Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić:​ U današnjoj epizodi Pojačalo podkasta moja gošća je Danijela Mladenović. A, vi je možda znate sa interneta kao anksioznog optimistu. Ovaj razgovor je naravno njena lična priča, kao i sve priče u Pojačalu, i mislim da je ova priča meni bila preko potrebna, a siguran sam da je i mnogima od vas. Jer možda nismo svi optimisti, ali velika većina nas je anksiozna zbog svega što se dešava. Ovo je lična priča, al lična priča sa mnogo zanimljivih zaključaka i mnogo zanimljivih nada kako možemo da se izborimo sa onim što se dešava oko nas, jer vrlo često nije problem u nama, problem je u svetu, čiji smo deo, ali nas možemo da menjamo, a svet ne baš tako lako. Uživajte!

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

Novi partner našeg podkasta je advokatska kancelarija OC Law iz Čikaga. Da li imate nedoumicu u vezi da imigracijom i SAD ili vam je potreban savet advokata u vezi sa američkim vizama svih vrsta? Sve odgove možete pronaći na www.oclaw.us ili zelenakarta.us

Ukoliko ste iz Sjedinjienih država ili severnoametičkog kontinenta, Pojačalo možete svake nedelje od 20 časova po CST vremenu slušati i na viberadio.us 

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Danijela dobro došla!

Danijela Mladenović: Hvala ti Ivane na pozivu.

Ivan Minić: Veliko mi je zadovoljstvo što si danas ovde. Već duže vreme pratim ono što radiš i mislim da je to što radiš sjajno i da je tema kojom se baviš neverovatno važna i životna za jako veliki broj nas. Iako će mnogi da se prave da nemaju problem, do trenutka dok taj problem ne eskalira preko svih granica, mislim da to što ti i još neki ljudi, ali možda si ti već neko vreme najvidljivija, što se bavite temama anksioznosti, depresije i ostalim stvarima, i što to prikazujete ljudima izmeđuostalog i kroz lični primer da je to veoma važno, jer sam negde i sam shvatio kroz sve ovo što radim koliko je važno ljudima dati lični primer, dati im priliku sa jedne strane da možda formiraju neki odnos, da stvore neku asocijaciju, da formiraju neki odnos, sa druge strane dati im dozvolu, jer ako ja mogu da kažem, onda možeš možda i ti da skupiš hrabrost da sa nekim popričaš. Iako verovatno okruženje neće razumet, neće dobro reagovati, ti ćeš u jendom trenutku naći osobu, pa makar i online, koja će te razumeti, koja će ti biti podrška, sa kojom ćeš moći da prođeš kroz neke situacije, odnosno makar ćeš videti kroz kakve situacije ljudi – kroz kakve situaicje se nalazi i kroz kakve situacije uspevaju da prođu. Tako da još jednom puno ti hvala što to radiš i puno ti hvala što si danas ovde sa mnom.

Danijela Mladenović: Hvala i tebi.

Ivan Minić: Kao i svim gostima, mislim cela tvoja priča je veoma interesantna, i način na koje su se sve stvari izdešavale je vrlo neobičan zato što se o tome ne priča, a zapravo mislim da nije uopšte toliko redak, samo se o tome ne priča dovoljno. Al kao i sa svim ostalim gostima i sa tobom prvo pitanje je, naše mančmelou pitanje, šta si htela da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću

Danijela Mladenović: To je jedna interesantna stvar, ja sam bila kao mala bolešljiva, i stalno su mi prepisivali injekcije jel, i naravno ja sam plakala i stresirala sam se i pre nego što dođem do ambulante. Možda je to onaj prvi znak anksioznosti, brinem kako će to mene boleti i pre nego što stignem, i onda mi mama kaže “Ne brini se dobićeš tamo špric, daće ti špric i onda ćeš doći kući igraćeš se“. Neka moja prva zamisao je bila da ja budem lekar, ali ja sam htela da budem lekar ne zbog toga da bih bila lekar, da bi lečila nekog, nego da deci nikada ne prepisujem, jel, to. Da nađem neki drugi način, i možda je to bila ono preteča kako smanjiti patnju drugima, to je bila tad ideja, jel, smanjiti deci patnju. I onda sam uvek razmišljala mora da postoji nešto drugo što može deci da se da, da to ne bude tako bolno i tako strašno, i imala sam kolekciju od preko 100 špriceva, imala sam pacijente svoje i to mi je bila neka prva ideja, lekar. Isto moram da napomenem nešto, ja sam uvek htela da budem porodična žena, majka, kod mene su se sve žene rano udavale i nekako se taj cult porodice gradio i bio je vrlo važan. Tako da i to isto bilo nešto što sam ja želela da budem, možda čak i više nego bilo šta drugo, da se ostvarim u toj ulozi. A naravno kako sam rasla, pa je došao taj neki period upisivanja srednje škole, tu sam se odlučila za ekonomiju, tačnije finanskijski tehničar, jer i tu sam negde videla sebe, nije to bilo nešto što sam ja slučajno izabrala eto tako, jer nisam znala šta drugo. Ali, videla sam negde sebe i tu, baš onako u marketingu, pa i u nekom HR-u, zašto da ne, i kasnije sam nastavila tim stopama, a onda me je živet naveo na potpuno drugi put, i sada tek mogu da kažem da sam ono što jesam. E sad uživam u toj ulozi i to osećam kao da nije to zanimanje, to je ljubav.

Ivan Minić: To je poziv, to je ona razlika između zanimanja i poziva. Pričaćemo dosta o tome i šta sada radiš i kako je prosto došlo do toga, kako su se razvijale stvari u predhodnim godinama, ali bih voleo malo da te vratim u taj period i odrastanja i formiranja i svega toga, osim špriceva. I ja sam ih imao mnogo i sad razmišljam, sve vreme dok pričaš razmišljam, svima nama su davali iste mamce i to sve, i bombone i špric i sad kao i ja sam imao kolekcije špriceva, reko možda zato danas ima toliko ovih heroinskih zavisnika, jer smo se igrali sa špricevima, ali jeste bilo ono kao evo ti se igraj neće ništa da bude, i taj momenat, što ne znam dal je sa tako u ovom odraslom novom mi se nije dešavalo, ali u tom nekom periodu 7-8-10 godina, niža osnovna škola i to, dobar dobar dan mali je prehlađen, 10 inekcija, ima li neko drugo rešenje osim 10 inekcija? Ali dobro. U periodu, da kažemo, odrastanja, saznavanja shvatanja stvari, prolazimo svi i kroz osnovnu i kroz srednju školu, gde smo onako sistemski prvi put izloženi nekom većem portfoliju znanja i mogućnosti, s tim što u oba slučaja to nije nešto što mi možemo da biramo da lli će nas interesovati illi neće, odnosno biramo da li nas interesuje ali moramo da znamo da bi ispunili zadatak za tu godinu, dobili ocene i sve ostalo. Rekla si da za tebe u srednjoj školi to nije bio slučaj, a nizbrdo jeste bilo nešto što te je zanimalo, sigurno su te zanimale i druge stvari, pa je ovo u nekom trenutkku prevagnulo. Taj proces formiranja i saznavanje i istraživanja, kako je on tekao i šta su bili neki zanimljivi trenuci koji su ti se dešavali, neki uvidi koji su ti se dešavali? Primera radi, ja sam mrzeo da pišem, zato što su me terali da pišem na način na koji meni nije bio ni prijatan ni bilo šta, onda sam naleteo na profesora koji mi je rekao “A što ti to lepo ne kažeš svojim rečima“, i ja sam počeo da pišem, vrlo brzo sam to jako zavoleo i evo i dan danas volim da pišem, zato što me je neko oslobodio onoga što mi je u nekom trenutku bilo nametnuto kao nekakav standard, a nije mi delovalo da će to bilo kad da bude bitna komponentna mog života. Kako je kod tebe izgledalo to saznavanj i upoznavanje i ti neki ljudi?

Čemu je Danijelu život naučio tokom školovanja

Danijela Mladenović: Ja sam odrasla na selu, gde nema puno sadržaja, ti si baš onako usko ograničen. I to shvataš tek kada upoznaš taj drugi svet, mi tamo nemamo balet, nemamo na primer neke sekcije koje su ovde dostpune, Ali sam ja bila prilično aktivno dete obzirom da je to tako usko ograničeno, pa su moja interesovanja u tom trenutku bila i folklor i rukomet i taj ekstrem ovoga i ovoga, pa sam se malo bavila i muzikom, svirala sam tada tamburiće i gitaru. Bila sam dobar đak uvek, to se nekako podrazumevalo, ja ne znam sada da razlikujem da li je to bio pritisak moraš, alli nekako sam i ja sama sebi davala taj pritisak, volela sam da budem primećena, i da se na neki način istakneš, samo što su nas učili da se na neki pozitivan način istaknemo, i da je to uredu i da se može. Tako da ta neka prva moja interesovanja bila su usko ograničena stvarno, bazirala sam se na tome da se prvo školske obaveze završe, a onda i usput šta ima. I to odrastanje na selu podrazumeva da ti radiš neke poslove možda i pre nego što si potpuno zreo za te poslove, pa tako kućne poslove, spremanje ručka i to obavljaš bez problema kao jako mali. I mislim da negde stičeš tu prvu spoznaju ustvari da život nije samo ono e super sve lagano, nego da ima – da moraš neke obaveze da ispuniš. Kasnije odlaskom u srednju školu, a to je već bio grad Smederevo, tu su mi se malo proširila interesovanja, ali moram da kažem da sam prvi put tek dolaskom u Beograd i na fakultet, zapravo malo dublje ušla u taj svet šta bi možda želela da budem, čime bi želela da se bavim. Počela sam da upoznajem neke ljude koji razmišljaju drugačije.  Pa onda upoznaš nekog, pa ti on kaže ja sam kao mali, na primer, slušao puno o nekom piscu i tako, okej kod mene su se gledale serije. Tako da mi smo bili upućeni na to, ne greškom prosto je to bilo tako tamo, oni nisu u tom trenutku znali bolje i to je uredu, ali kako god nama bilo tad u detinjstvu, mi kasnije imamo mogućnost da to ispravimo i da mi odemo u nekom drugom pravcu. I sada ja njima odnosim to nešto drugo, imam puno ideja. Moje interesovanje i kad sam bila mala bilo je: evo ovako, ja sam u, na primer, osnovnoj školi i meni tamo fali bazen, ja razmišljam, jednog dana kada ja postanem neko vratiću se tu i napraviću se tu i napraviću taj bazen. Nisam ja stigla dotle da ja mogu sad da odem u školu i da napravim taj bazen, ali imam neka druga interesovanja, način neki moj da dam neki doprinos tome, a to je da sam baš pre nekoliko dana pozvala mamu i tatu da im predložim moju i deju, i da mi oni prvo kažu šta misle o tome i da li je to na selu izvodljivo. I onda sam im rekla da bih volela tamo da se bavim prevencijom bolesti zavisnosti kod omladine, i da bih volela da ljudii koji na selu – pošto mi imamo, to je abmulanta nije dom zdraavlja, ali ambulanta, tamo imamo ljude koji imaju dijagnostikovan anksiozni poremećaj, depresiivni poremećaj, i da nekako ja dam svoj doprinos na način da dva puta nedeljno ja odlazim tamo i radim po čitaav dan, i radim sa ljudima kojima je zapravo terapija potrebna. Da li bi to bio individualni rad ili grupni, to je neki moj način danas da ja doprinesem tamo. I napraviću projekat i predložiću , i naravno to bih uradila humanitarno za svoje selo. I nadam se da će to biti prva samo ideja, i da onda kada vide prvo jel u našem okruženju da je to izvodljivo i da može da se raadi, pa i sa školskom decom, jer to imamo školu. Moje selo nije malo, kada bi videli tu u okruženju da mi možemo to, možda bi se još neko priključio, pa bi možda napravili neki projekat od toga i da se to malo razvije. Dosada je tamo ključna stvar, to se i meni dešavalo. Kada nemaš punno sadržaja, a sad pogotovo u današnje vreme, deca se orijentišu na YouTubea. Pa i tu ima dobrih sadržaja, ali oni gledaju naravno nešto što im jako brzo kreće pažnje sa dosade i onda kada to ostave po strani njima je još dosadnije. Valjda što im je ovo zabavnije i što više motaju onda kada ovako samo sede i kada treba da uđu u taj proces razmišljanja, pa i pitanja koja imamo kao deca, ko smo mi? Šta želimo? Koji je smisao života?…okej da se ne bavim odoh ovamo da se preorijentišem. Tako da mislim da bi tu mogli da napravimo neki projekte da deci bude zabavno, a ne dosadno i da se onda bavimo tim nekim stvarima, prevencijom, a kasnije bi onda imali manji problem sa lečenjem. 

Ivan Minić: Mislim da je to sjajna ideja, mislim da odrastanje u jednom takvom okruženju gde postoje i obaveze, a postoji odgovornost, okej nekih stvari i nema dovoljno da te to možda dovede do toga da time što si naučena da stvari urediš kako treba za sebe i od početka do kraja i na pravi način, da ćeš onda tako da se odnosiš i prema školi i drugim stvarima. Dobro neće baš svi ali uvek je to i onda varijanta – mislim ja nisam odrastao na selu ali sam išao često i kod jednih i kod drugih bake i deke, i uvek imaš to, oni su recimo imali one varijante da imaju neku malu baštu u okviru imanja, a onda negde malo dalje, a nekad i malo više dalje, postoji neka veća bašta, odnosno postoji jedan veći teren koji je podeljen izmeđi nekoliko domainstava i sve to. I ti tačno znaš čija bašta je pod konac, jer moj deda je bio vojno lice to je moralo da izgleda za izložbu. Dronom da je neko snimao verovatno bi od toga napravio neki patern danas za neku pozadinu, a imaš i bašte pored koje su okej, ali i korova, nema utabane stazice, jednostavno dosta ležernije ljudi to posmatraju, i onda se to verovatno preslikava i na sve ostale stvari u životu, pa tako i prema obavezama i prema ambicijama i ciljevima u životu i sve ostalo. Taj dolazak u Beograd, mislim imala si kažeš korak između koji je bio Smederevo, koje svakako jeste velika razlika, ali jeste blizu, imala si prilike ranije..mislim i Beograd je blizu ali za bilo koga ko nije odrastao u Beogradu, a čak iako je odrastao u Beogradu, ali nije mnogo izlazio iz svog kraja, spoznaja koliki je Beograd i šta se sve u njemu dešava i kako sve to funkcioniše je prilično traumatičan. A mnogi to zapravo prvi put dožive u Beogradu sa srednjom školom, jer osnovnu školu uvek gledamo da bude negde u kraju. Srednja škola na osnovu interesovanja i svega, često podrazumeva da ti prolaziš ceo grad da bi ti stigao do nje, za neke stvari naročito. Fakultet posebno, jer su oni koncentrisani na nekoliko mesta nekad bili, a sada su raštrkani po celom gradu, i uvek je to, gde mogu da se uklopim? Da nađem stan koji mi odgovara? To obično nije pored fakulteta, obično nije na nekom idealnom mestu i tako dalje. Kako je u tvom slučaju izgledalo to, dakle prvo kako si odlučila, šta si odlučila? a onda taj neki proces tranzicije, dolaska, snalaženja ovde. Prva godina obično bude tada malo više imaš vremena i lufta za takve stvari, ali ipak obaveze krenu prilično brzo i obično budu ozbiljne već na startu.

Ceo proces dolaska u Beograd

Danijela Mladenović: Tranzicija…to je izgledalo ovako, ja sam se prvo dvoumila da li da upišem ovde , da ne upišem, neke stvari su se druge dešavale u tom trenutku u mom životu, baš sam onako bila na klackalici. U poslednjem trenutku odlučujem da upišem, ali sad šta? U mojoj porodici pre mene nisu išl na fakultet, i nekako se smatralo da je fakultet bauk, to je teško, i to je za pojedine ljude. Ja tek kada sam otišla na fakultet ja sam shvatila da to zaista nije teško i da apsolutno prosečni ljudi to završavaju. To čak može da bude teško nekome ko je iznad proseka inteligentan, jer mu sa druge strane smeta, okej. Obzirom da nismo znali tad šta kako, a raspitivali smo se, moji su se nekako vodili logikom jel, da će privatni fakulteti biti na ceni, na važnosti, jer tako je svuda u svetu, samo je kod nas to obrunto. I išli smo tom logikom, i dok sam sa njima razovarala imali smo čak razgovor sa jednim učiteljem koji rekao da je na privatnom fakultetu je jedna njegova rođaka, da tu čak dolaze ljudi koji posmatraju tu decu, oni njih zapošljavaju, i to je nama bila interesantna priča. Ja sam nekako prirodno nastavila u tom ekonomskom smeru, ali opet kažem marketing i HR je bilo interesovanje, imala sam uvek tu neku potrebu da radim sa ljudima, ja nisam bila onaj pozadinski tip koji će kucati fakture, nego sam baš ono direktna linija nekako face to face, uvek mi je bilo to važno. Tako da sam ja ovde došla na privatni fakultet, fakultet za poslovne studije. Interesantna je bila stvar da sam ja uzela jednu sobu kod bake, koja u tom trenutku ima 84, kod nje je bio izlazak dozvoljen do 10 sati, i ja tada odgovorna kažem mojim roditeljima, pa to je super, bar neću izlaziti. Dete dolazi u Beograd i kao okej je – ja tek sad posmatram sebe sad ovako sa neke udaljene tačke, i ja ne mogu da verujem kako sam ja tad razmišljala, i to je meni sasvim bilo u redu, i bila sam kod te bake sve dok moja sestra nije došla na studije 2 godine kasnije, onda su nam roditelji uzeli stan za nas, i živele smo nas dve zajedno. Oduvek sam imala to odgovorno ponašanje, kada je moja sestra došla onda sam nju kontrolisala. Onda sam ja zvala roditelje da im kažem ali ona ide u grad, da lil ti veruješ meni ako ti ja kažem informaicju, da ja nisam izašla, znači nisam izašla u grad, moj prvi izlazak je možda bilo apsolventsko veće, prvi prvi. Išla sam ja ovako, ja sam pre bila u fazonu da obiđem muzej ili da odem do kalemegdana. Živela sam kod fontane i kasnije u 37 bloku, ali mi je bilo neverovatno koliko sam ja tada sebe za sve ograničavala. Bila sam stvarno dobar student, ja sam učila ozbiljno. I čak sam u jednom trenutku i deci sa ekonomsog fakulteta računovodstvo predavala, ozbiljno sam učila. Završila sam u junu, nisam čekala čak ni onaj septembarski rok, u junu sam završila. Tada sam otišla kod tetke, ona živi u italiji, otišla sam na odmor, to je trajalo nekih 10 dana, ja sam ga čak i skratila, nisam mogla da izdržim ni do kraja odmora nego sam došla sa prijateljem nazad, znači nisam čekala svoj prevoz i počla sam da radim, odmah. To je sve moralo hronološki da bude tako i tako, počela da radim i nastavila, sve vreme. Od kad sam došla ja sam se odvojila od velike porodice, nas je 4 generacije u kući bilo, a zbog toga što su se svi mladi venčavali, moja pra baka i pra deka su bili živi do moje 20te godine, tako da su to 4 generacije u mojoj kući. I ja sam navikla i na red i na neku disciplinu, ali ne na onu lošu disciplinu, nego to je morao svako svakog da poštuje da ne bi bilo svađe. Mi smo imali jedan izuzetno porodičan, topao, miran, život..

Ivan Minić: Skladan.

Danijela Mladenović: Da, mi smo svi ručali u isto vreme, to danas više nije tako. I kad odem kod njih sad….

Ivan Minić: U vrlo retkim situaacijama jeste, i vidim, ja to nemam, ali vidim koliko tim ljudima to znači, da se zna ta jedna tačka koja mora biti takva. Ne možeš možda u toku radne nedelje i sve, ali zna se subotom i nedeljom kad je ručak, i da je to najvažnija stvar na svetu, i to nije nametnuto, to je svima najvažnija stvar na svetu, jer su ti ljudi zaista upućeni jedni na druge i toliko se vole i poštuju.

Danijela Mladenović: Kod nas se čak znao red ko prvi uzima kad je supa u pitanju. I nekako kad sam došla ovde ja sam se osetila samom, odnosno prvi put sam možda osetila da sam potpuno odgovorna za svoje ponašanje…nemaš prema kome da uperiš prst i da kažeš “ti si kriv“ ili “zašto ti to nisi uradio umesto mene“, i to je bio taj prvi momenat gde sam ja osetila – mada kažem opet ja sam oduvek imala to anksiozno ponašanje, to preterano brinem. Ja sam bila loša u sportu zbog toga što sam se ja plašila da se ne povredim, pa onda ne dajem 100% sebe, tako da bila sam smotana kao dete zbog toga, i taj strah je negde oduvek postojao.

Ivan Minić: Dobro, malo sii izabrala…to možda nije naručito obar izbor ako želiš da se ne povrediš.

Danijela Mladenović: Nemamo mi neki veći izbor tamo. Muškarci su treniralil fudbal i rukomet, a žene su trenirale samo rukomet, to su bila dva izbora. Nismo imali košarku, ne koliko ja znam. Da igrali su nekii rekreativno, al to je nešto sasvim drugo. Odbojka ne, da ne idemo dalje, vaterpolo i to ne postoji tamo.

Ivan Minić: Fali taj bazen.

Danijela Mladenović: Mnogo fali, nešto će morati da se desi.

Ivan Minić: Kaži mi samo što se fakulteta tiče, kažeš bila si dobar studdent i sve, volim uvek da pitam ljude koliko im je zapravo to što su studirali bilo zanimljivo i interesantno? Koje stvari su ih interesovale? A ti si već i pre fakultet znala da te neke stavri interesuju, ali uvek, čak i na dobrim fakultetima, a ne možemo da kažemo da su svi baš dobri što se toga tiče, naravno da postoji gro stvari koje ti nisu zanimljive i vrlo verovatno ti ne trebaju, ali je neko rekao da treba da bude u kurikulumu, postoj stvari koje nisu zanimljive ali tek posle shvatiš koliko su zapravo bile važne i trebaju ti, nešto što ti je jako dobro za bazu razumevanja stvari, a naravno postoji onaj mali procenat koji je redko više od nekkoliko predmet i nekoliko možda profesora i tako dalje, gde to stvarno nešto zbog čega si došao to da studiraš, šta su u tvom slučaju bile te stvari? Šta pamtiš kao nešto stvarno tu bilo interesantno i važno? Ako je bilo toga.

Čemu te je fakultet naučio

Danijela Mladenović: Bilo je naravno. Meni su bili profesori neki ti koji su…nije mi toliko bio, sad kad vratim film, nije toliko bio sam predmet nego njihovo angažovanje, kad je neko zapravo posvećen, i stvarno te uči i sa razumevanjem, ja sam to nekako shvatila kao nešto moje. I opet se vraćam na taj marketing, nama je Mića Jovanović dva puta samo predavao nešto, izuzetan je predavač, šta god, kako god osim toga, jako interesantan lik koji će ti predstaviti to na malo drugačiji način. Meni se ne sviđa sve šta se posle dešavalo, čak u nekim situacijama, moram to da kažem, me je bilo sramota što sam to studirala, zato što se posle izdešavale neke smešne stavri. To je nekad bio dobar niverzitet, a kasnije se ispostavilo katastroda. Ali znam koliko sam sebe tamo dala, znam da sam učila, i znam da je to bio moj trudi i rad, tako da sa te strane ne, ali generalno kažem sbog svega kasnije. Imala sam tu stvarno nekoliko profesora koji su isto dali sebe svom poslu. To se vidi, kad neko radi ono što voli i što oseća da treba da radi. Najviše sam volela profesore koji se nisu držali literature nego života. Jođ jedna interesantna stvar, a to je recimo eto jedna dobra strana tog privaatnogg univerziteta, imala sam predmet odnosi sa javnošću, i jedan deo tog predmeta predavao mi je profesor Glumac, sada ne mogu da mu se setim imena ali setiću se, i ako nešto pamtim, njega najviše pamtim i jedne njegove rečenice, pošto on nije iz Beograda rodom, nažalost je umro, on je stalno nama govorio “kada ste ovde u Beogradu govorite kako se ovde priča, kada odete u vaš kraj pričajte kako se tamo ppriča, zato što ste onda među svojima. Nemojte da idete tamo, jer izgledaće te neprirodno“. Ja kad god sam među svojima, ja pričam kako se tamo priča, i to mi je nekako ostalo od njega. Setiću se u međuvremenu Kurčobić.

Ivan Minić: Ivan Bekjara

Danijela Mladenović: Ivan Bekjara to.

Ivan Minić: Okej, Iva Bekjara ima veoma zanimljivu ulogu u mom odrastanju, jer sam ga sreo. Njegov rođeni brat je zajedno sa mojim ocem ležao u bolnici, kada je tata operisao srce, to je naravno užasno traumatično i strašno za dete, i sve te posete, naravno ćale je tad bio mlad i vrlo brzo je on bio dobar i sve, ali ti si sat vremena slušaš tu svašta nešto. Vidiš da je on bole alli slušaš svašta nešto, a krevet pored je brat Bekjarev, i dolazi povremeno Ivan i on je tada, to je 91. godina, to je sve nezamislivo, njemu je doneo mali prenosni televizor, koji je bukvalno bio velične dva ona mala tetrapaka soka, i onda on kada vidi da sam ja ovamo i da gledam i da sam ono blago itraumirn svim što se dešav, on mene pozove da nas dvovjica gledamo nešto na tom televizoru, i prođe vreme i svašta nešto se izdešava. Sreo sam ga x godina kasnije, jer smo obojica veliki navijači zvezde i tako dalje, prišao sam mu i rekao to, i on me se nije sećao, naravno seća se cele situacije ali se ne seća mene u svemu tome, al mu je bilo mnogo drago da sam mu se javio, ozario se bio čovek, deluje mi da mu je bio loš dan. Ali mislim da je jako bitna ta stvar koji su mi mnogi ljudi, jer ja sam bio tu negde među prvim generacijama gde je privatno studiranje zapravo bila neka realna dostupna opcija, bilo je po neki fakultet i pre toga ali to je bilo retko. Mislim da su braća Karić prva krenula pa…alli kroz sve to, bez obzira koji od univerziteta bio u pitanju, bez obzira koji je fakultet bio u osnovi, ja sam shvatio neke dve stvari iz razgora sa ljudima, naravno im i loših profesora, kao što ima i na državnim fakultetima užasnih profesora, i užasnih ljudi i onih koji ne znaju svoje predmete i ne umeju da ih prenesu, ali ima jako punno prvo sjajnih ljudi, a drugo ljudi koji su neverovtno motivisani da to što su naučili podele sa drugima i njihov motiv da budu tu nije novac, pristojno su oni plaćeni za to, ali ti ljudi su, ako pričamo o biznisu izuzetno uspešni posle ljudi, njima taj novac od faakulteta ne menja ništa u životu, ali oni imaju potrebu da probaju da naprave novu generaciju mladih lidera, ekonomista, marketara, čega gd i da prenesu sve to što su naučili. Upravo zato što mnogi od njih dolaze iz, dolaze sa nekim akademskim backgroundom, koji nije beznačajan, ali suštinski dolaze sa borbenog polja zvan poslovanje, mogu da donesu mnogo životnih stvari tu. I ono što a zameram privatnim  fakultetima, a i predavao sam na jednom od njih nekoliko odina, to što će pustiti nekog kog ko ne zna da prođe i završi, sad će i neki državni to uraditi, alil ono što mislim da je predivno to je da kada neko pokaže inicijativu, kada pokaže da mu je stalo, kada se cima, ti profesori će potrošiti mnogo više vremena, energije, truda da pomognu toj osobi da dostigne svoj pun potencijal.

Danijela Mladenović: Apsolutno se slažem.

Ivan Minić: To je na državnim fakultetima na nivou statističke greške. Naravno ima, to su oni profesori o kojima se priča 50 kasnije da su ljudima promenilli život, alill ne znam na ETF-u ih ima nekoliko, na ekonomskom ih ima par, nema ih mnogo. Ovde su mislim ti primeri dosta češći i taj odnosse vrlo često kasnije provlači kroz profesionalni život, zato što se vi srećete i ovo je moj student…taj nivo – mislim ja imam svojih par generacija i kada ih sretnem, meni je to kao da sam sreo svoje dete, kao da sam sreo nekog ko je imao značjniju ulogu u mom životu nego samo još jedna mlada osoba, ja svakako volim da podržim svaku inicijativu i svako mlado dete, ali onog trenutka kad to je neko moj, kada znam kakav je bio, znam šta je naučio u celom tom procesu, znam kako se ponašao i znam da je 5 godina kasnije isti takav, samo malo napredovao, to je neverovatn. Prvi posao?

Prvi posao

Danijela Mladenović: Prvi posao, ozbiljan posao? U petom razredu, u petom razredu kod moje bake u prodavnici. Ozbiljno sam radila, punu smenu, za punu platu, i zvali su me Šećerna, zato što sam – ne zato što sam bila slatka, nego zato što sam svaki drugi dan, treći merila po džak šećera od 50kg ili 100kg, pa u one male kesice od po kilogram. I sećam se da smo onda u jednom trenutku otišli na zlatibor i onda su nas zvalli i rekli “Vraćaj se“, nema ko šećer da nam meri, a to je eto bilo moje zaduženje. Tako da mi je to bio prvi posao. Pa nakon toga i svaki odmor, raspust letnji ja sam kod nje radila, i to sam volela, i opet je ta interakcija sa ljudima, nije to samo dođe neko i nešto kupi, nekome ti jednom rečenicom promeniš dan, i to je bilo to. Pre toga, a oduvek od kad znam za sebe, sa mojima sam bila na pijaci, jer moji se bave poljoprivrednom proizvodnjom. Tako da moj radni staž ide od malih nogu. Ti prvi moji početci su bili odlazak u Vršac zarad bureka iskreno, odemo sa njima i onda kod nas. u selu u tom trenutku nema pekare i to je nama fascinatno da mi pojedemo za doručak burek, to smo obožavale sestra i ja, i to je bio onaj na grame.

Ivan Minić: Jedini i kako treba da bude ali ajde sad…

Danijela Mladenović: Ali moram da kažem, taj burek mi je i dalje u sećanju.Tako da sam i sa njima radila, i naravno svaki raspust i uglavnom su te pijace vikendom, tako da smo mi odlazili subotu i nedelju. Sad bilo je nekih dana kad smo mi izlazile jel, tamo, ima i u tim manjim mestima gde da se izađe, pa onda kao jao subota veće a ti moraš u nedelju u 4  ujutru da bi stigao do Boleća ili do Vršca. I opet ta interakcija sa ljudima, i opet je to nešto što je mene ispunjavalo, moju sestru ne, ona je volela da pakuje – tačno se videla razlika između nas – ona pakuje robu, a ja radim sa ljudima. I to sam radila, kasnije u srednjoj školi opet sam radila neki honorarne poslove, ali uvek sam volela nešto da radim, morala sam da imam nekko zanimanje. A posle fakulteta prvi posao, moram da kažem da je to bilo nešto između HR-a, vodila sam jedan tim, kao call centar je bio u pitanju. Ja sam tu radila naravno i regrutovanje, i selekciju kadrova i sa njima sam radila, ali evo kako sam radila: Sedim na čelu stola, da tako kažem, i moje je da vodim te ljude. Ja ih vodim na način da ja sedim i zovem ljude, i oni gledaju u mene šta ja radim i rade to i oni. Znači ja nisam njima…

Ivan Minić: Living by example.

Danijela Mladenović: Tako je, tako je. I to je bila neka preteča toga kad sam kasnije tek i čula o tom šta znači lider, a šta znači menager. Da, ja sam samo pokušavala da svojim primerom, tj ja njima nisam bila nikakav nadredjeni – za mene zaprvo inače u životu ne postoji hijararhija ljudi, ja nikad nisam imal tu piramidu, za mene postoji jendo prostranstvo  i ti samo biraš kojoj grupi pripadaš. I to učim ljude ja danas.  Znači valjda si čovek onog trenutka kada se podjednako ponašaš prema portiru i prema vlasniku te zgrade, i da svako tu ima neki svoj udeo i uticaj. Mi ne znamo zašto je neko na nekoj poziciji i nije ni važno. I uvek sam se trudila da budem ravnopravna ja, u kojoj god grupi se našla i uvek ću se truditi, jer znam da to znači ljudima, pogotovo nekom ko dođe iz manje sredine. Ja se nikada nisam osećala manje važnom ako sedim sa nekim ko je sa Dorćola, smatram da smo svi podjednako važni i da ne bi on imao šta da jede, da mi ovamo nismo proizvodili paradajiz, krastavac i papriku. Tako da stvarno nisam gledala tako ljude, ja podjednako poštujem i tog profesora kad ga sretnem na ulici, kao i onu tetkicu koja je radila na fakultetu i sa svima mogu da se ispričam.

Ivan Minić: Znaš šta, ja mnogo volim te sportske metafore i sve, ljudi sad već imaju traumu od toga, ali napraviću jedan samo kratak izlet, sa…koji je bio trener Manchester United-a 20 i nešto godina, i najuspešniji je trener u istoriji fudbala..

Danijela Mladenović: Čak sam čula.

Ivan Minić: Za njega kažu, imao sam prilike dok je još uvek bio trener Uniteda, imao sam prilike da budem i na stadionu i da vidim njegovu kancelariju i sve to, nisam pričao sa njim naravno, ali video sam prošao sam kroz stvari, i istražujući o sve, čitajući njegovu biografiju i sve ostalo, ono što sam shvatio,  dakle ti si ključni čovek za uspeh najvećeg kluba na svetu u tom trenntuku, ali on je znao za svaku osobu koja radi u klubu od onih kojih održavaju, tetkica i slično do fiziotapeuta, vozača, sve ih je znao, o svima je znao sve, i to svakog od njih mu je bilo stalo i on se njima bavio. On sedne sa osobom koja je, ako postoji hijararhija, 5 nivoa ispod njega, i to je ono što je u suštini pravilo razliku, i zašto je taj klub bio toliko velik i zašto su ti uspesi bili takvi. Zato što kada dođeš u takvo okruženje, čak iako si ti drugačiji, okruženje će te ili promeniti ili odbaciti potpuno. Ako te odbaci potpuno i ti ćeš želeti da odeš, ali ako – čak iako nisi baš tako napravljen, al ako si dobra glina ti ćeš se uklopiti i bićeš jedna ciglaa u nečemu što je nepobedivo i nesavladivo zato što taj duh zajedništva, i to koliko je svima stalo do toga, ništa ne može da zameni. I par puta u životu sam se kroz razne neke sportske situacije sa tim susretao, da ljudi koji na prvi loptu ti deluju, okej….je bio najvažniji čovek u klubu, ali ljudi koji ti deluju nebitni toliko značajno menjaju opštu situaciju na terenu, i opštu atmosferu u klubu i svemu što se dešva da je to neverovatno. I to je ono, mi smo došli sad u situaiju, naročto kroz ove preduzetničke podkaste, emisije i sve ostalo, da se promovišu ti modeli brze zarade, lake zarade i sve ostalo. Milim ti modeli postoje godinama u nazad, da li će te nekog da prevarite online ili će te nekog da opljačkate pištoljem suštinski nema neke prevelike razlike. I sve ljude učimo da digitalno rade ovo, digitalno rade ono, i nekom trenutu ćem doći u situaciju da nema ko da nam spremi i posluži kafu u kafiću, i onda više neće biti bito to što mi možemo da platim 500 tih kafa, jer će sve kafe da budu užasne i sve usluge će da budu užasne, jer niko ne želi to da radi, jer mi ne poštujemo ljude koji to rad, jer smo mi bolji od njih.

Danijela Mladenović: Da, mi smo počeli da posmatramo ljude kao objekte, a ne kao subjekte.

Ivan Minić: I stalno prebacuju tu priču na priču o kapitalizmu, ja sam bio mnogo puta u nečemu što bi se moglo nazvati kolekvom kapitalizma u pravom smislu te reči u Americi.  U Americi onaj ko toči gorivo na pumpi ima isti nivo poštovanja kao onaj ko predaje u školi, kao onaj koji sveštenik u crkvi. To jeste kapitalizam, ali kapitlizam u kome ne propovedam, samo kažem tamo i sa takvim zanimanjem možeš da imaš vrlo pristojan, kvalitetan život i da budeš srećan i ispunjen. Naravno da ne možeš da točiš gorivo i da imaš vilu, ali možeš da imaš pristoju, lepu kuću, da imaš dobru porodicu, da decu popalješ na neki fakultet, možda ne najbolji ali ako su vam sjajni učenici, onda i na najbolji, bez obzira što dolaziš iz takvog background-a. I to je sistem koji je možda kapitaizam u svojoj osnovi i daje ti tu mogućnost da dostigneš neverovatno visine, ako si taj karakter i to hoćeš da radiš, ali ti omogućava da živiš jedan normalan život, ukoliko si normalan i nemaš te ambicije, samo hoćeš da imaš pristojan život i da budeš srećan. Što misllim da nekako zaboravljamo koliko je to zapravo važno i koliko važnije od toga da nam je konto na računa mnogo veći, jer ako nismo srećni i ispunjeni onda taj novac na kraju dana ne služi n za šta drugo osim da proba da popuni tu rupu, a neće je popuniti nikad. Kako se dalje razvijala priča sa poslom, životom, ulaskom u svet odraslih u tom nekom smislu? Ti si po ovome što čujemo odrasla sa 10 godina.

Danijelin ulazak u svet odraslih

Danijela Mladenović: Da da, jeste. Ja sam prava ona star mala, i tako sam volela da vodim te razovore sa odraslima uvek, uvek je tu mene nešo zanimalo. Deca su mi bila ono…dosada. Kako se dalje odvijalo? Pa radila sam, dobro sam i radila, ja sam imala onu drugu stranu, a to je da vidim odprilike šta jedan poslodavac želi od zaposlenog, jer su moji u kući radii, bavilil su se poljoprivredom, ali su imali i svoje zaposlene i nekako sam se ja uvek postavljala onako da budem fer i korektna. Možda sam se previšše davala, jer ti ako ti je radno vreme od 9 do 5, pa ti ostaneš od 9 do 9 i tako uradiš nekih mesec dana, onda narednog meseca ako odeš u 5 ljute se na tebe, jer sad se podrazumeva da ostaneš do 9. Tu sam se trošilaa, tu nisam recimo shvatila da mogu slobodno da se postepeno dam, i u tim padovima energije sam osećala jaku anksioznost. Uvek sam nekako više tražila od sebe. Ono što je još bilo interesantno jeste da sam bila nesnađena, kada sam morala – kada me uokvire radi od 9 do 5, ma ja ću raditi od 8 do 10 uveče, al nemoj samo da me – nisam za to – nisam za korporaciju, to sam tačno videla kasnije. Ne mogu da se uklopim u to, ja sad radim od 8 do 8, odnosno radim, ne da konstantno radim, radim pre pordne, ali evo recimo ustanem ujutru, odvedem dete u školu, radim, vrati se kući, sa njim uradim domaći, spremim ručak, ručamo, onda ponovo radim. Znači moj dan počne u 8 i može da se završi uvke u 8-9, i nije mi problem, ali taj okvir nekako nije moja stvar, to nešto ne mogu. Menjala sam poslove često jer se prezasitim. Brzo ja tu uradim, nešto mii tu više ne štima i novi izazov, novi izazov, i to je recimo nešto što sad nije tako, sad sam tu i osećam da je to to, i nemam nikakvu potrebu za promenom, osim što se svako malo obrazujem i dodajem nešto novo u tom radu, ali nemam potrebu sada da izalzim iz tih okrivara. Tako da sam i menjala posove, ali ticali su se uvek tog HR i marketinga. U međuvremenu sam se udala, rodila dete, i tu sam žurila, jel, sve mora na vreme da bude. I sad sam mnogo srećna zbog toga. U međuvremenu se desila ta jača anksioznost, znači ja sam već od perioda fakulteta krenula sa strahovima. U tom trenutku zaista niko ne priča o tome, btw u mom komšiluku je bila edna žena, rođaka koja je u tom trenutku dobila lekove za depresiju,  i to nisi smeo da pitaš šta je, ćuti to je…to je toliko bio bauk, tek tamo nisu znali šta je to. Ja sam primetila i ranije da imam tu jaku tremu, ali ti ne znaš šta je normalno, jer niko o tome ne govori. Ljudi će reći, ma ja se ne bojim ničega, ili neko će reći da imam tremu, nemaš sa čime da uporediš, ja ne znam šta je normalno, da li je to što ja osećam normalno ili ne? I onda vidim, kada sam došla ovde vidim da ja kad treba da uđem u taj amfiteatar, tu salu, ja se cela tresem, imam potrebu da se umijem, imam osećaj da padam u nesvest, vidiš da nije tako drugim ljudima. Šetaju se da, nervozniji da, alli ne padaju baš u nesvest. I ja tu shvatim da je nešto malo komplikovanije sa mnom, da to nije obična stvari. I diretko odlazim kod psihijatra, direktno, studenska služba, kod psihijatra dobar dan, dobar dan. Ja sam se kod nje rasplakala, ona kaže žena “Vau dete šta je sa tobom, šta ti rade roditelji?“, ja kažem “Moji roditelji su najdivniji na celom svetu“, “Kao pa u čemu je problem“, a ja kada sam krenula na fakultet, meni mama i tata kažu “slobodno padni godinu“, oni su još u tom fazonu kao sve izvoli, a meni onda to još više…e sad tek moram da vam ono, jer ste toliko dobri. Uvek sam imala tu potrebbu da ih ne razaloštim, ne da ih ne razgnevim, jer nisu u tom fazonnu da bi – znam da bi uvek bili tu, ali to da ih nekako ne razžalostim, jer sam smatrala da ne zaslužujem. Otišla sam, javila sam se psihijatru i ona mi je rekla “Znaš šta mila, ti lepo xalol jedan veče pre ispita, ujutru pred ispit i to je to“, i ja sam tu poslušala nju, međutim ja se tresem, meni to ništa ne pomaže, ja i dalje imam sve iste simpotome, i onda sam joj rekla da mi ne pomaže. Otišla sam kod psihologaa, isto u studenskoj službi, ona je 45 minuta gledala na sat, i onda me je pitala “Šta ti radiš“, ništa ja sam joj rekla “pa ništa ja kažem tu kolegama da mi nije dobro i onda me oni tu zasmejavaju“, “ pa eto vidiš, eto vidiš da je – ti sama znaš“. Sećam se to je bilo, ja mislim, u Resavskoj tu negde, ja sam tada peške došla do fontane i razmišljala sam o tome da ja moram sama, znači ja sam otišla, mene nije bilo sramota, jer sam znala da nisam suštinski ništa loše uradila, nikad se drogirala nisam, nisam pila alkohol, nisam nikakav porok imala osim u tom trenutku cigareta, znam da suštinski nisam ništa loše uradila što bi moglo da me dovede do nekog problema, a da bi me bilo sramota možda da kažem u selu, i onda sam rekla okej, ako nije do mene i ako ništa pogrešno nisam uradila, što bi me onda bilo sramota? I ja idem, i tako sam i otišla. Ali onda kad ti odeš i nije te sramota i naiđeš na zid, šta sad? I  u tom trenutku ja se sećam bilo je da odeš na seansu kod nekog ko ima privatnu praksu, 50 e u tom trenutku, meni je to bilo baš ogromno stvarno. Ja mojima nisam taj predlog ni dala, da sam ja njima rekla u tom trenutku ima privatno i seansa, oni bi rekli idi na 100, jer tata bi košulju skinuo i okej je sve u redu, ali ja to nisam ni rekla. I došla sam kući i rekla sam okej moram sama, i ja sam gurala sama, ali gurala sam na način izbegavanja, znači okej strah me je da uđem u autobus pašću u nesvest, pa ništa idemo peške polako…i tako..

Ivan Minić: Zdravije je.

Danijela Mladenović: Zdravije je jel. Ako baš negde dalje taksijem. To je funkcionisalo do trenutka dok ja nisam počela malo češće da padam u nesvest zbog mog zdravstvenog problema u tom trenutku. A onda to kad ti padneš u nesvest zaisat gubiš kontrolu nad sobom i onda taj strah, ko će meni da priđe? Koga da pozovem? Ko će meni da pomogne? Šta će se dalje dogoditi?

Ivan Minić: Gde će to da se desi.

Danijela Mladenović: Gde će? I onda sam ja polako počela da se povlaćim i kuću, nije to bilo vidljivo odmah, ali vremenom naravno sve vidljivije. Onda period trudnoće i tada mi je bilo super, dal su tada hormoni odradili svoje, tada sam šetala, ma nikakav problem nisam imala. Al onda kasnije kad se dete rodilo, e sad on je bebac, šta sad? Meni se nešto desi u parku on izleti na ulicu, anksiozne osobe uvek imaju one stravične događaje u glavi, nikad ne pomisliš pa dobro tu je neko, ne to je izleteće na ulicu i već vidim auto i gotovo. Tako da sam ja dalje počela da se povlačim, dala sam otkaz, nisam mogla više da izdržim da radim. Ta poslednja firma gde sam radila je bila nekih 15tak km od Beograda, tačnije na autoputu za Novi Sad, i tamo sam radila kao marketing menadžer, imala sam sjajnu poziciju, i išla sam i obožavala sam taj posao, baš je bilo kreativno. I tada sam rekla  “Ljudi ja ne mogu više, ja ne mogu da sednem u auto više i da se dovezem do tamo“, i posebno kad imaju 3 trake, pa dva kamiona oko mene, ja između gušim se i kraj.

Ivan Minić: Sad bih ti ja reko da je to normalno, ali to je saobraćaj i saobraćaj izaziva – mislim da saobraćaj izaziva sve ono najgore u svima nama, ako hoćeš nekog da upoznaš kreni sa njim oko 1 popodne preko gazele i sve će ti biti jasno do druge strane.

Danijela Mladenović: Katastrofa. I tako malo po malo potpuno sam se povukla u svim životnim sverama, i stan postaje moje mesto mitisanja i to je to. Tu sam, imama malo dete, nekih godinu možda ipo. On je krenuo u vrtić, ja ne mogu ni do vrtića da ga odvedem sama. Borba, veliki strah šta dalje- Sad ni tu se nije završilo, godinama u nazad ja već odbijam da odem na svadbu nečiju, na rođendan, to su ti jako bliski ljudi koje ti neizmerno voliš, a ne možeš. Jer nije meni bilo samo pitanje šta će sa mnom biti, i to sam videla kasnije, kad sad trebaju moji roditlji da dođu kod mene, ja ne mogu ni oni da dođu, ja se gušim pri pomisli da oni dođi, a da mi je stvarno loše prvo bi se njima obratila. Ali ja ne želim da se oni sekiraju zato što je meni loše, ne želim da me vidi niko. I onda više niti ideš negde, niti ti ko dolazi. Sećam se jedne scene, sestra je došla sa svojom devojčicom, mama ja i moj sin otišli smo u prodavnicu igračaka, znači prodavnica igračaka, i naravno meni kreće scena, napad panike na kasi, i ona meni sine ja sam tu, znači evo padni evo držim te. Ja kažem ne ne ne, i mi smo izleteli i ja do garaže, i naravno tamo slom i plakanje, i ovo nikad neće proći i kako ću ja? Ti odlaziš tu daleko…evo moje dete će diplomirati jednog dana, nebitno ja treba da se pojavim tamo, da mu budem podrška, nebitno, imaće priredbu neku, kako ću ja to? I onda naravno preispitivanja, kakav si ti čovek ako ne možeš da odeš kod roditelja na rođendan? Kakva si ti majka ako ne možeš dete da izvedeš u park? Al naravno onda na neki drugi način pokrivaš ta svoja pitanja. Pa onda kada smo u kući puno čitamo, pa je on onako mali sa 3 ili 4 godine, znao postavke piramide u Egiptu, pa je to bilo presmešno. Al je to bio moj način da nadoknadimo, bavili smo se svemirom, dinosarusima, piramidama i još nekim zanimljivim stvarima.

Ivan Minić: Dinosaursi su jako važni, to je sve što mogu da kažem.

Danijela Mladenović: Naučila sam sve.

Ivan Minić: Potpuno razumem taj momenat da čak iako prevaziđeš to da te je možda strah šta će tebi da se desi, prosto zbog raspoloženja i svega, ne želiš nekom da upropastiš taj dan koji im je možda najvažniji u životu.

Danijela Mladenović: Tako je!

Ivan Minić: Ja sam imao, nisam imao situacije kakve si imala ti, ali sam u nekoliko situacija ljudima koje zaista jako volim rekao da stvarno ne mogu da dođem na venčanje, jer taj dan sam užasno raspoložen i nema potrebe da – mislim nije mi dobro i ne osećam se dobro, i reći ću ili ću uraditi nešto ili će se desiti nešto što će da bude bezveze, možda i neće ali postoji šansa pa hajde da izbegnemo tu celu situaciju. I znam mnoge ljude koji su kroz to prolazili, ali su to prikrivali time što kažu da ih boli stomak, ili nešto slično, jer kao problem je reći tako nešto. I ono što si ti rekla da kod nas nije, prvo nije postojala svest o tome, a durgo svest ako je postojala, postojala je na nivou toga “ha ha glupi amerikanci u njihovim filmovima svako ima svog psihijatra, i svako ima svog advokata“, ne tvrdim da su oni baš normalna nacija iz svega što smo videli, ali makar rade na tome, i makar ljudi koji su se opredelili za to, ukoliko su uspešni i  sigurno ako su uspešni i jako dobro žive od toga, oni taj posao rade posvećeno, rade kako treba, rade na neki dobar način. Pričala si svoje iskustvo sa psihologom, to je iskustvo mnogih ljudi koji su prošli kroz nešto, znaš kao taksimetar radi, daj da te skinem sa dnevnog reda, ili naravno ono što je difoltni odgovor svima “Ti ne znaš šta su pravi problemi, to što ti imaš to je jednostavno – dobra si ti, možeš ti to da izguraš“, pa mogu, al ako sam došla vrlo verovatno ne treba da sebe silim da to nešto preživim, i ne treba niko da dođe u situaciju da shvati da je u tome svemu sam. I taj momenat, sad naravno za privatne seanse cifre variraju, ali sam taj momenat da ti verovatno moraš da prođeš 5 ili 7 ljudi i da potrošiš neki novac, koji nije mali u tom procesu, da uopšte shvatiš dal ti ta osoba iole odgovara…

Danijela Mladenović: Tako je!

Ivan Minić: I to kad kažem odgovara, to ljudi – baš smo pričali dosta o tome, kao “našao sam terapeuta baš mi je super“, ne treba da ti bude super, ne treba da ti bude ortak najbolji, mislim okej idite posle na kafu nije važno, ali ako idete na kafu ne treba da ti bude terapeut, može da ti bude drug i možete da pričate o svemu tome, ali taj odnos nije odnos koji treba da bude. Kao što ja pričam sa prijateljima, i ti pričaj sa prijateljem, ali prijatelj ne treba da ti bude terapeut. I to je ono što vrlo često…predug je proces i prekomplikovan je proces, ima previše koraka, jako retko se završava na prvom ili durgom koraku, prvom ili drugom pokušaju. A ljudi čak iako pobede u sebi to da pokušaju, neće da pokušaju 5 puta.

Danijela Mladenović: Vidiš za te što gledaju tajmer, taksimetar, to je to oni su obrazovani, ali džabe..

Ivan Minić: Kvalifikovani.

Danijela Mladenović: Džabe ti obrazovanje ako nemaš obrazovanje srca. Nekad ostaneš i 15 minuta duže sa osobom zato što je to u tom trentuku bilo potrebno, pa onda najaviš drugoj osobi izvini kasnim, ali ceniće i to što kasniš, jer zna da nisi zakasnio zbog nečeg drugog, nego si ostao sa nekim sa kim je trebalo da ostaneš. Tako da obrazovanje je jako važna stvar, i ako bi se vodili time šta o anksioznosti pišu u knjigama, a da svedemo na jednu rečenicu, možda bi bilo “to su razmažene osobe kojima je dosadno“, a ja znam oduvek za sebe da nisam ni razmažena, a bogme u životu mi nije bilo ni dosadno. Tako da nisam mogla da se složim sa tim, i zato kažem da obrazovanje jeste važno, ali nikako ne cenim ljude samo po tome, zato što ako nemaju ovo, džbe sve.

Ivan Minić: Da, ta rečenica koju si sad rekla je zapravo rečenica kako najčešće ljudi, koji nisu obrazovani u tom smislu, doživljavaju tu celu stvar kada im se obratiš. Naravno ima i drugih, ima i ljudi koji su izvori podrške, možda ne nekog rešenja ali su spremni da ti osvetle put ka nečemu. Ali nismo dovoljno ni empatični, ni osposobljeni da razumemo šta može da se desi, jer naravno da se svi vodimo time da ako ja nemam problem onda sigurno niko drugi nema nikakav problem nikad. Iako ja mogu da uradim ovo, onda sigurno svi ostali mogu da urade to isto, a naravno da to nije tako.

Danijela Mladenović: Juće sam pričala sa jednom žennom, koja je kao pojava autentična potpuno, i vrlo interesatno i uvek je iskakala iz svih šablona, ali ona kao autentična osoba ne razume potrebu drugih ljudi da se uklope..

Ivan Minić: Budu obični.

Danijela Mladenović: A sad ima problem sa, ne problem nego njeno dete je neko se više uklapa u društvo nego što bi volela da se ističe, ja joj kažem kako ti imaš potrebu da budeš takva – znači mi moramo da razumemo i da prihvatimo šta god ko ima potrebu da radi, a nije sve samo u jednoj strani.

Ivan Minić: Znaš to je onaj momenat, koji se isto često dešava sa ljudima, a to je “ali on to radi“, pa dobro to je njegova stvar ali meni se to ne sviđa. To što ti se ne sviđa to je tvoja stvar, i ti na to imaš pravo, kao što i on ima pravo da radi nešto što se tebi ne sviđa dokle kog tebe ni na koji način neugrožava. Meni se ne sviđa njegova frizura, ni meni se ne sviđa njegova frizura, ne znam, meni se ne sviđa što si ti ćelav, pa dobro nisam baš mogao da biram. Što je najgore i da sam mogao da biram, bio bih ovakav, jer je lakše za održavanje. Ja sam vrlo po tom pitanju optimizovao koliko god je moglo. Neke stavri ljudi jednostavno mogu da biraju tako što će na silu sebe da promene i da budu nesrećni, a zašto bi neko bio nesrećan zato što ne može da napravi tu frizuru i ofarba kosu u crveno. Pusti ga, to je njegova stvar. Ako ti ne prija nemoj da se družiš, ima dovoljno ljudi koji nemaju crvenu kosu na svetu, koji će te nervirati zbog nečeg drugog. Treba naći nove razloge zašto te neko nervira. Kuća je postala ceo tvoj svet, i znamo, čuli smo svi primere toga, kako to izgleda, naravano o tome se ne priča dovoljno, ali eto tu i tamo naletimo, čujemo neko ima u porodici, familiji, komšija, pa njegovi i tako dalje, ali ne znamo zapravo kako to sve izgleda iznutra, ne znamo nikog kod koga je to trajalo, ko se sa tim borio, izborio, našao način da to prevaziđe. Od tebe smo za sad čuli da se to dešavalo i čuli smo da si ti osuđivala sebe, prebacivala sebi što je to tako i što to ne možeš da pobediš u tom trenutku i to sve baš ne deluje kao jedan sjajan trenutak u vremenu i dobro mesto za biti, a danas sediš ovde sa mnom i imamo jedan od lepših razgovora u podkastu. Kako? Koliko? Kako? Šta?

Kako preživeti i prevazići anksioznost

Danijela Mladenović: Koliko je vrlo relevantna stvar, zato što osoba može za jako kratak period da prevaziđe anksioznost ako radi pravilno ono što treba da se radi, a ja nisam, a može da traje to i godinama. Ja poznajem puno žena koje su 20 – 30 godina zarobljene i žive tako, i ova nova tehnologija im samo pomaže. Ali džabe ti da poručiš neku garderobu i da ti stigne na kućnu adresu kad si ti u trenerci i to je to, nemaš potrebu za tim. Kako? Ja sam samo znala da je to trenutak u mom životu, nije bilo šanse da to bude zauvek kod mene. Znači ja ni jedne sekunde nisam rekla sebi okej sad ovo je ovako..

Ivan Minić: Nisi se pomirila sa tim.

Danijela Mladenović: Ma kakvi, ja znam da meni u tom trenutku treba da ne budem među ljudima, da ne izlazim, i da se na neki način povučem. I sigurna sam i to da sam se mnogo bila potrošila pre toga, i meni je trebao neki period da se povučem, to je tako. Međutim, ja sam se povukla previše, i onda ta samoća postane ti zarazna i dosta ti se svidi. I sam sa sobom i sa svojim mislima, i previše vremena dolaziš ti do nekih dubina, a onda vidiš onu lepotu dole, pa ne bi baš da se vratiš među svet…ne znam ni kako bih nazvala svet gde sada živimo. I tvrdim jendu stvar, anxiozna osoba nije rođena za ovo vreme, pogrešno vreme je rođena. Velika većina anxionznih ljudi koje sam ja upoznala su ne vaspitani, nego prevaspitani ljudi, požrtvovani, koji su naučeni nekim vrednostim, koji se daju, koji su velike empate, i jako kvalitetni ljudi ne snalaze se u ovom društvu, malo se teže snalaze ali dobro. Ima i onih koji dobro plivaju i što ti kažeš imam i ja svojih problema pa sam naučio da to prevaziđem, to je tako. Ja dakle znam da neće to tako biti zauvek. U međuvremenu na Tv-u moja mama otkriva lekara koji je neurolog i kardiolog, ima dve specijalizacije i bavi se tim nesvesticama, odnosno sinkopama, gubitkom svesti. I ona meni kaže sine moraš kod njega da ideš. Ja u tom trenutku ne izlazim iz kuće, ali mogu u pratnji kad je nešto, recimo kad moram da odem za ičnu kartu ja ću otići, tresem se, ali to nije voljna radnja. I uvek je tu neko, ko je sigurna osoba, i ja odlazim kod lekara, on mi postavlja dijagnozu kogsaki virusa, i još nekih pridruženih, miokarditi, zapaljenje srčane maramice i da je to bio razlog zašto se meni zapravo dešavaju te nesvestice i da to nema veze sa anksioznošću. Dakle prvo razdvajamo to šta je jedno, a šta je drugo, i onda krećemo u godinu dana lečenja i svakog dana pijem 19 tableta, sećam se tog perioda. A lečenje način miruješ, znači moraš da miruješ godinu dana, piješ te vitamine, minerale, imala sam i neki lek za podizanje pritiska, znači kod mene sve obrunuto uvek. I onda u tom trenutku lečim se, okej to mi je bio jedan dobar znak, naravno ono što je tu bilo loše jeste što je meni doktor rekao da on meni ne može ništa da garanntuje, čak i kada ti se izlečiš uvek možeš da padneš u nesvest. To može da se desi meni, bilo kome i naravno da ćemo nekad imati kolaps, mislim prosto koje sklon tome. 

To je recimo nešto što me je obezhrabrilo, jer sam ja očekivala kad sam otišla kod njega da će on meni potpis i pečat, i izvoli i nikad ti se više neće dogoditi, ali to se nije desilo. Ja sam se lečila odgovorno, i tu sam bila odgovorna, jako sam se ugojila u tom periodu, nekih 25 kilograma, i to je bio pperiod i agorafobije i ležanja i neke nove nade. I sada ti već imaš agorofobiju, ne izlaziš nigde, a još si se ugojio pa ne želiš dodatno da izlađeš negde, jer te svi pitaju šta ti se desilo? A ja stvarno ne mogu da objašnjavam ljudima, ništa jela sam, ili pila sam vitamine i bilo mi je dosadno i eto ležala sam, jela sam. I onda još više ne želiš da izađeš, ali sad već prolazi onako dosta dugo vremena i ja imam potrebu da se vratim među ljude, sad se javlja ta potreba. U međuvremenu ti postaješ u onom depresivnom raspoloženju, ovo nikad neće proći – znači smenjuju ti se dani, ustaneš danas kao danas izlazim, super je, ja krenem ka vratima “ja ovo ne mogu“, vratim se i plačem. I onda ide, nikada neće proći, šta god da uradim ne ide i tako dalje, onda u tom trenutku ja odlučujem da sve promenim u svom životu, sve! Znači sad moram da treniram, moram da promenim ishranu, a naravno ti hoćeš da treniraš ali ne možeš u teretanu, okej možemo i kod kuće to. Da počnem da radim na tome kako da prevaziđem strah i to je to, uzimam jedan ljubičasti rokovnik počinjem da pišem, na dnu crtam vode, čašu, znči moram da popijem 8 čaša vode dnevno, to moram da se hranim zdravo. Tada sam krenula sa hrono ishranom koja mi je izuzetno prijala. Nakon toga počinjem neki fitnes trening od 37 minuta od koga umirem, al to je onaj momenat gde si ti anksiozan i radiš trening, i onda imala sam onaj sobni bajs i stavim oko ruke puls 190, i ja legnem i kao to je to, kraj, umirem, al onda ustanem i vratim se na trening jer sam donela odluku. Dakle kod kuće treniram, zdravo se hranim, spavam sad već bolje, jel jer imaš neku aktivnost. Počinjem sa edukacijama na američkom tržištu, jer kod nas, ne mogu da kažem da se tad već nije znala šta je anksioznost, možda sam i čula u nekoj emisiji, ali i dalje se ne priča o tome. Nisam tip koji posećuje forume, jer sam uvek išla ovom logikom ako neko kupi dobar tv, on neće ići da kuca “jao što mi je dobar tv“, nego će sedeti i gledaće ga, ali ako neko promaši onda će on izrevoltiran otići – i tako sam uvek znala nekako da su na forumima loša iskustva i to me nije zanimalo da čitam, i tu sam pametno odradila stvar. Ja sam odmah krenula sa edukacijama, sve su to bile one edukacije 20 dolara, 30…prihvatljivo, pa dobiješ neki video materijal, pa ja to odpratim. Tamo su već imali iskustva ljudi koji su prošli, i počela sam tu da se edukujem. Pa onda i neke sa sertifikatom tamo edukaciju, to je bilo okej meni. Već ja imam i neki sertifikat super. I onda taj moj ljubičasti rokovnik, krećem, okej svakog dana zadatak moram da siđem do prodavnice koja je u dnu pa malo levo, i pišem: osećala sam se u prodavnici tako, istrčala sam, nisam uspela, izdržala sam bilo je super, znači bilo je tu uspona i padova, ali to je bio prvi momenat. I onda posle, ne znam, nekih 20tak dana ta prodavnica postaje tebi već uobičajena radnja, i meni je tu kliknulo znači ja moram da se izlažem ustvari, moram da izlazim. Momenat kada treba da odem od ulaznih vrata moje zgrade do parkinga, koji je 20 metara, meni je i tih 20 metara najveći problem na svetu, to sad može biti smešno ali je to tako. Što sam više odlazila, znači otrčim do auta pa uđem unutra, pa opet i auto mi je sigurno mesto. E onda se sećam, opet prođe mesec dva, i onda ja stanem na sred tog puta i pogledam u nebo i kažem “Pa evo i ovo mi je sad kao kuća, okej sam i ovde“, i onda je to tako išlo dalje, izlagala sam se. Onda sam posle u nekom trenutku počela da idem sama po dete u vrtić, vraćali smo se. Bio je jedan trenutak interesantan, a to je da sam se ja dopisivala sa nnekim, i bio je momenat gde ta osoba rekla “vidimo se, ajde srešćemo se negde“, i ja sam napisala poruku “mi ne možemo da se sretnemo, ja ne izlazim nigde“, i ta osoba pita “kako misliš ne izlaziš“, i to je bio jedan od klikova mojih, da ja uopšte ne izlazim nigde, kako mene neko da sretne? Šta ja da radim? Kako ću ja da se vratim na posao? I u tom trenutku ja sam vodila neke instagram accaunte, opet povučena onim marketingom, i opet 2014 godine sam za comunity menagera završila neku edukaciju i radila sam to, to je tad tek bio začetak tako da sam to znala da radim, i to sam radila honorarno od kuće ali to je daleko od toga da je tebi dovoljno za preživljavanje, a kamoli za neki normalan život. Taj momenat shavtam, okej znači ja niti može neko da me sretne, niti mogu nešto da radim, niti negde da idem, to je to kraj ja moram nešto da promenim u svom životu i to je to. I onda sam počela da pišem i onda sam rekla ovako: “Okej sad ću ja da otvorim svoju stranicu“, jer sam ja već tad  krenula da izlazim, da se ponašam normalnije, da mogu da udahnem vazduh, pa se sećam tada mi je došla moja snajka sa dvoje dece, pa smo pomalo šetale. Znači već je bila situacija bolja, otišle smo kao do keja, to je meni wow. I onda sam sela ovako i rekla sam “okej kako želim da mi se zove stranice?“, ali ja nisam to htela da okupim ljjude, nego sam ja to htela za sebe, i za sebe sam uvek pisala. Kako želim da mi se zove stranica? Nešto mora u sebi da ima anksioznost, jer je anksioznost obeležije mog života, ali nije ni samo anksioznost, nego je ta vera da će sve biti u redu. I ja sam pravila nekoliko naziva, išla sam eliminacije, i videla sam onako anksiozni optimista i rekla sam “pa ovo sam ja, ovo je ko moje ime i prezime jel“ i onda sam tako otvorila instagram nalog, i počela sam tu nešto da piskaram, i počeli su neki ljudi da se javljaju i ja sam bila u šoku, evo zaista sam bila u šoku. I onda se tu nekako brzo skupilo nekih 1000 pratilaca, okej to mi je sad već meni u tom trenutku preozbiljna priča, i naravno otvorila sam ja tu i Facebook stranicu. I onda sam to tako radila 5-6 meseci, skuplja se ozbiljan broj, možda već 5-6 hiljada i otvorila sam i neku grupu na Facebooku. Brzo sam ja to zatvorila, zašto? Zato što sam videla da ljudi samo razmenjuju iskustva koje lekove piju i šta im je od simptoma, i onda je to tako i drugima loše, i to me ne zanima više.

Ivan Minić: Ne treba drugima davati ideje.

Danijela Mladenović: Ne, nikako. I onda sam došla na ideju da napravim blog, videla sam da se njima sviđa ono što ja pišem. I onda su ljudi masovno krenuli da me zovu da ja sa njima radim seanse, i ja kažem “ljudi okej ja imam par sertifikata, ali to nije dovoljno da radiš sa ljudima“, oni kažu meni “nas to ne zanima, ja hoću baš sa tobom da radim“. Evo kao da sedimo, kao da je to usluga, ti si preduzetnik i dođe neko tebi i kaže “želim da napravim firmu kao ti“, evo “ja želim da prevaziđem anksioznost kao ti, hoću da mi kažeš kako, ja ću ti platiti sat vremena da mi objasniš kako si ti, ništa drugo, ne terapeutski rad, nego to“, ali odgovorna sam ja vrlo bila i nisam tad htela to da radim stavrno, ali sam onda došla na ideju da se edukujem u tom smilsu. I tako sam se obratila doktorki Vesni Danilovac, pozdravljam je ovim putem, ona me je uputila na to, na neka brza rešenja koja mogu biti dobra, koja se koriste u neurolingvističkom programiranju i koučingu, ali sam negde smatrala da ni to nije samo dovoljno. Onda sam odlučila da nastavim svoje školovanje, u smislu stavrno obrazovanja, i onda sam tražila, šta je to što bih ja radila? Koji je to pravac zapravo? I igrom slučaja sam naišla na jedan članak o okupacionoj terapiji, samo što je to bio neki članak, potoji neko kanadsko udruženje, znači nema veze sa ovim našim. I ja sam se oduševila njihovim pristupom, jer to nije pristup gde ćeš ti kopati po nečijoj prošlosti, uglavnom nema ni šta da se iskopa, kod velike većione anksioznih ljudi nije stvar u prošlosti, čak su neretko imali dobro iskustvo kao što je i moje. Ja mogu da kažem da je meni detinjstvo bilo idealno, imali smo…

Ivan Minić: Osim bazena.

Danijela Mladenović: Osim bazena. Imali smo jednu tragediju, al opet su tu roditelji odigrali fantastičnu ulogu, jer su oni dobro objasnili šta se dogodilo i nekako smo to uz veru prihvatili, ali osim toga ja stavrno ne znam na šta bih se požalila. Tako da videla sam negde i kada sam ja odlazila kansije na razgovore da su se uvek vraćali na detinjstvo, i meni to ništa ne rešava. Samo saznanje zašto se ja plašim pauka na primer, meni danas neće pomoći da ja pauka držim u ruci. I onda sam shvatila da je taj pristup kod anksioznih, okej za mnoge druge stvari terapijski proces je super, i sama sam danas terapeut, slažem se sa tim, ali mi moramo kod anksioznih osoba da rešavamo problem sada. I onda sam čitajući o toj okupacionoj terapiji našla da su u stvari tu radi sa ljudima koji imaju menatlne poteškoće ili emocionalne probleme, izmeđuostalog tu se radi sa ljudima koji su preživeli neke teške bolesti ili imalli neku fizičku povredu, čak se radi sa ljudima koji imaju poteškoća u razvoju, i sa ljudima koji usled starenja ne mogu da ispunjavaju neke svoje osnovne aktivnosti. I meni se tu svidela i ta širina, ali sam se ja opet i tu usko preformulisala na te mentalne probleme i emocionalne, i meni se taj pristup svideo. Kada sam pročitala rečenicu da okupaciona terapija omaže osobi da se vrati u normalne svakodnevne tokove, meni je to bilo rešenje to je to, ovo je trebalo meni i ovo treba ljudima. Oni neretko znaju sve, pročitali su sve forume, sve knjige sve, fali im taj konkretan korak, i ja sam se tu pronašla i evo završila hvala bogu i to je sad gotovo. Letos sam radila naučno istraživanje sa 30 anksioznih osoba, što je bio baš izazov za mene uz to što smo dete i ja jel sami, i što radim od 8 do 8, ali je bilo fantastično iskustvo, bila sam presrećna zato što su i ti ljudi bili presrećni. I te neke promene koje su se dogodile, jer smo radile tehnike, veže i neke konkretne stvari, i one poruke koje sam ja kasnije dobila od njih i to kada smo jel pretočili u rad jedan,  u naučni rad sada, meni je dalo još jedan smisao u mom životu.

Ivan Minić: Jedna od stvari koje ti naravno radiš već duže vreme je da deliš svoje iskustvo i da ljudima na neki način je li, kao što rekoh i na početku, kroz to svoje iskustvo otvoren razgovor o svemu tome, otvorenim deljenjem o tome daješ dozvolu da oni kažu da imaju neki problem, jer će se osetiti i u razgovoru sa tobom, a i nekako u tom društvu koje je tu formirano neće biti odbačeni, nego će biti okruženi sebi sličnima, pa možda nisu baš svi deo iste pazzle, ali svi su na neku stranu malo čudnog oblika. E sad, naravno jedna stvar je proći i rešavati neki svoj lični problem, svaka situacija je vrlo je specifična, svaka osoba je vrlo specifična, i tu je nekako znaš kada uđeš u tu priču da se baviš time tereapijski, naravno da negde možeš u sebi da nalaziš osnovu i razumevanje nekih stvari, ali ceo taj proces i svi ti alati koji dolaze uz to, uz obrazovanje uz edukaciju, al i sva ta iskustva i uvidi koje dobijaš iz razgovora sa drugim ljudima su mislim veoma važni da bi ti taj poziv mogla da radiš na jedan dobar način. I voleo bih, ne želim da od ovoga napravimo kopiju tvoje stranice gde ljudi već mogu da dođu do tih informacija, ali bih voleo na neki način da mi kažeš i sažmeš, i na neki način oslikaš šta su neke naj…neću da kažem zanimljivije, pošto je meni to zanimljivo, ali najvažnije stvari koje si saznala, naučila, čula, videla, koje su tebi pomogle da budeš bolja, a ljudima zapravo napravila neku značajnu promenu u žvotu i vratila im taj kvalitet života. Jer na kraju dana kao što kažeš, uprvao pričamo o tome da nije problem u tim ljudima, problem je u ovom svetu, i mislim da svako može da razume da posotji problem sa ovim svetom..

Danijela Mladenović: Bravo za ovu rečenicu.

Ivan Minić: I da to što ne želimo da prihvatuimo da je svet ovakav, samo znači da želimo bolji svet, a ne da je nekakav problem u nama, ali prosto kao što ja neželim da prihvatim da je gravitacija takva kakva je, i na košarci i u životu u slobodno vreme, ne znači da mogu da je promenim. Gravitaciju sigurno ne, a svet možda, ali čoveka po čoveka i pitanje je koliko će to hiljada godina trajati, i da li ću ja i oni ostali moći da naprave dovoljnu promenu da anuliramo za početak ono što će neko drugi raditi isto tako aktivno, da upropasti. Pa šta su bili najvredniji uvidi? Šta su bile najvažnije poruke? Šta su bili neki trentci na tom putovanju, koji su ti bili najznačajniji koji si da kažem shvatila to koliko je to sve što radiš važno, koliko zapravo ima smisla, i ono što te nekako osnažava da funkcionišeš?

Sakupljene životne lekcije

Danijela Mladenović: Počeću od ovih stavri koje su meni bile važne u prevazilaženju anksioznosti, pa ću se vratiti na to šta sad meni pokazuje smisao svega. Jedna stvar koja mi je možda promenila ugao gledanja je ta što sam shvatila da je anksioznost most, koji povezuje sa dušom, a da ego nije ništa loše nego da je to samo onaj deo nas koga smo svesni. Znači ne treba da ego i egoizam mešamo, a da je duša onaj deo nas koga mi nismo svesni, i da zapravo naša duša želi da radi nešto drugačije a mi nismo na dobrom putu, zato što svi oko nas žele da nas ukalupe. Evo ja sam ti rekla i ovaj sad primer šta hoću, da pokrenem porjekat za svoje selo, i osim mame i tate koji su bezuslovna podrška, ali kako ćeš ti to sine na selu? Pa ko će od penzionera da dođe? Ja imam ideju recimo da uzmemo 3 platna i da oni tamo slikaju, i uz art terapiju, uz muziku terapiju i još neke stvari da njima njihov život bude smislen i u penziji, odnsono da im ne bude dosadno. A onda naiđeš na hiljadu čljudi koji će ti reći “jao bre znači ti i tvoje ideje, to nema šanse, to odmah odustani i nemoj da se mučiš“, i ono što je pisalo u tvom mailu, ljudi koji se ne boje da sebi zakomplikuju život, e ja sam valjda ta…

Ivan Minić: Čini mi se.

Danijela Mladenović: Ja se bojim svega, ali uopšte nisam ta koja se boji da sebi zakomplikuje život. Ja sam onda shvatila, okej znači ja sigurno imam neki smisao i svrhu, i ja treba da odkrijem šta je to što moja duša želi da radi. Ja znam već da ja moram da budem već među ljudima i da volim ljude, ja volim životinje, ne znam da nekako budem stavrno ono što jesam, autentična, a ne da se uklapam. Onda sam počela malo više da puštam sebe da prihvatam sebe i taj momenat prihvatanja je ponovno rođenje, ti se rodiš onog trenutka kada prihvatiš sebe. Ja sam prihvatila sebe, jer ne možeš ti iz nezadovoljstva da pređeš direktno u zadovoljstvo, prvo mora da se desi prihvatanje I to prihvatanje je meni bilo: okej sad sam se rodila, ja sam takva kakva jesam ali to ne znači da sam zabetonirana, znači ja mogu da radim na tim stvarima koje meni kod mene smetaju, i to je to. I onda sam shvatila kada na taj način ispunim sebe, u svakom segmentu gde nam život ima smisla, to je nekih 10 ključnih, da kažemo porodični odnosi, partnerstvo, prijateljstvo, posoa,obrazovanje. Kako ćeš se zabaviti, kako ćeš se kreativno izraziti, a kako ćeš se relaxirati, to je sve slično a različito, a zatim na koji način ćeš društveno doprinet, to je vrlo važno. Ja recimo tu nikad nisam uzimala, humanitarni rad toliko tebe leči, a to recimo nisam uzimala u obzir. Mi živimo u nekom društvu, u nekom okruženju, pripadamo nekoj zajednici, pa jel treba da i doprinesemo njoj? U segmentu prirodi okruženja, u segmentu naše duhovnosti i poslenji i ne manje važan segment, je naše zdravlje, odnosno na koji način vodimo računa o sebi, u smislu onoga što unosimo u sebe, hrane i pića, fizičke aktivnosti, i po pitanju sna. Naravno da ne kažem sad alkohol, narkotici, cigarete…i ja sam rekla okej, ja moram da poradim na svim životnim segmentima, jer ako ne poradim na svim uvek ću negde škripati, žuljaće me nešto. I jesam, uglavnom na svim jesam poradila tada, pustila sam sebe da budem više svoja, počela sam da pišem i na taj način sam videla da se ja ustvarni kreativno izražavam i da je to nešto moje. I ja sam, među ljude najsličnije sebi, našla svoju pozornicu i oni su tu. Ono sad što meni daje smisao, svrhu i potvrdu tog rada jeste kada tebi stigne poruka, na primer za sada sam ja bila na neki način, stvarno ne mogu da kažem da sam ja tu uradila nešo, ali sam bila na neki način podrška da se 7 žena ostavri u ulozi majke, iako ništa dobro nisam uradila dobro u životu, bar je to dobro. Na neki način sam podržala da se 7 beba rodi, jer danas i to imamo kao veliki strah, žene se plaši celog tog procesa. Tako da ja baš retko objavim neku pohvalu, jer to ljubomorno čuvam za sebe, i svakodnevno se tebi neko javi kaže “Ja svakog dana ja čekam tvoj story, jer taj story meni da neki vetar u leđa i ja sam okej tog dana“, to čuvam za sebe. Evo sad kažem ovde kod tebe a zaista ni ne pričam o tome, jer na neki način ja sam tu najviše povlašćena, kada tebi ljudi upute “hval ti“, ti ustvari tako najviše pomažeš sebi, tako da ja to radim zbog sebe a ne zbog njih, i to je prava istina. Ja sam i počela da pišem zbog sebe, i pisala sam kao da pišem za sebe, i pitala sam se šta bi meni pomoglo i to pišem. I ja se često – ja uđem u taj anksiozni mod, to je neverovatna stavr, znači ja sednem, uzmem laptop sednem i ja bukvalno se vratim u to stanje, ja osetim anksioznost to je neverovatno, ja mogu da osetim to plitko disanje, taj ubrzan rad srca i iz tog stanja pišem, e zato što mogu da se vratim u to, mislim da zato ti tekstovi imaju njima veću vrednost. Tako da je to danas moj smisao.

Ivan Minić: Znaš šta, ja sam par puta u životu pričao sa nekim ljudima neformalno, neki od njih su bili i u podkastu i tako dalje, koji su jako uspešni, svi parametri sa te strane života su im jako dobro ispunjeni i sada su već u fazi kada realno ne moraju da brinu o tim stvarima, oni brinu takvi su, ali nemoraju da brinu. Znači ne moraju da rade ništa, stvari će na autopilot da funkcionipu još dugo, novca ima mnogo i sve, i ja sam im svima postavio u jednom trenutku isto pitanje, i dobar deo njih na to nema odgovor ali su vremenom neki došli do toga, a to je ono u razlličitim oblicima, formulacijama, kako bi se ovaj svet promenio da ti nisi tu? Odnosno na koji način ti ovaj svet činiš boljim mestom? To što si poreski obaveznik i plaćaš sve, to rade svi ostali ljudi, znači to nije tvoj doprinos, to je deo učešća u društvu kao takvom. Možeš da to ne radiš ali onda nisi punopravni član društva, ali šta radiš da svet bude bolji? Šta? Od toga da si pomogao komšinici da odnese stvari iz prodavnice, do toga da višak novca koji imap nećeš potrošiti na 4ti auto, nego na park ispred svoje kuće ili na novu ljuljašku u školi u koju ti idu deca, ili novi računar ili nešto slično, kako tačno? To ne mora da bude pitanje para, mnogi ljudi koji ovaj svet čine boljim mestom nemaju para..

Danijela Mladenović: Tako je.

Ivan Minić: Ali zbog njih je ovaj svet i dalje podnošljivo mesot za život sa svim svojim manama kojih ima jako mnogo. U tom procesuučenja, u tom procesu rada sa drugim ljudima, šta se tu dešavalo? I rada, ne rada samo, i razgovora?

Danijela Mladenović:Pa učiš i ti ali moram da istaknem tu jednu stvar, ja njih volim, i to je možda razlika između nekog kod koga su bili, znači ja volim to što radim i volim ljude sa kojima radim. Ja legnem uveče i razmišljam koja rečenica moja bi pomogla Milici da napravi neku promenu u životu. I kažu ljudi koji rade sa mnom da im se dam, i dam im se, možda je to ta neka razlika. A, isto tako ja osećam tu povratnu ljubav, i nekako i ta moja terapija, oblik terapije, okupaciona terapije, ne moraš da budeš onako daleko sa pacijentom ili klijentom, kako god, ne moraš da budeš na velikoj razdaljini već možete zajedničkkim snagama, interakcijom, kroz vežbe, kroz tehnike, kroz vežbe samopomoći, jer tih sat vremena koliko mi provedemo nedeljno ili jednom u dve nedelje. Ako oni ne rade ništa ostatak vremena do naredne terapije, naravno da neće biti pomaka, pa se tu uključuju i vežbe samopomoći. Šta sam htela da kažem…

Ivan Minić: E da ti postavim jedno podpitanje, a to je kroz taj proces ti se srećeš sa ljudima koji imaju drugačije oblike svega toga, koje ajde da banalizujemo maximalno, koje rade drugačije stavri, koji imaju drugačije povode, koji imaju drugačije manifestacije, fo kojih put nije isti. Najgora stvar koju možeš da uradiš u radu sa ljudima, u bilo kom obliku, profesionalnom radu, klijent, u bilo kom poslu konsultantnskom, je da mislš da sa svima moće sve isto, mislim sa velikom većinom mnoge stvari su vrlo slične, iako ih ogolimo i banalizujemo potpuno, vrlo verovatno postoji algoritam sa 4 tačke koje su suvda iste, ali on ne izgleda isto, i dužina linije između tih tačaka nije ista, i put nije isti, ima tu i nekih stepenica, ima i svega i svačega. I prosto naravno da kada je nekom stalo se dešavaju čuda, i to što je tebi stalo definitivno pravi jako veliku razliku, ali prosto ispričala si svoje iskustvo, donekle si se dotakla nekih iskustava drugih ljudi kroz detalje, ali bih voleo kroz ovaj završni deo razgovora negde probamo da objasnimo da ako neko nema iskustvo kakvo je tvoje, to i dalje ne menja činjenicu da za problem koji ima ne postoji neko drugo rešenje, samo je put malo durgačiji. Možda će imati neke zajedničke tačke, neke zajedničke raskrsnice, ali kao one knjige kad smo bili mali, koje sam voelo više nego bilo koje durge..

Danijela Mladenović: Koje?

Ivan Minić: Koje kada kreneš da ih čitaš dođeš na raskrsnicu i onda biraš nastavak i imaš jednu knjigu a 30 krajeva, i najvažnija stvar je bila da ja sednem i da prođem sva scenarija, da jedan – okej ja znam koji mi se najviše sviđa i onda ću taj da pročitam još 3x, ali hoću da znam šta sve može da se desi, jer život mnogo više liči na tu knjigu nego na neku drugu. Mada ima dobrih knjiga i ovako…Prosto to kao jedno si ti anksiozni optimista, koji priča svoje iskustvo, drugo si ti kao neko ko je neformalna vrsta podrške osoba koja je tu da sasluša, da da savet, da nekome kroz taj neki odnos online kroz poruke pomogne i tako dalje, a druga stvar je kad si ti sa nekim jedan na jedan, i vi ste na misiji, a ta misija nije tvoja misija, mislim jeste i tvoja ali nije tvoj put.

Danijela Mladenović: Uvek je misija sa druge strane, odnsono ti kao terapeut možeš da učestvuješ u nečijem putu 25%, ostalih 75% je do te osobe, svako iskustvo je potpuno drugačije, čak i kada osoba ima iste siptome, gde su preslikani siptomi drugačije ih doživljavaju, i to je sve pitanje onog karaktera ličnosti, i pitanje okruženja, jer mi smo hteli ne hteli pripali nekom odeljenju, nekoj učiteljici, možda nismo to hteli, nekoj školi., okruženju koje nas možda ne razume, nismo se uklopili. To mi je recimo jedno vrlo vrlo teško pitanje kad pitaš nekoga, gde te nisu razumeli? Gde si se osetio da te nisu razumeli? I onda se tu osoba naravno slomi. Koliko se mi puta u životu osećamo neshvaćeno? Što više radim sa ljudima sve više razumem njihove postupke, dođeš u situaciju stvarno da razumeš zašto je neko nešto uradio. Ja danas ne posmatram osobu, ako me prekida na primer dok pričam, ja nnju ne posmatram kao bezobraznu, nego razmišljam o tome, okej ona je vizualni tip njoj se smenjuju slike u glavi i onda ne može da sačeka zato što će otići slika, ona će zaboraviti šta je htela da  kaže, dakle ona nije bezobrazna ona je samo drugačiji tip od mene.

Ivan Minić: Neki su i bezobrazni.

Danijela Mladenović: Istina. Ali hoću da kažem da sve ima i drugi ugao gledanja, a živimo stvarno u okruženju gde je teško ne biti depresivan, odnsono videti neku dobru tačku, videti neko setlo. I čini mi se da ljudi sve manje vide da će biti bolje, e to je problem. Ja sam sad taj tip koji uvek zna da će biti dobro, to je za mene optimizam, ne ono imaću milion dolara, to apsolutno ni to nije svera interesovanja nego ja znam da ću ja biti dobro i da će na kraju sve biti dobro, kako god. Ali mnogi ljudi nemaju tu sliku i onda prvo treba da ih vratiš u to, da vidiš šta je njihov motiv da oni prevaziđu to. Znači kada neko dođe kod mene prvo moramo da odkrijemo motiv, jer ako on nema dobar motiva, ako se on super snalazi u svojoj sigurnoj zoni, i ako ne želi zaista da izađe iz te zone mi ništa uraditi nećemo, znači taj neki individualni pristup mora da postoji, svaka osoba je za sebe a i anksioznih poremećaja ima puno. I ja ih nisam možda imala sve ali veliku većinu jesam nažalost, jer se smenjuju. Ti u jendom trenutku kada si zatvoren u kući na kraju posle imaš i socijalnu fobiju, ne znaš kako da komuniciraš sa ljudima, izgubio si to, kao da si živeo u šumi jedno 2 godine i sad se kao vraćaš u civilizaciju, kao to je okej, pa nije okej ne znaš. Ti misliš da se svet – ja se seća momenta da sam ja mislila da ja sve što sam učila da to više ne važi, da se svet okrenuo, da je svet toliko napredovao da ja više ne postojim, a zapravo sve je bilo isto. Tako da da, taj individualni pristup je ključna stvar i to je to. I rekla sam jednu stvar, a to je da kad prvi put budem prevrnula oči zato što mi je neko pozvonio na vrata ordinacije, ili zato što me je neko pozvao online kad radim online, rekla sam neću to onda da radim, radiću nešto drugo što će me u tom trenutku ispuniti, jer je to fer i prema meni i prema tim ljudima.

Ivan Minić: Svi smo mi anksiozni ali nismo baš svi optimisti.

Danijela Mladenović: To je istina da.

Ivan Minić: Hvala ti mnogo na ovome što si ispričala, mislim da je veoma vredno za sve, pa za sve koji slušaju ovaj podkast, jer sam poprilično siguran da svi prolazimo kroz slične stvari, slične dileme i da svi mi živimo zato što pokušavamo da menjamo svet, da svi mi živimo život u kome, možda ne baš svako jutro, ali skoro svako jutro ustajemo i pitamo se šta nam je sve ovo trebalo, da li to uopšte treba tako, odnosno da banalazujem i budem onakav kakav sam i inače, svako jutro se budiš i pitaš zašto sam ja idiot? I dobiješ hiljadu odgovora tokom dana da nisi ali počinješ od toga, jer jednostavno to što radiš u neko Excelu, u nečemu što je parče praznog papira na kom možeš da stvari, lienarno nema nikakve logike i nema smisla, ali u konačnici za 100 godina ima i svi smo mi ako smo se opredelili za sve ovo i radimo stvari na taj način, svi smo mi makar pokušali da trčimo taj maraton, sad neki uspeju neki ne uspeju, neki ih trče mnogo, neki trče mnogo u paralelli, ti baš imaju problem, ali to je ono….

Danijela Mladenović: Kako beše ono? 8 ruku i 2 glave.

Ivan Minić: Jeste, svi nekako pokušavamo da promenimo status, a status ne bi bio to što jeste da ne teži tome da se vrati, uvek da se vrati. Za sam kraj, šta dalje? Šta dalje? Okej rekla si kad prevrneš očima, ali šta bi volela?

Vizija budućnosti

Danijela Mladenović: Volela bih da se nikad ne zasitim toga, i da uvek budem kao prvog dana sa tom željom da to radim, jer me to jako ispunjava. A šta dalje? Moja ideja je neka mini klinika, gde će ljudi moći da dolaze u dnevnu bolnicu i da za neki kraći vremenski period prevazilaze te špoteškoće i da se brže vraćaju u normalne svakodnevne tokove. A treba puno i novca i rada na tome, al ja to negde u svojoj glavi vidim i verujem da ću u nekom trenutku uspeti to da ostvarim. Van tog plana svakog dana se trudim da budem bolji čovek za sebe, zbog sebe i zbog svog sina, i zbog okruženja, zbog ljudi koje volim, kojima se divim i da širimo ljubav, valjda je to to.

Ivan Minić: Siguran sam da je to. Hvala vam što ste nas slušali to bi bilo to za ovu nedelju. Sva pitanja, sugestije, sve ostalo za to imate komentare na YouTubu. Zapratite Anksioznog Optimistu iako niste anksiozni, jer kad zapratite shvatićete da jeste. To bi bilo to, mi se čujemo i vidimo ponovo naredne nedelje.