Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

Ukoliko ste iz Sjedinjienih država ili severnoametičkog kontinenta, Pojačalo možete svake nedelje od 20 časova po CST vremenu slušati i na viberadio.us 

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Vlado, dobrodošao u Pojačalo. 

Vladimir Tamindžija: Bolje te našao, Ivane. 

Ivan Minić: Veliko mi je zadovoljstvo da malo pričamo i o temama koje su meni lično vrlo bliske i nešto što je, da kažem, obeležilo početak i moje karijere, mada su tad stvari bile dosta drugačije, pre 20 godina. Ali nešto što suštinski omogućava da mnogo veći broj ljudi živi jedan dosta fleksibilniji i kvalitetniji život, nego što možda neposredne okolnosti dozvoljavaju i poslovi koji su dostupni na tržištu rade iako činjenica je da sad potencijalni zaposleni imaju dosta bolje izbore nego pre nekoliko godina, da su mnogo bolje plaćeni radnici i sve ostalo, ali ipak rad na globalnom tržištu ipak donosi to da možeš malo više da biraš, malo više da biraš svoje radno vreme, možeš da biraš lokaciju sa koje ćeš da radiš i da u tom smislu budeš fleksibilan, a to su sve nekako stvari o kojima deo nas sanja. Neki deo ljudi sanja o tome da ide od 9 do 5 na posao, da ima svoju kancelariju i bude tamo ceo život u istom setupu i sve, ali za njih to možda neće da bude toliko interesantno, ali za sve ostalo, naš današnji razgovor će sigurno biti interesantan. Tebe ljudi znaju kao osobu koja prethodnih nekoliko godina priča na temu freelance-a, vrlo je aktivna u tom nekom smislu. Snimio si i kurs. Imaš i grupu za podršku ljudima koji su zainteresovani da uđu u tu priču na Fejsbuku. Vrlo si aktivan kada je u pitanju deljenje znanja, ali ne samo znanja, sticanja same veštine koja je potrebna da bi neki od tih poslova radio, već i svega onoga da bi zapravo bio uspešan freelancer i to je suštinski, ajde da kažemo da je veština samo pola puta do nekog dobrog rezultata ukoliko neko zaista želi da bude freelancer, tako da dobro mi došao.

Vladimir Tamindžija: Bolje te našao još jedanput. Velika čast i zadovoljstvo što sam ovde, što sam te lično upoznao. Pratim te jako, jako dugo. Prijatelji smo ne znam ni više koliko godina na Fejsbuku i eto. Sama prilika da budem u Pojačalu koje slušam nonstop i naučio sam jako puno je velika stvar baš. Za mene. 

Ivan Minić: Ono što je meni sjajno u svemu tome što radiš je što za razliku od mnogih ljudi koji, ne znam, to nekako stalno pričamo, ako imaš potrebu da mistifikuješ ono što radiš, onda vrlo verovatno nisi siguran ni u sebe i na neki način ne želiš da drugi ljudi dobiju priliku koju ti imaš, kod tebe je to potpuno suprotno, ti demistifikuješ sve stvari, pričaš vrlo otvoreno, direktno, suštinski, jedan dobar deo vremena vrlo aktivno radiš na tome da vrlo konkretnim savetima pomogneš ljudima koji su na tom putu koji nije lak i jednostavan, ali put ni do jedne stvari koja nešto vredi nije lak i jednostavan. Ni kada pričamo o međuljudskim odnosima, ni kada pričamo o nekakvim poslovnim stvarima i rezultatima koji to prate, pa šta god da je u pitanju, ako je veliko, verovatno mu prethodi veliki rad. Naravno, kao i sa svim gostima u Pojačalu, ja hoću da ispričam tvoju priču od početka do danas, čisto da ljudi vide da stvari ne funkcionišu tako što se tebi nešto ukaže i ti si dobio znak od Boga ili od koga god i onda sve se posložilo tako da sve bude idealno, već je tu bilo mnogo…

Vladimir Tamindžija: Sušta suprotnost.

Ivan Minić: Mnogo nekih pogrešnih skretanja i mnogo nekih zabluda, ali i mnogo iskustava i znanja pokupljenih usput i da nije problem da čovek posle tridesete, pa i posle četrdesete suštinski menja neki svoj pristup u životu ukoliko i dalje ima volje i energije da tako nešto radi. Ali, prvo pitanje, kao i sa svim gostima u Pojačalu, naše Munchmallow pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kada porastem, biću…

Vladimir Tamindžija: To je pa više stvari. U jednom momentu kada sam bio klinac, zaljubio sam se u geografiju, zato što sam imao fantastičnu profesorku Anu, sad sam, nažalost, zaboravio kako se prezivala, koja je bila fenomenalna. Bila je stroga, ali bila je oštra, puna duha, karaktera i harizme i ja sam rekao da hoću da se bavim geografijom zbog nje. Završio sam u Prvoj beogradskoj gimnaziji i ništa od geografije, ali ajde. Tad se prva neka ideja rodila, voleo bih da snimam reklame, to je bilo vrlo zanimljivo. Video sam neke kul reklam i “e, kao, ovo je kul”. Ovo je zanimljivo, kreativno i naravno otišao da radim u osiguranju posle gimnazije. Tu je bio prvi neki prelomni momenat nezadovoljstva gde sam se susreo sa ljudima koji, 4 godine sam radio u osiguranju, video sam ljude koji su hronično depresivni, ja sam tad imao 19 godina. Napustio sam osiguravajuće društvo sa nekih 22, 23 i video sam ljude koji dolaze svaki dan depresivni, smorni, nezadovoljni…

Ivan Minić: Pričamo o kolegama?

Vladimir Tamindžija: Da, o kolegama. Mladi ljudi. Sećam se jedna devojka je došla, lepa, mlada. Sećam se onako, plavušica neka, sva slatka. Prvi dan na poslu samo sija, kao sunce u onoj omračenoj prostoriji gde nas je bilo otprilike desetak. Dve nedelje kasnije nema šminke, već je malo bleđa u licu, mesec dana kasnije nema života u njoj. I tad sam jednu misao ključnu integrisao u sebe, rekao sam da ne smem da dočekam svoje 50. i 60. godine u ovakvom jednom settingu i tada kreće moja jedna borba ka slobodi. Tad sam ja počeo da tražim načine da ne budem u tom, da imam više slobode u svom životu i trebalo mi je jako puno vremena dok se nisam otisnuo… onda sam radio nekih 8 godina u advokatskoj kancelariji, da bi na kraju počeo internet da istražujem posle. Pričao sam ti Tim Ferrisove knjige “4 hour work week” koja mi je onako otvorila čitav jedan novi svet mogućnosti i došli smo posle toga do Fiverra i freelance. Na celom tom putu je bilo mnogo, mnogo neuspeha, ali eto, to je bila neka geneza stvari koje je dovela do.

Ivan Minić: Dobro, pričaćemo i o detaljima tog tvog puta jer u suštini u detaljima se krije i đavo, ali se kriju i one neke stvari koje… mrvice koje usput pokupiš, koje na kraju budu jedna prilično lepa gomila nekog posrednog i neposrednog sakupljenog znanja koja ti omogućava da to što radiš, radiš bolje. Imali smo dosta slučajeva ljudi da rade posao koji ne žele, koji ih ne interesuje, koji nije inspirativan, ali na tom poslu steknu jednu specifičnu veštinu koja im kasnije omogućava da ono što rade, rade kako treba jer osim znanja stručnog u toj oblasti, recimo trebaju ti komunikacione veštine, što, u principu, kreativci obično nemaju, inžinjeri još manje, ali neko ko je proveo recimo par godina u direktnoj prodaji, prodaji osiguranja, komercijali na terenu ne može da nema te veštine jer ga je, mislim, ako je opstao više od mesec dana na tom poslu, morao je da razvije to na nekom nivou, čak i ako nije želeo, počeo je makar da se oseća komotnije u tim nekim situacijama. Otkud osiguranje? Što osiguranje?

Vladimir Tamindžija: To je bila zanimljiva priča. To je bila moja 19. godina. Koja je bila poprilično burna. Ja sam bio sportista, neko ko je trenirao od svoje 5. godine. Uvek, onako, bio klasičan klinac, treninzi, drugari, drugarice, ništa ekstremno i onda je tu nešto odjedanputa tamo negde u 18. godini sam poludeo i tu su krenule žurke i ono, haos, totalno ono. Vide me posle 3 dana u kući i tako dalje. Oni su mislili, moji roditelji, da mi nađu nešto, da me sklone iz celog tog sveta, što je bila dobra ideja. Tadašnji moji rođak je bio direktor tog osiguravajućeg društva. Ajde ti radiš malo, da radiš ozbiljan posao, da se središ malo, mnogo si skočio iz šablona. I ja gledajući filmove iz detinjstva, Insurance, reko to je to, za 4 godine vozim neku mečku i krećem da radim u osiguranju. Ono što je tu zanimljivo bilo, to mi je bio motiv, ja sam stvarno krenuo, mora da se nosi kravata i sve, cela priča, ozbiljan posao, radio sam likvidaciju i procenu imovinske štete, što je, by the way, možda najodgovornija pozicija u celom osiguravajućem društvu. Pored direktora nekih. Ali slika osiguravajućeg društva se vidi na štetama i meni to daju i to je bilo baš onako, mislim, tih 4 godine tu je bilo baš onako krvavo u svakom mogućem smislu. Ali kasnije kada sam izašao odatle sam video da je to bila jedna od najboljih škola jer sam mnogo naučio o ljudima, mnogo naučio o sebi. Video sam i šta je dobro i šta nije dobro i to je bio taj neki prelomni momenat. Tako da eto, motiv je bio kao… Inače imao sam… Kafe kuvarica i ja smo imali najmanju platu u firmi.

Ivan Minić: Postoji taj momenat kod osiguranja jer ceo biznis se svodi na to da ti praviš novac ukoliko dobro proceniš, po kojim uslovima treba i sa kim da radiš sve i ukoliko dobro proceniš da li je osoba koja je došla, da li je to što prijavljuje neka vrsta malverzacije ili je to nešto što je stvarno. To ne znači sad kao ukoliko je neko osiguran i treba da dobije isplatu štete ne treba da dobije isplatu štete, ali prosto ima ljudi koji će pokušati da prevare sistem…

Vladimir Tamindžija: Uvek.

Ivan Minić: I da bi priča mogla da opstane i bude održiva, to treba kontrolisati i imati neku vrstu ispravnog odnosa, a sa druge strane ne ugroziti svoju reputaciju pred korisnicima jer jedna loša priča koja postane javna može da donese mnogo veći reputacioni problem nego možda isplata štete koja nije trebalo da se desi.

Vladimir Tamindžija: Što je sića, realno, za osiguravajuće društvo. 

Ivan Minić: Jer sve funkcioniše na economy of scale, jednostavno ovo se ne isplati, ali na proseku od 100 hiljada ljudi se isplati. I držiš ga tu da bude na tom nekom proseku. Ne znam kako je kod tebe bilo, ali što sam pričao sa par ljudi koji su radili u tom nekom sistemu, njima je najinteresantnije bilo, neki su se i školovali za to, ali i školovanje i sve je jedno, a drugo je kada dođeš u realan sistem i prosto taj način na koji se radi procena. Taj način na koji se rade kalkulacije koje su iza toga. Nekada dobiješ modele koje su ti drugi dali, nekada dobijaš priliku da istražiš to sve i da shvatiš zašto to funkcioniše tako i ja sam neko ko kad vidi bilo šta voli da zna zašto to funkcioniše tako i kako to radi i ako mi nije jasno, ja ću da ga rastavim i da vidim šta je unutra. Kako je to u tvom slučaju bilo, ipak si u nekim najproduktivnijim i najenergičnijim godinama bio tamo, kako si ti uspeo da opstaneš 4 godine, a da se ne pretvoriš u nešto sivo što ne izgleda kao da ima 23 godine?

Vladimir Tamindžija: Valjda taj neki bunt, ne znam. Ja sam uvek imao… uvek sam bio buntovnik, nikad nisam bio ono… sad svi ti kažu idi pravo i ja idem pravo. Uvek sam gledao je li ima tu neka prečica da skratim ili nađem neku bolju… jednostavno, sumnjao sam, nikad nisam prihvatao floskule koje nam društvo servira, pa čak i roditelji, da budemo realni. Meni je to delovalo, sve ono… i onda gledao sam, video sam da li moram da plivam u svemu tome i mislio sam da kad sam krenuo mogu da dam otkaz kad god, ali nije tako. To je ono što mnogi ljudi često kažu. “Ma opušteno, možeš da daš otkaz.” Nije tačno. Ne daje se lako otkaz. Kad čovek uđe, navikne se malo i na novac onda, stekne i neke prijatelje i ovo i ono i ima dosta tu i nekih emotivnih blokada koje čovek treba da polomi da bi izašao iz te neke priče.

Ivan Minić: A posebno imaš i taj momenat za mnoge ljude koji sebe doživljavaju kao borce i u nekim slučajevima kao pobednike što je proces koji dolazi nakon toga da su borci. To je poraz. To je poraz. Da je taj neko tebe slomio da pokaže da ti nešto ne možeš, što je možda nekad zdrava opcija, ali nekada i nama kojima ne želimo sebe da percipiramo na taj način, pa ne želimo da nas i drugi percipiraju na taj način je dosta teže. Naravno, ukoliko je to nešto užasno toksično i teško, naravno da samo treba odseći i ići dalje, ali ako nije, ako je samo teško, a život je težak, to nas uči odrastanje ovde. Ne mora da bude toliko težak, ali prvo moraš da vidiš, da osetiš i da dođeš do toga da bi to zapravo shvatio.

Vladimir Tamindžija: Tu je ono što ja kažem, uvek moramo da imamo viziju. Moramo da imamo neki sistem, neki kriterijum u životu šta možemo da tolerišemo i šta nikako nećemo da tolerišemo. Za mene je, na primer, ta negativnost i to da meni neko određuje “sad ćeš da budeš na tom i tom mestu, tad i tad tu, moraš tog direktora da odslušaš” koji je nervozan. Za mene je to bilo okej, uradiću sve što mogu da ne dođem u tu situaciju. Ako postoji, radiću za duplo manje pare. Ako je to cena, da ja imam tu svoju slobodu i taj svoj neki mir, okej, pristajem na to. I onda ja mislim da u stvari taj neki set tih nekih principa, kad čovek postavi i onda kaže “okej, idem na sledeće mesto gde imam malo više te slobode”, onda je samo pitanje kako da povećam prihode.

Ivan Minić: Obično je to sistem spojenih sudova u kojem nešto mora da ispašta, vrlo retko bude win-win-win ili makar win-win. Ali hoću da te vratim na jednu stvar, pa ćemo da nastavimo dalje. Razmišljam o tome od kad si rekao, mi smo tu negde, ti si godinu dana stariji i išao si u Prvu beogradsku gimnaziju, koja je uz dužno poštovanje svim ostalim, najstrožija gimnazija u Beogradu i bila u mom malo daljem komšiluku i sećam se koliko je škola kao škola bila zahtevan i teška. Isto tako znam dosta sjajnih ljudi koji su je završili, ne kažem da su zbog nje postali sjajni ljudi, ali nije ih omela na putu da postanu sjajni ljudi i mnogi su o toj školi pričali i divne stvari i pričali su kako su imali traume kod raznih profesora, valjda svako od nas nosi traume od nekog profesora iz srednje škole. Ali hoću da kažem ti kao neko koga vidimo da si kao neki slobodan duh koji ne da da se ukalupi i, pa slobodno mogu da kažem i iskontroliše, kako si, brate, funkcionisao u sistemu Prve beogradske gimnazije?

Vladimir Tamindžija: Bilo je teško, iskreno bilo je teško jer učilo se tamo, jer ono što je moralo da se zna za dva, negde bi imao pet kao vrata. Ekstremno veliki kriterijumi i uvek je… meni je škola jako teško išla, daleko od toga da sam nešto kao sad, ali sam uvek radio, trudio se i to je to. Radio sam koliko sam morao da prođem. To je to. Nisam se nešto preterano pronalazio, više su me neki profesori motivisali, evo profesorka koju bih želeo da spomenem je Sonja Knežević koja, nažalost, nije više među nama, preminula je. Ali to je jedna izuzetna, inače majka od moje jako drage prijateljice, koju pamtim kao jednog izuzetnog pedagoga koja je bila jedna gospođa otresita, a koja je imala jako visoki kriterijum imala i nije me štedela iako me je poznavala ovako van škole…

Ivan Minić: Vrlo verovatno te zbog toga dodatno nije štedela.

Vladimir Tamindžija: Apsolutno, apsolutno. I ona me je onako, baš… uvek je imala visoke standarde i stalno me je terala da se pomučim za tu neku dvojku, trojku koju sam ja uvek gađao.

Ivan Minić: Iz kog predmeta?

Vladimir Tamindžija: Sociologije. I onako. Sve je to super. I na kraju mi je stalno govorili “Vladimire, ti možeš više od ovoga” i ako me je… bilo je teško, bilo je zahtevno, ali je imala nevoravatan način da me motiviše, iako me je pritiskala, cimala, postavljala visoke standarde, nikad to nisam lično shvatio nekako negativno, nego upravo… baš mi je drago da sam to sad spomenuo, zato što će se mnogi ljudi setiti nje zato što je to bila jedna izuzetna žena, lavica, koja se borila do samog kraja. 

Ivan Minić: Pomenuo si da su generalno za ta neka interesovanja koja po defaultu nisi imao, ali su se javljala zarad činjenice da su neki ljudi bili vrlo posvećeni svojim predmetima i dobri u tome što rade, što na kraju dana jesu možda najvažniji ljudi u našem odrastanju, bilo formalno ili neformalno kroz obrazovanje, ljudi koji nas motivišu da zavolimo stvari koje nam nisu na prvu loptu najinteresantnije, jer to što ti je interesantno ćeš zavoleti čak i ako ti je loš profesor. Baš je teško da ti zamrziš, ja imam slučaj, ali vrlo je teško da ti zamrziš nešto što voliš ako je profesor iole okej. Ako želiš, možeš pomenuti još nekoga, ali ne moraš po imenima, ali bih voleo da znam prosto šta su bile stvari koje su te zainteresovale tu jer kao, osnovna škola je u principu jedan veliki korpus, ali vrlo bazičnog znanja i ja stvarno verujem da svako od nas može da savlada sve ono što je u osnovnoj školi bez većih problema. Druga stvar je ako ti nećeš i mrzi te i… ali to insistiranje na tome, što stalno slušam sad od drugara koji su roditelji koji imaju decu od 5 ,6, 7, pa onda kreće 10, 11, 12 godina. Zašto moje dete treba da zna šta su mitohodnrije, zašto moje dete treba da zna šta su aluvijalne rane, treba. Zato što ja u saobraćaju ne želim da srećem osobu koja nikad nije čula za te stvari. Znaš, kao, ne mora da završi u Slagalici, u Poteri, ne mora da završi u kvizu, ali…

Vladimir Tamindžija: Korisno je.

Ivan Minić: Elementarno da razume kako stvari funkcionišu, jer kao, ako ne razume kako funkcioniše ćelija, kako da očekujemo da razume kako funkcioniše pankreas.Pričamo o nečemu što je neuporedivo veći broj puta kompleksnije i tako dalje. Ko su bili ti neki ostali ljudi koji su te motivisali da nešto naučiš koji ovako možda po defaultu ne bi?

Ko je imao najveći uticaj na mene u mladosti

Vladimir Tamindžija: Pa na primer profesor kog smo… meni su uvek, na primer, ne mogu da kažem nešto posebno neki predmet, mada tu sam otkrio na primer da u srpskom jeziku sam bio jako, jako dobar. Imao sam 5. Društveni smer. To mi je baš išlo onako fenomenalno. Da pročitamo neku pesmu, knjigu i onda ono “šta je pisac hteo da kaže”. Ja sam se tu javljao kao blesav, znači sve sam hteo, baš sam voleo da ulazim onako u psihu tih pisaca i da analiziram i tako dalje i to me je baš motivisalo. I moja razredna je imala baš sluha za to. I tako da je… a nisam uopšte bio dobar u pisanju. To je bilo zanimljivo. Pismeni sam obično dobijao neke trojke. Ali kad je bila neka analiza neke pesme, knjige i to, tu sam kidao. To je bio jedan predmet gde sam baš dobro funkcionisao. I takođe profesora Slaviša Vesić koji je predavao fiziku i što je najveća fora, on nije čak ni bio moj profesor, nego je bio profesor od susednog odeljenja. Ja sam tog čoveka toliko voleo, da ja pobegnem sa mog časa i uletim u njihovo odeljenje i on gleda ovako i kaže “Tamindžio, šta radiš ti bre ovde?” Toliko sam voleo tog čovek i dan danas ga volim i kad ga sretnem na ulici izgrlim ga, odemo na kafu negde, to je takav jedan pedagog, takav jedan čovek. Svaki njegov rođendan mi smo skupljali pare da mu kupimo, ne znam… kupovali mu parfeme… šta mu sve nismo uzimali, bukvalno kao otac. Takav je bio. Tako da ta ljubav koju ljudi nose u sebi, ta nesebična ljubav koju tako dele i koja se oseća, ne može ona da se kupi ili isfejkuje na neki način je nešto što je nezamenljivo i nešto što ljudi pamte ceo život. Negde, kad god pomislim na ovo što ja sad radim, trudim se da stvarno, eto, jednoj grupici ljudi koja me prati, koja uči od mene, da budem, nadam se neko ko je takav. Da.

Ivan Minić: Mislim da si na dobrom putu što se toga tiče, a ono što si i sam negde rekao, mislim da mi koji smo, okej, ja sam bio stvarno dobar đak, ali svi oni za koje možemo da kažemo da su bili okej đaci, da nisu bili u onoj kategoriji najgorih đaka i po ponašanju i po ocenama i po svemu, mislim da svima onima koji su bili po svom uspehu i interesovanjima malo iznad toga, kriterujem za to da zavole nekog profesora, nikad nije bio to koliko on zahteva ili koliko je on strog, mi smo najviše voleli profesore koji su najstroži, ali on tebe dovede u stanje ne svojim ponašanjem, nego količinom onoga što daje da je tebe sramota da to ne znaš. Znači, tebe je sramota od sebe, ali i od njega, jer imaš osećaj da je on dao tebi sve i sada od tebe traži nešto. Mi smo imali nekoliko profesora, ali jedan profa koga smo obožavali, profesora Aca iz mehanike je bio verovatno najstroži profesor u školi, pritom je sam predmet izuzetno težak jer je to primenjena fizika koja je prilično kompleksnija od onoga što imaš na nivou srednje škole. Aca je bio najzahtevniji profesor u školi. Bilo je mnogo slabih ocena i sve. Svi smo ga obožavali zato što prvo, bilo mu je stalo da objasni, imao je jako dobre primere, onda kad vidi da mi ne razumemo ništa, onda je od toga pravio šalu, ali šalu kroz koju ti objasni to na način da kad je šala, nema način da ga zaboraviš. Ti možda nećeš znati da uradiš zadatak, ali ćeš znati kako funkcioniše princip po kome treba da ga uradiš. Sad, okej, možda ne znaš neku funkciju kako ide, možda ne znaš neku formulu i to sve, ali suštinski, ti znaš šta treba da uradiš i kako treba da uradiš, tako da, to su ono neki ljudi koji su i uvek je tu postojala jedna stvar, takvi ljudi su pravedni, strogi, ali pravedni. I to je ono što… mnogo više ceniš dvojku ili trojku, nego neku peticu koju znaš da nisi zaslužio, nego ajde. Meni je to uvek kao nekom ko je bio jako dobar đak u osnovnoj, posle u srednjoj ne toliko dobar, ali uvek u tri najbolja u odeljenju, nisam cenio ocene koje sam dobijao po defaultu zato što ono “neću ja da ti kvarim prosek”. Okej, to mi je bilo bitno. U osnovnoj nisam imao te slučajeve, tad sam bio vukovac i sve i tu bi mi bio problem da mi je neko kvario prosek. Ovde? Pa nije 5.00, ne znači mi da li je četvorka ili petica ili trojka, ako sam zaslužio, neka bude to, ali je bilo dosta profesora koji su išli negde ono linijom manjeg otpora po principu “neka nisi najgori”. Pa dobro, ali nisam zbog toga došao. Ali dobro.

Vladimir Tamindžija: Takvi ljudi ostave trag na nama, to je neverovatno. Neverovatno je koliko je blagodaran taj efekat na čoveka kad dođe u kontakt sa takvom osobom. Ja ću te ljude pamtiti do kraja života i biću im doveka zahvalan na tome. 

Ivan Minić: Dobro. Osiguranje. Rekao si kako je to izgledalo i sve. Posle toga si rekao neko duže vreme advokatska kancelarija.

Vladimir Tamindžija: Da, da.

Ivan Minić: Kako? Zašto? 

Vladimir Tamindžija: Šta ti je to trebalo? Pa eto, to ti je opet ta potraga za slobodom. Mogu da kažem da u pravu me stvarno ništa nije privlačilo, iako su mi svi govorili “Vladimire, ti bi bio super pravnik.” što možda bi i bilo, možda je i imalo nekog osnova, ali… moja tetka je tad otvorila advokatsku kancelariju i ona je rekla da sam ja tad bio na privatnom fakultetu, kaže ona “ajde Vlajko da radiš sa mnom”. Uzgreda, tetka je radila u Moravi, vodila je celo osiguravajuće društvo, vodila je celu pravnu službu i ona kaže “ajde da dođeš da radiš sa mnom, imamo par nekih većih klijenata, dobićeš platu”, meni je to delovalo kao super kombinacija. Nemam neko sad fiksno radno vreme sad da moram da budem baš u 9:00, nego kad završim šta imam, dođeš laganica i to je bilo super. E, sad, problem je u tome što je to potrajalo jako dugo, jer realno ja tad nisam znao moj mentalitet ili mindset, po engleski, je bio “okej, želim da budem preduzetnik. Šta mi treba? Pa trebaju mi neke pare”. A te pare nisam imao, nisam bio kreditno sposoban i ja sam se negde vrteo u toj kolotečini svojih misli, misleći da nemam opcije, što je naravno laž. Ono u koju većina ljudi veruje. Uvek ima opcija. Uvek možeš da nađeš, ako ti nemaš novac, ima ljudi koji imaju novac, ako stvarno veruješ u neku ideju i tako dalje. Ali prosto ja tad u tom momentu nisam bio na psihičkom nivou i nisam imao određeni fond znanja da jednostavno odskočim od tog nivoa. Ali šta sam uradio? Tada sam aktivno slušao TED. Kada sam otkrio TED, bilo je vau, pošto sam dosta radio na šalterima. Uzgred, malo pre si spomenuo da ljudi kroz prodaju nauče te neke psiho… moj način gde sam naučio mnogo psihologije o ljudima je baš na tim šalterima. Kako razoružati šalterušu… ili mislim, šalteruša da ne zvučo pogrdno…

Ivan Minić: Ne moraš, sve je u redu. Sećamo se. Nije se ni toliko mnogo toga promenilo. 

Vladimir Tamindžija: Kako je dovesti u neko pozitivno stanje svesti da ona kad tebe vidi, spadne joj onaj smrknuti pogled sa lica i da treba da ti uradi to i da eventualno treba da ti progleda kroz prste ako ti nešto fali. To je bio cilj. Tako da vremenom sam postao jako dobar u tome i dosta sam tu stvari naučio što mi je kasnije značilo u radu sa klijentima. Kasnije kad su mi dolazili klijenti i tražili određene stvari. To je bila škola, recimo, na tim šalterima sam naučio dosta o komunikaciji sa klijentima. Pogotovu zahtevnim. Tako da eto, kako nas život vodi kroz neke naizgled čudne situacije, a zapravo nas priprema za neku sledeću školu. Tako da sam ja tu radio i u tim redovima sam imao jako puno vremena i jako puno sam čitao. I tad sam izvalio audio knjige. Tad sam skontao da imam knjige, ali imam i audio knjige i onda ja sam slušao audio kao lud, bukvalno non stop. Kad sam u prevozum, kad sam ovo… prešao sam sve moguće knjige Tomi Robinsona. Bukvalno mislim da sam sve knjige Tomija Robinsona preslušao. Možda ne ove novije, ali ove stare sve… celu tu… Think and grow rich Boba Proctora, marketing, psihologija, znači kako sam nailazio na određene stvari, tako sam samo otkrivao neke nove autore i otkrivao neki fond znanja. Naravno, kad čovek uči od tih ljudi, kao što sam učio i iz tvog podkasta jako mnogo, i drugih, stranih i domaćih, svaka ta knjiga mi je širila svest. I širila mi je shvatanje šta je sve moguće. I ja bukvalno pročitam knjigu i više nisam isti čovek. Onda je došao taj momenat kad sam prošao taj Four hour work week, gde je Tim Ferris rekao da radi 4 sata nedeljno. Napravio je sistem takav da ima biznis koji mu to omogućava i sve online. Ja sam rekao “okej, nemoguće da neću naći nešto da pobegnem iz ove advokatske kancelarije koju ne volim, niti me motiviše, niti vidim sebe kao nekoga ko radi tu” i to je bio momenat kada sam doneo odluku da se otisnem odatle.

Ivan Minić: Taj momenat vrlo loše stvari koje nam se dešava svaki dan, ali smo mi nekako kao hrčci upali u tu neku nepredvidljivost i vrtimo se u krug. Sa jedne strane, okej, to je naravno komfor, ništa nepoznato neće da ti se desi, nepredvidljivo i koliko posla imaš i koju ćeš platu imati i sve što uz to ide, ali nema prostora ni za kakav napredak. I kad na drugim planovima u životu napreduješ, možda je dobro da na poslu nemaš tu neku vrstu stresa koju obično napredak donosi. Ali u tim nekim najpotentnijim godinama je greota. Koliko god možda društveni život bio dobar u to vreme, prosto je greota da svoje najproduktivnije godine ostaviš kao ćata i kurir. Ono što je često problem i prepreka svakom ko krene da se interesuje za tu temu rada preko interneta, jeste činjenica da postoji beskonačna količina resursa, da su oni svi prilično haotični, nestrukturirani i tako dalje i da se mnogo, posebno pre 5, 6, 7 godina, da se mnogo priča o stvarima koje u vrlo malom procentu slučajeva rade, a tamo gde rade, rade jako dobro, ali da u suštini mogu značajan broj ljudi koji čak se ohrabre da to pokušaju, a to uopšte nije lako, da dovedu u situaciju da pokušaju, fejluju i izgube veru i u sebe i u to da možda taj, ta stvar funkcioniše. Srećom, ni ja ni ti nemamo problem sa manjkom upornosti, ali većina ljudi ima. I zato mislim da je jako važno da tačno vidimo kako je izgledao tvoj put spoznaje, pošto je nosio jako puno nekih stranputica, ali i mnogo vrednih lekcija kroz svaku od njih. Kako je izgledao? Ti si odlučio da skočiš, a u šta si skočio? 

Kako sam došao do današnje pozicije

Vladimir Tamindžija: Pa izgledao je poprilično bolno. Kao i sve u životu. Doneseš odluku da naučiš nešto novo. Prvo sumnjaš u sebe. Ne znaš ništa. Treba opet neka investicija da se napravi i tu si tanak. Nesigurnost. Neznanje. Svi oko tebe ti govore “mani se toga, idi radi, bre…”. Mene su do skoro pokušavali svi da zaposle u nekoj državnoj instituciji. Ja to stalno pričam. Do skoro. Posle ovoliko godina. Ja mislim da moji roditelji i dan danas nisu sigurni šta ja radim. Za njih je to neka virtuelna stvarnost, ne mogu da dojmaju šta je to u pitanju. Ali svi su mi govorili “ma daj, batali to, ti se zaluđuješ, ti ovo, ti ono”, ali ja sam prosto imao tu neku želju, ja sam… moja logika je uvek bila sledeća, da li je dobro ili loše, ne znam, ali evo, to je bila moja logika. Razlika između mene i Tomija je samo u načinu razmišljanja, ništa drugo. On ima dve noge, dve ruke, ima isti broj dana u godini kao i ja, isti broj sata u danu. Šta je razlika između mene i njega? Samo način razmišljanja.

Ivan Minić: Dobro, ima raznih razlika, jedna od razlika je, to je dobro rekao Ivan Stanković kad je bio jednom, razlika je njegov telefonski imenik. Uzmi mi sve, samo mi ostavi telefonski imenik i ja sam ponovo za mesec dana tamo gde treba da budem.

Vladimir Tamindžija: Bravo, bravo, tako je. Kontakt. 

Ivan Minić: Ali to je nešto što skupljaš ceo život.

Vladimir Tamindžija: Tako je, radiš.

Ivan Minić: I, dobro.

Vladimir Tamindžija: I tu sam razmišljao šta ja mogu da uradim po tom pitanje. Mogu da krenem na taj internet, pa šta mi Bog da, što sam i uradio. I tada sam rekao, okej, mogu da radim na svom mentalitetu, na svom mindsetu, a to je isključivo preko edukacije i ja sam gutao i dan danas gutam te knjige, predavanja i svašta nešto i volim da multi taskujem i volim da konzumiram kontent koji mogu da radim dok radim druge stvari. Prosto, zašto bih blejao u autobusu i gledao okolo, slušao muziku. Super je muzika, to je kul, ali zašto to vreme ne bih iskoristio za edukaciju? I to je bio moj način da radim na tom mindsetu, ali kad sam krenuo da tražim svoju priliku, uradio sam ono što urade svi amateri i sve žrtve online prevara i ukucao sam “how to make money online”. I to je bilo network marketing, raznorazne prevare i naleteo sam na nekog lika iz Hrvatske koji, pa ajde da kažem, ne mogu da kažem da je elokventan, mogu da kažem da ima neku govornu manu, nije mi ni delovao ni previše inteligentno, iskreno. Čovek je sigurno inteligentan, ali meni je u tom momentu. Pričao je kako je zaradio 20 hiljada dolara i pokazivao čekove i to. Ja reko šta je ovo, ako je ovaj zaradio, mogu i ja. Ako zaradim pet, biće dobro. I, naravno, uleteo u priču. Tu je onda, kad sam ušao u njegovu, tražio mu link, onda mi on poslao link od svog ovog ozbiljnog prodavca i prevaranta. Taj tek je ozbiljan i copywriter i sve živo i znao je kako da servira celu priču i ja sam tu investirao nekih par hiljada eura jer kao da bi prodavao te kurseve, moraš da ih kupiš. I naravno, ja sam to kupio i pokušavao sam da prodam i naravno da nisam ništa uradio. Ne kažem, ima dosta ljudi koji su napravili ozbiljne pare na tom, ali ja sam imao ozbiljan etički problem da prodajem to, zato što ja nisam verovao u proizvod. Mene je taj neki, moralna blokada, šta god da sam radio, kao da mi je neko vezao noge. Ali opet, ako neko nema taj problem je… gledam samo profit i idem. Neki su dosta dobro prolazili i zaradili dobre pare. Ali meni je to sve neetički.

Ivan Minić: Trgovina ljudskom nesrećom.

Vladimir Tamindžija: Apsolutno. Mnogi ljudi su unesrećeni bili da bi, na primer, dve godine kasnije, koliko je trajala ta priča, cela firma propala i tog vlasnika i dan danas jure za stotine miliona dolara i to je, nažalost, priča mnogih ljudi. Ali šta je dobro u celoj toj priči? Što sam ja u svemu tome pokušavajući da razradim taj network marketing, učio i YouTube marketing, tada sam otkrio digital marketing, koliko sam krenuo manijački da čitam, svaki dan. Dao sam sebi zadatak svaki dan da čitam jedan blog post na digital marketingu. Nebitno, pre nego što počnem da radim, jedan blog post i onda može sve ostalo. I onda kad pogledaš za godinu dana 365 postova ozbiljnih pročitati od marketara, čovek nauči dosta toga. I kurseva i raznih stvari. Što mi je sve kasnije pomoglo kada sam odlučio da radim na Fiverru u komunikaciji sa mojim klijentima. Sve to znanje, svi ti fejlovi, ja sam u međuvremenu i pokušao affiliate marketing da radim, tu sam imao nekog uspeha, ali ništa značajno, uvek sam dolazio do momenta gde treba da se investira, krene mi kampanja i sad treba da investiram par hiljada evra u Fejsbuk oglase i ono kao. Onda 3, 4 puta sam napravio greške, cancel account i tako dalje. Ali sve to zananje mi je kasnije pomoglo, svi ti fejlovi kojih je bilo mnogo, stvarno mnogo, su mi kasnije pomogli u komunikaciji sa klijentima na Fiverru.

Ivan Minić: Jedna od stvari koju često ljudi pričaju koji su u svom CViju imali na početku karijere, tu neku stvaku koja je ili je multi level ili neka prodaja tog tipa, suštinski niko od njih nije želeo tu da se zadrži duže i sve i neki su bili više, neki manje, neki su bili vrlo uspešni, ali ono što svi oni manje više bez izuzetka govore, a to je konkretno kada pričamo o fizičkim nekim proizvodima, prodajom fizičkih proizvoda i da su te obuke koje su prolazili bile neprocenjive. Znaš, kao bukvalno, možda je paralela pogrešna, ali meni deluje kao da ima smisla, pa ću je ja ipak reći, moj je podkast. Stekneš supermoć koju sad treba da koristiš za, ajde ne sad sile zla, ali sile neutralnog, sile svetlo sivog, ali ti i dalje imaš super moć, ti samo treba da usmeriš na neku drugu stranu i, okej, moraš da se adaptiraš, ali si mnogo bolje pripremljen nego neko drugi i onda su ti ljudi najčešće kasnije kroz neke druge stvari koje su radili u karijeri postizali neke neverovatne stvari, jer ti u suštini kroz te treninge prodaje naučiš neverovatno mnogo kako razmišlja prosečan čovek, a mi se uvek vodimo time da on uvek razmišlja logično. Što nije uvek tačno.

Vladimir Tamindžija: Ono što je definitivno, ja sam baš tad kad sam bio u tom network marketingu, gde je velika tema prodaja, odma se stavlja akcenat na prodaju, zaboravio sam ko su bili autori knjiga, ali ima tu jedno 2, 3 autora koji su baš onako najpopularniji i tu sam pročitao sve te tomove knjiga, mislim da je bio neki Tom nešto, Tom… nemam pojma. Uglavnom, fantastične knjige, fantastična psihologija na primer, jedna od najboljih knjiga gde sam naučio neke osnovne principe psihologije i marketinga je Influence od Roberta Cialdina, koja je stvarno knjiga, ono, vau. Totalno sve dobija logiku kad čovek provali tih nekih 6 principa oko kojih se vrti cela knjiga. Tako jednostavno čovek, malo po malo, iz fejla u fejl, iz neuspeha u neuspeh, grad taj svoj mindset i postaje čvršći i jači i koža postaje deblja i naravno, kad dođe neka prilika kada se spoje kockice gde je dobar proizvod, dobra priča, dobra ekipa. Evo, ja planiram moje dete da baš učim te neke stvari od ranog detinjstva, da već uskoro kad nauči da računa, nema svrhe do tada, da krenemo sa nekim vidom prodaje. Nešto da valjamo, nije bitno šta, makar na kupujemprodajem. Ali čisto da razmišlja o tim nekim stvarima, jer ja iskreno verujem da dva skilla su apsolutno krucijalna u životu. Jedan je prodaja, drugi je govorništvo. Komunikacija. Onaj ko je, obično kažu, nećeš naći dobrog govornika, a da nije dobar prodavac. I obrnuto. To jednostavno ide jedno s drugim i onaj ko zna dobro da prodaje i zna dobro da priča i još nauči copy da piše i sve, to je onda… nebitno šta radiš. 

Ivan Minić: Ima jedan momenat, to sam dosta pričao sa jednim prijateljem koji je godinama u prodaji, prvo je bio čovek na terenu, sada je menadžer koji radi sa komercijalistima i on je uvek, pošto se dosta interesuje za lični razvoj i sve, često pričamo na temu koliko su zapravo profili prodavaca različiti, koliko različitim ljudima odgovaraju različiti prodavci. Sad imaš one koji su kameleoni i koji dođu i u roku od pet sekundi znaju kako treba da se ponašaju pred tim konkretno čovekom da bi napravili rezultat gde naravno uvek postoji neki procenat greške, ali ako su dobri u tome, onda su jako dobri u tome i oni su kameleoni. A imaš one koji su to što jesu, oni mogu samo to jedno, e sad to jedno ukoliko ih ti organiziciono sa strane planiranja i svega usmeriš da rade samo sa onim sa kojima će da rade kako treba, ti si njima napravio priliku da naprave sjajnu karijeru, jer ako je neko, ako dobro funkcioniše sa ljudima koji su iz nekog jednostavnijeg backgrounda svega, odnosno čovek koji prodaje dobro uslugu vlasnicima autolimarskim radionicama, vrlo verovatno neće raditi dobro salone za venčanje, primera radi. Ili visoku kozmetiku, što je specifičnije i ipak zahteva nekog sa kim će lakše oni da se poistovete. Onaj ko dobro radi pečenjare, verovatno neće dobro raditi neke ultrasofticirane stvari, iako ja zaista verujem da je dobro pečenje uvek sofisticirana stvar, ali ljudi to ne percipiraju na način…

Vladimir Tamindžija: I malo je onih koji rade kako treba. 

Ivan Minić: Treba naći svoj glas i treba se izboriti za to da gro vremena dominantno pričaš sa publikom s kojom možeš da se razumeš i koja će tebe prihvatiti, a ne sa nekim ko će te na dobar dan, na prvi kontakt odbaciti jer naravno, ukoliko radiš takve stvari mnogo je teže. Ti konstantno pokušavaš da pomeriš zid. Što kažu…

Vladimir Tamindžija: Nekada i nemoguće.

Ivan Minić: U Zona Zamfirovoj “ne smo u prilika”. Kako si ti, dakle ti si prodavao svašta sa mestimičnim, ali ne preterano čestim uspehom i svakako ne nečim što te je ispunjavalo u bilo kom smislu. Kako si našao to što treba?

Kako sam izabrao posao koji mi odgovara

Vladimir Tamindžija: Pa, sad kad bih rekao da sam ja to našao, to bi bila laž. Ja mislim da je to Božja volja što se sve to tako podudarilo i tu je bilo jedno pravo olakšanje za mene kada sam otvorio Fiverr i krenuo sam da… tada je bio onaj custom request koga više sada nema, u stvari nema za početnike i ja se sećam da sam tad razmišljao šta ja mogu, po čemu mogu da se razlikujem od svih ostalih ljudi na Fiverru? Biću najljubazniji ovde, biću strava lik za saradnju i pritom engleski sam ispekao dobrim delom kroz audio knjige. Nikad nisam uzimao neke časove, jesam nešto pred neke ispite, ali to je bilo… uglavnom sve što znam od engleskog sam naučio kroz audio knjige i Google translate, slušam, slušam, slušam, ne znam koja je reč i odem na Googel Translate i to je to. Jedno milion puta to. Naučiš. Krenuo sam da šaljem ponude i napravio sam tekst koji je meni zvučao top.

Ivan Minić: A šta su uopšte bile usluge?

Vladimir Tamindžija: Usluga je bila… da, kako sam ja ustvari došao do dizajna. Ja sam uvek voleo dizajn, ja sam imao na primer, pošto sam slušao svojevremeno elektronsku, slušam i danas, ali ne kao tada, elektronsku muziku i onda sam dizajnirao, znaš kad ti neko nareže CD i sad reko što mi ružno piše onako sve onim slovima. I sad ću ja da napravim cover onaj lepi. Imali smo u Moravi neki fensi HP printer u boji, neko ludilo, znaš koliki je bio, katastrofa neka. Naravno, nije iskorišćen… daj Bože da je izbacio 100 stranica od kada su ga kupili. I ja sam tu kad niko ne vidi, klik, ubacim, isečem i tako dalje. I dan danas čuvam te CDove. Neki su završili kod mog drugara, vidiš, mogao bih to da povratim. No, tada sam, voleo sam uvek taj dizajn. Kad sam radio u advokatskoj kancelariji, kad mi tetka pošalje dokument i ona to nabaca onako grubo, kaže ona “ajde sredi to, ti si picajzla.” da izvinete, znači ja to stvarno. Marginice, svaki red onako ravnomerno i tako dalje. Kaže niko nikad nije znao tako da skocka taj tekst da bude sve kako treba. Reko ajde da probam. Tad se pojavila Canva. Tek je izašla. Ja kad sam provalio Canvu, meni je to bilo najgenijalniji softver na svetu. Prosto, efikasno, možeš da radiš šta hoćeš i ja sam krenuo da pravim u Canvi. Reko, ajde, možda će neko želeti da mi plati za to. Logika stvari. Našao sam neki tih head and design kategorija, popularna. Reko ajde da probamo. I krenuo sam da šaljem ponude i tad sam napravio taj svoj prvi sales letter koji je onako bio pozitivan, veseo, druželjubiv. I upecao sam svog… prva je bila neka kineskinja. Drugi je bio kit, ono whale klijent, srećom, taj čuveni Jurgen. Neki Nemac, koji je radio Amazon affiliate i imao je 300 miliona blogova, mikro blogova gde je prodavao proizvode sa Amazona. I za svaki blog mu je trebao header i on čovek mi je tražio, ajde napravi mi header, ja mu napravio header, oduševio se i samo vidiš ono 5 gigova počeo, tad je meni gig bio 5 dolara i on naruči za 25 dolara, što je meni tad bilo “vau čoveče”. Tako da tu se okrene i tad meni se zahukta taj gig i onda su krenuli da mi dolaze drugi ljudi.

Ivan Minić: Što više imaš referenci, što imaš više rezultata, to je mnogo lakše da se probiješ za nove poslove.

Vladimir Tamindžija: Jeste, tako je. Taj algoritam prati koliki je, koji novi gig i kad počinješ da dobijaš tako veliki volumen poslova, onda dođeš na prvu stranicu i onda laganica samo održi ritam i udri. I to je bukvalno to, ja sam tada iz komunikacije u komunikaciju, iz posla u posao. Stalno sam dobijao 5 zvezdica u svim kategorijama. I komunikacija. Meni su ljudi, čak mi je bilo i malo čudno što su ljudi ovoliko zadovoljni, okej, super, jesam ja odradio svoj posao okej i korektno, ali oni su uvek nekako izlazili super zadovoljno i meni je to toliko bilo bitno jer sam imao jako puno kriticizma u životu sa svih strana i prvi put u životu da nešto radi i imam rezultate u tom i stvarno sam zadovoljan i tu je krenuo novac. Sklopile se kockice i kako da kažem… taj moj Fiverr profil je neka lična karta moja nekog prvog ozbiljnijeg uspeha koji sam napravio koji je kasnije bio temelj za pravljenje kursa i svega ostalog.

Ivan Minić: Jedna od stvari koja je uvek vrlo bitna kada si u toj nekoj vrsti, ne samo gig ekonomije, kreativne, nego uopšte u servisnom kreativnom radu kada radiš dizajne je, to je da ljudi dođu, vide šta radiš i otprilike znaju šta da očekuju i traže nešto što je slično ili srodno u tom nekom smislu. Fiverr je, ja sam korisnik više od 10 godina, je kupac, ne prodavac. Fiverr je mesto na kome iz inicijalne one priče sa početka svega ti u suštini nekog plaćaš 5 dolara, od čega on dobija 4 dolara, a platforma zadržava dolar, da ti uradi neki najčešće jednostavan posao i tu je bilo svega i svačega. To je količina novca kome nekom u SAD, Kanadi, Australiji nije nešto preterano atraktivna, mada ima naravno mnogo ponuđača, bilo je i tada, ali je najviše gađala ove neke manje razvijene zemlje koje su kroz takve stvari mogle da sa par prodaja dnevno naprave neku cifru koja je njima u njihovoj zemlji značajna. I ima mnogo lepih priča iz Srbije i regiona sa Fiverra gde su ljudi od tih gigova od 5 dolara došli do toga da rade mnogo ozbiljnije stvari, mnogo ozbiljniji novac i da imaju klijente sa kojima rade godinama, sa nekim kroz platformu, sa nekima više ni ne kroz platformu, nego kroz činjenicu da su ljudi na platformi videli da oni imaju, pa su ih potražili, pa su ih angažovali, neki su dobijali i poslove, ali čini se da je postojao taj neki trenutak po mojoj nekoj proceni pre jedno 5, 6 godina kada se platforma više okrenula ka tim zaista zanimljivim, kreativnim i lepim stvarima, a manje ka onim gigovima kojih je tada bilo jako mnogo koji su bili kupovina recenzija za Trip Advisor, za Google, za slično, kupovina pregleda, lajkova, kupovina ocena na Apple Store, Playstore, što jeste bilo nešto što su mnogi radili i ja se sećam tih video klipova gde je ono, neko ti nudi da kupiš 100 ocena na Google Playstore i kako je to moguće i onda on pošalje sliku jedne velike police na kojoj je povezano 100 telefona na punjače i kao tako što dođe na 100 telefona i ručno skine i isklikće i ti mu to platiš 10, 15 dolara i njemu je to u Indiji, na Filipinima sasvim prihvatljivo i on od toga može da uradi 5, 6, 10 u toku dana i da napravi sebi sasvim lep prihod. Platforma je dosta se razvijala, ali početak jeste težak jer početak podrazumeva da bi ti napravio neki rezultat da uradiš mnogo tih nekih poslova koji su pet ili deset dolara da bi napravio sebi i novac i reputaciju koja te stavlja negde u kategoriju da možeš da radiš malo kompleksnije stvari, kasnije su došle, odnosno već u to vreme je i bilo onih mogućnosti da nemaš samo onaj osnovni gig od 5, nego da ima ih više, imaš skuplje opcije, imaš sve ostalo. Fiverr je ostalo ime. I i dalje imaš neke stvari koje možeš da kupiš za 5 dolara, ali recimo ako je kompleksno nešto, ako je ilustrator neki koji crta nešto, za 5 možeš da dobiješ linijsku skicu toga, a za 20 ćeš dobiti to kompletno što je trebalo. Ti si ušao u ekosistem i, okej, imao si malo sreće sa Jirgenom, ali to je samo početak i to je opet samo jedna stvar. Kako si se ti usvršavao? Kako si učio stvari? Kako si istraživao trendove? Kako si prosto, ono, sebe gradio da budeš bolji u toj priči?

Moj prodor i opstanak na Fiverru

Vladimir Tamindžija: Ta incijalna sreća je bila da naletim na klijenta od samog početka. Ali opet, ono, znaš, dođe ti klijent, ali ajde ga zadrži. Ipak je bilo tu dosta rada i truda da ipak dam više. Ja sam uvek gledao, bez obzira što sam radio za pet dolara, tad u tom momentu sam radio za pet dolara, gledao sam da uvek dam više od onoga što se traži. Ako je tražio reviziju, nema problema, uradićemo. Ako nisi zadovoljan sa jednim konceptom, evo ti drugi za džabe, nema veze. Cenio sam ga, baš sam ga cenio i znao sam, značilo mi je što je tu taj čovek, ali ja sam mnogo učio kroz to iskustvo i kroz svakog klijenta sam učio. Ja nisam znao fotošop, ja sam fotošop naučio kroz Fiverr i to kroz YouTube. Sećam se prvi put kad sam ga instalirao, ja sam ga se plašio maltene, reko šta je ovo, ko će ovo da savlada, ali ono, ajde okej. Kako da uradim gradient, how to do a gradient in photoshop i tako u YouTube i tako iz tutorijala u tutorijal, iz problema u problem i malo po malo sam naučio da koristim taj alat. Onda drugi, treći, četvrti i tako dalje. I praktično kroz praksu sam naučio, učio sam i uvek sam gledao, to je ono što sam i učio ljude na Masterboxu, da uvek traže, pogotovu u početku, da nađu primere profesionalaca. Šta god da radiš, u kojoj god niši da se nalaziš, nađi najbolje, gledaj šta oni rade i postani dobar u kopiranju njih. Ja sam upravo to isto radio. Ja sam se uvek trudio da kopiram najboljeg. Onda sam počeo da hvatam paterne. Aha, ovi fontovi dobro prolaze, ovde nema previše senke, stavlja vrlo diskretnu senku, dobro, okej. Simetrije su ovakve, onakve, kombinacije fontova… malo po malo puta par hiljada poslova, jednostavno čovek tu ispeče svoju veštinu kao što Maxim Goldwell kaže 10000 hour rule, 10000 sati ja sam, čini mi se, mada mogu i sigurno da kažem da sam sigurno probio tih 10000, mislim možda i nisam, nisam računao, ali sam jako puno radio i kroz tu praksu sam faktički naučio taj posao i stalno nadograđivao i jednostavno na tom kursu sam ostao i ono što je kasnije postalo zanimljivo što ti kažeš, to funkcioniše do jednog momenta, ali onda shvatiš da je profil došao na neki nivo gde može da se polako pretvara u agenciju, jer kad je mali profil ti si ta osoba koja nosi ceo teret na svojim leđima. Ali već kako vreme prolazi, možeš da platiš još nekog da uradi neki posao, pa onda ajde da proširimo dijapazu stvari. Ajde da nađemo ljude koji su dobri u nekim oblastima, pa ajde da koristimo moji profil kao platformu preko koje će da se prodaje to. Tako da malo po malo i gledajući druge primere ljudi koji su stvarno napravili od Fiverra ozbiljne biznise, shvatio sam da Fiverr nije sam mesto negde gde dođu Freelanceri da zarade neku incijalnu kintu i da imaju za neke mesečne prihode, nego da je to jednostavno platforma koja može da pruži daleko više. Ima jedan primer fantastične mlade devojke koja je napravila profil na Fiverru 2020. godine, u sred one ludnice sa kovidom, kada su svi bili na Fiverru, kada su ljudi masovno hrlili ka Freelanceu, ona je otvorila profil i u roku od godinu ili godinu i po dana, ona je napravila milionski biznis, izašla je na CNBC, ne znam sad tačno. Na YouTube ako ukucate Aleksandra Fasulo, ima reportaža o njoj, šta je uradila, kako je uradila. Ona se bavi SEO pisanjem, pisanjem tekstova i tako dalje. Devojka je pokidala. Pokidala. Ona je zarađivala nešto oko 40 hiljada dolara mesečno. Znači ozbiljna priča. Ne bi želeo neko da misli, daleko sam ja od tog nivoa, ali je definitivno jako bitno videti takve mlade ljude, videti šta je moguće na Fiverru, zaboraviti tu priču gde je Fiverr mesto gde se radi za 5 dolara. Ima onih koji rade, ali onaj ko je pametan i onaj ko je dovoljno uporan da izdrži taj dugačak put, mogu da kažem razvoja i rasta, može da dođe i da možda bude neka sledeća Aleksandra Fasulo ili ko god. Tako da, ja to stalno ljudima pričam, nemojte podceniti Fiverr. Fiverr je mnogo dobro mesto. 

Ivan Minić: Manje – više svaka od freelance platformi u tom smislu može da ima vrlo dobar rezultat. Ono što jeste negde vrlo često problem za ljude je što popularnost platforma se menja kroz vreme i onda ako si se fokusirao samo na jednu stvar, a ta stvar počinje da gubi na popularnosti, onda možeš da dođeš u problem da ti negde izvor prihoda bude ugrožen. Kao što specijalizacija za usku neku oblast jeste dobra stvar, ali, lupam, ako si ti specijalizovan za GoogleAds i fantastičan si u tome i za dve godine sve bude radio AI, malo se gubi poenta. A nije kao da imaš direktnu alternativu. Naravno, svako drugo oglašavanje je relativno slično, ali to onda vrlo verovatno znači da svako drugo oglašavanje sledi ista sudbina. I to jeste negde ono što je izazov. Ono zašto je meni Fiverr uvek bio simpatičan osim činjenice da sam svašta nešto mogao tamo da nađem i retko su to bile stvari koje su mi trebale, komercijalne. Ovamo su bile stvari koje su bile moj neki hobi i zanimacije. Osim slučajeva kada sam dosta uzimao dosta voice-overa, engleskih i ruskih. To nisu gigovi od 5 dolara, to je gig od 40, 50, ali imam izbor od 500 glasova. Nađem neko ko mi odgovara, čiji mi engleski leži ili neki drugi jezik, kao, evo. I uvek su bili preduzetljivi i uvek je bila dobra saradnja, naravno, bilo je i ovih nekih kreativnijih stvari, crteža i svega, ali kod Fiverra mi je uvek bila fascinantna zajednica koja se tu formira koja, recimo, na klasičnim freelance platformama ne postoji. Ti vidiš ko je sve tu, ali vi retko sarađujete, retko se showcaseuju radovi, retko možeš da uzimaš inspiraciju od nekog drugog. Ti ako si dizajner, treba ti programer, naći ćeš programera ili copywritera, šta god, ali nećeš provesti pola sata listajući tuđe radove oduševljen šta se tu dešava. To je recimo bilo, 99design je na neki način sličan tome, ali on ima drugi problem. Ti se konstantno takmičiš sa drugima i samo ako pobediš, dobiješ kintu. Ima ljudi koji provale šta radi, pa pobeđuju mnogo češće nego što je prosek, ali šta ako nisi, ne te sreće, nego ako nemaš tu sposobnost za tako nešto? Fiverr mi je sa te strane uvek bio interesantan, gde ti tačno možeš da vidiš razvojne puteve svih tih ljudi ako si redovan član te zajednice. On je došao, uhvatio si ga na početku, kako je rastao, cene za uslegu su rasle. Ali ti vidiš veći broj ocena, vidiš kako je neko postao level 2, kako je neko postao pro i ja vrlo često prolazim kroz moje stare poruke i ordere da vidim gde su ti ljudi danas i šta rade. Dešavalo mi se da čak i sa istom osobom, jedna devojka me je čak i prepoznala, da sa istom osobom radim nakon osam godina, jer trebalo mi je onda i trebalo mi je sad i u principu mi treba jednom u pet godina.

Vladimir Tamindžija: I bilo je dobro iskustvo.

Ivan Minić: I bilo je dobro iskustvo i bilo mi je drago kako je ona napredovala. Od tebe sam čuo nešto što može da se povuče paralela, ka tome kako neki od stock sajtova čuvaju svoju zajednicu, a to je da zapravo imaš osobe koje su tu ispred kompanije, da sa vama pričaju, da se sa vama savetuju, da vam pomažu malo, da u svemu tome budu bolji i sve oni prate to i imaš neke parametre u sistemu, koje neko ispunjava, ali nekada i neko ko ima manji broj dobro ocenjenih gigova i tako dalje dobije priliku zato što eto neko veruje u tu osobu i želi da je podrži na tom putu da je, ono, neka cveta hiljadu cvetova, da tako kažem. Kako je to u tvom slučaju bilo i kako je zapravo, kako to prestaje da bude tamo neki sajt na kome ti nešto radiš, nego to postaje nešto što… gde ti znaš ljude, gde ti počinješ da pričaš sa svima njima, da razmenjuješ iskustva, da jedni drugima preporučujete klijente i kad platforma kreće da se obraća tebi?

Kada Fiverr postaje posao, a ne hobi

Vladimir Tamindžija: Već kad se prođe neki broj gigova. Meni je jako dugo trebalo da sa level 2 pređem na top seller, što se relativno skoro desilo, pre možda mesec, dva dana. 

Ivan Minić: Ali doći do level 2 nije piece of cake.

Vladimir Tamindžija: Nije. Ali od level 2 do top sellera je Golgota, bar u mom slučaju. Ja sam bio dugo, pa možda sam bio čak i malo nezadovoljan. Zašto ja vidim tamo ljude sa 700, 800 gigova završenih i imaju top seller, a ja imam 2 i po, skoro 3 hiljade, a nemam? Žalio sam se ja tamo i menadžerima i slao poruke i dobijao one bla, bla, bla odgovore i sve sam pokušao ja to, ali prosto nije htelo i na kraju sam dobio i to je bila velika stvar i to je neki poslednji level u toj priči i stvarno sam srećan što sam došao do toga. Ali smo onda negde u tom putu, počeo sam da komuniciram sa ljudima i provalio sam da ima dosta ljudi koji rade u mojoj niši, pa onda ako ja nešto ne mogu da stignem, prebacim na njih i generalno sam se više posvetio network, da gradim mrežu, ne samo poslovnih kontakata, nego ljudi iz raznoraznih sfera koji eventualno mogu da budu možda i deo nekog zajedničkog projekta na mom profilu. Tako da smo malo po malo pravili tu zajednicu i evo, pogotovu sad sa ovim kursevima na Masterboxu i ta zajednica je porasla i ja sam jako srećan zbog toga. Što se tiče Fiverra, Fiverr je jedno neverovatno mesto. Evo jedna dobra priča. Kad sam tek otvorio profil, kad sam gledao kakva je Fiverr platforma, da vidim šta je uopšte ovo. Otišao sam u onu sekciju koja ima na Fiverru, da li je more ili nešto neodređeno, kao neka… i video sam lika još tada bio top seller, pre 8 godina. U tanga gaćama koji izgleda onako sačuvaj Bože, strahota. Neka očajna frizura. Peva happy birthday to you. I to je bilo par hiljada porudžbina.

Ivan Minić: E, koliko traumatizovanih ljudi!

Vladimir Tamindžija: Da, da. Ovaj lik je top seller? Ovaj lik ima toliko hiljada porudžbina? Ako ovaj lik može, mogu i ja. Mnogo mi se svidela ta vibracija, taj pozitivan duh platforme. Neposredan, mladalački, onako veseo i kreativan i sve to ima Fiverr. To je meni tako delovalo kao jedna dobra, zdrava zajednica kreativnih ljudi, što se i potvrdilo i stvarno, oni iz godine u godinu postaju sve bolji i bolji. Platforma je vrlo lepo i intuitivno napravljena. Funkcionalnosti platforme su stvarno fenomenalno napravljene. Što se tiče samog funkcionisanja kako Fiverr radi, ja stvarno nemam nikakvu zamerku. Apsolutno nikakvu i stalno dodaju neke nove, korisne stvari. Meni je san da napravimo neku Fiverr žurku ili event ovde u Srbiji. Možda negde u budućnosti i da dovedemo možda neke ljude sa Fiverra. Ko zna, možda se i ostvari.

Ivan Minić: Ja sam prateći i istražujući upoznao zapravo ne mali broj ljudi u Srbiji koji rade jako interesantne stvari i angažovao ih za neke jako hobističke stvari, ali nebitno. Kada pretražujem i ako vidim da je neko iz Srbije, naravno da ću pre njih kontaktirati jer prosto želim da podržim i sve, ako ne, onda ću prosto naći nekog ko to radi, da li ti imaš neke ljude koje želiš da izdvojiš zbog toga što rade jer je to interesantno?

Vladimir Tamindžija: Konkretno iz Srbije, da rade na Fiverru, ovako iz glave, nisam baš… najviše sam sarađivao sa stranicama jer nekako ta naša freelance zajednica nije baš aktivna. Ima određenih udruženja i ima ljudi koji se viđaju i to, ali sve je još u tom nekom povoju i još uvek se ljudi nisu dobro organizovali i to je nešto čemu ja hoću da poradim, da ljude izvučemo i celu tu zajednicu probudimo i da neke, ja sam gledao kao i ti, da vidim ko su sve top selleri iz Srbije. Ja odem u logo dizajn, filtriram iz Srbije i stavim top seller i vidim da ima dizajnera iz Srbije koji su fantastični, koji imaju odlične rezultate i tako dalje. I to je bilo više tako nešto u istraživačkom modu, ali nisam previše sarađivao sa ljudima iz Srbije u tom nekom poslovnom kontekstu. Ali nije teško naći ako neko baš hoće da radi sa ljudima iz Srbije. Ima filter, samo se stavi iz zemlje Srbije, staviš koji level hoćeš, level 1, level 2, level 3 ili one tek početne i to je to. Tako da je moguće naći. Ako neko ima tu jezičku barijeru, pa sad ne zna kako bi komunicirao na engleskom, ono, nađeš ljude iz Srbije i to je to. 

Ivan Minić: Voleo bih nekako da oslikamo ljudima šta je to sve što ljudi tamo nude. Naravno, ne možemo oslikamo šta je sve, zato što je beskonačno, kao i gospodin koji se snima u oskudno odeven da peva pesmu, ali šta su negde najdominantnije grupe poslova koji ljudi rade, a imaju smisla i imaju tržište?

Koji poslovi dominiraju na Fiverru

Vladimir Tamindžija: Pa ono što definitivno najviše ljudi rade jeste dizajn. Dizajn i pisanje, ima i voiceover, ali dizajn je kategorija koja, čini mi se, gde ljudi momenatlno kažu da bi mogli to da rade nešto, mogli bi da prave neke objave za Fejsbuk, mogli bi ovo, mogli bi ono. Dosta ljudi koji pišu, bilo kakvih tekstova, pogotovu na engleskom, pogotovu oni koji znaju da rade SEO, pa da optimizuju tekstove za SEO i između ostalog, ova Aleksandra Fasulo, ona je pisac. I tu su jako dobre cifre. Može da se dobije po tekstu i po 100, 200 dolara. Tako da, pogotovu ko još radi sales pageve za proizvode, za landing pageve, copywriting je isto jako popularna kategorija. Na Fiverru ne postoje nikakva ograničenja. To je ono što ja stalno govorim ljudima, kada ulazite u svet freelance, to je prilika da se otisnemo ka onim stvarima koje smo želeli da radimo, ali nismo mogli iz x nekih razloga. Da li su nas roditelji usmeravali u onom smeru ili nismo imali hrabrosti ili ovo, ono. To je prilika, ajde pogledaj u svoju dušu i vidi šta voliš da radi. Gde ti je pasiv, gde je ta tvoja emocija i to i idi na Fiverr i potraži da li ima neki niša koja je vezana za tu tvoju strast i vidi, možda baš ljudi traže tako nešto. Šta god to bilo. Da li je to crtanje, da li to ovo ili ono… tako da je mislim da su ljudi koji najbolje prolaze na Fiverru su oni koji dobro spoje te dve stvari, potražnju i tu svoju strast prema nečemu. Kod mene je to bio dizajn. Ali kao je neko dobar u pisanju, on će da brilira, ako još nauči copy, pa nauči malo i SEO i uz dovoljno upornosti, on će napraviti odličan rezultat.

Ivan Minić: Generalno ima svega i svačega, ali dosta ima gigova koji spadaju u neku vrstu kreativne industrije, da je to video montaža, animacija, snimanje nekih stvari, sve te neke stvari koje suštinski mogu da budu relativno bazični skillovi koji ljudi rade za računarom i dosta ljudi koje ja znam koji su uspešni u Fiverr priči, to im je pored redovnog posla. Nešto što uveče rade sat, dva i novac za letovanje, novac za izlaske, novac za šta god. Ali neki od njih dolaze u situaciju da sada ozbiljno razmišljaju zbog toga promene posao u nešto što je manje opterećujuće i fleksibilnije jer im ovo ide već dovoljno dobro i kako to obično biva, što više imaš urađeno iza sebe, to više imaš upita i za sve ostalo. A svi su to suštinski videli kao priliku da rade nešto što vole, a što ne mogu da rade na poslu.

Vladimir Tamindžija: Tu imam dobru priču, anegdotu iz svog života za ljude koji zarađuju neku kintu, nije im dovoljno da kažu da neće da rade za poslodavca. A recimo imaju razvijen biznis na Fiverru i dolaze im novi klijenti i zakucani su. Meni se to dešavalo jako dugo. Ja sam godinama držao cene i nisam ih menjao jer sam mislio da ne smem da promenim nešto jer mi je to glavni izvor prihoda i bio sam u fazonu da bolje ostavim na ovom nivou i da držim kurs i to je to. Desilo se u jednom trenutku imam 15 porudžbina kada sam se probudio ujutru i momentalno stres. Glava ovolika. Kako ja ovo da ishendlujem? Do tada sam obično pauzirao profil, uzmem i pauziram ga. To jutro mi je došla ideja sad ću da uzmem, što bih pauzirao, sad ću da roknem tamo 3 puta veće cifre i to će odbiti ljude. Neću da gasim profil. Ako je neko toliko lud, on će da poruči. Desilo se to da se prodaja još više povećala. Došli su bolji klijenti, bolje platiše, po pravilu kulturniji, jer oni od pet dolara su ubedljivo za izbegavanje. Ljudi koji su spremni da plate 100 dolara za dizajn je sasvim okej kinta.

Ivan Minić: Onda ti nije ni teško da se potrudiš dodatno, jer možeš sebi to da opravdaš.

Vladimir Tamindžija: Apsoluno. Možeš i da angažuješ i nekog drugog da ti pomogne. Jer ti kad imaš računicu u toj priči, onda okej, angažovaću nekog drugog, pa uzeću 50%, a na kraju dana ću uzeti ono što sam zarađivao, a nisam radio posao. Naravno, prođe sve to kroz moje ruke, moj filter, sve ja to doradim malo, uvek dodam svojih tih 20%. Ali šta je fora? Fora je u tome sam ja tog momenta, ne znam je li se sećaš onog crtanog filma kad se lik pogleda u ogledalo i vidi magarca u ogledalu, tako sam se ja osećao. Ja sam video magarca, koji je godinama ostavljao pare na stolu. Ja sam nešto naplaćivao tri puta manje iz straha da ne bih izgubio to što imam, a ustvari sam mogao da naplaćujem tri puta više i da imam isti ili malo manji volumen posla, a da radim sa još boljim klijentima i da imam tri puta veći prihod. To je bilo poprilično bolno, ali opet u isto vreme je bilo dobro, velik breakthrough. To je ono što ljudima stalno pričam. Ako ste u situaciji da imate previše posla na Fiverru i idem vam to dobro, nemojte da se plašite da povećate cene. Niste alavi, nema razloga da ima bilo kakve moralne blokade. Imate ljude koji će na Fiverru kojima će i da bude 5 bude mnogo, a imate i ljude na Fiverru koji će bez problema da vam daju 100 dolara i daju još 30 preko. Dešavalo mi se da dobijam tips i po 50 dolara. Ne često, desilo se par puta, ali dešavalo se. Sve zavisi s kim radite. Ako ću da radim, hoću da radim sa gospodom. Hoću da radim sa ljudima koji imaju, koji su spremni da plate kvalitet. Jednostavno hoću sa njima. Neću da radim sa ovima… nisam nešto nadobudan, niti da sam ne znam šta, ali zašto bih radio sa ljudima koji su po pravilu teži za saradnju i lošije platiše, a ne bi radio sa nekim koji hoće bez problema da radi za stotku i da kaže svaka čast, hvala ti, evo ti častiću te još preko.

Ivan Minić: Uvek je to izazov i može da se desi da kada podigneš izgubiš deo volumena, deo klijenata i sve ostalo, ali to je već stvar neke lične procene i obično je dobar dedikator to da ako imaš previše posla, možeš da deskaliraš u broju ljudi ili da digneš cene, sad koliko i kako, to je neki osećaj za svakog od nas.

Vladimir Tamindžija: Imam i tu metodologiju. Razvio sam jednu metodologiju. Mogu da je ispričam ako želiš, to sam pričao i u kurs, ali što da ne, ljude će verovatno zanimati. Poenta je vrlo slična kao u kampanajma sa Fejsbukom ili bilo kojim plaćenim oglašavanjem. Polako povećavati cifre i gledati onog momenta kada ćemo da udarimo plafon. Tačno se primeti, na Fiverru se vrlo lako primeti kada prestanu poruke, kada si došao do te neke maksimalne cene koje ljudi neće da više plate. Ja, moje neko normalno poslovanje je da svaki dan dobijem 5 do 10 poruka novih klijenata, imam određeni broj porudžbina i vremenom znam šta je neki standard u volumenu posla koji imam. Kada hoću da testiram cenu, ja uvek… nikada ne testiram tako što nemam porudžbine i sada ću da testiram cene, ne. Nikako. Te cene se testiraju kada imaš porudžbine i kada imaš lavinu porudžbinu i ti vidiš da to ide, vidiš da to raste, kvasa, što bi se reklo, tada se podiže cena za 10 dolara. Ako je bio gig 10 dolara, podigneš na 15 ili 20. Pustiš vreme. Jedno 7 dana, da vidiš šta se dešava, ako se ne menja ništa posle 7 dana i vidiš da ljudi i dalje poručuju, podigneš još 5, 10 dolara. Sve do momenta kada vidiš da ti padaju poruke, padaju ti konverzije. Oseti se. 

Ivan Minić: Za tako nešto moraš da imaš iza sebe…

Vladimir Tamindžija: Jeste, moraš da imaš iskustvo. Ali ne neko preveliko. To je ono posle 6 meseci, već, godinu dana. Ti već tu možeš da probaš. 

Ivan Minić: Zavisi od broja gigova. 

Vladimir Tamindžija: Da. Naravno. Volumena posla. Tako da je to sistem, vrlo jednsotavan. Polako podižeš, pratiš, osluškuješ puls šta se dešava. Kada osetiš da je to već udarilo u plafon, napraviš kalkulaciju. Pa bolje ti je da na kraju dana radiš za duplo manje klijenata, ali da zaradiš duplo veću kintu. Da kompenzuješ kroz posao. Manje ćeš da se cimaš. Bolje nego da radiš više, a naplaćuješ manje. 

Ivan Minić: Kaži mi ono gde ti jesi imenom i prezimenom i likom postao bliži ljudima jeste kurs i jeste grupa. Kako je došlo do toga?

Početak Masterbox kursa

Vladimir Tamindžija: To je jedan prelep momenat u mom životu u kome sam beskrajno zahvalan Istoku Pavloviću, mom dragom drugaru koga sam isto upoznao, nismo se znali pre toga, upoznali smo se, ja sam mu rekao ko sam, šta sam, šta radim, pokazao sam mu moj profil i rekao sam da mislim da imam neki rezultat u tome što radim i on je kao iz topa rekao ajde da napraviš kurs. Naravno, ajde. Bila mi je frka, iskreno, zato što nisam baš bio dobar pred kamerama, jako sam imao narušeno samopouzdanje kada je u pitanju javni nastup i istok mi je tada rekao jednim vrlo smirenim i toplim glasom ništa se ne brini, zajedno ćemo to da uradimo. Razmem što on ima samopouzdanje, svaki dan je pred kamerama, ali meni je to baš problem, jer jednom kad sam imao neki javni nastup, to je bilo jako bolno za gledanje. Ja sam bio skroz crven, ovde su mi vene posivele, bio sam skroz znojav, glas mi je podrhtavao i ljudi koji su to gledali ajde iksljuči to, pusti jadnog čovek da ide kući. 

Ivan Minić: Let’s put him out of his misery.

Vladimir Tamindžija: Eutanazija. Tako da ja sam imao taj, tu percepciju sopstvenih mogućnosti na tom nivou i Istok je rekao da ne brinem i da ćemo to zajedno, drago mi je da on ima poverenja u mene, jer ja nemam. Napiši ti skripte za taj video i dođi kod mene. Krenuli smo da radimo, napravili prvu lekciju i snimili i to je prošlo kako je prošlo, on je bio zadovoljan, ajde da izmontiramo da vidimo kako to izgleda. Ja kad sam pogledao ovo nije loše.

Ivan Minić: Ne znam ko je ovaj čovek, ali ovo nije loše.

Vladimir Tamindžija: Super, sviđa mi se. Da skratim priču, 10 dana, dve nedelje što smo to snimali, družili se, bili smo kod njega, hranio me je, prihvatio me je kao da sam mu brat, rod rođeni. Ja ću mu beskrajno biti zahvalan. I svašta je podelio sa mnom iz svog poslovnog sveta, stvarno sam mnogo naučio od njega. Krajnje nesebično je to podelio sa mnom i na kraju kad smo podelili taj kurs na Masterboxu, ljudi su imali stvarno dobre reakcije. Ali, ajde, okej, ljudima se svidela priča, ali da li to radi. Ljudi su krenuli da se javljaju sa rezultatima i malo po malo je sve veći i veći broj ljudi počeo da se javlja i na Fejsbuku i na Instagramu i kao Vlado, ovo je super, sviđa nam se način na koji to radiš. Reko hvala Bogu, dobro je, to je za mene bio veliki breakthrough jer povratio sam neko svoje samopouzdanje u tom nekom javnom nastupu u smislu javnog nastupa i svega toga i shvatio sam da ja to mogu da radim i da to sve funkcioniše. Istok je rekao da napravimo grupu i tu je onda došlo par hiljada ljudi, pa evo, već koliko, više od pola godine ja držim predavanje svakih mesec dana. Napravim veliko predavanje na neku temu. U međuvremenu sam izbacio još jedan kurs o Canvi i tu sam isto imao jako lepe reakcije ljudi. Napravila se ta neka zajednica ljudi koji podržavaju to što radimo. Meni je jako bitno. Svima se trudim da ispričam svoju viziju, jer to je ono zbog čega mi to radimo. Moj lični cilj je da zadržimo ljude u Srbiji i da im damo do znanja da ne moraju da idu odavde, da ne moraju da odu iz Srbije da bi živeli pristojno. I takođe da nema veze što žive na malim mestima, mogu da postanu freelanceri, mogu da imaju lepo plaćene poslove, da žive normalno, da ne moraju da trpe neke bezobrazne šefove i da budu nezadovoljni na poslu svaki dan i tako dalje. Ako sam ja mogao kao neko ko nije ni znao šta je fotošop, bukvalno sam ga se plašio i malo po malo ga naučim. Ne vidim razlog zašto bilo ko drugi ne bi mogao. I ja stvarno verujem da freelanceri su jedna grupa ljudi koja je inkubator jedne pozitivne, kreativne energije, koja je daleko od ovih naših šablona koje gledamo svaki dan. Ja verujem da su to ljudi koji stvarno idu ka slobodi, neće da prihvataju te šablone koje nam nameće država, nego kažu fuck this i ide svojim putem, naći će svoje mesto i izbore se da dođu do toga. I stvarno verujem da freelance zajednica stvarno može da donese tu jednu divnu inovaciju našem tržištu i da pruži priliku ljudima koji gde god da se nalaze, mogu da žive lepo, samo ako su dovoljno uporni i žele da uče. 

Ivan Minić: Ja mislim da je freelance prilika za veliki broj ljudi. Ali ono što mislim da je tu najvažnije jeste promena mindseta i izlazak iz te priče “okej, ja sam završio engleski i sada ću ja da držim časove engleskog”, okej, drži časove engleskog, ali ako budeš jedan od pet miliona ljudi koji drži časove engleskog i ne budeš ni po kom kriterijumu drugačiji od ostalih, možda ćeš ti da imaš neki prihod od toga. Okej, ali sigurno nećeš napraviti nekakav iskorak u bilo kom smislu. Jedini način da napraviš je da učiš i da se usavršavaš i da probaš da nađeš to nešto po čemu ti drugačiji, odnosno suštinski da se kontinuirano usavšravaš u stvarima koje radiš što je obično jako teško i protivno onome što bi ljudi ovde voleli i kako su oni zamišljali da će to da funkcioniše. Zato kada pričamo te priče i kada pričamo sa ljudima koji su uspešni oni su uspešni zato što su im svi oko njih govorili da su budale, najčešće. Jer su hteli da rade stvari. To je ono što ja kažem za Pojačalo svaki put. Mi ovde dovodimo ljude koji su čudni, mi ovde dovodimo ljude koji su komplikovali sebi život. Zato što ljudi koji su išli linijom manjeg otpora uvek, oni su stigli tačno tamo gde ih vodi linija manjeg otpora, a to je nigde. Stigli su u neku amorfnu masu, koja nema nikakvu vrednost.

Vladimir Tamindžija: Radim i čekam penziju.

Ivan Minić: Radim i čekam penziju. I u suštini kvalitet života mi zavisi od toga kako mi neko drugi odredi da će to biti. Nije lako. Zapravo je to jako teško kada svaki dan, svakog trenutka nosiš 100% odgovornosti za svoj život i ako imaš porodicu onda i deo odgovornosti za njihov. Nije ako, ali je na jednoj strani divno jer ti omogućava da budeš fleksibilan. Pa to što ti kažeš da ljudi ostanu u Srbiji. E, nek ostane ko želi da ostane. Nek ide, nek radi sa mora 6 meseci onaj ko želi da radi sa mora. Ja ne razumem ljude koji idu na Tajland da rade 6 meseci, ali njima je lepo, ne moram ja da ih razumem. Ako su oni srećni, ako njima to funkcioniše, koji god da je modalitet… sedeću i voziću se po Evropi i svako veče ću da radim par sati i da odrađujem… e, šta god da tebe čini srećnim. Ali sama ta mogućnost da imaš fleksibilnost da ti kažeš sada ću ovako, a za tri meseca ću onako, a nešto se dešava sve vreme, to je ono što pravi razliku. 

Vladimir Tamindžija: Ti odlučuješ. Upravljač je u tvojim rukama.

Ivan Minić: Pratićemo to, šta se dešava sa svim tim. Ja lično mislim da ta priča sa jednim kreativnim habom, agencijom kroz tvoj profil nešto što zaista može da ima smisla, grupa već postoji, aktivan je. Možda u nekom trenutku i kroz neku formu druženja, upoznavanja da se dodatno aktivira. U svakom slučaju, hvala što si podelio priču i hvala ti što kroz to što radiš osnažuješ ljude da pokušaju nešto novo i, naravno, deo njih neće uspeti, ali će uvek u tako nekoj grupi deo njih napraviti neku razliku i biti primer za ugled svim onim ostalima. Nema grandioznih obećavanja. Ima, ono što je vrlo važno, to je realna pomoć kada ljudima nešto treba, kad ne zna kako nešto da poveže, kako da postupi u nekoj situaciji i ti mu kažeš najiskrenije svoje mišljenje o tome, a vrlo verovatno su većina tih slučajeva nešto što si ti prošao ili neko drugi od članova grupe prošao. Mi stalno mislim da ljudi neće da podele znanje i iskustvo, ali ima sasvim dovoljno ljudi koji hoće, koji nemaju problem sa tim. Što i dokazuje činjenica da Pojačalo ima više od 200 epizoda jer ovde ljudi pričaju stvari koje malo gde drugo pričaju.

Vladimir Tamindžija: Tako je. I veruj mi, Ivane, ništa me srećnijim ne učini nego kad vidim da su ljudi napravili taj iskorak, imaju neki rezultat. Naravno, još uvek je ova priča mlada, ne možemo očekivati da će da se pojavi neki top seller sada, jer ipak treba vremena za to, ali nadam se da će ih biti u budućnosti. Jedva čekam da mi se jave ti ljudi i kažu “e, slušao sam sa Minićem onu epizodu, to me je motivisalo, stigli smo donekle”. Ja se trudim stvarno da odgovorim svima na poruke i još mi se nije desilo da mi je neko poslao poruku, možda ako nisam primetio ili tako nešto, ali svima ću da odgovorim, svima ću da pružim priliku, jer su meni ljudi pružili priliku. Ja to gledam na neki način jer sam zadužen da to prosledim dalje. U mene su ljudi verovali. Konkretno Istok. “Brate, ja verujem u tebe.” Meni je to promenilo život. Meni je stvarno ta njegova činjenica promenila život, jer stvarno nisam to čuo mnogo puta u životu. Ja hoću da ljudi uspeju i želim da promene, da promene svoje živote i da naprave jednu dobru zdravu priču, da se tu stvori jedna kvalitetna masa kreativnih, jakih individualaca koji ne pristaju na bullshit. Izivnjavam se na rečima.

Ivan Minić: Nije problem, psujemo mi u podkastu. 

Vladimir Tamindžija: Da to bude jedan, ako mogu da doprinesem 1% toj viziji, toj priči, da poguramo ljude, da budemo katalizator te kreativnost koja će da deluje, ja ću biti presrećan. A neki idealni momenat bi bio da napravimo neki event da se svi družimo, da imamo neku čak i stalnu bazu gde se ljudi skupljaju, dolaze, druže, razmenjuju iskustva, razmenjuju kontakte i gde se stvara jedna vrlo, vrlo jaka moćna, intelektualn moćna masa ljudi koja, ja verujem, da ima priliku da promeni ovaj narativ koji nije baš najsjajniji u kome svi živimo.

Ivan Minić: Vlado, hvala ti.

Vladimir Tamindžija: Hvala i tebi.

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali. Bilo je zadovoljstvo, kao i uvek. Sve vaše komentare ostavite u za to predviđenim mestima na YouTube-u. To bi bilo to za ovu nedelju, a mi se vidimo ponovo naredne.