Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: U današnjoj epizodi Pojačala moj gost je moj dragi kolega Vlada Zarić. Vladina karijera je veoma zanimljiva i krajnje neobična, a seže 20-ak godina u nazad kao i moja i ima dosta nekih sličnosti i kad su interesovanja i kad je životni put u pitanju. Počeo je u KST-u, onda je bio u British Council-u, a onda bio na MTV-u, zatim u Pulibicis-u i danas je u Four Dots-u. Kroz svo to vreme radi neke zaista sjajne stvari i jedan je od retkih ljudi u oblasti marketinga koje rade stvari koje imaju smisla a ne samo one stvari koje su na prvu loptu najčešći odgovor na pitanje klijenata. Upravo zato pričali smo i o njegovom razvojnom putu ali i o tome kako pristupa rešavanju problema, i zašto je on uvek bio taj lik koji sebi komplikuje život ali sa strane klijenta pravi zaista veliku razliku. Uživajte!

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: E pa moj dragi kolega Vlado dobro došao!

Vlada Zarić: Bolje te našao. Hvala na pozivu.

Ivan Minić: Ja volim da mi dođu tako neki čudni ljudi kao što sam i ja. Koji vide širu sliku i trude se da sagledaju stvari iz više uglova, a ne ovi jednodimenzionalni koji su našli jedno i samo se drže toga po svaku cenu. Tvoja i cela tvoja karijera i to kako sada radiš svoj posao je zapravo uvek bilo prožeto time da imaš potrebu da se malo izmakneš da vidiš šta se stvarno dešava, a ne samo da hvataš detalje, iako je đavo u detaljima. Naravno.

Vlada Zarić: Naravno.

Ivan Minić: Ali ajde da krenemo kao što krećemo sa svima, sa mančmelou pitanjem, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću

Vlada Zarić: Pa možda je i to moje izmicanje i posmatranje šire slike upravo negde leži u toj mojoj prvoj zamisli šta bi voleo da budem kad porastem, a to je istraživač ili pronalazač. Tu sam se negde kao mali u moje vreme, to su bili samo dva programa RTS-a i čuveni Opstanak, i priča o nekim dalekim krajevima, životinjama, drugim kulturama, i to je meni bilo užasno zanimljivo a i u isto vreme me je jako privlačila tehnika, tehnologija, u to vreme mehanika. I ja sam voleo jako puno da nešto pravim, sastavljam i tako dalje. Moj otac je bio onako poprilično čvrstih shvatanja, tako da sam jedan sat razbio da vidim kako on izgleda unutra, više mi to nije palo napamet. Što me je onda nateralo da ja promatrajući stvari spolja i sistemom pokušaja i grešaka dođem do toga da napravim nešto što funkcioniše. To su bili neki onako meni lično zanimljivi i uzbudljivi izumi, a kasnije sam – takođe moj otac je bio predplaćen u časopis koji se zove “Uradi Sam“, gde su bile fenomenalne..

Ivan Minić: Sam svoj majstor.

Vlada Zarić: Sam svoj majstor, pardon da. Gde su bile sjajne stvari o različitim izumima i pronalascima, i sećam se da ja to kao mali listao, nisam znao da čitam, ali su meni te slike, šeme, ti neku blue printovi koji su tu bili bili užasno zanimljivi, i u isto vreme taj časopis je donosio neke kao vesti iz budućnosti. Pa su bili futuristički izgledi automobila, priča o kompijuterima, o robotima i tako dalje, tako da je meni to bila onako hrana za tu moju dečiju znatiželju.

Ivan Minić: Mislim da je sam svoj majstor i ta varijanta kada se pretplatiš i ti na kraju godine dobiješ korice da bi ti to mogao da ukoričiš, i taj momenat ukoričenih primeraka iz x godine, mislim da je to blago svake porodice koja je na kraju proizvela takvog jednog gika koji se bavi nečim. Mislim imali smo još slučajeva ali taj momenat gde u suštini onog trenutka kad shvatiš da je dosta teško imati opcije da od hardvera nešto praviš, i da praviš neki hardver i to sve i onda se kao prezubčiš i kao pa dobro u softveru mogu da probam da ne košta ništa, jer u principu vrlo često bio razlog da neko krene dublje da istražuje računare, jer u suštini u tom trenutku računar koji dobiješ je tabula raze, ne baš bukvalno ali vrlo si limitiran sa tim šta možeš da uradiš na njemu, osim ako sebi ne napraviš šta ćeš da radiš. Meni tu uvek sa svim tim stvarima bilo jako važno, i lego kad kupiš , okej prva stvar je sastaviš ono što je na kutiji i onda to rastaviš i onda pridružiš svim ostalim kockama i onda praviš nešto što se tebi pravi, jer to i jeste magija, svako može da napravi ono što je na kutiji. Kako je izgledala ta cela priča pronalaska tebe? Rekao si da – jedan sat je bio, žrtvovan ali to je odprilike bilo to. Kako je izgledalo to kad si krenuo i u školu? kad si krenuo da se susrećeš sa tim onako prilično širokim dijapozonom znanja koji su nam dostupni u školi. Vrlo često ulogu promotera imaju nastavnici a oni nisu baš uvek dobri u tome, pa često zavoliš i ono što te ne zanima al je nastavnik sjajan, a ne zavoliš ono što te zapravo zanima jer nastavnik nije, kako je to izgledalo kod tebe?

Školsko iskustvo digitalnog direktora

Vlada Zarić:Ja sam nastavio sa tim svojim maštanjem i sanjarenjem i u osnovnoj školi i to me je nekako vodilo. Bio sam uzoran fenomenalan đak, vukovac, jako lako su mi išle sve tehničke odnosno da kažemo prirodni predmeti, matematika, fizika tu sam redovno išao na takmičenja i osvajao neke nagrade. U isto vreme su mi dobro išle i društvene, stvarno nisam imao problema sa tim. Izdvojio bih možda dva nastavnika, jedna je bila nastavnica matematike koja je u meni prepoznala taj talenat i ustvari da mi je dosadno na časovima pa mi je onda davala zadatke iz različitih ruskih zbirki, da se ja tu malo izbrusim i skalim. Ustvari tu sam shvatio da meni taj challange ondnosno izazov da uradim nešto novo, nešto što nisam do sad video ustvari nešto što meni daje i volju i snagu…a u meni probudi ono najbolje da se zaista posvetim i da pronađem način kako problem sa kojim se do tada nisam susreo rešim. Pa su to onda u 5 razredu sam već radio zadatke iz 6. i 7. i tako dalje i to je nekako išlo svojim tokom. A što se tiče ove priče o softveru, pošto sam jelte bio dobar u matematici onda sam uz ovaj časopis,  krenula je mislim u to vreme emisija (5:52) na radiju i onda sam ja onako mahnito slušao te emisije, i najomiljeniji deo emisije je bilo kada Odli pusti neki program ili igricu, kaže naštelujte vaše kasetofone za 5 sekundi puštamo taj i taj program i onda vi kao snimate. To je sumanuto, kao da slušate dva modema kako pričaju, ja sam bez problema to slušao po 10 minuta, iako u to vreme nisam imao kompijuter i onda sam bio dovoljno uporan, a i moji roditelji su prepoznali kod mene da ču zaista da budem posvećen i rešili su da mi kupe kompijuter. Ali sam pre toga ja bio dovoljno uporan i da čačkam i shvatio -tada je bilo na kolarcu kurst iz Basica, to je osnovni kompijuterski program, ja sam tamo bio ko maskota, imao sam 10 godina. U to vreme su sve to bili profesori i asistentni sa tehničkih fakulteta, veliki broj njih je meni posle bio profesor kad sam upisao ETF, iliti asistentni su postali profesori. I ja sam to onako sa sve sveščico, sad možeš misliti kako je to sa sveskom učiš programiranje ali tako je bilo, svi smo na grafoskopu se vide ti neki programi, objašnjava se. Uspešno sam položio na kraju, nio je ispit, sve redovno kao i svi ostali polaznici i onda meni stiže kompijuter i na moje razočarenje to bude komodor, a ne spektrum. Sem toga što smo tamo na kursu uradili na spektrumu, mene je spektrum oduševio zato što je imao taj nazovi neki grafički interfejs, postojale su funkcije gde ste vi mogli nešto da crtate, da se dešavaju neke mrdalice na ekranu, komodor ništa od toga nije imao u svojoj nejtiv verziji. I sad ajde dobio si kompijuter šta ćeš, završio si kurs i ja sam tu krenuo, prvo sam krenuo da radim neke programičiće sam za sebe, koje bi meni olakšali školu, primera radi tad su bile neke kvadratne jednačine, pitagorina teorema, mislim to je toliko bazično i smešno ali je meni bio izazov da ja napravim nešto što će meni da pomogne i da rešava. I onda se već pojavio svet kompjutera…

Ivan Minić: Računari u vašoj kući.

Vlada Zarić: Moguće moguće je i to. Ja shvatim da postoji nešto što se zove vizual basic za komodor i da se to prodaje na nekom modulu, a ja sam tu opet kuko kuko kuko i dobio sam i to. E onda sam sam se – krenuo sam da pravim neke onako potpuno lude svari, čak sam išao na par tih nekih takmičenja kao klinac iz tehnike. Sećam se napravio sam jedan program za crtanje lica, korišćenjem dzojstika ne na tastaturi, ja sam smislio da to mora da bude interface, vi možete da menjate parametre, visinu, širinu nosa, boju očiju i tako dalje, to mi je bilo beskrajno zanimljivo i opet sam se vratio u to neko moje maštarenje, odnosno način kako sam ja kroz to što bih voleo da uradimo imao priliku da kroz te pronalaske, kako sam ih ja doživljavao kroz neku igru, stvaram stvari koje su meni zanimljive i koje me vode dalje.

Ivan Minić: Taj momenat gde ti sad to pričaš i ja se sećam kad sam ja imao recimo ne znam 8-9 godina i kad je firma u kojoj je radio moj tata u tom periodu imala obuku za svoje zaposlene, i on je pitao “a jel može moj sin da dođe? njega to zanima“, i ja sam sedeo sa njima i radio i isto na kraju dobio diplomu iz visual basic-a, to je bilo jedno 6-7 godina kasnije ali vinčina škola računara i dan danas kada prođem pored Beograšanke meni je nekako toplo u srcu jer se sećam vinčne škole računara i ljudi koji su bili tamo.

Vlada Zarić: I ljudi koji su predavali ali i ljudi koji us išli na te kurseve zaista su bili nekako punim srcem u tome zaljubljenici. Kasnije je to došlo da moraš da naučiš da koristiš kompijuter u svim preduzećima, što od privatnih, što od ovih državnih odnosno javnih uprava, pa je to malo išlo na silu. U ovim ranim periodima zaista su ljudi koji su onako bili gladni znanja i želeli tome da se posvete, pa je onda i ta energija bila potpuno drugačija.

Ivan Minić: Kad se skupe ludaci na jednom mestu stvari budu dosta zanimljive. Kaži mi šta se dalje dešavalo? Kako si se ti opredelio za srednju školu i za fax? Kako se kristalizovala ta priča, jer jedna stvar je imati strast neku i neka interesovanja i neki hobi na kraju dana, a druga stvar je napraviti neku odluku koja će zapravo da ti odredi šta ćeš raditi u životu, ne mora al najčešće odredi.

Vlada Zarić: Pa kao što sam rekao meni onako u osnovnoj školi sve zaista išlo od ruke, bez nekog napora i ono što sam znao, znao sam sigurno da ću da studiram neke tehnčke nauke i onda mi je nekako najlogičniji izbor bila gimnazija. Gimnazija u smislu i to kao prirpdni smer, širine nekog obrazovanja svega i iz nekog razloga sam se ja odlučio za 5. Beogradsku gimnaziju, ne znam ni sad zašto i mislim da mi je to bila jedna od najboljih odluka u životu do sad, jer samo da se malo vratimo, ja sam odrastao u Braće Jerković, početkom i sredinom 90tih, koja nije bila onako najgostoljubljivije mesto pa ne samo u Beogradu nego i šire, da raznorazni su tu likovi bili, komšiluk mi je bio baš – uglavnom su svi po čituljama završili. I meni je ta 5. beogradska gimnazija bila odjednom otkrovenje, pritom sam pre svega upoznao ljude, prijatelje, drugare, odnosno tadašnje učenike sa kojima sam – sa većinom njih sam i dalje u kontaktu, i otvorio mi se jedan potpuno novi svet, što se tiče i muzika i filma i književnosti i nekih interesovanja koje nisu samo to “e brate da zavaljamo televizor, maznemo benzin“ i ostalo što je bilo u mom starom kraju. Takođe sam imao sreću da upadnem u odeljenje koje je imalo takvo nastavničko veće, svi nastavnici su bili – ili su bili autori knjiga- tu je znači čuvena profesorka Maskareli zlatinskog vena iz matematike, ali i svi ostali nastavnici zaista jedna pleda fenomenalnih ljudi koji su u to vreme, iako jesu oni živeli loše, tad su bile sankcije i sve ali nekako su i dalje imali u sebi i taj nagon ali i istinsku želju da u nama probude  u ono najbolje i da nas spreme za neko odrastanje i svoj život. Tako da tu sam zaista jednu renesansu svog detinjstva – dobro to je sad već neki adolescenski period i mislim da mi je značajno uticalo na to šta ću kasnije raditi, i u stvari na te neke životne stavove i kako ću se odnositi prema obavezama i prema poslu i tako dalje. Pre svega sam osetio neki veliki polet, neki veliki vetar u leđa. Zaista šta god me je zanima ili sam imao nekog od svojih vršnjaka s kime mogu da popričam ili nastavnike koji su tu zaista bili otvoreni da nam pomognu, da nas poguraju. Pa ajde tu – nastavio sam i dalje da dominiram iz matematike i fizike ali sam odjednom shvatio da umem fenomenalno da pišem, i tu sam pobeđivao na nekim što na internim konkursima, što su bila neka regionalna ili kako se to već zvalo republička takmičenja. Zaista sam se onako živnuo i procvetao. I onda dolazi taj trenutak fakulteta, e sad ja sam inače iz inženjerkse porodice, i otac i majka su građvinski inženjeri…

Ivan Minić: Ili ono što se kaže pravi inženjeri.

Vlada Zarić: Pravi inženjeri jeste. E sad meni jeste to bilo blisko ali opet zbog ovog stalnog koketiranja sa kompijuterima, ondosno sa tim nekim programiranjem mene – nije me to baš 100% privlačilo. Moj rezon je bio, ko kod pravih inženjera, sad da nikog ne uvredim, to što radiš može da se zamisli i da se vizualizuje, mehanika, statika i tako te stvari i mene je malo više zanimalo ono što se ne vidi i što je malo nedokučivo, pa sam se tako odlučio za elektrotehniku. U to vreme a mislim da je i danas ETF jedan od jačih fakulteta i zahtevnijih, e sad tu su se malo neke stvari poklopile i preklopile, ja malo uljuljkan time što mi sve super ide, mislio sam da će tako da bude i na fakultetu, Onda taj prvi odlazak na fakultet, imam svoj neki ulazni kolokvijum iz fizike i podeljeni u neke grupe, i u svakom slučaju na tom ulaznom kolovijumu budu samo 3 desetke i ja budem jedan od njih. Da se razumemo to su ljudi iz matematičke gimnazije, nosioci olimpijskih medalja iz fizike. Ja kažem Vladimire koji si ti car brate ti ćeš tako da razvališ i ovaj fakulete, međutim nije bilo tako. U isto vreme su krenule one grozne 90-te, ja sam krenuo tu malo da lutam – inače sam imao zakasneli pubertet, tako da su me stigle neke stvari koje sam preskočio u srednjoj školi, i onda sam krenuo da radim. Krenuo sam da radim prvo u KST-u, opet nešto vezano – bio sam jedno vreme kao tonac, ustvari 2 godine i onda je to nekako išlo svojim tokom. U periodu kad su roditelji, iako su radili na jako dobrim pozicijama, u relativno dobrim građevinskim firmama, imali ono zajedno platu od 5 maraka, a ja za veče, kad je koncert, dođem kući i imam 10 maraka. To je nekako malo neke vrednosti promenilo, pa sam se ja malo udaljio od tog fakulteta ali sam nastavio i dalje da se bavim onim što volim, pored tog nazovimo redovnog posla koji sam imao u KST-u, a to je da istražujem i dalje da se pronalazim, kako stvari funkcionišu i da stvorim nešto svoje. Tad su već došli i PC-ijevi 386, 486, pa…i tako dalje. I negde sam ja tu shvatio da taj spoj tehnike, ja sam tad to nazivao umetnost al u stvari sve više shvatam da je to bila kao komunikacija, odnosno način da se prenese poruka, to je bilo nešto gde sam se ja osećao najkomotnije, najslobodnije i negde sam video da mogu da dam svoj najvći doprinos.

Ivan Minić: Jedna moja prijateljica koja je inače bila odličam veoma ovako cenjen mladi arhitekta koja je batalila arhitekturu, nikad se nakon 27-28 više nije bavila arhitekturom, vrlo rano je prešla u gejming indrustriju. Dok to nije bilo ovoliko dostupno svima i nije bilo toliko cool, ona je iz nekog rada u 3D prešla u gejming i fala bogu već više od 15 godina je u tome, i više se čak ni ne bavi operativno ničim od toga, nego na nivou nekog art direktora. Kad sam ja pitao, dobro kao brate ceo život želiš da budeš arhitekta i sve, što si radila i svi ti njeni radovi, ona je dobijala i nagrade, ona kaže “ vidi, ja sam nacrtala toliko toga i nikad ništa od toga nisam videla uživo da je napravljeno“, znači ni jedan od tih projekata bez obzira na nagrade nikada se nije desio, a opet kroz sve što radim sam ograničena svetom onoga što je moguće. Ja mogu da nacrtam bilo šta ali ne smem da nacrtam ništa što nije moguće da se napravi, i kaže onda sam prešla u posao gde, okej nisam ja baš sama sve određivala, daleko od toga, ali mi smo neki relativno mali tim ljudi koji donosi odluke i mi pravimo svetove koji nisu mogući, ali ti ih vidiš, ne možeš da ih opipaš ali gotovo da možeš i da ih opipaš. Vremenom su igre postale realne da više ne postoji nikakva razlika, ti suštinski se utopiš u taj svet potpuno. Sećam se ne znam ono “Far-Cry“ je bila prva igra kod koje sam ja imao tu vrstu osećaja kao ovo više nije render vode ovo je voda, jer se ponaša kao voda. Naravno sad je to sve smešno, ali taj je bilo neverovatno. I kao ta neka potreba da sva ta neka ograničenja kojih oko tebe ima beskonačno posebno u tom periodu o kome pričaš, da prevaziđeš time što ćeš suštinski da pobegneš u neki drugi svet koji ćeš sam da stvaraš, i u suštini način na koji je većina nekih dragih, dobrih, kreativnih ljudi preživela taj period, jer kao sve oko tebe je sumorno. A taj beg u 5-tu Beogradsku, pazi 5. Beogradska je bila vrlo blizu kraja u kom sam ja živeo i bila je prirodni nastavak osnovne škole za većinu mojih drugara, ili 5. ili 1., 1. ako si baš bio frhunski đak i namerio si da ostaneš takav, a 5. je uvek bila mesto na kome je bila plejada vrlo koloritnih likova koji su se uklapali, znači niko ih nije odbacivao zašto što su drugačiji. Ja se sećam bio sam klinac, bio sam možda 1-2. godina, kad me zove tadašnja devojka i kaže “idemo na predstavu u 5-tu“, “kakvu predstavu?“, “Ne kao ti ne znaš, oni imaju scenuu okviru škole“, i ja dođem i stvarno postoji. Mislim mala je prostorija relativno, mala je publika ali ti imaš malo pozorište u okviru škole, imaš ono školsko dvorište koje je kultno i po turnirima

Vlada Zarić: U fudbalu, u rukometu šta je ali isto okupljanje i koncerta.

Ivan Minić: Okupljanja, koncerti i ceo taj momenat kao grlom u jagode se dešava u tom dvorištu. Iza tog dvorišta kad daleko odeš, 10 koraka iza tog dvorišta je stadion, koji jeste u tom periodu bio dosta raspadnut, ali mi smo igrali tamo košarku i tamo se išlo na klizanje i sve to. Bukvalno bio si u kurturološkom centru grada i sve ti je bilo na 50 koraka, i tašmajdan i pravni, bonafides i KST i SKC i skupština ko voli je li, sve ti je nekako bilo tu, crkva Svetog Marka i RTS, ali mislim da to jeste – taj momenat, osećaš se skučeno i ograničeno da ta potreba da vidiš nisi jedini čudan i da te neko prihvati iako si čudan, mislim da 5-ta jeste stvarno bila jedno magično mesto decenijama. Ne znam kako je sad, ja sam u 5-toj doživeo užasne stvari pre par godina, kada su mi klinci na nekim predavanjima koje sam držao sa drugarom za taj neki njegov NGO, kada su mi klinci iz 4-te godine na predavanju gde im pričam o tome kako digitalizacija u principu preuzima lagano mnoga zanimanja i kao šta će te da radite kad porastete, pa ja ću da budem ne znam knjigovođa, pa vrlo verovatno knjigovostvo u klasičnom smislu neće da postoji za 20. godina jer će sve da radi softver, i odeljenje kome je razredni profesor veronauke, ja pričam to i devojka ustaje iz tipa trećeg red i upire prstom u mene i viće “Ti dehumanizuješ društvo, ti si demon!“

Vlada Zarić: Ali dobro i to je koliko god sad smešno zvučalo taj kritički stav prema sveti, pojavama i nekim drugim stvarima se zaista u moje vreme jako puno negovalo u petoj. Moj sad stariji sin ide u petu beogradsku ne smem sad to da poredim pošto će da sluša ovaj podkast i onda će da bude…Ajd da ne budem ono staro zvocalo koji kažu “U moje vreme“, mislim da svaka generacija ima nešto svoje, ne mogu sad da poredim i druge škole u odnosu na 5-tu kakve su trenutno, ali mislim da je baš zbog svega ovoga što si rekao neke specifičnosti jeste magnet za različite likove i različite ljude, tako da tu onda nastane neki dobar mix svega i imaš mogućnost da upoznaš, da čuješ, da probaš da shvatiš da nije sve samo ono što je main stream već da ima tu nekih drugoh stvari takođe.

Ivan Minić: Sećam se tog momenta to neko društvo sa kojim sam ostao u kontaktu još iz osnovne, pa u srednjoj školi, ti ljudi koji su išli u 5-tu neki koji su išli u treću oni su imali to kao deo su sekcije za glumu, deo su sekcije za…

Vlada Zarić: Ja sam išao na glumačku sekciju i glumeo na tim predstavama.

Ivan Minić: Taj momenat kao e kao formirali smo bend, ništa ni od jednog od tih bendova nije bilo, ali ja – dobro ja nemam sluha ali hipotetički da imam sluha, ja nisam mogao da formiram bend u mojoj školi, bilo nas je jako puno al tako nešto nije postojalo jednostavno nije postojalo. Imali smo neke druge stvari jer je bila inženjerska škola, mogao si da napraviš tim za kanter uvek i mogao si da napraviš ono ako treba da se napravi neki softver našlo bi se dvoje-četvoro koji bi mogli nešto da urade, ali za tako neke kreativne stvari apslutno nije bilo nikakvog prosotra niti ideja, ovo je na neki način taj melting pot.

Vlada Zarić: Jeste.

Ivan Minić: Možda najbolje oslikan u tom periodu baš kroz tu školu. E sad ti si otišao na fakultet koji je ozbiljan, težak i sve to, a u okviru koga se nalazio KST, koji je realno jedno od kulting mesta u tom periodu, i dan danas ima svoju magiju ko voli. Kako je bilo biti deo te priče? Mislim ti prvi put imaš neku realnu odgovornost tu, jer ako ne bude nešto kako treba biće problem. 

Prva poslovna odgovornost

Vlada Zarić: Da, pa prvo to je bilo – tad se SKC već gasio, akademija je još uvek postojala tako da je KST ostao jedan od svetlih kao da nazovemo tačaka, gde je malo moglo da se čuje ta, to se zove alternativna muzika kako god, ali nešto što je van main streama i onoga što je – tad su već počele da ide turbo folk i da preuzima primat i ovi lagani dance bendovi i kod nas, tako da meni je to jako puno odgovaralo mom sentimentu, odnosno to bila muzika koju sam slušao, i to su bili koncerti na koje bi ja inače išao i da ne radim. Bilo je super zato što ja stvarno do tad nisam imao pojima ko su ljudi koji rade u KST-u al to je to, znači studenski parlament tehničkog fakulteta, klub studenata tehnike to je KST. Ti se tamo prijaviš na konkurs i tebe pitaju, propituju kolege i tu nešto procenjuju dal si ti podoban, dal možeš – ne možeš. Neko ko je sa 3 – 4. godine nekog od tih fakulteta. E sad imaju one koji su većiti studenti pa to koriste kao da bi ostali da rade stalno, ali meni je super bila ekipa u toj – taj deo KST-a u kom sam ja radio se zvala tehnika, uglavnom su bili ljudi sa elektrotehnike i to elektroničari koji su budžili popravljali ona pojačala i sve to. I sad tu baš onako kao climbing the corporate ladder samo na tom nivou KST-a, prvo kreneš pa motaš kablove jedno mesec dva dana, pa onda ti daju da te kablove ćušneš u mikrofone, pa onda kreneš malo da možeš da pipneš miksetu i tako dalje, i onda ako imaš i sluh zaista si posvećen tome i možeš to da predvidiš, a situacije su nepredvidive kad imamo recimo koncert goblina gde dođe jako puno veselih drugara i svi imaju čaše ili flaše sa pivom podignutim koje leti na sve strane, vrlo verovatno je da će neki mikrofon da crkne, da će da krene nešto da zuji, da će kablovi da se počupaju, tako da je to baš bio onako jedan posao za komandose. Uspešno sam se snašao tu i stvarno mi je bilo super. S druge strane bio sam omiljeni u društvu, mogao sam da uvedem koga hoću na te koncerte, tako da sve je imalo nekako i taj statusni simbol a sa druge strane meni je bilo užasno zanimljivo. Kažem opet bio sam u nekom epi centru dešavanja, to je ono muzika i scena koja me je u to vreme jako privlačila, i dalje volim da slušam sve te bendove, i onda mi je bilo to skroz sjajno.

Ivan Minić: A koliko je tu bilo prostora da zapravo učiš?

Vlada Zarić: Naravno kad sam došao pojma nisam imao ništa, i šta je običan mikrofon, šta je kompezacijski mikrofon, pa kako rade pojačala, pa zašto i šta oko ozvučenja, ja kad sam video miksetu prvi put ja sam bio u fazonu “okej ovde ima 218 dugmića, aman ljudi kako znate šta je šta“. Bilo je super što su povremeno određeni profesori sa fakulteta, opet na primer profesor Mijić sa katedre za akustiku, on je dolazio tu sa nama da podešava različite stvari vezane za zvuk, pa kad je puna sala, pa kad nije puna sala, pa kako da postavimo monitore i tako dalje. Mislim imao sam zaista – uglavnom su ljudi negde to vreme zadržavanja bilo između 2 i 3 godine, tako da ja kada sam došao kao nazovi nova generacija u tu tehniku, tu su bili ljudi koji su – njih trojica koji su već 3 godine prekaljeni, koji su prošli najgadnije koncerte i najčudnije kvarove, i stvari koje su funkcionisale na drugačiji način. Tako da da, zaista sam imao i prostora i mesta da naučim. Tu sam shvatio da na tim živim svirkama,  koliko god neke stvari isplanirao uvek ne možeš da predvidiš sve , i ta spremnost da se u trenutku ne paniči nego da imaš tih par sekundi da promisliš i da u letu nađeš najbolje rešenje koje će da radi, to mi je na primer najvrednije iskustvo koje sam stekao tu. To znači da kad god počne koncert ja u džepu u zadnjim pantalonama moram da imam dva mikrofona, nisu bili bežični svi su bili na canon priključak, ali to znači da u svakom trenutku moram da preletim od miksete pa tih 20 metara kroz gomilu do bine i da se taj mikrofon zameni.

Ivan Minić: Koliko si ti ostao?

Vlada Zarić: Dve godine. Ja sam sa te dve godine paralelno radio tamo, studiorao, dovršavao te neke ispite, prelazio godinu za godinom. I tu sam izučio tu školu recimo šta je bilo vezano, a i mislim da je bio takav dogovor, odnosno ugovor da maksimalno je moglo 3, a ja sam posle dve rekao okej to je to ajmo sad idemo dalje.

Ivan Minić: I šta je bilo dalje?

Život posle KST-a

Vlada Zarić: E šta je bilo dalje, pričao sam da kad sam dobio prvi kompijuter jedna od stvari koja me je najviše zanimala, ja se tu zezam mrdalice, ondosno ta neka animirana grafika i onda sam time počeo mnogo više da se bavim. Pa su to bili neki 3D, tad je bio 3D max kao program, tu sam nešto radio i paralelno studirao, i sad recimo prvi onako ozbiljniji upliv u digital, odnosno u Web, ajde da kažemo se desio 99. godine iz ljubavi prema umetnosti, odnosno da kažem umetnicama, u to vreme moja devojka je bila umetnica koja je dobila poziv da učestvuje na venecijanskom bijenalu i to ne nacionalnom paviljonu već na toj nekoj internacionalnoj izložbi, i to vreme sankcija, rata i svega onoga što se dešavalo meni je bilo jako krivo što ona ima takvu priliku, to je zaista prilika koja se dobija jednom u životu, a da ne može da ode tamo da predstavi, da popriča, da se upozna  sa tim kustosima, istoričarima umetnosti i tako dalje. I sad reko okej, ja ću sad da ti napravim sajt i jedino što ćemo da uradimo napravićemo ono, zahtevaćemo da i u katalogu i svuda gde tvoj rad se nalazi da bude potpisana i adresa tvog sajta, nikad pre nisam radio website ali toliko puno stvari nikad pre u životu nisam radio al sam uspeo. Sećam se tada je Dreamweaver, makro media Dreamweaver bio program koji je omogućavao, to je takozvana false promise, what you see is what you get, web editor. Nije baš bilo what you see nije ono što dobiješ, ali sa druge strane iako sistem je bio takav da ima 3 rezolucije monitora na svetu, a ne 303 kao danas…ispalo je to okej skroz i nekako u to vreme mene je to sve onako zainteresovalo i kao ajde da vidim šta se dešava na lokalnoj sceni i opet iz tog ugla umetnosti čujem ja da 92-ka ima kulturni centar koji…odnosno pomaže mladim umetnicima sa ovog prostora da dođu do neke publike, i ja taj sajt koji sam napravio, koji je već bio online na nekom free name serveru, mislim to je bio baš onako pakao u to vreme registrovati domen iz Srbije, pošto nacionalni domeni mogli su samo ako imate firmu, a ovi com su mogli ali online plaćanje nije bilo baš. I ja odem sa tim CD gde je narezan sajt u REX, tamo se predstavim šta je, pogledaju – šile je tad bio, Siniša Rogić tehnički direktor, odnosno neko ko je vodio celu tu priču, kaže “pa bravo ti znaš da praviš sajtove, ajde da dođeš da radiš kod nas“ i ja kažem “ne ja sam napravio sajt“, “ma ti znaš da praviš sajtove, ajde kreni“, i tako sam ja bukvalno na dobar dan dobio posao u Rexu i krenuo prvo da se bavim izradom sajtova za različite projekte koji su tu bili organizovani u REXU, a onda vremenom počeo da se uplićem i u neke druge stvari. Ono što mi je tu bilo super – okej opet sem ti nekih melting pota tu su bili i muzičari i vizualni umetnici i multimedijalni umetnici koji su se u to vreme pojavljivali, ali ne samo lokalni nego kroz te neke razlićite grantove i fondacije u koje je REX bio uključen, dolazili su neki čudni stranci koji su donosili neke tehnologije, al pre svega drugačiji način razmišljanja, da tehnika i tehnologija nije samo tu da reši probleme za koje znamo, već da nam ponudi mogućnost da osetimo, iskusimo nešto zašta nismo ni svesni da postoji. E onda sam se ja tu zaista onako potpuno zapalio, znači sve više sam nekako to programiranje i taj koding ostavljao malo sa strane, a mnogo više se bavio promišljanjem, smišljanjem, ajde da kažemo nekom strategijom šta i kako može da se napravi. U to vreme platforma koja je meni bila fenomenalna to je Flash, opet je jedna platforma iz makromedije i to su bili neki formati kao nekih multimedijalnih prezentacija, radio sam i komercijalne stvari da se ne lažemo. Sipmov katalog za salon u Milanu nameštaja i takve ostale stvari, ali uglavnom su bili ili za neke bendove, radio sam sajt za Dar to Dab, oni su bili moji prijatelji i drugari i tu sam želeo da se pokažem, i to je stvarno izgledalo vrhunski. Dan danas žao mi je što više Flash ne može retko gde da se pokrene, pošto je onako zabranjena platforma, ali zaista tu sam se mnogo više bacio na taj ajde da kažemo neki deo koji se tiče komunikacije ali kominikacija u onom smislu kako preneti doživljaj ideju na digitalne medije. I kroz te neke projekte na kojima sam radio onda sam došao i do prvog velikog posla a to je British Council.

Ivan Minić: E samo jednu stvar ono dodatno malo ispričamo, taj momenatsa Flashom je suštinski prvi trenutak kada internet stvarno postaje multimedijalan i interaktivan. Mogao je on je pre toga al to realno nije funkcionisalo, naročito nije funkcionisalo sa DLUP-a i veliki problem je bio što zapravo možeš ti da postaviš snimak, teoretski neko može i da ga skine, znalo se skida se po dva sata MP3 od 3mg, možeš da postaviš i video, teoretski neko može i da ga skine ali realno vrlo verovatno će imati problem sa time, ali najveći problem je to što je veza nestabilna i ti ne znaš koliko ti zapravo vremena treba da se nešto desi, ako je to u pitanju klasičan video on je ono format serije fotografije, koliko god da ga kompresuješ i dalje je veliki, i dalje je kabast, ako ga staviš u niskoj rezoluciji onda gledaš poštansku markicu na ekranu i to baš i nije preterano interesantno. A Flash ti donosi tu mogućnost da ukoliko to nije video, ukoliko je to crtana grafika, ukoliko su to vektori oni mogu da budu jako mali i mogu da rade šta god hoćeš po ekranu i da to izgleda beskrajno efektno. Pa onda kažeš pa dobro ali to linijski nije toliko interesantno, pa da ali nije mogu da imaju mnogo karakteristika koje nisu na prvi pogled ono što bi nacrtao rapidografom, dakle nije poenta u tome, samo je poenta da može da se opiše kao vektorska stvar. Ljudi su pravili neverovatne stvari sa jedne strane to animacije, vrlo atraktivni sa muzikom sa svim tim stvarima, druga stvar pravili su interaktivne stvari po prvi put…

Vlada Zarić: E mene je to najviše prvuklo ta interakcija, do tad je web bio poprilično mrtav, sve ovo što danas viđamo ove efekte Hover, pa se nešto promeni boju, promeni fokus, font promeni boju šta ja znam, ono što neko misli ma da to je oduvek tu, ne to nije bilo tako u davna vremena, a Flash je imao tu mogućnost da vi zaista imate sad neko kretanje, neku animaciju koja zaista malo daje feedback ili kad stavite negde miš, kada negde kliknete, te neke tranzicije između različitih ekrana i nekako je bilo odjednom neko oplemenjeno iskustvo, nije više samo tekst koji je malo obojen i koji ima slika, da kažem kao loš power point, već kao power point koji ima nabudžene sve one tranzicije, animacije, zezalice i sve ostalo i to zaista jeste kod ljudi izazivalo onako uwow efekat, a meni je to uwow uvek bilo nešto što me je ložilo, da uradim nešto što će kod drugih izazvati taj wow efekat.

Ivan Minić: Odlazak u British Council, odakle uopšte ta priča? 

Kako je došlo do posla u British Council-u

Vlada Zarić: Radio sam sa njima na par nekih projekata, opet je Flash bio poveznica, oni su British Caouncil kao kulturna institucija, ajde da kažemo ministarstvo spolljnih poslova Velike Britanije, oni su radili da afirmaciji što edukacije, što umetnosti i tako dalje i ja sam sa njima radio par nekih projekata koji su pokupili silne nagrade na nekim festivalima, a i kod njih interno ocenjen kao najbolji new media projects. To je bilo 2004, oni su raspisali oglas za radno mesto, trebao im je neko ko će da se bavi njihovim websiteom samo za Srbiju, i prepoznavši da smo radili zajedno, a u to vreme i nije bila baš nešto jaka konkurencija moram da priznam, ja sam tu krenuo da radim. I sad opet iz te znatiželje kako da kažem održavanje jednog sajta, ne tehničke nego sa sadržinske strane, je bio poprilično dosadan posao, pogotovo što se to dešavalo dva puta mesečno da se nešto novo objavi, i ne dajući đavo mira meni, al takav sam da volim da otvaram različita vrata da istražujem, ja sam tu stalno gledao šta i kako može da se unapredi. I sad godina za godinom, ja sam svake godine ono preskapao po dve te neke stepenice korporativne, ne znam sećam se prva od stvari koje sam uradio u to vreme jedan od glavnih biznisa British Cuncila, ne samo u Srbiji već u svetu, su bile biblioteke, znači vi imate knjiga na engleskom, nešto su udžbenici, nešto je beletristike, to nije imalo elektronski katalog, znači ajde da vidimo dal oni imaju neki sistem na kome se vodi evidencija ko je uzeo, kad treba da vrati i tako dalje. Pa sam tu opet našao kroz mrežu drugi kolega u British Caoncilu ko se razume u taj program u kome je pisano program za biblioteku i kako to možemo da exportujemo i da napravimo katalog toga i online. Pa sam to uradio, pa onda nesebično ponudili i drugima. Krenuli smo da pored toga što imate naslov autora i možda neki odlomak, da možemo da skeniramo odnosno fotkamo naslovne strane tih knjiga i tako dalje. Nikad nismo uspeli da može da se uzme knjiga online, može da se rezerviše ili da se vidi ako nije zauzet taj sistem na kom je bila biblioteka nije to dozvoljavao, ali u svakom slučaju eto tako kroz neke inicijative sopstvene i unapređenja, odnosno uvek sam želeo i to mi je bio cilj da vidim na koji način mogu da dam dodatnu vrednost, odnosno da to korišćenje digitalnih tehnologija ne bude…da kažemo evo mi sad imamo katalog naše biblioteke, nego da se to ažurira, da bude real time koliko god je moguće i da donese, u ovom slučaju za krajnjeg korisnika, beefit. Zašto? Dešavalo se ljudi dođu, obično to bude studentarija pred neke kolokvijume i ispite, jedino mesto u gradu gde su mogli da nađu određenje knjige na Engleskom jeziku je bila biblioteka. E onda se oni zapucaju, dođu i kažu e pa nema izdato je sve, na ovaj način oni su mogli online da provere da li je knjiga tu illi nije, ako nije da je rezervišu i kada se knjiga vrati sistem im je slao automatski email, koliko god sad to smešno zvučalo za 2004 to je bilo onako poprilično neka nova tehnologija i način pre svega razmisljanja a onda i implementacija.

Ivan Minić: Vidi da ti kažem, na prvu loptu to zvuči kao da je to nešto rudimentarno – ja bih voleo kad bi sve, sve stvari koje danas koristimo imali tu vrstu korisničkog iskustva i tu brigu o korisniku, jeste jedna strana svega je hajde da ga napravimo da postoji, ali ako ga pravimo samo da postoji a ne da ga ljudi koriste, pravimo ga verovatno bezveze, pravimo ga samo da čekiramo negde neku check listu negde. Što ljudi povremeno rade nije sporno, život se sastoji i iz takvih stvari, ali kada radiš nešto sa svrhom i kad ono osluškuješ šta korisnici kažu pa pokušaš to da unaprediš i tako dalje, onda to stvarno ima šansu da napravi neku razliku i ta razlika može da bude, da prevaziđe okvire geografije. E sad šta si još zanimljivo radio u British Caouncilu?

Vlada Zarić: Pa sad kao što sam rekao, vremenom sam ja tu preskakao na više više i više pozicije i onda sam došao do pozicije to se – British Council je voleo da ima te zvanično dugačke titule koje se kaže “Bussines Developer Menager Eurome United States and Russia“, i to onako prvo što ne može da stane u 4 reda u svakom potisu, vizit karta u to vreme mi je igledala onako popunjena sa textom. A u stvari ja sam bio odgovoran za 43 tržišta, to su sve ove pobrojane regione, to su kao 3 velika regiona za razvoj novih online, ondosno digitalnih servisa, i sad naravno da sam bio presrećan i preponosan na sebe kada sam dobio taj posao, to je bio interni konkurs. Javile su se kolege iz svih tih 43 zemlje, čak i one koje su radile u head corteru u Londonu i u Mančesteru, e onda sam upoznao pravu stranu medalje raditi u velikim korporacijama i hiararhiji. Ono što je bila moj uloga i zadatak jeste da tu neku digitalnu strategiju koja se u to vreme forimirala na globalnom nivou, ako je bila diktirana nekom vizijom i strategijom same kopmanije, prenesem i spustim pre svega na te regionalne nivoe, pa onda na neke klastere zemalja, pa onda na same zemlje. Izazov je bio u tome što u istom regionu ja sam imao Nemačku, Francusku, Španiju, a sa druge strane Kirgistan i Azerbejdžan, znači to je nebo i zemlja što se tiče infrastrukture, ali nije tu samo ta tehnologija i ta dostupnost internetu problem, tu su i različite kulturoške razlike i sve. Meni je jako pomoglo i bilo fenomenalno iskustvo što sam radio sa tim takozvanim timovima koji su ljudi različitih funkcija i znanja, nisu to bili ljudi koji su imali znanja iz tehnike i tehnologije, ali su bili ljudi koji su zaista bili profesionalci, neko ko je jako dobar pa sad u edukaciji, u razvoju lokalne inicijative, to su bili ljudi koji su bili jako dobri u nekom postavljanju kreativnih strategija ili saradnje međunarodne, reginalne i tako dalje. I ti multifunkcionalni timovi, ja sam tu negde njih orkestrirao pre svega da se definišu biznis ciljevi, odnosno šta je to što zaista treba da se uradi, a onda ćemo da nađemo i da uposlimo tehnologiju koja je tu najbolja da to uradi. Jedan od prvih velikih projekata koje sam dobio, uopšte nisam bio srećan, zvao se Decomisioning, a to znači sad ćemo da posečemo sve što ne valja i to nije omiljena funkcija, došao je neko novi, sve oči su uprte u vas i onda kao e prvo ćemo da režemo ali to sa druge strane dalo način da vidim šta sve tu ima u portfoliju, jer ovako kad idete i pitate, znači imao sam milion i jedan sastanak – uglavnom u to vreme se putovalo tako da sam i dosta putovalo, ljudi vam predstave samo ono što je najsjajnije i što je akutelno predhodnih par meseci, a ono što je bilo pre godinu-dve-tri ili nešto za šta ne misle da je važno ostave negde po strani. E brljajući po tim gomilama i gomilama koji su nekad pokrenuti a nikad ugašeni a troše pare – kako da vam kažem sam hosting i interent, zakup internet domenu u to vreme je bilo neka cifra oko 25e, pa sad vi vidite da je bilo čini mi se 1100 internet domena, to je onako respektabilna cifra na godišnjem nivou, pola od toga više niko ne zna šta je ali kad uzimao servis oni su rekli renew automaticly, ustvari tad su stizale fakture i to se plačalo. Jedna od stvari koje sam pronašao je bio ogromni trošak za i marketing servis provajdera, za ovih velikih par razvijenih tržišta, to je Nemačka, Francuska I Španija koji košta nešto sumanuto mesečno i ja kažem dobro ali šta se ovde radi, pa kaže to nam je servis slanje ono email marketing da ljude obaveštavamo o tim nekim važnim stvarima, a važne stvari su bile u stvari jedne od glavnih biznis linija British Caouncila su polaganje dosta sertifikacija iz Engleskog jezika i takođe škole Engleskog jezika, i kao to je to služilo, hvala prijaviliste se vaš ispit je tad i tad, hvala položili ste! ovo su vaši rezultati i tako dalje, i to je bilo kako da kažem jeda ono customer care koji je služio samo da zadovolji formu, da se digitalizuje ta forma koja je inače ranije bila ili usmeno ili je zaista pisance pa se pošalje. I da shvatim ja tu da tu postoji neviđen potencijal i mogućnost da se u stvari ta ogromna baza iskoristi ne za oneof informacije i servisno ono kao samo funkcionalno informisanje i komunikaciju, već pošto tih različitih programa za polaganje Engleskog jezika a i samih kurseva iz Engelskog jezika ima mali milion, i da neko ko dođe i položi taj first sertifikate in English, dok ne dođe do ono profišensi-a ili Buissines English imaju for medicine, for ingenering i tako dalje i tako dalje, znači da to postoji nekih 10tak godina između toga i da to sve je velika mogućnost da se kroz jednu automatizaciju, ondosno potpunu segmentaciju te liste napravi dobar SRM koji će onda da bude jedna mašina koja će tu da radi za sebe, a ostvaruje biznis ciljeve. Tako da smo krenuli polako sa tom implementacijom, pre svega na tim velikim tržištima gde osobe kada polože ili odslušaju neki kurs onda se prevode, dodaju u sledeći, i sad to nije bilo samo osmisliti, odnosno napraviti takve te trigere i taj neki flow, odnosdno sekvence u tom SRM-u, već je bilo potrebno sa druge strane osmisliti šta je to što treba ponuditi ljudima, pa se vraćamo na taj customer care. Odnosno dati dovoljno sadržaja, odnosno kreirati strategiju sadržaja. content markenting, da vi već te stvari imate na nekim sajtovima, na nekim platformama, nešto su bilo aplikacije, nešto su bile Facebook aplikacije, gde vi možete da osvojite inicijalni engagment i da dodate tu dodatnu vrednost koju bi ljudi kroz onu komunikasciju koja im stiže kroz email, a to je taj direktan marketing, rekli “aha to je ovo, da hoću, da želim!“ i idem dalje i nastavljam. Kao posledica svega toga bili su super rezultati. Slagaću, ne mogu da se setim tačno ali sa nekog tog customer life time value-a, odnosno koliko su imali prosečno po jednom korisniku koji je bio negde oko 150 funti vrlo brzo, za manje od godinu dana je došla ta cifra duplirana, odnosno nešto preko 300 funti. I to je na primer eto jako dobar primer kako može zaista da se stvar koja eto tad stajala sa strane imala samo jednu funkciju i namenu, može da se iskoristi na mnogo bolji, efikasniji, efektniji način, da postane ne levo smetalo i nužan trošak, pošto kada sam radio decomitioning rewiew to je bilo ne ne to moramo, to nam je način da obavestimo korisnike kad je ispit i kad su stigli rezultati, da u stvari može da se uposli, da bude jedan fenomenalan generator, odnosno jedan tool koji će da omogući dodatne streamove za biznis.

Ivan Minić: Pričaćemo kasnije o tome kako sada dosta radiš sa klijentima koji su fokusirani negde na ecommerc 2022. godine sve je ecommerc, možemo mi da pričamo da nije, ali sve je ecommerc. Upravo taj momenat razumevanja potrebr korisnika i davanje prave informacije u pravom trenutku, znaš činjenica da ti o svom korisniku ipak imaš neke podatke, ako znaš da ti trebaju možda možeš da prikupiš i neke druge, i onda na ispravan način postavljeno to šta ćeš komunicirati, kako ćeš komunicirati je jako važna stvar. Ja se sećam pre pa mislim ima recimo 11-12 godina, pre 2010 tu negde, imao sam sličnu situaciju gde od revenew stremova jedan deo je biča evaluacija, ono kao dođeš uradiš, kaže ti neko šta su odprilike, na kom si nivou, a onda drugi deo je to kursevi, sertifikacije is sve ostalo. I sad ti kad gledaš finansije odprilike da evaluacija nosi jedan solidan procenat, jer se radi tako što dođeš fizički uradiš testove i sve to, ali relativno mali broj ljudi posle toga pređe na neki dalji korak, i ja pričam sa klijentom i klijent kaže “ pa ne znam, nekako mi se čini da ih malo obezhrabrimo“, jer uglavnom su loši rezultati tih testova, ljudi dođu sa očekivanjem da su ne znam C1, a ispostavi se da su A2 i onda kada znaju šta im treba da prođu odustanu od svega toga, i kao “ne znam šta da radimo“ i ja kažem “dobro a što ne odustanete od evoluacije uživo“, “ ijao pa to je, pa znaš to je značajan prihod“, “možemo da probamo, da prebacimo kompletno testiranje online i u real-time-u dobiju odgovor“, “pa da ali ljudi će da lažu“ , “pa lažu sebe, mislim ne lažu vas“ , a mi ćemo onda da izgubimo novac od toga što je ne znam ono 10e po polaganju 20 a kurs je 200, i ja kažem “dobro ali možete onda to da gurate mnogo većem broju ljudi i onda će mnogo veći broj ljudi koji prođe kroz to neminovno značiti i veći broj ljudi koji će doći na same kurseve, nema šanse da ta razlika ne bude vama u korist na kraju“, “pa ne pa nismo sigurni, pa dobro ajd da probamo“, za 6 meseci ukupan porast prihoda 400% i mnogo manje manuelnog rada koji je donosio rad na tim testovima. Jer u tom trenutku to nije bilo dođe i sedne za računar, ne ne sedne popuni ručno i onda neko pregleda ručno, pakao. Čekaš rezultate, onda one varijante to se sad – mislim jeste da je bila 2009-10  to se sad niko više niko ne seća, dođeš pa gledaš koji si na spisku, uživo gledaš na papirnom spisku, nema to danas kao slikaš nešto, ne brate ono zapišeš koji si bio i koliko si imao bodova, pakao. I oni su zapravo na taj način potpuno transformisali, to je posle relativno brzo su prešli na to, čim je mogućnost šitokopojasnog interneta to dozvolila, su prešli na tu varijantu da rade online časove sa određenim brojem ljudi – “Pa kao znaš nije to veliki procenat, nije to veliki procenat“, pa za par godina je postao prilično veliki, jer je i njima recimo jako puno značilo to što ti ako radiš online možeš da radiš sa ljudima koji su u dijaspori.

Vlada Zarić: Da.

Ivan Minić: Što ti je u principu publika koja ti je nedostupna, a koja može da plati tih par stotina eura tvog kursa, što ovde ne može baš svako. I sad nekom da kažeš da treba da da 300-400 eura mesečno za nešto ili ne znam 500e dvomesečno, ne bi mu bilo svejedno, al ljudi koji žive u Francuskoj, Nemačkoj kojima tako nešto treba nemaju neki preterani problem sa tim. Prosto potpuno je neverovatno šta smo imali priliku da radimo u nekom periodu pre 10-15 godina i kad skapiraš da danas 90% ljudi i dalje ne radi takve stvari, i dalje radi na onom rudimetarnom nivu koji je onaj najosnovniji “build it and they will come“, znači ništa dalje od toga. No dobro, British Council fini ljudi, imperija.

Vlada Zarić: Jeste.

Ivan Minić: Zašto si otišao iz British Council-a?

Razlog napuštanja jedne imperije 

Vlada Zarić: Pa neke stvari su se poklopile, pre svega krenula je velika ekonomska kriza 2008, pa se to prelilo na 2009 pa na 2010 i jednostavno ceo taj neki digital team čiji sam ja bio član koji je brojao nekih 30tak ljudi, neki od nas su bili razbacani po regionima, ostatak je sedeo.u Mančesteru gde je bio head quarter bukvalno je rasformiran, ostali smo moj šef i ja. Mene nisu hteli da puste zbog rezultata koje sam imao, plus, to nisam stigao da kažem, na osnovu toga što sam iz godine u godinu imao taj exeptional performance, dobio sam priliku da biram gde ću i šta ću da radim, odnosno da se edukujem, i u to vreme, to je bilo 2009 jedine ozbiljne studije iz digitalnog marketinga bile su u Londonu, koje su imali neki intenzivni kurs, znači 2 nedelje si tamo, pa 4 nedelje dobijaš neke assigmente i tako dalje, i ja sam to poželeo i oni su bili dobri fini englezi i platitli sve to. To je bio drugi razlog zašto mene nisu hteli sa ostalim kolegama da, oni to zovu restrictioning, da budem ridandand, ali jednostavno ja sam tad nekako bio u naponu snage želeo sam da radim i da stvaram, a sedeo sam par meseci ovako. Budžet koji sam imao predhodne godine koji se pisao sa 7 cifara, odjednom je prao sa malih 6, pošto je taj raspon 6 cifara vrlo veliki i dugačak i onda vi kada pogledate 43 tržišta sa takvim budžetom, a imate tržišta kao što sam vam rekao, kao što su engleska, francuska i španija, koje su vrlo kompentativne, jer tamo nije British Council jedini koji pruža te usluge, onda shvatite da ne možete da uradite ništa i to je bilo stalno čekanje, pa se sve to i ta neka velika digitalna strategija koja je trebala da donese i nove web sajtove i nove servise, onako stavila na hold i nekako – a ja ovamo pun znanja i neverovatnog iskustva sa tih studija, o tome bi mogao samo da pričam satima. Onako željan da nešto radim otvori mi se prilika, odnosndo head hunteri koji su radili za – ustvari više je bila neka prijateljska varijanta, pa onda posle neki head hunteri, kao MTV je tad doživljavao svoju drugu mladost ovde u regionu, odnosno predhodna vlasnička struktura je prodala firmu novoj grupaciji koja je krenula sad ispočetka i da ja budem tu regionalni digital menager, tako su oni to zvali. To je bio ajde da kažemo razlog – zezali su me u British Councilu zašto sam zamenio suit, odnosno svoje odelo, jer je tamo vrlo formalni način oblačenja za majice i karirane košulje.

Ivan Minić: I za muzikante.

Vlada Zarić: I za muzikante, jeste. 

Ivan Minić: Ali dobro potekao si od toga i morao si da se vratiš tome u nekom trenutku. Šta je značio, pričala mi je i Nikola kako je izgledalo iz nejgovog ugla to sve, ali šta je značilo iz tvog pošto suštinski i tu si negde uveo revoluciju?

Revolucija MTV-a i Vladin udeo u tome 

Vlada Zarić: Pa meni je bilo super zato što sam ja imao apsolutno odrešene ruke, pre svega postala je platforma tehnička, to su momci iz Nivasa iz Zagreba napravili jedan neverovatan CMS onako veliki i sposoban sve da uradi, sa naše tehničke strane nisam imao problema da se sistem postavi. Na mene je prešlo da se bavim uredničkom politikom, odnosno da nađem web editore, odnosno urednike koji će da rade na sadržaju, da negde osmislim neku strategiju kako i u kom pravcu to treba da ide, i da sve vreme pokušavam da radim i da monetizujem to prisustvo MTV-a. Negde deal sa vlasnicima je bilo da 3 godine postanemo break even, odnosno svi ti troškovi i tehnički i ovog ljudstva i svega ostalog budu potpuno pokriveni kroz online oglašavanje. Moram priznati meni je bilo drago to smo uspeli da uradimo već u prvoj godini, i ono što su hteli da kao usput da prodaju uz TV reklame ubace i ponude banere za besplatne – vrlo brzo smo došli do kontra stvari. Šta je meni tu bio najveći izazov, prva stvar, to je i Nikola pričao, znači dolazak na MTV, MTV koji ja pamtim je sve ono što sadašnji MTV nije, tu ima 20% muzike a ostatak je rijaliti, odnosno taj skripted rijaliti, i ja kažem majko mila gde sam ja došao, ali tu i dalje postoji taj neki vibe i jako je bilo dobra ekipa, uključujući i kolegu Nikolu, on je bio muzički urednik. I sad tu mi krećemo da čačkamo, da gledamo, orvi problem sa kojim sam se susreo publika koja je na MTV-u su tinejdžeri, znači njihova publika je od 13 do 19, koji su neuhvatljivi, koji su neviđeni šifteri. I kao jedne nedelje je jedno aktuelno, bitno, važno i sve, a onda cancel kultura kaže sledeće nedelje to je awkward, to je ćao, to je krindž, a idemo sa nečim drugim. I u takvom smislu kreirati neku uređivačku politiku, dati usmerenje šta ćemo i kako ćemo je bilo nemoguće, i onda smo mi – a MTV ima btw ima jednu na primer, možda najveća stvar koju sam pokupio sa MTV-a, oni kažu “don’t teach, dont preach, show them“, i sad to onako kao zvuči aha važi i ja sam sve vreme tragao šta je bre to? Šta je show them ? I onda jedan od tih rijalitija se zove “ 16 and pregnent“, odvratna serija, o devojčicama, tinejdžerkama 15 i 16 godina koje us zatrudnele ili rodile decu, negde onaj srednji zapad…gde nemaju šta da rade i ostalo, i sad prate ih i dokumentuju njihov život iz dana u dan, koji je onako pakao, obično žive sa mamom, pošto su deca razvedenih roditelja, u nekoj prikolici. Njihov otac, partner ili kako god se zove tog malog deteta koje je rođeno, je još gori white trash. Onako baš bap mučno i bolno za gledanje, i onda shvatim da je to urađeno kao kampanja u dogovoru sa ministarstvom, jel te kako se sad – dal je to zdravlja ili planiranje porodice, koji decenijama imaju problem sa tom tinejdžerskom trudnoćom, zašto? Jer devojka koja postane majka u tako mladim godinama onda ne može ni da ide ni na koledž, ni da nađe pravi posao, i onda ona postaje ajde da kažemo neko ko je socijalni slučaj, odnosno neko ko je na teretu društva i sa sobom povlači tu generaciju iza, odnosno to dete ne može da mu obezbedi uslove i sve. Ne budem ja lenj, krenem ja tu malo da kopam, oni su vratili nekih 20% je smanjeno broj tinejdžerskih trudnoća od početka prikazivanja te serije u prvoj godini. I ja onda shvatim “okej dont teach, dont preach, show them“ aha kao u tome je fora. Onda krenemo da radimo neke stvari u dogovoru sa – imao sam super ekipu web urednika, u svakoj zemlji po jednu ili dve osobe, a to je bilo znači Slovenija, Srbija, Hrvatska i Bosna, iz Srbije smo pokrivali Crnu Goru, probali smo Makedoniji i nije išlo, da u stvari pronalazimo – klinci su tu našli negde sigurno utočište da komentarišu, pišu međusobno, razmenjuju neka iskustva od najbizarnijih stvari, zašto je Lady Gaga obukla neke čizme do toga da li Katty Perry treba da nosi neke perike u spotovima, znači sve bitne i krucijalne stvari za njih.

Ivan Minić: Vice pre Vice-a.

Vlada Zarić: Jeste. E i mi smo onda bukvalno njima dali mogućnost, nekako smo indetifikovali sve te klince i rekli ej taj čuveni takeover, koji je sad ono nije sad  ali je jedno vreme bio popularan na instagram, kao sad neko uzima takeover našeg Instagram accounta, mi smo zaista tim klincima dali mogučnost da oni pišu vesti, da oni prave svoje muzičke liste. Pa su oni dovukli još njihovih drugara, pa su ti njihovi drugari dovukli još i zaista su se osetili negde gde ono tinejdžerima potrebno da im ne popujete, ne držite slovo već da kažete “Ajde, radite šta želite“, i vrlo brzo, ja mislim da u roku od 6 meseci, sad morate da razumete to je vrlo specifična grupa, od tih nekih skromnih 80 ne znam 80-70-80 hiljada poseta mesečno smo došli na milion ipo, i odjednom smo postali vrlo zanimljiv, zahvalni odnosno oglašivačima. E sad i tu je isto bila moja strategija većina lokalnih lokala portala ima milion i jednu baner poziciju, na naslovnoj strani imate 32 i to sve košta po zvaničnom cenovniku x para, ali nezvanično košta 1% toga. I ja sam poslao – sećam se prvi put kad sam Rdetu poslao cenovnik i napisao da SPM-a taj čuveni hiljadu prikaza za side bar košta 8 eura, onaj gore veliki da košta 10 eura, Radoje onakav kakav jeste, zbog čega ga obožavam i dalje kaže “pa dobro Zariću jel si ti normalan, pa ko će da ti plati ovo?“, ja kažem “Rade ja imam dve pozicije, da ta gore velika koju ne možeš da promašiš i ova u komentarima, jer se žurka dešava u komentarima, nemam 301 to je to, take it or leave it“ on kaže “Kako da nudim bre ovo?“. U to vreme cene na tržištu su bile 0,2 eura po hiljadu prikaza, međutim dođu – šta su shvatilli brendovi, pogotovo brendovi koji se bave consumer electronics i tako dalje, da decision mejkeri kad se kupuje novi TV nisu mama i tata, nego da klinci kažu e oću ovaj zato što ima takvu rezoluciju, takve boje, mogu da igram Xbox na njemu, super je zvuk i krenula oglašavanja. I gomilu nekih fashion urbanih brendova isto prepoznala MTV, em je tu stvarno njihova ciljna publika, nisu mogli da ih uhvate na drugim kanalima ako izuzemo društvene mreže i to je bio negde ključ uspeha i način kako se MTV pozicionirao. Prve godine smo mislim da 2010 i na WebFestu dobili nagradu i žirija i grand…publike kao najbolji Website.

Ivan Minić: E ali postojao je jedan ceo univerzum koji je bio specifičan što je tada to, ne samo to ali možemo da kažemo da je to bilo jedno od centralnih mesta, zapravo uživelo logalu regionalnu muzičku scenu i autorski rad, jer mislim MTV je uvek i ceo taj eko sistem muzičkih kanala na kojima smo mi odrasli je nekako podrazumevao da nama donese svet, a to šta se ovde dešavalo je u jednom periodu poprilično umrlo, mislim nije umrlo zato što si imao ne znam Zam, pa Grand, jer je to bilo najmasovnije. Ti meni kad pričaš o 90tim ja zamišljam šarenu palmu koja pleše i vrti čegrtaljku, jer to je ono koa meni u glavi simbol 90tih, i kad kažem šarenu plamu ne mislim – mislim na televiziju, ne mislim na palmu. Ali taj momenat okej sada neka nova muzika i to je muzika koja danas postoji, slušamo je i svi ovi bendovi i sve ostalo, je tada suštisnki krenula da se budi, da se pokazuje, da se prikazuje, da se deli, da bude dostupna i u mnogim slučajevima kao ono glavno je bilo kad izađe nešto “ajde jel ima neko CD da ripujemo, da napravimo od toga MP3 da možemo da delimo“, kod vas smo dolazili da skinemo MP3, jer kao nosači zvuka više nisu bili biznis, biznis je bilo da što više ljudi čuje tu muziku, pa ćemo da vidimo šta ćemo sa tim.

Vlada Zarić: Jeste. Pre svega zahvaljujući Nikoli negovanje te lokalne scene, regionalne scene koja je bila drugačija, nije potpadala pod ovu palmuzam i sve ostale konglumerate iz iste radionice. E sad iz moje perspektive meni su tu bila dva fejla, prvi fejl je bio to imali smo – Nikola je pričao o MTV premijeri, to su bile premijere lokalnih bendova i njihoih spotova, i to krenulo onako sramežljivo po jedan nedeljno, pa smo došli do dva nedeljeno, ponedeljkom jedan za drugim, pa smo ona uveli sredu i sve. To je bendovima jako značilo da dođu do publike, da ih čuju i sve. Šta je bio fejl odnosno restrikcija, u to vreme na MTV-u je bila potpuna zabrana upotreba YouTuba. Za one koji ne znaju, kada je YouTube izašao i rekao mi se poradjemo, dve kompanije us bidovale, jedna je Wycome vlasnik MTV-a, a druga je Google, i Wycome je ponudio sramno nižu ponudu od Googla i naravno YouTube je prodat Googlu, odnosno Google je postao vlasnik, i onda su ljudi u Wycome u rekli e n+mi negiramo postojanje YouTube-a, to nije platforma i ne sme ništa da se objavi na YouTube-u. Tako da smo mi razvijali svoju video platformu koja je super radila, super je to streamovali, čak je bio bolji kvalitet u to vreme što se tiče kompresije, zvuka i slike od YouTube-a, ali je nedostajala mogućnost share-a. Što onda nismo shvatili kao neku ozbiljnu stvar, ali zaista jeste to bilo bitno klinicima, da mogu da podele sma video i da podele tačan onaj sekund kada njihov refren ide ili šta ja znam. Druga stvar, isto je Nikola o tome pričao, al smo krenuli sa tim free downlodom, prvi free  downlod je bio album S.A.R.S-a. I sad gledajući koliko smo registrovanih korisnika, poseta unique visitora i šta ja znam, mi smo imali neke proekcije koje su bile onako poprilično velike, a i znajuči koliko je predhodni album S.A.R.S-a bio prodat, u koliko primeraka, ja sad pričam iz moje perspektive zašto mislim da je bio fejl. Taj broj downloda je bio po meni skromnih 30-40 hiljada i mi smo onako bili zapanjeni, i onda smo krenuli malo da kopamo, šta i kako. Onda sam se susreo onako u praksi, čuo sam mnogo pre toga milenijals milenijals milenijals, i kao dobro važi. Onda shvatimo da zaista smo radili inervijue, zvali su sve te klince koji su kod nas non stop provode dan noć, na sajtu u 3 ujutru, u 5 popodne non stop nešto komentarišu, aktivni su, živahni. Na njima taj koncept da poseduju nešto…da pojasnim, ja sam prvo imao ploče, pa sam imao kasete, pa smo snimali kompelacije na kasete, pa su onda stigli bugraski diskovi, pa diskovi rezanci, pa sam onda imao hard diskove gde sam snimao muziku i nekako smo tako bili horderi, bar moja generacija i možda koja generacija iza. Znači da ja to imam, da ja kad hoću da mogu da pustim tu pesmu. Već polako sa pojavom YouTube-a taj koncept ja imam nešto moje, klincima odnosno nisu klinci oni su sad ono workforce i to dominantan, ne samo kod nas nego svuda u svetu, taj koncept ja imam nešto, odnosno nešto posedujem na nekom nosaču, na mom kompjuteru nije bitno, oni su nama davali objašnjenja…e kao ja imam kod sebe na kompijuteru, tad laptopovi i ovi smartfonovi nisu bili ovakvi, odemo na žurku ili blejimo kod drugara, ja opet moram da idem tamo da skinem, pa da pustim i sve. Znači njima je već ono YouTuve im se toliko svideo zato što je online platforma, koja gde god da si ti nemaš potrebu više da fizički poseduješ, znači da downloduješ kod sebe tu pesmu, već da je imaš kad god ti zatreba na nekoj od platforma. Onda keću posle i streaming servisi i Deezer i Spotify i neke druge mreže. Meni je tad na primer to bilo onako lessons learned, da to što smo uradili i napravili – daleko od toga da su bili nikakvi rezultati, ja iskreno sam bar po onome kakav je bio engagment na drugim stvarima i znam potencijal cele platforme, odnosno koliko smo imali aktivnih korisnika na dnevnom nivou na MTV sajtovima očekivao si daleko više.

Ivan Minić: Dobro ali to jeste bio jedan vrlo značajan iskorak da muzika može da se distribuira i na taj način.

Vlada Zarić: Jeste svakako i o tome je i Nikola mnogo više pričao, to je njegova struka i znanje kako je to onako poljulalo odnosno postavilo neka nova pravila u igri muzičke industrije kada pričamo ovde i o Srbiji a i o regionu.

Ivan Minić: Dobro kako čuli smo kako je on izašao iz te priče, kako si ti izašao iz te priče?

Kraj saradnje sa MTV

Vlada Zarić: E pa nije bilo toliko dramatično kod mene. Ja sam jednostavno dobio ono što se kaže ponudu koja se ne odbija. Sve vreme sam ja tu koketirao sa marketingom, sa nekim ozbiljnijim marketingom i sve, radio sam neke tezge, neke konsultantske stvari i tako dalje, i izmeđuostalog odradio sam i neki one of projekats Leo Barnetom za neku ajde da kažemo finansijsku instituciju, i to je bilo skroz super. I onda su me iz Leo Barneta pozvali i rekli slušaj nama treba čovek koji će da vodi ceo digital za celu publicit grupaciju ovde u Srbiji, a i da se pripomogne regionu, a to su agencije Leo Barnet, Publicis i Shaachi Saachi. Meni je to bilo wow i karta za ulazak u neku višu ligu i nešto što je onako mnogo ozbiljnije, mnogo dinamičnije, mnogo veće od MTV-a. S druge ljudi sa MTV-a su, kad sam rekao gde idem, su bili u fazonu okej respect, znajući tebe i znajući šta te loži i koliko možeš da daš stvarno nije problem. Pomogao sam im da taj sistem ono nastavi da funkcioniše, ljude koje su doveli posle mene da ih uvede, uputim, da im dam smernice i to je trajalo bogami nekih 6 meseci, tako da nije bilo zatvaranja vrata delovima tela kojima ne bi trebalo. Pralelno sa ovim MTV-ijem, taj deo sam – je meni jako važan a nisam stigao da kažem, značu posle tih studija u Londonu ja se vraćam pun znanja, ali i pun želja da to znanje prenesem i na ostale, i u to vreme jedino profesionalno telo ovde u Srbiju+i je bio IAB, ako se ne varam tad je isto pomenut i Rade Tričković, Vladan Anšelović, ti si bio u upravnom odboru.

Ivan Minić: NIsam, al sam aktivan.

Vlada Zarić: Jeste i Gabrijela Stjepanović ona je bila precednik IAB-a. I ja sam tu krenuo da se muvam i bukvalno da nudim, e ajmo ljudi – ja sam tad vodio ne znam više ni koji, bili su one…

Ivan Minić: Komiteti.

Vlada Zarić: Komiteti i radne grupe za sve i svašta. Ja na jednom tom komitetu i kažem slušaj Gabrijela super je mi što pokušavamo da uradimo tržište ali ovaj kako se kaže “gluhom šaputati i slepom pokazivati“ ne ide odnosno daj da poradimo na edukaciji tržišta, da ti klijenti znaju. I njoj se to jako svidelo i ja mislim da tu već 2010 ja krećem da držim to su bili jednodnevni kursevi, prvo se zvao “Osnove digitalnog marketinga“ – skoro uzmem bacim pogled na te prezentacije, i dalje nisu loše, možda opet zato što je to koncipirano na taj način da da širu sliku, odnosno kako stvari funkcionišu na digitalu i zašto i koja je razlika u odnosu na tradicionalno medijsko oglašavanje. I sad tu kreću jedna klasa, druga to je bilo prvo imaćemo jednom mesečno, pa se to pretvorilo u jednom nedeljno, pa se onda pretvorilo i u subotu i nedelju imamo prodate klase, pa imamo možda i preko radne nedelje jednom i to se onako boga mi lepo zalaufalo. Meni je puno srce i od tad sam krenuo da se bavim paralelno kroz ovaj profesionalni dnevni angažman i tim nekim predavanjima, odnosno edukacijom tržišta malo malo pa naletim na nekog, koji kaže jel se ti mene sećaš, ja kažem izvini molim te stvarno te se ne sećam, ne znam ko si i šta si. Evo na primer sad mi se desilo u Rovinju na vikend media festivalu, prilazi lik i kaže ti se mene ne sećaš, reko bravo odlično si zapamtio, a on kaže ti znaš da sam ja bio 2 tisuće 11te došo sam u Beograd, to je bio jedini kaže kurs iz digitalnog marketinga u regionu, ti si držao kaže i ja sam tad krenuo to da radim i evo me sad imam svoju agenciju već 4 godine, i kaže pisao sam ti sve, ja kažem dobro sve – on kaže ti si meni život promenio. Imamo još jednog zajedničkog prijatelja, ne znam dal je ok da ga pomenemo al ako jeste – sad stvarno je prošlo jako puno ljudi sad ne mogu da zapamtim, imam problem meni žena tako šetamo se ulicom i neko mi se javi, ja kažem ćao i čak se nešto i popričamo i ona pita ko je ovo ja kažem ne znam, i onda ona kaže – pošto je ona baš onako ona je petagog po struci, i ona kaže ti nemaš socijalnu inteligenciju, kako možeš da ne znaš ko su ljudi, ja kažem il je klijent il je student eto sveo sam na nešto…salim se. Marko Ilić naš prijatelj, kaže Marko Ilić skoro nešto sedeli i pričamo i on kaže jel ti znaš da sam ja bio kod tebe na kursu, ja reko ne znam ali verovatno jesi, pa kaže mene su moji poslali ja bio nešto problematičan i kaže ti si ono držao kao Google oglašavanje i sve, i kao ajde sad da uzmemo da radimi, ja sam reko ja nemam mail ja idem i kaže ti si me zadržao, sedi ja ću sad da ti otvorim gmail da bi mogao da koristiš sve i kaže evo me kaže hvala ti, hvala ti na tome, tako da je to stvarno jedna divna stvar, to i dalje jako volim da radim. Trenutno radim na institutu za digitialne komunikacije, tu sam već 10 godina držim predavanja i nadam se da ću to još dugo da radim.

Ivan Minić: Mislim da jeste jako bitan momenat zapravo to da u tom periodu znanje nije bilo toliko dostupno i naročito nije bilo dostupno na Srpskom jeziku. Te stvarni ni ne mogu da se uče na Srpskom, ja duboko verujem da je to tako, ali moraš na poznatom da se uputiš u te stvari da bi mogao da dođeš do toga da ideš korak dalje, ako ne znaš Engleski jednostavno u bilo čemu što je tek, digital, IT na dug staze vrlo teško da imap neku prođu, osim ako znaš Kineski onda imap druge opcije, ali da bi se uputio nekako i da bi napravio taj segvej između tradicionalnog i svega onoga sa čime si se susretao u klasičnom oglašavanju, advertajzingu, marketingu da bi na to nakalemio na pravi način digital, mora da počne od onoga što ljudi razumeju, mora da počne od asocijacija koje su im jasne, mora da počne sa primerima koje mogu da razumeju i koji su im na neki način nešto sa čime mogu da se indetifikuju.

Vlada Zarić: Bliske jeste. Meni je tu dosta pomoglo, znači te post diplomske na kojima sam bio u Londonu su koncipirane tako da kad smo došli dobili smo dve ogromne ovako fascikle, oni su rekli to akademsko znanje, kaže to nosite kući pa ćete sami da čitate. Platio sam overweight za to pošto je bilo 32 kg papira, a onda smo rekli sada ćemo da radimoi onda su moduli bili organizovani tako da il smo išli kod klijenata, klijenti su bili HSBS banka, Tesko, Wolwo, ili smo išli u tada najveće kreativne digitalne agencije u Londonu, odnosno oni dolazili kod nas i radili na nekim projektima. Odmah je bilo hands on, zavrni rukave sad idemo, al ja ne znam – imaš u papirima to nauči a sad radimo stvarne prave stvar, prave izazove. Tako da je meni – ja sam odmah imao taj neki insite, odnosno znao sam kako da ljudima približim te možda apstraktne pojmove i stvari, štaa je to? Kako oni mogu direktno da vide neki benfit za svoj biznis? a opet vraćamo se stalno na to, odnosno nekako smo krenuli od početka taj cutomer care i fokusiranost na samog korisnika je jako bitna i to je nešto što sam naučio na post diplomskim, kakav god proizvod bio, koliko god vi mislite da je to nešto što je ono novi izum veka, ako tu nemate negovanje tog korisničkog odnosa, odnosno fokus na njegove potrebe i ono što on daje kao feedback i ostalo, svi ti proizvodi nekako ljosnu i padnu, odnosno ne daju svoje rezultate.

Ivan Minić: Postoji taj momenat da oni jako veliki, jako ono established brendovi, vrlo često mogu sebi da priušte da mogu da ne vode računa više o korisnicima, posebno ako nemaju neku direktnu konkurenciju. Ali oni koji pokušavaju da se probiju, ako ne vode računa o odnosu sa korisnicima apsolutno nemaju nikakvu šansu da naprave bilo kakav iskorak, jer danas ljudi su razmaženi više nego inače i očekuju da imaju tu vrstu nekog dobrog iskustva, ili makar ako iskustvo nije sjajno onda komunikacija mora da bude pravovremena, adekvatna da bi ti mogao da kažeš e okej nema problema. Ne znam evo baš pre neki dan E-komerc, imam više loših nego dobrih iskustava u E-komercu kada je ovaj region u pitanju, kada je Amerika, Nemačka i tako dalje Amazon i sve što uz to ide, odnos je dosta drugačiji. To ne znači da sam ja svaki put dobio sve ono što mi treba na vreme kada mi treba, zapravo u sigurno 20% slučajeva nešto zakasni ili ne bude kako valja, ali ja dobijem informaciju odmah da će kasniti, ja dobijem informaciju da će doći ranije, što se isto dešava nekad jer oni su čudni. Dobijem sve te informacije, dobijem informaciju da nečeg nema, u principu se ne dešava ali može da se desi i oni ne čekaju da prođe sve to i da ja dođem do toga da mi sutra treba, nije stiglo i ja zovem i pitam i oni kažu a pa ne to nikad nije ni poslato, ne ja dobijem odmah informaciju da ga nema, pa loše je ali je manje loše nego za 7 dana da dobijem tu informaciju. To su prosto stvari na koje jednostavno mora da se baci fokus i u koje mora da se uloži mnogo više novca i resursa i svega. Ja nisam čovek koji će pozvati call centar osim ako baš ne mora, ali ako dođem do toga da moram i ne mogu da ga dobijem 45 minuta pa bolje da ga nema, nemam ja tih 45 minuta, niti bilo ko ko zapravo nešto radi u životu, danas može da kaže da ima 45 minuta osim ako vozi kući, jer situacija je u saboraćaju je takva kakva je. Dobro dolazak u takav sistem kao što je Publicis ili Obarnet jeste onako na globalu pričamo o nekim neverovatnim stvarima, na lokalu gde je sve dosta skromnije i dalje pričamo o nekim jako cool stvarima, mislim i sarađivali smo u tom periodu, i ja sam sarađivao i sa nekim ljudima koji su bili deo te priče i pre i kasnije i generalno rad sa ozbiljnim agencijama funkcioniše na potpuno drugačiji način od rada sa agencijama koje su digitalne agencije, koje su samo nastale u tom nekom bubblu digitala, neke od njih su sjajne da se razumemo to nije sporno, ali kao tradicionalna advertising industrija sa sobom nosi gomilu neke struktura koja je više nego dobrodošla i nekog odnosa gde recimo okej ja sam najčešće bio podizvođač ili konsultant, gde sam ja potpuno zaštićen ukoliko ja isporučim ono što meni treba, ono što je klijent tražio. Znači ja sam potpuno zaštičen, ne postoji nikakav problem, ne postoji ništa, dogovoreno kad će leći faktura, faktura će leći taj dan, ako klijent nije platio platiće agencija, pa će agencija juriti kako će da naplati. Al kao ono postoji 101 sloj preko toga i naravno mnoge stvari možda koštaju više, neki uslovi možda nisu toliko dobri kao u direktnoj pogodbi ali si ti potpuno zaštićen, što iz ugla podizvođača svaka vrsta predvidljivosti je sjajan, a kako izgleda kada ti dolaziš kao, ne Vlada Zarić, nego Vlada Zarić pa onda ti logoi sa životinjama, nazivi i tako ta komplikovana imena koja imaju određenu specifičnu težinu?1:22:41 

Vlada Zarić: Pa pre svega tamo sam predstavljen kao super star, znači Anđelko je sazvao celu firmu znači 140…

Ivan Minić: Dobro nisi počeo…sa MTV-a.

Vlada Zarić: Jeste stoji gleda i kaže ko je bre sad ovo, ja isto prestravljen jer nisam znao da će to da se desi. Na tom projektu na kome smo pre toga sarađivali ja sam bio onako, imao sam neke pošalico što je prodalo priču klijentu, i kaže “ajde sad ispričaj onaj vic“, ja kažem “gde da ispričam vic, prvo nije ni vreme ni mesto“, al šalim se okej. Predstavljen sam kao neko ko je tu pre svega da prenese znanje, ko ume da sagleda, vraćamo se na onu širu sliku, i da odabere pravi kanal, način komunikacije, jer u to vreme da kažemo sve kreativne agencije su svoj fokus stavljale na društvene mreže i na čuvene virale. Tad je bilo vreme, pričamo o 2015-16-17-18 pa čak i 19. znači kada su se kanski lavovi za kreativnost u digitalu delili za viralne kampanje, to je ono imate crveno dugme na trgu dođe čovek stisne i onda se desi haos i tako neke stvari. A pored toga ono što je potrebno svim tim klijentima koji su zaista raznorodni i meni je tu – dve najvažnije stvari koje sam imao u mogućnosti da iskusim i onako na sebe su mi dosta profesionalno pomogle, pre svega to je taj veliki uređeni sistem u kome se znaju procesi, procedure u radu sa A listom svetskih klijenata, znači od Nestlea, Mondeleza, Samsunga, Filip Morisa, gomile najvećih domaćih finansijskih institucija, sad sam verovatno propustio gomilu stvari FMCG industrije nema sa kim nismo radili, od Imleka, Don caffe, Jelen Piva sad onako ako nastavim da nabrajam zaboraviću sigurno NIS i tako dalje. To je zaista onda su potpuno drugačiji budžeti i načini odlučivanja kada radite sa tako velikim klijentima, a sa druge strane imao sam zaista priliku da svakodnevno radim sa, bez sumnje mogu da kažem, najkreativnijim ljudima  sa ovog podnevlja, od copy- writera, kreativnih art direktora do kreativnih strategija i planera. Moj zadatak i moja uloga tu je bila da podignem digital capasiti, odnosno da dam znanja i sumerenja što kroz direktan rad sa account timovima i sa ovim kreativnim timovima na novim pičeevima, novim kampanjama, što kroz neka ono što formalno, što neformalna edukacija i obrazovanja u samoj firmi. Tako da kada sam došo u Lio Barnet oni su imali pola digitalnog klijenta, to je bilo Jelen Pivo, Lio Barnet je radio kreativu, a ovaj deo comuniti menagmenta je radila agencija Home Page, do toga da posle 5 godina i koliko sam malo više proveo tamo, kad sam izašao taj klijent…bio ja mislim 24 ili tako nešto. U međuvremenu od tog bazičnog pristupa da se rade samo društvene mreže kao jedan dodatni kanal komunikacije i kreiranje sadržaja za to. Imao sam prilike da radim zaista neke jako dobre, važne i drugačije stvari. Možda nekih par projekata koje bih izdvojio, na koje sam zaista ponosan, prvi je vezan za baš kreativni pristup, e sad pošto sam potpisivao najrazličitije NDA-jeve negde sam ostavljao prvo dete, negde levi bubreg izostaviću naziv klijenata, možda će neko da prepozna jedan je veliki FMCG brand koji je došao prvi sa zahtevom, kaže hoćemo samo digital first kampanju, možete da imate 30% budžeta da ide na tradicionalne medije a sve ostalo i sa sve mora da se desi. Oni su nas izabrali kao test tržište, bio je u pitanju neka nova kategorija proizvoda gde su oni leaderi na tržištu ali kao ajde da probaju. Super tim sa kojim sam radio, došli smo do toga da tradicionalne medije iskoristimo i privučemo ljude gurnemo na digital, u to vreme su tek počeli da budu influenseri, pošto je taj proizvod imao dva ukusa mi smo našli muškog i ženskog influensera, jedan predstavlja jedan, drugi drugi ukus, možda sad neko ko je i pratio scenu može i da se seti kampanje i svega šta je. U svakom slučaju kampanja pokida, pokida ne samo zato što je izgledalo lepo, šareno i što je dobilo mnoge nagrade.

Ivan Minić: Sve kampanje izgledaju lepo i šareno danas.

Vlada Zarić: Jeste. Nego zato što su prodajni rezultati bili sjajni. Od toga da testiraju, da imaju samo mali neki lager toga, sve se prodali. Pokidalo je po tome što je cela kategorija tih proizvoda koja do tad nije postojala, od jednom se podigla za 2% od poena što je jako puno. A meni možda najvažnije i najbolje priznanje je došlo od toga, pošto pričamo o velikom ogromnom globalnom klijentu koji je tu kampanju stavio u global pull book, kao case study i ta kampanja je onda doživela svoj revival u nekim sličnim oblicima na 30 globalnih tržišta – tržišta na svetu. Znači to je onako baš bilo respct, evo kako možemo ovde da pokrenemo i pokažemo kako i na koji način koristiti digital, i bilo je tu još gomile znač koristili smo neke heštegove zza ta dva različita ukusa, kad smo došli dotle da Suzana nokti iz zvezdare reklamira svoju novu šaru na noktima koristeći hešteg ili da se ono splavovi na Novom Beogradu reklamiraju, dođite na ovo veče, jer će biti…pa sad taj hešteg, takva muzika, to je bila potpuna pobeda, znači kada smo uspeli da uđemo u žargon i način komunikacije sa publikom.

Ivan Minić: Mislim da je to jako dobar primer, bez obzira na to što ne imenovan. Ali mislim…

Vlada Zarić: Ajde da kažem na kraju Nestle je u pitanju i njihov brend je u pitanju 3u1 kafe pokušavali su sa nekim novim – glupo sve vreme pričam al kao šta je i kako je.

Ivan Minić: Taj momenat gde ti suštinski za razliku od većine agencija koje dođu i moraju da ha ispolivaju, mi to kažemo tako, al suštinski da prekriju informacijom digialni prostor koja već ide kroz sve ostalo i to mora da izgleda lepo, ali neće izgledati loše jer ćeš dobiti već urađen ki-visual koji će se samo preliti dalje u sve što treba, ti ovde zapravo dolaziš u poziciju da dubinski menjaš neke stvari kod klijenta, što ne znači da to uvek uspe i ali iz starta je tvoja pozicija sa mnogo većim nivom poverenja i razumevanja nego što je pozicija neko ko e vi ste mi agencija koja radi social, ajde facebook, instagram vidite to nešto, tamo da bude da ima. Mislim zato nekako moj utisak zato su virali najviše prolazili u tom periodu zato što ti viral donosi neki rezultat koji nisi platio.

Vlada Zarić: Jeste.

Ivan Minić: Ja se slažem da su mnoge dobre stvari u životu besplatne ali jebiga nisu sve i neke stvari moraju da se plate da bi ti mogao da računaš na to da ćeš dobiti nekakav ozbiljan rezultat iza toga, kao ljudi su spremni da dobiju besplatno nešto, posebno ako je neki experiance jeste lepa stvar, al kao besplatan auto zvuči kao simpatična ideja ali ako je besplatan i ne možeš da se osloniš na njega, a u njemu voziš porodicu, niko neće besplatan auto. Auto nešto košta jer  to neko pravi, neki inženjeri tamo tamo prave. Šta ste radili od tih pravih inženjerskih stvari?

Inženjerski projekti

Vlada Zarić: Prave inženjerske stvari – e sad ovog klijenta stvarno ne mogu da imenujem, pošto su vrlo specifični. Sve vreme se priča taj data economy, kao mi imamo big data i sve i svašta i to sad može da nam pomogne da i taj marketiški deo, odnosno advertising priče radimo, i sad ako pričamo o tim preformance kampanjama, to smo radili za gomilu klijenata, ovaj projekat mi je bio jako zanimljiv zzato što smo imali klijenta opet globalnog, velikog prisutnog u ne znam – ja sam vodio 7 ili 8 ovih regionalnih zemalja i oni su prešli na SAP, pardon na salesforce kao veliku platformu i do tad je njihov kanal komunikacije su bili oni merchendajzeri, znači ljudi koji obilaze prodavnice i tu pričaju sa prodavcima i njima pojašnjavaju benefite proizvoda, kako da prezentuju, kako da pokušaju da prodaju i tako dalje..i to je onako vrlo rudimentalno bilo, nije bilo rudimentalno ali su imali ipad-e na kojima su išle neke prezentacije, pa kao neke igrice i to smo za njih radili. Prelaskom na ovaj novi sistem oni kažu to je super zato što mi imamo data werehouse koji prikuplja sve informacije, i od toga kolika je prodaja tačno znamo koji brend se prodaje gde, koji proizvod, ko je radio u toj smeni i sve to, i ja kažem okej, pa dobro, ajde da probamo da napravimo sad – da obrnemo igricu ako već hoćemo da imamo taj day to driven economy i način kako se funkcioniše, reko hajde da napravimo potpuno drugu platformu da nama merchendajzeri ne trebaju. Kako ne trebaju? kako ćemo? Šta ćemo? i osmislimo celu platformu koja ustvari vrši edukaciju tih prodavaca na mestu prodaje, ne sad kao e na proleće radimo edukaciju za ovaj proizvod, pa onda na jesen imamo sledeću, a u toku leta obiđemo….i tako dalje, nego da zaista uperimo podatke, znači vi znate na tom mestu prodaje koji se proizvod prodaje bolje a koji lošije, gde ima mesta za unapređenje. E onda ljudima koji su prodavci, koji rade na tom mestu kroz digitalnu platformu za neki e-learning, odnosno engagment, dajete sadržaj koji je upravo fokusiran na to da ih obuči da dovoljno znanja veština i svega, da bi mogli uspešnije da prodaju taj proizvod čija cena, odnosno čija prodaja  nije zadovoljavajuća u datom momentu. Šta to znači, mi opet kroz taj ceo veliki sistem, taj data werehouse, vi možete da pratite da li su ljudi – znači to su bile neke posebne platforme samo za korisnike, odnosno za prodavce, imali su neki sistem podovanja i tako dalje, ali to nije više bilo okej sad ću da pogledam video i baš me briga, nego ako pogledate video i vasš rezultati i dalje ne idu, odnosno nisu kao što su očekivani, kao što je na drugim mestima onda ide drugi, treći, peti – u nekom trenutku da ode mercherndajzer, odnosno živa osoba da popriča sa tim prodavcem ali smo napravili mogućnost da zaista se znanje vrlo specifično targetira na one ljude kojima to znanje nedostaje, odnosno da ih osnažimo da mogu da imaju bolje prodajne rezultate. Znači nije bila priča jedno isto za sve, pa sad u petom razredu iz geografije učimo osnove reljefa pa ćemo sad svi, jer imamo onih koji znaju mnogo više od toga, znači zaista je bilo korišćenje podataka i to je neka vrsta internog SRM-a, znači nije ka krajnim korisnicama ali ka osobama od kojih biznis model jako zavisi, na osnovu njihovih prodajnih rezultata, aktivnosti šta rade na platformi, šta su pogledali, koje su testove uradili i na kraju vidimo kako se to odražava na samu prodaju. Meni je to bilo fenomenalno iskustvo, jednom onako prvo na salseforcu nisam radio pre toga, kad su pitali da li znate, ja sam rekao naravno to su još jedna vrata koja ćemo da otvorimo i koja ćemo uspešno da rešimo i bilo je tako. Od jednog malog test tržišta evropskog, gde smo to pokušali, gde su videli i dobili sjajne rezultate onda smo se onako raširili po regionu. Ima neka tržišta gde ranije leopardnet lokal iz Beograda nije imao pristup, zato što pripadaju mnogo ozbiljnijim marketima sa mnogo većim milijonskim, desetine miliona stanovnika i tako dalje.

Ivan Minić: Mislim da je kao cela ta magija zapravo krenula da se otmotava pre recimo 3-4 godine kada je, kada su ljudi koji rade recimo na Amazonu prodaju is sve, krenuli zapravo da pričaju o tome kako funkcioniše interni sistem prediktivne analitike koju ima Amazon, odnosno kako je moguće da ti neko nešto dostavi za dan a ti s naručio, zato što on već zna da ćeš ti to da kupiš, jer ima dovoljan set podataka, ne za svakog i ne uvek, ali može da predpostavi sa poprilično velikom sigurnošću da si za neke stvari ti dosta dobra publika i ti to znaš na uzorku od milijardu ljudi i na uzorku od milijardu ljudi naravno da postoji neki prostor za greški koji nije mali, ali znaš da ako dolazi novi proizvod koji ima određene karakteristike i ti biraš kako ćeš da ga distribujiraš po distributivnim centrima u Americi, odprilike znaš u kojim državama i gradovima i lokacijama u okviru gradova sigurno da idu bolje nego što idu na nekim drugim mestima, pa i na tim drugim mestima moćićeš da naručiš i neka količina će biti dostupna, al ako ti treba 50 nečega onda ih neće biti baš za sutra, biće dva-tri. Al na mestima na kojima znaš da ćeš prodati 500, imaćeš 1000 za svaki slučaj i prosto taj način žila kucavica američke ekonomije sadrži u sebi kamioni koji idu – je potpuno magična jer kao nekakav softver, medotama koji su ono deo mchine learninga, pravi model koji se u realnosti ostvaruje, a sve ono što je greška je samo argument za dodatno učenje tog modela, i kao koliko god to čudno zvučalo, a mi smo odrasli na tim filmovima naučne fantastike, napravio si robota koji se sam popravlja i to je neverovatno i uvek postoji neko malo čudo koje može čovek da doda u tu celu priču. Sećam se kad je varga bio drugi put, mislim da je čak i prvi put to rekao a od toga ima 3 godine, kad je rekao “da ja imam toliko iskustva, imam super ideje i to sve, svaki put me pobedi robot“, “svaki put kad ja optimizujem kampanju i kad pustim njega da je optimizuje, on je optimizuje bolje“ ali dobro, pokušavamo malo bolje da racumemo šta se dešava, u idealnom svetu na najrazvijenijim tržištima na mestima gde je to zaista drugačije ne bi moglo ni da funkcioniše, ni da raste, te stvari već postoje, a mi možemo lagano fragmente toga da implementiramo i da vidimo šta će zapravo da se desi, pa kao znaš kako se kreću ordeđene kategorije artikala stvari, pa onda znaš da ih nabaviš na vreme jer će u nekom trenutku verovatno biti nstašice i veće cene i sve ostalo, a ti ćeš imati u tom trenuku ono što ti treba.

Vlada Zarić: Na lageru.

Ivan Minić: Tako je. Mislim to i jeste magija kao kad pričaju ljudi – mislim da je Rečko to rekao u drugoj epizodi koja je bila loša jer sam ja tek bio na početku i sve to, al da je rečko tad rekao jako važnu stvar koju ljudi ne kapiraju kao Google analytics je napravljen za ecommerce, sve što radimo, sve što merimo i pratimo mi merimo i pratimo tako što pokušavamo bilo koju vrstu interakcije ili akcije da predstavimo kao deo nečega što je ecommerce. Sad konverzija nije kupljeni artikal nego ostavljena email adresa ili…

Vlada Zarić: Pogledan video, downlodowan pdf.

Ivan Minić: Šta god, ali kao suštinski mi to sve predstavljamo na način na koji bi smo predstavili u ecommercu, i ti kad kažeš – ono kad je on otišao u švicu, kao čime se ti baviš? Pa ja se bavim suštinski ecommercom u farmaceutskoj industiji…kojim ecommercom? Onda shvatiš da zapravo postoji jako puno toga i da je to specifično, a da mi na ovom tržištu i zbog prirode tržišta i zbog veličine i svega, naravno mnogo toga neammo dostupno ali ne koristimo često ni ono što imamo i možemo. Kako možemo da napravimo da naš sajt bude bolji za korisnika? vrlo verovatno nije problem na sajtu, nego u onom koraku koji se desi nakon toga koji je ono zbog čega su ljudi frustrirani ili čuveno da li možete da siđete ja sam ispred.

Vlada Zarić: Da da.

Ivan Minić: Kako je izgledao dalje taj, znači pomenuo si put od 0,5 do 20 i nešto klijenata, ali kako je izgledao tvoj put kroz publicis je suštinski interna reorganizacija Publicisa, iz tradicionalnog u nešto što je više digitalno? 

Razvijanje kroz Publicis

Vlada Zarić: I ja ne mogu da budem potpuno precizan i jasan ako bih rekao da to jeste bila digitalna transformacija slagao bih, a i kad bi rekao da nije slagao bih, opet definitvno ono što jeste pre svega timovi publicisa su oragnizovani tako da ima timove koji opslužuju određene klijente. Ono što smo se odmah na početku dogovorio sa menadžemntom je da ne pravimo posebno digital odeljenje, nego u okviru tih timova pronađem ljude, da ih osnažim, obučim sve koji će na sebe da preuzmu digital deo. Mislim da je to jako dobra odluka jer sa onim da napravimo digital odeljenje onda bi se napravila potpuna segregacija, znači sam si rekao, ljudi koji dolaze striktno iz digitala oni ne znaju kako tradicionalan marketing funkcioniše, a sa druge strane ovi koji su mnogo dugo u tradicionalnom marketingu da koriste digital na svakodnevnom nivou, al ne znaju osnovne principe i načela digitalnog marktinga i onda bi tu stalno bio clash. Nije da nismo imali clash i ovde ali zaista jeste to je bio model da se umesto posebnog tima koji će sad samo da radi digital, jer bi to onda bilo kao šuge, kao ovaj digital samo ovako se baci lopta i ajd ćao ne zanima me, već da zaista svi ljudi koji od početka do kraja – od ono account assistant-a do group account menagera sa ove menadžerske strane, pa do ovamo junior copywritera, dizajnera, art direktora, kreativnih direktora, planera i stratega, svi uključe i fokusiraju podjednako kad se radi digital i kad se radi tradicionalne medie. Ono što jeste većina klijenata koji je bio u Lio Barnetu, odnosno Publisic grupi su nekako uzimali tu 360 ajde da kažemo uslugu, odnosno nije sad e meni treba samo TV kampanja i meni treba samo digitial, već sve te strateške planirane kampanje i taktičke kampanje su bile takve da uključe sve kanale. Šta je bio ajde da kažemo onako prvi veliki izazov, vi kad imate tradicionalni maerkting, veliku TV kampanju, ono se desi 2 eventualno 4 puta godišnje i to je to, i između je neki prazan hod, malo dođete sebi, da prodišete, da vidite da je život lep, da postoji porodica i neke stvari van posla, a sa digitalom nema toga. Ja često kada držim predavanja imam neki slide gde se vidi sa jedne strane su pečinski crteži lovaca, koji kažu bukvalno se tako skupi celo selo, isprati alfa mužjake koji idu da ulove nešto i to je ta velika TV kampanja, pa sad nekad uvate bufala, nekad uvate zeca al biće bolje sledeći put, a na drugom slajdu je kao slajd koji prikazuje kao digitalni marketing neka srednjovekovna litografija zemljoradnika, da ne kažem seljaka koji mukica je tamo svaki dan, mora nešto da se okopava, da se zaliva, da se trebi, da gledaš u nebo, dal će kiša, jel šta će i kako će, nije glamurozno, ne ispraćate celo selo svako jutro kad ideš da radiš na njivi, e pa to je…

Ivan Minić: Al su svi tu kad se peče rakija.

Vlada Zarić: Jeste jeste. Što je opet jednom godišnje i nekako se poklapa sa onim lovom. To je u stvari ajde da kažemo neka dinamika rada na klijentima, dinamika rada koja znači okej nije sad da imamo veliku udarnu TV tradicionalnu kapmanju koja se onda prelije i na audor pa kao imamo i darivate na digital, ne mora svaki dan mora da postoji sadržaj koji će popuniti i održavati komunikaciju i kontakt sa klijentima svih tih dana dok ne dođe sledeća kampanja i neka nova komunikacija ili komunikacijska platforma. To je bilo možda najteže i najizazovnije da se taj neki ritam grupe, odnosno ritam ljudi koji rade u jednom timu promeni i bude malo drugačiji, jer vi taman mislite jao sad sam završio, budu baš intenzivne 2 do 3 nedelje pred lansiranje tih velikih kamanja i onda najzad kad tog petka u 8 sati u prime timu bude emitovana vi ste u fazonu okej sad je super, sad odmor, nije odmor jer u ponedeljak je tu Vlada da kaže “e ajmo idemo sad content kalendar i da osmislimo aktivacije koje će da se poređaju na ovo, ovo i ovo“.

Ivan Minić: Ne imaš situaciju da sa jedne strane platforme to traže od tebe, jer da bi ostao iole organski vidljiv moraš da budeš redovno aktivan, svi te penalizuju ukoliko nisi, a sa druge strane korisnici to očekuju jer su naviknuti na nešto tako, naviknuti su da brendovi sa njima non stop komuniciraju, i naviknuti su čak i na to da kao sad već imaš predvidljive cikluse kada će se dešavati neke stvari, iako se ne desi neka akcija ili neka predstavljanja nečeg novog to je problem, došli smo do toga da, ajde nije u svim industrijama tako naravno, ne znam ono i dalje u foto-video industriji jednom u dve godine se predstavi, izađe ono na sajmu NIkon, Canon, Sony i predstave šta ima, ali Apple ako ne predstavi 2x godišnje i svi ostali ako ne predstave 2x godišnje, odnosno imaju dva različita ciklusa, pa jednom jednom godišnje sve ovo što nosimo na rukama, džepovima i sve ostalo, ako ne predstave to je katastrofa. Vrlo često zbog cele situacije koja se dešava, rezasićenosti tržišta različitim brendovima i od starta toga da previše daješ korisniku, ti nemaš šta da predstaviš. Svi mi kao gledamo se čudno i kao 12-13-14 Iphone su isti, mislim nisu baš ali brate isti su znači isti su, i pre je to bilo da 5 i 5s izgledaju isto. Al sad generacije koje nose različite brojeve u suštini nema neke značajne razlike, da možeš da primetiš minimalnu ali tako nešto pre 10 godina ne bi nasilo svoju oznaku, sada prosto mora da se desi i opet iako ti racio kaže nema tu nikakve razlike, imaš jedan ne mali broj koji će otići i uzeti nov, i oni ne rade to zato što su budale nego zato što im opet neki podaci kažu da to tako treba i to tako mora. Možda može da se pojavi igrač, odnosno možda može neko od velikih igrača da kaže “Im not playing this game anymore“, recimo Apple, neće al možda je u poziciji da može i da kaže “e brate ne radimo to više“ ali lakše je da pratiš ono kako utabano, kako svi ostali rade i da porsto ono živiš u tim ciklusima koji su – jer sa jedne strane imaš korisnike, sa druge strane imaš akcionare  koji očekuju da njihove akcije rastu ili da dividende budu isplaćene i  ti jednostavno moraš da pratiš sve te stvari. To je onaj momenat gde ja zapravo najviše volim da imam ovakve razgovore sa ljudima kao što si ti, kojih zapravo nema mnogo, ima ih vrlo malo, što oni razumeju biznis deo cele priče, marketing je mnogo često nešto o čemu pričamo kao nice to have stvari, i jeste i kad je nice to have možeš da se igraš zato što šta god da uradiš bićr dobro, nešto mora da se desi pa ajde napravi nešto što je zanimljivo, ali onog trenutka kada ga povežeš sa biznis ciljevima onda stvarno nastaje magija jer tada menjaš svet, za početak svoj i svojih konzumera, svojih korisnika, a u perspektivi ako zaista napraviš neki rezultat menjaš svet na makro nivou a ne na mikro nivou, a to je jedino moguće uz to razumevanje kako – kako beše pomeraj krilima leptira na jednoj strani sveta napravi da se desi uragan na drugoj. Kako si izašao iz Publicisa?

 Napuštanje Publicisa

Vlada Zarić: Pa na vrata hahaha šalim se. Malo sam se zasitio i premorio jer je baš tempo bio onako ubitačan, a sa druge strane ti neki ciljevi koje sam sebi postavio nisam uspeo do kraja da ih ostvarim i napravim, u smislu promene nekog načina poslovanja i taktiranje digitala u odnosu na ajde da kažemo ceo taj neki pull svega što se dešava u Lio Barnetu, i jednostavno nisam mogao da vidim svoj dalji opstanak tamo i onda sam se dogovorio da iz toga izađem. Onda sam se malo opredelio za jednu sigurnu luku, već dugi niz godina radim na već pomenutom institutu za digitalni marketing, matična kuća se zove Razor Comuication i radio sam sa njima različite, baš sjajne projekte i tu sam se ubacio možda u nešto što je opet otvorio sam još jedna vrata, a to je prduct ownership i product menagment, gde ustavri upravo ovo malopre što si pričao to suštinsko razumevanje biznisa, biznis modela, kako neke stvari funkcionišu, pa to pretočiti, od toga napraviti digitalni proizvod, radeći do sad što u ovim firmama, što kroz neke konsultantske stvari zaista su – i ja prepoznao kod sebe, a i klijenti odnosno druge strane  da sam tu onako dosta jak, odnosno da tu mogu da dam najveći doprinos, tako da eto za tih eto dve godine koliko sam proveo u Razoru sam radio na proizvodima kao što su, jedan je bio share platformu za cripto trading, bilo je par proizvoda iz Finteka, bio je jedan proizvod koji nisam dočekao da vidim kako će nastaviti razvijanje ali nešto što u potpunosti menja mortige marketplace i to u Londonu, odatle je startup. Uglavnom su bili startupi ili velike korporacije koje imaju neke ideje, a treba im tim agilnih experata, gde stvarno imao sam priliku da radim sa ono najboljim developerima, pa sad nabroj platforme ili stvari, tako da tu sam se uhvatio sa jednim malo manje intenzivnim, u smislu onih deadlajnova što se tiče marketinga i advertajzinga koji su po meni stvarno nekad ne opravdani, jer ne radimo operaciju na otvorenom srcu i niko neće da ostane uskraćen ako post ne bude objavljen u 10 nego u 11 sati i tako dalje ali dobro to je već sad neka druga tematika.Znači ovde sam zaista imao prilike da se mnogo više fokusiram na taj razvoj biznis ideja u tehnološke, odnosno digitalne proizvode i bilo mi je fenomenalno iskustvo.

Ivan Minić: To je onaj momenat da li hoćeš da te neko ubode malom iglicom hiljadu puta ili da sednes na jako veliki ekser…nije problem. Na neki način razumem o čemu pričaš vezano za Leo Burnett i svi tradicionalni biznisi koji god da su i dalje se odupiru tome da nova realnost, ne u kontekstu covida ali i u kontekstu covida, da je nova realnost malo drugačija nego što je bila neka predhodna i jebiga kroz par miliona godina istorije ove planete obično igrači koji se ne prilagode, koliko god bili veliki, evo dinosaursi ja sam veliki ljubitelj, obično izgube u tom procesu, ne mora da znači nekad mogu da budu i upravu ali najčešće ako ceo svet ide na jednu stranu to jeste verovatno strana kojoj se treba prikloniti. Najbolju poziciju će imati oni koji se najbrže adaptiraju i najbrže priklone u tom celom sistemu.

Vlada Zarić: Samo da navede, znači kontra argument portiv ove moje priče o digitalizaciji i toj nekoj fleksibilnosti usmeravanja na stranu digitalnih – digitalnog advertajzinga i marketinga, jesu bili budžeti klijenata. Svaki moja rasprava ili argumentacija je padala u vodu kada otvorimo Excel i kad pogledamo 2 poslednje kolone i – velike grupacije na kraju, da imamo tu sjajne kreativne ljude i ostalo al to vode čike u sivim odelima koji gledaju Excel, i oni na osnovu toga donose odluku. Da imaju neke konsultante koji im daju fortkaste i tako dalje, očigledno su predviđanja za lokalno ili regionalno tržište bila takva – nastavite putem koji ste do sada utabali, ovo neće još skoro ili kako god, ali jednostavno nije…

Ivan Minić: Ne znam 2007 je izašao prvi adex, odnosno nije tada bio adex ali suštinski ovo što danas znamo kao adex godišnji pregled tržišta digitalnog advertajzinga kod nas, prvi put smo mi dobili neku cifru koliko vredi naše tržište. Znali smo to već za sve ove tradicionalne kanale ali prvi put smo dobili digital kao neku stranicu koja je bila zastrašujuće mala i depresivna  i u procentu i u apsolutnoj cifri ali to jeste stvarno raslo iz godine u godinu i raslo je značajno. E sad ono što se tu takođe desilo jeste da se distribucija tog novca u okviru tog budžeta dosta promenila, jer kao mi jesmo ne znam bili na ne znam 10 miliona eura pre 10 godina i to jeste bilo loše, ali je to gotovo sve išlo na lokalni display, a sad imamo možda ne znam i 50-60 ali i dalje ne ide mnogo više od 10 na lokalni display, sve ovo ostalo završava na platformama gde smo mi suštinski oni koji daju novac , kroz protočni bojler to završava negde napolju, i okej zašto završava – pa zato što daju dobro rešenje i ljudi su to nekako prihvatili, postala je navika . Ali činjenica je da mi digitalci već 15 godina pričamo evo ga dolazi, evo ga dolazi i nije došlo, i po ovome kako sad izgleda nije baš da će sutra doći, povremeno se dese neka ubrzanja na tom putu, povremeno se dese neka usporenja, ali onda imaš onu situaciju koju kao svi pričamo o tome kako je covid najviše doprineo razvoju elektronske trgovine kod nas, što je činjenica, imali smo ozbiljan skok i imali smo i ozbiljan pad nakon toga, jer ljudi neće da menjaju svoje navike osim ukoliko ne moraju. Pa covid je bio situaicja kad su morali, nisu oni to naručivali tako zato što vole,  nego zato što moraju. Deo njih je shvatio da im više odgovara i da im prija i sve, deo njih je bio u fazonu jedva čekam da se vratim na ono što sam navikao, jedva čekam da ono posle posla spustim sebi puls tako što šetam kroz prodavnicu i kupim ono što mi treba, a ne tako što klikćem nešto i nerviram se kada će kurir da mi dostavi. To su prosto neke stvari gde ni mi nismo realni jer je i nama iskrivljena slika i sa druge strane želimo da se to već jednom desi, jer kao predugo smo u svemu tome.

Vlada Zarić: Ja imam jedan primer koji često pričamo, znači eto 20 godina ili koliko već u digitallu i sad gledamo reakcije na društvenim mrežama, dal je to Instagram, Facebook ili Linkedin pričam na nekoj konferenciji, ajde da kažemo 100 lajkova, držim neko predavanje isto oko stotinjak lajkova, rodi mi se dete, ja podelim na društvenim mrežama naravno, bude 120 lajkova, gostujem u jutarnjem programu, 400 lajkova.

Ivan Minić: I svi zovu.

Vlada Zarić: I svi zovu, i to su isti ovi ljudi, kako da kažem – okej tu ima i prijatelja i rodbine koje nisu iz ove industrije kojom se bavim, ali jako puno njih jeste iz industrije. Svi uvek više odreaguju na pojavljivanje na RTS-u jutrarnji program subotom ili na nekom drugom jutarnjem programu, za koji zaista sam mislio da niko ne gleda ali eto ima svoju publiku, i to je nešto što je i dalje prepoznato. Sad možda smo mi obrnuli igricu jer kroz ove različite infulensere i youtubere i sad da ne ulazimo u nabrajanje tih titula imena, smo došli da svaka šuša može da privuče ili da ima neku pažnju na  digitalnim kanalima, a ovo, bar kad je čini mi se RTS u pitanju, dalje nosi neku vrednost i kao neki ono možda garanciju kvaliteta ako je to uopšte moguće i ima možda neki sentiment

Ivan Minić: Slažem se samo ograničio bih to na RTS. Jer jednostavno svi samo isprate ono što funkcioniše. Zašto je rijaliti 90% najgledanijeg programa, zato što ljudi to traže, pa ne ako im servirate nešto drugo neće…ne gledaće, mislim možemo mi da se lažemo da je društvo sofisticiranije nego što jeste ali nije, ni ovde ni bilo gde drugo. Samo što naravno kako to obično biva u ekonomijama u kojima je mnogo veće siromaštvo i mnogo niži standard, naravno da će ljudi raditi još gore stvari i biti spremni na mnogo više za manju količinu novca jer ta mala količina novca njima menja život. Nekome ne znam u Londonu 100.000 dolara-eura-funti ne menja nikome život, mislim to je lepa stvar i niko ga neće odbiti ali u Srbiji 100.000 eura ti menja život, 100.000 eura je količina novca koju nikada nećeš videti. Taj neki u Londonu toliko ga je koštalo studiranje, toliko ga koštao deo studiranja, toliko mu je neka godišnja, dvogodišnja, trogodišnja dostižna – vidljiva plata i onda je to prosto nažalost tako. No dobro čika Zariću gde si ti sad? Šta ti sad radiš?

Vladin život danas

Vlada Zarić: Ja sam trenutno u agenciji Four Dots, gde imam poziciju account direktora i zajedno sa kolegama, a deo kolega je ovde u Beogradu, a deo u Novom Sadu, radimo neke sjajne stvari za što domaće, njih je u manjem broju, a mnogo više za internacionalne klijente. Najraličitije su priče, uglavnom je performance marketing, performance marketing je tu pre svega ovo što smo sad pričali usmereno na ecommerce, jer je tu nešto sad gde se vidi razlik, gde se vidi prava moć digitalnog marketinga, gde se vidi da svaki taj neki klik procenat optimizacije na onoj skali pravi neviđenu razliku u ciframa koje se dešavaju. Tako da mi je opet vrlo zabavno i uzbudljivo jer učim nove stvari. Imam kolege koji su već desetak godina u nekom poslu, odnosno u tom poslu, tako da – ono što mi je možda takođe smetalo dok sam radio u velikoj tradicionalnoj agenciji, što sam ja bio taj koji prenosi znanje a malo sam mogao da dobijem sa druge strane, sad sam opet onako kao klinac. Ja nemam problem sa tim da kažem da nešto ne znam i da pitam i da mi ljudi objasne, i da na taj način naučim. Tako da pomažem pre svega mom timu da radeći sa klijentima pogledamo opet tu širu sliku, da vidim kako stvari funkcionišu, da li možda samo povećanje tog budžeta na Google searchu dovoljno ili je mozda bolje te pare usperiti da se neka stvar popravi, kako bi onda i taj performance, odnosno te pare koje se ulažu u taj paysearch donele još bolje rezultate. Primeri ecommerca sa kojima radimo su zaista najraznovrsniji, od velikog fashion brenda iz Hong Kong-a private label do nekih, iz naše perspektive, malih ecommerce shopova koji se bave prodajom ručno urađenih noževa u Americi, kad mi pogledamo ta tržišta i te budžete – imamo krojača iz Hong Konga, krojač krojač, znači koji znam da troši više mesečno nego najveći klijent koji imamo ovde iz Srbije. Onda ustvari shvatite skalu i veličinu tih nekih tržišta, to nisu brendovi koji su prepoznatljivi i veliki kao ovi sa kojima sam radio u Leo Burnettu, al to su brendovi koji grad esvoj biznis pre svega i reputaciju u sad jednom novom digitalnom ekosistemu koristeći sve benefite i mogućnosti koje im različite digitalne platforme pružaju.

Ivan Minić: Nedavno si na konferenciji media days u Nišu, koje smo organizovali digitalk random, imao sjajno predavanje o cookieless internetu, pošto to jeste nešto što mnogo ljudi koji da kažemo nisu iz tehnologije, poprilično plaši u ovoj celoj situaciji a nije ni da nema razloga, a sa druge strane i mnogi drugi možda ne znaju sve aspekte toga – tu smo na neki način ponovo pokrenuli ovu stru priču, jer kao nama je 10 godina glavna stvar vezano za internet mi sve možemo da merimo u realnom vremenu. Stvarno smo mogli da merimo mnogo više nego što su mogli da mere ljudi koji imaju bilborde i slične stvari, a onda smo zapravo shvatili – prebacili smo onaj maount idiot na grafikonu i shvatili da ne moemo mi baš da merimo, ne sve nego skoro ništa što mi merimo nije to baš to što bi trebalo, odnosno može da bude ali se ne prenosi lineralno u ovaj svet. U predhodnom periodu u suštini najveće pitanje kojim smo se vi nekako bavili i tražili rešenja, postoje da kažem gotova rešenja ali postoje i neke druge opcije, i jeste zapravo to da ti shvatiš šta se zapravo desilo i šta se desilo kojim redom. Ako ćemo to da pojednostavimo na jednu reč to je atribucija, jer super su ti klikovi i sve je to super i ja kad pričam sa nekim i on mi kaže znaš mene klik košta 5 dinara, pa dobro koliko te košta prodaja? pa dd ha nije sad važno, pa brate to je jedino što je bitno, ni broj klikova, ni broj pregleda, ni bilo šta nisu važni ukoliko ti ne završiš to za šta dovodiš tog korisnika. Ako ne znaš šta se desilo, ako ne znaš na kom koraku je odustao pa onda kad znaš na kom koraku je odustao možeš da predpostaviš zašto je odustao, to nije tačno nužno uvek ali vrlo verovatno ako je dodao proizvode u korpu, došao u korpu i odustao, vrlo verovatno je odustao zato što je video neki trošak koji nije planirao tu da vidi. Pa onda kada znaš da je zbog toga odustao onda mu kažeš “e izvini bili smo nevaljali evo ti promo kod za free shipping, seti nas se“. Voleo bih da mi daš malo više, ja sam sad ovde istrtljao svašta ali je to vrlo nestrukturirano, kako to zapravo izgleda kada sedneš i radiš sa klijentom? Okej vi ste agencija koja vodi kampanje i kampanje procenat nekakv za taj posao vođenja trudiš se da utegneš da to sve bude bolje i možeš da optimizuješ do neke granice, i opet ti optimizuješ tu kampanju ne optimizuješ rezlutat prodaje ako pričamo kakva je postavka po defoultu, zašto se vi trudite da to bude drugačije? i kako to drugačije zapravo izgleda?

Vlada Zarić: Lepo si rekao ovo prdim kao na internetu je sve merljivo, ja obično kažem klijentima to je najveća laž digitalnog marketinga, nije sve merljivo, možemo da izmerimo neke stvari i onda da dođemo do zaključaka na neke obilazne načine. Kada pričamo o tom kao celu ekosistemu ecommerca i tog performance marketinga imamo jednu granu, a to je dovući korisnike na sajt, i sad ta konverzija se dešava na sajtu, koja može – ti si dao samo jedan od primera, da krene po zlu. Ta konverzija se ne desi recimo iz dva razloga, prvi razlog doveo si pogrešne ljude, znači nekome treba frižider a ti si ga doveo na sajt olovaka i to je ćao, a druga stvar koja je mnogo češća iz nekog toga procesa se vidi da tu postoji neko usko grlo, odnosno friction point što bi rekli englezi i da odjednom imamo neki veliki drop off. Šta je nama cilj i zašto se trudimo, znači pre svega svoje klijente posmatramo zaista kao partnere sa kojimo želimo da njihov posao uspe, jednostavna stvar, njima bolje ide posao, biće veći budžeti, naš procenat veći i to je neka lepa srećna mašina i svi smo zadovoljni. Ono što takođe želimo da klijentima onako skrenemo pažnju jeste da ne guramo samo jedan kanal, nama uglavnom dolaze klijenti koji već dugi niz godina rade različite digitalne kampanje, to ide sa promeniljivim nekim uspehom i onda dođu kod nas i kžu čuli smo – nemamo sales department, ne radimo marketing, uglavnom – ne uglavnom nego svi klijenti dolaze po preporuci ili zato što su čuli, i onda je nama cilj da zaista da pre nego što krenemo da trošimo te neke pare da prvo pogledamo ceo sistem kako radi i spolja i iznutra, da pronađemo šta su to potecijalno uska grla, da nešto što znamo iskustveno, a za neke stvari zaista nisu to prave fokus grupe, znači zaista nađemo ljude kojima kažemo e kupi mi crne patike u broju 46 na ovom sajtu, i sad vi gledate kako prosečan korsinik klikće, gde traži filter za brojeve, gde traži dodavanje u korupu i na osnovu tih nekih stvari dajemo preporuke. Ideja jeste da uz dobru metriku, metriku odnosno data analytics, to je uslov da radimo sa bilo kojim klijentom, da imaju ne samo instaliran Google analytics na sajtu, nego da je dobro podešen i da prikuplja prave podatke, e to nam je onda prvi preduslov da bi smo krenuli. Ovo čuveno pitanje šta radi, šta ne radi? Postoji milion i jedan razlog zašto atribucije ne rade, pa od ovih IOS 14 ipo sistema, gde je sve na fejsu a i na Googlu bogami popucalo i vi ne znate šta su ljudi koji su došli sa Iphona koji imaju bilo koji veću veriziju sistema od toga, ne znate jednostavno ih IOS pokrije, pa do toga da i sam Google ili sama platforma dešavaju se neki problemi, odnosno gličevi. Kada imamo dovoljno poverenja sa strane klijenta, mi kažemo okej ajmo sad da ovu kampanju za koju predpostavljamo da nam donosi rezlutate ali nemamo exaktne cifre zaista ugasimo, i ajde da pratimo narednih nedleju, dve, tri dana kako će se to odraziti na opšte podatke. Znači ideja jeste da ne prodajemo samo kanal po kanal zasebno nego da uvek gledamo širu sliku, odnosno ako jedan koristi samo da dovlačenje ljudi, a drugi za remarketing, pa onda im radimo kroz neke lead generational forme da ih prebacimo na jedan kontent marketin, odnosno da imamo spremnu sekvnecu različitog sadržaja koji im se nudi kako bi prelazili ondosno peli se kroz panel, znači to jetse ideja, znači nismo u fazonu kliktači, jer kliktača ima svuda, ima i u Pakistanu i u Indiji, jako puno ih je bilo za ovaj deo evrope u Ukrajnu, sad oni su se preselili u Poljsku ili kod nas. Ne bavimo se pukim zanatlijskim poslom, zaisat da probamo što bi ti rekao pravi inženjeri, da znamo kako sistem funkcioniše, da ga pogledamo sa svih strana, da imamo taj jedan overwiev. Vrlo često se ispostavi da oni kanali komunikacije koji su zanemareni ili nije obraćana pažnja jednostavno to nismo uključili jer se tako ne radi ili nam je neko rekao da ne treba. Onda postanu zvezde vodilje, odnsono nešto što donosi najviše para i nešto što generiše neverovatan revenew stream, a košta 100x manje od toga, cene klika od 5 dinara ili šta već. 

Ivan Minić: Postoji ceo taj momenat da su realno platforme postle takve da ti bez predhodnog prevelikog znanja koristeći automatiku i vizard koji imaš možeš da napraviš sasvim okej kampanju. Razlika između loše kampanje i sasvim okej kampanje, kampanja koja je fantastična u performansu može da bude ogromna, i to je ono kada radiš nešto eksperimentalno i imaš beskonačnu…i sve, onda ti nije bitno, al kad se baviš nečim ozbiljnim sve je ceđenje suve drenovine jer je konkurencija ozbiljna i zaista jeste važno i taj 1 i 2 i 5 % i ušteda i bolji performans, koji minimalno mogu da naprave razliku su veoma važne. Često u celoj toj priči postavljamo stvar tako kada preporučujemo ljudima šta da rade sa svojom karijerom, kažemo specijalizuj se usko za nešto, guraj to dublje možeš u tome svemu, i to nije loš put naravno, ima mesta i za jedne i za druge ali neka moja logika kaže, mislim i logika i neko životno iskustvo, kaže specijalisti mogu da budu sjajni, mogu da budu beskonačno dobro plaćeni, mogu da imaju dobar i uspešan život zato što imaju jasan fokus čime se bave, ali će na kraju dana svi oni raditi za nekog generalistu koji ima tu sposobnost da sagleda sve šta se dešava i da pomogne ljudima da međusobno komuniciraju iako su potpuno različiti, iako se po difoltu nikako ne razumeju. On je ona spojnica koja prevodi sa vege-a na HDMI i to je prosto tako. MIslim da tvoja uloga sa jedne strane i kao edukatora, što se opet svodi i na prevodioca i onog ko prvo treba da dovede a onda da prevede, i kao profesionalca, kroz celu tvoju karijeru se zapravo najbolje vidi kroz to da ti omogućavaš da ljudi koji su oko tebe mnogo bolje urade svoj posao, i onda kada se to desi u suštini tvoj posao je bio da nisi uradio ništa, ali se desila magija, kao selektor, kao dobar selektor ili trener. Šta je neki tvoj neki zaključak, sad već smo i ti i ja u nekim zrelim godinama i možda u najboljem periodu karijere kada stvarno možemo i dalje da damo jako mnogo a skupili smo beskonačno količnu, često vrlo beskorinih, znanja ali nekad vrlo korisnih, i šta je tvoj neki zaključak, jer mislim da najveća vrednost koju možemo da damo je sa jedne strane, ljudima koji razmišljaju o karijeri, bilo da su mladi pa razmišljaju koja će im biti karijera ili da su stariji pa razmišljaju da menjaju karijeru, da prave neki prelaz u nešto digitalnije, a sa druge strane biznis ownerima koji su u vrlo sličnoj poziciji, nešto su radili što kaže naš narod “mi već 30 godina radimo ovako“, e super i zato ste u problemu što 30 godina radite tako jer se za 30 godina sve promenilo, šta je tvoj neki savet prvo za ove koji to gledaju kao profesiju i karijeru, a onda za ove koji vide to kao mesto na kome mogu da pronašu rešenje i utočište za svoj biznis problem?

Zaključak

Vlada Zarić: Da se razumemo ova priča o specijalistima i generalistima stoji i mislim to će uvek da bude rvanje između toga, bez jednih i bez drugih sistem ne može da funkioniše, znači ne može svako da bude general, potrebni su dobi ljudi koji su specijalisti u svom poslu. Gde nastaje problem? Problem nastaje onda kada specijalisti kažu “E to je samo zato što sam ja ovu kampanju ovako optimizovao“ ili “ To je samo zato što ovo na ovaj ili ovaj način radi“, to je sad onaj čuveni primer koji kaže: ako neko ima čekić u rukama, to je jedini alat kojim se služi on će taj ekser da ukuca i u drvo i u beton i u čelik, dal će da bude najefikasnije verovatno neće, dal će da bude najelegantinije – nikako neće da bude najelegantnije, potrebna je osoba, potreban je neko ko ima i viziju ali ima i znanje i može da ima taj pregled overview kako stvari funkcionišu, jer na taj način možda vi nkead uzaludno trošite resurse gurajući u jednu stranu, optimizujući do besvesti, trošeći radne sate i živce svojih zaposlenih želeći da postignete bolje rezultate, dal za vašu firmu ili za vašeg klijenta ako ste agencija, a u stvari problem je potpuno sa druge strane. Potrebno je izmaći se, e sad ako ste vi ceo život proveli samo u jednoj industriji – specijalizovali se za jedan alat i to je skroz okej ali je potreban neko ko će da ima taj overwiev i da prepozna gde su taj čuveni opportunities, odnsono neke šanse za unapređnje, ne samo to što se stalno radi. Kada pričamo o biznis ownerima, odnosno vlasnicima, dal su to ecommerce sajtovima ili neki veliki biznis i tako dalje, takođe je potrebno da se ne uhvatitie za prvog, i dalje imamo onu paradigmu komšijin mali, ima komšijin mali razvaljuje radi za neke Amere preko neta, uzima 2,5 soma mesečno, on će meni da vodi kampanju, okej, to ne znači nužno da će to da bude loše ali sigurno može bolje, može bolje ili jednog dana kada taj posao naraste i preraste kapacitete specijaliste za jednu oblast, vi ćete doći do stagnacije i udarićete u plafon. Bolje je mnogo na vreme krenuti i raditi dobru strategiju koja će uključiti više kanala sa jednim jedinstvenim ciljem i naći i ulagati i resurse, a resursi su i pare i vreme i novac i zaposleni, da to ima smisla i za 6 meseci i za godinu dana i na duže staze, tu negde vidim svoju dosadašnju profesionalnu ulogu, tu sam davao najviše sebe i tu sam ostvarivao najbolje rezultate. Prepoznati kako i na koji način podesiti sistem, dal je sistem neka platforma ili je sistem određeni tim, tako da radim na najefikasniji način i da donese najbolje rezultate.

Ivan Minić: Vlado hvala ti što si podelio svoju priču, bila je jako zanimljiva iako je znam i dalje mi je bilo zanimljivo da čujem neke od momenata. Mogu da zamislim kako je ljudima koji je nisu znali i koji te znaju samo iz nekih fragmenata tvoje karijere gde su te sretali. Mi ovde stvarno okupljamo vrlo često te neke čudne multidisiplinarne ljude, ali to je zapravo ono što pravi magiju u celoj stvari, ne moraš ti sve da znaš, nekad je dovoljno i da razumeš i ako razumeš 5 koraka si ispred onih koji gledaju samo jedno i fousiraju se isključivo na jednu stvar. To je ono kad odeš ko lekara koji ti je prijatelj a koji je ortopet, svaki problem koji imaš on će da reši tako što kaže “možda da ovo secnem“.

Vlada Zarić: Ili ne do bog hirurg, kaži oni i proliv operišu.

Ivan Minić: Tako je. Hvala ti još jednom, hvala vama što ste nas slušali, nadam se da vam je bilo interesantno, komentare, sugestije i sve ostalo za to koristite adekvatno polje na YouTube-u. To bi bilo to, mi se vidimo ponovo naredne nedelje.