Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Koga pozvati u 200tu eipzodu Pojačala ako ne čoveka koji je bio u 2,5% svih do sada snjimljenih epizoda. Peto gostovanje Srđana Ercega definitivno neće biti poslednje, ali jeste ponovo jedna sjajna epizoda gde pričamo o nekim veoma važnim temama, zapravo svaka tema sa Srđanom, u predhodna 4 podkasta, je bila vrlo važna i odnosila se na jedan deo njegovog životnog puta. Ono o čemu ričamo danas to je ono što Srđan zapravo jeste, a to je ljubav i nepresušna inspiracija i motivacija za sve nas. Pričamo o tome kako je nastao Infinity Lighthouse, što za sve nas, osim titule čuvara galaksije, nekako jeste simbol onoga što je Srđan, jer sve drugo je neki deo posla koji Srđan radi kada se obuče ozbiljno i pravi da je odrastao, a ovo je Srđan u svojoj suštini, i kako neko potpuno genijalan i potpuno haotičan može od nečega što je strast i ljubav da napravi nešto što je održivo. Upozoravam vas da to što ove stvari funkcionišu za Srđana, ne znači da funkcionišu za vas, da bi one funkcionisale neophodno je da budete Srđan Erceg, a jedan Srđan Erceg je sigurno dovoljno, ako ne i previše za ovu jednu planetu. 

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

Ukoliko ste iz Sjedinjienih država ili severnoametičkog kontinenta, Pojačalo možete svake nedelje od 20 časova po CST vremenu slušati i na viberadio.us 

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Pre malo više od 4 godine kad sam počeo sa ovim, da mi je neko rekao da ću da snimim 200 epizoda, a u realnosti je to i više od 200, zato što je bilo ovih raznih specijala, i onaj neki period korone sa onim vanrednim epizodama i sve ostalo, ne bih verovao. Ali mislim da je prava stvar da 200tu epizodu obeležim razgovorom sa jednim od ljudi koga najviše volim na svetu, i čovekom koji je bio u 2,5% svih redovnih epizoda, zaključno sa ovom, što je svojevrsni rekord. Dakle imali smo ljude koji su bili u 2 epizode, obično ljudi koji su i imali obimne priče, kompleksne i tako dalje, a i ljudi koji su malo obimniji i sadržajniji nego – ali nemoguće je obuhvatiti jednog Srđana Ercega. I mislim da sve o čemu smo pričali do sad da je izuzetno ali da ćemo danas da pričamo o onome što je možda najvažnije i što nas drži jednog i drugog u ovim pričama koje radimo, a to je ljubav, a na kraju dana to je ljubav. I Srđan je ljubav

Srđan Erceg: Hvala!

Ivan Minić: U pravom smislu te reči. I ono o čemu hoću da pričamo danas, a dotaćićemo se dosta tema, prošli put smo rekli da ćemo malo da pričamo i o mentalnom zdravlju i o svemu tome, i to jeste dobra tema za 200tu epizodu, ali ono čega se do sad realno nismo dotaklli dovoljno, ono je uvek postojalo tu negde ali nije došlo na vremenskoj liniji do toga, a hoću da nam bude negde fokus, danas je priča o tome da kada si deo sistema velikog, ti moraš da igraš po pravilima sistema. Možeš povremeno da napraviš neki iskorak iznad toga i da se nadaš da sistem to neće primetiti. Neke iskorake sistemi, ako su dobri, mogu i da tolerišu, ali u suštini imaš vrlo striktan set okolnosti, pravila u okviru koga treba da se snađeš i to je to, a to baš i nije sjajna situacija. Naročito ako imaš potrebe da radiš toliko nekih različitih stvari, a sistem u kom si ne može da te isprati, nema kapaciteta, nema razumevanja za tako nešto i onda nastane ono što znamo kao Infinity Lighthouse, alli to je moje viđenje spolja kako je to sve izgledalo, a voleo bih da čujem tvoje viđenje geneze bolesti one Infinity Lighthouse-a.

Ljubav prema pričanju priča

Srđan Erceg: Da, prvo hvala ti za poziv. Čast mi je da budem u 200toj epizodi. Ne znam da li je to dobro illi loše što toliki procenat je otišao na naše razgovore, to jest na tvoje razgovore sa mnom, ali hvala, nemam ništa drugo da dodam i apropo priče ljubavi tu sve počinje, a tu se na kraju dana i sve, lepo si rekao, i završava. Tako da mi je baš čast, a nadam se da ćemo mentalnu bolesti nekako, to jest menatlno zdravlje održati. Šalu na stranu, to jeste nešto što bih voleo da spomenemo, jer je nešto o čemu se nikad ne priča. Svi pričamo o uspesima, sve je super, sve je sjajno, malo smo pričali o nekim stvarima kad je neuspeh, ali kako se odrazi na čoveka ja bih to isto iskoristio. Ne mogu reći da je iz potrebe za mentalnim zdravljem nastao Infinity Lighthouse, ali nije ni daleko od toga. I hvala ti što spominješ Infinity, to je neka moja velika ljubav trenutno kada pričamo o stvaralaštvu. Pošto to na kraju dana, baš sam razmišljao, nije to biznis, to jeste – šta je biznis, ne znam ni ja sad kako bih to opisao, ali nije krenulo kao biznis, mora da bude deo nekog biznisa da bi opstalo, ali je pre svega kreacija. I apropo sistema predpostavljam da pričano baš o tome kako nastane nešto što nastane van svakog sistema, nešto što je svoje praktično. I uh gde počinje priča, znaš kako priča počinje davno još i negde smo i ja i ti delili neke snove i ideje, možda ne o istim idejama, možda ne o istim sportovima, ali to su priče. Ja ću ponoviti još jednom, ti si taj i hvala ti na tome, koji je meni formulisao u glavi da zapravo se ja bavim pričanjem priča. I sad ako pogledaš šta piše na Infinity Lighthouse-u, piše mi smo oni koji se bave pričanjem nekih najlepših, najromantičnijih priča iz formule 1, motograndpria, istraživanje kosmosa, NFL-a i tako dalje i tako dalje. Tu je 99 jarde. I u kontekstu toga šta mi radimo, pričamo priče, e sad mi, već sam skočio na mi. Krenula je priča još davno, ako pogledaš ja kada sam počinjao kao novinar, o tome smo pričali, nešto sam pisao, to su isto bile priče. Znam tebe koliko voliš da pričaš priče, da praviš priče, i kada sam počeo da radim još na eurosportu, pa posle na sport clubu, imao sam želju da ispričamo dodatne priče, priče koje se ne vide na prvi pogled, jer ti kada radiš komentarisanje ti možeš da pružiš određenu količinu priče, ali fokus mora da bude na onome što je na ekranu, i ta potreba da zapravo napravimo neke nove priče mi davno stoji u glavi. Stajala mi je i kada je reč o huge medii, ja sam hteo i tamo da se bavimo nekim pričama u kontekstu toga kako da priđemo ljudima kroz ovu formu koja je sada negde standardno uobičajena. Ali ti i ja smo uvek negde bili u toj situaciji da malo ranije se bavimo novim tehnologijama, prosto nam je to posao. I sećam se YouTube kad je počeo da raste, pre nego što je postao ono što je danas, da je bilo upravo tih priča, aha da li da pravim tutorijale, da li snimam sad samo sebe, pa pričam ljudima na primer šta je costper click, šta je Google adverts i tako dalje. Svi smo bili stidljivi, čak ja niko nije hteo da stane pred kameru i priča, šta ima da stanem pred kameru. Vreme se promenilo, sad su svi pred kamerama, svi smo egzibicionisti ili ekstroverti, silom prilika tako je. Istovremeno mi se to poklopilo sa pričom koju sam hteo da pričam iz motogrand formule 1, pogotovo iz moto GPR, jer sam imao vreći pristup zapravo kulisama u motograndpiu. I patio sam za time što  ne stižemo da snimimo sve što se zbiva na stazi, sve što se događa generalno kada odemo na neko putovanje, i spakovan u neku posebnu formu, ali koja dobija na značaju u kontekstu toga što se gura na neki način ta priča. Sad ja sam svestan da moto grand pri možda nije najpopularniji sport na svetu i u ovom regionu i tako dalje, ali za mene je to najvažniji sport, naravno zajedno sa formulom 1 i sa NFL-a, jer to su stvari koje ja volim. Kažem malo je nazad 10tak godina, jer to zaista od tada to seme stoji u glavi, da uzmemo kameru, da odemo da snimimo, bio to mehaničar, bio to vlasnik ekipe, šef tima, glavni inženjer, vozač, šta god, ali da ljudima ispričamo te priče. I mi smo to negde radili, još Coki i ja, Zoran Milutinović jel te čiveni, odemo ne znam u domaćinstvo nečije i uđem unutra i sad nešto snimimo mi, pričamo kako se ljudi kupaju, spavaju i tako dalje, to postoji negde u arhivi sport kluba. Međutim onda smo došli u situaciju da nemamo montažera, niko od nas nije montažer. Onda ajd sad ti to izmontiraj, pa ajd sad ti to namesti, pa ti to uradi, pa dok se to završi prođe toliko vremena da već izgubi negde na svežini i nikada ne ugleda prosto svetlost dana. Drugo ja nisam znao kako sada da to uobličim u nešto što se zove emisija, ima neki naziv, ima početak, ima kraj, pa predam samoj televiziji i kažem e ljudi imamo neku emisiju, znaš to su stvari koje su se dešavale, ali nikad nisu viđene. lli na primer desi nam se situacija, snimimo nešto, stavimo na storage i ispostavis se da je tog vikenda bio neki čuveni outage, i da je taj storage crkao, nije backupovan i mi kompletno naše snimke iz Barselone 2015 izgubimo na primer. Dešavaju se stvari..

Ivan Minić: Bio sam.

Srđan Erceg: Da znaš i sam šta smo sve snimili, ali se prosto jel te nije nam se dalo nekako, i ti sad nemaš priče. Elem zašto to pričam, jer to sve negde tiha patnja neka koju niko ne zna, da mi imamo milion nekih priča, razgovora koji nigde se ne emituju, nigde se ne pojavljuju..

Ivan Minić: Dobro bilo je i onih koji su izašli, ali si ti nekako uvek u poziciji da ne znaš ni kad ti je termin, ni bilo šta, jer jednostavno live stvari koje se dešavaju uvek imaju prioritet.

Srđan Erceg: Tako je! I to je sve normalna stvar. Drugo što ja nisam znao kako da to koncipiram, da to prezentujem čak ni na način “E evo imam nešto urađeno, nešto završeno“, nego aha gde je početak, gde je kraj. Baš nisam razumeo uopšte proces, koliko god to možda smešno zvučalo sa strane. Sad ga veoma dobro razumem, tad ga nisam razumeo, nisam znao odakle da počnem uopšte. Drugo što ja često radim, pogotovo na stazi, je add hook, to je brzi momenat ..

Ivan Minić: Nikad ne bih rekao.

Srđan Erceg: Da da kakvo iznenađenje. I znaš i sam, vidiš vozača, daj mikrofon ajmo brzo. E sad u tom trenutku mi smo na kasetama, dakle mi snimamo na kasetu, mi sa kasete treba to da prebacimo na digitalni format. Koliko god smešno zvučalo, danas 8 godina kasnije, ali prostor na hard-diskovima nije bio baš toliko izdašan, ali mi pokušavamo da ga negde nađemo. A onda nemamo ni dovoljno brz računar da tamo mi montiramo stvari, zvuči banalno, nije, ti znaš koliko su to suštinski problemi. A ti sad da pošalješ nekome u Beograd i da kažeš, e ajd se sad bavi montiranjem ove emisije, koja suštinski je važna meni možda tolko, i nekolicini nas koji smo zaljubljenici, Džankiju, Jelena je došla sledeće godine pa je Jeleni to značilo, da mi to uradimo. Nije to prioritet ako pogledaš gledanost.

Ivan Minić: Mislim jedna stvar je tu bila zanimljiva, vi ste oboje očigledno imate određene dijagnoze to se vidi..

Srđan Erceg: Gotovo sigurno.

Ivan Minić: I uvek ste išli ono kad smo bili na trci to je uvek bila varijanta, zakazali smo 18 intervijua, ona je zakazala 22. E sad ona je imala taj momenat da je većina toga izlazilo u pisanoj formi, što okej zahteva ljude sa kognitivnim kapacitetima da pročitaju nešto, koga to interesuje, što na neki način ograničava publiku, al donosi neke druge stvari. Prvo, pretraživo je, pa može bilo ko da nađe…

Srđan Erceg: Drugačije je.

Ivan Minić: Pa može da prevede i tako dalje sve to. Drugo zavisi samo od tebe, znači sve što treba da uradiš je da ti uradiš nešto.

Srđan Erceg: Jelena je kompletan proces proizvodnje od početka do kraja,

Ivan Minić: I to je ono što je negde za mnoge od nas bio razlog zašti i kad smo imali tehničkih kapaciteta da uradimo nekakav video, nismo se odvaživali na to da krenemo nešto kompleksno. I ti si radio i ja sam radio video priče, ali su one bile interviju. Početak intervijua, kraj intervijua, 7 minuta, 12 minuta, 3 minuta nije bitno, al je to, nije sad neki kompleksniji storytelling, nego evo prilog.

Srđan Erceg: Tako je, to je prilog, lepo si rekao. I mi smo se na tome nekako zadržavali, neću reći zadovoljavali, ali na kraju dana to je jedino što smo mogli – mi iskreno znanja nam je nedostajalo, tehničko tehnološki ko znam, možda je i postojalo neko rešenjee, ja ga nisam u tom trenutku otkrio. Ali, ima još jedna stvar, mi nismo imali mogućnost da postavimo ništa na You Tube, zašto? Još uvek nije bio…sport club, i onda kada ti nešto staviš to je globalno dostupno, što je kršenje ugovora. Tako da ti ne možeš ni da ga staviš čak ni na web sajt, ne možeš nigde da ga staviš osim na TV, a Televizija ima svoja pravila igre. Ti si sada live time is prime time je…sport cluba, ne mogu ja da odem na sportclub i da kažem “e ukinite live bilo čega“, košarke, rukometa, odbojke, fudbala, formula 1, Moto GPa, jer mi imamo ne znam kakav prilog ili imamo ne znam kakvu priču. Možda je ta priča najbolja na svetu, ali ti sad nju treba negde da staviš, i nije da nije postojala dobra volja na Sport Clubu da se to desi, nego jednostavno šta njima ja da kažem “E ukinite premier, premijeru“ ne možeš tako.

Ivan Minić: Ma mislim linearna televizija ima svoja ograničenja, koliko god da imaš kanala.

Srđan Erceg: Tako je! A ako dobiješ termin u 4 ujutro nemoj da očekuješ baš neku enormnu gledanost, pri čemu tad još EON nije postojao, nisi mogao tek tako lako da vratiš u nazad, itd itd itd. I drugo, neću – svešću to na sebe pre svega, ja zaista nisam znao, iskreno nisam znao, i to je meni negde gorelo u glavi kako. I pogotovu ta priča o opremi, kamera dodatna da se nabavi je zaista bilo nešto što je bilo veoma zahtevno u tom trenutku. I mi sad, šta sad, imamo interviju koji su neophodni, to ti je obaveza, ti pričaš sa ljudima koji su učesnici šampionati sveta, to ti je broj jedan  stvar koju moraš da uradiš, a paralelno se dešava iza kulisa, gde mi je druga kamera? Još jedna stvar, Dorma, koje je u to vreme vlasnica komercijalnih prava nije dozvoljavala da ti koristiš mirorlesse ili DSLR-ove za snjimanje. Ti uzmeš fotoaparat i ukoliko uključiš video opciju istog sekunda ako neko to primeti, ti si manje više isključen, tj zovu te i kažu nemoj to više da radite. Ti moraš da imaš tu čuvenu nalepnicu, za one koji ne znaju, na sportskim borilištima postoji način na koji se jasno zna ko sme da snima, a ko ne sme, i to je pre napredka telefona, uređaja mobilnih i tako dalje, pa i benvita gde ti možeš da upališ live Instagram sa tribina, ko će to da te spreči da učiniš.

Ivan Minić: Znamo Srđane da možeš.

Srđan Erceg: Ne ne okej, ali razumeš. To su sad stvari koje su se promenile, ali hoću da ti kažem u tom trenutku Dorner vodi drugačije računa. Sad ja uzmem fotoaparat, upalim video opciju i snimam, no no nit imam nalepnicu, niti oni daju nalepnice da se lepe na fotoaparate. To je na nivou globalne organizacije sada promena paradigme, ti menjaš način na koji se neke stvari rade. Još je Dorna bila napredna, trudila se oko društvenih mreža, međutim to je i dalje bila opcija no no.

Ivan Minić: Dobro vidi, ne samo to, za veliku većinu ozbiljnih televizija ti si morao da ispoštuješ tehnički standard za dostavljanje snimka koji njima treba, i taj standard nije bio full HD, ne nego zna se kojom opremom može da se snima, imaš spisak kamera koji dolaze u obzir i to je to.

Srđan Erceg: To je to, tako je.

Ivan Minić: Ja se sećam, mi smo jedne godine imali nekakv dogovor sa jednom televizijom, sa nacionalnom pokrivenošću u Nišu, da jedan zaposleni par time radi za njim, i po potrebi im snimi neke materijale kada je to potrebno u tom delu, da kažem južne Srbije i svega, oni su ljudi poslali specifikaciju šta treba od opreme da se kupi. Naravno i tada i sada su te profesionalne kamere bile skupe kao otrov. Taj snimak je lošiji od snimka bilo kog DLSR u tom trenutku, ali to je ono što…

Srđan Erceg: To su pravila igre, to je ono što sam ti rekao…

Ivan Minić: 5 godina kasnije to više ništa nije bitno..

Srđan Erceg: Ajde ovako, malo ću da skačem, ali ne zameri. Mi kada smo pokrenuli Infinity Lighthouse, dakle ja sam imao neke svoje snove, ideje šta kako hoću da uradim, imao sam jasnu viziju kako tome želim da pristupim. Prvi fotoaparat koji sam kupio, tj kameru, jeste bio Sonijev mirrorless, ja sam otišao i gledao Alfa seriju i reko okej S2 A7, zašto? Zato što gledao sam osetljivost na snimanje…

Ivan Minić: Zašto? Zato što kida.

Srđan Erceg: Tako je!

Ivan Minić: Za te pare.

Srđan Erceg: Apsolutno.

Ivan Minić: A i za veće…

Srđan Erceg: I za veće, to je pogotvo u rukama ko zna to da radi, to je spektakularna kamera. I dan danas, ona je u 4K može da snima, ona može da uradi sve što želiš. Moje razmišljanje jeste da je tehnologija toliko napredovala da ti upravo to možeš da uradiš, da hakujem sistem. Ti dođeš do toga da su ti objektivi podjednako vredni, Sony je srećom u tom trenutku izbacio neku novu seriju svojih objektiva, koji, ne poredim ja sad dal je Nikon, Canon, Sony bolji ili nije, to je sad pitanje šta voliš, kojem delu spektra želiš da ideš, ali ovo je snimanje – inače kvalitet snimka se znalajno promenio, sada manje više može da snima ko hoće, šta hoće, ljudima je to već prihvaćena norma da ne mora da bude savršen snimak, već da se vidi suština onoga što radiš. Međutim ja malo patim za time da bude i kvalitet na višem nivou. Mi smo napravili nešto što je kasnije, ne znam dal je Fox CBS ili NBC to uradio, oni su to nazvali megalodon. Koje je bilo razmišljanje? Uzmeš stativ, uzmeš gimbal za kameru, tj za fotoaparat, staviš jelte da imaš nešto što je steadycam. Praktično steadycamovi su koštali 25 hiljada evra i tako dalje…

Ivan Minić: I trebao ti je čovek koji ume da …

Srđan Erceg: Koji ima snagu da to nosi, da se kreće, i da ume i tako dalje. Ti sada dolaziš u situaciju, to sam inače na proballu video u Americi, gledao sam kako se ponašaju, Amerika je super iz te perspektive da ti da krila, vratiću se na tu priču, ali poenta je bilo u sledećem, i onda pravimo kameru, neverovatno ti je da može da uradi sve to ta kamera, ali ti vidiš da ona to može, da može da ti napravi taj lep efekat dubine, oštrine, da bude takva, da ti se sve zamagli, iza dobiješ taj filmski momenat..

Ivan Minić: Bolji od bilo koje profesionalne TV kamere.

Srđan Erceg: Bukvalno, i mi sad to radimo, ja znam da sam pričao sa ljudima sa ovih prostora koji se time bave koji su mi govorili to se tako ne radi, ne nego gospodo vi ste zaostali u vremenu, tj vi više niste mladi u glavama, možda ste i mladi, al više ne razmišljate ispravno. Vi razmišljate o tome šta se trenutno radi, to je – ponosan sam na celu ekipu iz Infinityija iz te perspektive što nema tih barijera, to su samo izmišljene barijere u našim glavama i to mi ponavlja kroz sve poslove koje smo radili, da li huge, da li sad spektral, da li Infinity Lighthouse, da li nešto šesto, uvek ista priča. Očigledno ti je nešto, pred nosom ti je, ali ti deluje neverovatno da je ovoliko jednostavno, ne ne upravo je toliko jednostavno. I kada smo to uradili, zašto mi je Megalodon bitan, godinu kasnije, 12 meseci kasnije na NFL-u kreće snimak koji prikazuje igrača, sve je zamagljeno u pozadini, taj čuveni balke efekat, jel te japanski termin koji je zaživeo kod nas, ko svugde u svetu, i ti dobijaš nešto što se ljudi hvale “E vidi šta sam uradio“, kao “da mi to radimo već godinu dana“. Tj vi imate te kamere pred sobom i bukvalno sam istraživao, ispostavilo se A7 R4-ka je u pitanju, šta su oni uradili? Tamo gde je zoom i tamo gde je šarfovanje, za one koji ne znaju šarfovanje praktično promena oštrine, da li je pozadina oštra ili je lik….

Ivan Minić: Otvaranje blende.

Srđan Erceg: Tako je, bukvalno. Ti menjaš zapravo koji deo kadra hoćeš da ti bude oštar, da laijčki to opišemo.

Ivan Minić: Pomeranje fokusa.

Srđan Erceg: Tako je, pomeranje fokusa. I sad šarfovanje jel te je zanatski termin, nisam imao pojma. Kaže jel ti to šarfuješ? nemam pojma šta si mi upravo rekao, ali sam naučio, između ostalog apropo znanja. I sad šta su uradili, ti obično dobiješ zoom, auto zoom, imaš mali motor kao što znaš, gde ti podesiš dve dubine zooma, da bi mogao da zoomiraš napred ili nazad, ali za zoom. Međutim, pričamo o mehanici, pošto su zubci isti na zoomu i na zapravo blendi ti dolaziš do toga da ti kažeš čekaj, čekaj, čekaj, čekaj…ajde da stavim ovaj točkić, tj ceo ovaj mehanizam da mi zapravo šarfuje automatski, i sad ja znam da imam dubinu koja je stadion, i ja sad pokazujem stadion koji je Infinity i ja onda hoću na Ivana da prebacim, chich i ja kliknem na auto zoom, koji ne radi  zoom, nego radi auto šarfovanje zapravo, i onda si mi ti oštar. Wow ti si dobio bioskop za nekih 6-7 hiljada evra do 10 maksimalno. Možda nekom pojedincu to zvuči kao ogromna svota novca, za filmsku industriju, za TV industriju to je ništa bukvalno. Ti nisi mogao da kupiš ništa za te pare….

Ivan Minić: Mogao si da kupiš samo kameru.

Srđan Erceg: Bukvalno. Ti sada imaš steady cam koji ti daje savršen kadar, sa automatskim šarfovanjem, pri čemu mini HDMI ili micro HDMI ti izlazi u tvoj snimaš, video snimač, dal je nindža, dal je nešto treće nemam pojima, koji ti ide u ranac i pritom na leđima nosiš liveview sistem sa 4 jelte sim kartice i ti si – ne znam ko mi je rekao, treba reportažna kola “Imamo ih“,“Gde?“, “U rancu“, “Molim?“, to ti je promena kompletne, cela industrija se promenila. Vidi pogotovo u covidu, ali ja se sećam 2019, krao sam znanje, jer tad je već nastala ideja o Infinity Lighthousu, i pričam sa kolegom iz Francuske i pitam ga šta radiš? Šta koristiš? I on mi kaže “Vidi malo koristim Iphone, kada nemam ništa drugo, koristim“…šta je koristio tada Sonijevu..koju od ovih velikih kamera, nije 9tka, 7icu je koristio, to je ozbiljna velika kamera, to je sad nešto sasvim drugo. I ja kažem “okej sad da vidim šta ko radi“, nisam znao koji su snimači za…pro kontre imaš kod svega i sad skupljaš znanje. Evo vi imate snimač za audio snimač, zoom, isto sad zoom se zove. Zoom je jel te softver koji ljudi koriste najčešće za konferenciju, za video konferencije, ali Zoom je – to sam naučio od Krstića od mog drugara, kako? kradeš znanje, kad? Učite ljudi, u svemu može da se uči. Đole je snimao Đoana Mira, jer šta smo mi uradili u međuvremenu, već smo bili nadomak toga da napravimo skok, Jelena, sad ima nas više odjednom, Jelena radi intervijue, ja odjendom imam slobodu da radim ono što sam hteo. A to je iza kulisa, daj da snimim sve što sam hteo, i Đole koji je imao DSLR, a sad imamo dozvolu da koristimo DSLR, pazi to je sad 2019, u 5 godina se mnogo desilo. Inače kad je Gopro podpisao ugovor sa Dornom, to je mnogo promenilo stvari, jer odjednom GoPro kao akciona kamera, ti dobiješ specijalnu nalepnicu da snimaš. Mislim razumem da je ovo sve uvod, ali znaš da su moji uvodi takvi kakvi jesu, ni jedna ideja se nije meni makar desila tek tako, desi se tako, ali to je skup svih predhodnih iskustava. I sad Đole koji snima Đoana Mira, ja ga gledam šta radi, ne snima uopšte u kameru nego snima u snimač, i posle će ono čuveno…neću mnogo glasno ne brinite da ne bih probio…zašto ovo radim za one koji eventualno ne znaju, zato što je to kadar koji neko vidi u montaži, i ima pik dole na audio metru gde će mu pokazati zaprvo gde je taj udarac..

Ivan Minić: Gde se sync…

Srđan Erceg: Ti si syncovao. Sad imaš softvere koji rade auto sync, ti imaš takozvani koji ćeš clock da koristiš, koji internal clock, da li je to kroz kameru, da li je to kroz snimač, to oni moraju da se povežu i to nije toliko kompleksno. Postoje televizijski standardi, alli mi smo svi iz džungle izašli, mi smo svi ovde, ne znam za gospodina dal je školovan je na nivou jel te FDU-a ili ne, ali realno mi smo deca iz džungle, mi smo Mogliji. Šta je prednost Moglija, pa ozbiljno, Mogli sa svojim crvenim gaćama ne zna ništa, ali hoće nešto, i onda Moglli dođe kaže e vidi imam ovo, imam ono, dovoljno mi je, a neko ko je naučen da to nije dovoljno je sprečen da napreduje, jer on čeka, a mi već imamo snimak, sorry buddy mi smo već snimili. Da li nekom smeta što je Cok snimio sa super 8icom……. se ne rukuju, niko. Imaš snimak, to je otišlo kod Breda Pita, svaki put ću iskoristiti Bred Pit vrši naraciju snimka koji napravio sport club, koji je COK napravio zajedno sa Srđanom Ercegom, i sebe ću da stavim u treće lice, jer mi treba da budemo ponosni na to. Mi smo to snimili, čime?

Ivan Minić: Čime smo imali.

Srđan Erceg: Tako je, koju smo imali u rukama, jer ni jedna druga nije postojala u tom trenutku. Jer ni Sport Club nije planirao da bude televizija, to je prosto bilo nešto drugo. Pa je onda Nemanja direktor smislio hajde da radimo studio, ajde da radimo studio, neki ljudi su ušli u taj studio. I Dragana Kosjerina je krenula iz tog studija, sada je na RTS-u devojka. Pozdrav za Draganu ako bude slušala ovo. Dakle to su ljudi koji, to su neke lepe priče. Iz čega je krenuo? Pa iz dovijanja. I sad ti imaš taj snimak, znaš imaš mnogo lepih kamera koje su bile tog dana u Muđelu, ni jedna kamera nema taj kadar, sve sa svojim super ultra HD, Full HD snimcima nemaju kadar. Šta je poneta? mašta, uvek ista priča, mašta i to da si nepokolebiv, kad ti neko kaže to ti taj avion ti nikad neće poleteti, sinko to ti nikad neće poleteti, kažeš mu važi nastaviš svoje da radiš. I sad vidš zoom H6, e sad šta je mene nerviralo zoom H6 neću da ga nosim u džepu, onda shvatiš da postoji hot shoe, cold shoe, nakačiš ga gore pa izgledaš fensi u celoj priči, dobro sad imaš neke kablove, aha čekaj sada da nađem kako to radi bez kablova i tako dalje. I sad sve te priče skupljaš da bi znap kako da radiš svoj posao, a to je da ispričam neku priču. Vraćam se opet na tebe, treba da ispričamo neku priču, ja volim da nastupam uživo, volim direktno, volim frku, volim dramu, volim taj trenutak inspiracije bez scenarija, što je istovremeno super a i mana, jer kad treba da ponovim nešto ja nemam pojma šta treba da ponovim, jer ja nisam to smislio u napred, meni je to trenutak inspiracije.

Ivan Minić: To je samo izašlo.

Srđan Erceg: Tako je, i drugi take mi je uvek najteži, ajd sad ponovo ufff, ja više ne verujem u taj take. Ja sam verovao u onaj prvi snimak, a sad drugi je gluma, i okej odglumiću sad sam naučio i to, al ne dajte mi taj prvi. E sad ako hoćeš da radiš u sistemu to tako ne funkcioniše, ti imaš scenario, ti imaš jasan tajming. Kad imaš telpromter pa imaš taj takozvani idiot, pa sad ljudi pričaju o nekoj emisiji, a dole im ide zelena boja pokazuje odbrojavanje vremena, kad dođe na žuto to ti je upozorenje produkcije skrati, kod mene bi permanentno bilo žuto, skraćuj ga od početka, ali to ti je lepota YouTuba I dont care, mene baš briga, ja ću da pričam pa ko hoće da gleda neka uživa. 

Kako je jedna rizična operacija uspela da otvori Srđanove vidike 

E sad apropo Infinitija, to sad razumem nisam ja to tad znao, Imao sam operaciju 2019 vrata, ne znam da li smo pričali o tome, veruj mi ne sećam se više verovatno jesnom, i CP, C6 C7 su mi bila povređena, između C5 i C6, i C6 i C7, bizarni incident, pričaćemo i o mentalnim stanjima, al ja bi i o fizičkim stanjima, udario sam se o dovratak, na Sport Clubu postoji jedan ovako stepenih između studija i realizacije metalni, ja sam nabio glavu tom jačinom, jer sam žurio na prenos, da sam skalpirao sebe, napravio sam ovako rupu bukvalno na glavi, malo je onako groteksno, ali bukvalno sam napravio rupu, prokrvario glavu, nabio diskove, nisam znao da sam ih nabio, jer posle toga me ništa ne boli, zalepio sam kožu, otišao posle kod lekara, ovo smo sredili. Nisam uradio magnetnu rezonancu, dame i gospodo ukoliko se povredite idite na magnetnu rezonancu, idite na zračenje rengenskim zrazim, jel te čuveni kako bi smo to nazvali, koji proces, prvo idete kosti da snimite, dakle rengen uradite, potom meka tkiva kroz magnetnu rezonancu, ne morate CAT Scan, dovoljno je da vidite dal ste nabili svoje diskove ili ne. Možete možda to da sredite na početku, ali dve godine kasnije ti diskovi su već suvi i idu ka kičmenoj moždini i onda ti iz kičmenih pršljenova rastu ostofiti ka kičmenoj moždini, i ti moraš na operaciju, nije ugodno. Inače ja 6 meseci nisam ni znao da postoji mogućnost operacije, iskreno setio sam se i mog imenjaka, bog da mu dušu prosti Srđan Knežević, koji je izgubio život, čovek koji je ostao paralizovan posle jedne operacije slične, samo što je bilo niže,  nije bila vratna kičma dal je bila grudni ili lumbalni deo ne znam, al ja sam i to spomenuo doktorki kad mi je preporučila situaciju. Ja reko doktorka plašim se, plašim se, jer to je kvadriplegija ako se desi nešto loše, ni ne pomeram se, ja hoću da kucnem u drvo to je ogroman strah, apropo mentalnih stanja, ali meni neko kaže “Vidi tebi kosti rastu ka kičmenoj moždini, možeš da vežbaš do jutra, bio mehanika je jednostavna“, i nisam hteo da idem kod kostolomca i nešto slično, ja u to ne verujem, neću nikome da dajem ja savete šta treba da radi ili ne, kao namedti mi ovo namesti mi ono, super vidi neko da mi namešta vrat ja ne bih baš, ja bih da razumem šta se tu događa. Kada sam shvatio da ti ostofiti neće stati, a to sam lako shvatio jer to je praćenje, kičma prati jel te disk, shvatio sam da moram na operacije, pri čemu dodatni rizik te operacije, pošto te otvaraju ovde na vratu….je što ti sklanjaju zapravo nerve glasnih žica, možeš da ostaneš bez glasa. Reko super doktore, dakle rizici su sledeći, da ne mogu da progovorim više hvala, i da ne mogu da hodam i koristim ruke, reko ne viđeno je uzbudljivo, ali isto tako koja je prognoza dalja, nastaviće se i u jendom trenutku moraćeš da ideš na operaciju, u međuvremenu možeš da ostaneš bez korišćenja leve ruke, jer život je počeo da mi se gasi, i sad sve to zajedno ovako sedim na moru na Braču, u Bolu u na Braču i razmišljam šta ja hoću uopšte, znaš prošli smo svašta Huge, Sportski žurnal, sport club, ne znam prodavali smo računare, usponi padovi, lične stvari, ne volim da pričam o ličnim stvarima, ne zato što se – nije mi problem, ope probudio se satić, nije problem da pričamo o sebi, ali sve te intimne stvari se tiču i drugih ljudi, a ti ljudi nisu ovde, nije fer, a drugo nije fer izvlačiti njihove živote bez njih u bilo kakav etar, tako da iz te perspektive se trudim da budem diskretan. I neki lični usponi padovi su ostavili traga, pri čemu ja u tom momentu sam s jedne strane veoma srećan, a sa druge strane sam u jednoj dramatičnoj situaciji, dakle kad pogledaš nemam pojma šta će biti za mesec dana sa mnom, dal ću da funkcionišem, uopšte kao ista osoba ili neću, al svestan sam negde toga da moram i želim da napravim taj potez, a sa druge strane lepo mi je, znaš lepo mi je. I sa mojom lepšom polovinom sam negde na moru, lepo mi je, zabavljam se, trebalo bi da uživam, ja u tom trenutku kontempliram život, šta će biti…

Ivan Minić: Jeste al kad se vratiš u Beograd moraš da budeš odrastao.

Srđan Erceg: Da da da, e sad ja to ne bih da budem odrastao, zato i postoji Infinity Lighthouse, ali dobro. Ali hvala ti sad mi dao super zapravo rešenje šta ja zapravo hoću, evo ga odgovor, ja neću da budem odrasla osoba, iako sam svestan da jesam odrasla osoba i da postoji odeđene odgovornosti i obaveze. Međutim ima i mnogo toga što smo mi sami sebi nametnuli i izmislili kao ona priča o kamerama, ko ti kaže da moraš da život vodiš tako, lakše je zato što ti sistem to govori i sistem te upućuje na nešto, ali ne mora nužno da bude tako, možda možeš da hakuješ sistem, možda možeš da ga izbegneš, možda možeš da ga slomiš, možda možeš da ga promeniš, ko zna? Nemam neke sad tu ambicije sad tu da to postignem, pričam iz jedne lične perspektive i razmišljam, sedim kod nečeg što je moja mnogo lepa uspomena. I mislim da sam spominjao Infinity Lighthouse, ne znam da li je kod tebe ili negde drugde, dobio sam sliku od čoveka na Instagramu, to je bilo fenomenalno, stiže nam na Infinity Lighthouse, sad nemam telefon ovde pa ne mogu da se setim kako se zove čovek, dal je Nikola, neka mi ne zameri ako ovo bude slušao, šalje fotografije svetionika iz Bola na Braču, i kaže jel to taj svetionik po kome je nazvan Infinity Lighthouse? Ja sam presprećan, neću da se rasplačem, al sam aaa to je moj happy place, to je moje srećno mesto. Inače to mi je Bogdan Brkić rekao, aaa ovo je tvoj happy place, ja kažem jeste ovo je moj happy place, jer to je zaista mesto gde sam ja proveo detinjstvo. Sa školom dolazio na letovalište, jer je moja škola Savetić iz Zemuna imala dogovor sa tim letovalištem i još jedno letovalište sa Voždovca je tu dolazilo. I onda smo mi provodili leta na Braču, a istovremeno su moji roditelji voleli da dolaze nezavisno od toga u Bol na Braču pa je to bila kombinacija da ja provedem mnogo vremena tamo sa bratom, sa mamo, tatom, sa drugarima, drugaricama iz osnovne škole, i Bol mi je uvek bio wow. Al imao sam u periodu kada su trajali ratovi i kada nisam ni mogao da putujem u Hrvatsku, imao sam strašne noćne more po pitanju toga. Tu sam shvatio koliko meni Bol zapravo znači, al ne bol da me boli, možda je to sad podsvest negde pa boli, ali činjenica je da mi je značilo jer  sam sanjao da zapravo ne mogu da izađem na obalu, da nemam prava da izađem na obalu, i da su ogromni talasi svuda oko mene i da sam ja tako blizu neke plaže Zlatni rat ili generalno…od tog predivnog mesta za mene, svako ima svoje neko mesto koje – Ja mnogo volim more, tamo se osećam dobro, tamo se osećam kod kuće, i da ne mogu da izađem i to mi je bilo tako strašno. Onda sam 2012 morao da odem da znam da mogu da dođem, da je sve okej. I ne mislim na nekom nacionalnom nivou da me neko ne shvati pogrešno, to je na nivou toga što svi ratovi su da izvineš sranje, meni je žao ljudi pre svega, sad bih dodatno ako smem, pa ti posle puštaj beep, jebeš stvari, to se kupi, to se napravi, samo su ljudi bitni. I to je ono što je najveći bol u svim ratovima kako god da su nastalu, što ostaneš bez ljudi, što su ljudi povređeni, to se teško sređuje, a kuće, zgrade, putevi to sve možemo da nadoknadimo, to ćemo da sredimo. Ljudi smo možemo to da uradimo, samo moramo da čuvamo jedni druge, to je univerzalna poruka apropo ljubavi. I sad 2011 kad sam prvi put otišao tako mi je zbunjujuće, znaš nisam bio aaaa skoro 15 godine, ma kakvih 15, skoro 20 i nešto godina nisam bio u Bolu. I razmišljam da li ću imati taj isti osećaj, i onda odjednom ti se opet bude…jer to je moje detinjstvo, negde se spajaju stvari. I apropo sedim u tom Bolu na Braču, to sad postaje redovno posećivanje Bola na Braču, sedim i kod letnjih kina. To je meni isto jedna od uspomena, tj imeprija uzvraća udarac, i sad imperija toliko dugo traje da na pola ide Mandallina, jel te ide Oliver Dragojević na pola kad ti čekaš dramu, ko je kome tata ili nije, i samo prekid jer je rolna istekla, nemaš dva projektora, i kreće nadalinaaa nadalinaaaa, i sad kupuješ CocaColu, jedeš kokice, ide Nadalina dok Dartvejder se sprema da odseče ruku rođenom sinu, sorry for the spoiler, ali razumeš. I ti sad kao sediš i ja sam u strahu ozbiljnom, pa ne ozbiljno ti kažem, ta ta ta ta jel njemu on stvarno tata? Nemoguće, ti si moj tata, jel si ti sad Dartvejder? A sećam se onih bočica CocaCole, mislim da nije bila crvena, ni poklopac nije bio crven nego sve crna, znaš one što se peru odprilike, višekratna upotreba i tako dalje, čuveni frižider sendvičar dole u levom uglu, i sad to letni kino moram da ga posetim. Odlazim u letnji kino, novije su stolice ali koncept je isti, ima dva projektora, to je dobro. I naravno upoznaješ se sa kino operaterom, kino operater, super operater, su su super operater ali gotivniji nego u zelenom zubu, tj u kako je propao rokenrol. A on je isti čovek koji zapravo radi u luci kada prilaze brodovi, i prodaje karte za brodove, a uveče radi kao Kino operater, to je jedno malo mesto, malo misto što bi rekli i ti sad se upoznaš sa njim dole na loju, a ja volim da pričam sa svima. I upoznamo čoveka i posle ga vidimo u bioskopu, “ćao, gde ste? kako ide? kakav je film?“ “Dobar je ovaj možete da gledate“. Gledali smo neki danski intelektualni horor-triler, ne znam ni ja, reko “uh ne znam zašto ovo gledate“, i ja se pitam zašto smo ga gledali. Mislim da je bio danski, ne sećam se baš je bilo loše. Ali poenta je u tome da je to opet neko srećno mesto, jer ti sad šta se dešava, imaš zvezde iza sebe, tu je mesečina, prolazi katamaran, ja sam negde u svom nekom filmu, ja sam srećan, meni je lepo, prosto to je to ja sam zadovoljan, ništa drugo mi ne treba. I onda sedim ispred i razmišljam o tome kako šta? zašto gde? i razmišljam, i Infinity mi je negde stalno u glavi, jer sam nosio broj 8 kad sam bio klinac, Infinity volim to je – Katrin mislim da je napisala knjigu “Osmica“ o šahu, pa mi to ima veze sa ćaletom koji obožava šah, ima i sa mamom koja je volela tu knjigu, mislim još uvek je voli samo ko zna kad je poslednji put pročitala, ćao mama. I onda je nekako osmica ostala u glavi, razmišljam o tom konceptu beskonačnosti, onda gledam samo da ne bude da su sa avndžersi u pitanju, Infinity war, Infinity saga, srećom rekao sam to će proći za par godina, to će se zaboraviti, i razmišljam šta bi mogao još? Nekako da ima nešto, neku priču, šta mi hoćemo da prićamo? A tu je sve svetionik, tu je svetionik i ja razmišljam čekaj svetionik je tako divna stvar kad razmisliš, za mene, kako ja vidim svetionik. Ploviš negde i vidiš svetionik, daje ti sigurnost, “aha tamo je nešto, tamo je neka luka“, zelena je boja svetionika onog desno, onog levo je crven, to je ulaz u luku. I ti vidiš da je tu neki ulaz, mala luka al je za mene ogromna. I sad razmišljam čekaj ja sad da plovim negde i hoću bezbednost ja ću da skrenem ka svetioniku, ako hoću da jedem skrenem ka svetioniku, i ako neću ja znam da je tu, on mi samo poručuje ja sam tu, ne tera te da dođe, nemaš ti obavezu idem da se prijavim tamo kod svetionika, ili kad uđem ne mogu da izađem, ne, možeš da radiš šta god hoćeš. Šta radi svetionik ceo svoj život? Samo svetli, vrti se u krug i svetli, ili se pali i gasi, i samo to radi. Magla je, ti vidiš svetionik, kažeš uhuhu bezbedni smo. Oluja je, vidiš svetionik uhuhu bezbedni smo. Lepo je vreme, vidiš svetionik a znam tamo je neka gotivna ekipa, tamo su Ivan i ekipa sede i bleje, snimaju podkaste uu super idem tamo, il aa večeras je fešta idemo da jedemo nešto, nevažno je. Uđeš i kažeš ma ovi su bezveze neću da budem ovde, i ideš i izađeš, super! E sad pošto jel te volim svemir, naučna fantastika i tako dalje, ajmo mi da napravimo beskonačni svetionik i onda mi je palo puff Infinity Lighthouse. I razmišljam dal će neko pomisliti da je neka sekta u pitanju, da li to sa zvući suviše – kaem baš me briga to sam ja, pa kom se sviđa sviđa, kom se ne sviđa ne sviđa, i tako mi je to palo na pamet. Al kažem ti kontemlipram život, gde ću, šta ču, kako ču, zašto ću? Reko to mi dobro zvuči, i opet ima deo mog srećnog mesta je u celoj priči, Infinity Lighthouse. Ali hoću da bude svemirski svetionik, zašto? Pa bože zdravlja putujemo po svemiru, i to da bi bio dal to mora da bude neki magnetar, pulsar, nemam pojma ali ti on daje neku svetlost, ili ti pomaže da ti daje neku nadu, jer svetlost predstavlja neku nadu. Ne kažem da odsustvo svetlosti, tama je loša sama po sebi ali nekako to u ljudskoj vrsti da li je svetlost toplota, ne znam otkriva ti da nema nikakvih tajni….

Ivan Minić: Dobro za početak je preduslov za postojanje života.

Srđan Erceg: Izmeđuostalog tako je, a i da pozdravimo moju dragu Sofiju, koja kaže meni “striče ja sma dj svetlo ili dj tama“, reko “dušo ti si mnogo naprednija od mene sa svojih 11 godina“ u to vreme al dobro, ne tad je imala 9 izvini, kad je bila dj svetlo i dj tama. Ko želi može da je potraži na apple music, dj svetlo, ludilo devojka komponuje, devojčica, ja sam u fazonu okeej. Prvi put sam see osetio starim, reko okej deco napredna ste. I tako ali je poenta u tome da imaš neku meni lepu romatničnu priču, kosmos, onda sam razmišljao binarni sistem, pa onda beskonačnost, pa sad mi je zabavno što Petar, naš 3D umetnik koji je postao dizajner sve, jer jel te kad si u maloj kompaniji…pričaćemo o tome, ti radiš sve i svašta. I  u jednom trenutku njemu padnu na pamet stvari koje on sve negde ima u svojoj glavi, koje on dal je izmislio il sam ga ja otrovao negde usput, nemam pojma, ali šta hoću da kažem, u tom momentu je meni sve to palo na pamet i složilo mi se da je to dobra priča. I odoh ja na operaciju, tu dobro prošli, jedino što kad ulaziš na operaciju unutra je brusilica, čekić, testera, znaš tš su stvari koje se koriste

Ivan Minić: Kao da si kod keramičara 

Srđan Erceg: Tako je i oni ljudi lepo pu ajmo, čing čing čing čing, i da zaista moram priznati da jedno, koliko god teško i bolno iskustvo, jedno divno iskustvo iz perspektive toga da ne znam doktor Krajnović me je operisao. Želim da mu se zahvalim, celoj ekipi koja je radila operaciju. Mada mi je ostavilo otvoreno levo oko, pa se osušilo, pa je rožnjača pukla, al je okej. Dobio sam makar vrat i funkcionalan sam, ali je činjenica da je to operacija koja je trajala 2 ipo – 3 sata skoro. Vade ti jedan disk, pa ti stavljaju cage, pa ti to sastružu, prave posebnu smešu, pa onda ubacuju u taj za kavez koji ide između pršljenova. Realno nisu mi opisivali, ali ja koliko sam shvatio pošto je bio mehanika, oni moraju da ti ovako povuku glavu i izvade disk i onda vrate cage, i onda ping puste da se to vrati. Mislim sve to treba precizno namestiti i to dva puta. Dobio sam 3 mm u visini i kaskade su mi se vratile nazad. Sad Ivane zamisli da ti neko uzme glavu ovako i navuče 3 mm, i kaže ti to će tako da ti stoji trajno. 2 ipo nedelje pakla, ti ne možeš, nema tog leka za bolove ili šta, ti samo ovako haaaa i ne možeš da se mrdneš pritom. Znači to spavanje…idem da spavam otp ovako, i to su bolovi..ja sam mislio ma ne šta sad prošla operacija, puf spojili su me levo desno, zaboravio sam da će neko da mi razvuče mišiće 3 milimetra. AA baš je bila agonija, ali prođe, imaš ruku, radi ruka i ti si kao aaa. I zaista želim da kažem ljudima, to je ono što mi je on rekao, “e ne dolaziš na operaciju da bi ti bilo loše, nego da bi ti bilo bolje, shvati“, i to je opet meni bila taj neki lep momenat. To ti je ko da ti je pričao Sveti Niko, neko dođe i kaže kažeti možemo da rešimo tvoj problem, ja kažem koliko ću izgubiti mobilnost vrata, kaže 3%, super! Šta iovako radim sa tim? Levo, desno, eventualno ekran i glavom ako igram fudbal i gađam vrata očigledno. Ali je to bio lep momenat, kažeš okej ajde to da sredimo, nisam znao da će doći kovid. 

Početak Infinity Lighthouse-a

I sad ja krećem u nabavku opreme, apropo priče o sistemima, ja sam ne mogu da kažem kako je Infinity nastao kao neka nezavisna priča, tako što ne možeš ti da uđeš sad apropo sport kluba, koji ja toliko volim, ja ga svojatam kao da je moj, ali činjenica je da nije moj, na žalost il na sreću, i da pripada nekoj velikoj grupaciji koja se zove dal ITmedija…i tako dalje. I to je sad već korporativni sistem, i koliko god nas kao komentatore puštali da budemo deca, tinejdžeri, kako god, ti opet si deo nekog sistem.  Ja imam ideje koje gde ćeš da uklopiš u sistem, pri čemu niko ne može da predviti u tom trenutku kovid, ili da će podkasti ili emisije postati relevantni na bilo koji način. Ko je mogao da predpostavi da će 6 meseci kasnije biti sporta cela planeta, i da to što mi sedimo u studiju 3-4 sata ti je program, nemaš ni prognozu koja će to da ti kaže. I ja kažem okej jel vama ljudi odgovara da radimo ovo? Samo ti cepaj, jer radim nešto što je potpuno van bilo čega što je do tad rađeno. Ti si preteča izmeđuostalog. Ti, Galeb je krenuo u to vreme kad smo mi kretali, ali ja pre tebe da kažem bilo je podkasta, al neko da je…i ovo ti ne govorim zato što nešto ti podilazim, ali evo ja ne znam dugoročniji podkast, neki koji traje i da ima toliku gledanost i da je toliko ljudi prošlo kroz njega, nemam pojma možda grešim.

Ivan Minić: Moj dragi prijatelj Nemanja Palaksić i Miljan Tajić opis iz Diznilenda, njima je 7 illi 8 sezona, oni su baš ta ekipa.

Srđan Erceg: Veterani.

Ivan Minić: Oni su audio.

Srđan Erceg: Da da da, ovo je već nešto drugo. Generalno Pojačalo, znam da me je puno ljudi zvalo kad smo mi krenuli, eee zovi Ivana da ti pomogne, ja kažem bez brige Ivan i ja smo na talasnim dužinama. Nismo ni pričali, ti si bio u fazonu, ne znam ni šta si mi rekao, “opet si lud“ ili tako nešto.

Ivan Minić: Da ja sam ti rekao “nemoj Srđane molim te“, al to sad nije važno.

Srđan Erceg: Da znam da je tako nešto bilo. Ali činjenica je da znaš ko se bavio podkastima, negde sam ja imao neke fantazije šta bih mogao da radim, gde bih mogao da radim? Pa čak i tu je bilo razmišljanja znaš da li da zovemo veliki broj različitih gostiju, ali ja iskreno priznajem, ja nisam toliko vičan tome kao Galeb. Ja sebe ne prepoznajem toliko u svim aspektima života. Galeb je stvarno fenomenalan po tom pitanju, pozdrav za Galeba, i srećemo se na kafama, ali kažem ti ja sam hteo nešto ali moja interesovanja su fokusiranija..

Ivan Minić: Mislim ima tu još jedna stvar koja predhodi tome svemu, Sport Club je uveo u nekom trenutku 2017-18 podkast kao formu…

Srđan Erceg: Jeste, e da da da da.

Ivan Minić: Ali to u suštini nisu…prvo okej imao je Srđan je imao svoj audio podkast, ali audio je imao jako mali broj slušanja, njemu dođe Željko Obradoviš ili Saša Đošršević i to bude smešno…

Srđan Erceg: Sedeli smo na klupicama.

Ivan Minić: Izašli u format videa, međutim izašli su u format videa koji je bio još više štap i kanap nego što bi bilo ko hteo, i to u suštini zvalo se podkast ali nije bilo podkast, to su bili facebook lajvovi…

Srđan Erceg: Pa recimo, recimo. Vlada je radio Novaković, radio je Mixa..

Ivan Minić: Radili su za velika takmičenja fudbal…

Srđan Erceg: Jelena je radila sa njim, jeste jeste jeste..

Ivan Minić: Ali kao to je bilo webcam i oni na bubicama sede na onim kao tribinicama….

Srđan Erceg: To ti kažem, niko nije gledao na to kao nešto što će biti – ti si lepo to opisao, to je više za društvene mreže praktično rađeno, ali ne zato što je entuzijazam ili kvalitet rada je bio ne znam niži od nečega, ne ti imaš Vladu Novakovića koji priča stvari dosta dugo, dosta temeljno u njegovom maniru, to je fenomenalna stvar. Imaš Mihajla Stefanovića poznatiji kao Mixu koji vodi SKNFL podkast. Pazi ovako, pričao sam malopre o opremi, its not about the equipment until it’s about the equipment, neke stvari su neprihvatljive…

Ivan Minić: A postoje neke stvari koje su minimalni standard.

Srđan Erceg: Ovo ovde je najvažnija stvar. Ja ljudima ne mogu da opišem, ustvari mogu da opišem, evo opisujem vam upravo, ovo je važnije od kamere..

Ivan Minić: Mikrofon, pokazuje na mikrofon.

Srđan Erceg: Ako nemate..da na mikrofon, pokazujem na mikrofon za one koji slušaju samo a ne gledaju, izvinjavam se to često znam da uradim, ali hvala vam za podsetnk. Dakle mikrofon je mnogo bitan, i ne samo mikrofon, audio interface, ovo što vi imate nije samo snimač, ovde ide audio interface. Da se razumemo zoom je jedna ozbiljna naprava za one koji kreću bilo šta u životu. Da imate pop filter, za one koji ne znaju kad ja kažem ppppppp ovde ima jedan mali filter ispred, ko ne vidi, koji takođe sprečava da to P dopre do membrana jel te. Ne znam dal je ovo kondenzatorski ili dinamički, da mora da bude pošto za dinamiku sam predaleko, alil to su stvari isto koje se uče. Pa onda fantom power, šta je fantom power ubiću se? Moraš da imaš voltažu koja ide u kondenzatorski mikrofon, koja ti dolazi od tvog audio interface-a tj. snimača. Ako ne upališ osim ako je dinamički, dinamički je malo drugačiji, da ne kažem pevački. Ali, da sad ne odem predaleko, zvuk mora da ti bude mnogo dobar, da su svi ti podkasti imali bolji zvuk, a nisu mogli da ga imaju, jer se snima na bubice, koje su omnidirekcione, konzedarske, veoma osetljive, koje idu na neku staru mixetu koja je tu priručno postavljena, i webcam koji pride ti ne pomaže da bar izgledaš dobro, nego je 640×480 pa izgleda zaista kao da smo hakovali nekome sistem, samo još Max Hedrum da se pojavi odprilike, pa jedino to ne dostaje. Za one koji ne znaju guglajte ko je ili šta je Max Hedrum, ali zanimljiva priča o Max Hedrumu samo. Jedan od prvih hakovanja televizijskih sistema u SAD se desilo kad je dasa upao u sistem, ne znam koje mreže velike, obučen kao Max Hedrum, čisto ludila radi, ali dobro, i nešto lupao i nisu znali kako da ga skinu. Na kraju se ispostavilo da tehničar koji je zapravo radio na distribuciji signala usmerio svoj signal, emitovao je signal, ne znam tačno sa kog satelita, i okrenuo je satelitsku antenu bukvalno ka svom ludilu, ali idemo dalje. Elem poenta je da moraš da se čuješ, čak iako se ne vidiš dobro, al ako se ne čuješ dobro to je kraj, tu je kraj. Jer većina ljudi, iz mog iskustva, nemam podatke da to dokažem, će da okrene se makar, da pogleda negde oko sebe ili će da te ostavi u tabu gde ni ne gleda to što se zapravo dešava, nego samo sluša. Ako je zvuk “ahfbskdhoau“ i čuješ “ping“ lift, i čuješ kako ljudi prolaze i mašu ti, av av av iz daljine, i kako je neko ušao u toalet i slično, to je više kao da snimaš epizodu, pilot epizodu office-a, jel te. Čak nije ni to jer Office je ozbiljna produkcija, samo izgleda kao baš nas briga produkcija, što je inače zanimljiv jedan aspekt. I sad dolazimo do toga da zapravo ti podkasti su ogroman potencijal imaju u sebi, ali jednostavno vraćamo se na početak priče, podkast jednostavno nije toliko važan u tom trenutku, zašto? Pogledaj samo šta u tom trenutku Sport Club emituje, tj. prenosi, ne smao što želiš i što je dobro, nego imaš i neke ugovore koje moraš da ispoštuješ. Premijer liga, premijera, Euro liga ako ćemo pričati o košarci, MBA, NFL, formula 1, Motor grand pri, Vimbldon, teniski turniri, Masterski, ko zna šta se sve ne prenosi, imamo japansku ligu, kinesku ligu. Pričam ti o vremenima, praktično si ceo dan u komentarisanju i prenosima, ne ja konkretno već svi zajedno na Sport Clubu, to je košnica, milion ljudi je tamo. Ne znam sad dal sam izostavio neki sport, sigurno jesam. KHL koji je preozbiljna liga, čak mislim da se u jednom poklopio sa NHL-om I KHL-om zajedno, ja ne znam šta nemaš odprilike što se emituje. Zaboravio sam sigurno kupove neke, takmičinja..

Ivan Minić: Pa mislim Pallacanestro, košarci, gomila liga u košarci plus…

Srđan Erceg: Srpska liga Američkog fudbala, safl se prenosio. Ti sad imaš reportažna kola, ti imaš studije, ti imaš Đokovića kao gosta…idu zajedno sa Banetom i sa Ozmom po svetskim turnirima, to su ozbiljne stvari. Ne podcenjujem ozbiljnost podkasta očigledno, jer ja duboko verujem u tu formu, alli odjednom ako postaviš stvari između podkast je dodatak celoj ovoj priči, ali u tom trenutku šta ćeš sa tim podkastom? Gde ću da ga emitujem? Šta ću da ga emitujem na Tv? Hoću na YouTubu da ga emitujem? Evo vam YouTube emitujte se, ali ne ulaziš u neku infrastrukturu, jer se baviš zaista prioritetnijim stvarima. Možemo da se lažemo ali prioritetnijim stvarima.

Ivan Minić: Da ga banalizujemo potpuno, nemaš ni gde.

Srđan Erceg: Nemaš ni gde, to možda zvući ponekad čudno ali gde bukvalno? Lepo si to rekao, gde? Mi smo jednom snimali podkast u dabing kabini, bio si u dabing kabinama, ti i ja stajemo možda..

Ivan Minić: Vakum.

Srđan Erceg: Vrata da se eventualno zatvore, ako nam neko pomogne.

Ivan Minić: Stišnjena šunka.

Srđan Erceg: Stišnjena Šunka, to nije baš jednostavan način da uradiš nešto, to je pravljeno za jednu osobu koja čita određeni text, i radi takozvani dabing. Povremeno možeš onu drugu kabinu, drugu dabing prostoriju da sedneš, ali opet to je to. Opet ta prostorija se koristi za emisije, za dabingovanje, nema prostora, nema kada. I sve to nekako dovodi do toga da kažem ti – i hvala ti na tome što si me vratio, nije lepo prema kolegama i kolegenicama koji su to radili, i to vrlo ozbiljno radile, jer ja znam koliko je Jelena radila na tome, Trajković, Zvezdica, dakle koliko je Vlada radio na tome, koliko je njima bilo stalo do toga..

Ivan Minić: Mislim mi smo suštinski to slušali zato što je bilo dobro, zato što je kvalitet sadržaja bio dobar. Produkcijski nam u tom trenutku nije ni bilo presudno, jer kao ako ga pustiš na laptopu nije…

Srđan Erceg: Preživećeš.

Ivan Minić: Ali ne možeš…

Srđan Erceg: Al ne može da se širi, ne može ni da se širi dalje, ne možeš da promovišeš, ne možeš ni nužno da prodaš jednostavno klijentima, tj sponzorima da bi onda investirao, da bi uložio dodatne stvari i tako dalje. I sve to je negde tako funkcionisalo, kažem ti kovid je – možemo da se lažemo kovid je značajno promenio planetu, uglavnom na lošije, ali neke stvari su se izrodile iz toga koje hajde videćemo na duge staze šta će nam doneti. Jedna od stvari svakako jesu podkasti. Moram da ti priznam ja nisam razmišljao o tome kao podkastu, ja sam samo hteo da pričam priče, ja se stvarno vraćam, ja ne znam 52 minuta –  53 trajemo, nemam pojma dal sam rekao ono što si me pitao, nadam se da jesam. Poenta jeste da je sve to rezultat milion nekih stvari koje su se desile. Ja tek sada razumem da sam se ja vratio u novinarstvo, tj. da se uskoro vraćam u novinarstvo time što moram scenarije da pravim za neke stvari, što su zapravo tekstovi? Pa kad imaš tekstove onda više ljudi, jel te čuveno, explicit, tj. neopipljivo i opipljivo znanje, kada je u mojoj glavi neopipljivo je, kada spustim na papir opipljivo je, postaje skalabilno, teško se više menja, ali sad vraćamo se na ono nema improvizacije, sad ceo tvoj tim zna šta si ti rekao, šta želiš da kažeš, da li je to montažer, da li je to neko ko će da čita tekst, da li je to neko treći ko će se baviti efektima, kako god, tj. proizvoditi sekvence koje su neophodne za montažu. Poenta je u tome da sad vraćamo se u novinarstvo na neki način, ali dešava se još 5 stvari koje su pomogle tome da Infinity Lighthouse uopšte nastane takav kakav jeste. Jedna od stvari su dvojica ljudi zapravo su Viško i Govedarica, Nebojša Višković i Ivan Govedarica, wish and go. Ko ne gleda ili ne sluša podkast neka to obavezno uradi ukoliko voli tenis, a i ukoliko ne voli tenis voli zanimljive ljude. Šta je poenta? Oni su došli i bukvalno mi je Viško rekao “ Srki čujem da si ti čovek za podkaste“, nemam pojma da sam čovek za podkaste, nisam ja to tako koncipirao nužno u glavi. Ja kažem “da“, jer jesam ali nisam baš planirao sad odjednom da još neko dođe da snima sa mnom nešto ili da se mi udružujemo, ili da se time bavimo. Međutim njih dvojica dolaze i kažu “ Mi odavno planiramo podkast“, sad ja to ne znam, to je manjak komunikacije, “ I mi želimo da ga dignemo na neki viši nivo“, jer njih dvojica žele podkast, ali poteškoće im pruža situacija da ti nemaš tehničke mogućnosti da to uradiš. I ja kažem “Da imam plan“, u tom trenutku sam planirao u kancelariji svojoj, u uge mediji da pravim podkast pa šta bude biće. Međutim dolaze njih dvojica i sad naravno, to je moja priroda ja razmišlja, ambiciozan sam, volim da proširim stvari, da budem na navećem mogućem nivou. Juče mi je neko rekao, kaže “ti si perfekcionista“, verovatno, to je istovremeno i dobro i loše, kao i sve u životu. I reko okej ja sad imam viziju da imam studio. Nemam pojma kako se pravi studio i kažem okej, i kažem njima “Ja sam spreman da uložim“, neću da kupim džipa al ću kupim studio, šta će mi džip. Nek kriza srednjih doba ako piči nek to bude bar u kreativne svrhe, ko voli džip nek kupi džip, stvarno ne osuđujem, nego ja nisam hteo džip ili kola nego sam reko hoću studio. I njih dvojica nemoj Srki nismo mi mislili sada nešto da uložimo, kažem “Ne ne to je moja stvar“, i tu je Matke njihov producent-režiser koji isto kaže što bi to radio, ja kažem Matke idemo u ludilo do kraja, idemo, on se smeje i kaže ajmo. I Matke koji je nacrtao prvi studio zapravo ovrise studia, gde je rekao ajde police da stavimo. To je uobičajeni neki pristup imaš neke police u pozadini pa tu nešto staviš. Međutim to je sinergija, to su lepe stvari, sad dolazi neko on je čovek sa televizije, ja nemam pojma to što on zan, koji kaže ajmo boju zidova ovu da stavimo, ajmo da uradimo ovo, ajmo da stavimo cigle ovde, to je kombinacija stvari zato kažem ja sam možda pokrenuo nešto ali je mnogo ljudi tu došlo. Pa Žarko koji nam je napravio muziku, koja je tam tam tam tam…to je on komponovao, to nismo skinuli sa ne znam stocka nekog, nego je to žarko ukomponovao, koji se zbunio inače kad sam mi je rekao “Ajde da stavimo gitrare“, reko što ? “Pa ti sigurno hoćeš gitare“, pošto ja volim heavy metal, i ja kažem “Ne Žarko, hoću ono što je sad aktuelno, šta god ti meni kažeš to je take it away, nek bude po tvom nahođenju“, i on me gleda i kaže “Jel si siguran?“ ja kažem “100% sam siguran, zato što ovo nije poenta da bude samo nešto što ćemo da rokamo, idemo u prošlost, kakva crna prošlost, stavi šta misliš da je sada lepo i zabavno, samo da ne bude dosadno molim te, to je jedini zahtev koji imam“, i on je napravio i ja sam rekao meni je ovo super. Otišao kod Brđe….i Brđa i ovaj naprave, inače vidiš dve devetke u ovome? Ja ih nisam video, on ih je video, ja sam bio u fazonu ti si potpuni genije.

Kako je Formula 1 prekopirala logo 

I napravio logotip lap76, nije napravio infinity. Infinity je bio stock, šprla beskonačnosti, daj mi Infinity Lighthouse, jer mi je bio potreban kanal tog dana, jer ja sam rešio tog dana da pokrenem YouTube kanal. I tako, onda smo Lap76 osmislili, tj. sa Brđom sendeš pričaš, on je izmišljao pravila i tako dalje. To mi je bilo mnogo lepo pošto je naredne godine formula 1 izbacila gotovo indetičan logotip sa 70 godina formule 1, a mi smo dva meseca ranije izbacili naš logo, tj. 3 meseca ranije naš logotip i kao ko koga kopira, pa ne zaista apsolutni genije i reko sam mu stvarno ko će ovde koga da tuži. Naravno znamo kako bi se to završilo ali opet ja imam dokaze da smo mi to izbacili u oktobru, a oni u Januaru, i šta sam špijunirao formulu 1, nemam te kapacitete, tj. možda imam kapacitete ali nemam još uvek te kombinacije, ali činjenica je da smo napravili neki lepi logotip, sad sve je to neka radost. Kažem ti svi se na neki način uključuju, pa daju ideje. Sretnem Vanju, Vanja koji je u to vreme završio zapravo praksu u…mediji, i ja koji sam ubeđen da je on radio Directu i reko to mi je stara kompanije ne bih baš da sad zovem čoveka iz stare kompanije, nekako mi nije okej da uzimamo ljude, ej ljudi imate prava da idete gde hoćete, svako ima prava da pregovara sa svakim, al reko ajde nije u redu znam koliko je talentovan, darovit neka. I sreća on kaže “ne ne zavšila mi se praksa“, kažem “ne razumem? to ti je bila praksa?“, kaže “da da to je bila praksa, trajala je 6 meseci i gotovo“, i kažem “Jel si ti sad slobodan“ u Family cup-u tamo na Novom Beogradu, i on kaže jesam, kažem “Vanja sutra si zaposlen u Huge mediji“, još nije postojao Infinity Lighthouse d.o.o, da radimo emisiju, top Srki idemo, idemoo!. I evo sad Vanja već 600 emisija je već realizovao, i još uvek deluje srećno, makar tvrdi da jeste, a i tako dalje. Ali tako ti kreću stvari, znaš kad ti se sklapaju stvari. I šta se još dešavalo, da tražio sam prostor, pa je onda Gojko predložio što ne odeš u podrum kod Miloša, pa podrum kakav sad podrum, pa mi to sređujemo, znaš celo ludilo se dešava. Matke to crta, ja pritom odlazim u Ameriku, pri čemu moja draga i ja smo bili u Americi tipa 8 dana, pri čemu sam ja bio u Pro Ballu u Orlandu, posle smo bukvalno otišli u NewYork na par dana. Ja u NewYorku BMH foto kupujem stvari koje ne mogu da kupim, znaš i sam. Ljudi ne posećujemo sado mazo prodavnice u NewYorku već BMH photo, ko tamo nije bio, a voli tehniku, silno je pogrešio u svom životu. Ali zaboravite prtljag, zaboravite ručni, prijavite se na carini obavezno, jer će vas prepoznati, na čelu piše bio sam u BMH photo, bolje se prijaviti dalje je jeftinije.

Elem u tom trenutku je pazi sad ovo Atemini se pojavljuje, što je svima nama sada industrijski standard, u tom trenutku ja nemam pojma. Inače šta sam radio? Gledao sam jutjubere, klince i klinke, od njih sam učio šta sad rade. Kakvi crni naše godište, možda su sad uhvatili, nego ti klinci nemaju ni zadrške, nisu zatrovani razmišljanjem šta je nekad bilo. Atemini kako se to radi, spajamo kamere, ja kao aha ček, dakle ja sad ne moram ni da montiram više, nego ja mogu da gurnem u jedan uređaj koji ne znam ni kakko se zove, jel te switcher, u switcher gurnem više ulaza, ja sad switchujem ijao pa to mi rešava da ne moram da se bavim montažom. Apropo priče o montaži, ko će sad da montira kuku, vi verovatno montirate jel tako ? Pozdrav za montažera.

Ivan Minić: Mislim, imamo i real time ako treba…

Srđan Erceg: Ne, ne, ne mislim da nemate, nego samo, hoću da kažem, sad ovo će neko će da se igra sad sa ovim, sad ovaj kadar, onaj kadar, ima da seče kiflu. I to sa ljudima koji znaju, to ide brzo. Ali ja sam bio u fazonu:”Čekaj, mi ovo, ajmo mi ovo!” I mi smo radili suštinski fake live, real live, i Vanja, koji je na svičeru i radiš. I sad ti možeš i da programiraš svičer i.t.d., ali da sad ne odem predaleko. Poenta je da ti odjednom imaš opciju sada da sve te svoje kamere da spojiš u jedan televizijski sitem produkcije. Jer ti sad odjednom gubiš kompletan… postprodukciju si okinuo, praktično, radiš ozbiljnu preprodukciju i ozbiljnu produkciju i ti to dobiješ kao gotov proizvod. Staviš uvodnu sekvencu, staviš intro outro i spremno je za Youtube. Kroz OBS koji smo opet naučili, ti sad ubacuješ neke druge stvari. Ne znam da li je ovo zanimljiva priča uopšte nekome, ali ja to tako je bilo bukvalno, mi smo tako to radili i sa AT Minijem, ja koji, jel te, donosimiz Njujorka, mi imamo opciju da nešto radimo. Svi gledaju sad šta je AT Mini, čekaj, to se još nije pojavilo bilo, koliko god smešno zvučalo, sad se to podrazumeva. Sad imaš ISO extreme sa 8 ulaza, …imaš ne znam ni ja koliko stvari koje možeš da uradiš, ali u tom trenutku to su neka pomeranja. I onda mikrofoni, i onda pozdrav za Zokija, inače iz Plejera,  de sam ja otišao u Plejer i kao tele bukvalno onako muuuu, ja ništa ne znam o ovome i on koji voli moto GP: “Ijaooo, Erceg, strava šta hoćeš da radiš?” Hoću to i to. i čika Zoki kaže evo ti ovi kablovi, evo ti ovaj mikrofon, evo ti ovaj stalak, evo ti…. Znaš, moraš da imaš sreće. I ja kažem: “Ok, treba nam mikseta.” “Šta će ti mikseta?” Nećemo to da radimo. Samo audio interfejs. Reko: “Što, čika Zoki?” Kaže: “Zato što nemaš pare za miksetu koja će da bude dovoljno dobra.” Ja kažem, dobro, nego, digital audio work station, pa ćeš tamo da radiš. 

Pravljenje studija u vreme korone

Razumeš, sad ti ljudi pomažu, i to se sad sve dešava tako i ti sklopiš na kraju, pre korone poslednje mikrofone smo kupili, pre nego što je sve zaključano, kompletan, policijski čas uveden i nisu nam stigle sve kamere koje smo naručili jer sad isporuke iz Japana su klj, prekinute. Šta smo nabavili, nabavili kupili još jednu polovnu kameru preko oglasa, otišli, ne znam, negde gore kod Novog Sada na Iriški Venac, ne mogu da se setim seta, nije ni bitno, kupimo kameru i dva GoProa. I hvala Ivanu koji man je davno poklonio neki GoProove 2015. koji su nam bili kamere. I mi smo to namestili, snimili uvodnu sekvencu: “Ovo je Infiniti lite house..” i moj brat koji me zove i kaže: “Šta si napravio?” Ja kažem: “Studio.” Kaže: “Ti si jedini čovek koji dok planeta Zemlja propada, pravi studio” i on mu je dao naziv “Studio na kraju Univerzuma”, na konto, jel te, Restorana na kraju Univerzuma, Daglasa Adamsa, i ja kažem to je to. studio na kraju Univerzuma, jer to je kraj, ne znamo mi šta će da bude, Viško i Govedarica dolaze, počinju da snimaju Vish & Go, mi počinjemo da snimamo …Mozart kaže ajd da radimo nešto, Sport Klub kaže Ajde, daj, idemo sadržaj, nemamo ništa, sve su lige stale, i sad ti odjednom dobijaš nešto što nisi planirao. Nisam planirao ništa, Ivane, ali se to desilo. 

Ivan Minić: Ali se Svemir urotio da se desi planetarna katastrofa…

Srđan Erceg: Tako je, bukvalno, planeta je morala da propadne da bi se ovo desilo i mi kao ok. I sad odjednom ljudi dolaze, dolazi Srđan, dolayi Džigi.. Vidi, njih dvojica, ko nije gledao Blok po blok, Džileta i Srđana morate da gledate. Oni više ne snimaju, Džile je još uvek u Podgorici, ne znam više sad gde je. 

Ivan Minić: Nije više u Podgorici, sad je u Jerusalemu. 

Srđan Erceg: U Jerusalemu. Nisam ispratio. Pozdrav za Džileta! Apsolutne legende, i jedan i drugi koji dolaze, ali su obojica u paranoji maksimalnoj. Dakle u skafanderima manje više dolaze, ne znam šta sve nismo radili i naravno džile sa svojim pričama, koji mi kaže: “Erceg, neozbiljan si, nisi me zvao da pričamo o kosmosu, ja sam najbolji poznavalac Zvezdanih ratova ovde”, i sad mi je žao što njega, gordana Kičića nisam doveo i seo sa njima da pričamo o Zvezdanim Ratovima. Nesmem ni da zamislim kako bi to izgledalo. Naravno, ti verovatno možeš da učestvuješ u svakoj od tih tema, sad mi pada na pamet, tako da  očekuj poziv, ako nam Džile dođe, da napravimo jedan “Kosmos specijal, Istorija Zvezdanih ratova na ovim prostorima!” Apropo, znaš, neko je gledao u letnjem kinu, neko je gledao negde drugde, sećam se u  Zemunu u Centralu čekamo da dođe povratak Džedaja, znaš kao Povratak Džedaja!. Ja kao treba da idem na klavir, i kao “Mama, kakav klavir”, mama me terala da sviram klavir, i kaže da sam bio talentovan, ali fudbal plus Povratak Džedaja, ma kakav klavir. Tako da to na žalost nije uspelo mojoj majci, ali dobro. Elem, i sad kada pričamo o njima dvojici, oni se pojavljuju. Sad pored njih dvojice, pojavljuje se Darko Plavšić, sa ekipom koja hoće da snima nešto što se zove “Piramida radosti”. Kakva “Piramida radosti”??? Ja sam se plašio da će moj naziv Infinity lite house biti sektaški. Oni prave Pramidu radosti?? Čekaj, kako sad, šta pričate, hoćete i oko da stavite na piramidu???

Ivan Minić: I profesor Novaković kao autor sa vama.

Srđan Erceg: Profesor Novaković i naravno gospodin Lončarević. Njih trojica, to su sve mnog lepe priče. I ti sa ovako sediš i razmišljaš Ok dođite – ne znaš šta da im, šta da im odgovorim. Još oni dolaze: Imamo sponzora, sve ćemo da sredimo, i prave ludačku potpuno emisiju i pri tom stalno kasne, uvek svi kasnimo. Znaš to je neko nepisano pravilo, al ok, Kuzma posle, al oni sat kasne, ali oni su aktuelni, još uvek su tu. I nadam se da će biti tu, al kažem ti, dođoše njih dovjica da snimaju Piramidu radosti. I sad ti odjednom imaš studio koji non stop radi. Non-stop. Ti imaš u pet popodne Piramidu Radosti, u devet uveče Vish&Go, sutra su Lap76, formula 1. gde smo mi shvatili da sad Lap76 ne može da bude jedan. Paja Živković koji je došao i rekao, šta mi rekao… To je bilo u oktobru, novembru, kažem Pajo, pravimo podkaste ima da vidiš emisije biće ludilo sledeće godine.  I on mi yalupi vrata od kabine i kaže Važi, važi. Osećao sam se kao Dajan Kiton u Kumu II, kad dođe i samo joj zatvori ovako vrata i neće ni da razgovara sa njom, bukvalno mi je samo zatvorio vrata. Ali, maj sldeće godine, nije ni znao šta pravimo i čemu studio. To moram da napomenem, jeste digresija, ali je bitno. Studio nije bio osmišljen inicijalno onako. Nego to je police.. evo kad pogledaš iza mene, to su police koje imaju po par elemenata, detalja. Ja sam uzeo i sve sam stavio na police. Zašto? Zato što sam bio opterećen zvukom, koji odzvanja, je te?. Vi imate zevese, sredili ste sve itd., itd, itd. I sad razmišljam, neću zavese, oću da mi bude lep studio. Kako to da uradim? I nađem snimak žene, sad ne mogu da se setim kako se zove, koja ima biblioteku u studijskoj prostoriji. Jer knige masa, jel te, su savršene za apsorpciju zvuka.

Ivan Minić: Ma sve što nije savršeno ravno.

Srđan Erceg: Tako je i još pride, gledao sam čoveka koji je inženjer, audio inženjer, koji kaže: “Šta, kupili ste sunđere, Baaa. Ok vam je to, al to ne služi tome što vi mislite da služi. To će do nekle da razbije prostiranje zbuka, ali morate da imate masu. I onda priča o knjigama, priča o oštrim predmetima, o difuzorima, o svemu i sad, ok, ovo je sve nauka i sviđa mi se kako objašnjava i kaže kao voda, ton se širi kao sfera jednostavno to isto kao voda, tako će i zvuk da vam se širi. Ako imate rupu u zidu, zvuk će da nađe put, otprilike. Elem, ja kažem Knjige! E sad se uklapa još u jednu priču: Ja volim knjige. Svi volimo knjige. I razmišljam, to će biti poruka svakome ko nas gleda, čitajte knjige! Jer mi sad sedimo u nekoj biblioteci i onda smo natrpali sve knjige koje smo mogli da nađemo, čak smo i kupovali neke knjige i dobiješ neki studio koji nije planiran. Niko nije imao crtež. stavi knjige, daj mi kilo knjiga. Ne. Guraj, knjige, knjige, knjige, knjige knjige, knjige, knjige, knjige… Šta još volimo? Gitare. Donesi gitare. Šta još volimo? Nemam pojma, kacige. Daj kacige. Čuvene kacige što mi Toma iz Monstera dao, da se pokloni ljudima, a nije moglo zbog pravnih zavrzlama, papira, apropro korporacije: Kako je to ušlo u korporaciju?, Ko je odgovoran za poklanjanje tih kaciga? Ko vodi taj projekat? Znaš, to su, šta imam kacige, evo kao potpisao Rosi. Ne, ne može tako. A ja još koji znam jer dolazim iz korporacije, ali opet, moj pristup na Sport Klubu nije korporativni, jer su mi dozvolili da budem dete.

Ivan Minić: Srđan.

Srđan Erceg: Tako je. I ti sad kao ok. I ja sad da ne bih mučio pravnu službu Sport Kluba, kažem, ok to ću ja da rešim kroz Lap76. I to smo i rešili. I neki klinci i neverovatne klinke su bili fenomenalni. Bilo je fenomenalno. Napravili smo kviz. Sve je legalno, sve ok. Al ja sad imam papir koji je lakše napraviti jer smo mi mala kompanija s kojom je lakše završiti taj posao. Kako je ušlo? Evo ulaz, evo izlaz. Imate i snimke. Sve postoji. Ali, sad, znaš, to ti je, mi smo startap zvanično, mada sad zvanično već dve godine, pravnog postojanja Ko želi da bude sponzor, javite se! Neću sad da zloupotrebljavm situaciju, ali potražite nas. Elem, šta je poenta? 

Lap76

Elem, šta je poenta? Mi sada imamo studio koji izgleda tako kako izgleda, tu su knjige, Vodič kroz galaksiju, Artur Klark, Isak Asimov, mi ubacujemo sve što možemo, monografije, ludila. skuplja se neka ekipa i mi dobijamo podršku sa svih strana, pri čemu i moja luda draga u fazonu: “Radi šta god, šta sad, radi čoveče, ja ne mogu da ti pomognem”. I što je pozitivno jel te, jer ne uništavaš privatni život. Mislim, možda sam ga i uništio, nemam pojm,a li nikad ga nisam ni imao, u suštini. Pa da, sa mnom je to uvek tako. Al to jeste tako. Ti imaš situaciju gde jednostavno, meni su to snovi. I šta ćeš, to ima prednosti i ima mane. Svako ima svoje. I u svakom slučaju, sad svi su tu, svi nešto donose, doprinose, svi nešto rade, svi se bavimo time i pojavljuje se sve više ljudi, koji… evo ti knjiga, evo ti maketa, evo ti zastava, evo ti dress. Gledaoci nam počinju da šalju stvari, što ti je najlepša stvar na svetu. Ti tu emociju ne možeš da kupiš, niti smo mi želeli da je kupimo, apropo Paje, koji je došao u maju i ulazi ovako: “Ti si ozbiljan?” Ja reko: “Jesam, Pajo!” I Paja kako je seo za sto, hvala mu, nije više ustao od stola i tako je nastao ovak Lap76. Možda sam ja osmišljavao neke stvari, alii, nisam ja taj koji je Lap76 napravio. To smo napravili zajedno. Znaš, to ne možeš da napraviš sam, i meni je mnogo drago zbog toga. Inače namerno nisam hteo ništa da se zove po meni, ili bilo šta slično, jer nije to cilj. Nije poenta da se zove Srđanovo xyzgfh, ne, mi smo ili nešto stvorili veće od samih sebe ili.. To je moje viđenje stvari. Sad svi se mi ložimo na Joe Rogan. Jao, Joe Rogan. volim ja da budem u centru pažnje, volim da budem pred mikrofonom i da se pojavljujem, ali sam razmišljao, to je loše. Zašto bi neko gurao samog sebe. dovoljno je , dobro, 99 jardi je nastalo na tome, na osnovu toga 99 jardi, fali ti jedan jard.Nas četvorica,Mixa, Džimi, Vanja i ja smo jedan jard. Mi ti dajemo touch down. Jer kad slušaš nas, ti poentiraš. To je koncept sa 99 jardi. Koj sad ima neki svoj život, ko zna kome šta to znači. Nije da smo napisali mi smo još jedna jard. U početku smo pričali umorili se, pa pusti sad taj jedan jard, ajd da mi pričamo o NFLu. A LAP76 je bila ideja, volim brojeve, daj neki broj koji ne koristi niko. Ni Valentino Rossi, ni Luis Hamilton, ni Max Ferštapen, ni Mark Markez, ni koji god hoćeš vozač, Horhel, Lorenco, koga god biraš. Daj neki koji nema. I onda mi je osmica bila zaniljiva, ali onda razmišljam, čekaj, to već imaju … i hteo sam dva broja. I onda kao 76 pošto sam ja 76. godište, Da ja inače hoću spominjati sve ljude osim najintimnijih osoba oko mene, jer to smatram zaista nekom mojom intimom. Tako da ću spomenuti verovatno milion ljudi, da ne zameri moja porodica, moji najbliži,  1 ljudi koje najviše volim, što njih ne spominjem toliko, jer, prosto, tu sam suviše stidljiv da bih o njima na taj način pričao, ali oni ja se nadam da znaju i koliko ih volim i šta su uradili za mene. Ali, s druge strane, prijateljica Ivana, ona je krstila LAP76 (Hvala na tome!). Ja kažem 8 ili 76? 76! Ok, 76! I mi idemo sa 76, na primer, to ti je dovoljan hak s moje strane da imamo nešto. Moram da promenim samo Kosmos 76, ne volim da ponavljam 76, sad razmišljam Kosmosm 58, to je mojoj mami, da joj dam omaž, pošto jedno joj se dete rodilo 5. decembra, drugo 8. oktobra, razumeš, pa 58 ona žena nosi. Ima veze i sa Markom Simončelijem , što je to njegov broj bio, ali ok, to je neki sad hak i to ću možda da promenim. alo koncept je bio to. Pravimo neku emisiju, i onda Paja kad je došao, ja sad zovem goste, kem ti, koncipirano je gostima i onda pozovem Dejana Potkonjaka. I Deki koji dođe i ja kažem: “Kakav car!”. Znam, ja volim Dekija, mi smo prijatelji milion godina, i ja ga pitam posle dve nedelje ponovo; “A hoćeš ponovo da dođeš?” I prevario se i stalno dolazi. I tako smo posle došli do izdavaštva. Čisto, nema, nije plan, nisam napravio plan. Meni to nije biznis plan. 

Svi smo mi samo ljudi 

Ja sam samo hteo posle operacije da živim nešto što mi se živi. I sad, da se razumemo, to je kolektivno ludilo. Jer, nisam ja jedini, inače ne volim da koristim taj termin, da ne bih uvredio nekoga ko je eventualno prolazio kroz neke teške situacije kada je reč o psihi. Sad ću ovde da ubacim jednu mini pauzu po tom pitanju. Ivane, ja ne znam da li sam tebi pričao, ili kome sam pričao, ja sam imao dane kada smo pravili Huge mediu, veruj mi, plakao sam sam u kolima na parkingu. Sedim i ne mogu više. Sedim i slušam Denisa Rodmana koji je otišao korak dalje, koji je hteo sebi da okonča život. Nemojte to da radite, uvek ima neko ko vas voli, uvek ima neko kome možete da se javite, znam da može biti užasno teško, verujte. To što se nas dvojica pojavljujemo pred kamerama i pričamo, ne znači da nismo prošli tešker stvari. Niko ne voli o tome da pričam. Ja ću, ako mi dozvoliš da upotrebim ovu situaciju da kažem ljudima svi smo mi samo ljudi. I mnogo smo svi sličniji jedni drugima nego što mislite, ako mislite tako. Ja znam koliko puta sam prošao kroz agoniju. Nikada nisam pomišljao da okončam sebi život, ili nešto, jer suviše sam sebičan, pretpostavljam, ili samozaljubljen, ali sam hteo da ga toliko promenim, da samo se spakujem i odem negde, gde niko ne zna za mene. Ali sam rekao hajde da se suočimo sa tim, koliko god bilo teško. I ugojio sam se, i imao probleme sa visokim pritiskom, i operacije i ludila i zapustio sebe. Ne bih ja išao na operaciju da se nisam zapustio. To dolazi od psihičkog stanja, zdravlja, pre svega. Manjak sna, agresija, ludilo, znaš to se sve skupi negde, izvinjavam se, (udario sam mikrofon za one koji slušaju), dakle, poenta je u tome, sećam se toga da ja sedim u kolima i ja ne mogu više. Ne mogu više da podnesem taj pritisak. Da li će biti para za plate, da li je klijent zadovoljan, da li ćemo dobiti produženje ugovora, da li ćemo moći da platimo zato što likvidnost je takva kakva jeste, da li sam pogrešno postupio tako što sam prvi put kritikovao nekoga ko je  zaposlen, da li moram da otpustim nekoga, da li mogu da vratim dugove u koje sam ja na ličnom nivou ušao zato što verujem u Huge Mediu i nema ko da investira u nas, jer niko ne veruje u nas. Svi su u fazonu ma ko ste vi, niko ne veruje. Ja verujem, ali to ima cenu. To ima ogromnu cenu. Spominjali smo prošli put, zaboravite svoje voljene, na dve godine otprilike kada postanu preduzetnici. Ali ja sam imao te epizode kada ja ne mogu više. Ja se raspadam se, ne mogu više. Ali šta sad? Ti nabaciš osmeh sutra i igranka, show must go on. Ali bih da stvarno to spomenemo, pričajte sa nekim, zaista. Na žalost imali smo, iako to niko ne voli da priča, baš grozne situacije kroz živote. Gubili smo i voljene koji su na žalost oduzimali sebi život, spominjao sam to u našim emisijama. Nemojte. Nemojte. Idite slušajte Pojačalo, vrtite svih 200 emisija, bukvalno. Ako vam je dosadno i dalje imate nekoga ko meže da vas nauči nečemu, da vas zabavi, ja se nadam, slušajte 99 jardi, Lap76, nemam pojma, nađite, Agelast slušajte, gledajte podkaste, čitajte knjige, prošetajte se… Čak iako ste potpuno sami, negde neko čeka i vi nekog čekate. Ne odustajte. To je sve što ja mogu da vam kažem. Imamo jedan život. Ako ih imamo više, super! Al ne bih da otkrivam to. Dakle, jedan…

Ivan Minić: Sve u svoje vreme

Srđan Erceg: Tako je! I samo polako. Iako je teško, psihijatar nije sramota. Psihoanalitičar, ili psihoterapeut, nije sramota, nije sramota da se isplačete, nije sramota da oprostite nekome, nije sramota da nekog pozovete i kažete mu da ga volite, nije sramota ni ako pogrešite. Iako nekog da, izvinete, zeznete. Niste možda hteli ili ako ste hteli, nemojte, pokušajte da budete bolji od toga, ali šta da vam kažem. Ja ću samo da kažem, ja sam proživljavao zaista grozne trenutke često. U tom periodu pogotovo. Baš je bilo pakleno. Bilo je zaista pakleno. Baš je bilo teško da se probudim ujutru. Probudim se i razmišljam koliko još dugova imam da vratim. Bukvalno, to su mi bila razmišljanja. Ok, ustani, moraš da odeš na posao, sada i drugi ljudi zavise od tebe. A i to da znate, to je zamka. To što je neko zaposlen kod vas, to ne znači da ste vi dužni za celu njegovu porodicu i njega. Vi ste dužni da vodite računa podjednako i o sebi, jer ja sam tu zamenio teze i žrtvovao kompletnu svoju privatnu priču i celu porodicu verujući da su porodice svih drugih važnije od moje, u tom kontektu, što ako sam ja direktor firme ili vlasnik firme, dužan sam da uradim sve što je u mojoj moći, pa i uništio sebe i svoju porodicu da nečije porodice budu bezbedne. Ne. To je glupost.

Ivan Minić: Vidi. Ne slažem se. 

Srđan Erceg: Dobro?

Ivan Minić: Ali, ja tu često koristim poređenje, nedavno sam imao razgovor sa vrlo bliskom prijateljicom koja sad prolazi kroz onako prilično neke teške momente, razvod, i sve što uz to ide, a mora da vodi račluna o klincu i tako dalje, i sad, kao ono, nisam stigao da spavam, možeš da izguraš dan, dva, ok, tri, ali nakon ta dva, tri, moraš da se oporaviš dan, dva, tri, 

Srđan Erceg:  To će biti to

Ivan Minić: pa možeš ponovo možda nekad da, al ne može to da ti postane modus operandi. Kao pa ne razmeš. Aj samo jedan primer da iskoristim, ja sam poznat po metaforama koje su često besmislene i neadekvatne, ali meni imaju logiku. Kad pada avion, prvo staviš sebi, pa bebi.

Srđan Erceg: Sad te razumem. Mislim, ne slažeš se sa mojim pristupom. 

Ivan Minić: Ne slažem se sa tim.. ono, ukoliko razvijaš nešto što treba da nadživi tebe, i sve ostalo, svi ti ljudi, u malom sistemu, naročito su ekstremno važni. Ali ako uništiš sebe…

Srđan Erceg: Pa to to to, ja sam na kraju rekao da je to zapravo glupost što sam radio.  Dobro, sad te razumem, zbunio si me. 

Ivan Minić: Mora da ti bude mnogo stalo. Moraš da se mnogo cimaš. Samo ne previše.

Serđan Erceg: Pa to. Ne smeš da žrtvuješ sebe i svoju porodicu. Jer onda je sve nestalo. 

Ivan Minić: Jer onda, šta je tvoja životna filozofija? Preserve life at all costs. 

Srđan Erceg: Da, da, da, da, razumem te. Sad si me zbunio bio, jer moj pristup jeste upravo to. Sada. 

Ivan Minić: Jeste, nego kako si to frejzovao, kao nije to vaš problem. Jeste. Jeste, jeste, jeste, sve je to vaš problem. Samo ako umreš u procesu…

Srđan Erceg: Ne, ne, ne, ne, ne… ne mislim da nije. U pravu si. Ne, ne, ne, ne, nisam se onda dobro izrazio. Nije to da to nije vaša obaveza ili vaša obaveza… Vaša obaveza nije porodica drugih. Vaša obaveza je ona osoba s kojim ste vi postigli dogovor. To je moje mišljenje. To je vaša obaveza. Isto tako je obaveza te osobe da vodi računa o svojoj porodici. To sam ja imao razgovor sa jednim zaposlenim, koji mi je došao i rekao: “Znaš, moj sin zavisi od tebe.” I ja sam to zaista shvatio tako. I godinu dana sam razmišljao o tome. I onda sam shvatio: ne, tvoj sin zavisi od tebe, a možda ti zavisiš od mene. Ali svakako ne smeš da mi daš obavezu da ja mislim o tvom sinu na taj način. 

Ivan Minić: Osim ukoliko sin ne gleda podkast. 

Srđan Erceg: Dobro, to je sad druga stvar, nadam se. Ali poenta je: ja moram da povedem računa o dogovru koji smo postigli. Ali sam razmišljao da je taj dogovor važniji od onoga što sam ja i moja porodica. Samo hoću da kažem, poenta i hvala ti na tome, to je mnogo opasno da kažem da nije obaveza. Apsolutno je moja obaveza da povedem računa o svima u firmi i da se potrudim da svi budu kako treba, ali, ne po cenu toga da ja prestanem da postojim. U jednom trenutku, ja sam prestao da postojim bukvalno. Ja više nisam znao ni ko sam, ni šta sam, ni kako funkcionišem, ni gde idem, ni zašto… Znaš šta me spasilo? Moto GP i Sport Klub. 

Ivan Minić: Vidi, ja stvarno verujem u to da je ono empatija izuzetno važna ukoliko želiš da izgradiš nešto na nekim dobrim vrednostima, na neke duge staze i tako dalje. Ali činjenica jeste da, ono, često može da nam se desi da to stavljanje sebe u drugi plan, zarad nekog drugog, je u redu na kratko, kada je neko u prioritetu.

Srđan Erceg: Samo na kratko. Tako je.

Ivan Minić: Ali ukoliko to postane modus operandi, ti onda izgubiš sebe. 

Kako kroz iskustvo učiš da vodiš firmu

Srđan Erceg: To nije normalno. Tako je. Jer, vidi, meni se dešavalo.. i druga stvar empatija mora da bude obostrana. To je ono što ja nisam razumeo. Ja sam smatrao da je moja obaveza da osećam empatiju i ok, do određene mere, ovo što govoriš. Makar te ja tako razumem. Jer meni se desilo da mi je, neću ga imenovati, jedan zaposleni, sada bivši, otišao u jednu veliku globalnu kompaniju, prvi posao mu je bio u Huge Mediji. Prvi posao. I mi smo tada i Nikola i ivan i ja sebi davali najmanje plate, po zakonu, najmanje moguće plate, jer smo smatrali da treba novac koji zaradimo da odvojimo za novog zaposlenog. Ili za povišice zaposlenih. Posle sam saznao da je mnogo njih verovalo zapravo da mi ne znam šta radimo sa parama. Nisu nikad vodili kompaniju. Ali ok, negde smo i mi možda loše komunicirali. Međutim, ja uvek mislim kad nešto želiš da veruješ, verovaćeš. I momak je došao i rekao mi kad je odlazio: “Ja tebe, Srđane, ne mogu ni da poštujem Ti imaš manju platu od mene.” Ja razmišljam, ok, da prostiš, jedan poveći, je l te, mi je ostavio jednu gomilu na glavu i razmišljam gde sam pogrešio. Ovo je čovek koji je izašao sa fakulteta, koji nije imao nikada posao, nije mogao da se zaposli, jer kvaka 22, da bismo vas uopšte razmotrili za psoao, morate da imate radno isustvo. Kako da ga steknem, ako niko neće da me razmotri za radno iskustvo. I onda imaš jednu Huge Mediju, ja sam preponosan na celu ekipu Huge Medije, koja je vodila Huge Mediu, 

Ivan Minić: Jeste, obdanište. 

Srđan Erceg:  Obdanište. I ti sada kažeš, dođite u Huge Mediju. Mi ćemo vam dati radno iskustvo. I ja znam da će ti ljudi otići i sve je to ok, ali kad odlaziš i meni kažeš manje više: Ti si… ne znam ni da li je to uvreda ili nije. Mene je to rastužilo. Ja razmišljam, čekaj, pa jel ovaj čovek zaslužio uopšte ovo što je dobio, ili je to trebalo neko drugo dete da angažujem i da mu dam neku šansu da ode negde i da kaže: “E, hvala.”. Ništa drugo, ne tražim ja pare, ne znam šta da mi duguješ. Niko mi ne duguje ništa, svako je zaradio svoj novac.

Ivan Minić: Kao što mnoga druga deca koja su otišla negde i dan danas pričaju o tome kako im je Huge bio najvažniji i kako su prilike koje su dobili za njih bile neverovatne. 

Srđan Erceg: Tako je. I apropo, ima jedan baš momak koji to često spominje, ako mislimo na istu osobu i uvek me hvali, meni je neprijatno koliko me hvali..

Ivan Minić: Razni to rade..

Srđan Erceg: Tako je. Ali poenta je na kraju dana, daješ mi šlagvort mojoj ideji, da jedna lasta ne čini proleće. Iliti uvek će biti nekog ko ćepostupiti tako. To govori više o tom čoveku, ne govori o sistemu i ne govori o tome da napravimo grešku koja često vlast i tirani rade i oni to zloupotrebljavaju, jedna osoba, ne znam, je parkirala pogrešno, sad ćemo svima da zabranimo nešto. Ne, kazni tu osobu. Tj. u ovom slučaju, ako si dobar menadžer, direktor, šta god da si, zadatak ti je da razumeš osobu preko puta. Da kažeš, čekaj, ova osoba da li baš deli iste vrednosti, možda i ne, ali to ne znači da nije koristan član određene organizacije ili sistema, ali isto tako, moraš da razumeš da će ta osoba zloupotrebiti tvoju empatičnost, ili tvoju dodatnu posvećenost i da ne zaslužuje to. I da nije potrebna. Teško je to prepoznati. Sad mi je malo lakše, ali isto tako mi smo uvek bili male firme, maksimalno smo imali 25 zaposlenih. Meni tokad asam počinjao 25 zaposlenih, znaš ti šta je to, jer ti za to moraš da praviš profit od preko 50.000 eura mesečno. Ko će to da napravi Ivane? Dok ne počneš da ga praviš i to ti je svakodnevnica odjednom. I ti sad i ne znaš kako si došao do tih čuvenih 50.000 ili 100.000 čegagod, jer to je sad sve potrošeno već. To je otišlo negde drugde, ali nije u tome poenta. Poenta je da su to i dalje male kompanije. Nikad nisam vodio sistem od 5000 ljudi. Ja nemam pojma kako to izgleda. Stvarno ne znam. Ja sam radio u nekim kompanijama, koje su bile 50-100 i konkretno u Directu je to bila baš korporativna atmosfera, ali nastajala je tokom godina, ali je poenta u tome da apropo empatičnosti i psihičkog zdravlja, ni to ne možeš da gledaš toliko lično. Na kraju dana to je posao. To postane u jednom trenutku posao. E sad, to je meni jedna od težih epizoda bila, zaista mi je bilo teško. Ja se nisam osećao dobro u svojoj koži, apropo mog mentalnog zdavlja. I mi smo ljudi. ja ne znam da li  drugi direktori ili vlasnici kompanija su ovakvi ili onakvi, ali ja znam kakav sam ja i kakva je ekipa koja je tada radila u Huge Mediji i koje smo prilike pružali ljudima. Ja se sećam, ajd sad da ne imenujem, dva momka su…jedan momak je bio čovek koji nije mogao da se zaposli, pazi sad ovo: zato što ima ličnu kartu iz Prištine. Neće da ga zaposle u Beogradu. Neće da ga zaposle u Beogradu. To nije šala. To je 2009, 10ta, i on dolazi na razgovor za posao i kaže: Znaš, mene niko neće da zaposli, moraš da znaš da ja imam ličnu kartu iz Prištine.” Baš me briga. Možeš da imaš iz Kinšase, možeš da imaš iz… 

Ivan Minić: Jel imaš JMBG?

Srđan Erceg: Ma mogu li ja tebe zakonski da zaposlim? Možeš. Mi smo ga zaposlili. I kraj priče. Ne znam ni šta bih pričao. Posle smo se razišli, on je isto imao neko ubeđenje da mi ne znam šta radimo, nije ni bitno. Posle je on napravio svoju kompaiju, pa je posle dve godine agonije, došao i rekao: “Izvini.” Jer, teško je, ako nisi u toj koži, lako je osuditi. Pri čemu je on čovek jedan od retkih koji je došao i reako: “E, vidi, nisam znao da je ovo ovliko teško.” Jeste. Pogotovo Republika Srbija, nije baš mesto koje je milosrdno prema preduzetnicima. Mi smo zasnovani na državnom sktoru, u velikoj meri, na jednostavno, nečemu što je specifičan sistem, ajde da upotrebim taj termin, ali to je sad neka druga priča. S druge strane, on nije imao svoj stan u Beogradu i jedan momak iz Sombora, koji takođe hože da radi, ali nema gajbu, mi smo izajmili stan za njih. Znaš, nama je to bio koncept. Čekaj, ovim ljudima je potreban krov nad glavom, ajmo da im iznajmimo stan. Neka žive tu, njih dvojica zajedno, jer na taj način rešavaš mnog stvari. Prvo, mi smo stvarno polazili od toga. To je humano. Čekaj, neki ljudi treba negde da žive, negde da spavaju, da nema malo humanosti na ovoj planeti. Konkretno, u to vreme, na kauču je spavao jedan od njih, kod mene, u mojoj porodici u dnevnoj sobi. Pokušavaš da pomogneš. Znač, to su neke stvari gde ima opet priča iz formule 1 i moto GPa, gde su vlasnici timova, vozač nema sredstava ili mogućnosti ili čegagod, spavaj kod mene, snađi se čoveče. To je meni bio neki koncept humanizma. Ali, ja sam prešao granicu prihvatljivosti u jednom momentu i ima vezu sa Infinitijem, jer mi je omogućilo kasnije da sa Infinitijem ne ponovim neke stvari.

Ivan Minić: Nego neke nove…

Srđan Erceg: Nove greške da napravim. Tako je, Ivane! Moraš da ideš dalje, ali tada sa Hugeom, zaista sam ponosan na taj humani aspekt, gde smo mi zaista zapošljavali ljude za koje smo verovali da imaju potencijal, da možemo da ih nešto naučimo. Pa kažem ti, spomenuo sam Brđu, koji mi kaže… zapravo to smo pričali pre početka, ne znam da li smo to snimali ili ne. Ali Brđa koji je sad u Barseloni. Koji je dizajnirao sveo ovo, koji na žalost, aaa, nije mi tu, koji je potpuni genije i svi su oduševljeni njegovim radovima i želim mu svu sreću, on je sad već Art Direktor agencije u Bareseloni gde se zaposlio i posle x meseci došao i rekao: “Srđane, ono što si nas učio radi. Stvarn radi” Jer, to na  žalost, ljudi su ovde sebe uedili, na našim prostorima, na Balkanu, da neke stvari ne rade. To nije tačno. To vas je neko ubedio. Pokušajte, kladite se i na nas koji drugačije razmišljamo. Kladite se na nas. Ja kažem, pričaću ti o Infinitiju iz te perspekitve. Mi smo samofinasirajući. 

Ivan Minić: To hoću da pričamo. Mislim, hoću da zaključak razogovora o Infinitiju bude to kako je iz tvog ludila, stihije i svega, kada se konačno stvari slegnu i dođu na neku… naprave se strukture, makar na silu, jer mora da se napravi na silu, jer kada ima previše nečega, moraš da se organizuješ. 

Srđan Erceg: Moraš. E, izvini, tome me je Huge naučio. jerkažem ti, to je sad učenje, Huge, šta je sve ponudio i ja se sad izvi što lupkam, podsetio sam se, pre par dana sam se podsetio toga i razmišljam, čekaj malo, nemoj da zaboraviš dobre lekcije. Znaš, to što sam ja u nekom trenutku plakao u kolima, bilo mi teško, hteo je mozak da mi ekspolodira od misli i količine problema koje u tom trenutku imam u galvi, takođe i manjak treninga za mene kao menadžera, u tom momentu da se nosim sa tim. Da te probleme nekako ostavim na paipru. Topla preporuka, ako možete ikako da stignete, pišite makar kratki dnevnik i svoje obaveze stavite na papir. Iz mog iskustva, dve stvari se dešavaju, prvo nečete ih zaboraviti, drugo brigu ste preneli na pair. Kao magijski momentat. Preneli ste brigu na pair i ta briga vas čeka ujutru. Možete da je ostavite, da odete da spavate. Nije vam u glavi. 

Ivan Minić: Da, da,  

Srđan Erceg: Manje je u glavi, manje sanjaš probleme, ali to se dešava. Apropo Huga, ne bih da zvučim.. Kada kažem da sam žrtvovao i sebe i svoju porodicu. Al ako žrtvuješ sebe i svoju porodicu, svi će da nastradaju na kraju. Ja u to nisam verovao. Ja sam mislio da je to razionalizacija i da ja sebe sad ubeđujem da sebi dozvolim nešto zato što nemam dovoljno kapaciteta, snage, umeća, čegagod pa sad tražim izgovor da ne bih žrtvovao sebe i svoju porodicu. Halo, to je suludo. Pa to između ostalog radiš zbog sebe i svoje porodice. I stavljam sebe na prvo mesto baš zbog toga. Nema ni tvoje porodice bez tebe. To jest, ima, ali nema tebe. Onda to nije ista porodica, to je sad neka druga porodica. Biće zauvek tvoja, pamtiće te, ali tebe nema. I to je isto bilo…

Ivan Minić: Ali, dobro, znaš, svi smo nekako ili u vrlo mladom uzrastu ili u naponu snage ulazili u te priče, i činjenica je da ti u tom periodu možeš da izdržiš dosta više nego što je normalno. 

Srđan Erceg: Više. 

Ivan Minić: I nekad treba. Al nekad i ne treba. 

Srđan Erceg: Nekad treba. Ali ne stalno. 

Ivan Minić: Ne može to da bude…

Srđa Erceg: Ivane, kad si napravio prvu firmu?

Srđan Erceg: Koje godine? 

Ivan Minić: Paaa, ako pričamo o tome kad je formalno registrovana…

Srđan Erceg: Kako god hoćeš, al ajde, kada je registrovana?

Ivan Minić: Registrovana je sa 23…

Srđan Erceg: Koja godina je bila?

Ivan Minić: 2007, a realno je nastala 2002. 

Srđan Erceg: Znaš koja je godina danas?

Ivan Minić: Znam, znam.

Srđan Erceg: 2023. 

Ivan Minić: Baš smo konstatovali u prethodnom podkastu kako 2003 godina je bila tek tako nedavno. Ne znam kad prođe ovih 20, al dobro. 

Srđan Erceg: hoću da ti kažem: 21 godinu si u tome….

Ivan Minić: Čoveče, sedeli smo na terasi Huga gledali u Kalemegdan i planirali moje veliko putovanje na Olimpijske igre u London i posle toga na Unitedovu utakmicu. To je bilo pre 11 godina…

Srđan Erceg: Tako jeee, Ivane…

Ivan Minić: Dete koje se rodilo tada, sada je naše visine. 

Srđan Erceg: Tako jeeee… hoću da ti kažem, bebe su sada tinejdžeri i tinejdžerke. Znaš, to su stavri koje su.. kad se desilo? Ja ne znam. Ne znam kad se desilo. Ne znam. Ali to ti upravo govorim. Ti si od 2007 čoveče, formalno preduzetnik. 

Ivan Minić: Ja sam 2007 prodao firmu. 

Serđan Erceg: Dobro, apropo… Pazi sad ovo, pazi sad ovo: ti si, to tad, koliko imaš godina? 

Ivan Minić: 22

Srđan Erceg: 22? Ti si od mene mlađi 9 godina. Ja u tom momentu tek planiram da pravim firmu. Znači mi smo u nečemu što je naš život, a mi tripujemo da smo ušli u nešto. Ne, to su naši životi. To je tvoj život 21 godinu. Ja radim 28 godina već, od 95 godine, ali sam preduzetnik manje nego što je vremena prošlo od kad si ti osnovao firmu i prodao je, btw. Čisto da stavimo stvari u neku perspektivu. To je život. To je ceo život. I šta hoću da kažem, ja apropro priče o preduzetništvu, prstupima, koliko sebe daješ ili ne daješ, više nema ni veze s godinama, moram da ti kažem. Ja sad imam 46, ove godine ću 47 godina i ja, ako gledaš, ja sam napravio startap sa 45 godina.

Ivan Minić: Pa dobro.

Srđan Erceg: I nikom ništa, ja ni ne znam da sam napravio startap. Jer kažem ti ja sam samo heto da odem da snimam priče o Formuli 1 i Moto Grand Priju, eventualno o NFLu malo o kosmosu i da sedim u svojoj kancelariji i povremeno pričam o tome. Evo nas danas, tu smo gde smo i ovo jeste ta priča, samo sam shvatio u trenutku: nemoj sebe da žrtvuješ, nemoj sebe da somuništiš potpuno, to je ineče… Moj plan za ovu godinu je da smanjim nivo autodestrukcje. A? jel ti se dopada moj plan? Jer i ti ja i svi preduzetnici imaju autodestruktivnu crtu. Imaju autodestruktivnu crtu, jer sam čin kreacije, uspeha, ambicije, zaslepi. Zaslepi i ti dođeš u situaciju kad bre prođe ova godina? Kad sam poslednji put bio na odmoru, kad mi je bio poslednji slobodan dan i slično. Ali ok, to je sad neka druga priča, paropo psihičkog i mentalnog zdravlja, moraš malo da vodiš računa o sebi. Jel vodiš računa o sebi?

Ivan Minić: Koliko mogu.

Srđan Erceg: Koliko mogu. Čuveni odgovor bez odgovora. Ali dobro. Vodi računa o sebi. 

Ivan Minić: Ajmo da se prebacimo na…..

Srđan Erceg: Neprijatno mu je, uspeo sam i to!

Ivan Minić: Dobro, ovo je peto od beskonačno gostovanja Srđana Ercega..

Srđan Erceg: Samo apropo… Jel ti stvarno.. Ja se iskreno nadam… Mene raduje ako je ovo ljudima zanimljivo. Iskreno, baš sam srećan, ali ja zaista nemam pojma da li dajemo nešto novo.. Da li ja dajem nešto novo i da li se čuje nešto što se nije čulo ili štagod, ili da li je zanimljivo uopšte u bilo kom kontekstu.

Ivan Minić: Ti samo budi ti i nemoj ništa da se brineš.

Srđan Erceg: E to ove godine isto planiram. Da ja uživam u onome što ja hoću i da radim šta mi se radi, jer odatle je sve krenulo. Kažem ti, ajde da se vratim na ovo. Paja kad se pojavio, Deki kad se pojavio, kad us se pojavili.. pa me Nina zove, kaže: “Srki, da li mogu da snimam Connected… Frequency?” Ma snimaj, bre, Nina, ako imaš slobodnog prostora u studiju, snimaj. Pa je došla, ne znam, kako se zove, ko je bio sledeći? Pa smo snimali heavy metal emisiju, on je čovek nestao negde, ali smo i to snimali, pa Vaške došao sa podkastom posvećenim Liverpoolu, pa je rekao “Srki, ja ne mogu. Ovo previše traži vremena” Pozdrav za brata Vašketa u Dogmi, koji je otišao i rekao: “Moram da se fokusiram na Dogmu” Jer, odjednom shvatiš da podkast oduzima mnogo više vremena nego što izgleda. Nije samo sednem pričam, nego je čekaj malo, moram nađem gosta, moram nađem temu, moram nađem pokrivalice, morma nađem fotografiju, moram nađem informacije, moram dođem spreman. I moram da dođem u isto vreme kada sam publici obećao svake nedelje. Kung Fu. I onada je Faške rekao, ozbiljno odgovorna osoba: “Srki, ne mogu. Ja sam reko, sve ok, Faške, makar znaš odmah, na vreme si znao da ne može, pa ajde tu se zaustavimo. Fudbalski globus. Došli klinci iz Sefe: “Možemo da snimamo?” Snimajte, deco, šta sa, ako Vanja može da izdrži, uskakaćemo svi zajedno. Znaš i to sad imaš milion nekih snimanja. Pa ne znam, fondacije raznorazne, pa sad dolaze neki klinci: “Moćemo da snimimo za nas?” Ma možete… Znaš koliko ljudi je tu snimalo. Ja više ni ne znam šta. A sve je krenulo od toga što, paaa ajmo da pričamo priče. Svi hoće da pričaju priče i to je meni… Meni to mnogo lepo. 

Ivan Minić: Build it, and they will come.

Srđan Erceg: Bukvalno! Bukvalno, samo što je u jednom trnutku bilo overwhelming, aaaaa, kako ćemo sve ovo da postignemo? Ali naravno, to nam nije dovoljno. Jer, ne da nije dovoljno, znaš srećan si, odjednom neko sluša to što ti pričaš, neko gleda. Inače dosta je bilo saveta, nemoj da snimate duže od 25 minuta, od 48 minuta, od jednog sata, od dva sata, od sat i po, i moja filozofija je sledeća i ne samo moja, mislim da se to otkriva. Sad mi je to zabavno da gledam. Svi počnu sa nekim tajmingom sat, sat i po, dva i sad gledam najnovije epizode tri, tri i po, četiri, četiri i po… I ja kažem, čekaj, šta se desilo sa onim nećeš duže od sat i po. “E, otvorila se priča!” A, otvorila se priča… Ko može da ograniči priču? 

Ivan Minić: Ima tu jedna stvar koju ja često spominjem, a to je: može, može da bude između sat i po i dva, al zahteva da se spremimo. A kad da se spremimo ako već moramo da damo to vreme i mi i gosti i sve. I onda pustiš spontano, jer je greota. 

Srđan Erceg: Tako je. Ali Ivane, to je lepota ove forme. Ovo je forma bez forme i ja sam kad sam rekao ja hoću da pričam koliko se meni priča. Jer, da želiš da čuješ publiku, želiš da znaš šta bi publika da čuje. Ali ako je publika ta koja ti kaže treba da traješ ovoliko, treba ovo, treba ono, pa čekaj sad, jel radim ono što ja hoću ili ono što publika hoće? To mora da bude zajednička stvar. To ne može da bude samo moje ili samo publike. Tu smo, zajedno smo u ovoj priči. A druga stvar: uvek možeš da ugasiš podkast. 

Ivan Minić: Dobro, znaš šta, ti imaš tu situaciju da su stvari koje radiš profilisane ka vrlo  konkretnim publikama, i ako neko voli to o čemu pričaš, ali ne voli tebe, neće ni gledati ni slušati sigurno. Ako voli tebe, a ne voli to, pogledaće jednom ali neće postati navika, tako da ljudi koji to prate su suštinski ljudi koji imaju ok neko razumevanje. Ali gledam nas koji imamo nek makro teme, ali suštinski svaka je epizoda može da bude priča za sebe zbog gosta i svega. mi prolazimo kroz, sad se više niko ni ne obazire na to ozbiljno, ali ta varijanta, voditelj da manje priča… Pa ti uzmi pa napravisebi kako ti misliš da treba, pa ti manje pričaj. Ne samo voditelj. Ja sam domaćin i ja sam prijatelj sa gostom i mi pričamo. Nije to intervju, to je razgovor. 

Srđan Erceg: Ivane, ti si mene pustio prvih sat ceo da nisi progovorio. 

Ivan Minić: Pa šta da pričam ja?

Srđan Erceg: Ne, ne, treba da pričaš, ali meni prija upravo ovo, zato što mi sad pričamo i to je ona čuvena priča kada neko radi intervju ili priča ili vodi razgovor, kakogod, tvoj posao je uvek isti, da otvoriš sagovornika, na neki način i da dobiješ nešto što možda negde drugde nije rekao ili na način na koji nije rekao ili kroz određenu emociju da pokaže nešto što nije viđeno. Ili, čak i da jeste, ako je to nekome zanimljivo, sve je ok. Ja te stvari posmatram. Ma o čemu pričamo. To nije, i ono što je meni prelepo s jedne strane, ali s druge strane ne što što traži podsećanje: Novak Đoković, zvuči kao ortak. E bio nam je Nole.

Dolazak Novaka Đokovića

E bio nam je Nole. Bio nam je Novak Đoković. Ne, ne, ne, ne, to je divno i on je stvarno takav, potpisao se na zid i imam tu i malu anegdotu, ali to je najbolji teniser sveta,zajedno sa Rodžerom Federerom i Rafaelom Nadalo, svih vremena! Ne mogu sada da izdvojim jednog drugog ili trećeg, na emotivnom ću uvek izdvojiti Đokovića, ali svako od njih ima nešto što onaj drugi ili treći nema. Zajedno, koliko su sad osvojili?

Ivan Minić: 63, ja mislim. 63. 22, 21, 20. 

Srđan Erceg: O čemu pričamo? Svaki od njih ima 5 godina grand slemova u svojim vitrinama. Mi smo slavili uz svo dužno poštovanje prema Slobodanu Bobi Živojinoviću, plasman u polufinale Vimbldona, kao najveći događaj Jugoslavije! U međuvremenu, u mešuvremenu, Đoković je osvojio 21 Grand Slam. Goran Ivanišević je osvojio 1. Ana Ivanović je osvojila 1, Iva Majoli je osvojila 1, jel tako? Sa ovih prostora, ja mislim da je to to. Pazi sad ovako: To je 24 Grand Slam titule, to je 6 godina. 

Ivan Minić: Imali smo valjda i Mima Viševac je uzela neki dubl. 

Srđan Erceg: Nisam siguran za dublove, ne pamtim dovoljno dobro.

Ivan Minić: Jelena Janković je uzela…

Srđan Erceg: U pojedinačnoj konkurenciji, dakle to je to. Čak neću ni da umanjujem ili uvećavam Đokovića u celoj priči. Nek je osvojio jednu to je za ogromno poštovanje! On je osvojio 21 titulu. On je nama u studiju, šali se, zeza se, čovek koji je ne zvezda Srbije, Balkana, čega hoćeš. On je globalni mega giga superstar. I on je tu i zeza se i uzima Rosijevu kacigu i ja mu kažem, potpisana je. I on kaže, stvarno? Strava! A odavno stoji priča, to smo pokušavali sa Banetom Pralicom, zvali smo Novaka na trku Moto GPja, milion puta, ne može da se uklopi. To sad uklopiti, to je..

Ivan Miić: dokle god je aktivan…

Srđan Erceg: Ne, ne, bila je jednom šansa. Bila je jednom šansa, na ćalost, kada je izgubio na Rolan Garosu, bukvalno između Rolan Garosa i Vimbldona je bila trka u Barseloni i njegov tim je rekao, ako osvoji Rolan Garos, možemo da pričamo o tome. Na žalost, nije, potpuno se povukao, što je razumljivo.. Jer sam sebično navijao. 

Ivan Minić: Bio sam na tom Rolan Garosu, a posle i u toj Barseloni. 

Srđan Erceg: Da, to je bilo te godine. Postojala je šansa. Bila je ideja da Đoković dođe, da ja sa Dornom imam dogovor. Ako dođe vode ga kod Rosija, kod Markeza, kod Lorenca gde god hoće, Novak, Šta god hoće, samo neka dođe, čisto da se ruzememo, to nije Novak Đoković, ortak moj iz kraja, koliko god smo ga mi sretali na Novom Beogradu dok je bio klinac, nego je to Novak Đoković, super star. Ali ozbiljni, globalni super star. I prelepo je što ga mi svojatamo. Gde si, brate, Nole. Ali, ne , ne, to je fascinantna jedna osoba. Sportska, zaista ikona sa ovih prostora. I mi sad pričamo o tome da je on kod nas u studiju, fotografiše se i pošto je Monster glavni sponzor Rosiju na ličnom nivou, ja šaljem Andriju, koji je regionalni menadžer u tom trenutku Monstera i on kaže: “Jel možeš da ga dovedeš ikako na Moto GP?”, Na žalost, kovid je već počeo, ja kažem Andrej, kako? On kaže: “Vidi, mi ćemo poslati avion ako treba” Dakle sve može, ima samo jedan uslov: ja sam vodič Novaku Đokoviću, na tu trku, sa planom da ga odvedu zapravo u Mo… kod Valentina Rosija. Što je tek pufff. E to se događa u studiju Na kraju Univrzuma, kod Viška i Govedarice, u Infiniti lighthousu. I sad, apropo, snovi. Misliš da sam ja stvarno kod letnjeg kina u Bolu na Braču razmišljao o tome da će osam meseci kasnije Novak Đoković biti u studiju za stolom i diskutovati o tome kako da ode da vidi Valetnina Rosija. Veruj mi nisam. Da sve je to rezultat milon nekih stvari, ali ta sreća koju ja osećam je nenadoknadiva, neopisiva, ne znam ni šta bih ti rekao, i to je ono što želim da zadržim. Jer ti dečiji momenti koji se rade na jedan profesionalan način, zaista su najlepša stvar. E sad, apropo Infinitija. Evo sad Jao Mile je tu. Jao Mile, sad ga zovem Jao Mile i inače čovek s kojim ja opvako razgovaram i kažem ok sad razumem sve ljude koji se žale na mene kad moraju da pričaju sa mnom, jer boli me vrat i on se svaki put smeje. Ali Mile sad snima. Mile je počeo sa tim da snima sat, sat i po, dva, ma nema potrebe više, 

Ivan Minić: Ma i manje od sat.

Srđan Erceg: Pitaj Vanju kad završe posle 5 sati snimanje i kaće Mile: “Otvorio se, otvorio se čovek, priča o stvarima koje do sad nije pričao.” I šta je sad lepše od toga i ti vidiš jednog uspešnog čoveka, koji je kao košarkaš postigao tako mnog toga, koji sad snima svoje podkaste i srećan je. Pa Luka i Kuzma, koji su tek svoja priča, koji sad prave neki svoj ceo, ceo, ceo, osećaj. To se zove zajednica, to je čista ljubav i aporpo te ljubavi, aprpop majica.. Pazi sad: Sklopiću sve u biznis na kraju. 

Kako su započeli biznis sa majicama 

Majice. Mi nismo hteli da nosimo bilo čije majice koje su brendirane nekim drugim robnim markama, jer nisu nam platili. I rekli smo čekaj malo, ovo sad ljudi gledaju, ovo je neki medijski prostor, ovo je ovo, ovo je ono… Zašto bismo mi sada nosili vaše majice ako možemo da nosimo svoje majice. U kom kontekstu?

Ivan Minić: Ako vi možete da nosite naše majice. 

Srđan Erceg: Recimo. Recimo. i mi sad oblačimo.. Mi ne prodajemo majice u tom trenutku. Mi nemamo majice. Nismo mi nesvesni, pa sad mi ne znamo šta je merchandising ili nešto slično. Ne bavimo se time, mi smo Lap 76, mi hoćemo samo da ne reklamiramo nikoga. I mi obučemo Lap 76. U što su dobre majice, imao svoje majice. Dobar ti je osećaj, kao dete si. I neko iz publike piše u četu, e kao gde možemo da kupimo majice. Nigde? Mislim, nemam majice, nema šop, nemam ništa, nemam magacin, nemam proizvod, ne postoji. Kažem jednog dana biće. Druga, treća, četvrta osoba. Sledeće nedelje, nama šalju fotke neki momci koji su napravili majice na osnovu logotipa sami. I misad kažemo čekaj, sve ok, neka naprave, nemam problem s time dok god nije industrijska proizvodnja. Eto ti nauke iz Huge Medije. Kada je svojevremeno, za koga je to bilo? Zaaa… Nutelu. Za Nutelu je devojka u Italiji na prapočecima fejzbuka napravila fan page čuveni, pre lajka, nego si morao da budeš…. kako je ono bilo, šta se ono kliktalo? 

Ivan Minić: Ne sečam se.

Srđan Erceg: Nisi lajkovao stranicu, nego si morao da klikneš follow ili tako nešto. Bila je baš velika razlika, pa su to oni posle promenili otprilike. Elem, kakogod, ona je imala 150, 200 hiljada ljudi koji su pratili njenu stranicu, gde je samo ljubav prema Nuteli, Nutela, Nutela, Nutela, e neki genije iz Nutele je poslao to advokatima, advokati su joj poslali…. i oni su joj rekli tužićemo vas ako ne ugasite stranicu. Ti si nečiju ljubav prema tvom proizvodu, uspešno konvertovao u mržnju i ne samo njenu, već 200 hiljda ljudi koji prate, koji su rekli ok, vi ste zapravo seronje. Ok, čekaj, ti imaš takozvani love brand. 

Ivan Minić: Pri tom, to je Nutela. To je ljubav.

Srđan Erceg: To se voli. I ti toj ženi kažeš, prestani da stavljaš naše fotografije. Stvarno?? Pošto je mega komercijalizovano. Šta je komercijalizovano? Ne zarađuje ništa od toga, a i da zarađuje, angažujete je, da vam bude PR. Očigledno je uradila bolji posao od vas. Oni to ukinu i ona stavi post: “Moram sve da ukinem, dobila sam tužbu od Nutele…” Taakv hejt, toliko mržnje su uputili prema kompaniji, govorili: “Šta radite?” da je na kraju ona ukinula svoju stranicu i oni su je onda zvali kasnije, kao: “Jel hoćeš ipak da radiš za nas?” i ona je rekla: “Ne hvala!” sad mi se stvarno ne radi. Ti si mi zgadio nešto što mi je toliko bilo lepo, i setivši se toga, sad razmišljam jesmo li mi sad biznismeni, rako ma kakvi, daj nemojte to da radite. Niko nije to predložio, nego razmišljam u svojoj glavi, pričam sam sa sobom, ne, ne, i još oni pitaju hoćete li nas tužiti. Reko, momci, samo vi pravite majice za sebe, nemojte da ih prodajete, nemoj da pravite od toga biznis, ali čoveče, napravio si majicu sa nečim što je zašlo iz Brđine i moje glave, što Paja voli, što Deki voli i šta ja treba da kažem: “Hvala” To je sve što ja treba da kažem Hvala, Hvala, Hvala.. ali počinju da stižu zahtevi i mi krećemo hajde da se organizujemo. Kako ćemo da se organizujemo? Nađi osobu koja će da ti proizvodi majice, Ivan Toškov koji se javio u celoj priči kao neko kome se dopala ela ideja. Irena, moja prijateljica, koja je reka: “E, meni se sviđa Formila 1, Moto GP, ludilo”. Porodicu ne spominjem jer su ssvi oko mene bili u fazonu, dobro još jedna ideja, važi, podržaćemo te.. To tako ide. I dolazi sve više ljudi koji su tako povezani. Milica je inače Ivanova lepša polovina, ima veze. Posle je Milica opet nešto radila za Infiniti lighthouse i mi sad dolazimo u situaciju da majice očigledno neko želi da nosi. Nađi majice. Mi smo sad našli nekoga, Medoni da nam proizvodi majice. Proizvodi majice, ajd sad majice, kako sad, koje boje, šta sad dizajn, kako ćemo? Imaš crvenu, moraš crvenu, imaš Ferari, imaš Ducati. Crna, logično je da imaš crnu, pri čemu to se prenosi na neke druge aspekte. E juče, moram ti kažem, jao to mi je bilo mnogo lepo. Na utakmici košarkaškoj, igra Zvezda i momak sa crvenom majicom LAP76 i neko je, ne znam koliko ljudi je fotnulo na Sport Klubu, taj kadar i šalje, ko kaže da ne možeš da voliš košarku i automoto trke. Ma naravno. A onda smo razmišljali ajmo i crne, em su elegantne, em ko zna, možda neko navija, da li Partizan, Zvezda, možda neka druga ekipa, ne znam. Ajmo bele, bela ajde staviš crni logotip. Nema veze. Posle smo shvatili, može i crveni logotip, nije nam palo na pamet. Ona moramo žute. Sad odjednom nema žute. Žutu smo morali da uvozimo iz Turske. Ovo smo specijalno platili uvoz iz Turske jer ova žuta nije ta žuta nego neka druga industrija. To sad problemi koje nisi mislio da ćeš rešavati i onda ti kažeš, jer zbog Rosija moraš da imaš žutu. Markez je isto crveni. Plava boja, moramo za Alpinine vozače. Pa čekaj, ako si ispoštovao Alpinu, onda ispoštuj sada i McLaren, imaš narandžastu. Bum, potrefi ti se da je to istovremeno Maksova boja, Maksa Freštapena. Super, evo i narandžastom rešavaš dve stvari, a šta ćemo sa Aston Martinom, ajde zelenu. Znaš koliko je to majici? Znaš koliko je to majci, Ivane? To je 77 kombinacija, zato što ti imaš xs, s, m, l, xl, xxl, xxxl.. to je 7 komada. 11 boja, genijalci su odlučili da naprave. 77 kombinacija samo da bi imao jednu majicu u prodaji. Puta za svaku od tih kombinacija, broj određeni. Znači, to moraš da napraviš 1000 majica. To je suludo, ali mi smo to napravili, nema pojma više koliko ih se prodalo na raju. Puno ih se prodalo. Najlepša stvar koja mi se desila, kad neko sa staze pošalje fotografiju i ti kažeš neko nosi našu majicu. A Paja i ja kažemo kad prvi put sretnemo nekog u gradu da nosi našu majicu, vodimo ga na kafu. I vidimo nekog klinca sa roditeljima i sad kao malo teže, đta ćemo sada i vidimo ga neverovatno nosi Lap 76 majicu, to potpuno nestvarna situacija. I onda na trkama vidiš ljude kojima je to postao neki znak raspoznavanja i kažeš, ok, šta smo napravili? Ok, nismo mi. Svi zajedno su se našli da se to nešto stovri, ali sad te majice postaju, apropo priče o tome kako uopšte postojimo, postaju izvor prihoda. Pri čemu, mi nismo gledali da budu najjeftinije majice, nego da napravimo pristojne, dobre majice. One se šiju, specijalno za nas. Sad ćemo verovatno to malo menjati, zato što smo došli u situaciju da ne možemo da budemo mnogo fleksibilni sa nekim stvarima kada šiješ svoje majice. Jednostavno, moraš da čekaš mnogo dugo, ne možeš da radiš posebne serije za specijale. Vidiš u šta sad, morma da znam proizvodnju jelte, trikotaže. Dolaziš u situaciju da ti sam moraš da imaš neku prodavnicu. Agde ću ovo da prodajem? Onlajn. Onlajn šop. Jel znaš nekoga ko se bavi digitalnim marketingom? Ja znam. Meni je bilo najteže da napravimo sopstvenu prodavnicu. Jer niko ne shvata da si ti ozbiljan. Jer te znaju iz neke druge priče. I ja kažem: “Ljudi, molim vas, meni treba online šop” “Jao, čekaj da završimo za klijenta” “Jao, čekaj da završimo za drugog klijetna” “Jao čekaj da završimo za trećeg” Niko te ne gleda kao klijenta. Nego, dobro znam, to se ti nešto zezaš, to sve hahahaha. Zoran Šalamun se čovek javlja, koji inače ima svoju kompaniju u Osijeku i ljubitelj je LAP 76, ajd sad da ne imenujem preko kog klijenta smo se upoznali, mi kao Huge media, imamo sastanak sa klijentom, Zoran je tu kao developer njihov, koji pravi vrlo ozbljen prodavnice na Magentu i on mene pita. Može za kraj jedno pitanje. Ja reko: “Može”. “Kako uspevate?” Počenm da se smejem, reko: “Šta konkretno?” Kaže: “Pa, ja pratim Lap76” ja sad naravno padnem sa stolice, jer su to počeci i ja kažem: “Zorane, to je ljubav” i mi sad krenemo da pričamo i sad ljudi se smeju, klijent kaže: “E, ajd odosmo mi, vi to raspravite” Bukvalno nas ostave nasamo i mi nastavimo da pričamo i ja kažem Zoranu, pričam sa Zoranom i on kaže: “Kad će šop?”. Ja kaže: “Zorane, nemam pojma niko mi ne završava šop”. On kaže: “Ja vam poklanjam šop”. Ti si svestan šta to znači.Neko nam je poklonio svoje vreme. Šop napravio. Suludo, još na Magento. Nama ne treba bojni brod Magento. Ali sam bio u fazonu, ok, neko nam se ponudio da nam uradi stvarno da nam uradi, pa onda sad čuvene online payment gateway, bla, bla, bla… Onda moraš da imaš magacin, onda moraš da imaš popis, onda moraš da imaš robno knjigovodstvo, onda moraš da imaš fiskalnu kasu, ako hoćeš da prodaješ fizičkim licima, pošto se zakon menja, pa ne možeš više samo da prodaješ online. A kad imaš fiskalnu kasu moraš da otvoriš prodavnicu koja je fizička pa ljudi mogu da dođu i tako dalje, ali odjednom počinju da se prodaju majice. Ti kažeš, čekaj, ovo nam pomaže da živimo. Znaš, da smanjim troškove. Pa se neki klijent… Inače, javljaju se klijenti, agencije se javile tako što su pisale na zvanični email na YouTube, što ti je isto šok, sad odjednom dobiješ podršku agencija koje kažu: “E, vi nama delujete zabavno, dobro, ajd da radimo sa vama, bla, bla, bla” Mi kažemo: “Dobro, super, ajde da radimo”. Kažem ti, za mocart smo radili neku produkciju, dobro, onda je Mocart rekao mi ovo možemo sami, čekaj, sad imaju ljudi svoj studio, ne znam šta su sve napravili i ne znam… Pa je došao OMV, pa je došao…pre toga, s kim smo radili, ne mogu da se setim više… MOL je bio jedan od prvih klijenata, pa Phillips brijači… E da, onda kažemo sebi: Ajmo roze majice da napravimo, da sav profit od roze majici da nam ide u borbu protiv raka dojke. Jer. nije ovo biznis, ovo je dobra zabava i onda nosimo roze majice u oktobru, da bismo promovisali borbu protiv raka dojke. Puštamo brkove, Movember, u novembru. Ja sam mislio to je pase. Ne nije pase, jer se ništa ne radi. Ne radi se dovoljno. Tek sad su počele neke kompanije dovoljno da rade na tome. Pomozimo jedni drugima, podignimo svest o tome. Priča o borbi protiv samoubistva, saradnja sa Savezom studenata hendikepiranih ljudi. Hendikep nije samo fizička onesposobljenost. Psihičko zdravlje koje je narušeno se smatra hendikepom. Anksioznost je hendikep. To te blokira. Ja znam, ja sam imao Tuertov sindorm, OCD, ne znam koju kombinaciju, nisam mogao da uđem u autobus. Eto, ne znam da li sam ikad pričao. Čoveče, ja sam imao situaciju da tamo devedest devete, dvehiljadite, sam toliko čudne snove imao, da ja šta sanjam, to se desi. Ja razmišlajm, ne mogu, šta se zbiva. Bukvalno, Ivane. I sad imaš iracionalno objašnjenje imaš racionalno objašnjenje. Racionalno objašnjenje je pošto mnog čitam, gledam, analiziram, bla, bla, bla. Ja sam otišao kod psihijatra. Ja sam rekao.. to profesor doktor Kastratović, ako se dobro sećam, gore na Kliničkom Centru. Ja sam otišao kod moje mame i rekao: “Mama, ja imam problem” I ona je rekla: “Ok, sine, ajde da vidimo šta je problem” I uradili mi EEG, kaže glava mi je dobra, fizički nema oštećenja, sve je uredu… 

Ivan Minić: A za software?

Jedno specifično iskustvo 

Srđan Erceg: A za software ćemo da vidimo. Ne, to je bilo jedno specifično iskustvo. Ja Kažem hoću da razumem šta mi se događa s galvom. Kako ja mogu da sanjam nešto i to se desi. Kako ti ja predviđam budućnost? Ja ti kažem u martu će se desi ovo, to se desi. U novembru će se desiti ovo, to se desi. Sad imaš iracionalno i imaš racionalno objašnjenje. Iracionalno je imaš dve stvari, vrlo bitne, analiziram sve non stop i takozvani Cognitive bias. Gde ja samo pamtim šta sam uspešno predvideo, a zaboravljam sve što nisam uspešno predvideo i gradim iracionalni strah. Dosta je jednostavno objašnjenje. I čovek mi kaže, ok zapiši sve što ikad predviđaš ili zapiši sve svoje snove. Iznenadićeš se koliko toga se ne ostvari, što si sanjao. Ali ti imaš iracionalni strah, mama ja sam sanjao budućnost, mama, da li sam ja poseban? Ne sine, jesi, ali na drugi način. I razumeš, ali to su stvari koje niko neće da priča. Prvo me strah, jao stigma, šta će ljudi da misle o meni ako idem kod psihijatra, čoveče, jesam li šašav. Znaš, i da jesam, pa šta? I to je deo ljudske civilizacije. I podrška svima koji imaju slične probleme i koji su kroz to prolazili. Ljudi, sve je ok. Svi prolazimo kroz sličnu situaciju. I ja sam tad, tad sam bio klinac, 23 godine, još neka romansa tužna, ostavila me neka devojka s kojom nikad nisam ni bio, zapravo, ali kao sve je ukazivalo na to da ćemo biti zajedno, i nije se desilo. Patnje mladog Ercega, ali to je sve deo života, šta te tek čeka, sinko, samo polako… I  u celoj situaciji i odem kod čoveka i ja počinjem da shvatam.. kaže ajd dođi na jednu grupnu terapiju da vidiš. I dođem ja, kad ono sve ljudi koji se ponašaju kao ja i razmišljaju kao ja. Prvi šok: nisam poseban! Ima još neko ko razmišlja kao ja. neće moći, ne dopada mi se ovaj skup, ali zapravo čujem ljude koji prolaze korz slične situacije. I shvatiš da jednostavna objašnjenja postoje. S tim što mi je on ponudio: “Hoćeš iracionalno objašnjenje?” Hoćeš da t si neko ko predviđa budućnost? Pa dobro, i da predviđaš, pa šta? Pa ništa… Znaš kao i šta sad? Pa ništa, kad tako kažete čika doco, pa i ne zvuči tako strašno. I on koji se smeje i kaže, znaš ali moraš da imaš nekoga ko zna, ko razume…Pri tom, on se nagledao mladih ljudi, verovatno, samo što je meni rekao: “Znaš, mogao bi da ostaneš na terapiji, zanimljiv si za analizu.” Da li mi je spominjao da piše knjigu, reko nemojte, doco, molim vas. U knjigama još da završim, ne treba mi ta vrsta poznastava. Ali ključni momenat je bio njegov asistent kad mi je dao da rešavam neke logičke probleme sa kockama, pa sad različite figure geometrijske koje treba složiti u sliku. I sad imaš ih 30 o sam meni treba oko ne znam 15-20 sekundi, nije hvaljenje, prosto tako mi radi glava, da završim svaku od njih. I sa jdnom sam s mučio, tipa jedan minut mi je bio potreban za 29tu fotografiju, toga se sećam. I ja završim o ova žena me gleda i kaže… Ja kažem: “Izvinite, bio sam malo sporiji za ovu 29tu”. Bukvalno, žena me ovako gleda i kaže: “Bio si malo sporiji… Izvini, mogu li da te pitam, šta ti tražiš tačno ovde?” Bukvalno, reko meni je ovo lako da rešim, ali ove obične stvari, agonija. Ja n umem da funkcionišem. I to je uvek istina. Ja ću najkompleksiniji problem da rešim, onaj najjednostavniji… mu, ne znamšta da radim s tim. Znaš, ne mogu da verujem da je nešto toliko jednostavno, da nisam ja ništa sad poseban, razume ja šta ti govoriš kad kažeš da sam poseban, ne na neki taj način da kažeš, e to nikad nije viđeno. Ne, nije. Postoje ljudi koji to lkaše razumeju, kompleksne sisteme, ali sa jednostavnim, ja ne mogu, Ivane, ja ne umem. Da mi neko kaže: “Samo otvori vrata i prođi”, meni je to….

Ivan Minić: Sa jednostavnim problemom, nivo napona nije dovoljan da se upali. 

Sršan Erceg: Neverovatno, ne znam, ali imam problem sa time. I svako ima svoje probleme i onda negde shvatim prvo da nisma toliko poseban koliko sam mislio ili sebi dao za pravo, a i da nisam, ja ću sebi reći sve je uredu, pre svega, a i drugo, biću sebi poseban. Ali to je sad samo neko razmišljane kako ja da rešim svoj problem i to mi je baš bilo važno i ja sam rekao doktoru: “Doktore, ja posle ove grupne terapije kontam stvari” i on se smeje i kaže: “Mislim da bi trebalo da nastaviš da dolaziš” “Ja mislim da ne bi, molim Vas i hvala Vam” i zato ga i spominjem, ne znam da li je živ, nadam se da jeste. Hvala mu na tome i imao sam taj problem i to mi se prelilo u taj sindorm, da kao zato što predviđam budućnost, onda ako ja nešto uradim, efekat leptira, da li će to sad da ima posledice neke kolosalne negde drugdena planeti Zemlji, na nekoga, ali tako sebe možeš da ubaciš u lavirint, gde sve zavisi od tebe. To je baš egomanijakalni trip, to je na nivou Boga. Ja uđem u autobus i onda se negde ne znam šta desi. Prva stvar, ti ne kontrolišeš i ako veruješ u teoriju haosa dakle, koja govori da su te stvari moguće, druga stvar, ajde opusti se malo. I onda sam sebi rekao: “Ajd malo da se opustiš” i opustiosam se i to je.. Moja porodica je svašta prošla. 

Ivan Minić: Nikad ne bih rekao.

Srđan Erceg: Da, baš je bilo svima zabavno oko mene, ali je stvar u tome što zapravo prođeš i te stvari. Zašto sam ovo spomenuo? Baš zato što lako to ljudima može da to postane nepremostiv problem, nepremostiva prepreka. A nije. Da ja gledao sam neki španski film sa ljudima koji upravo imaju Tuertov sindrom, na primer ili ozbiljne kompulsivne poremećaje, nije to lako. Ali to je isto što želim svima da poručim, ja stvarno sam imao problem, kako ću da uđem, sa leve, sa desne strane, kojom nogom i onda sam to namerno krenuo da kršim i da sebi dokazujem da to nema veze sa životom. i da je sve ok kako god funkcionisao. I ti me znaš, taj problem, imam druge neke, ali taj problem nemam i nemam pojma kako sam došao do OCDa, ali sam došao, i elem da se vratim na ovu priču aporpo šopova i svega ostalog, dakle mi smo u tom momentu kroz publiku dobili priliku da napravimo nešto što je možda bila ideja da negde u budućnosti, ako se desi, desi. Ne desilo se i mi sad imamo majice. Ja inače se ne presvlačim više. Dakle jedino što nosim su 99 jardi, LAP 76, kosmos i tako dalje. E da, to je mnogo lepa priča. To sam sanjao, to moram da ti se pohvalim. Izvini, ali to moram da kažem. Dugo smo hteli i Piksi i Vanja i ja da uradimo emisiju o kosmosu, prenos, gde smo zvali NASAu, bukvalno da pitamo koja prava imam kada preuzmem YouTube kanal njihov. I inače YouTube neće ništa da ti kaže, kaže ti samo: Pa mi ne možemo da Vas savtujemo, nego Vi to sami istražite. Pa ako dobijete strike, dobili ste strike. I ja pozovm NASAu, bukvalno sam pozvao, našao telefon, pozoveš ljude…

Ivan Minić: Srđan.

Srđan Erceg: Tako je! I nađem čoveka, nije tu, ja kažem može li da ostane poruka, oni me prebace na njegovu centralu, tj. na njegov lokal, ja ostavim poruku da mi se javi. I stvarno zove čovek iz NASAe i ja ga pitam, ozbiljno to: Dobar dan, dobar dan, ja sam taj i taj, hoću to i to… Sećaš se priče o Vilijamsu i Kler?

Ivan Minić: Kler. Da, da, baš sam hteo da kažem.

Srđan Erceg: Ista situacija i bio mi je flešbek. i on se smeje i kaže.. Ja kažem: “Jel smemo?”, on kaže: “Smete, to je public domain” U javnom je domenu, slobodno prenosite, tu imate apsolutno prava zakonska i ja kažem treba li nešto da platimo i on kaže ne brinite, poreski obveznici SAD su to već platili. Bukvalno tim rečima. Da je: “US tax payers already payed for that” i ja počenm da se smejem. Reko hvala vam, mi to stvarno želimo da radimo. Ne, ne, to imate prava i uputio me gde da pročitam šta smem, kaže ne smete u komercijalne svrhe, znači ne smem da uzmem NASAim logo nalepim na majicu i prodajem, ali mogu da koristim u kontekstu obrazovanja, nauke i tako dalje. I onda smo uradili prenose poletanja na stanicu prvog privatnog, zapravo, jelte, Crew Dragon sistema koji je poleteo sa tla SAD, posle neznam koliko decenija i koliko. Zatim smo radili spuštanje na Mars. To je Deki organizovao, da zapravo gradonačelnica Jezera, to je zapravo lepa priča, Jezero je krater, koji se bukvalno zove Džezero, da ne kažem Jezero, na Marsu po zapravo inicijativi koju NASA ima da promoviše mala mesta po planeti Zemlji. I pošto je to ancient lake iliti Jezero, oni su našli Jezero u Bosni i Hercegovini, i rekli mi ćemo po ovom mestu da nazovemo krater na Marsu. To je potpuno suludo, ali to su naši prijatelji, to je ta ekipa s kojom hoću da komuniciram. I oni kažu Jezero i onda Deki, koji je Marsovac, nađe ženu i uspostavi kontakt s njom i mi imamo jedini na svetu dok prenosimo NASAin prenos spuštanja na Mars, ceo sitem je oko tog spuštanja organizovan, ali jedina ekipa koja ima gradonačelnicu Jezera u direktnom uključenju je ekipa Kosmosa. Tj. emisije koju pravi Infinity lighthouse. I naravno, pukne nam zvuk u tom trenutku i ništa se žena ne čuje, ali dobro, nema veze i mi smo je imali u emisiji, i to su te predivne stvari. Gde je granica? Otkud ja znam gde je granica? Ali to smo isto uradili i onda smo lansirali Star Ship, koja eto sad će dve godine od kad je poslednji put leteo. Ubiše se, polomiše se oko toga, to moram pažljivo da koristim reči, ali polomiše se oko toga da naprave zapravo heavy i super heavy. Uopšre ne mogu, sad su ga Full steak su napravili ali dve godine od kada su poslednji put leteli sa Star Shipom. To je mnog vremena i razumem probleme, ali cela priča je Elon Musk ima taj, prteruje u svojim najavama, onoga što može, ali i dalje poštujem, ono što Star Ship može da uradi. To je generalno Space X, jer to jesu pomeranja. S tim što ja mislim da mu je ceo sistem…, ajde sad digresija, ali neodrživ kako ga je zamislio za spuštanje na Mesec. Ali to za nekudrugu analizu. Ali to smo isto uradili, i sad imaš situaciuju, zove me Radio Beograd, da priačm o kosmičkim istraživanjima. Znaš, potpuno je sve šašavo u potpunosti. To je neka ljubav. U međuvremenu, mi pravimo sad i majice za Kosmos, to je Ivan Toškov, inače reflektor.rs, ispratite ga, to je drugar, pa eto da ga malo ispromovišemo, on to mngo voli i mi sad krećemo da prodajemo majice. I to sad odjednom počinje da dobija neki svoj život, a mi sad učimo kako se to radi i u nekom treutku, neko je reko iz publike: “Kad će Deki da objavi knjigu?”. Dejan Potkonjak, koji je već objavio knjige dve: Aerton Sena – put ka savršenstvu i Crno i crveno – Mihael Šumaher. Dok je bio urednik Auo Builda u okviru Večernjih Novosti izašla je knjiga, dodatak u zVečernje novosti, što su tiraži, ne znam 150-200 hilajda, ogromni tiraži, i to je bilo pre ne znam koliko godina. Ali ta knjiga, pošto je išla uz Novosti, imala je jedna dan kampanje, u suštini. Nije imala više dana kampanje. Tj. imala je pre toga. A to je stvarno mnogo lepa knjiga. Neću da kažem remek delo, Deki bi se naljutio, ali mngo lepa knjiga. Dve knjige. O dva velikana Formule 1. I neko iz publike je čitao i kaže, kad će ponovo. E sad Deki i ja se gledamo, e sad, ja Dekija volim da stavljam pred svršen čin, u emisiji, za sad više ništa ne obećava, zato što znam šta može i ja sam onaj bezobrazni koji malo pušuje ljude, puši sma ponekad, ali sve ok, sad i Deki zna da neće da mi obeća ništa, sve je uredu, ali mi se dogovorimo da objavimo knjigu. I tako smo ušli u izdavaštvo. Nisi me ni pitao, ali evo da ti kažem, pošto smo pričali o knjigama malopre, i mi objavimo knjigu. Čekaj, Ivane, od letnjeg kina do toga da mi objavljujemo knjige. Pri čemu, ja sam sanjao inače da napravim knjižaru, bio. To mi j bio neki inicijalni san u koju dođu ljudi i čitaju knjige. Dakle, kada budem imao knjižaru, kada mi kao Infinity lighthouse, kada ceo tim, grupa ljudi, budemo imali knjižaru, svaka knjiga koja je u ponudi će imati takozvanu uredničku kopiju, da možeš da sedneš i da čitaš knjigu. Ne zanima me da li ćeš je kupiti, pročitaj je celu ako možeš u našem malom knjižnom mestu, uživaj. Jer to je knjiga. Ako je kupiš, ma super! Ako nemaš da je kupiš, čitaj. Bukvalno, čitaj. To menja svet, to menja ljude, to je nešto mnog lepo i to mi je bila ideja i da dolaze ljudi da potpisuju knjige. U stanju sam Martina da dovedem, ajde doći da nam potpisuješ knjige, svim ljubiteljima, jel te.. Mislim ne znam ni da li smo više ljubitelji cele sage Game of Thrones-a, ali činjenica je da su mi to bili snovi, i sad mi dolazimo tek dve godine kasnije, kovid i sve ostalo, do knjige. Koje sam ja zaboravio u međuvremenu. Oni kažu knjige, objavimo mi knjigu, prvu noć ne znam koliko stotina primeraka je prodato zato što su to ljudi koji to vole i koji vole Formulu, to su naši ljudi to su ljudi s kojima bi ja sedeo u kafiću i pričao o Formuli 1 po ceo dan, ili Moto Gran Prixju ili, ne znam, NFLu. I mi odjednom kao ok, ajde da krenemo i sa knjigama, pri čemu knjige su jedna od najlepših stvari zi dva razloga. Prvo su knjige, čitaš niešto, drugo ti si objavio neku knjigu, Mamaaa, objavili smo knjigu, s druge strane ili Tata… tata je tek.. Tata ima 2000 knjiga. Tata ima biblioteku naučne fantastike koja je i dan danas neprevaziđena. Bukvalno, mi smo, burazer i ja smo odrasli među 2000 knjiga, ne znam da li sam ti to spominjao. 

Ivan Minić: Jesi, svašta smo mi pričali

Srđan Erceg: Pričali smo, da, ali to se sad spaja sa time i ti si sad objavio knjigu. To je suludo. I pazi sad ovo, šta ti je Kosmos. Ja, gde smo bili…u Ćura baru, sedimo i nešto pričamo o knjigama i sede neka devojka i neki momak. I ovaj momak voli 99 jardi i on me upoznaje sa svojom prijateljicom Nevenom, koja radi kao menadžer za kupovinu autorskih prava. 

Ivan Minić: I ti mu kažeš nemoj to da mi radiš.

Srđan Erceg: Razumeš? I ja mu kažem, čekaj, tebe tražim, ne znam kako da kupim prava. Naučiću, pisaću Kler, nekoj e, la la la neučite me kako se to radi. A ona kaže, pa ja to radim. I mi kupimo prava za Kimija, za Rosija, kupimo za Markeza, za Senu, za Formulu 1, za još jednu Formulu 1. I sad odjednom, baviš se izdavaštvom, a pride sada što nama sada prodaja knjiga omogućava da budemo što nezavisniji. Jer mi sada zarađujemo novac koji nam je potreban, jer u međuvremenu, Irena je počela da radi u Infinity lighthousu, Vanja je radio od početka u Infinity light houseu, došao nam je Petar. Bio je tu i Bogdan jedno vreme, više nije tu, otišao je nekim svojim putem, good luck. Braća Brđević su se razmilela po celom svetu, ali čeinjenica je da ti sad dobijaš neki obris strukture, sad je to već struktura, koja ti pomaže da organizuješ taj ceo kreativni haos  nešto što zaista funkcioniše. Jer, sad ojdednom, ljudi su čuli za ono što radimo, podrška postoji publike, večna, ja se nadam da će tako i ostati, ali s druge strane, ti moraš da platiš neki prosto, moraš da platiš neke podizvođače, moraš platiš neku novu opremu, moraš da platiš neko putovanje, moraš da platiš plate, moraš da platiš, platiš, platiš, platiš… To je ono što niko ne želi da deli. Svi bi da dele profit u biznisu, ali ti znaš kako to funkcioniše. I to nije tužna priča. To je tako. Ali ti sad odjednom imaš nešto što ti omogućava da budeš održiv. Kroz publiku. Još kroz Patreon. Znaš ti koliko Patreona nas podržava? I naravno YouTube reklame. I ti odjednom dođeš do toga, čekaj, mi sad neki biznis pravimo koji je nastao iz samo želje da se pričaku priče. Znaš, Huge je bio biznis plan. Ulazimo u nešto što je biznis. Ajmo da se bavimo biznisom. Da se ne lažemo, nismo mi seli i rekli pravimo marketinšku agenciju, jer kad sam bio mali ja sam sanjao da budem Google adwards media planner. Možemo da se lažemo, ali koliko god mene uzbuđuje da radimo strategiju, da izmislim neku priču, da prođem negde, da uradimo nešto što.. da pomognemo klijentu. Nisam kao mali sanjao to. I to nije uvredljivo prema marketingu. Ja pljuvati po marketingu neću. Odatle sam stvorio i Infinity. Meni je  marketing mnogo dao, i daje mi sada kada je reč o Infinitiju. Ja ne primenjujem  gomilu stvari koje znam o marketingu u Infinitiju jer ne želim da ih primenim na taj način. Hoću da dođemo do nekih stvari. I do nekih smo došli, veruj mi, koje ne bih ni u snovima osmisliom marketinšku kampanju tog tipa. Najbolja kampanja je bila “Budi iskren” koju nisam ni planirao. Ali to bih preporučio klijentu. ali znaš kako je teško reći nekome, budi iskren tamo žertvuje svoj posao, budi iskren. Al pošto je nama sve krenulo od toga, budi iskren, nama se posao stvorio iz toga, a ne obrnuto, mi smo postavili biznis, koji je zasnovan na.. Kakav crni biznis plan, Ivane. Ja sam ga sa, sad smo konkurisali za nemam pojma, neki projekat i kažu napravi biznis plan. Kakav bre crni biznis plan, nemam biznis plan. I onda sam morao da sednem, da se pozabavim biznis planom, ali dobro, sad će to biti struktuiranije, da bi i dalje mogli snovi da se ostvaruju. Jer da sve uradimo što planiramo tek da uradimo, da nadam se da će i dalje biti uzbudljivo, da ćemo i dalje imati podršku, ali moraš istotako da znaš da neke stvari možeš da uradiš i da ne ideš baš konstanto grlom u jagode. Tako da, znaš, sad dolazimo do toga da postavljamo planove. Pa Luka i Kuzma koji su došli: “E Srki, zaradili smo više, ajde da vidmo šta treba da platimo, da učestvujemo svi zajedno u ovome”. Ne znam to su. Kažem ti, Jao Miletu sam spomenuo, koji nas podržava, mislim radimo, to je poslovna saradnja. Ali to su fenomenalni ljudi neki koji imaju neke nove ideje. Ajmo da izgradimo ovo, ajmo da podignemo ovo, ali sada na taj način da smo svesni da imamo jedinstvenu priliku da nam ovo bude i san i posao. Znaš ono čemu težimo. Ti to u velikoj meri dugo živiš. Ti radiš stvari koje ti želiš da radiš. Znaš, ti si baš…

Ivan Minić: Ponekad. 

Srđan Erceg: Ponekad. Ok, ima dana kad… ej vidi, ono, gun for higher, ali ono šta da radiš. Ali svi imamo te epizode. Ali ovo je epizoda za mene, najuzbudljivija koju sam ikada imao. I rezultat jese svega što se dešavalo pre i čak ni ne znam da li sam ti pričao o Infinitiju, pričam ti samo o emocijama koje mi osećamo, koje ja vidim da ljudi osećaju. Znaš kad meni Vanja dođe uzbuđen: “Jao Srki znaš mislio sam ne znam šta”, Ok, Vanja, ajmo to da uradimo. Ajmo to da uradimo. Znaš i da podržiš ljude koji imaju te ideje. Petar i ja imamo neke ozbiljno šašave ideje. Ne možemo da postignemo sad to sve baš što hoćemo, al to je drugi problem. Ali, kažem ti, to su divne stvari. Dođe Irena pa nešto smisli. Super. Ma dođe bilo ko. Prijatelji, porodica, daju ti savete, ljudi koje voliš, ljudi koji tebe vole. Ej ovo mi je palo na pamet, ej, vidi ovo, javi se ovome, javio se onaj.. Juče sam bio u ambasadi, ajd da ne imenujem u kojoj ambasadi, mi u ambasadi pričamo o knjizi koju paniramo da izdamo i ambasadorka kaže, mi smo zanitneresovani, možda bi ambasador… Čekaj, mi smo do ambasada došli, o čemu pričamo o kulturama, o povezivanju svetova, o tome da mi pričamo neku priču koja je Božezdravlja, da ćemo kroz tu priču imati priliku da dođe u posetu Beogradu trostruki svetski šampion Formule1. Buaooo. Možda, ne znam, nadam se, držim palčeve. ili da smo imali Meta Oukslija i Henka Kulina… da potpisuju stvari na otvaranju izložbe. Oni kažu u Britaniji nismo imali prezentaciju knjige, u Srbiji su imali. Na Balkanu su imali. Zašto? Zato što mi smo to želeli. I to je cela priča. Znaš kao, pa da li se to isplati? A što svaki put moramo da krenemo odatle. Ja nism imao pojma da li će se ovo ispaltiti ili ne, sad radim na tome da može da bude održivo, ali da ti kažem, da je plan bio: E Ivane, vidi, ja ću imati gledanost, pa ćemo prodati x majica, pa ćemo o1bjaviti knjige, pa ćemo ovo, pa ćemo ono… ma ništa blizu toga, i onda je to najlepša stvar koja se ikada meni desila. Pri čemu imali smo i ljude koji nas ne vole baš previše. Koji su baš bili nezadovoljni što smo neke stvari postigli previše brzo. Ja kažem, ljudi, šta vam je? Šta je vama uspeh u životu? Šta jel opet da komšiji crkne krava? Ili ti si nešto hteo a nisi uradio. A jesi li stvarno probao? I jesam li ti ja sada kriv i Infinity lighthouse i mi i Paja koji radi pod kapicom i gde, neko me zove iz strane zemlje, al dbor javiću se posle. Dakle in your face momenat, jer su Paji poručili preko mene videćeš kada taj potkast manje više vaterpolo ne bude postojao posle dva meseca… In your face postoji 5 godina, 2.5 godine kasnije tek će da postoji. Paja koji voli vaterpolo. Sedim s čovekom u kabini i ne znam da zna sve te ljude. Ej, ja kažem više je učinio za vaterpolo nego iko na ovim prostorima kao pojedinac. Uz dužno poštovanje svim sportistima koji su igrali vaterpolo, svim sportistkinjama, svim savezima, svim medijima… Pavle Živković, pod kapicom, šta je uradio, to je besmisleno. Kolika je gledanost? Koga briga? On je čovek ispričao svoju priču, one žive zauvek, u etru su, otišle su u kosmos, Ako ćemo da idemo na pixelz, ako hoćeš da idemo na Karla Sagana, otišlo je i to negde u svemir, neki vanzemaljac će da gleda kako priča o vaterpolu Pavle Živković. Fantazija ćista. I sad, da li Paja to treba da radi. Aposolutno. Šta ćemo, oće mu se vratiti pare? 0 sponzora za dve i po godine. Who cares, koga briga. Paja ne odustaje i na kraju će doći sponzori, doći će sve na svoje, ali znaš, kreneš od priče u koji ti veruješ. I vraćam se na ono što si me ti naučio. Kako se pričaju najlepše priče? Nemam pojma, ali pričajte, ispričaj svoju priču, šta ti je u srcu u glavi, artikuliši, opismeni se, budi dobar, druži se sa pozitivnim ljudima, zabavi se, budi šašav. Ne znam, ako je to neka poruka i dođeš do toga da imamo sada ovo. I sad taj isti Paja, koji nešto pričamo o nekom sponzoru, i on kaže: “Pa ja znam ljude iz te frme.” Ej, čekaj, sad Paja nekog zna. Razumeš sad, sad ćemo da radimo i na tu stranu. Imamo svoj šop mali, imali smo na Sajmu knjiga, idemo sad na sajam knjiga u Novi Sad, idemo na sajam knjiga u Pulu, idemo na sajam knjiga Iner liber u Zagrebu, bićemo na Beogradskom sajmu knjiga, Božezdravlja da budemo i na sajmu automobila, vidi, gde god oćeš bićemo. Znaš zašto? Zato što smo kao svetlost, znaš ono što sam ti pričao o zvuku, pa vidiš gde ti prodire. Ugasiš svetlo pa vidiš svetlot gde prodire. E ako Infinity lighthouse, ako postoji rupica… svetlost će da dođe. I to su nam ideje i to mi je plan za ovu godinu. Da budemo još, još opušteniji, sami sa sobom, da buemo, ne znam, u nije čak ni u meru. Ja sam u miru sa samim sobom, nego da budemo u vezi sa svojim tim snovima, a ne samo na nivou E znaš, koliko para ćemo da zaradimo? Nemam pojma, Ivane. Ako sve propadne, bar smo se lepo zabavljali. Ej it was fun! Ako ništa drugo. Bukvalno, it was fun. A moj posao je apropo da ne bude taj momenat it was fun, nego da bude nešto e vidi, ovaj svetionik i dalje plaća račune za struju. Radi. i to je ceo koncept. Tako da, baš sam veseo ove godine. Pa eto i drži nam palčeve i hvala tebi za podrešku.

Ivan Minić: Držim palčeve, i nadam se da ćeš ostati veran onome što si rekao da se ipak malo više odmoriš ove godine, a sve ostalo će da dođe i svi ćemo to da pratimo. Hvala ti. 

Srđan Erceg: Koncept spavanja. Izvini, koncept spavanja, to uvodim. 

Ivan Minić: Hvala ti.

Srđan Erceg: Ne, ne, hvala tebi. Pozvao si me na 200tu emisiju, ja nemam predstavu da li će ovo ispuniti tvoje želje i očekivanja. Držim palčeve. Ja ti želim još mnog epizoda, za 1200tu da napraviš žurku neku i da ti bude zaista lepo i da Pojačalo još dugo živi i da, jelte, pojačava ton svih nas koji smo se ovde pojavili. Tvoj, pre svega, jer ovo je tvoje čedo. I ne samo tvoje, da postavimo ekipu ovde iza kulisa. Jer vi ovo što radite je zaista fenomentalno. Ja vam želim mnogo, mnogo, mnogo jubileja i šta god da sebi lepo želite, ali da uradimo neko Pojačalo sa Severnog Pola. 

Ivan Minić: Može. Može. 

Srđan Erceg: To mi je palo sad na pamet. 

Ivan Minić. Izvan, iz orbite ove planete.

Srđan Erceg: Ali stvarno, čestitam ti na svemu i svaka čast. Ovo treba raditi i svaka čast na tome što konstanto je tu i postojiš i vi postojite i privilegija mi je što si me zvao i jednom, a ne ne znam ni ja koliko puta. 

Ivan Minić: pet. Pet. od beskonačno.

Srđan Erceg: Hvala.

Ivan Minić: Hvala Vam što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno. Hvala za to što nas pratite već 200 i kusur epizoda, ali ajde, ova je 200ta redovna. To bi bilo to za ovu nedelju, mi se vidmo ponovo naredne. Svako dobro.