokrete i da se ti dižeš svakih deset minuta i da otiđeš ne znam bilo šta napraviti, nego da imaš najudobniju stolicu koju ćeš osam sati sjediti.

Ivan Minić: Ima taj moment. Posebno za radne stolice, kad kaže ono nije stolica, ovo je mašina. I poenta te mašine je da ti ne moraš da pomeriš ni jedan mišić i da sve bude okej.

Zoran Jedrejčić: Ti moraš.

Ivan Minić: Ali to nije dobro za tebe.

Zoran Jedrejčić: Znači moraš pokretati, moraš se – Pa to je taj neki odnos, u biti kad projektiraš nešto, taj uporabni dio, stvoriti konekciju između krajnjeg korisnika i tvoje ideje je fundamentalno. Meni uvijek draže da napravi stolicu koja, mislim, hvala Bogu, bit će odobna, ali ona prije svega mora biti vizualno udobna. Ne znam, ali…

Ivan Minić: Mislim, ima nekoliko pravaca, jer kako kaže Bauhaus, forma prati funkciju. To je jedan način, nije jedini.

Zoran Jedrejčić: Hvala Bogu.

Ivan Minić: Kaže mi, taj moment rada u studiju, znači, to je trajalo, i vi ste radili mnogo projekata. Studiji rade, zato i Jesu formirani imaju toliko ljudi da mogu da iznesu mnogo najrazičitijih projekata. Radili ste za velike brendove, radili ste najrazičitije stvari. Šta pamtiš kao neke posebno interesantne stvari?

Posebna poslovna iskustva

Zoran Jedrejčić: Pa ovako, par projekata bih – volim pamiti, to za sigurnost su ta rasvjeta tijela za tog najvećeg svjetskog proizvođača, “Zoom Tobel“ –  je najveći proizvođač uredske rasvjete na svijetu i tamo smo isprojektirali, ne znam, možda pola kataloga za zvuk toga. Zasigurno ono što sam volio raditi, što sad nemam prilike da toliko radim u industriji rasvijete, koja je populično komplicirana, ali opet to svijetlo doprinosi i raspoloženju, i efikasnosti i svjetlo vas i nakraju i nekako i oblikuje. Bez tog svjetla ne biste, drugačije biste vidjeli boje, i tako da te neke proizvode koje smo napravili koje pospješuju rad ljudi u IT industriji, znači da nema refleksije na monitoru, da u biti možeš kontrolirati i raditi razne razne topline boja. To mi je bilo jako interesantno, to smo radili dosta godina, a nekako se zaljubio i beštek. Beštek to su estezije, pribor za jelo, to mi je nekako bila druga neka pasija. Volim kuhat’ tako da mi je nekako tu, ti projekti za par velikih proizvođača su mi ostali u najljepšem sjećanju.

Ivan Minić: A kako izgleda proces rada?

Zoran Jedrejčić: Kako izgleda proces rada, da, sad vi ne znate taj početak, to je ubiti problem ljudi u studijima, “gdje nastaje posao?“ Posao nastaje u nekoj galeriji, posao nastaje na gult terenu, posao nastaje u nekom finom restoranu itd. E kad si dogovorio taj posao, onda klijent napravi neki brief koji je u našem slučaju bio dokument, znači moramo napisati suprotno toga što su nam napisali, I vi radite, ne znam, radite par tih prijedloga, pokažete to klijentu i klijent odluči u kojem će smjeru – Na kraju kodetora nije bilo klijenta odluči, ako vi želite raditi s etorom, to je privilegija i čast, da je on rekao “Da,  raditi ću sa svama”. Mi smo uvijek imali tu neku sigurnu kartu na kojoj smo igrali kada ne bi prošao prijedlog, a mi kažemo, ne znam, industrialcu koji – Ha, ovo se to sviđa, I šta će on sad, to je to. Nemamo mi tu o čemu pričati, to se radi tako. Tako da, da, za moj profesionalni razvoj, ova škola je bila dobra, ali opet nije bila dobro, jer to nisu primjeri koji ti možeš u praksi provesti.

Ivan Minić: Ne možeš baš uvek da se….na to.

Zoran Jedrejčić: Ne možeš, znači, apsolutno, biti da, mi smo bili totalno privilegirani u tom smislu, ali smo proizvodili kvalitetna rješenja, jer nije sad, znači, vodila se računa u apsolutnom svemu i to su proizvodi koji dan danas se prodaju, Zumbtobel je to okosnica proizvodnja, znači to su bili jako. Sada ja ovo malo karikiran, etore se sviđa, ne, mislim, to su bili fenomenalno projektirani proizvodi koji su uzimali obzir sve njihove parametre. Mislim, zato je postoji stručnjaci u studiju koji ubiti te njegove ideje, dovedu do savršenstva.

Ivan Minić: A znaš što me zanima, zanima me jako taj moment da, ok, ti kad ulaziš u proces, ti u suštini najčešće, i na fakultetu i sve tvoje zadatake je da napraviš to jedno nešto. I napraviti jedno nešto je jedna stvar, a napraviti kolekciju stvari koje treba da funkcionišu zajedno, treba da ih bude određeni broj, treba da imaju svaka svoju specifičnost itd. je mnogo kompleksniji proces, posebno u toj situaciji gdje ti imaš mnogo različitih ljudi koji treba da rade nešto na kraju treba da bude skladno na neki način. Možda i čudano način ako je proces takav, ali ipak treba da se uklapa.

Zoran Jedrejčić: A to se uči, mislim to se uči na fakultetu, to se uči vremenom. To je neko iskustvo gdje ti u biti vidiš, mislim ako ti želiš isprojektirati kolekciju, to trebaš imat na umu na umu od samog početka projektiranja. Znači ne možeš nešto napraviti, mislim ne možeš, možeš, ali je puno teže napraviti nešto, pa sad onda implementirati to.

Ivan Minić: Pa dodati još posle.

Zoran Jedrejčić: E, ovaj, tako da uvijek nastavim na početku nekog posla, skuži da li će to biti kolekcija, i onda nađeš karakteristike, to jest projektiraš karakteristike, ne cijeli sistem, koji se uvijek može i mora implicirati na sve. To je najbolje raditi u samom početku, a to ti dođe iskustvom. Znači, ti moraš puno utakmica u nogama imati da bi se prvo usudio isprojektirati bilo šta što će biti preizvodeno u seriji. To je jedna jako komplicirana stvar, jako odgovorna stvar, jer, na primer, koliko god si ti, ajmo reći, tu kreativan ili si nekog koga smatra, ajmo reći, jednim umjetnikom, ja sebe ne smatra ni umjetnikom, ni kreativcem, u smislu, ja moram biti kreativan on demand.

Ivan Minić: I u okvirima.

Zoran Jedrejčić: Da, da, da, to se potrazumijeva, zasto treba biti upravo to. Imaš deset dana da budeš kreativan i da iznijedriš nešto.

Ivan Minić: Tako ljudi ne zamisljaju kreativnost.

Zoran Jedrejčić: To su godine i godine napornog rada, da ti stvoriš sistem, od čega ćeš kreniti, koje informacije prikupljaš, na koji način ih emuliraš u svojoj glavi i kako se to pretvara u proizvodu. Ti možeš reći za sebe da si projektant ili da si dizajner od neke 40-e godine. Ko što možeš reći za arhitektu, da, da si arhitekta – ne možeš reći da si arhitekta s 30 godina. U Italiji postoji Giovanni Architeta, to je Giovanni dizajner, to ti je do 50 godina. Sad, ima i svjetlih primjera gdje to nije tako, ali, ovaj, da ti sam, znači, možeš iznjedriti cijelu situaciju, napraviti nešto što će biti proizvedeno, gdje nećeš napraviti štetu, gdje ćeš sistem dovesti u perfekciju, treba ti jako, jako puno iskustva. Nažalost, problem je kako skupiti to iskustvo, jel jako je teško skupiti kao mlad iskustvo, osim ako ne ideš i ne radiš za nekoga, a opet i to je teško. Učiti takve studije je jako teško i ne učete svemu,  studije te ne uče svemu. A ti, ako želiš, negdje kad vodi posao, znači trebaš ga dobiti, trebaš ga napraviti, trebaš ga naplatiti i trebaš nastaviti. Znači, ta neke četiri koraka te veventualno u studiju uče kako ti to napraviš. Šta je, da, hvala je vrijedno, ali u sistemu u sistemu u kojem ja sad djelujem je jedan kotačić. Projektiranje je sastavni dio svega, ali treba doći, bit kompletan u svemu je poprilično teško. Nije za svakoga, trebaš imati taj neki poduzetnički duh. Tako da ono, ja sam i poduzetnik u cijelom sistemu.

Ivan Minić: Imam još jednu stvar koja me zanima, koja je isto, onako, kad čovjek razmišlja o tome i planira, retko ko to ima na pameti kada kreće to da radi. A to je, prvo taj moment da treba da osmisliš nešto što će biti napravljeno na jako velikoj skali, što će imati milione primeraka i što će biti jeftino. Moraš da ga u procesu osmišljavanja moraš da uzmeš u obzir da to jednostavno ne može da košta neku ogromnu cenu. Možda će i prodajno da bude, ali proizvodno mora da bude u nekim okvirima.

Razmišljanje o prkatičnosti u procesu pravljenja

Zoran Jedrejčić: E pa sad ovako, to zavisi od nešto može biti proizvedeno u milione primjeraka, nešto ne mora biti proizvedeno u milione primjeraka. Ako projektiraš četkicu za zube, naravno da će to biti napravljeno u nekoj velikoj seriji, kao što radiš stolicu od plastike, koja je to monoskoka, kako se zove, iz jednog dijela. Naravno da se predpostavlja, da bi se isplatila, su laganja golema u kalupe, kalupe, da bi se isplatila mora se prodavati u stotine tisuća ili milione primjeraka. Ti trebaš poznavati sve tehnike, trebaš poznavati tehnike proizvodnje i ako si dobar trebaš im pojednostavni proizvodnje. Znači ta ljepota projektiranja može biti u pojednostavljivanju proizvodnih procesa, u koje mi ulazimo i u proizvodne procese. Treba ih upoznati da bi olakšao ljudima neku proizvodnju. Na primer, sa jednim proizvođačem stolica smo uspjeli napraviti seriju stolica u biti da koristimo samo jedan kalup. Znači, ta jedan kalup, u misli od 20 koji su trebali biti napravljeni, je jedan. I tu je ušteda i u materijalu, u ušteda u storiđingu, u ušteda u proizvodnju, u ušteda u svemu, a opet svaki je različit. To sad zavisi od projektanta do projektanta, znači nema tu škole.

Ivan Minić: A i od projekta do projekta.

Zoran Jedrejčić: I od projekta do projekta. Vas ko prvo ne uče na fakultetu, kakvi ćete dizajner biti. A opet, moje svaćanje dizajna, ja sam uvijek tio biti u sistemu, ne u sistemu, u sistemu sistema, znači da sam ja, ne znam – a nudili su mi da budem, ne znam, dizajner u Audia, da radim u interijere za Audi. “Ja nikada nisam volio raditi, ja sam uvijek tijo bit svoj, znači da radim po svojim imenom, da sam ja, to što radim, to sam ja. Znači to je moje potpis iza toga, e to je, taj dio dizajna je jako tešak. Znači to je ovaj, jedan trnovit put kojem je ovaj, jako teško opstati. Znači u tom segumencu ja htio biti prisutan, I napravio puno, ne znam, grešaka. Grešaka, sad ne znam, da li su greške, nekome je bila greška odbiti Audia, meni nije. 

Ivan Minić: Ali znaš, nedavno sam gledao, neki prijatelji su učestvovali u proizvodnji, onda zvali na premijeru, pa sam gledao film o Lamborghiniju, o tome kako je nastala cela priča.I sad okej, onaj sam početak kad oni prave prvi traktor i sve to, sve to logično ima smisla, oni su ljudi inženjeri, pokušavaju da naprave nešto što je sa strane performansi, donosi nešto što treba, ali prelazimo u onu fazu kada se desi taj sukob sa Enzo i sve i on odluči da pravi automobile. I sad imaš taj moment gde kao to mora da bude over the top u svakom smislu, postoji neka skica ideja kako to treba da izgleda. I sad kreće se u proces za upotrebni predmet, to možda i može da bude tako, ali za nešto što treba da se kreće na putu i treba da se kreće brzo, zastrašujući, zvuči kad ti gledaš i on kaže “dobro, ja sam sad ovo nacrito, Sada treba da vidimo kako ćemo da smestimo unutra sve, menjač, motor i sve. Valjda prvo napraviš menjač, motor pa onda vidiš koliko ti mjesta treba i sve. Znaš, taj moment je jako čudan.

Zoran Jedrejčić: Autoindustrija je sektor za sebe. Pogotovo u tim pionirskim danima sve je bilo nekako pretumbano. Lamburgini je imao sreću da, možda najbolji dizajner tog doba, dizajnira za njih. Ali da, taj proces se mijenja. Koji put ti radiš pakeđing za nešto tehničko, a koji put tehničari se prilagode tebi. To je uvijek tako. Tako da nije – koji put je ideja jača od proizvodnog procesa, koji put je obrnuto. Zavisi u kojem segmentu, zavisi na kojem levelu vi radite i tu odnosi snaga se mijenjaju.

Ivan Minić: Hoću još jednu stvar da te pitam, zato što mislim da je nekako važno. Dešava se, verovatno ne prečasto u poslu, ali dešava se da imaš taj moment da postoji neki predmet, neka stvar koja je ikonična, već postoji godinama i postoji vrlo ozbiljen sentiment vezan za nju, ljudi je vole, sve njene karakteristike i sve to, ali jednostavno došao je trenutak da se ona osveže, da se napravi neki staje neki redesign, refresh kako god, I sad ti kad radiš posao imaš veliki vroj ograničenja od kojih moraš da kreneš. Ali sad imaš ultimativne ograničenje da imaš nešto, da treba da napraviš to nešto novo, ali i dalje mora da bude to, ali mora da bude novo. Kako izgleda rad na tome?

Kako redizajnirati proizvod

Zoran Jedrejčić: Pa da, to su nekako najdelikatniji procesi. U svakom slučaju uzdaš se u svoj projektanski um, znači nekako iz svega toga izvučeš tu esencu koja mora nastaviti da živi, znači esencu proizvoda, taj proizvod mora biti prepoznatljiv, linkan s prostošću, jer ako izgubi taj kontinuitet onda izgubi joj sve i dodaješ mu neke možda minimalne dodatke koje ga mogu pripremiti za budućnost. Mislim, to su jako, jako teške jako teške stvari. Imate primjera u dizajniranju Applovih proizvoda koji rade na sistemu evolucije, ne na sistemu revolucije. Svaki Mercedes je evolucija, nije kao Alfa Romeo, revolucija. 

Ivan Minić: Porsche 911.

Zoran Jedrejčić: Pošle 911. Imate niz takvih primjera. Zipov upaljač koji je dijelom ostao isti, ali se koji put je dovoljno čisto promjeniti neki proizvodni proces. To pojednostavniti, napraviti kvalitetnijim, ili do nekih malih finishinga kojim ćete proizvodnog bogatiti. Zavisi od primjera do primjera, ali najvažnije je da ne izgubite nit, da je nastavak te niti osiguran. Vi morate linkat proizvod sa prijašnjim bremenom. I svaki put se mora desiti neka alkemija. Nema tu recepta, to su uvijek izazovi u kojim se uzdate u vaš projektarski um, u slušanje jako puno različitih mišljenja i u biti miješanje svega toga i doćete do nekog konačnog rješenja koji je obično evolucija, nije revolucija.

Ivan Minić: Taj moment gde ti radiš na tako nečemu i ok, ne svaki dan, ali često u ciklusima, dolaziš da nešto radiš i imaš leptiriće u stomaku. To je ono, mislim da je to nešto čemu svi kreativni ljudi teže, ali ne uspeju svi da dođu baš do toga.

Zoran Jedrejčić: Evo ovako, meni je svaki dan, su mi reptirići, znači da ti ja kažem kako, znači mene moja supruga vidi, ono, hvala Bogu vidi me svaki dan, A na primjer svako jutro, prvo me pita Zorane, jel se brineš ili projektiraš? Kao neki autistički tip koji je u nekom malo svom svijetu, a najviše projektiraš ujutro, dok ne dobiješ djecu, a posljedno projektiraš u autu i u avionu i tako negdje. Ali da, kao da ja imam svakodnevne transeve. Znači, prije u studiju sam imao, pošto je, ajde živili smo u kulturnoj sredini, pa nisu tolerirali pušače, pa sam ja morao ići na balkon pušiti, e to mi je bio taj moment koncentracije ultimativne gdje sam ja poslije cigare riješio problem. Treba ti dođi nekih deset minuta totalne koncentracije gdje ti se apsolutno sve postane jasno i tu je projekat u 99% slučajeva definiran i riješen. A meni se baš taj moj način života sviđa u smislu da, jer ja jedva čekam se ustati ujutro i nastaviti ovaj, gdje sam stavio sinoć ili popodne. Tojest  popodne, radim od deset do četiri, tako djeca i obiteljski život nalažu, ali svaki dan su leptirići.

Ivan Minić: Hoću da zaokružimo tu priču rada u studiju. Prvo, nisi nam rekao kako si došao, a onda ćeš da nam kažeš i kako si odlučio da izađeš.

Kako Zoran došao u studio, a kako je izašao

Zoran Jedrejčić: Pa ovako, da, to je jedna karambola, absurdna priča za film kako sam ja upao u studio Sotsas gdje je nemoguće ući. Znači, studio Sotsas je bio poznan da su svi tijeli ući u njega, je bila jedna super atmosfera gdje si mogao naučiti. Prošli su puno imena dizajna biti se formiralo u studiju Soc. maltene cijela plejada malo mlađih dizajnera je izašla iz njegove škole, jer je to bila neka vrsta, kako tu govorilo, botega. To je kao neka zanadska radnja, niko tebe tu ne uči šta trebaš raditi, ali kroz – gledaš, upijaš. Okružen si znanjem i do tebe je da koliko ćeš ga upiti. Kako sam ja uspio, kako sam se iz Firenze prebacio u Milano je zahvaljujući dvoma događajima koje su mi se desile. Poslije mog školovanja stvorela se prilika da radim jedan veliki, veliki internacionalni natječaj, to je bilo krajem 90. godina Boeing je raspisao prvi natječaj za BBJ, Boeing Business Jet. Znači oni su htjeli da od tog 737 naprave poslovnu verziju letjeljice, I to je bio natječaj, pozivni natječaj. Ja sam pristupio, ja sam bio dio tima koji je ovaj profesor Paolo de Ganello, moj profesor, sa fakulteta napravio, formio sa nizom stručnjaka, internacionalnih stručnjaka i ubacio nas, studente, da budemo operativni, znači da te ideje pretvorimo u dijela. Ispostavilo se da je naš prijedlog bio cijenjen, znači dobili smo treće mjesto, gdje smo pobjedili jako puno internacionalnih arhitektonskih studija. Frenk…je bio četvrti, peti, mislim, u Afkansa Technik su bili daleko iza nas. Znači, i tu sam imao priliku da upoznam par tih poseba velikih arhitektonskih studija koji su me zvali da radim u Milano. A dok sam još bio student sam napravio jedan rad zajedno s profesorom profesorom i tu smo osvojili isto Swiss Design Prize i nadodili te nagrade. Znači, otišli smo u Švicarsku, nadodili te nagrade, u hotelu soba pored moje je Etore. Znači, upoznam ga tu, malo se družimo i upoznam se obiti njegove associate, kako se zove, to su…

Ivan Minić: Saradnici.

Zoran Jedrejčić: Saradnici, ali sa udjelom u studiju. I nekako se tu dobro provedemo, zbližimo, združimo, razmirimo brojeve telefona.

Ivan Minić: Ali vreme fiksnih telefona.

Zoran Jedrejčić: Da, da, vreme fiksnih telefona, apsolutno fiksnih telefona, vreme fiksnih telefona koji mobilni. I ispostavi se da su oni mene zvali, dosta puta, u ti godinu dana razmaka i među taj Swiss Design Prize-a i Boeing-a, ali niko od mojih kolega, prijatelja, cimera bogati, koji su stali sa mnom, nije mi nikada rekao da su me zvali iz Milano. I to otkrijem, sad ću ti reći kako sam otkrio. Znači ja se spremam, kupim kartu za Milano za vlak, imam zakazan kolokvi kod te velike arhitektonske firme koja me zvala da radim, I ja umjesto Milanov, ja izađen u Rima. Faljen kolosek, ne znam kako, i završen u Rimu i zovem čovjeka, Slušajte, izvinite, ali falija sam vlak, to je došao, mislim da se promijenio u tih pet sekunda koji sam gledao, da su se promijenili vlakovi i meni u tom trinutku kad zovem čoveka, padne na pamet, “Pa jebemu, Miša, ja imam broj telefona od Etorea, idem zvati Etorea”, Kad sam već u Milanu. Znači, totalno zaboravio na tu epizodu. Zovem u studio i hvala Bogu me kažu “Zorane, pa gdje si?” Pa mi te, pa mi te, ono, tražimo te ko zna koliko. I tako ja, znači, kupim opet kartu za Milanu, ne idem u arhitektonski studio, otiđem odmah kod etoreja i hvala Bogu primi me, I tu sam ostao sedam, osam godina. Ali igrom slučajem, znači da nisam završio Rimu, ja bih radio sad totalno neke druge stvari, moja bi karijera totalno drugačije izgledala.Kao što vlakom, ono sam u vlaku odlučio da studiram dizajn, a ne arhitekturu, tako da je vlak opet promijenio moj neki, da neka neka situacija, sliding door. Ja bih totalno neke druge stvari radio.

Ivan Minić: A kako si odlučio da izađeš?

Zoran Jedrejčić: Pa ovako, ja kad sam ušao, rekao sam, onog trenutka kad mi ponude partnerstvo, znači da sam ja spreman za samostalni rad. I napravim hvala Bogu najveću grešku u životu, oni mi ponude partnerstvo, ja im kažem ne, s ponosom. Mislim jedina budala na svijetu. I tu u biti ono što je bilo poveznica, što sam ti rekao, ja nisam znao kako se posao, gdje se posao rađa. Mislim, ti taj posao znaš odraditi.

Ivan Minić: Ali nekoga donese.

Zoran Jedrejčić: A nekoga donese. Tu malu, nebitnu, finesu sam previdio. I sad ajde, ništa, idemo samostalno raditi,  ja sam sad ono, faca, razumiš, ja sad znam, no i sve. Mislim, ma hvala Bogu, s konja na magarca,  u početku je bio jedan veliki krah. A opet sam bio, odlučio sam da ne radim sa klijentima s kojima je studio radi. Znači, nikad nisam zvao bilo koje klijente s kojima smo mi u studio radili. To mi je bio neki, mislim, budala, ne znam šta, ali valjda neki ponosili dalmatinski dišpet. Platim, hvala Bogu, punu cijenu svega toga, I polako, polako počinjem dobiva poslove iz nekih drugih segmenata. Jako puno smo radili sa Indiom. Tu smo napravili niz super, fenomenalnih proizvoda i tu se opet, znači, odvratim, otvorim studio, zapošlim ljude, radim i nekako izađem na svjetsku scenu. Ali ta lekcija da odakle posao dolazi, to me isto formira, taj, taj, ta rogancija da im kažemo ne. Mislim da sam jedini koji je rekao ne, ali ne želim se. Na kraju, mislim, možda bi danas bilo nešto sasvim drugo, ali i s ovim se zadovoljam.

Ivan Minić: A kaži mi trenutak kada odlučiš da formiraš svoj studiju i sve, dolaziš prvi put u situaciju da ti biraš ljude sa kojima ćeš raditi, ti zapošljavaš ljude. Verovatno si i ovamo u studiju imao negde prilike da kažeš za neku osobu, ok, bila bi dobar dodatak, ali jedna stvar je kada je ona dodatak nečemu što već funkciona više, a druga je kad ti imaš dve ruke i treba ti još osam ruku i još četiri mozga.

Kako zaposliti ispravne ljude 

Zoran Jedrejčić: Pa ovako, već u studiju, sad smo mi radili intervjue za naše pomoćnike, tako da biti znaš manje, više i dođu ti filtrirani ljudi. Taj stručni kadar u Italiji postoji, ti imaš mlade, dobro obrazovane industrijske dizajnere, ljude željne radnih iskustava i nije toliko teško naći pomoćnika u početku. Ali pošto sam ja, a ne znam, ne mogu reći da sam malo i terorista. Moji kriteriji su poprilično veliki, tako da ja očekujem formiranog projektanta, a u biti formiranog projektoranta ne možeš dobit osim da ga platiš suhog zlata. Tako da mi nismo imali u Milano neki veliki sistem. Veliki sistemi, studiji su od 30, 40, 50, 60 ljudi. Nas je bilo 67 u početku, to se poslije smanjivalo. A sve to nekako, znači sistem od 50, pa sistem od 5, pa sistem od 4, 3, dovelo do sistema od 1. Sad sam apsolutno, ja, Shegert, samome sebi.

Ivan Minić: Kad praviš nešto malo, kad praviš nešto veliko, veliko može da radi mnogo različitih stvari istovremeno i naći će način da jedno drugo finansira prelije i sl. Kad imaš mali sistem, kad je to pet ljudi, šest, sedam, tri, mora biti jako efikasno.

Zoran Jedrejčić: Apsolutno, da.

Ivan Minić: Nema drugi način.

Zoran Jedrejčić: Da, nema drugi način. Problem je taj, to si dobro objasnio, sistem od 4-5-6 ljudi mora biti izuzetno efikasan. A to sad zavisi od segmenta. Mi smo radili u tom segmentu, uglavnom industrije stajne stila, gdje smo radili, ne znam, Šerpe, Sajge, gdje je u tom trenutku bilo dosta posla. Imao si jako veliki kvantitet uz kvalitet i firma koju smo podigli je postala svjetski poznata, dobivala internacionalne nagrade, bila izložena u MoMI. Tako da je taj sistem bio okej za 4-5 ljudi. Ljudi se specializiraju nečemu i dobri su u tome, ali kad se pređe na nešto drugo, kad prelaziš sad iz teme toga na namještaj, onda treba bi zaposliti druge ljude. Tako da, dobro si primetio, sistem od 60 ljudi je funkcionira na jedan način, sistem od 5-6 funkcionira na drugi način, a sistem od jednog čovjeka prevazilazi po količini posla i onaj od 50, i onaj od 6, i onaj od. Znači, sada moja godišnja proizvodnja je, ne znam, 100 proizvoda godišnje.

Ivan Minić: Ono što mi je tu interesantno, čini mi se, ti mi ispravi ako nisam upravu, čini mi se da kada imaš tu vrstu malog sistema, da ti u suštini se okružiš s specijalcima, koji nešto kidaju, ali je vrlo specifično, I nisu sposobni da se prebace na nešto što je potpuno drugačije.

Zoran Jedrejčić: Padobranci, specijalci, znači obučeni da obijaju. S tim da, to je jedini, mislim kako sam ja to postigao, mi to je bilo puno mučkalja, Zorane šta ćeš? Sada ovo što govorim da sam ja, One Man Show istina je malim dijelom. Mi samo koristimo veliki broj ljudi u drugim resursima. Prije svega, znači, koristimo cijene resurse tvornice, kontroliramo nekako cije, skoro pa cijeli, taj razvojni tim jedne tvornice. Znači, ne znam, ne dizajniram, ne radim skoro više ništa u 3D-u. Skice, ideje prebacimo direktno tvornici da ih radi, mi ih kontroliramo, ali ne trebamo imati čovjeka koji mi radi 3D, koji mi radi inženjera i ne znam, develop je totalno prebaćen na drugi. Kao što je prebaćen grafički dio na super fenomenalne grafičke studije, kao što je fotografski dio na super fenomenalne fotografičke studije, I ono čime sam ja super zadovoljan u Belgradu, to je da ti tih specijalaca imaš.

Ivan Minić: A to su u suštini uvek outsource.

Zoran Jedrejčić: To je outsource koje plaća klijent. Znači, ajmo reći da imamo svoju ekipu specijalaca koja nekako dolazi u paketu. I zna se, jedan dio se odgovara direkto klijentu, uspostavlja sve troškove, a ja ih koordiniram. To je neki sistem koji funkcionira i koji može preći u sistemu 10, 20, 30, 50 ljudi bez problema. Ali nemaš tu težinu prehrane. Ja nikad ne bih mogao biti privrednik. Ja se divim privrednicima koji mogu ove naveće otići u kreveta i imaju 500-200 plaća za to.To je pravi veliki teret, divim se tim ljudima, takvih ljudi treba biti i šapok, kapa dole, ja sam uvijek na strani, tog osvještenog privrednika, ali ih ima sve manje i manje. 

Ivan Minić: Kada napraviš svoj studio, predpostavljam da je ideja da sada ti malo i biraš šta ćeš da radiš, da se malo baviš više o onim stvarima koje tebe zanimaju i sve, onda realnost dođe i kaže “E čekaj, treba platiti račune i ima da radiš ono što ima od posla”. Sada kako ideš od toga da radiš ono što moraš, da dođeš do toga da malo više radiš ono što želiš?

Kako balansirati između onoga što moraš i onoga što želiš

Zoran Jedrejčić: Pa, znaš, ja sam došao ovdje i imao sam određena znanja, koju u tom trenutku na ovim područjima mislim da niko nije imao. Tako da, na kraju, kad sad malo pogledam, ja nisam radio ništa što nisam htio. Znači, nema projekta koje smo mi ovdje u zadnjih deset godina napravili, a da je nešto što sam morao napraviti.

Ivan Minić: Misli, pre svega na taj period kad si napravio svoj studio.

Zoran Jedrejčić: A da, to su stvari koje moraš sa dignitetom svaki posao moraš kvalitetno napraviti. Tako da, ne možeš se resit s istim žarom, ali finalni rezultat mora biti taj.

Ivan Minić: Moraš biti profesionalac.

Zoran Jedrejčić: Moraš biti profesionalac, to je normalno, to se ni ne pominje. Ti moraš biti super profesionalac koji će odraditi sve ono što ste te dogovorili. To se podrazumijeva. Bez toga ne možete biti u tom svijetu da profesionalno ne – delivery.

Ivan Minić: Isporuka

Zoran Jedrejčić: Isporučite najkvalitetniji mogući proizvod, to je donji minimum.

Ivan Minić: Kada sam te kontaktirao, pozvao sam te da dođem u studio. Što je u principu slično kao da si me pozvao u fabriku čokolade i rekao mi “Evo, možeš šta god hoćeš”. Pozvao se mi da dođem u studio, studio je u blizini, na Vračaru, u blizini studija gde rade moji drugari Podraža i Trifun u Metodanici.

Zoran Jedrejčić: Da, da, svi smo tu.

Ivan Minić: I to je neki melting pot, tu se svašta nešto dešava u krugu od 500 metara 

Zoran Jedrejčić: U 50.

Ivan Minić: U vašem slučaju 50.  I to je jedna neverovatna situacija kad te neko pozove, ti dođeš ispred adrese pa gledaš, moguće da je ovde? možda sam ja lud. Da vidimo na interfonu, aha, jeste. Ti si mi poslao u poruci, kao interfon, broj, taj, taj, a ja sad gledam, ima stvarno toliko, toliko ih ima. Dobro, okej, pozvonim. Čujemo se, ti mi objasniš kuda da dođem, kroz dvorište. U principu, to što postoji u tvojom studiju je potpuno nezamislivo da postoji tu i takvo.

Zoran Jedrejčić: Strogo čuvana tajna. Znači, rekao sam ti, meni je drago da mi dođu ljudi koji su mi interesani. To je jedan privatni prostor, napralvjen po mojoj mijeri. Svi mi govore, moja predivna supruga mi je, “Zorane, molim te, dajde uzmi nekoga da ti pomogne”. Ali meni nekako, ne znam, to mi je toliko intiman prostor da koji put mi je žalje da mi klijenti dođu tu. U smislu, ja sam napravio jazbinu za sebe. Jazbinu za sebe, za svoju dicu i za svoju ženu.

Ivan Minić: Sad kaži mi, kako si uopšte odlučio da dođeš ovde?

Kako je doneta odluka o prelasku u Beograd

Zoran Jedrejčić: Pa radi, evo, radi spomenute predivne Anne koja me, zaljubija sam se i radi ljubavi došao u Beograd. Mada, ja sam, znači, meni je u tim godinama Italija više mi nije bila toliko interesanta. Dođeš u neke godine, da poslovno, ali sam nekako opet osjetio da sam, šta ja znam sad će me ljudi krivo razumeti, ono balkanac. Ja sam se od prve sekunde lijepo osjećao i tak. Kulturološki, delmatinci, italijani su slični, dialekt i način, ali opet u odrastanju, sve mu smo drugačiji. Oni njihov humor mi se ne sviđa. Nisu odrasti na Allan Fordu, nisu odrasli na istoj muzici, nekako me pukla nostalgija. Dođem u Beograd i imam ljubav, šta je u biti sve u životu. To sam pokupio od matere koja mi govore, znači sine, dvije stvari su ti važne u životu, šta ćeš odabrati za raditi i koju ćeš ženu imati. Ljubav i posao, to su stvari koje te određuju.

Ivan Minić: To su stvari na koje provedeš najviše vreme. Obojiti svaki dan, jednostavno.

Zoran Jedrejčić: Ako to imaš, onda imaš sve.

Ivan Minić: I kako izgleda formiranje Beogradskog studija sa jednim zaposlenim.

Zoran Jedrejčić: Pa ovako, ja sam baš, ne znam, nema dugo da sam sa njom pričao, pitaj ona, jel ti sijeća koliko sam ja bio prestrašen. Mislim, Beograd tih, to je bilo 2012. kad sam došao, Za dizajnere nije bio baš najfriendlij grad. Ne govorim sad o grafici, ne govorim o kulturnom životu i svemu drugom, govorim o industrijskom dizajnu. Nije bilo baš previše posla. Ja sam imao sreću da pozovem fakultet i da ih pitan da li im treba neko profesora, jer sam predavan u fakultetu. Ali opet s velikom distancom, ja govorim ovako kako govorim, splitski. Ja kažem Tom Brektor od Dubladanovi, ali ja sam iz Splita ja govorim ovako, a on me gleda i kaže “a dobra, kakve veze ima to?“ Bio sam malo prestrašen tih nacionalnim nabojem i ispostavio se da je Belgrad ka što treba biti onaj veligrad koji te objeručke prima i možete prepraviti, a možeš ostati isti. Ja sam ostal u Italiji cilj života, ovaj Dalmatinac, ovim govorom nisam ga izgubio, niću ga izgubiti u Beogradu. I nisam radit toga nikad imao nikakve problema, da paći ima sam ovih prednosti. E, kako se sjećam, znači taj prvi susret sa Beogradom, idemo kupiti ribu na Kalenić pijacu, neke škampe i sad ovaj, idem tamo, neki crnogorci prodaju te škampe i sad ja govorim malo drugačije, vidim jednom put, nekih 20 čikica me opkoli. Ja se mislim sad šta će biti, sad jebem ti miša? kad oni čuli Dalmatinski i počinu me pitat za recepte, kako se ovo spravimo, kako se ovo spravimo, tu me kupija. Znači, ovo je grad gdje ja hoću živjeti, jer ljudi su super, Ispostavilo se da je pun pogodak, te specijalce nađeš, prilike za posao, okej, nema ih, stvoriš ih. Nekako sam sebi u glavi rekao, ok, ovde nema posla za mene, znači, prvo sam napravio radiografiju cijele srpske regionalne proizvodnje, znači, svega živog. Pozvao direktor, “Dobar dan, dobar dan, ja sam taj i taj“ I svi su me primili. I većina firme mi je rekla, “Zorane vi ste prvi dizajner koji nas je zvao. Radi se o velikim sistemima. Nije bilo od tih poslova skoro ništa, dok nismo odlučili da imamo malo drugačiji pristup industriji. Proizvodnje ima, nema poznavanja što je dizajn i što je dizajn može napraviti za industriju.

Ivan Minić: Dobro, da objasnim samo malo, znači, situacija sa industrijom proizvodnja namestaja kod nas je u suštini prilično slična kao situacija s IT industrijom, mi smo u 90% slučajeva svi veliki uspešne firme su outsource, koji prave nešto što je neko drugi osmislio. Mi to pravimo dobro, sirovina dolazi, odakle dolazi neke i dolaze iz regiona jer ih ima, dobre su, ali u suštini autorstva i tog dela, da kažemo, i brenda i svega toga, ima jako malo, Ima ga u jeftinom nameštaju, u pločastom nameštaju i sl stvarima, ali u onome što je stvarno potencijal da se napravi neka priča, u Srbiji, u Bosni se prave neverovatne stvari, ali se prodaju pod etiketom nekog potpuno drugog. Ne znam koliko ljudi to znaju, ja sam imao prilike da to vidim kroz projekte na kojima sam radio, pa mi je bilo neverovatno šta se ovde pravi, ali mi je tako bilo neverovatno da tu razliku u ceni, tu dodatu vrednost, na kraju dana uzima neko, uvek uzima neko drugi.

Zoran Jedrejčić: Pa ovako, ovaj, taj proces, dobro si rekao, znači, pogotovo sada, znači, tih godina kad sam ja dolazio od 2012. još nije bilo ni te suradnje, sada je ona jako izražena. Najkvalitetniji danski ili italijanski brendovi imaju podizvođače u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i drugim dijelovima ovdje regiona, I to je dobra stvar. Dobra je stvar da privrednici vide i nauče što je kvalitet, I to je prvi uslov da naprave step forward, znači da sanjaju da imaju neki svoj brand. I upravo taj neki timing, moja odluka da najme skužim što ovdje treba, okej, imamo predivnu proizvodnju, imamo ljude koji znaju, imamo kulturu, imamo tradiciju, imamo sve, ali globalno razmišljanje kako napraviti brend, niko se s tim nije bavio. I onda kažemo okej, ovoj je dana prilika da uđemo u taj sektor, tog nekog kreativnog art direktorstva. Znači rekao sam, nećemo projektirati, nema razloga da napravimo jednu stolicu za nekog proizvođača koji nema svoj brend, nego idemo ih pretvoriti u brend. Sa svim iskusnjama iz Italije, gdje je dizajner sastavni, dio svega toga ti vidiš, ti naučiš, ti prisutuješ svim živim događajima, eventima, fotoshootingsima, znaš kako se to radi, to znanje sam imao, idemo ga predstavljati privrednicima. I tu su dolazili do prvih zatvorenih vrata i trebalo je određeno vrijeme dok se to prirodno ne desi. Ta transformacija i organizacija ili preinaka individue i proizvođača i tvornice mora potići od njih. Vi morate biti svjesni da vam treba promjena i trebate tražiti tu promjenu, trebate tražiti nekog stručnjaka koje će vam pomoći da se pretvorite. Znači svaki pokušaj gdje smo mi pokušavali pretvoriti firmu u nešto drugo, a da oni nisu nas zvali, to je da je bilo obrnuto, nije uspjelo. Samo onog trenutka kada se čovjek oće promijeniti ili se tvornica hoće promijeniti, e onda se stvarno može promijeniti. Znači, to mora biti njihova odluka da traže pomoć nekoga. I polako, polako smo njih stvarili tu reputaciju, znači, studija koji uspjeva stvoriti brend, ne napraviti proizvod, nego stvoriti, dati filozofiju, upečatljivost brandu sa novim proizvodima i iznjedriti komunikaciju tih novih proizvoda, iznjedriti i plasman tih novih proizvoda i cijeli niz gdje pratimo sve te stvari u paketu i onda dijelom dizajniramo. Za sada još uvijek dosta dizajniramo, ali meni je nekako u interesu, i cilj mi je, toliko meni je cilj stvoriti brendove koje će poslije raditi s drugim dizajnerima, ali mi smo ih uobličili.

Ivan Minić: I podigli.

Zorean Jedrejčić: I podigli, da. I nekako ih stavili na noge gdje će oni jednog dana samostalno djelovati. E, zato znači treba cijeli niz tih specijalaca, i zato sam rekao, Belgrad nudi cijeli niz tih superspecijalaca, svjetskih faca. Možda je dobro da oni previše ne kuže da su svjetske face, jer će, podignut odmah cijene, ali zafrkavam se. Ne, znači vi iz Belgrada možete stvoriti svjetski brand, ako taj brand želi da se probije. 

Ivan Minić: Jedna od stvari koja se značajno promjenila u tom periodu od deset godina jeste i to što ja sam uvek voleo da odem na sajam nameštaja, zato što volim nameštaje, pa je lepo otići na sajam. Ali sajam nameštaja je bio mesto na kome ti ideš da vidiš šta je šta je ko novo izbacio, ima i uvek neke akcije, neke cene, pa ako treba da obnoviš dnevnu sobu ili da kupiš nešto, to je dobro mesto da vidiš šta je izbor i da možeš da nešto uzmeš po nekim povoljnijim cenama, pa onda to čekaš jedna tri meseca kako obično biva sa našom industrijom. I to je tako bilo pre 10 godina 10, 11, 9. Ali ono što se desilo u prethodnih 6-7 godina, jeste to da kada dođeš na samjem nameštaja, ti dobiješ jednu neverovatnu inekciju inspiracije, jer su počele da se pojavljaju stvari koje se nisu pojavljale pre toga. Naravno i sada imaš najveće fabrike i sve ono što oni rade komercijalno i sve je to u redu, ali sada imaš jako veliki broj tih nekih malih proizvodnji, srednjih proizvodnji, koje prave nešto što nisi mogao da zamisliš da u Srbiji postoji i da neko pravi. I da možda ne možeš kod njih da opremiš svoju celu dnevnu sobu, negdje i možeš, naravno, ali možeš da uzmeš nešto što će dnevnoj sobi, koja je vrlo generička, da da dušu.

Zoran Jedrejčić: Hvala Bogu, da.

Ivan Minić: I to su stvari koje su se tu izdešavale. A kako su se te stvari izdešavale?

Kako je sajam iz nečeg generičkog prešao u nešto inspirišuće

Zoran Jedrejčić: Tako se te stvari izrašavale, mislim, da, malo ljudi zna ko stoji iza toga. Ja se u punom…trudim da uopće ljudi ne zna ko stoji iza toga. Nekako me tako Italija naučila da bolje djelovati u sijeni. Ali, da, znači, postao sam artdirektor Belgradskog sajma namještaja, napravio isto tako radiografiju postojećeg stanja. Belgradski sajam namještaja ima tradiciju, ima znanje, ima sve, ali prije je bilo nekih, mislim doživio je neku negativnu putanju koju je trebalo podignuti na viši nivou, I imali su hrabrosti da me slušaju. I na tome svaka čast u cijelom menadžmentu, djelovalo je malo, malo, malo suludo predložiti da idemo u taj više biznis segment, da dovodimo internacionalne bajere, da umjesto prodajnog sajma počnemo radi sajma počnemo raditi sajam koji je reprezentativnog karaktera, gdje će ljudi predstavljati svoje proizvode i tražiti potencijalne kupca, te tu miricu iz barajeva nego velikog bajera. I bilo je jako teško prve godine to napraviti, ali nekako, mislim, to je bio ludarski posao. I ludjaški posao gdje sam se totalno dao, te prve godine su udanili pečati u taj novi Beogradski sajam namještaj. Drago mi je da je neko vidio razliku, jer ima ljudi koji ne vide razliku, osim u podizanju cijena. Ja mislim da smo podigli kvalitet i da su i ti regionalni proizvođači kojih je bilo, a koji su izbjegavali Belogradski sajam radi toliko malo pristupa, gdje je bilo važnije prodati tri šlepera nego predstaviti proizvod, neki su se vraćali, neki su došli po prvi put. Postavili smo estetske kodove, to je totalno neki drugi pristup. Napravili sve na jednom višem stepenu i to je absolutno dalo rezultata, pretvorili sajamu u mjesto okupljanja znanja, prezentacije gde firmama to uzor, žele da budu bolji ili vide da njihov komšija može napraviti, opet i to je na ovim područjima jako bitno. Bitnije je jednom privredniku reć da mu je komšija dobar, nego da mu je njegov konkurent iz Njemačke dobar. Mislim, to je tako. Ali vidjeli su da se može, vidjeli su na svijetnom primjeru da se može. Mogu postati firme iz regiona koje brine o svakom detalju, koji brinu o proizvodu, o kvaliteti, o prezentaciji, o pristupu, o servisu, o svemu, da odabiraju samostalno svoj put, da ne kopiraju nikoga, da idu snažnim koracima napred prema nekim evropskim ili svjetskim tržištima bez straha, što će ljudi misliti, da li su oni iz Srbije, Bosne itd. Toga u početku bilo. Sada vam je u svijetu dizajna, pogotovo namještaja punog drva, kad kajžete da ste iz Bosne, pa bolje vam je da ste iz Bosne nego da ste iz Italije, pa je.

Ivan Minić: Voleo bih da podeliš se nama i u tom procesu samostalnog rada, u tom procesu rada iz beogradskog studija, koji su ti bili omiljeni projekti na kojima si radio?

Omiljeni projekti

Zoran Jedrejčić: Ajmo reći ovako, meni je svaki posao zanimljiv, biramo klijente. Znači, nikad nisam tražio klijente, uvijek su klijenti dolazili i tražili da s njima radimo. Tako da taj prvi neki filter je već presudan. Mora mi nekako, s kim ću raditi, mora mi biti simpatičan, zato što usko surađujemo s industrijom, tu treba doći do nekog odnosa poštovanja i stimulansa. Znači uglavnom radimo operacije tog art direktorstva i onda u sklopu art direktorstva projektiramo. Znači uglavnom radimo preinake. Želi neko da dođe i da postane bolja firma koja će biti vidljivija. Jako malo radimo projekata koji nisu vezani uz to. Jer tako je veća kontrola i mislim da to fali ovom podnevlju, znači da izjedimo što više kvalitetnih firmi, brendova koji će samostalno moći u svijet, Ili povezani, znači moj san je da ih povežem, da se stvori neka vrsta asociacija, ali nema veze, u tom posljednji, nekom drugom priliku. Tako da nemam naj, naj, naj, naj, najdraži mi je proizvod koji će izaći sutra. Nemam favorite. Imam par velikih razočarenja, ali međutim koji su kvalitetni, nemam favorite.

Ivan Minić: Vrloo je teško da se desi ta promena. Ta promena da ti od nekog ko je proizvođač koji gleda razliku u ceni koliko ga neko plaća da uradi stvar gdje ne mora da razmišlja, nego samo postavi proces i to se dešava, dođeš do toga da, ono što ja volim da kažem ovdje u Pojačalu, da zakomplikuješ sebi život. Jedino ako zakomplikuješ sebi život možeš da napraviš neku veću vrednost. To je težak iskorak, dešava se, postoje svetli primeri, ima nekih dobrih stvari koje se dešavaju u industriji, ali naravno da ima još uvek mnogo prostora i da smo mi i dalje primarno industrija koja se bavi jeftinijom proizvodnjom na jednom vrhunskom nivou nego neko drugi. Sećam se jednog intervjua pre x godina, neki nameštaj od presovanog furnira sa nekim metalnim osnovama i tako dalje, institucionalni nameštaj, i sad oni su dosta radili za Nemce, I rade već, radi dalje, rade već 20 godina. I kao prvi put kad su radili, ugovor sa Nemcima podrazumio je da postoji tu svašta nešto od standarda. Standard je da, ne znam, 1% može da bude škart, sve preko toga je problem. Ali to problem u slučaju rada sa Nemcima nije, bar su oni to tako ispričali i bilo mi je jako simpatično, nije to oni se naljute i uvrede i onda umanjite fakturu sledeću za broj, ne, ne, samo vrati ceo šleper. Mi nećemo da proveravamo, znači to je to. I to te natera da naučiš i da ti uradiš tu kontrolu kvalitete. A to je samo jedan mali korak u tome da ti dođeš do nečega, da si u stanju da napraviš neku stvar. I dosta često imamo taj problem kad pričaš sa tim malim proizvodjačima, zanatskim, koji rade neke sjajne kreativne stvari, što oni ne uzimaju u obzir to da njihov predmet koji su napravili, odnosno komad namještaja koji su napravili je namještaj koji će da se koristi u realnim uslovima eksploatacije, pa to što ti neku stvar si uradio u određenom finišu koji izgleda super, ali u realnim uslovima će da izgleda jako loše za godinu dana ako ga koristiš, to znači da nije dobar proizvod. On je možda dobro osmišljen, Možda dobro nacrtano, ali nije završeno, to je poluproizvod i dalje, bez obzira na to što je lepo. I ta zrelost je u principu ono što razlikuje one koji su stvarno uspeli da odskoču i da naprave nešto u odnosu na one koji sama imaju jako mnogo talenta i dobre ideje i sve. Kako mi da dođemo do toga da sazrimo kao tržište. Region ceo, ne samo naravno Srbija.

Zoran Jedrejčić: Kao proizvodnim procesom, više nego kao tržište rada. Ovako, svaki posao koji se radi treba se napraviti najbolje moguće. Dobro je da taj osviješteni dio, pogotovo evropskih proizvođača, govorimo sad o namještaju, želi bar dijelom prebaciti proizvodnju na naša područija, to znači da se prenosi neki know-how proizvodni, što je dobro. Što je u biti neki osnovni, znači minimum minimuma, da je nešto napravljeno kako treba, to je minimum minimuma.

Ivan Minić: Što kažu da ovladaš tehnologijom.

Zoran Jedrejčić: Da ovladaš tehnologijom, a ne samo tehnologijom, znači da ovladaš spoznajom zašto te neko ludi za pola milimetra? Zašto je to toliko važno?Zašto treba biti sve napravljeno kako bog zapovijede? Znači, taj kvalitet je spušten do najmanjih mogućih pora kompanije, to je normalno. To je onda prvi preduvjet da u biti vi počnete razmišljati, da razumijete šta znači raditi za jedan brend koji u biti i prodaje svoje proizvode, koji sebe stavlja na tržište i nudi svoju filozofiju i nudi samog sebe. Znači, to je brand. Nudiš nešto što si ti proizveo, što si razvio, iza čega stojiš i priču koju si spričao treba biti autentična i zanimljiva tržištvu. Proizvodnja nije osnova brenda, proizvodnja može biti napravljena bilo gdje u svijetu. To je prva prepreka. Kada proizvođač treba skužiti da za brend ne treba proizvodnja, to je prvi preduvjet. Uglavnom su brendovi editori, što znači da nosioci su znanja, iskustava, nosilci su distribucije i kontakata i to znanje mogu transferirati negdje ili naći nekog da im radi taj proizvod, ako ne žele otvorati svoju firmu, mogu naći nekog ko će im kvalitetno napraviti. E sad se dešava u regionu, u toj proizvodnji namešta, se dešava upravo da ti proizvođači, znači svi naši brendovi koji su postali brendovi, su i proizvođači i brendovi, što nije loše, što je u ovim uvjetima neophodno, jer nažalost ne postoji velika široka mreža dobavljača kvalitetnih koji ti mogu odraditi kao u Italiji. Znači u Italiji ti ne trebaš imati firmu od 300 zaposlenih za napraviti brand od 300 miliona eura, nego imaš u Brijanci 500 dobavljača koji rade za 500 drugih firmi i najbolji su u tome. To je prva stvar. Druga stvar je naša kultura nedijeljenja znanja. U smislu, ovdje privrednici kao zmija noge kriju koji njih toj kvaliteti dobavljač, ko su ljudi s kojima rade, to je nešto što se krije, što se u bilo kojem drugom otvorenom ne krije, nego je normalno da vi dijelite te informacije. Zašto ih dijelite. Dijelite ih da bi taj dobavljač postao još kvalitetniji. Znači, okej, ja se sada bavim proizvodnjom namještaja, a neko se bavi proizvodnjom, ne znam, djelova za avione, ali treba nam, na primjer, isti dobavljač, I sad, što više taj dobavljač riješi različitih problema, što više on postane bolji, on će lakše riješiti moje probleme. Znači mi trebamo samo razviti sustav umrežen koji će znati proizvesti jako puno različitih stvari. To sad zavisi i od punode i od potražnje. Znači šta više imate tih brendova koji imaju svoje problematike, neštancaju je u serijama, isti proizvod, pa se kolju da li će ga radi za 8 ili će ga radi za 7 ili za 6 i 50 eura, nego razvijaju svoje proizvode, znači u problematici su totalno rade nešto što će biti svjetski, to onda pospješuje cijeli niz drugih faktora, znači to znanje i takva ekonomija se rasprše po teritoriju. A to počinje sa dijeljenjem tog znanja, ne može drugačiji način. I mene su se čudili zašto ja imam na cijeli niz brojeva telefona, dobavljača ili bilo čega, I ako me neko pita, ja hvala Bogu, kažem, preporuku, ovo je ti najbolji za ovo, ovo je ti najbolji za ovo, a to je i tali normalno. To je druga prepostavka. Treća prepostavka je da vi, da, trebate želiti u promjenu,  ne smijete se uspavati u sistemu, ok, napravili ste firmu od 100, 200, 300 zaposlenih koja radi, koja radi, dolaze vam proizvodi, znači dođe vam projekat izvanka, vi ga odradite i to je to. Ali zaboravljate da imate puno takvih firmi, tvornica i u Rumuniji, i u Latviji, i u Poljskoj, i ne znam gdje. Onog trenutka kada ne budete više konkurentni, kada, ne znam, za stolicu plate 16,5 eura, željeće da plate 15 i otiće u Rumuniju, a opet u svem u tome zaboravljate da ste negde ukrali taj proizvod, da ste ga od nekoga kopirali, uzeli, kupili, napravili isti, jeftin. To se zove u mojoj kući krađa. Što apsolutno, ovdje to poznavanje što znači copyright i što znači intelektualna svojina, niko ne vodi računa. To samo se uzme proizvod i napravi se jeftino, to se u bilo kom sistemu zove krađa, za to se ide u ćuzu.

Ivan Minić: Ima i taj moment da kao, koliko treba da promenim da ne bi bilo? Pa što krećeš od toga?

Zoran Jedrejčić: Pa da, pa da. Jer u biti je sad ispostavio se da i u tim svim prevrtanjima, kada mi nastavimo, i to su neke promjene koje traju u raznim fazama, eventualno radiš probe sa firmom, “Hajde da probamo napraviti nešto što nije kopija, ali malo isprojektirano.” I onda oni skuže da je bolje napraviti to počet projekta. I znate što se desi u tvornicama, da je tehnička dokumentacija, Tehnički nacrt se radi na kraju. Ne počne se od tehničkog nacrta, nego se počne od dođeš u proizvod pa ga ti kopiraš, razmontiraš i onda tehnički nacrt treba samo za proizvodnju. Znači, niko nije isprojektirao to, nego je samo pripremio za proizvodnju, I to je teži put nego nešto napraviti kako Bog zapovijeda. Mislim, to je kao da ideš sam graditi vikendicu i ti je arhitekta isprojektira kako Bog zapovijeda. I sad ti misliš da ti je arhitekta uzeo novce, a arhitekta ti nije uzeo novce, ti mu je uzio nečim drugim jako puno pomoga i uštedio. Mislim,  to je kulturološki. Znači, kad to iskorijenimo, onda ćemo početi ovaj – I sad ima tu u brandu još niz stvari, ali u svakom slučaju, poenta je ako brand, ako tvornica želi da se promijeni, e tada je moment da se mijenja. Znači, oni treba doći do spoznaje da se žele promijeniti.

Ivan Minić: Ono što je meni tu posebno interesantno je zapravo taj ugao koji u suštini znači da ne moraš da imaš fabriku da bi nešto pravio. Ja to godinama pričam ljudima za najrazičije tije stvari. Mi volimo da imamo fabrike, ja isto, ja bih mnogo odimao fabrike. Mnogo lepo kad čovek ima fabriku, Ili radionicu, ozbiljnu radionicu. Ne mora niko da ima unutra, samo da ja imam sve što meni treba, da mogu jednom u šest meseci da dođem da se igram. I sad kao, šta hoćeš da praviš? Hoćemo da pravimo voćne sokove, prirodne ovako, onako. Dobro, šta ti treba za to? Fabrika. Ne. Treba ti receptura, treba ti sirovina, a verovatno postoji nekakva standardizovana, ali ako hoćeš nešto specifično trebati sirovina, trebati receptura, trebati packaging koji opet nećeš praviti nego ćeš odabrati. Jedino što ti stvarno treba je da osmisliš kako će da se zove, da napraviš etiketu, da napraviš taj deo priče. I to je to, a može da ti proizvede neko drugi, pa ako poleti, pa ti onda uzmi napravi šest fabrika. Ali ne moraš da dođeš u situaciju da si napravio nešto što tebi se najviše na svetu sviđa, samo niko ne želi da ga kupi, i sad imaš jednu fabriku viška.

Zoran Jedrejčić: Pa da prva greška je to što se previše se personaliziraš sa idejom. Znači, to što tebi sviđa ne mora da se svidi nekom drugom. To je sad već je, ono, naša bojka počinje od osnovne škole, od nepripremanja ljudi da imaju bilo kakav biznis ili poduzetički duh. Znači da zna realno razlučiti šta može proći, šta ne može proći, šta je inovativno, šta ne je inovativno. Mi toga još nemamo u školama, onog trenuta kada budemo imali, imamo sve predispozicije da i poprilično smo inteligentan narod, poprilično smo snalažljivi, što je jako bitno. Samokritični kad treba, sa velikom dozom i humora, i znanja, i hrabrosti, samo malo sistem treba promijeniti, da bi bili više i više sami privrednici. Slažim se ja s tom da ne treba, ja bih se možda tu taj laboratorij, tu malu radionu zadržao. Kad radiš sa taj sok, bilo bi poželjno da ga znaš napraviti, znači da ipak se razumiš u materiju.

Ivan Minić: Ili da angažaš nekog ko to fantastično radi. 

Zoran Jedrejčić: Ma da, da, da, ok, ali taj proces je dobro poznavat, ne mora se, ali ga je uvijek bolje poznavat, ili onda ćeš i prepoznat greške, lakše ćeš, neće te neko mutit. Ako znaš o čemu pričaš, onda znaš i šta tražiš i koju ćeš fabriku naći. Ovako je sve to neko malo u početku lutanje. Ali opet, govorim sad o industriji namještaja, dobro je da postoje proizvođači, jer imamo tu, imamo resurse, imamo znanja, imamo taj primarni proizvod koji je drvo, jer je još derivati, toga i Bosna i Hrvatska i Dijelomi Srbija obiluje. Samo treba znati ono što s tim napraviti, 1to se treba pretvoriti u finalni, visoko kvalitetni i visoko pozicionalni proizvod.

Ivan Minić: Što kaže profesor Miodrag Zec, koliko košta kilo drveta, ako je sirovina, a koliko košta ako je napravljeno u nekakav proizvod koji je vrhunski i koji je prošao, na mnogo mjesta mu je dodata vrednost, ali ta vrednost na kraju je mnogo, mnogo veća. Dobro. Zoran živi i radi u Beogradu, ne samo u Beogradu, ali živi i radi u Beogradu. Prošao je 20 godina karijere svega i svačega, I šta Zoran želi da radi u narednom periodu? Kako vidiš sebe kroz vreme?

Kako Zoran vidi sebe kroz vreme

Zoran Jedrejčić: Jednostavno…. Meni je taj život dizajnera koji rade u biti, koji nekako snose svoju odgovornost i posljedice svog posla, posla, ja sebe vidim dok god živim da radim. Kao što su i svi moji profesori ili uzori onog trenuka kad su prestali raditi otišli su na drugi svijet. Znači to su – ali ne znam zašto, ne znam kako, svi su oni negdje 85, 89, 90, 200, 80, 100, prva, sve su to ljudi koji – I koji su biti najbolje stvari napravili od 50, 60. Tako da ja sebe smatram kao nekog početnika, mislim da će doći tek vrijeme kad ću raditi osmjeno.

Ivan Minić: Kaže mi taj deo prenošenja znanja i iskustava koje imaš, da li si uopšte otvoren za to, iz svega što si rekao se vidi da jesi, koliko si otvoren za to da neko mlad ko vidi sebe u ovoj priči, vidi sebe kao tebe pre dosta godina, da na neki način budeš mentor, da na neki način dobije neku iskustvo, podršku, podstrek?

Zoran Jedrejčić: A to mi već godinama radimo. Manje više ljudi koji se bave ovim poslom, imaju već moj broj telefona, tako da dolazili su u studiju, dajem savjete, nastojim ih spojiti sa firmama. Svi moji studenti koji su bili ovde studenti, svaki je dobio brojve telefona, svih, svih, mojih klinata.  Mada se ispostavilo da nikada nisu zvali, nudili svoje znanje i iskustva, ali to nema vrese. To je neka vrsta zadovoljstva, da dijeliš svoje znanje, a to je na kraju u meni. I vidio sam i to koliko su mi bili uzori, meni su ti velikani pomogli, dijeleći mi znanje, ali i iskustva i razne druge stvari. Tako da mislim da je normalno da neko iskustnije od tebe te i usmjerava, sad zavisi da li želiš da te – koji put je to dobro, koji put to nije dobro. Znači ja sam pobornik da iskustu te koji put može ugušiti, da si previše samouvjeren u samo tvoje iskustvo je pogubno. Trebaš se razvijat na svakodnevoj bazi, ne smiš nikad stati jer ako staneš ideš nazad i to treba shvatiti što prije. Tako da pomoć tim mladim ljudima, mislim da smo super talentirani, ima jako puno mladih dizajnera i u Hrvatskoj, i u Srbiji, i u Bosni, i u Sloveniji, kojima treba samo prilika.

Ivan Minić: Ja se nadamo da će dobiti u ovom regionu.

Zoran Jedrejčić: Absolutno da. Ne možemo se tražiti da se na dnevnom nivou stvaraju novi brendovi, ali postoje. Treba ih imati malo na radaru i treba se nuditi na tržištu. Treba se postaviti tako da, da, kad si mlad, hvala Bogu, da moraš tražiti posao, moraš imati priliku da se formiraš. Tako je to svugdje u svijetu.

Ivan Minić: Moraš da se pokažeš, ne možeš da čekaš da te primetiš.

Zoran Jedrejčić: Pa hvala Bogu.

Ivan Minić: Zorane, hvala ti od srca za priču koju si podelio. I za jedan dobar presek i jedne vrlo ozbiljne industrije, ali i našeg mentaliteta koji nas je doveo tu da su nam većina industrija u tom nekom, u nekoj fazi koja nije loša, ali ne bi bilo dobro da ostanu dominantno u toj fazi.

Zoran Jedrejčić: Ma da, mislim da ima apsolutno nade, ja sam uvjeren da su ovo područja u kojoj će ono teknikrit pravi brand, a već ih ima dosta.

Ivan Minić: Slažem se, slažem se. Hvala ti puno. Hvala Vama što ste nas slušali, nadam se da Vam je bilo interesantno. Sve komentare i sugestije ostavite u polju za komentare na YouTube-u. To bi bilo to za ovu nedelju, mi se vidimo ponovno naredne nedelje. Hvala što pratite kanal.