Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: U današnjoj epizodi Pojačala drugi deo razgovora sa Đorđem Filipovićem iz kompanije 30Hills. Pošto smo se u prvom delu bavili njegovom sportskom karijerom i obrazovanjem na fakultetu Syracuse, sada krećemo u njegovu poslovnu priču, koja je ništa manje dinamčina i zabavna i interesantna, i ništa manje zanimljiva iz ugla visina koja je dostigo, jer njegovo prvo radno iskustvo je na startup-u shoe line ecommerce biznisu, za prodaju cipela 2003 godine, a vlasnik cele priče je kompanija…gde je on bio prilično rano u celoj priči, došao prilično visoko, a to je tek početak svega što se dešavalo. Njegova karijera se do 2010 bazirala na aktivnostima na američkom tržištu, gde je i živeo sa suprugom, a onda se vratio u Srbiju sa idejom da ovde napravim product desing studio. Iako u tom trenutku nije baš znao da će da se zove i tako da izgleda. To je ono što je radio predhodnih 12 godina i to je bilo veoma mnogo interesantnih proizvoda, veoma mnogo interesantning saradnji sa raznim startup-ima, ali i kasnije korporacijama, rada sa klijentima širom sveta, ali i nekim lokalnim. I zapravo iz ovih njegovih 20tak godina karijere može da se nauči mnogo i može mnogo da se skrati put ukoliko sebe vidite u IT-u i želite da razvijate proizvod. Uživajte!

Realizaciju ove epizode Pojačala podržala je kompanija Epson. Epson je već više od 20 godina vodeći svetski proizvođač projektora i štampača za sve namene, od onih kućnih, do profesionalnih. Posebno vam skrećemo pažnju na aktuelnu ponudu Epson biznis štampača. Naime, ukoliko je došlo vreme da kupujete štampače za vaše poslovne potrebe ili da zamenite trenutnu flotu štampača koje imate, obavezno istražite koje to sve rešenja Epson nudi jer pored zaista sjajnih štampača, koji vam nude besprekoran kvalitet otiska, mnogo manju potrošnju električne energije i mnogo manje otpada generisanog u procesu, uz Epson rešenja uvek dobijate i celu paletu softvera koja se kod drugih proizvođača doplaćuje a ovde dolazi besplatno za sve njihove korisnike. Za više informacvija pogledajte biznisprint.com. Piše se onako kako se izgovara. Hvala vam.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: E pa dobro, završili smo lagano sa tvojom pričom vezano za akademska dostignuća i sportska dostignuća. U trenutku kada smo završili prvi podkast ti si lagano postao sportski penzioner i krenula je da se dešava ta malo ozbiljnija priča na fakultetu, master i sve ono što nakon toga sledi, a to su u suštini prva prava zaposlenja i sve što uz to ide, i ono što danas znamo kao tvoju karijeru, jer sve ovo što si pre toga radio je bilo primarno vezano za plivanje, koje ima izuzetno važnu ulogu u tvom životu, a ovo što na dalje radiš je ono za šta si se školovao, zbog čega si i otišao. Kako je to izgledalo, dakle ti si prešao na master, na masteru si mogao više da se fokusiraš, prvo zahtevalo je da se više fokusiraš svakako, a i mogao si više da se fokusiraš jer je priča sa sportom otišla u drugi plan, ali kako se uopšte dešava taj proces da kažem regrutovanja talentovanih mladih ljudi sa fakulteta za prve poslove, jer mi ipak pričamo o fakultetu koji je bio jedan od najboljih u Americi za taj studijski program, u vremenskom trenutku kada je to bilo pred .com bum, odnosno oko “.com“ buma, u trenutku kad je to bilo najatraktivnije moguće.

Mladi Đorđe i opsesija kompjuterima

Đorđe Filipović: Pa da tačno pred i posle, peak i low najiši i najniži zabeležen u industriji. Ja samo da se zahvalim na još jednom pozivu na epizodu 2, i svima koji slušali dvočasovnu. Stvarno hvala na vremenu, jako cenim, ne mogu ni da verujem da neko toliko dugo slušao. Ja sam – tu smo negde stali pred kraj fakulteta, možda samo da se vratim jer su to ono kao podeljeni svetovi, i ko god mene upozna uvek se ljudi iznenade ili kao šokiraju kao “ha ti si bio na olimpijadi, kako to ne pričaš? Kako se to ne zna?“ Kako ljudi mnogi znaju iz tog sveta ili sveta  plivanja šta sam ja sad profesionalno radio, to su dve podeljene ličnosti. Možda i u mojoj glavi postoje dve osobe, najverovatnije da postoje.

Ivan Minić: Bar dve.

Đorđe Filipović: Da bar dve. I meni je dosta dugo trebalo da ja to prihvatim i da ja to prelomim. Al to je u stvari krenulo dosta rano još od osnovne škole. Ja se jesam kao opredelio za plivanje i sebe doživljavao kao plivača i živeo taj, što se kaže na Srpskom lifestyle, ali od osnovne škole je već krenulo to interesovanje za računare i veoma karakteristično, ne znam dal smo to prošli put spomenuli, nas su u nekom petom razredu izmešali sve razrede u školi, valjda je tada bio onaj trenutak priliva svih izbeglica ili kako već, morali su da naprave peto odeljenje i dali su nam priliku da biramo sa kim ćemo da budemo, imaš pravo da izabereš drugara. Tako da su deca krenula da se povlače i nekako se kod nas u razredu dosta profilisao taj štrebersko kompjuterski opredeljeni profil dečaka, primarno dečaka. Tako da iz tog razreda ja mislim njih 10 su programeri od osnovne škole. I ja sam ih naravno svo vreme pratio i družio se ssa njima, jedan od njih je bio Srki Mitrović, prvak srbije u fizici i matematici, pa ono on je prvi dobio kompjter, pa od ćaleta dobio prve one skripte, pa krenuo sve to da deli sa nama, i mi smo onda ono krenuli prvo od amige, ne izvini Atarija, Amigu sam preskočio. Sa druge strane i moji roditelji su dosta bili mladi kada su mene dobili i ćale je dosta forsirao – bio je naložen na kompjtere,  bavio se grafičim dizajnom, radio je i u Bigzu, dovlačio nam je ono milione nekih stripova i kompjutera. Odprilike imali smo starijeg brata a ne ćaleta, i on je isto bio dosta – prvo od čega se odvajalo bilo je za kompjuter, pa ćemo onda sve ostalo, kompjuter i muzika pa ćemo jesti kasnije, 90-te. Onda sam ja tu već onako kao okej to je meni okruženje, ja sebe nisam tako doživaljavao jer sam ja morao sebi da objasnim, zbog svog odricanja, zašto sam ja sportista a ne computer geek sa svima njima. To se nastavilo onda i u srednjoj školi  – i ono pričali smo i BG wireless ekipa, dosta mojih drugara je – svi su bili na mrežama, svi su sklapali kompjutere, svi su učili od nule ga podižeš da nađeš ploču, da nađeš memoriju, da trejduješ, da sklopiš, fascinacija kompjutera krenula je iz hardverske perspektive primarno, pa tek posle neka medija, pa sve se to dalje razvijalo. Tako da je to meni uvek bilo prisutno u životu, ja samo to nisam prihvatao i nisam tome posvećivao puno pažnje, i jedna od mojih najvećih zezanja u životu kad me neko pozove i pita me “Šta radiš?“, a ja mu odgovorim “evo nešto programiram“, i tako par sam imao nekih fora, koje su se kompletno u životu posle okrenule naopačke, al to je bila kao moja velika fora kad me neko pozove na telefon i pita šta radiš, ja kažem evo me programiram, kao misleći to se nikad neće desiti, ja ću uvek biti u sportu. Onda tako i kroz srednju školu, odlazak onda na studije. Ja sam upisao prvo – kada sam bio primljen na univerzitet nisam odmah mogao da se upišem u taj information technology, taj magior, al upisao sam se – kao šta ću da studiram, meni je fascinacija opet bila kao ja ću da idem u Kaliforniju i da studiram da se bavim biologijom i okeanom i da ceo život provedem u vodi, jer sam tad već i dosta i ronio i odlazio i bavio se raznim drugim aktivnostima oko vode. I sad ja upadam tu i probam, naravno cela ekipa svi plivači su opet pola tima, svi su u IT-u, ja onako bojažljivo ajde da probam da vidim. Upisao sam primarno tada prvo psihologiju i naravno meni se to odmah svidelo. Ja kad sam prvi put osetio trenutak da je meni mozak kompletno okupiran 6 sati, da se ja iz stolice nisam mrdnuo, znači ja se u životu nisam sedeo miran u stolici, sve stolici su polomljene po kući, ja ono non stop sam u nekom hiperaktivnom modu, prvi put kad je meni nešto toliko zaokupiralo ja sam znao da je to to, ja sam se zaljubio i prelomio u sebi nešto da ja ipak neću ići karijerno putem sportna, nego ja ipak želim ovo da bude, i to je krenulo. Ja sam se trudio – taj program je bio dosta sličan možda FON-u, kao što je sad FON kod nas, znači pokriva sve te aspekte, baze, mreže, programiranje, sisteme, management u IT, project management, sve te stvari i završio sam te osnovne studije i onda se desio taj .com bubble, kako su ga zvali, je puko, ali puko je do te mere da sadašnji ovi naši IT-evci, cela zajednica ne može da zamisli do koje mere to puca. I to kad krene da puca to puca po svim šavovima, to puca sve strukture, niko tu više nije bezbedan. Nije bilo apsolutno nikakvog posle, ja sam se onda odmah opredelio da, jer da bi ostao u Amerci morao sam da nađem posao u struci, ja sam se opredelio da upišem magistarske studije i polagao sam te testove, i imao sam priliku, tako su se nekako i kockice namestile, da sam primljen na Syracuse na istom fakultetu sam nastavio, što se u Americi obično ne preporučuje i oni forsiraju na neko drugo mesto, zarad nekog drugog iskustva. Meni se ovde program jako svideo, mislim bio je jako dobar, najbolji program za to opredeljenje. Jedan od najboljih da ne preterujemo sad.

Gradacijski prelaz iz vode u biznis

A druga stvar je što su se kockice isto sad preko sporta pokopile, tako da sam ja dobio assistantship, gde sam predavao kod jednog profesora, vodio vežbe, a sa druge strane bio primljen da radim kao pomoćni trener na univerzitetu, i onda sam poklapao i obezbedio i stipendiju i ove životne troškove i 2 godine onda nastavio tu da radim. Ona povreda se desila koja se desila i sad program iz onih osnovnih studija  u ove magistarske je kompletno drugačiji. Mislim uopšte ne mogu da se porede nivo očekivanja i obim posla je neverovatan veliki i visok. Tu smo već krenuli da radimo sa profesorima koji su bili, da kažemo onako žargonski, velike face u svojim domenskim oblastima koje rade i imali smo te research center u kojima smo mi praktično bili zaposleni. Ja sama radio kod jednog profesora gde je on krenuo da nas forsira u smeru pravljenja nekih socijalnih mreža. Mi sad mislimo – svi mislimo da je Facebook izmislio društvenu mrežu ili Myspace, na akademskom nivou o tome se puno govorilo i profesor koji je meni bio mentor je ujedno bio i trener veslačke reprezentacije Norveške, i on ih je trenirao na daljinu. I onda je od nas tražio da mu napravimo društvenu mrežu preko koje on može da im kači treninge, oni nnjemu kače rezultate i to se tako odvija. I sad na nivou tog research centra tu svi rade volonterski, tu svi dolaze, prave se razni projekti i u tom trenutku dolazi ta digitalizacija i mi challengujemo svaku ideju, svaku stavku. Mi kao razmemo šta tehnologija može da donese i kao ajmo da vidimo šta će se desiti sa muzikom, ajde da vidimo šta će se desiti sa televizijom, ajde da vidimo šta će se desiti, i onda su tu tu se već formiraju onako neke ekipe i neki buduć modeli nekih startup-ova. Ta povezanost privrede i akademske zajednice je neverovatno bliska, maltene svaki profesor ima pride projekat koji radi, ne samo radove koje piše, nego projekte koje rade za koje obično rade studenti i iz tih projekata se rađaju nove kompanije, koje opet treća komponenta država finansira na tom nivou. Pomoć države je neverovatno velika u Americi i to se ne vidi, oni o tome ne pričaju. TI kad zamišljaš ti misliš kao VC – ideja – bum – unicorn, a nigde se ne vidi ground up,  koliko država daje, koliko grantova dobijaju, koliki je uticaj akademske zajednice, koliko network povezanosti tih alamnaj organizacija, pa tek onda na kraju u nekoj rundi dolaze VC-cijevi i ti startupovi, gde ne vidiš odakle su oni u stvari potekli i kako dolaze. Zato isto i mislim da ovde kod nas to u velikoj meri može-mora da se promeni da država, nećemo u politiku daleko ali malo samo da zagrebemo, mora da krene da – ne da….to samo kod nas ono socijalistički ono model da daje pare ,ne da daje pare, nama ne trebaju pare, nama trebaju projekti, nama trebaju poslovi. Da ti iz nekog servisa rada kontinuirano primanja učiš, rasteš, razvijaš i onda iz toga gradiš neki proizvod. Ovde su svi projekti rezervisani za nekolicinu velikih kompanija koje ispunjavaju te uslove. A mi moramo da nađemo način model kako da uposlimo male firme da više rade za državu, to je po meni jedna od tih ključnih stvari. Naravno ova komponenta intergracije sa akademskom zajednicom jako jako velika, ali da nećemo daleko u tom smeru. Uglavnom, ja sam upisao te akademske studije – desio se taj famuzni .com, gde je sve popucalo, nije bilo nikakvog posla tačno pred trenutak kada sam ja krenuo da se zapošljavam. Do skoro nas lože i bilduju nas kao ovo je najperspektivnija oblast, bićete najviše plaćeni, vi ste budućnost, vi ste sve, sledeće godine nema posla. Ljudi se zapošljavaju po auto-dealershipima da prodaju automobile, bilo gde, šta god samo da nađeš neki posao da preživiš dok se stvari ne pokrenu. Ja sam uleteo na magistarske studije i trudio sam se i napravio sam sebi totalni pakao od života, jer sam imao neku čudnu vizu po kojoj da bi ostao u Americi, neka J1 viza, da bi ostao u Americi odmah sam morao da dobijem posao, odmah sam morao da se zaposlim i onda mogu da ostanem još 18 meseci i da radim. A stvarno mi je bilo stalo da radim, da steknem i to radno iskustvo, a ne da se odmah vratim nazad ili da prelazim u neku ilegalu, trudio sam se da sve bude legit. Onda da bih dobio vremena, jer ti stvarno treba vremena da nađeš taj posao, da se tome posvetiš, ja sam krenuo da ove ispite pakujem, da uzimam više nego što je preporučeno da bi mi ostao zadnji semestar slobodan. Ujedno sam radio i kao plivači trenen, dva treninga dnevno sam pokrivao i sva putovanja, sve pripreme, sve odlaske, znači vikendi i sve to. Na fakultetu sam isto imao neke obaveze oko…dok sam bio assistent, i naravno sad obim posla koji treba samo progutati, a ja sam to još dodatno pojačao. I na sve to je usledila i operacija, gde je prvo jedna ruka bila neupotrebljiva, onda druga ruka bila neupotrebljiva, gde sam ono jedva funkcionisao. A na sve to Amerikanci vole da  te časte sa dobrim  lekovima za bolove, gde sam ja stvarno bio u stravičnim bolovima, oporavak je bio dosta težak, baš boli. A ja nisam mogao da uzimam te lekove i daa učim, to je bilo da plačem i listam onu knjigu noću. Tako da sam upao iz nekog perioda velike fizičke aktivnosti, ne znam jesmo učili smo, radili smo i sve to, u totalno neki drugi mod radni, puno učenjna, čitanja, pisanja tih radova, totalno se distancirao. I kao trener nisam smeo da se družim sa sportistima, jer obično je to druženje uz neki alkohol, a to je tamo striktno zabranjeno i piše u ugovori ne ono nikako no no. Tako da sam se ja distancirao od svega i dosta upao u neki vakum radnog moda od jutra do dana, bukvalno sam spavao po 4 sata dnevno. Sećam se ono Zorana Đinđića, tada se sve to dešavalo, ja kao čitam tamo, 2000 počinju i kao ma 4 sata je dovoljno šta sad. Jer dok ja ustanem u 6, pa odem odradim trening, pa odem na ispite, pa onda na fakultet, pa moji ispiti, pa drugi trening, ja tek uveče dođem kući i tek ono oko 8-9 mogu da počnem da sednem da pišem i da radim i ne mogu da završim pre 2. I kao mogu, mogu, i tako sam žestoko gurao godinu ipo-dve dana. Međutim šta je bilo interesatno, ja sam posle – ekonomija je krenula da se oporavlja i ja sam odmah 2003 dobio posao za shoe company, tada se zvala – Warren Buffet je kupio gomilu tih fabrika za proizvodnju cipela, konsolidovao ih je u jednu veliku firmu i ta firma je htela da – shvatili su u tom trenutku da je ecommerce njihov budući najveći klijent. Ecommerce je tek bio u nekoj ranoj fazi, tek su stvari tada, znači 2003 godine, krenule da se dešavaju u Americi. I oni su hteli da uče o ecommercu, i kao kako ćemo to da naučimo, kao ajde na Syracuse da pokupimo dva grad studenta koji su završili magistraturu, da im damo da to rade,znači da ih postavimo, tada se to zvalo .com biznis, i kao vi ste startup. I ja sam se tu sa njima večito borio jel smo mi startup ili smo u firmi, jel smo ovo, jel smo ovo i trebalo mi je mnogo godina da kasnim ili da industrija sazri da dođemo do ovoga što danas zovemo corporate innovation, znači ta saradnja kako korporacija inovira, kako se korporacija razvija, kako se digitalizuje, ovo je ustvari bio klasičan primer tih prvih koraka korporativne inovacije i genijalnost tih tipova, za koje sam ja tada smatrao da su ludaci, da ništa ne znaju, ali sad shvatam koliko su u stvari bili genijalni. Nas dvojicu su uhvatili i da pokrenemo taj ecommerce website i naravno tada je bilo “cipele se nikad neće prodavati na internetu“ kao to je nemoguće prodati, pogotovu nemoguće prodati ženama cipele na internetu, međutim dokazali smo da je to moguće.

Sudbina te uvek spaja sa prijateljima koji su ti potrebni

Mi smo krenuli – pokupili su mene i još jednog kineza, moj brat Zida-Vu, kinez koji ima 195cm. Ja se stalno zezam, to ponavljam čuveno srpsko-kinesko bratstvo i prijateljstvo, neraskidivo. Tako smo se ja i Zi našli u Americi. On je isto studirao na osnovnim studijama i upisao magistraturu i tako smo – ne znam kako smo se sprijateljili, uglavnom sve ispite smo uzimali zajedno, uvek smo se pomagali i sad to je baš karakteristično za te američke univerzitete na tom MBA nivou, konkurencija je jeziva, ono jeziva, znači to je ubijanje na svakom predmetu, na svakom projektu. Program je napravljen tako da ti ne možeš sam da ga završiš, nemoguće, obim posla je toliki da ti ne možeš sam da ga završiš. I naravno u Americi se forsira taj grupni rad, i sad imaš ekipe, formiraju se timovi kao u rijaliti showovima, imaš jednu ekipu gde su Indijci, imaš drugu ekipu gde su Azijati i treću ekipu gde su Amerikanci, i sad gde pripada Đorđe Filipović, ja dođem sa mojom braćom Indijcima, ceo život radim sa Indijcima, vole me ko brata a i ja njih, i kao ajmo braćo radimo zajedno, ma pali bre Amerikanac kao vidi kakav si beli ne primamo – kao bukvalno ne primaju, neće kao “niste hteli da nam pomognete tad i tad i kao zaboravi“, ja kod kineza, neće ni kinezi. Kod amerikanaca, Amerikanci su u fazonu “ej vidi, stranaca nam je preko glave, ne pomažete se držite se uvek u klanovima, pričate svoj jezik“ u kom klanu? Tako da sam ja morao da hvatam ove otpadnike bulvalno.  Nažalost Zi je odrastao u Kwinsu u NewYorku i on je bio otpadnik, nije bio dovoljno Azijat da ga ovi njegovi prihvate. Onda ja i Zi se nađemo i pravimo front i tako smo sve radili zajedno. I sad profesori provale da se tu dešavaju lobiranja na nivou grupa i kao “sad ću da vas razbijem, ne možete više, sad ja pravim grupe!“ I sad gleda ovako po sali kao “ti plavi i ti kinez kao zajedno“, i opet ja i Zi zajedno. Tako smo nas dvojica pregurali celu tu magistraturu, završili i kada su došli da nas zaposle, Zi je bio jedan semestar ispred mene, njega pokupe prvog i vrlo brzo vrate se nazad i onda pokupe i mene, odmah u sledećem semestru. Tako da smo nas dvoojica sklopljeni kao dvojac bez kormilara, da napravimo i pokrenemo taj ecommerce website. 

Prvi startup

Bacili su nas – iznad Bostona smo živeli, Nashua se zove to mesto u NewHemširu, tamo je neka industrijska zona, svi oni magacini kako valjda brodovi plove pa je to neka zgodni predeo Amerike. Bacili su nas tamo i nas dvojica smo uzeli stan zajedno, živeli zajedno, radili zajedno i bacili se u akciju oko pozidanja sad tog website-a. Mi sad tu pričamo u tom periodu pre Googla, pre Facebook-a, pre bilo kakvog alata za analitiku, znači jedino što smo imalli i što smo mogli da radimo su Email kampanje i baneri u tom trenutku. Podela posla je pala nekako na – ja sam preuzeo ceo dizajn i front, Zi je preuzeo ceo backend, i mi smo krenuli da radimo, da prodajemo. Deal koji smo mi dobili je kao bićete plaćeni minimalac kao u meku bukvalno, minimalac onaj koji se nudi, sve što zaradite reinvestirate nazad u biznis 100% imate na raspolaganju da potrošite, imate kao iz biznisa neke mentore koji će vas pratiti i radite na neke bonuse. I sad mi kad smo izašli iz tog perioda, meni je fizički sedenje za kompjuterom i još da sam plaćen za to predstavljalo nikakav problem. Tako da smo mi imali neki ritam rada, smo dolazili ujutru u 7 na posao i od 7 do 9 procesuirali porudžbine, jer je tada bilo puno onih frodova, kriumčarenja kreditnih kartica, svašta si mogao da radiš u tom trenutku, pa smo morali svaku porudžbinu da proveravamo, pa onda od 9 do 5 smo bili call centar, primali smo po 60 do 80 poziva dnevno, ceo dan na telefonu, smrt u diskoteci, što bi se reklo, i onda od 5 do 8 uveče kreće programiranje, kreće development, i naravno i u toku dana sve što se stigne. I tako je krenulo, mi smo ga gazili od jutra do mraka kao blesavi prvih godinu ipo dana, dok nisu krenuli neki prvi rezultati i onda smo krenuli da zapošljavamo. Povukli smo još jednog drugara s Syracuse-a Indijca, koji je tada bio otpušten iz Yahooa pa smo ga doveli kod nas, pa jednu Koreanku, pa još jednu Indijku, pa smo krenuli u call-centru da zapošljavamo, onda smo se skinuli sa poziva, ali smo tu neverovatno to znanje pokupili customer servisa, koje je neprocenjivo i ostavili smo to nekako u kulturi firme od samog početka, da svako ko je došao na bilo koju poziciju je morao da prođe kroz custmer service i da se javlja na telefon. I onda periodično nazad smo ih vraćali da provedu po koji dan u custmer servicu da osete bol i patnju svojih mušterija, da stvarno znaju zašto se ne snalaze na websajtu, šta ne radi u celom procesu, zašto porudžbine ne stižu, svi ti neki sitni problemi koji iz programerske perspektive su apsolutno minorni i nevidljivi dok ne osetiš na telefonu kako te maltretiraju, onda to ne možeš dobro da shvatiš.  Bilo je milion smešnih situacija, imali smo neku centralu koja vrti pozive u krug, i sad svi rokaju – čukaju kod što bi se reklo, a telefon svakom zvoni naizmenično, sad mene zove neka mušterija i žali se na neke svoje čizme, nije dobio, jeste, poludeo, on će da zove direktora kompanije, pisaće pismo, tužiće nas, haos. I čuje moj akcenat i sad to ga strašno nervira što je kao…ali ne ja sam ovde i Americi evo gledam kroz prozor lepo je vreme, sinoć sam gledao Pertiotse igrali su, sve ono kulturološke reference, “ ne ti si u Indiji“, ja kažem nisam evo me, nisam prvo Indijac i nisam kao, ma jesi u Indiji si, i on spusti slušalicu, pozove ponovo, javi se Blesi Indika “Hello“, “you are in India“ i on tu poludi totalno. Milion takbih nekih smešnih situacija, i mi smo to gradili, rokali, prva godina ne znam 200 hiljada dolara, pa korak po korak, korak po korak, tim se širio do jednog trenutka kad sam ja dao predlog kompaniji da probamo da zapošljavamo ljude van Amerike, jer se tad već nazirao problem, da nije baš bilo lako, pogotovo ne dovući ljude u New Hamšir negde daleko gore van tih popularnih mesta. Ja se sećam u toj prvoj godini ja sam recimo imao negde oko 200 hiljada recimo smo napravili kroz email kapanju, i onda smo uspeli da obezbedimo neki budžet, da zaposlimo jednu devojku koja će raditi kao copy, ceo taj deo oko organizovanja kampanja i jednog pravog dizajnera koji će preuzeti ovaj jedan drugi deo. Oni su podigli odjedamput ceo taj program da ga nazovem. Ja imam mišljenje da su oni prvih 200.000 napravili u prva 3 meseca, samo targetiranjem tih kampanja, usmeravanja, fokusiranjem i tako je kompanija rasala. Ja sam uvek imao neku želju da se vratim kući, ali ne baš da se vratim kući kao evo mene, nego da nešto organicujem, pripremim i to je bio neki moj kao prvi pokušaj vraćanju kuću. Ja sam krenuo da ubeđujem kompaniju da bi trebali da prebacimo deo poslova, da outcorsujemo u Srbiju, i za Amerikance u tom trenutku Srbija je bila u nekom onom istočnom bloku, bod okrilljem Ruske mafije, i to je bila borba moja politička na svim nivoima da ih ubedim, da ih dovedem, da me puste uopšte da krenem tu da zapošljavam. I sećam se prvi put kada smo došli, taj jedan šef koji je došao sa mnom, odlepio na Beograd automatski..

Ivan Minić: Normalno.

Đorđe Filipović: Odavno. Ma od klope, provoda, grada, svega. Sećam se kao, ja uvek negde putujem, ja se sećam jedne lepe žene koju sam video u tom gradu, sećam se muzeja gde sam bio, sećam se grada, ali uvek upamtim tu jednu kao lepu ženu, kao ja ovde u Beogradu, ja ne znam gde da gledam više, ja sam odlepio, reko eto tako lepi smo. Ja sam naravno odmah povukao drugare, zaposlili smo nekoliko programera ovde i krenuli smo da raidmo sa njima, i odmah zatim smo rekli ajde da probamo da outsorsujemo deo i u Indiju, i onda je ovaj Indijac drugar Ankid, koji je sad postao CTEO te kompanije, otišao – u Indiji smo setupovali jedan tim i probali smo čak i u Kini, da outsorcujemo u Kinu, i zezali smo se, pravili smo te socijalne eksperimente da li možemo da napravimo dvadesetčetvoročasovno programiranje u krug, da mašina nikad ne staje, nije moguće- Kinu nikada nismo mogli da pokrenemo uopšte, kurturološka razlika je bila neverovatno velika, komunikacija – jednostavno nismo uspeli. Indija je živela i radila par godina, možda godinu ip dana, ne znam koliko dugo, ali mi nismo imali dovoljno veliki brand name. Ti u Indiji koja ima jako dobre resurse, ono je malo drugačija sredina, njima kulturološki na nivou prepoznatljivosti u zajednici, u porodici, da bi se oženio moraš da radiš za neku dobru firmu, i onda smo im mi bili kao neka stepenica za dalje, i bila je velika fluktoaicja ljudi, znaš non stop si u treningu nekih ljudi, ne možeš da ustališ nekako ekipi. A Srbija je ostala, Srbi su bili u fazonu boli me uvo za IT brand names, imam neke uslove, znam šta hoću, jednostavno pristup tim malim firmama im je bio nekako mnogo prijemčiviji, i što je interesantno neki od tih ljudi dan danas rade za taj ecommerce websajt. Onda smo posle počeli da proširujemo malo, prvo je bilo samo programirnanje, onda smo rekli okej ajde sad da nađemo nekog ko će se stvarno baviti analitikom, pa sam ja našao nekog drugara koji je brat od drugara, koji je radio u zavodu za statistiku, dečko ubija tematiku. Opet sam ja se bavio time do jednog nivoa, dok nisam shvatio ustvari koliko ne znam, pa smo našli nekoga da to preuzme, da digne na viši nivo, i onda su mi rekli “okej sve možeš da putsorcuješ, sve ali kao jednu stavr ne možeš da outsorcuješ, a to je copywritin“ i ja kažem okej jel tako? I ja telefon, bukvalno na sred sastanka, telefon tutututu pozovem Anu, Ana je studirala na Syracusu sa mnom, ja mislim da je doktorirala il magistrirala ne mogu da se setim, uglavnom englesku književnost, ja kažem “Anči gde si?“, “Evo me u Beogradu pišem za ekonomist“, “Hoćeš posao?“, “Hoću!“, reko sad će te da vidite kako Srbi lepše i bolje pišu nego vi ovde u Americi, i to je naravno – Ana me je skoro zvala i javila mi se, ja ne znam kako ali ja i dalje radim ovde kao neverovatno. I tu se stvar dosta razvijala – mi smo tu već, sad ne znam koliko hoćeš da detaljišemo oko toga, al mi smo se dosta brzo u 4 godine već digli na neki promet od 13 miliona godišnje prodaje, i mi smo bili u trci sa ovim drugim velikim ecommerce sistemima, sadzvuči strašno smešno, nemoj da se smeješ, ali mi smo se u jednom trenutku takmičili i sa Zaposom, i šta se desilo? to su bile 3 različite strategije. Toni Shay koji je vodio Zapos je konstantno fund rasovao i pravio infrastrukturu da drži cipele kod sebe, da radi distribuciju, end to end je radio. Mi smo bili biznis koji je imao svoju robu, znaači nismo kupovali robu nego prodavli smo samo svoju robu, i imao si treću grupu koji su bili Affiliate, tj ne Affiliate, dropship, i bilo je nekoliko tih koji nisu mogli, jer onda je drop ship nema kontrolu kavliteta isporuke do kraja. Oni su polako počeli da – mi smo se iz godine u godinu stvarno rasli, e onda smo mi udarili u zid u trenutku kada nismo imali više taj brend asortiman, morali smo da proširujemo brend asortiman, a matična kompanija nam nije dozvoljavala jer su oni i dalje bili u nekom modu preispitivanja kako će tradicionalni ritejleri reagovati na to, da li oni njima otimaju deo posla, sada kao distributer sada kao ulaze i njihov deo posla, i nisu nam dozvoljavali da širimo kompaniju u tom semru. Ja sam se strašno borio da to promenim, ti neki modeli da se uvedu. Ja sam mislim dva puta bio otpušten pa vraćen sa posla, prvi put kad sam CEO kompanije, koji raportira direktno Worrenu Bafetu, direktno, taj nivo mega faca u industriji, pokušavao da mu objasnim kao life time custome value ili reapet customer-a, i kao to je nov pojam, znači ja sad imam njegovu email adresu, znači ja ću da potrošim 40 dolara, ja ću prvu celu maržu da potrošim da te dobijem, al ću drugi treći put da te kupim, i on sad gleda koliko ja trošim i koliko zarađujem i vidi rupu, da sam ja nonstop na nuli, a ne  vidi one druge metrike koje smo onda kasnije krenuli da primenjujemo, a to je taj model marketinški digitalnih kampanja, da ih vraćamo da razvijamo odmah sa tim klijentima, da pravimo druge modele i tako par puta, ja se pravim pametan i kao ajde zdravo, pakao, vrati se nazad sutradan. I mi smo udarili tu negde u zid, Zija su posle jedno godinu ipo dve dana prebacili, CEO matične kompanije ga je povukao da bude njegov asistent, to je bio neki kao CEO trening program, i onda su ga odmah prebacili da nadgleda sve farbike u Kini, a ja sam se grčevito borio da ostanem tu gde jesam, da me ne uvuku u taj biznis, jer mene biznis proizvodnje cipela, taj tradicionalni neki biznis, apslutno nije interesovao. Iako je karijera dosta bila onako lepa i zanimljiva, ja sam se grčevito borio. Prvo sam se borio grčevito da ostanem u programiranju, al već u tom trenutku ja sam vodio tim od 30 i nešto ljudi, u 3 zemlje, i ceo moj posao se bacio na project management, ja sam ustvari ova sportska strana leadershipa i komunikaijce sa ljudima i rad sa ljudima je nekako se pokazala mnogo bitnija nego moje tehničke veštine, a ja sam se non stop vraćao na ovo čime želim da se bavim, a život te nekako gura u drugom smeru. U tom trenutku, znači ja sam završio fakultet, magistrirao na temu project managementa u IT-u, mi smo i osnovne i magistarske studije radili po PMI knjizi project management institut standardima, i ja svo vreme sad mislim da znam, da sam tu neku oblast savladao, i sad iz te teorije pokušavam da je primenim u praksu i nikako ne uspevam, ne ide, ne pije vode taj model, waterfall project management jednostavno ne radi posao.  Zove me klijent postavi novu robu, skini robu, promeni cenu, vrati cenu, pusti kampanju, nisi se usaglasio sa brendom i njihovom kampanjom, večita ludnica u ecommercu koji je živ biznis, radi kao televizija, živi porgram, ide, samo ide, nema tu kad sam stao, počeo. I ja sam tu onda krenuo da kopam i da tražim, jer sam stvarno bio u ozbiljnoj depresiji da ja ništa nisam naučio u toj školi, možda sad shvatam u radu sa svim mojim studentima da tako se svi studenti osećaju, ali ja stvarno kako je moguće da ja ništa – bukvalno sedim knjigu gledam, otvorim Microsoft ono project management, pokušavam da napravim neke depencije, razvlačim, ma nema šanse, svaki dan sve se pokrši, ajde ispočetka, čitaj, kopaj, čitaj, kopaj, i naiđem na nešto totalno bezobrazno, naughty što bi se reklo na Engleskom, kao agilne metodologije, kao opa šta je sad ovo. Krenem da čitam i nekako odjedanput ljubav na prvi pogled, ja skapiram to je to, to je ono što meni treba i krećem celu firmu da transformišem u tom smeru, da organicujem neke sprintove, planove, da budem agilan, da mogu da budem proneljiv, da se prilagođavam brzo, da pratim biznis, da pratim marketing, jer je tada marketing imao jako puno aktivnosti, trebalo je njih ispratiti na webu. I krećem da primenjujem, ali u tom trenutku ja još uvek nisam kapirao transformacija tima koja mora da se desi, i kulturološka transformacija tima koja mora da se desi, a u krajnjem slučaju i tehnologija. Mislim jednostavno ono, mi smo tad tek prešli na .net, i ti sad kao licence neke, 3 nivoa – 3 krusa moraš da završiš da bi shvatio kako funkcioniše Microsoft licencna šema, i stvarno mi je – a korporacije su uvek ono vukle na tu stranu. U tom trenutku kreće cela open sorce zajednica da raste, da se razvija, prelepi alati sve besplatno, brzo, i ja sam veliku želju imao da krenem, da pređem na drugu stranu, da se izučem iz nekih ovih korporativnih alata – mislim zovem ih korporativni alati zato što korporacije se opredeljuje njih iz bezbednosnih razloga…

Ivan Minić: Dobro generalno ceo enterprise, softver je u principu takav, nije baš lako ući u tako nešto. I dan danas ne možeš da skapiraš kako funkcionišu licence i šta su limiti za šta.

Đorđe Filipović: Da sad se vratio nekako ceo taj ciklus, negde smo se sad tu pronašli, stićićemo posle do toga. Uglavnom to su bila dva podeljena sveta kompletno, u tom trenutku –  i meni se dešava ovo paralelno sve te stvari koje su mi se dešavale u životu da me dovedu do ovoga trenutka kada sam pokrenuo 30Hills, a to je ta startup kultura i taj način razvoja biznisa i agilne metodologije, to su dve stvari za koje sam se ja zakačio, i rad sa tim i organizacija tih remote timova i kompanije naravno. Onda je došao neki trenutak, ja sam silno gurao i radio na tome da se skinem sa mesta kao GM-a i da pređem da vodim samo tim u Srbiji, to je bila moja zamisao, a sad ono prokletstvo kapitalizma ne dozvoljava da se demotuješ, nego mroaš samo da ideš samo na gore, ako kreneš na dole off you go kroz vrata. Sad sam se setio mog Indijca, ja sam dobio nagradu bio u kompaniji kao Unsang- Hero aword kao neka vrsta najboljeg zaposlenog u kompaniji, i prilazi mi Indijac i mister DJ oo, did you know h+whoever gets this award – sled kao ko god dobije ovu nagradu sledeće godine je otpušten, kao jedan radio statistiku i molio boga samo da ne bude otpušten. I ja sam te godine to dobio i sad kreće razvoj, nama ne daju da se prebacujemo, a uporedo šta se desilo iza scene ekipa u Srbiji je napravila jedan, mislim zajedno sa Amerikancima i u Srbiji, napravila jedan brutalno dobar ecommerce alat, platformu, na kojoj je sada bilo moguće podići druge ecommerce, i pošto nam ovde nisu dozvoljavali da dalje to širimo, mi smo onda spinovali tu kompaniju bukvalno kao u ecommerce provajdera za druge brendove. I zadnji projekat koji sam ja radio sa kompanijom, mi smo preuzeli ceo Geox shoes za Ameriku, znači Geox Shoes je i sada ogroman, a tada je isto bio. Italijani su bili u fazonu izdominirali smo retail, razvuljujemo prodaju u Americi, ecommerce nam je marketing bukvalno, moraš sad u Americi došlo takvo vreme da moraš da imaš ecommerce i njima je to samo bio marketing, i mi smo preuzeli ceo taj deo. I Bereta Shoes isto ovaj italijanski proizvođač oružija, imao je isto taktičke – tactical boots i celu tu opremu za lov. I kompanija je krenula da me gura, ja sam molio da se vraitmo nazad, u tom trenutku mi smo radili u jednog – ta korporacija je veoma onako staromodna, tradicionalna, odl school u svakom pogledu, ja sam ono iz trenerke na Syracuse-u prešao u odelo, svaki dan odelo, kravata, to je bilo obavezno. Terali su nas u 5 sati da idemo kući, kao nema šta da se sedi posle 5, a mi moramo da uradimo  – da lančujemo novi build, radimo code relese, ne možemo u sred bela dana, kao ne znaima me kući svi. Ali i to sam isto pokupio, i to mi se jako svidelo neko fixno radno vreme i ta neka disciplina koja održava mentalnu higijenu. Krenuli su tu da nas guraju, a ja sam hteo onda da se vratim i da preuzmem taj razvojni tim i da razvijam dalje, da ceo development u stvari bude u Beogradu, da ja dođem tu, da budem project menager, da ja zadržim neku svoju Američku platu, radim iz Beograda i šta čovek više da poželi. Evo ti meni reci sad šta – ja nisam imao imaginaciju šta bi ja tu još, to je meni bio faktor sreće. Ja sam rešio kao mogu da dođem kući, nisam finansijski vezan za Srbiju, radim povezano to – ja sam prešao igricu, u mojoj glavi ja sam bio sebi najveći car. Međutim to se nažalost nije desilo, nije bilo moguće da se ja demotujem na nivo, oni su me gurali na neke više pozicije onog nekog sad middle menadžmenta i da pređem u matičnu kompaniju, da tamo kod njih dobijem neko svoje mesto, krenem taj korporativni trening i program. 

Seljenje iz grada u grad

A ja sam u istom tom trenutku upoznao i Isidoru, moju sadašnju suprugu, i mi smo krenuli onako već je od samog starta dosta ozbiljno ta veza krneula da se razvija, i ja sam opet morao da se selim, po ne znam koji više put, i meni je to  – znao sam da ne mogu više da održavam veze na daljinu, da emotivno to rastrojstvo, nisam više mogao da nekako trpim taj – Mi smo živeli recimo u tom gradu Našua – New Hampshire, koji je proglašen nekoliko puta za najbolji grad za život u Americi. Znači to ti imaš Boston, okean, planine..

Ivan Minić: Sve. Cipele.

Đorđe Filipović: CIpele da da. Mislim stvarno je fantastično. Al mi smo živeli u tom gradu gde ja nikoga nisam poznavao iz tog grada, a ja ti ne delujem kao neko ko nije druželjubiv. Šta ćeš ti 9 meseci nikoga ne poznaješ iz tog grada, ti samo se družiš sa nekom ekipom sa posla, gde su svi u nekim međusobnim vezama, znaš kako već ide, katastrofa. Nije nekako bila zdrava sredina, meni je to bila strašno ne znam bolesno, i onda su nas preselili dole u Grinič Connecticut, gde je bila centrala te kompanije. Ja sam onda živeo, to je i ono najskuplji zipcode u Americi, to je ono tamo gde se u filmovima igra polo. Grinič je zvanični Hedge fond capital of the world bukvalno, prosečna plata u Griniču je 250 hiljada dolara, prosek, to su kuće, vile, haos. I tu je onako opet bilo lepo i zanimljivo mislim videti ceo taj svet, biti. Ja sam tu nastavio da plivam, išao tu na neki lokalni koledž, bio je neki Masters tim. Dolazim ujutru, plivamo trening u 6, dolazi neka starija gospođa i kao “oh my god last night we went to meet a president“, ono kao izvinite čega? Samoposluge? ne ne ne kao helikopterom su nas vozili u white house, ali opet za nekog ko je mlad, šta ću ja sa tim ono ultra ultra bogatim babama i dedama da radim znaš. To ti je ono imaju Grinič bulevar i sad ne dozvoljavaju im ni jendom brendu da otvori svoju radnju, nego mora da ima svoj butik koji je u standardima, kataloškim standardima. Pa su onda ukinuli semafore, nerviraju ih semafori, pa je na svakoj stajao po jedan saobraćajac sa belim rukavicama, pa svaki sat je bio rolexov sat. Vidiš auto neki ono kao car dealership, kako ga zovu, za ferarije, pa ne kao video sam jednog, nego ovako parkirani. Jahte, ti konjački klubovi, polo klubovi, ma mislim ono ludnica totalna. Mi smo bili godinu ipo dana, meni je bilo strašno dosadno tu sad već više i onda sam ja prešao da živim u NewYork, Grinič je 45 minuta vozom od NewYorka, i onda kao to wrosecomutovao, išao u nazad. Iz grada obično svi žive u tim…pa idu u NewYork i vraćaju se, a ja sam u kontra smeru išao, samo da bi živeo u gradu da se povežem sa nekim ljudima, jer ovo ovamo katastrofa. Što kaže jedan moj kolega, ovako mi idemo sad niz tu Grinič aveniju i spuštamo se na dole, i kaže kao jel si video kako su sva deca ovde lepa, ja ne znam šta je ovo, ja nikad nisam video malo kao ružnjikavo dete, sva deca su lepa, mi idemo gledamo nešto razmišljamo stvarno kao, sine jel si video mame kao,

Ivan Minić: Ja ono kad zamišljam, kad pričaš tako nešto, ja zamišljam ono Indijan Wels, Nataket i sva takva mesta koja su ti odprilike to – mislim lepo je da odeš da vidiš ali u svakom trenutku, na svakom koraku imaš osećaj da ne pripadaš.

Đorđe Filipović: Tako je, tako je. Pa ne ima ne znam – moja omiljena priča je direktor upravno odbora je bio gospodin – mislim samo da se dobije kontekst kao gde je, na kom nivou se sve to dešava, ja sam ušao u neku malu rupu bez prozora, nama kancelarija bila rupa bez prozora, u magacinu su nam napravili kancelariju da radimo, a onda kasnije se priča odvila da kao ustavri ti komuniciraš sa ljudima koji direktno raportiraju Worrenu Bafetu. Čak je jedna žena koja radi malom timu, Warren Buffett ima jako mali tim ustvari ljudi oko sebe, mislim da ih svega ima 10tak, ćerku od njegove sad neke saradnice poslao da radi kod nas u timu, znači on zna da mi postojimo, prati nas, gleda nas, i kao ti ćeš ići tamo u taj tim. To je opet kao mi nešto radimo zanimljivo gde se stvari dosta dobro kuvaju. Mi smo čak – ja sam imao jedan patent napisan sa CEO-om kompanije koji je objavljen, i pisali smo još neke. I dosta smo bili onako inovativni i brzi, jer je bila  – puštalli su nas, mislim ne puštali, naterali su nas da sve što zaradimo investiramo nazad u kompaniju, i ja i Zi smo sedeli i gledali milioni kako prolaze nama kroz prste, i kao mi sve ovo možemo sami ali samo kad bi imali vizu. Odvojiću trenutak još jedan trenutak da se duboko nasmejem nad svojom sudbinom. Kao samo nam je trebala viza, mi smo jednom tipu koji je radio neki affiliate kao program, trebali su nam ti outbound linkovi, mi smo njemu, samo tom jednom liku, napravili 200 hiljada dolara u toj godini, preko affiliate – moleći ga da to radi za nas. Pa kao hoćemo mi to da uradimo sami?  Kao pa da ja to uradim is Srbije? Zašto ja nekom drugom pravim, ne pravim sebi? Ja ni blizu te sume ne mogu da zaradim u ovoj kompaniji, al moraš neki integritet da držiš, moraš te neke moralne vrednosti da držiš, tu se sad sve izgubilo, to nema sad moral. Ja sad gledam gomila nekih direktora ovde po Srbiji, IT kompanija ima svoje firme, gde uzima resurse svoje matične firme i paralelno to radi i to je najnormalnije svima, njemu. Verovatno ova kompanija i zna, valjda ne može da nađe bolje, pa ćuti kao pusti ga nek kopa. 90-te su nas naučile da budemo visokomorlani ljudi….Počeo sam da pričam za Mister Runi, i kaže Mister Runi – bio direktor borda, čovek koji je daleko bio u nekoj penziji, i sve sam to zato što si spomenuo…taj tamo je bio taj čuveni kao golf klub u kome su bili prisutni republikanci. I sad u tom trenutku precednik Amerike je demokrata – ja tada nisam bio tu, to je priča koju sam čuo – Bill Clinton je precednik Amerike, i kao precednik Amerike strašno je želeo da odigra partiju golfa u koji je nemoguće ućii, bez da si treća generacija tog kluba i sve što ide uz to.

Ivan Minić: I treća generacija republikanaca.

Đorđe Filipović: I bogat i lep i pametan i sve. I ako precednik Amerike i oni ne mogu da pozovu telefonom iz…i onda kažu precednik Amerike bi da odigra partiju golfa, nego moraju da lobiraju. Kako će da lobiraju? Zovu gospodina Runija. To je to neko političko uređenje i onda ne znam i neki možda vid slobode i razvoj jedne zemlje, i Mister Runi koji kaže bez problema “Izvinite ali ovo je ipak samo klub koji je rezervisan za republikance“, see you later. E to je čist rock and roll, ali odprilike na tom nivou se dešavaju stavri. Kompanija je onda htela opet da se preselimo nazad u Boston, kupili su neku zgradu blizu Endeavor Masacuši, to je opet neki fensi gradić u kome su sve ove privatne boarding škole čuvene, i ja nisam hteo niti da prelazim u kompaniju,  niti da se selim, upoznao sam Isidoru, krenuli smo neki život da planiramo zajedno i ja sam jednostavno samo ono presekao. Ne može karijera da bude veća od nekog privatnog života, iako je to u Americi onako nezamislivo, ali jednostavno sam ipak rešio da u tom trenutku gledam neke svoje lične interese. Prešao sam iz nekog tog startup haosa, sada sam gledao kao šta ću sad? koja će biti sledeća stvar koju ću raditi? Pojavila se opet, i moja želja naravno da se vratim nazad, pojavila se prilika pozvali su opet neki ecommerce tim u New Yorku, koji je imao tim u Rumuniji i hteli su iz Rumunije da se presele u Srbiju…opet kao pokušaj broj dva, druga šansa za povratak. Meni je to bilo kao u tom trenutku idealka. Evo sad ćemo iz drugog puta to da izvedemo, ja sam krenuo da radim u toj komaniji. Oni su bili u klasičnom tom startup modu, rokaj, rokaj. I to je ecommerce u Americi, ecommerce elektronike uglavnom drže jevrejske porodice, i to je jako teško ući u taj biznis. I mi smo ono opet – sad prešo, upoznajem totalno novi svet, upoznajem se sa Jevrejskom kulturom. Ja sam jedini ne Jevrejin koji radi u totalno jevrejskoj firmi sa sve jevrejskim klijentima, gde mi je ono trebalo prvo da naučim da se ne rukujem sa ženama, jer se žene ne dotačinju. Prvo što te nauče stisni pesnicu kao tamo rukuj se, ali su me doveli iz razloga zato što sam im trebao za Srbiju, i meni je to odgovaralo. Kompanije u tom trenutku izlazi na berzu, i ja sam imao – dobio sam u paketu i neke akcije, i onda sam tu video ceo taj proces odprilike kako izgleda, kako se ruši jedna kompanija samo iz razloga zato što izlazi na berzu. To rešetarenja investitora, nabijanja te evaluacije, keš flowa, tima, klijenata, jedna onako jako dobra kompanija. Taj Izraelac koji je osnovao tu kompaniju, mislim meni je sad jako smešno kad slušam ove naše tvorce srpske IT zajednice kada pričaju o Izraelskom modelu, opet da se zajedno duboko nasmejemo, nikad nećemo moći da ispratimo Izraelski model razvoja startup-a. Oni su svi vojnici, znači oni su svi trenirani specijalci, imaju jedan pristup životu sasvim drugačiji i oni svi izlaze iz te vojske kao oformljeni timovi, gde jedan drugom veruju sa sopstvenim životom. Ne ono kao “ajde da pravimo hab, ajmo da pustimo kampanju, pa ćemo da dobijemo malo para…“. čveče mi pričamo o elementarnim ljudskim stvarima, ja i ti radimo zajedno, ja tebi verujem sa svojim životom, moje dete dam tebi u ruke, na tom nivou se grade timov, a mi ovde kao ajmo hop hop, mi se igramo one školice, skoči skoči iz kućice u kućicu dok ne dobijem veću platicu, mi smo na tom nivou. A Izraelci imaju to ukorenjenu, oni imaju misiju, oni imaju svoj kod, cela nacija živi taj, oni imaju povezanost Amerike i Izraela. Svaki programer u Izraelu ima rođaka koji je već napravio startup u Americi, i ekipu. Ja sam sve to učio, gledao, upijao. I sećam se gledam tog tipa i kao javlja mi se ta želja, e vidi ja u nekoj sledećoj varijanti ulećem u neki tartup, hoću nešto da pokrenem, taj čovek sedi ovako bledo, ovako gleda i kaže “ja nisam video svoju decu 3 godine“, on je spavao u kancelariji, spavao, spavao je svaku drugu-treću noć je spavao u kancelariji, i mi ujutru dođemo i on kao evo napisao sam ovaj modul. Pa onda se bavi finansijskim stvarima, pa ti sad probaj takvog čoveka da ne pratiš u korak, oni svi idu i ginu za njega, on je bog u toj kancelariji. Ja sad stojim onako gledam sa strane, ima jedan još jedan plavi, ja kao njemu namigujem “e Igore odakle si?“ on kao “iz Izraela“, “ma daj imaš Ruski akcenat“, “svi imamo Ruski akcenat. I onda naučim da oni u četvrtoj generaciji, bukvalno u četvrtoj generaciji Jevreji u Americi pričaju Ruski svi, oni održavaju tu kao odakle su potekli, a svi su potekli uglavnom iz Rusije, Ukrajne i tog dela sveta. Oni svi pričaju Ruski, ja kao znam – mislim ja sad pričam moj put učenja, ja kao znam da si Jevrejin, ali kao odakle si? Jel si Ukrajinac, šta si ? Ne beli si, neki si Sloven, nemoj da me zezaš, vidi kakav si, on plave oči, kao “ne ja sam Izraelac“, religija, nacionalna opredeljenost, državnost, to je sve njima centralizovano isto, i znaš kao okej, tu lekciju smo naučili. Kompanija je dosta onako – kreću sad ti problemi na sve strane da se dešavaju. Vidim ja nema ništa od odlaska nazad, prebacivanja tima za Srbiju, samo se nagomilavaju novi projekti, i ja sam onda rešio odma brzo da idem, iako mi to nije manir bio da ja posle kratkog perioda prelazim, ali uglavno kompanija se ono već urušava, preveliku ovu evaluaciju su stavili, berza to nije ispoštovala i to surovo kažnjava, klijenti otkazuju, ono kako već sve to ide. I ja sam – Isidora je htela da ostane još uvek u Americi, ona je radila – ona je završila Bucknell univerzitet u Pelsivanij. Mi smo se upoznali u NewYorku, uhvatila me na blokovksu foru, rekla je da su svi iza buvljaka zonska liga frajera, da bi posle saznao da je ona iz 19a bloka. Večito imamo to prepucavanje šta je iza buvljaka, šta je iza buvljaka. Uglavnom on se zaposlila da radi za Golman Sax, koje je najveća investiciona banka na svetu. Ona je banka za druge banke, svaki CEO Golmansaxa je budući treasury nacionalne banke Amerike, mislim ta povezanost je neverovatno velika. Uglavnom opet isto, meetovi i verovanja, svi su verovali i ljudi su pričali po gradu kao ne možeš da se zaposliš u Golmansaxu osim ako nisi jevrejin, i to pričaju ljudi koji ono završavaju MBI, ne kao neka sitna raja. Međutim Isidora dobar dan, praksa, bum bum bum i letela je, krenula je. Njena sestra je tad bila isto upisala fakultet u Americi, i ona nije htela da ide nigde dok ne isprati sestru, dok ova ne završi fakultet. Mi smo onda krenuli da živimo zajedno. Ja sam rešio da odmah kao sad iz tog nekog startup house se prebacim u jednu veliku firmu, da prođem taj korporativni deo. Zaposlio sam se u kompniji koja se zove Caring Grupa, to je francuski investicioni fond, koji drži sve ove velike luxury brendove, Puma, Gucci, Sean Loren, taj veliki Laradut kataloški biznis u francuskoj, koji je najveći ecommerce website u Evropi u tom trenutku, sad nešto 1,8 milijardi godišnje prodaje. To drži čuvena Pino porodice, muž Selme Hajek i tog tipa treba pratiti i ispitati. On je jedini od tih ultra milijardera koji je uspeo da nasledi imperiju i da je digne na trostruki nivo, to stvarno treba studirati i pratiti kako to funkcioniše. Ja sam radio – to je jedna klasična onako velika organizacija, mi smo imali IT  – sve su bile kao grupacije kompanije, bilo nas je 150 odprilike programera u Americi, i mi smo opsluživali sve ecommerce website-ove. Amazon je u tom momentu rastao kao unificirana platforma, marketplace, a ovi su širili mrežu kroz jedinstveni ecommerce. I mi smo bili top 10 ecommerce platformi na svetu, po tom obimu. Konstantno su kupovali druge te kataloške biznise i onbordovali ih, a naš zadatak je bio – ja sam vodio taj transversal initiatives team, koji je pravio core na koji su se onda ubacivali ti sajtovi. Svaka zemlja je imala svoj frontend, a mi smo razvijali taj core. Jedan od tih mojih projekata je bio i razvoj content management sistema i priceing sistema, koji u svakom trenutku prati odakle si došao, s koje kampanje, znači svaka strana na wesite-u, kojih je bilo hiljade, je imala 7 različittih sadržaja. Znači gledam odakle si, gde si, šta si kupio i onda algoritam meljei pokušava da izabere najbolji content za tebe, da napravi najveću konverziju. Isto tako svaki proizvod, u svakom trenutku je imao 4 različite cene, da li si stari, novi, sa kampanje, sa ovoga, sa onoga. Sve se to dešavalo u pozadini, jako zanimljivo i jako napredan taj alat, i opet sam i tu kompaniju pokušavao da ubedim i da ih nekako spinujemo, da ih nagovorimo da imamo extremnu moćnu internu alatku, al oni su na to gledali samo kao ono competitive advantage, market advantage, a ne kao potencijal da se razvije dalje. I sad sve se tu onda vraćamo u egile, ja sad opet upadam u taj neki old school sistem vođenja projekata, budžet, Microsoft, project planning, i dalje sam na Microsoft tehnologijama, nema ništa, nema odstupanja od centra ni milimetar. I onda mi je tu najveći challenge-izazov bio kako da ubacim agilne metodologije bez da kompanija zna da agilno vodim projeke, i onda sam nalazio te načine kako da ih konsolidujem. I sad na primer kao organizacija back logoa, nije previše…

Ivan Minić: Da okej, mislim da će da razumeju.

Đorđe Filipović: Da, znači agilna metedologijama prvo pravimo jedan backlog koja je lista prioriteta, i po toj listi ja uzmem i napravim trodnevni seminar, pozovem sve lidere tih kompanija da vidimo šta će biti naredna nova verzija softvera koje pravimo. I ja 3 dana rokam radionice, brainstorming sesije sa njima, da mi definišemo listu. I okej ja kad sam definisao listu ja sam imao zahteve, i ja ga prevedem u back log samo da se tako ne zove. Onda uzmem sa njima i napravim sistem bodovanja i evaluacije svakog taska, i onda dobijem prioritete, i onda dobijem commitment svih njih. E sad mi je trebao product owner, onda sam morao da napravim jedan dokument koji reprezentuje product ownera, na šta su se oni comitovali, ugovor po kome kao prihvatamo ove prioritete, ove zahteve za naredni period. Onda sam ja kao taj deo završio, znači neće dolaziti imuti sa strane, ali nastavljam da vodim agilno sada ove ostale timove, i dosta sam se time bavio. Moj posao je bio da ja idem i da razbijam te komapnijske procedure, oni su svi bili vertikalno povezani, a transversal team je bio…

Ivan Minić: Da burgija.

Đorđe Filipović:U kontra smeru. I sad na primer, mi smo imali – neki tim iz Pariza nam je radio kao search engine optimizaciju, kao SEO optimizaciju jendog sajta, i ja se sećam u tom trenutku to je plaćeno, ta studij, 50 hiljada dolara, samo da neko dođe da uradi evaluaciju. I zove mene direktor komapnije i kao “vidi sad ovo, uzmi ovaj dokument da ne bi sad plaćali svakom po 50, ti sad uzmi i sve ih izraokaj“, a oni imaju svoje planove, svoje budžete, svoje timove, dedike, to se sve meri u milimetar, to se sve ono… I moj zadatak je bio da idem i da razbijam te procedure, da napravimo ovo – sve dok me jedna direktorka koja je vodila jedno –  da bi dobio unapređenje, sva 4 direktora moraju da ti potpišu da si napredovao, ova zapiše zahtev HR da me odpuste, zato što sam uleteo u njene sastanke, izvlačio ljude sa njenih sastanaka, da su imali termin bukiran sa mnom, i rešavao svoje stvari. Naravno HR prijavi, javi direktoru, direktor me promoviše…kao radi posao koji mu treba. Ja sam negde kao prepoznat kao neko ko je ono bunt non stop vuče, i tu smo još jedno 4 godine, ne znam kolko dugo smo već ostali još u Americi, radili, razvijali. Dosta se ta priča odmotavala, pokupio tu razne neke dobre prakse, kontakte, uspeo nekako na tom agilnom nivou da dovedem stvari u nivo, ali me je strašno to krenulo the force was too strong, agilni džedaj u meni se budio i sila je postajala sve jača i ja nisam više mogao da izdžim. Okej ja kao project menager vodim agilno, ali drugi deo medalje kao te agilne je kultura firme i organizacija i alati. I to je onda krenulo da me kopa, i onda sam se tu u jednom trenutku – Isidora i ja smo se odllučili da idemo, i vraćamo se nazad 2010. godine nazad. I ja kao krećem nešto da radim.

Ivan Minić: Ono što mislim da je jako bitno u celom ovom spektru iskustva kroz koje si prošao je u suštini da – dobro ti imaš dobru osnovu, imaš tehnološku osnovu koja je vrlo napredna, i na izvoru si stvari, znači dešavaju se stvari koje su tek u povoju a ti si tu na vrhu tog talasa. Ali to sve pričamo o tehnologiji, ne pričamo o biznis znanjima koja su potrebna da bi se to prošlo. Naravno njihovi univerziteti jesu takvi da ti dobiješ određeni set biznis znanja svakako, ali okruženja u kojima si bio su okruženja iz kojih je moglo jako mnogo toga da se nauči, koliko god možda bili tradicionalni, neki principi po kojima tradicionalni biznisi rade 300 god, ima razlog zašto rade 300 godina i zašto optaju. Da bi mogao posle samostalno da vodiš svoju priču, da bi mogao razvijaš, da bi mogao da praviš proizvode, morao si da pokupiš to svo znanje, kako je to izgledalo? Jer kao ipak si ti inženjer, a obično se inženjeri i ostali baš i ne mešaju.

Kako sakupiti dovoljno znanja da kreneš u sopstveni biznis

Đorđe Filipović: Da da. Pa to je  – ja jesam sa jedne strane razumeo tehnologiju ali sa druge strane ja sam jako dobro komunicrao i sa biznisom, i uvek nekako sedeo na dve stolice, i onda video da u stvari u životu taj balans ti daje – nikada nisi fajlovo ni u jednu kategoriju, nego većito možeš da plivaš kroz sredinu, kao kad motor ide autoputem, svi stoje i čekaju, a ti pičiš nekim svojim tempom, i privatno a i poslovno. Privatno večito – ja i kad sam bio mali mene su komšije zvali amerikanac, vidi ga ovaj mali kakav je ko amerikanac. Kad sam otišao u Ameriku večito sam bio Srbin, nisam nikako mogao da se otarasim ni svog akcenta, niti da pređem na Džordža, uvekk sam bio Džordže, borio sam se da održim i svoje ime, nisam mogao da ga se odreknem, jedino koje imam. Sad kad sam se vratio po svom ponašanju i po svim nekim manirima ja dosta se ponašam kao Amerikanac, i trudim se da sve to što sam tamo nedge naučio ovde – svi su uvek u šoku na sastancima koliko sam ja otvoren i iskren, i to je odlika neke Američke kulture, oopušteno, šta sad glumatamo. To je prosto odlika nekih Amerikanaca, sediš sa nekim ozbiljnim macanima koji su najnormalniji ljudi, ponašaju se normalno, rade….

Ivan Minić: Obično ti ozbiljni budu tako.

Đorđe Filipović: Da da znaš. Dok ovde imaš totalno drugačiju scenu. Jednom sam prisustvovao – išao sam u jednu veliku kompaniju, sad da ne imena tu, alli ulazim u zgradu, idem na sastanak, penjem se liftom i ide obaveštenje da se svi sklone sa hodnika jer ide direktor, ja kao mislim sklanjaju nas goste – svoje zaposlene koji dolaze dolaze na svoj posao sklanjaju se sa hodnika ne bi li direktor ušao u lift i kao sproveo se gore, ja to ne mogu da – gličujem tu. Ja sam upoznao Tony Šeja, koji je vodio Zappos, nažalost preminuo prošle godine, veliki čovek i extremno uspešan, prodao je Amazonu kompaniju za milijardu, mislim šta sad da pričamo dalje ko je to Tony Šej. Bili smo na konferenciji u South by Southwest u Ostinu, koja je najluđa konferencija na svetu. Btw vi ste napravili fenomenalnu konferenciju svaka čast.

Ivan Minić: Hvala, hvala, trudimo se.

Đorđe Filipović: Da da stvarno sam uživao i puno naučio. Ja sedim ovako i Tony sedi pored mene na patosu sa nekim malim rancem, i ja kao konkurent iz respecta skočim, Tony! – kao molim te sedi ovde, ne ne sve je okej. Čovek sedi na patosu, čovek prodao kompaniju za milijardu, sedi na patosu i gleda konferenciju kako neki lik može samo da sanja da bude kao on, i vata beleške, e to je ta malo razlika poslovnog sveta kod nas i tamo, ali nema veze. Ja kad sam se vratio – pitao si me – isto tako i poslovno, ja sam u IT-u, čitam, volim, čačkam, gledam sve što je vezano za neku inovaciju tehnološku, bilo kakav alat ja volim to da – Osnovao sam 30Hills iz razloga zato što sam hteo da se bavim custom developmentom, softersko, znači da ja sedim, pišem kod od početka do kraja, kreiram bazu, to mi je bila želja. A sa druge strane uvek ovako vuku te druge stvari, na project management, na prodaju, na komunikaciju sa klijentima i ceo taj aspekt, i onda ta neka kombinacija između ta dva sveta je mene uvek gurala da ja idem u tom smeru u kome idem i da stignem ovde dokle sam nekako stigao. I to ja uvek, i sad kad pričam sa mladima i sa studentima, uvek im ističem da i tu drugu granu gaje, da razvijaju, da je vuku. Mi smo sad zaposlili devojku koja će raditi u marketingu, koja je završila RTF softversko inženjerstvo, da radi kao content writer i marketing…Nama treba neko ko stvarno razume, a hoće da se bavi – zamisli kad bih ja sad napisao oglas, treba nam ETFovac 4. godine koji nema posao, već zvuči….ali to je to to na tim nekim hakerskim principima se i zasniva kompanija, da uvek pokušavamo da hakujemo igricu sa druge strane. Sad smo se vratili na Tonija, on je stvarno imao nekako velikog uticaja, jer ja sam dosta rano krenuo da pratim njegovu karijeru. On je napisao, posle toga, super jednu knjigu “Delivering Happines“, i ja sam tražio neki ono – opet sad kad kažeš , ja sam u biti u stvari inženjer i uvek imam taj neki organizovani pristup životu. Ja moram da organizujem, da složim stvari iako stvari nisu simetrične i oblikovane ja ne mogu da to podnesem. Ja planiram sad svoj život kao što planiram i druge stvari. Prošao sam single life u NewYorku, sa svim što taj grad nudi, vodi, celo to ludilo, prošao ceo taj – svi ljudi mahom koji tamo žive pate od neke vrste usamljenosti i ozbiljne depresije i alkoholizma. Ja sam ludujući po NewYorku isto razvio ozbiljnu dozu alkoholizma, ugojio se 25kg, radio od jutra do sutra, izgubio se…

Ivan Minić: Spali te grad.

Đorđe Filipović: Da. Mnogo te vuče, uvek ima bolje, uvek ima više. Ja se sećam prve godine kada sam uleteo i upoznao, povezao se sa ovom ekipom naših Srba, uglavno, veslači, sportisti, košarkaši, koji su tamo sad već svi krenuli da rade. Oni su već bili mahom sa Kolumbije i poznavali su grad dosta dobro, radili su po gradu, bili su ušemljeni svuda i ja sam samo ulećem u ekipu i pratim, i mi izlazimo, izlazimo, vikend, vikend, znači to je ko Američka kultura, radiš do uveče, odeš napiješ se i odeš da spavaš, i sutra opet, i sutra opet, i sutra opet, nema ništa između to je neki mod, baš se puno pije. Koliko god mi mislimo da mi ovde pijemo kao mnogo se pije na zapadu. Dođe do nekog sagorevanja, Isidora je radila za global six banku, ona je pratila 3 berze i onda je morala da ustane ujutru u 6 da ima call sa Japanom, pa da isprate NewYoršku, pa Londonsku berzu dok se sve 3 nepozatvaraju, i onda oni prate dal je sve prošlo kako treba. I mi se vraćamo – sva sreća pa smo bili – ja sam bio u Mitownu, ona je bila dole u financial distriktu i vraćamo se na istoj onoj metro liniji i onda se ono kao sretnemo, i onda ovako do kuće se klatimo i nešto kao pričamo, kao ajd ti idi plati račune, ja ću da operem veš, daj neku večeru i tras u krevet, vrtenje, vrti, vrti, vrti. Ubija, kida kultura radna u Americi je prilično žestoka, jer tamo ima ovaj čuveni izraz fresh off the boat, u svakom trenutku postoji 5 ljudi koji, 5 boljih ljudi koji pretedentuju na tvoje radno mesto. Cela ta sad ova IT besmislena kultura, igrica, ping ponga i ostalih idijotluka, koje sada naše IT kompanije pokušavaju da prekopiraju ovde u i dalje socijalističko društvo je kretenski, jer oni tamo žive na poslu. Ti ne znaš nikoga u tom gradu, ti se družiš sa kolegama, i onda dobiješ ping pong da bi ostao da spavaš tamo, da bi ostao da jedeš, da bi pričao o poslu, a to ovde kod nas se prevelo u ne znam ni ja šta…kad vidim ping pong. Znaš kao, igramo igrice na poslu al u 5 idemo kući.

Ivan Minić: Ne ne mislim postoji taj ceo momenat sa game roomovima i svim ostalim, ja nemam problem sa tim, meni je to sve cool pod uslovom da se to koristi, ali u 99% slučajeva gde god da sam ušao niko nije ušao u taj game room mesecima, i onda malo gubi poentu sve to.

Đorđe Filipović: Dobro da to je sad već za neke druge teme da se obrade, meni je samo bilo to sve malo besmisleno. Imitiranje bilo čega je besmisleno, kao i za ove Izraelce kad smo pričali, znači imitiranje toga ne može, ne može ni ovde, mi moramo da nađemo naš put, naš stav, našu neku misiju, našu nacionalnu strategiju kako će se ova IT industrija razvijati. Mi smo pod velikim udarima sa svih strana ali opet nećemo o politici.

Ivan Minić: Okej, 2010 se vraćate, ti imaš ideju, imaš sad već i know how i sve, dolaziš u trenutku kada je IT industrija više nisu oni čudni ljudi, nego ajd da kažemo već postaje prilično prepoznata, lagano počinje da raste, pričamo već o tome da je to nekakav potencijal ove zemlje i tako dalje. Al naravno nije mainstream, nema lokalnih kompanija koje imaju neke svoje zanimljive proizvode, i dalje je u principu san da zabodeš da radiš u nekoj velikoj stranoj firmi ovde, jer to je najsigurnije i uslovi su najbolji i tako dalje, i nema baš toliko ni mladih ljudi, ni – a naročito mladih ljudi koji su zapravo spremni da budu deo nekog sistema produktivno, kako je izgledalo i šta je bila ideja? Rekao si cilj je bio da razvijete sopstvene prozivode od nule, znači da ne budete neki middle men nego da zapravo radite svoj proizvode, ali kako sa tim početi, gde naći ljude, sa kojim klijentima krenuti u takvu neku priču, kako je bilo zamišljeno od strata da 30Hills izgleda?

30Hills

Đorđe Filipović: Nemam pojma, nije bilo ništa zamišljeno, bila je samo želja i volja. Ja moram da se vratim na Tonija Šeja i na Eagle, meni su to bile neke kapisle i jako važne stvari u životu koje su me vodile, i taj neki faktor sreće koji sam ja jurio i koji sam krenuo da istražujem, hoću da hakujem igricu, hoću da isplaniram nekako svoj život, koji su to elementi koji su meni bitni da ja dalje u životu mogu da radim. Toni ima taj ceo framework razvijen, delivering happiness i kako su oni kroz fantastičan customer service napravili fantastiča proizvod, i to je čuvena priča kako su došli do toga gde si mogao da ih pozoveš i da naručiš pizzu preko njihovog customer service oni bi ti to učinili. I ja sam gledao kao koje su to stvari koje ono ljude čini srećnom i šta je to, kako se do toga dolazi. Mene je strašno vodila ta želja da radim ono što volim i da budem 1% koji ustvari ima privilegiju da radi stvarno to što voli. Ima jako malo na žalost ljudi, jako puno ljudi ulazi u IT sada, ali iz drugih razloga, ne zato što to vole. Mi smo sedeli i programirali, radili, izmišljali neke proizvode i pravili website-ove zato što su nam se pravili website-ovi. Pravili smo Srbijasport.com, koji je bio proglašen sa najbolji sportski sajt u zemlji, koji je B92 posle 1/1 iskopirao, jer smo to voleli, volimo websitove, volimo sport, zar nije logično napraviti Srbija sport. A sada imaš ono kao jure se materijalne stvari, ne znam ni ja šta se više juri. Uglavnom meni je to bila želja, i sad u tom aspektu ja sam hteo da radim čime se ja želim – sledeći korak je connectiveness ono povezivanje sa ljudima, ja sam želeo da radim sa ljudima koji se meni sviđaju i da imam klijente koji se meni sviđaju, znači ima – uvek Toni kaže kao-postavlja pitanje, ja sad kao da je neki guru, ustvari momak preduzetnik, vrhunski preduzetnik, pa iz toga, iz tih frameworka ozbiljen studije koje se rade na nivou šta ljude čini srećnim u životu, psihološke studije velikih univerziteta, ima tačan ono framework i matrica koju treba pratiti da bi došli do – jedna od osnovnih stvari je da nas intuicija vara, da naša intuicija nama vrlo često govori da ako nešto uradim ja ću biti srećan, sad to može da bude bilo šta, da ja ako pokrenem svoju kompaniju, ako nađem devojku, ako kupim auto, kao to, e onda shvatimo brzo da to nije ta dugoročna sreća i da na toj dugoročnoj sreći mora da se radi, da takav jedan sistem mora da se postavi i neki kritetrijumi moraju da se postave, kao da li želimo da budemo srećni, onda moramo da pratimo ta neka pravila. Na primer, ako ja kažem jedna od osnovnih tih postulata je kao ja moram da imam dobar tim, da volim sa kim radim i da imam dobre odnose sa tim ljudima, ako moja kompanija raste 20 ljudi nedeljno to nije to, znači to nije to, postoji tačno jedan broj ljudi – sad mene stalno svi zezaju zašto 30Hills uvek ima 35 i ljudi, to je neki obim gde ljudi imaju dobre odnose, sve preko toga…

Ivan Minić: Ljudi moraju da budu bliski

Đorđe Filipović: Da budu bliski, tako je. Da, da, ovaj, da vole da rade jedni sa drugima, da imaju, da dele iste vrednosti. Znači, onda to nije to. Ovaj, i onda kaže,kao: “Zašto to hoćeš da radiš?”,ovaj, ti sad kažeš: “Pa, ja hoću da otvorim svoju kompaniju, jer onda mislim da ću biti, ovaj, slobodniji, zarađivati više, ili raditi svoj proizvod.”Pa zašto onda – drugo se postavlja pitanje – kao zašto opet to hoćeš da radiš? Onda kažeš: “Da bih bio srećan.” Znači, uvek je krajnji odgovor – svi mi tragamo ka toj sreći. I ja sam nekako to dosta rano uvideo i pokušao da imam inženjerski pristup tome, ono da postavim sebi stavri u životu kao šta će meni, ono, doneti tu neku dugoročnu radost i, i, ovaj, sreću. Prva stvar, nisam hteo da, da ono, rizikujem svoj odnos sa tadašnjom devojkom, nego sam presekao, ono kao, okej, ovo je jedna od stvari koja je meni jako bitna, taj emotivni faktor, ono, ne smem da izgubim takvu osobu iz svog života, ovo ću da presečem. Znači, donose se jako teške i rigorozne odluke, koje finansijski mnogo koštaju. Dolazak u Srbiju, da bi bili sa svojima, opet, jako teška odluka, koja opet mnogo košta. Znači gubitak tamo finansijski, znači, to ni ne razmišljaš više o tim stvarima, ali pratiš nekako tu matricu da, da da, ovaj, nađeš neku svoju formulu za život i sreću i mentalno zdravlje i sve ostalo što ide uz to. I druga stvar mi je bila, znači, prva stvar da ja radim ono što hoću, druga stvar da radim sa ljudima koje hoću. Treća stvar je bila ta monotonija, da mi imamo neki nivo prilagođavanja, i navikavanja na stvari da izgubimo više i osećaj za stvari koje nas čine srećnim. Znači, meni to u 30Hills-u se prepisuje u činjenicu da smo mi servisno orijentisana kompanija. Znači, ja sam video uvek da posle 18 meseci rada na jednom projektu, apsolutno dolazi do zasićenja. do dve godine. I čak ako proizvodi idu dobro, ako je je klijent zadovoljan, ja nasilno skidam ljude sa tih projekata, jer je meni čovek bitniji nego taj klijent. Znači, ja opet moram da znam vrednosti, kao, šta mi je bitnije, i opet to finansijski puno košta. Znači, gubitak klijenta mnogo košta. Ali, ja kao moram da se držim nekih svojih vrednosti. I neka četvrta stvar, je upoznavanje novih ljudi. Znači opet i taj servis i rad sa klijentima meni, izaziva neku vrstu, zadovoljstva jer volim da učim od tih ljudi. Mi imamo tu privilegiju u  30Hills-u, da nama svaki klijent, ovako na onoj zlatnoj tacni, donese svo svoje znanje i svo svoje iskustvo, da bi mi ekstraktovali i napravili digitalni proizvod za njega, mi moramo da naučimo sve o njemu, a oni ti to, onako, nesebično daju. I vrlčo često mi budemo u situaciji da znamo mnogo bolje kako ta kompanija funkcioniše, nego sami zaposleni, koji su 20 godina u toj kompaniji, jer se tim poslom bavimo, rasturanjem sistema i pravljenjem u neki sledeći nivo te digitalizacije. I to su bili neki od samog starta primarne neke vrednosti i želje na kojima je postavljena firma i zašto je ona takva kakva jeste sada. Nije dobila, neki drugi oblik. Mi smo pokrenuli kompaniju 2010, znači posledice one finansijske krize 2008, aktivno su i dalje učestvovale, a kod nas je ustvari, kriza zakasnelo stigla, tek 2010te. U tom trenutku, ovaj, finansijski sektor je bio strašno uzdrman, ljudi su izlazili iz banaka, jer više nisu dobijali te velike bonuse i pokretali te startapove i to je bio, nekako po meni, onako, drugi talas razvoja startapova, gde su, sada profesionalci sa iskustvom sa parama ulazili u te, u te nove ideje i  ova druga sada agilna komponenta, koju sam ja, ono, poneo sa sobom, ovaj, faktor sreće, faktor agilnog i želja za razvojem…. Ti da bi napravio takvu firmu, da bi ona stvarno bila agilna, ona mora da bude kulturološki postavljena takva. A to znači da ti zapošljavaš malo drugačije ljude nego što se generalno srećeš u tom poslovnom svetu. Znači tražiš ljude po vrednostima, a ne po skil setu koji oni imaju. Sad već pričam o 2010toj godini, ja pokušavam da pričam šta je agilno, aglino je po meni, ono što mi se najviše svidelo, to su ti “self manage” timovi. Znači da ti zapošljavaš ljude koji su dovoljno odgovorni, znači, prvo podrazumevamo da zapošljavamo ljude koji su inteligentni da urade svoj posao, a drugo je da su odgovorni, da budu sastavni deo takvog “self manage” tima, što nosi dve strane medalje. Znači, imaš apsolutnu slobodu u radu, niko te ne menadžuje, ali moraš da budeš i odgovoran.Isto tako, kao,  ja želim… kad ono programeri kažu: “Ja želim da se bavim, kao, novim tehnologijama…” Da, ali te nove tehnologije moraju da se uče. Ne može samo neko da ti, ono kao, treba mi mentor, ne, sediš, čitaš, radiš, kopaš, ono, sve što znaš. Tako da, u tom trenutku mi smo bili jedino, moguće je bilo da radimo sa startapovima, ponovo. Znači, 2008a jedini koji su bili hrabri da se upuste u custom razvoj su bili startapovi. Izvini, 2010a, kriza uveliko i dalje u toku, pokrećemo kompaniju u najgorem mogućem trenutku i tada smo bili uslovljeni, znači, da radimo sa najgorom vrstom klijenata. Znači, oni nemaju pare, ekstremno su agresivni, u smislu, ono, deliverija i rizik je nenormalno veliki. To je startap, jel tako? 

Ivan Minić: Pa da, ali imaš i taj momenat da je potencijalni dobitak priličan. Sad u kom odnosu će to da se desi, verovatno ne u prevelikom procentu.

Đorđe Filipović: Da, da. E, i, pa dobro, to je sad.. Da. Onda je u tom trenutku bilo najteže privući uopšte Amerikance da dođu da autsorsuju ovde, jer to nije baš, mislim, dešavalo se, Indija je uveliko bila u outsourcing, nekom razvoju, ali za kompanije koje su imale interno organizovane te satellite. Ne, kao, ja idem i autsorsujem. I to je bilo strašno, strašno teško. Ja sam, ono, preko svojih kontakata u Americi uspevao da dođem do tih klijenata. Ja sam njima, onako, izgledao kao Amerikanac, zvučao kao Amerikanac, ponašao se kao Amerikanac, i to je bilo to, kao ok, kao, “we work with you”, kao znaš. A ja sve vreme vičem, kao imam tim, pokušavam da nametnem sada, ako, taj naš neki mali tim, da nametnemo, ovaj, kao ekipu, kao, gledajte koliko pametnih ovde ima, pričajte sa njima, kao, ne, ne , ne, mi pričamo sa tobom. I tako godinama to traje, gde mi ni nemamo ime, ono u početku, i onda smo se zezali, da nam je ime (pošto niko nije hteo da priča sa programerima, niti oni sa njima, nego samo ja sam tu kao komunikator), onda smo se zvali “Đorđe Filipović i slatki greh”. I trebalo je godina da se nametne, da se ono, smeni jedna garnitura klijenata, da dođe nova, koja nije vezana direktno za mene, da upozna nove ljude da bi se, ovaj, da bi se tim nametnuo. Od samog starta, moj, ovaj, drugar sa plivanja, je isto ITjevac me je upoznao sa jednim momkom ovde, Miloš Matić, koji je tu sa mnom od prvog dana i evo dvanaest godina nas dvojica i dalje funkcionišemo. Kompletno smo, ono, dve različite osobe, ali nalazimo način da se izborimo sa svim, poteškoćama, i tako smo onda krenuli, i neka kor ekipa se skupljala oko tima i razvijala se, sve negde, znači do 2006. godine.

Ivan Minić: Šesnaeste.

Đorđe Filipović: Šesnaeste, izvini, da, da, kada počinje digitalizacija zvanično u Srbiji da se dešava. Do tad, mi smo sigurno uradili, jedno tridesetak razno raznih startap inicijativa negde smo imali ekviti, negde nismo imali ekviti, negde smo radili ceo projekat, negde smo bili deo tima, i što je bilo interesantno, sve je, lekcije i z preduzetništva, sve se desilo, kakok se taj trigger, desio, sve se desilo preko ličnog kontakta. Znači, ja sam u prvom trenutku kad sam deklarisao i rekao ja prestajem da radim u ovoj firmi, otvaram svoju firmu, mi radimo, pravimo, web development, ono radimo veb development, kolega koji sedi dva stola od mene: “Ej, imam projekat za tebe”. Kako me do sad nikad nisi pitao, da našto uradimo, kaže: “Nisam znao da se baviš time.”. Znači, moraš da ustaneš, da digneš ruku, da kažeš kao ja se sad time bavim i simpatično da nam je prvi projekat bio sponzorisan od Rockefeller fondacije, ne da nas je učinio bogatim, ali eto samo kao ovaj prvi projekat koji smo radili, isto neka vrasta društvene mreže, i odmotavalo se. I sad, jedan opet, dobročinistvo ili sreća, jedan, muž od Isidorine koleginice sa posla, prijatelj, ali ne blizak prijatelj, već ono “znamo se” što bi se reklo, je na Kolumbija univerzitetu na njihov intranet portalu ostavio poruku: “moj prijatelj Đorđe Filipović, vratio se iz New Yorka, ima super tim programera, ako nekome treba, javite mu se”. I javio se jedan čovek. Od tog prvog inicijalnog lida, nama do dan danas u tom thredu dolaze klijenti, koji preko preporuke, jednog, drugog… Ja sam brojao i mi smo sada na četrnaestom kolenu. Bukvalno, znači, od tog prvog, do danas, evo sad radimo jedan super projekat “Move together”, aplikacija za sport  je došla ot tih nekih inicijalnih. U celom tom nizu, bili su tu i Vinkl vos brothers, nakon što su izašli sa Fejsbuka, napravili su svoj inkubator u Njujorku, ‚i mi smo radili jedan projekat sa njima, imali su tada tri projekta taj Hakster, Bitkoin i još jedan. Mi smo bili hotoshot, bitkoin je tek bio u ranoj fazi i sad tako to kreće, kao i ona smešna priča, klijent je tražio njihov klijent, devojke koje su vodile Hakster, trebaju im Python developeri u Srbiji, u tom trenutku niko ne radi Python, niko bukvalno, jure, traže, mi jurimo po Tviteru, jedan dečko se javi, Nikola, koji jedini koji je tvitovao nešto o Pythonu i pričao na tu temu i kao “radna knižice, dugo se nismo videli” i mi odma, zovi ga, trči tamo, ja u kolima, čekam ga ispred kuće, vodim ga na ručak na Savu, on kaže: “Ovo je najčudniji intervju u mom životu” . Uglavnom, mi krećemo da radimo sa Vinklvosima sa 400.000 korisnika na platformi, feature na app store aplikacija, direktorka Appstora dolazi u kancelariju na sastanak, stvarno se priča dota razvija i sad klijent kaže, jure kontakte i preko našeg tadašnjeg partnera gde smo razvijali platformu za viber i whatsapp, dve, tri godine pre nego što je viber i whatsapp su došli, pa i naš partner u Srbiji ima Python developera, i oni kao, ne, ne, ne hoćemo Amerikance i dalje su, znaš… Kao, Đorđe Filipović je Amerikanac. S druge strane jure preko nekih investitora, onda opet kaže Đorđe Filipović u Beogradu, i onda zove Vinkls: “Who the fuck is Đorđe Filipović, from Belgrade”, sa svih strana i tako smo krenuli da radimo sa njima, i razni klijenti. 

Startup-ovi

Najveći problem u tome periodu je bio što smo mi stvarno bili u toj poziciji da vidimo kako će se stvari dalje razvijati i uletali smo u te neke, startapove koji su bili daleko ispred svog vremena. Kao što sam rekao, viber i whatsapp smo mi razvili, zvala se vintage platforma, dve godine pre nego što su viber i whatsapp izašli. Jednostavno, u nekim trenutcima, potrebno je i taj tajming je esencijalan. Sa drugarom, Nikolom Ćosićem, koji vodi ceo taj development razvili smo instagram. Zvali smo ga ….. places, automatsko šerovanje, postovanje slika, bukvalno smo…, tu je bila još gora situacija što smo ja i on samo to interno koristili, kao oćemo da ga pustimo, nećemo, oćemo, nećemo i onda smo tako to razvijali iz čistog zezanja, nikada ga nismo ni promovisal, posle toga izlazi Instagram i nas dvojica se gledamo, kao šta se ovde dešava, ali dobro, to su sve lekcije usput koje se uče, i to smo pričali, kao da li će se isplatiti ili se neće isplatiti. Znači u tom talasu nema para, i svi daju ekviti. Znači, zatrpavaš se ekvitijem. Ja sam ono na tech ranču bio sam CTO u 30 startapova, ovi moji su me interno zezali “Rent-a-CTO”, gde god fali, ajde uleći. E onda nailazi period kada dolazi dota para je dostupno, već ono 2016te i sad niko ne daje ekviti, svi plaćaju kešom, ekviti se čuva kao zenica oka, da bi sad na kraju opet došli u neki period gde se radi kombinacija i keš i ekviti. Jer sad i dalje mislim da ima dosta investicija, dostupne su, pare su tu, ali nema ljudi. I sad treba vezati, oformiti dobre timove oko toga. Tako da smo i mi prolazili‚ kroz te neke razne faze od samo početka, gde smo uletali u te neke stratap inicijative, pa onda partnerski sa Amerikancima, da bi prvi put kada smo napravili jednu fenomenalnu stvar, klijenti rekli: “E, izvinite, ali mi više nećemo da se igramo sa vama, zato što investitori neće da imaju kor tim inženjerski u Srbiji”. Ako će dati pare, firma mora da bude u americi, tim mora da bude u Americi, kod mora da bude u Americi. 

Ivan Minić: Dobro, bilo je takvih slučajeva dosta sa inestitorima, naročito u tom nekom periodu tamo prve polovine druge decenije dvadeset prvog veka. 

Đorđe Filipović: Da, meni je ono, ja kako sam uvek zamišljao taj verca commute, večiti, kao svi hoće da idu u Ameriku, a ja sam kao jedini koji se vratio iz Amerike i onda kada bi našao partnera koji će da razvija biznis ovde, a ja da razvijam tehnologiju ovde, to je taj business match, da mi napravimo da imamo ovde super ljude, a da sa one strane imamo prodaju, to je to, to je logično razmišljanje, međutim, nisam shvatao koliko Srbija ima lošu reputaciju u tom trenutku, da je politička situacija nestabilna i da jednostavno neće ljudi da se komituju, neće uopšte da rizikuju. I to mi se prvi put desilo, gde taj startup… mi smo ih od nule podigli na nivo serije A, da sad fandrejzuju milionske sume i onda su samo rekli pare više nisu problem, mi zapošljavamo tim u Americi. Ok, kao desilo se prvi put. E onda smo radili drugi jedna startup, koji je bio kao Uber model za salone, mi smo ga opet od nule podigli na neki nivo, gde je projekat uleteo u čuveni Y incubator, gde smo mi kompletno, ne samo pružajući tehnološki, nego smo i biznis model promenili, znači oni su imali neki sistem, sećam se, kao bulking sistem, kao što radi Uber, međutim, ljudi u salonima nisu hteli da čekin-čekautuje se non stop, pa smo mi morali kompletno to da urušimo i da napravimo dipečing sistem koji šalje notifikacije i promeni ceo model da se ustvari dođe do negog subscription modela, da umesto da plaćaš po transakcji, ti imaš kao, pripejdovan si i onda unlimited imaš usage. Taj projekat je uleteo u Y Incubator, razvijao se tu sve do trenutka dok nije napravio exit gde ih je konkurencija sa više para pojela. Opet ono surova istina startapa u kojoj se jako malo priča, to finansijsko mešetarenje, surova konkurencija i izbacivanje faunedera iz sopstvenih timova, što je i kod nas koliko vidim postao ozbiljan problem, o kome se, naravno, skoro ništa ne govori. 

Ivan Minić: Dobro, onog trenutka kad se pojave nekakve velike pare, mnogo toga se promeni.

Đorđe Filipović: Tako je. I ti sad od samog početka moraš da budeš spreman za ekstremne promene. I mi smo se razvijali, ja sam bio napred nazad išao u Ameriku, razvijali smo te odnose, gurali smo startapove, puno smo učili, oslanjali smo se dosta na tu agilnu metodologiju, što bi rekao Radovan III: “Otupeh zube govoreći…” o agilnoj metodologiji, čak je u jednom trenutku i moj tim počeo da misli da sam lud i da sam sve to sam iznislio, pa sam morao da zovem konsultanta sa strane. Dobio sam preporuku za Jasminu Nikolić, koja je došla, bila je između neke kladionice, nas, pa išla u Nordeus, pa dolazi kod nas, totalno zezanje, vidi kulturu postavljenu na agilnoj metodologiji i ona neće da ide kući. Od nje sam strašno puno naučio. Ona to mnogo bolje i lepše prezentuje, jer je ona profesorka na Filološkom, prezentuje. I sad mi sedimo i pričamo i ona kaže: “Ti tretiraš svoje klijente kao da su productowneri, a oni nisu kvalifikovani za to.” A ja ono, kao, propadam u stolici, kao kako treba neko da dođe sa strane da ti kaže tako nešto što je jako logično, a ti to ne možeš. Ja ono brzo na oglase, ne postoji pozicija product ownera u Srbiji, ne postoji pozicija product ownera u svetu. I ja kao sme li se to, smem li ja da ponudim product development kao servis. I ja sam to krenuo da guram celu tu priču, da nas pretvaram u product development tim, i da kreiram rolu product ownra, prvo ja sam, kada sam ubedio svog klijenta kao: “Vidi, ti si founder, tvoj zadatak je da fandrejzuješ, da juriš klijente, radiš marketing, razvijaj biznis model, digitalni deo proizvoda ja preuzimam, ja sada nosim ulogu i mogu da ti dokažem da sam u tome bolji i pametniji od tebe, jer imam nenormalno puno iskustva. Video sam razne stvari i razne industrije i samim tim mogu da primenim best practice, poznajem tehnologiju, imam ljude, sve je na mestu”. Ja to uspevam da uradim, e sledeći veliki zadatak je bio da li ja to mogu da prebacim na nekoga drugog, kao da dovedem. I tada je došao jedan momak koji je bio iz lokalne IT zajednice, microsoft corporate deo sveta, mi ovamostartup, nas dvojica sedimo i pričamo i kao: “Znaš ovog?” “Nemam pojma”,  “Znaš onog?” “Nemam pojma”, i dolazimo do shvatanja da je ono jasna linija podvučena, da se ni ljudi na nivou programera ne prelaze iz domaćih IT firmi, domaćih firmi koje rade za domaće i domaće firme koje rade za strance. Nevidljivi su jedni ka drugima. Podelio se open source svet i korpo tehnologija svet i onda sam uspeo sa njim, pa sa još jednim, pa sajoš jednim, pa sa još jednom devojkom, i tako smo ovde kod nas bili pioniri u razvoju tih product ownera, jer znaš, kad vidiš da ne postoji oglas, znači meni je to validacija da se nema, da se ne traži, da se to ne kvalifikuje da se uopšte ni ne sme da se prevuče, e jednostavno, industrija se dosta dobro razvijala, da su onda kasnije krenuli i scrum masteri i product owneri i da se prihvata malo ta agilna tehnologija i dalje nedovoljno, po mom mišljenju i na pravi način, ali se razvija i onda je to i nas malo drugačije profilisalo. Mi smo dobili, Isidora i ja, prvu ćerku, Isidora se porodila nedelju dana pre nego što sam ja trebao da idem u Njujork da radim sa Vinklvosima, pa smo svi programeri morali da imamo sastanak sa njom, ono kao postoji prilika, ne bi trebali da je propustimo. Znamo da si sre porodila i znamo da si planirala porodiljsko i malo vremena da stvari malko primene, ali prilike su takve, treba skočiti na to. Tako kad imaš partnera da te tako prati, rekla mi je off you go, leti, ja sam odleto, vratio se,postoji i cela smešna priča oko toga, nećemo sad o tome, ali uglavnom onda smo dobili drugog sina, Luku, koji se rodio u isto vreme kad smo mi pokrenuli sa Dilkon ekipom ovde interno u novu startap inicijativu i nekako ono, sad već dvoje dece, ono fizički, postaje malo nemoguće žonglirati i ta putovanja i odlaske i preduzetništvo i starapove. Ja sam se već bio umorio od kontantnih odlazaka u Ameriku, napred nazad, i najveći krivac za sve to, ja se stalno zezam sa Kostom iz ICT HUB-a, ja sam u početku, Kosta je mlađi brat mog dobrog druga, na Dorćolu je mnogo poznatiji starii Andrić, a ne mlađi Andrić, iako je Kosta sada velika faca, izborio se kao mlađi brat za svoje mesto, pomagao od samog početka, dok su podizali ICT HUB, na privatnom nivou, ovako, ovaj, drugarski i samo to, kao korespondencija stalno sa ICT HUBom, kao aj pomozi, aj napiši, mi smo pisali prve teme za prvi FinTech, kad je SocGen banka radila, i ovaj, krećem da upoznajem ljude ovde. Ja do tada uopđte nisam znao ljude ovde. Ja sam živeo, družio se sa prijateljima, poslovno nikad nisam radio ni sa kim u Srbiji, i krećem da upoznajem ljude, otvara se neki novi svet, i kao, koliko ovde fantastičnih i dobrih ljudi ima, i kao, slušaju šta im pričam, dok si u Americi večito tek neki outsourcing, boriš se večito sa njima, ovde ljudi slušaju, pričaš, živ čovek, sediš, pričaš upoznaš fenomenalne ljude, i tako smo krenuli da radimo prvo sa SocGen bankom i onda je krenulo ovde odjednom da se razvija taj korporativne inovacije, korporacije su krenule da otvaraju ka open source tehnologijama, i mi smo krenuli da radimo sa Neltom, sa NISom, sa La Frage-om, sa Bankom Intezom, to se sad raširilo na sve strane, ali je nekako uvek, taj lični i poslovni deo su uvek bili povezani i meni neraskidivi. Mi smo u početku pokrenuli firmu koja je bila 100% remote. Kor tim, svi su sedeli kod kuće, svi su bili brutalni programeri, oformio sam brutalnu ekipu super seniora ono, old school super seniora, gde kad mi se rodila prva ćerka Isisdora me je izbacila, nisam više mogao da radim u toj maloj sobici. Onda sam uzeo stan na Novom Beogradu i onda su svi:”E, pa i ja bih da dođem da sedim tu sa tobom.” Napunilo se, i iz kao nekog remote-a, smo se pretvorili u ekipu koja dolazi u kancelariju, gde svi ovi super seniori niko ni sa kim ne može da radi, ono ubiše se od svađe, prepirke, sve dok nismo krenuli da zapošljavamo mlađe. I tu se tačno jasno vidi ona rupa, krater u društvu tog 78., godišta, 77, 78, ne postoji profil ljudi, to je bila neka radna snaga koju ti juriš, oni su svi bili zaposleni po bankama, banke su tada bile idealni poslodavci, sve dok nismo počeli da zapošljavamo mlađe, pa da zapošljavamo devojke, i onda je to počelo da dobija neki svoj oblik i odjedanput u jednom trenutku, mi smo se kompletno prebacili na rad sa domaćim klijentima. Ne znam uopšte kako se to desilo, ali smo morali da napravimo korak u nazad, da bi videli: “Ej, čekaj, ajde malo da napravimo malo taj balans, da iamo i startapove i korporacije i domaće i strane”. Prvi naš startap pokušaj je bio čuvena aplikacija Radiša sa Jordanom Đakovićem, koji je sada CEO u Fashion Company, definitivno pre vremea i pre svega. Sad ne znam koliko hoćeš da pričamo o celom tom strtapu i …

Ivan Minić: Pa dobro, ali to je prva stvar koju ste napravili za sebe, kao svoj proizvod, kao svoj, ono da kažm, interni biznis.

Đorđe Filipović: Da, da, nismo izdržali da ne skočimo u vatru, meni je bila logika ako ubedim Jordana, koji je najveća retail faca u Srbiji i kao on lično investira, onda svi ostali će pratiti Jordana, to je logično. Međutim, mi smo tad radil za Delta Sport, njihov prvi e-commece, pa sad kad gledam ceo razvoj Ananasa i koliko pričaju o tome, ta ekipa u tom trenutku u Delti je bila brutalna ekipa ljudi, stvarno imaju dobar tim i dobre ljude i ta ekipa se rasula na sve strane, oni su sad, ono, vode sve velike druge kompanije. Sport Vision, Dr.Max, Fashion Company, mislim, Delta Crew je na sve strane. Tako smo se i upoznali, zato što smo razvijali taj e-commerce. Ja sam mu pičovao ideju, on je koinvestirao sa nama, kada smo krenuli nismo shvatili da imamo fenomenalno rešenje koje je jako napredno i donosimo dodatan posao kompanijama i niko neće dodatan posao. 

Ivan Minić: A šta je tačno rešenje?

Đorđe Filipović: Rešenje je bilo kao taj crowd sourcing model. Znači mi smo hteli da uposlimo, ovo sada, kao što se dešava Wolt i svi ovi, kao click economy koji se razvija, mi smo hteli da damo priliku kompanijama da uposle svoje mušterije da rade za njih, razne taskove, znači sve one operacije koje inače mogu da rade, od mrčandajzinga, marketinga, provere stanja, kontrole, da ih nagrađuju kroz kuponi i da se tako napravi jedna interakcija sa korisnicima. Svima se to svidelo, svi su hteli, Jordan se, na žalost, zaposlio posle toga, i nekako ono, proizvod nam se udavio unutar firme jer niko nije bio posvećen samo tome. Mi smo ipak ono servisno orijentisana kompanija, koja je gledala ka spolja. Posle toga, ja sam mislio, hajde da pokupimo ono što je mene vodilo kao ti project management alati, ajde da gledamo da pravimo project management alat i da gađamo neke industrije koje nisu dovoljno razvijene. Identifikovali smo građevinu i poljoprivredu. Pojavila se ekipa koja je bila, tada su razvijali… nisu imali nikakav tech deo, imali su proizvod i dizajn, mi smo ih uvukli ovamo kod nosa, i zajedno smo napravili taj kao MVP, koji je vrlo brzo uleto u 500 startups, i dobio neku validaciju i investiciju i u isto vreme ga je prihvatio i  Sit Camp iz Londona. i tu smo krenuli da razvijamo, sad tu ima opet čitava filozofija oko toga, šta se desilo, kako se desilo, ne znam kolikoćemo detaljno da ulazimo u to, ali ima taj princip razvoja MVPja, šta je MVP, koliko on treba da bude razvijen, i u kojoj meri. Mi smo imali razvijeni jako dobar MVP, investitori su ga neki inicijalni inkubatori prepoznali, ali ti čim imaš proizvod koji je na tržištu, sleddeća runda investitora traži rezultate, a naš proizvod nije bio dovoljno razvijen, da on može da sada krene da se prodaje. Mi mso dokazali da možemo da napravimo da radi, ali mu fali ono što mi nismo imali, finansijska komponenta i  nismo imali te virtuelne magacine. Znači, mi moramo dalje da  uđemo, moramo još da radimo da bi mogli da zadovoljimo.. To je dosta velika i jaka industrija. I Janko cofounder i Ilija koji su super momci, mislim Dilkon i dan danas živi i radi i razvija se, ja sam skoro na Spletu pričao, sedmoro dece se rodilo u Dilkonu, evo moj Luka sa ima 7 godina, znači Dilkon preko sedam godina živi i radi, ima klijente, dobra kompanija, samo što kao startap nema taj brzi i rapidni rast. Ja sam jurio u Londonu, tamo sam pičovao, ja sam bio u Sit Campu, Janko je bio u San Francisku, Janko je imao na onoj sales listi oko 100 pič sesija sa klijentima i kad ti 100ti kaže da neće da bude Lead investitor u Srbiji i da moraš da se preseliš u San Francisko, onda znaš otprilike gde se i kako dešavaju. To sad više nije istina, stvari su se promenile, ali neko je morao da bude taj koji će 100 puta obaviti te razgovore i bilo je neverovanot da ja pičujem u Londonu, Sit Camp dovede bukvalno sve investitore iz Londona i Moskve, skupe se u ta dva tri dana, zakupi se jedna ogromna bioskopska sala i startapovi idu ko na traci. Pičuje se, pičuje se, pičuje se…‚Ja sam imao ponude, prvo ono besmisleno što se desilo, ponude od drugih startapova da investiraju u nas. Jer London i Engleska daju puno incentiva za  investicije. Znači ja mogu da otpiše, bez taksi svoju dividendu, ako investiram u drugi startup. To se ovde sad inicijativa kod nas tek pokreće, Omorika i drugi fondovi guraju da ta inicijativa zaživi i ja bi pozvao sve da to isprate i da mi daju podršku, jer to je jako bitno i jedna od krucijalnih stvari za dalji razvoj ekosistema. Onda mentori koji dolaze i kao Evo ja ću vam dati 200.000 dolara, meni se ovo mnogo sviđa, meni je ovo strava stvar, ali ja ne mogu da vam budem lead investitor. Ja kao lid, šta sad lead investitor? Lead investitor je neko ko uradi ceo due diligence sa tobom, proveri advokate is sve ostalo sa tobom, a ovi ostali samo du, du, du, du iskeširaju lovu. Znači niko neće da se bavi sa tobom ako si tim iz Srbije i pogotovo ako su pre toga još imali neko negativno iskustvo sa našim zakonima, što se isto dešavalo, sa našim ugovorima, sa našim investitorima i sve to. Što bi se reko odvde su skupe pare. I onda je Dilko nastavio, mi smo uleteli jednom, radili smo sa La Farge cementarom, ceo njihov inovacioni program smo prošli, prošli smo sa Strabagom godinu dana rada intenzivnog sa njima, celu njihovu metodologiju, implementirali u taj alat gde bi u oba slučaja odgovor bio, ipak u Beču se odlučilo da se koristi neko austrijsko rešenje, ane ovo vaše. I to je taj kako ga zovu “bear hug”, kao opasnost kad te zagrli neko veliki, većina startapova završi sa nekim prvim velikim klijentom. A nama se dešavala ova druga sudbina, da većina odluka u Srbiji i u srpskim stranim firmama se ne donosi ovde, većnegde napolju. Tačno imaš u koprorativnom svetu, do 20.000 nemoj da me smaraš, do 100.000 imaš pravo da odlučuješ, preko 100.000 moraš da pitaš Beč ili neki drugi grad, šta ćeš dalje da radiš. E tu smo mi izgubili dosta vremena, ali Dilkon i dalje nastavlja da živi. Treći stratap u koji smo uleteli, koji je i dalje aktuelan je Bustovski. Tu smo hteli da podignemo još više tu granicu validacije startua pre nego što uletimo u njega, a to je bilo da sa prezentacije prodamo tri puta proizvod. Našli smo, ovog puta, kao ovo je bila mlada ekipa koja je bila dosta mlađa od mene i onda smo se stalno ono rokali oko toganemojte praviti početničke greške, a ja sam stalno sam ih gnjavio i usmeravao u nekom smeru, a ustvari oni moraju da nauče sve te greške, moraš da ih pustiš, donekle možeš, donekle ne možeš da ih usmeravaš. Onda smo našli jednog konsultanta, Mercury consalting ovde kompanije koja se time bavila, imala svoje klijente, mi smo njih praktično digitalizovali, ovo je 1/1, sad će ovo da ide super, krenuli smo od domaćeg retaila i stvarno je sve krenulo fenomenalno, sve dok ga korona nije ubila na mrtvo, gde su svi stali i prekinuli. Mi smo imali super podršku od EBRD-a, morma da im se zahvalim i preko inovaciong fonda dobili smo i tu sredstva za razvoj. To je isto bilo smešno, u prvom krugu su nas odbili, bili smo treći ispod liste, a iste godine ja sam dobio poziv da budem mentor ovim startapovima koji su dobili pare. I ja sam se pojavio tamo i kažem u Inovacionom fondu, slušajte, evo mene su pozvali, ja ću sve nesebično da podelim svo svoje iskustvo, al štagod ja kažem, vi radite suprotno. Jer očigledno vi ste dobri, ja nisam. Al već sledeće godine smo dobili, prošli taj krug. Tu nam je sad najveći fokus promene industrije, da gađamo ove druge retail industrije, jer smo tu prepoznali prvenstveno bankarski sektor, i drugi kroz rad sa NISom, taj energetski deo. Znači svi koji se bave retailom, taj proizvod je dobar za njih i gledamo u sad četvrtom krugu investiranja, sada ove naše sadašnje klijente, koji su u servisu, znači ovi startapovi, sa njima pravimo partnerske odnose i onda sa njima konvertujemo deo što neki zovu sweat for equity, ulazimo partnerski sa njima, da napravimo neku dugoročnu saradnju i daj dalji razvoj.

Ivan Minić: Predstavio si jedan ceo životni ciklus jedne male firme

Đorđe Filipović: Da

Ivan Minić: Sa svim izazovima, koje donosi radovde i sa svim izazovima koje donosi rad u pandemiji. Naravno, It firme su navikle da rade i remote i hibridno, i da su vrlo fleksibilne po mnogo čemu, naravno postoje stvari oko kojih ne možeš da budeđ fleksibilan, ali u suštini to je 10% stvari, u suštini sve ostalo je nešto gde se ti prilagođavaš, i gde ideš na to da zadovoljstvo ljudi bude na što višem nivou. Pominjao si taj momenat, da u trenutku kad aste se vi interesovali za to, u suštini nije bilo product ljdi ovde, nema ih i dalje dovoljno. Ima ih, ali nema ih dovoljno, 

Đorđe Filipović: Najveći deficit..

Ivan Minić: Jer to jeste upravo to gde se od tebe očekuje da imaš malo širi spektar znanja od samo thenologije ili samo biznisa. Trebalo bi da budeš na nekom raskršću te dve stvari, a da opet budeš dovoljno dobar, pa možda i da budeš autoritet ljudima koji su u svako u svojoj oblasti. E sad, ono što radite, gde sada u trenutku kad bude emitovano, biće završen ciklus, ali kada snimamo u toku je i bilo mi je mnogo simpatično i slao si mi neke fotke i atmosfera je sjajna i sve to. vi imate svoju internu akademiju. 

Đorđe Filipović: Da, da.

Ivan Minić: Šta je ideja akademije?

Vizija interne akademije 

Đorđe Filipović: Ideja je potekla od američke prakse da uvek imaš praktikante u firmi, ja sam to odmah krenuo da primenjujem kad smo se vratili i to je bilo on Stick or Miss fazon, znači ono, dođe neko na praksu, sedi tu, druži se sa nama, raducka, ako previše pita otpada, ako nedovoljno pita otpada, ako nađe neko svoje mesto, mi ga prihvatimo. I onda smo imali našeg dragog kolegu Marka Tomića, koji sada vodi ceo back end team, koji je došao na praksu pravo sa Više elektrotehničke i u tom trenutku ne zna da programira i sedeo na nekoj jadnoj praksi od osam meseci. Mi ga šetali kod jednog drugara sedeo kući, pa ajde na ovaj, pa ajde na onaj projekat, sve dok u jednom trenutku ja nisam spojio njih dvojicu juniora, kao ajd sad vas dvojica, kao jedan radite, izvolte projekat, i ne zanima me i krenite da se snalazite. I sve je odjedanput kliknulo. On je odjedanput izleteo, taj proizvod je na kraju i egzitovao, strava stvari su se desile i Markova karijera je izletela i onda smo shvatili da u tom treningu, ako mi verujemo u strtap i agilno, zašto ne treniramo ljude kroz startap i agilno. Ok, ajde da sad ne zovemo jednog po jednog nego da skupimo tim, da napravimo od njih taj self managed team, da napravimo da im damo proizvod i krenite da radite. I tako je krenulo. Onda smo interno razvijali, to se pretvorilo u akademiju, ovo sad ja ne znam koja je generacija, sigurno deseta generacija koja je tu, gde nama polako i ta kultura firma u kojoj je faktor sreće o kome sam pričao, nama treba ono specifičan profil ljudi. Mi gubimo. Koliko j eteško zapošljavati ljude, nama je još teže zato što mi nećemo da zaposlimo bilo koga. Znači, mi nećemo da zaposlimo nekoga ko će nam rasturiti ekipu. Možeš da budeš brutalan genijalac i da rešavaš neke stvari, ako nisi dobar čovek, ne možeš da budeš tu. Rasturićeš nam ekipu, jer, moja neka filozofija je da je nama ekipa važnija od pojedinca. Znači mi ono uvek branimo ekipu. jer to nam je esencija. I tako se to razvijalo, pa smo dodavali role front end, back end, user experience, i naravno i ovaj product ownere, i pretvorilo se u to da je nama sada tokom ovih godina, 80% ekipe interno trenirano. imamo taj period akademije, pa onda period kada programer prelazi kod nas da radi, prati nekog od programera tri meseca, posle šest meseci dobija svoje mesto, posle godinu dana postaje ono samostalan i to je neka lestvica. i sada, pošto su svi interno trenirani, onda i ta kultura deljenja znanja je izrazito izražena. ne postoji način da ti pitaš nekoga za pomoć da ti taj ne pomogne. Jer ovaj odozgo će samo da ga pogleda. “Molim, ko je  s tobom sedeo godine i godine?” I to je izraženo tako. Samo ga ovaj pogleda oči mu sinu. Tako da svi skaču i pomažu jedni drugima i to se dosta dobro razvija i mi sad uvedevši da je industriji potrebno, a da imamo neku mnogo dobru i moćnu stvar, hoćemo malo da tu akadmiju spinujemo u neki sopstveni biznis sa strane, da je startapizujemo, i da pojačamo. Da ne radimo samo jednu klasu godišnje, već da imamo kontinuirano, svakog kvartala godišnje i da sve ostale firme mogu da imaju benefit od toga. Znači, hoćemo da budemo aktivni član ovog ekosistema i  da gradimo taj ekosistem. Ono što je kod nas dosta dobro izraženo, mi dosta konvertujemo ove druge inženjerske struke u development.Nama su građevinci, brutalni matematičari, Saobraćani fakultet, mislim.. Mi smo imali devojku koja je došla, Milena, sa filološkog, hoće da bude programer. Ja vidim njen skill set, završila kognitivne nauke u Beču, ajmo mi na product development stranu, tako da kod nas dosta imaš tih cross funkcija, kao što sam rekoa. Imamo devojku, sad koja dolazi sa ETFa, nije programer, ovi neprogrameri sad postaju programeri, i svi uvek imaju neke dualne role, ali to zahteva specifičan tim. ti moraš da dobiješ slobodu i da se razvijaš i da učiš, ali moraš da budeš i odgovoran. ne mogu svi tako i ne može to kompanija da istrpi kroz neki veliki rapidan rast. Tako da nam je jedan od tih osnovnih stubova nam je srvis, drugi nam je akademija, a treći nam je produkt, razvoj,

Ivan Minić: Interno

Đorđe Filipović: Pa da, interni, sa partnerima. Videćemo. Moja želja je da ja od svakog od svojih zaposlenih napravim budućeg CEOa, CTOa. Da to ovo bude rasadnik dobrih ideja i dobrih ljudi. Da se vratimo nazad na basket reference, možda ja više nisam Sale Đorđević, možda sam sad ja prešao na trenersku, zauzeo trenersku rolu, možda je tu meni mesto u ovom našem ekosistemu, da ga gradim i da ga na taj način podstičem, možda ne treba da budem lider, možda treba da budem podrška iz kraja, taj rasadnik, tako da nam je to ideja. Čak i Nebojša Bjelotomić me stalno zeza zbog toga. Sretnem ga često, dolazi tu kod nas u kraj, na ulici ga sretnem i on kaže: “De si, Đole, jel imate posla?”. Ja kažem: “Imamo.”. On kaže: Rastete?” Ja kažem: “Ne rastemo.” “Kako sad to?” “Pa ne, držimo na onom našem broju 25 ljudi” On kao: “A, da! vi ste u onom restricted growth modu” I to mi je ideja, da mi sada ako dođe do potrebe da se to širi, ja ću fizički da ih pocepam, kao što sada Dilkon sedi na drugoj lokaciji i oni su samostalna ekipa, da se ono izmeste i da oko njih krene da se gradi ono mali tim sa istim tim brojem ljudi i da se tako širimo nekako tu mrežu. To je neka sad zamisao na nivou naučne fantastike, videćemo da li tako nešto moguće izvesti, ali ka tome radimo. 

Ivan Minić: Vidi, znam neke ljude koji su prošli kroz vaš sistem i znam da je ono što pričaš tačno. Iz svog nekog ličnog iskustva, nikad nisam želeo da imam firmu u kojoj ne znam ko radi. 

Đorđe Filipović: Tako je.

Ivan Minić: I koliko god to nekad bilo primamljivo, meni to beskarjno skaliranje svega, kod na u autsorsing industriji nikad nije bilo interesantno iz prostog razloga što je veoma teško, a u konkretnoj industriji, sa konkretnim know how’om i onim što je dostupno, nemoguće je da imaš bilo kakvu kontrolu kvaliteta. 

Đorđe Filipović: Da

Ivan Minić: I kvaliteta ljudi koje zapošljavaš i kvaliteta proizvoda koje izbacuješ. Suštinski, model može da funkcioniše i bez toga. On jeste napravljen da može da funkcioniše, kupiš za 15, prodaš za 17, na 500 ljudi zaradio si mnogo. Ali, nisam se ja opredelio da se ovim bavim zbog toga. Razumem, ali me ne zanima. 

Đorđe Filipović: A kod nas, medijska i linked in scena i kultura koja se, ono šta se propoveda je samo produkt, produkt, produkt. Ja radim na produktu, ali ne verujem da produkt može tek tako sam od sebe da se razvije. Sramota je reći da voliš servis, to je ono, znaš, no no, nikako, i sramota je reći da želiš da ostaneš mala firma. uzore neke svoje u poslu uvek gledam, moja omiljena ekipa sa Taša, preduzetnika počevši od Ivana Bevca, koji je bio ovde gost je najbolji podcast na svetu. On mi je bio i klijent i komšije smo i deca nam idu u istu školu, ko nije gledao, neka gleda. Cela te filozofija šta je čovek uspeo da uradi. To ja želim da replikujem. On je iz jednog u drugi u treći, navigira u jako teškoj sredini u industriji koja umire, to je ono, šmekerski posao. 

Ivan Minić: Mislim da je poenta u tome da odlazak u nešto što je mnogo veliko, podrazumeva  preveliki broj kompromisa, koji u suštini potpuno unište to zbog čega si ti ušao u to.

Đorđe Filipović: Pa da. Drugi mi je isto Dechko Tzar, roki koji je jedina osoba koja je rekla onako hrabro Svi prodaju firme i svi će biti izbačeni iz svojih firmi i svi će dobiti pare, “Pare ne donose sreću” to smo apsolvirali. Pare su nam potrebne, ali on je jedini u jednom onom potkastu rekao; “Ja želim da ostavim svoju firmu svojoj deci”. Razumeš, to je zašto je Nemačka tamo gde jeste, zato što su u trećoj generaciji, Japanci u osmoj. Da li je ružno reći (ja kad pričam sa našim mudrim ekspertima iz industije) i kad kažem da želim da se penzionišem u sopstvenoj firmi, gledaju me i kažu: “Prodaj!” “Prodaj!” Kao sad je vreme za prodaju, prodaj! Ja kažem, i šta će onda Đorđe Filipović da radi posle toga_ Pa opet će da uzme da radi ovo isto. Jer ja to volim. A šta ću da izgubim? Izgubiću ljude, izgubiću nenormalan taj timski kapital. To j eono što ljudi ne shvataju, koliko je teško napraviti taj kapital znanja na nivou firme. Jer meni ako ode jedan čovek, koji je ono stub, mi ga zamenimo jer svi znaju po malo i svi jedni drugima pomažu. Zato je nama tim bitniji od  jednog čoveka. Ali ne sve u toj prodaji, hajde da vidimo ko će da traje, koliko je 2010. godine bilo kompanija, gde su sad sve te kompanije, gde su sad ta zvučna imena, gde su sviti blok čejnovi, gde su sve te kladionice. Ipak da li smemo da kaažemo, evo ti meni reci, želimo da opstanemo i da dugo trajemo ovde.

Ivan Minić: Vidi, u tradicionalnom biznisu je to stvar koja je bila normalna.

Đorđe Filipović: To je danas ludost za jednu IT kompaniju.

Ivan Minić: Pa ja mislim da je jedan od razloga zašto imamo taj ugao kod ITjevaca, bez želje da bilo koga uvredim, to što da znaš da lažeš i nisi siguran koliko dugo ćeš još moći. Odnosno, kad kažem “Znaš da lažeš”, ne lažeš, ali, ako se tvoja vrednost zasniva isključivo na tome što imaš izuzetno veliki rast, taj rast mora stati u nekom trenutku. Znači, da te svi korisnici sveta, da te svi ljudi sveta koriste, to je 7 milijardi, a ako se tebi sve zasniva na tome samo da imaš konstantni rast, u nekom trenutku ćeš udariti u plato. I to su sve problemi koji su komplikovani problemi, koje niko ne želi da rešava.

Đorđe Filipović: Pa, da, ali ja ne znam, ali ta fascinacija sa brojem ljudi. Jedan od osnovnih izvora moje inspiracije je bio Bek Bejs, Base Kemp, ekipa, njih petorica napravil project managmeent tool, razvalili u tom trenutlku, prvi izleteli, njih petorica sa pet različitih streana sveta, sa 200.000 korisnika. I objavili onu knjigu “Seven Siglanls” koja je fenomenalna. I ja sad gledam Tonija, koji juri neki faktor sreće, gldam ovu ekipu koja sa vrlo malo pravi puno i kao to mi je esencija. Meni je uvek bila fascinacija, ono, ja sam ceo život voleo muziku, kao Red Hot Chilli Peppers. kao, njih četvorica ceo život pune hale, putuju, snimaju, zašto mi u IT industriji ne možemo da imamo bend. Zašto mi ne možemo da trajemo? I oni se menjaju, i oni se razvijaju, ali uvek nekako tražim asocijaciju u nekim drugim industrijama.

Ivan Minić: Ali vidi, oni imaju nešto zajedničkošto je veće od njih pojedinačno.

Đorđe Filipović: Tako je.

Ivan Minić: A to je mnogo teško.

Đorđe Filipović: Tako je. Misja i vizija.

Ivan Minić: Ljudi su vrlo često spremni da zarad nekog brzog novca, propuste neuporedivo veću količinu kasnog novca koji će doći, koji će doći vremenom. Prosto, to je, ono.. 90% ljudi ne bi položilo marshmallow test. sad da li je marshmallow test dobar  ili nije ima svoje zašto i zato, ali postoji i vrlo racionalno objašnjenje zašto kod nas to ne bi prošlo. Jer smo mi odrasli devedesetih i nama kad kažeš ostavi ovo, pa dođi sutra dobićeš duplo, ti znaš da sutra može da se desi da nema. Taj koji je odrastao u nekoj stabilnosti i blagostanju i sveu on zna da ako stavi sada nešto, za godinu dana to će da vredi x3. Mi smo imali hiper inflaciju.

Đorđe Filipović: Tako je. I čekamo je ponovo.

Ivan Minić: Staviš nešto i petnaest minuta kasnije to ne vredi ništa. Od trenutka dok podigneš iz banke, dok pređeš do dilera, i sačekaš svoj red, to je izgubilo 70% vrednosti. To su neke stvari koje neko ko je odrastao u normalnim okolnostima suštinski nema. Al dobro. Ok. Ispričao si priču 30hillsa, ukratko, kako ona otprilike izgleda i kako se razvijala kroz vreme i šta su proizvodi koji i dalje žive, šta su proizvodi na kojima ste mnogo naučili, a ne žive više. podelio si koje su vertikale, odnosno suštinski da ta vrsta diversifikacije je neophodna i mislim da je to jako dobra stvar, jer mi vrlo često, povuče nas jedna stvar, a kada ta jedna stvar propadne iz bilo kog razloga, dođeš u problem, koji u suštini znači kraj života firme, tima, čegagod, i nešto iz čega ne možeš brzo da se izvučeš. Mi smo u industriji koja je skupa. Ti ako izgubiš klijenta možeš da preživiš par meseci od ušteđenog novca, ali za par meseci ti suštinski možešsebi da uništiš život. Sebi, sebi kao founderu ili nešto slično. To jesu neke stvari koje su veoma, veoma teške i gde je neophodno naći neku vrstu pravog balansa. U tvom životu, balansa nije baš bilo previše, do nekih zrelih godina, ali mislim da je to put i mislim da i z tvog putam može mnogo da se nauči. Za kraj bih te pitao samo jednu stvar, a to je: kroz ceo svoj proces, imaš gomilu formalnih i neformalnih uzora i mentora i svega toga. Ako bi morao da izdvojiš nekoga koga nisi pominjao, znači pomenuo si nekoliko osoba imislim da je to vrlo značajno, ali ako bi morao da pomeneš još nekoga koga nisi, a ko te je stvarno značio u prethodnih 20 godina, ko ti je ono otvorio neku zatvorenu čakru, ko bi to bio? i kad?

Ko je još inspirisao Đorđa

Đorđe Filipović: ali ja stvarno sam naučio da skupljam te uzore i mentore i da se naučim da prezupčim, da prelomim, da tražim za pomoć i da pitam, i sad onako krozživot su me pratili. Prvo profesorka moja na fakultetu, ta Suzan Bonzi koja me je otključala u tom smeru, kao kreni putem ITja, pa mi pružila tu prvu šansu, gde sam onda bio i asistent kod nje, pa onda treneri koji su me pratili, pa mi je onda ključna stvar bila kad sam došao i kad sam krenuo u to preduzetništvo, stvarno sam veliki strah od svega toga imao i još drugo, kako ćemo kao mi kao bračni par da radimo i da vodimo firmu. I onda u tom trenutku stanem, vratim se u nazad, pa kao, deda i baba su vodili seosko gazdinstvo, to je preduzetništvo, i zajedno su radili. Pa onda, ujak i ujna, pa drugi ujak i ujna, pa otac i majka. Moja majka drži privatni vrtić na novom Beogradu, gde je otac pomagao, sad i brat radi tu, pa kao čekaj, ovde ima neka matrica, ako mi je majka preduzetnica,

Ivan Minić: Pa to mora da je nasledno.

Đorđe Filipović: Kao ok, ja to mogu, onda sa Isidorom, sada ne mogu nju dovoljno da nahvalim i da napomenem, nje nema, ona je ono džoker koji igra u pozadini, koja gura dosta stvari i privatno i u životu i rodila je troje dece, I love you baby girl, onda prvi na koga sam ovde naleteo, koji mi je stvarno puno pomogao Boris Vujačić, od ovih domaćih superstarova, koji je bio do skoro suvlasnik Trizme i još nekoliko ovih drugih… Znači,  on mi je onako prvu šansu pružio, onako prvi projekat odmah smo radili za neku publishing kuću, i on me je povukao da budem kao konsultant. I onda sa njim idem na te neke velike bažne stvari, njega ne smem da gnjavim sa sitnim detaljima, znaškao, nego jednostavno levo ili desno gde ćemo sad, on mi je onako setuje parametar, gde da gađam. Ja kad sam došao želeo sam da imam platu, firma da zarađuje kao u americi, on kao, moš ti to bolje. E da vidiš malo kad radiš sa velikim konsultantskim kućama, pa ja sad kao Price Cy, pa sad kao pravimo saradnju sa njima, zajedničke prakse, pravimo zajedno alate, Boris dođe, pa kao da, ali ipak bi trebalo malo da gledaš BCG. Ja ono kao tri godine kopam rudarim da dođem da bi mi potpisali ugovor o saradnji sa Boston consalting Group-om. Znaš šta to znači da se zaposliš u BCGju, a kamo li da dovedeš firmu, kao mali studio iz Beograda da radi za BCG i da te preporuči BCG iz LA i Berlina. Al bukvalno se to ne bi desilo da me on nije ono kao point, gledaj u ovom pravcu. i evo sad smo zajedno na ovom najnovijem startupu Grains, koinvestiramo i guramo tu priču i jako će mi biti zadovoljstvo da radim sa njim i Jordana koga sam isto pomenuo, koji mi je bio prvo klijent, koga nema dovoljno u ovoj zajednici, ali stvarno njega treba zvati i njega treba slušati, ove stidljive likove, treba malo otključati, on je pravi ono blokovski mangup koji je prošao i celu Deltinu školu i Najki školu, i sad Fashion, i toliko toga ima da kaže i onda sa njim idem na druge ove konsultacije. To su više ono privatne teme, on isto ima troje dece, radi sa ženom, sa njim se konsultujem i sa njim mogu da se družim, a treći koji mi je big brother iz industrije, koga opet nigde nema Miloš Babić Bakson iz kompanije Bakson, to je isto presmešna priča, skratiću je maksimalno. Mi smo bili u Rovinju sa dvoje dece, leto, Isidora doji bebu, neki lik nas svo vreme gleda, garav, crn onako, kao ja poludeo već više oću da idem kući, svako ko je bio na odmoru sa decom zna o čemu pričam, preselo mi sve, klijenti zovu, ja ne znam gde sam, i neki klijent hoće da priča nešto sa mnom i ja koa sad ću da ga udavim, i kao okrenem se i kažem: “Dobro, šta hoćeš?” i tip kreće da priča sedam godina moj život unapred. Živi u Londonu, upoznao ženu, došao u Srbiju, otvorio IT firmu, ima tri sina, sin mu se zove Luka, trenira plivanje, sve do toga da bi me Miloš na kraju ubacio da radim za tickemaster.com, mi smo radili razvoj mobilnih aplikacija za Evropu i Australiju. Znači dao mi je svog jedinog klijenta, ko to radi? ko je to ikada uradio? Znači, kakva je to faca, kakav je to čovek i ja onda sa njim uvek mogu da gađam i ovog Nikolu Ćosića sam pomenuo iz CP Developmenta, oni su bili Ćosić Prelovac, pre nego što je Prelovac napravio manage wordpress, moja isto Taš ekipa, sa njima imamo bukvalno bratski odnos, iste firme, sedeli smo dugo zajedno i ono šta ćemo, šta ćemo, šta ćemo, tako da mi je to support group.

Ivan Minić: Anonimni alkoholičari. ali mislim, fascinantno je da imaš, dobro nije ekskluzivni kriterijum, ali jeste kriterijum da moraju da imaju troje dece.

Đorđe Filipović: Nije, to se tako provlači, to je sad čitava filozofija oko toga, nismo pričali o tome. mentalno zdravlje, porodičan život, mene je dosta to roditeljstvo puklo, ja sam u prethodnom periodu divljao, skakao, bavio se ekstremnim sportovima, polomio sam sve što ima da se polomi, ruke i noge.. ali kad sam postao otac, onda me to na neki način profilisalo i ti sad, opet, jako malo se priča o tome, ajd ti budi dobar tata, i budi uspešan preduzetnik.

Ivan Minič: I nemoj da imaš ekstremene sportove i gde da izbaciš frustraciju i stres.

Đorđe Filipović: Ali moguće je. Zato ja gledam u te primere u lokalu. Ja sam uvek lokal patriota. Malo me puca to. I ivan Bevc koji je preduzetnik i sjajan tata, Roki, koji ima fenomenalno lepu decu, Bane iz mesare Morava, koji opet ima, to su sve veliki šmekeri sa Taša koiji su jako dobre tate i posvećeni svojim porodicama i na šmekerski način razvijaju svoje biznise. A njih nigde nema, kad mi pričamo o Itju. Kod nas samo ono Daj, rasti, rasti, daj, guraj, autsourcing. Mi smo se sad ono svi pretvorili, ja ne znam u šta se ova industrija pretvara u neke HR agencije, koje nit su odgovorni za ljude, zapošljavaju..ne znam, ono….sve što više znam, sve manje shvatam da sve manje znam da se stvari sve brže menjaju, tako da ono držim neki svoj fokus i tražim neki ono i dole malo drugačije sebi…

Ivan Minić: Đorđe, hvala ti. drago mi je da smo ispričali i drugi deo ove priče, morma da priznam da je zanimljivija od prvoga, a prvi je priločno zanimljiv. Znao sam da će to da bude tako, drago mi je da smo ga ispričali, drago mi je i nadam se… Drago mi je da si ti prošao sve ove stvari relativno neoštećeno, i da si ih sada ispričao i da možda neće morati baš svi da ih prođu sada, nego da će naučiti nešto iz tvog primera. Puno sređe dalje sa 30Hillsom i Akademijom i sa projektima na kojima budete radili i za klijente i interno. vama puno hvala na pažnji, nadam se da vam je bilo interesantno. to bi bilo to za ovu nedelju.

Đorđe Filipović: Izvinite što smo opet preterali. Opet smo otišli daleko.

Ivan Minić: Pa dobro, mislim da su ljudi navikli da ja ovde okupljam ljude sa dijagnozama i da dobar deo onih koji slušaju nemaju problem sa tim.

Đorđe Filipović: Hvala i tebi na pozivu. Ovo je stvarno moj omiljeni podkast, ja sam dobio puno poziva i puno besmislenih priča ima po internetu, ali ovo je najiskrenije, ti znaš da otključaš ljude i da ih razmontiraš, tako da ja od početka pratim i uživam i dalje koristim Burek forum.

Ivan Minić: Vidi, ja vas samo pustim. dok vam drugi postavljaju pitanja, ja vas samo pustim. Hvala, Đole! Hvala ljudi što ste nas slušali, to bi bilo to. Čujemo se i vidimo ponovo naredne nedelje.