Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, -u, na Apple i Google podcasts.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Moj današnji gost u Pojačalu je Đorđe Filipović. Osnivač kompanije “30Hills“ koja je softverska kompanije iz Beograda, ali u ovom prvom delu razgovora koji smo snimili nećemo gotovo uopšte pričati o tome, odnosno pričaćemo o tome samo kroz njegovo obrazovanje u SAD. Karijera pre karijere je da je Đorđe bio profesionalni plivač koji je na osnovu stipendije otišao na univerzitet “Syracuse“. Koji je 2000. godine bio učesnik olimpijskih igara i koji je proveo prvi deo svog života zapravo baveći se plivanjem i u ovom razgovoru se bavimo time kako je to sve izgledalo, kako je izgledalo otići na studije krajem 90-tih godina, šta je u celom tom procesu naučio i kako je to izgledalo kada je postao deo jednog obrazovnog sistema, koji je potpuno drugačiji od ovoga ovde, ali na univerzitetu koji je imao sajajan sportski department ali i verovatno najbolji program u oblasti informacionih tehnologija na teritoriji celih SAD. Naredni deo, naredni razgovor koji će biti u drugoj epizodi će se baviti njegovom profesionalnom karijerom koja je izuzetna interesantna ali o tome naredni put. Uživajte u ovom do sada!

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Dobro došao!

Đorđe Filipović: Bolje vas našao.

Ivan Minić: Tvoja priča je jedna od onako interesantnijih priča, a mi stvarno imamo ovde plejadu čudnih ljudi, iz epizode u epizodu.

Đorđe Filipović: Sa 150 emisija biti čudan 🙂

Ivan Minić: Ja skupljam, okupljam te čudne ljude, ali tvoja priča je čudna na jedan kompleksniji način nego većina drugih jer podrazumeva promenu nekoliko karijera kroz život i rad sa nekim veoma interesantnim ljudima, na interesantnim projektima i dolazak do toga da na kraju ipak se opredeliš da budeš pravi preduzetnik i da imaš svoju firmu, a da ta firma opet ne bude kakve su obično programerkse firme kod nas. Tako da ti si čudan na mnogo načina i iz mnogo uglova.

Đorđe Filipović: Uzeću to kao kompliment 

Ivan Minić: Hajde da krenemo redom. 

Đorđe Filipović: Hajde.

Ivan Minić: Znači kao i sa svima 

Đorđe Filipović: Once upon a time.

Ivan Minić: Prvo pitanje, mančmelou pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Đorđe Filipović: Pa definitvno đubretarac. Definitvno vožnja na onom kamionu deluje kao najveća zabava na svetu. Ali to sam uspeo nekako da ispunim tu satisfakciju sa dedom na selu koji me je često vozio i fijakerom i kolima sa konjima i traktorom i učio da vozim traktor i tako te stvarni, tako da mislim da se to nadomestilo. Al to su oni baš najraniji dani ono kad si baš mali mali, a onda kasnije čim sam krenuo da treniram plivanje onda sam samo hteo da budem plivač.

Ivan Minić: A kako si krenuo da treniraš plivanje.

Začetak karijere u plivanju

Đorđe Filipović: Plivanje sam krenuo da treniram iz razloga, naravno kao i svi plivači krive noge, ravna stopala ili kriva kičma. Ja sam imao ravna stopala, vratio sam se sa mora i u tom trenutku košarka je bila najvažniji sport u Srbiji, fudbal je 90-tih počeo već da se raspada, košarkaši su izleteli i onda smo svi samo gledali basket i ja sam želeo da budem košarkaš, ali u to vreme košarka nije počinjala da se trenira pre 4-5 razreda. Onda su me poslali nazad – mi kao okoreli zvezdaši odmah me otac vodio u košarkaški klub “Crvena Zvezda“, rekli su nam kao “ Idite plivajte pa se vratite“. Ima neka veza tu košarke i plivanja, dosta košarkaša su i plivali, Tim Dunking je bio jedan od velikih zvezda plivanja koji je ipak odlučio da igra basket s razlogom. Tako da sam ja krenuo da plivam, vratio se sa mora zavoleo vodu, uživao u tome, nekako ostvario tu ljubav i onda krenuo u plivački klub “Crvena Zvezda“ u njihovu školu plivanja. 

Ivan Minić: A kaži mi kako izgleda taj ceo proces, okej u startu si ti dete koje je tek pokazalo neko interesovanje ali kako u tom trenutku kada nema ni toliko tehnologije ni znanja, ni svega, ide neki proces formiranja plivača koji će nekad biti možda nešto ozbiljnije. Kako se uopšte pravi ta selekcija, kako izgleda proces treninga, kako se to vremenom usložnjava i uozbiljuje?

Kako se postaje profesionalac 

Đorđe Filipović: Pa u tom trenutku, znači to je sad rani početak, ustvari već kasne 80-te, sad zvuči jezivo, ja sam upisao se kao prvo u plivčku školu i sad imaš prvo školu plivanja i onda iz škole plivanja se vrši selekcija za klub i organizacija je bila takva da je svaki klub bio na jednom bazenu, partizan je držao TAŠ, Zveda je držala 25.Maj, imao si banjicu, 11 April, Vračar i to su bili Beogradski klubovi i to su sve bili veliki klubovi sa puno dece. Situacija se trenutno dosta promenila sa ono demokratizacijom sporta i uvođenjem onog zakona o organizaciji sportskih društava. Mi sada imamo tu situaciju da na jednom bazenu pliva po 30 klubova sa 5-6 dece, ali u tom trenutku klub je zaista bio institucija. Po organizaciji kao što bilo koja škola funkcioniše ili muzička škola, znači imaš tačno onako raspored kojim putem se ide i kako napreduješ. Mi smo tada krenuli da plivamo, došavši sa mora nekako ono ušao u taj fazon, uskočio odmah u bazen, tu mi se sve to jako svidelo i naravno šargarepica je bila trenerka Crvene Zvezde i ta trenerka je bila toliko velika i toliko značajna da je sad teško opisti šta je značila trenerka Crvene Zvezde. Ta trenerka nije mogla da se kupi, ja mislim da ni trenerke generalno slabo su se nosile u tom trenutku, nije toliko američka kultura prodrla u tadašnju Jugoslaviju, bila prisutna naravno ali ne u toj meri. I sad ti kao dobijaš trenerku Crvene Zvezde i postaješ sa ove strane ne kao navijač i kao ljubitelj, poštavalac kluba već postaješ kao zvanični takmičar Crvene Zvezde, to je za mene bio spektakl. Ne znam gde sam to čuo, neko mi je rekao sve u životu možeš da biraš i kao ne znam ko je to gde pričao ali mi se jako to svidelo, možeš i religiju da promeniš, zemlju ali kao izbor kluba za koji navijaš je nemoguće promeniti.

Ivan Minić: Kontana je to rekao i rekao je nešto u stilu možeš da promeniš veru, naciju, ženu ali klub jendostavno ne možeš da promeniš. 

Đorđe Filipović: E da tako je i meni, deda, otac pa sad mi kao zvezdaši i kao to je to postaješ zvezdaš i svi navijaju za tebe, tako da onda dobiješ taj vetar u leđa i onda smo mi uspeli i moj mlađi brat isto trenirao. Ubacili su nas u školu plivanja i to je tada bilo jako zanimljivo što možeš onako da vizualizuješ kojim to putem ide, kako to odprilike izgleda. Dolaziš na bazen, ogroman onaj veliki bazen, svaki trening je kao jedan veliki show, kao neka predstava, gde su od prve staze do osme staze deca raspoređena po godištima i ti onako stojiš u onoj prvoj stazi gde vas ima 50 i gledaš nekog tamo skroz sa neke druge strane bazena gde ih ima trojica – četvorica izgledaju kao ono bogovi sa Atosa, plivaju, nameštaju se, znaš kao ono u tom svetu super star si i ti to možeš da vizualizuješ i to jasno možeš da vidiš.

Ivan Minić: Imaš progress između.

Đorđe Filipović: Imaš progress između da da da. Između tebe i njega je ostalo samo da preplivaš Atlanski okean 15x i tu si, u kilometrima da.

Ivan Minić: Kako su izgledali treninzi?

Đorđe Filipović: Pa u tim mađim kategorijama mene je tada trenirala Brigita Đorđević, ona je iz Nemačke, ovde je radila sa nama i dosta je bilo organizovano i mi smo imali – lepota plivanja je u tome meni uvek bila najdraža po tome zato što uvek imaš mix i muških i ženskih, ne razdvaja se muški i ženski sport, svi treniraju zajedno i ne razdvajaju se godišta, tako da ti uvek u svakom trenutku i brži si od nekoga i sporiji si od nekoga, uvek moraš da budeš u kolektivu i da juriš ove neke starije koji su ispred tebe, a dovoljno ih ima puno da se uvek sa nekim takmičiš, uvek te neko kako mi kažemo vuče, draftuje te za sobom i gura te da napreduješ.

Ivan Minić: A kaži mi škola? Šta te zanimalo u školi?

Školska interesovanja mladog Đorđa 

Đorđe Filipović: U školi od – u srednjoj školi me stvarno ono što sam ukačio bila kao istorija i sečam se ono kad sam se dohvatio pogotovo američke istorije i američko političko uređenje u odnosu na ono 90-te i ceo sistem u kom smo mi živeli to mi je ono mind blowing experience. Tu sam uhvatio ali ono škola osnovna je išla kako je išla. Mi smo imali neku divnu učiteljicu Olgu Jovanović koja je bila dosta stara i na kraju svoje te učiteljske karijere i sa njom nismo pratili formalni rad i program, ona je insistirala uvek na matematici i na srpskom, na tom lepom pisanju, izražavanju, recitacije i učestvovanje na svim tim…Ona je imala jako puno razumevanja, a ja sam tačno u tom nekom trenutku i probio sa nekim prvim početnim rezultatima i onda ona čim je videla kao nečemu si se posvetio, nešto si krenuo da radiš, slobodan si za pripreme, za odlaske, za dolaske. Posle tamo več 4-5 razred onda je postala ozbiljna muka, naletiš na svakakve, razno razne profesore i dobre i loše i ove koji nemaju apsolutno nikakvog razumevanja i ja mislim da su me čak i namerno u velikoj meri čak i kinjili zbog toga. Mislim šta naše školstvo radi, naše školstvo glorifikuje prosek, a to je ono nešto što je najviše deprimirajuće kao ako kaskaš niko ti neće pomoći, a ako si iznad proseka samo smetaš i sad bilo kakvo iskakanje iz tog proseka većini – mislim opet kažem bilo je fenomenalnih profesora sa strašno puno razumevanja, a bilo je i ovih koji su namerno pokušavali da, ja sad imam osećaj, sabotiraju. Naravno onda ti prilepljuju sve one etikete kao “Ako si sportista znači škola te ne interesuje“. Stvarno je tako bilo, vatao si kartu za voz tamo gde možeš da izletiš, da se spaseš na koji god način. I sport je uvek u Srbiji bio izlaz za mnoge stvari ili policijska akademija kasnije.

Ivan Minić: Koga to loži.

Đorđe Filipović: Da.

Ivan Minić: Ne, ja se sećam taj neki period osnovne škole kad, od 4-5 razreda kad smo se vratili u evropska takmičenja i to sve, znalo se početak godine, pošto u tom periodu Zvezda nije prezimila ni jednom u Evropi, ali znalo se to prvo polugodište kad god je neka međunarodna utakmica Zvezdina ozbiljna ja idem sa časova na tu utakmicu. Tu je postojao prećutni konsenzus iz razloga što se već tad prilično videlo da sam ja budući đak generacije i niko nije imao problem da li ću ja to da odradim, ali ajde nemoj baš da piše da si otišao na utakmicu, malo je glupo i bilo je par situacija gde su neki to kao znaš kreću sa nekom polu ucenom, kao nećeš ti meni sa mog časa, ja gledam ovako – klinac sećam se, tad sam isto bio problematičan kao i danas. Ja kažem dobro a koga ćete da šaljete na takmičenje, pa ne pa…jel hoćete da idem na takmičenje? Pa i ja hoću da idem na utakmicu.

Đorđe Filipović: Pa ne, meni je jako smešno što sad ono u katalogu škole, svaki put kad tako nešto prave kao onda mene pozovu i “E kao jel bi mogli da te stavimo kao tvoje ime i tvog brata“, pa mogli ste da me pustite na pripreme. 

Ivan Minić: A kaži mi kako izgleda u tom periodu kad sazrevaš u bazenu, kako izgleda tvoj dan? Šta sve u toku dana treba da se desi i koliko to vremena oduzima i energije?
Sazrevanje u bazenu i nastanak rutina
Đorđe Filipović: Pa da to je ono glavno pitanje, sada ljudi pod stare dane hoće da treniraju plivanje, shvate da im znači i vole da odlaze na bazen i onda me zovu telefonom i kao “ A o čemu ti razmišljaš dok plivaš?“ kao koja količina vremena se potroši tokom tog treninga da ti sam sa sobom moraš da vodiš te dijaloge i da sam sebe motivišeš i da ideš po onoj liniji gore dole, gore dole, hiljadu puta. Dani su bili konstruisani tako što, uz svo dužno poštovanje, prema vateropolu imam – obožavam i da gledam i volim i da igram i drugari su mi vaterpolisti ali ono moram da kažem najveći neprijatelj plivanja u Srbiji je vaterpolo, sport koji se bori, boriš se za iste termine, ovde naravno oni su ono najvažniji sport odnosno naš nacionalni sport, najtrofejniji ali se boriš sa njima za te termine i onda plivanje uvek umesto da je baza, umesto da je početna tačka ovde kod nas je to konflikt. Mi smo počinjali treninge u 6 ujutru i onda ustaneš u 5:30 da stigneš na trening u 6 – 5 i 15 zavisi gde živiš, da stigneš to 6. Plivaš do tamo 15 do 8 i onda imaš 15 minuta da se obučeš i stigneš u školu. Stalno su me zezali jer sam kasnio na prvi čas i sad kako kog profesora ubodem, ako ima razumevanja on zna da ja ne kasnim nego da sam u stvari bio na treningu, a znali su po tome što mi se zaledi kosa, jer ja izađem bukvalno sa mokrom kosom i bude sve zaleđeno, onako led se nahvata dok istrčim sa Taša i dotrčim dole do Gimnazija “Sveti Sava“ meni sve mi se kosa zaledi. To da stigneš pa sad ili si popio neopravdani jer kasniš ili te puste da uđeš, pa onda imaš ceo dan časove, e sad plivanje opet je takav sport koji zahteva dva treninga dnevno, znači dva sata ujutru, dva sata uveče ili neka kombinacija suvog treninga kako ga zovemo ili dva plivačka treninga. Pa opet ni taj poslepodnevni trening nije u nekom normlanom terminu pa trčiš kuci – znači u svakom tom smeru imaš po 45 min autobusom. U srednjoj mi smo se preselili na Novi Beograd u bloku 70 i sad od bloka tramvajem do Taša treba ti tačno 45 min, gore dole minimum imaš 3 sata a zna da potraje i mngo duže samo u danu u tranzitu, u putovanju. Onda opet uveče treninzi su počinjali od 8 uveče do 10, dok stigneš kuću u 11, jedeš da se brzo raspremiš, pravac u krevet i to ako možeš da zaspiš. Ja se sećam to mi je bila najveća agonija da sam toliko umoran da ne mogu da zaspim uveče, mora organizam da se smiri, da se opusti da bi mogao da zaspim i onda u 5 opet ustajemo i idemo dalje. 

Ivan Minić: I tako koliko godina?

Đorđe Filipović: Pa ne znam, dok izračunam. Ja sam krenuo u drugom razredu da treniram, ja mislim da smo negde oko tamo 6-7 već krenuli da imamo nekoliko jutarnjih treninga i onda uveliko već posle se mašina zavrtela tamo tokom cele srednje škole, pa onda svo vreme na univerzitetu u Americi, znači eto sve do 2002 sam ja praktično trenirao.

Ivan Minić: A kaži mi taj proces uvođenja u takmičenja, takmičenja, rezultati..znaš mnogo dece uđe u ciklus – mislim da je suštinski jako važno za svako dete da do 4-5 razreda nauči da pliva, pravilno i sve ostalo. Naučiš ti ako si išao na more, naučiš ti na moru da plivaš, al potpuno je to drugačije i gustina vode i sve , ti u suštini u morskoj vodi plutaš kakav god da si.

Đorđe Filipović: Kupaš se što bi se reklo.

Ivan Minić: Kupaš se, al važno je ono life skill koji ti treba u životu da imaš.

Đorđe Filipović: Da baš sam razgovarao sa drugarom sa kojima sarađujem živi u Amsterdamu i kaže njegova ćerka da je zakonska obaveza da sva deca moraju da nauče da plivaju. Ti sad možeš kroz školu, kroz klub kako god, u glavnom moraš da doneseš sertifikat da je dete naučilo da pliva po zakonu, znači osnove neke moraju da se znaju. Onda je to ono stavra jednu veliku bazu ali zato je ono Holandija to što jeste u svetskom plivanju. Ja mislim da je Rim, sećam se kad smo jednom baš bili klinci išli smo na takmičenje u Rim, i u Rimu je bilo 140 registrovanih klubova velikih sa svojim bazenom u tom trenutku. Koja je to masa ljudi, nešto valjda 30-tak ronilačkih klubova koji se trenirao u brzinskom plivanju, to je sad čista egzotika.

Ivan Minić: Dobro ali mislim imaš celu tu situaciju da su suštinski u tom periodu pre tvog početka bavljenja je bio komunizam gde se sistem bavio time da ti napravi sve moguće resurse i da te stimuliše. Mi smo imali, ja se sećam to kad je kao “ 7 sekretara SKOJa“ tadašnja na Novom Beogradu koja je nastala kao škola, to je bila škola koja je imala bazen.

Đorđe Filipović: Moderan bazen

Ivan Minić: Sasvim full bazen. Mani je okej ali predivan bazen i ja sam tamo naučio da plivam i veliku sportsku salu sa tribinama, sa svim tim, mislim cela ta škola je izgledala kao da su se vanzemaljci spustili, al se neko bavio time. E onda smo došli u situaciju da sad imaš gomilu bazena po Beogradu koju su rekreativno zabavni da odeš u spa ali nisu mesto na kome možes da plivaš.

Đorđe Filipović: Ja sam u tom malom bazenu na Novom Beogradu, ni jedan bazen nije radio, nismo imali termine i onda smo iz čiste nužde išli da plivamo u tom bazenu koji ima 12 ipo metara i sad ja kad se odgurnem od zida meni treba – imam tri zaveslaja da otplivam i da stigenem na drugu. Onda šta smo radili onda smo plivali u duksericama i onda mi je ćale napravio kaiš sa ovim koficama od eurokrema i onda stavim taj kaiš, pustim te kofice i plivam. Onda smo morali da izmislimo komplento drugačiju metodologiju treninga kao rad snage u vodi da bi uopšte ostali u vodi da plivamo i to je izgledalo tako besmisleno. A pokojni taj stari trener koji je iz penzije došao da nas trenira čuveni Anton Mirković zvani Šjor mi je rekao kao “Jednog dana na grobu ćeš mi napraviti koficu“

Ivan Minić: Eurokrema

Đorđe Filipović: Da da stoji jer on bukvalno smo tako pravili otpor. Naravno bazen polupan, voda kompletno braon, znači ja ne vidim ivicu bazena i onda mi se desilo da su mi noge izletele preko bazena, naravno oko bazena pločice sve polupane i ja udarim petom i isečem celu petu, celom onako dužinom, bukvalno mi je peta visila…lipti krv na sve strane. Tada me trenirala Maja Ivanišević, ćerka od tog čuvenog Šjora koja je ovaj nije mogla da gleda krv, ja onako ćopam a ona pada u nesvest, ja držim nju i pokušavam da ćopam do tribina. Tako da je ono bilo mislim broj, stalno otac govori ko na ragbi da smo te odveli, broj povreda sa bazena pa to je – ja imam na kolenu sam na onu ivicu od svaličionice isekao celo koleno, ušivali su mi 4 kopče sam imao. Na leđima imam posekotinu, neki momak je plivao sa pločicom, sa polomljenom pločicom je plivao i ja sam ga podronio i on me je isekao, imam ožiljak od 50cm na leđima i tako dalje i to sad bukvalno kao ragbi da sam trenirao.

Ivan Minić: Sećam se mog nekog plivačkog treninga sa Taša, sa recimo ne znam 10-tak godina 95 – 96 možda čak i 94. taj neki period i sećam se scene, u tom trenutku su vaterpolisti takođe velike zvezde ali ne na način na koji sad. Bio je onaj neki gap pa do 2000. kad to nije baš bilo tako sve. Šostar ima trening ali samo on ima trening individualni, ima jednu stazu koja je samo za njega i Šostar ulazi tad već, tad već gospodin u godinama, najbolji golman sveta ali već ima neke godine, ulazi u bazen, spuštaju mu sajlu i dve čelične felne. Sajlu, dve čelične felne stavlja na vrat i diže ruke iznad vode naravno pozicija njegova i samo nogama ide 50 metara – 50 metara – 50 metara i ja gledam ono i kao “Ja ovo nikad neću uraditi“, šta god da se desi, koliko god da treniram ovo nikad neću da se desi i onda shvatiš koliko su zapravo oni neverovatno snažni. Ko niko nije igrao vaterpolo, kao ja dobro plivam mogao bi to, ko nikad nije igrao vaterpolo ne razume koliko je ono teško.

Đorđe Filipović: Neverovatno teško. Ja isto, evo ja strašno kritikujem vaterpolo u odnosu na plivanje kao ono rođenu sestru, rođenog brata. Umesto da je to mnogo više spojeno, ta dva sporta da jedan iz drugog crpe i da se vuku oni su kompletno razdvojeni. Ja sam bio i plivačkom savezu Srbije, podprecednik nekoliko godina pa znam koliko tu malo komunikacije ima između ta dva sporta ali nenormalno poštovanje imam prema tom sportu. Sećam se ja prvi put kada sam pokušao da igram jednu vateropolo utakmicu toliko mi se vrtelo u glavi, toliko sam – bukvalno sam se ispovraćao, dušu sam hteo da ostavim, nisam znao – uz svu moju plivačku karijeru kad sam probao jednu utakmicu da odigram vaterpolo to je neverovatno teško i neverovatno naporan sport. Ali opet meni je primarna kuća i otimamo se oko istih termina.

Ivan Minić: Sećam se prvi put kad sam krenuo da igram, ono u mlađim kategorijama “ti se boriš goli život i da uhvatiš loptu, nema tu ni jake odbrane ni bilo čega“. Al smo imali jednog drugara koji je posle i napravio vaterpolo karijeru, nije bio reprezentativac ali je igrao vaterpolo profesionalno nekolio godina, i znalo se, sa 12 godina se znalo, zašto se znalo? Zato što mi svi možemo da se namestimo u poziciju za šut da šutnemo i sve, a on je sa 12 godina bio u stanju da radom nogama sebe izbaci iz vode toliko da mu gaćice budu iznad vode. I ja kažem brate ali mislim evo ja znam neku fiziku, znam odprilike kako…? I on je stvarno bio čudo prirode.

Đorđe Filipović: Ja se sećam, ne mogu da se setim kako se taj momak zvao al zvali su ga Panta i ona je onako ogroman jedan tip sa dugom kosom, i onako termini su nam se poklapali i on se tu družio sa nama, pričao, razgovarao i za njega su pričali stalno “Ako pogodi go, on ga da“ kad toliko jako šutira. I sad to ima onaj pokret onako bukvalno glavom zatvori oči iz vrata se iskrivi i iz sve snage i…

Ivan Minić: Iščupa sebi rame 

Đorđe Filipović: I kao ne može niko da zaustavi tu loptu ali samo mora da uđe u onaj okvir. Sećam se mi se oblačimo, završili trening i on se ispucava bukvalno par lopti oko njega išutira i sa jedne strane vidiš jednog trenera, pomoćni trener koji ulazi, mislim da su oni bili plivački klub “Beograd“ vaterpolo klub, i on prolazi ovako i samo vidiš čovek ide iza gola i ne gleda, Panta maši ceo go i pogodi u glavu i u trenutku samo vidiš ovako noge….tako da da, izrazito izrazito jaki i spremni.

Ivan Minić: Kaži mi kako tvoja plivačka karijera se da kažemo razvija dolaziš sad već i u neke takmičarske godine i tako dalje. Šta je plan? Šta je cilj? Kako ti vidiš neki naredni korak za to sve? Jedna stvar, lepo je trenirati ali sad već to oduzima i previše vremena i sve, a deluje da bi nešto moglo, postoje rezultati, šta onda?

Nekadašnja ideja o životnom cilju 

Đorđe Filipović: Da da pa to je jedna ozbiljna vrsta što bi rekli u slangu sektašenja, znači ja sam u jednom trenutku ukačio taj neki takmičarski momenat i ukačio da to sa sobom nosi mnogo nekih benefita i mnogo nekih lepih stvari, da strašno boli, izražen si veoma intenzivnom i jakom bolu mislim…od druge reči,  moraš da treniraš izrazito jako, ali nosi neke dobre stvari. Moj mlađi brat je bio daleko talentovaniji od mene, za njega su svi pričali to je merna jedinica kad plivaš, ako ti dupe viri iz vode onda imaš tu neku plovnost ili šta Amerikanci zovu bojenci. A za mene su govorili da plivam kao drvoseča. Glavni trener u Crvenoj Zvezdi je govorio vidi ga kao ko sekira ono baciš i ona se zabode o pod, ali sam nekako bio uporan, on je bio strašno mršav, ja sam bio strašno onako buckast. Njemu je non stop bilo hladno, smrzavao se, umirao je od zime, bazeni su uvek hladni. Ja čujem i dan danas roditelje kao “Na Tašu je strašno hladna voda“, ne perfektno je 

Ivan Minić: Ne znate kako je bilo na 25. Maju 90-tih.

Đorđe Filipović: Ne al stvarno ne može da se trenira u toploj vodi, voda mora malo da bude hladna tako da je uvek hladno na bazenu. Plus ono vrata, promaja i sve to što ide ali u to vremee je voda bila izrazito hladna, da sećam se jednom dolazim na trening i pita trener “koliko, šta plivamo danas, koliki nam je trening“, “dok ne pomodrite“, bukvlano gleda ovako u usne i kad vide da si ljubičast onda izlaziš napolje i ono samo jedan po jedan ispadaju, merna jedinica koliko možeš da izdržiš na bazenu. Tako da su uslovi bili sad mogu da kažem jezivi, stvarno je bilo jako teško, voda hladna, nema bazena, pliva nas 100 u jendoj stazi, šibaš se, biješ se, vuku te za noge, udaraju te u glavu, kao pokušavaš kao one ribice u akvarijumu da isplivaš ali nekako pronalaziš tu motivaciju i ono što je najvažnije ti u tom trenutku ne znaš za bolje. To je jednostavno tako, imaš želju da treniraš, imaš želju da napreduješ i hoćeš da vidiš. U početku to je bilo onako čista jedna sportska priča, gde su svi koji u tom trenutku treniraju da bi bi bili najbolji u onome čime se bave, vrlo jednostavno. Izabrao si neki svoj poziv i vremenom se indetifikuješ sa tim sportom, nije pitanje samo da li ja treniram? Ne ja to živim, to je moj život, ja sam takav, ja sam među takvim ljudima koji to isto žele, koji to isto rade i to je jednostavno to. Onda vidiš nekako kad se vratiš u školu ili u normalan svet vidiš da tu ima nekih odstupanja, ideš ovamo ka ovom svome jatu sa kojima se malo bolje razumeš i sa kojima deliš sve to. A druga stvar je bila stvarno taj faktor motivacije to što ti možeš da vizualizuješ gde to ide, kuda to ide, ti gledaš uspehe drugih ljudi. Naravno onda u to vreme putovanja su bila čista egzotika, odlazak u Budimpeštu…

Ivan Minić: Kao na mesec da si otišao.

Đorđe Filipović: Odlazak u Atinu, a mi smo tad već krenuli da putujemo i klub je uz silnu muku pronalazio načina da mi ipak odemo. I ti sad, jedna zemlja za drugom, jedna zemlja za drugom, pa stičeš nova prijateljstva, pa stičeš – pa te ljudi malo drugačije tretiraju, pa te i u svojoj porodici i u svom okruženju vidiš neke benefite, a od samog starta ti se ukorrene te radne navike. U takvim sportovima tim cikličnim sportovima, to ljudi doživljavaju u biciklizmu, u trčanju ali ti dobiješ jednu dozu high što bi se reklo, znači vuče te, vraćaš se na taj bol jer ta nagrada nakog toga je veoma velika, to možeš jedino kroz neke narkotike da ostvariš, jer ja se sećam još kao mali kad sam bio da sam dobijao taj osećaj lebdenja. Ja skakućem pred samu trku, pred start ali kao da ono taj let mnogo duže traje. Ono što su nas učili tada je da tu onu paniku i to uzbuđenje konvertujemo – znači on može nešto se dešava u stomaku, organizam reaguje, doživljava neku vrstu stresa i uzbuđenja i ti sad možeš ili će se pretvoriti u strah, panika pa sve ostalo ili će se pretvoriti u uzbuđenje i nešto će te dići, i ti samo taj trenutak te spoznaje kad ti se nešto dešava možeš da ga iskontrolišeš i da ga gurneš – nekada ti i pobegne, nekada i ne uspeš pa se oduzmeš od straha pred trku, ali vrlo često učiš da to konvertuješ. Tako ja sad nešto vraćam se na to ono kao neki javni nastup, e čekaj ovo je kao trka hahahahah nešto mi se dešava, tresu mi se ruke, gubi mi se glas ali kao daj da se vratimo. Tako da ima i toga i ja mislim da puno ljudi koji se bave intezivno sportom i nemaju rezultate to rade zarad treninga i zarad tog zdravog života. I činjenica da si okružen sa toiko dobrih ljudi, zdravih ljudi, mentalno zdravih i motivisanih isto te vuče, znači ti hoćeš da budeš u grupi koja ide napred, koja nešto radi. Vratiš se posle u svoj kraj i vidiš da ono svi sede i da niko nije makao, kao ispunjavaju školske obaveze, onda ti tu nešto nije dosta. Sad ja se vraćam jako puno u nazad, kao ja ti pričam iz prvog lica kako mene moja sećanja služe, lega se ja sećam. A sad ima ona druga perspektiva i analitičan pristup kao da kažeš nekog biznis profesionalca koji mora da bude analitičan, ja stanem sa strane pogledam šta sam ja radio, kako sam ja trenirao, kako sam ja trošio svoje vreme, to sad deluje kao ono toliko primitivno i jadno na neki način, a i ima i ova treća perspektiva kao sada roditelja, koji sada vodi svoje dete na taj isti bazen i u taj isti trening. I sad ja kad me ti pitaš kako se to oseća recimo vodio sam – moja ćerka sada pliva i ona je sva onako mala jedna živa vatra od deteta, puna energije, nešto je dobila i od mene valjda. I dođe sa treninga i prvi put su je ubacili da odpliva ceo trening od dva sata i došlo dete kući i prosulo se po krevetu, bleda, dobila neku blagu temperaturu, smrzla se, stajala, nešto su im bili zaključani oni lokeri nisu mogli da ih otvore, pa su tamo stajali goli 15 minuta, i žena dolazi i kao šta se dešava?! Reko tako to izgleda 🙂

Ivan Minić: Ti misliš da sam ja ovakav slučajno?

Đorđe Filipović: Kao šta je bilo ? Pa bila je na plivačkom treningu, otplivala je prvi kao ozbiljan trening u svom životu i palo dete. Ja ne znam kako ja da nastavim da nju guram u tom plivačkom smeru, da je guram dalje u taj sport ono kao roditelj u meni bi je samo sklonio, sakrio i kao ne dam vam moje dete, ali ona bori se, ide, vratila se nazad, nije poklekla na tom prvom treningu ali stvarno sad gledajući koliko je tehnologija napredovala, koliko je nauka napredovala, koliko imamo sad ove merne jedinice da ti moežeš da izmeriš puls, da ti možeš da se vratiš u nazad, naši treninzi su bili uvek jako, max i do kraja, umri svaki put. Naravno ti si u grupi, nema sad tu nekog individualizma svi plivaju trening, kako tebi tako i ostalima. Jedan dan si umoran, drugi dan ti je dobar dan ali dosta opet taj prosek nekako se nametao ti pokušavaš da se uklopiš u neki plan i program. Kasnije tokom karijere se to malo definiše, ali ja na žalost nisam imao sreću da se pozabavim svojom sportskom karijerom na indivudalan način i da imam individualan pristup jer sam uleteo onda na Američki koledž, koji opet plivanje tretira kao ekipni sport. Pa se tu skupljaju bodovi za ekipu i tako to. 

Ivan Minić: Pričaćemo o tome. Kad ti zapravo krećeš da razmišljaš o tome šta sa fakultetom? Kako sa plivanjem i fakultetom? Šta dalje ? Jer kao na nekoj si prekretinici sa 18-19 godina. ti si već veliki i odrastao čovek, misliš da si odrastao i trena doneti neke teške odluke.

Kako je Đorđe ukombinovao plivanje i fakultet

Đorđe Filipović: Pa da sad da se ne vraćamo puno u prošlost i u te dane 90-tih al opet jako je bitno tu i sad ta politička situacija. Ja sam išao u srednju školu, prvo sam krenuo u Gimnaziju “Sveti Sava“ pa sam se onda prebacio u 11. Gimnaziju, mi smo bili prva generacija sportske gimnazije, tada nas je u razredu bilo jedno 50. Bio je princip rada kao u teretani, neće svi doći.

Ivan Minić: I uglavnom i nisu, ali je bilo momenata.

Đorđe Filipović: I sad mi smo imali standardan program, standardni profesori sve je bilo isto samo što su nam časovi počinjali od trećeg i završavali se – uvek smo išli pre podne, prvi čas nam je bio posle onog velikog odmora i samo smo produžavali, a drugi benefit koji smo imali to su bili da su nam davali više odsustva van škole, ali opet do nekog roga. Sad s obzirom da skijaši moraju da provedu 8 meseci na planini ili ništa nisu uradili, mi smo imali drugi problem a to je da bazeni jednostavno nisu radili i onda smo mi bili prinuđeni da bukvalno kao cirkus putujemo po Srbiji i gde god ima bazena. Od Knjaževca, Zlatibora, Kikinde, ono u raznim mestima smo živeli. Na Čigoti gore na Zlatiboru, Čigota nam je bila sponzor, uvek su nam pomagali i davali su nam soba, stan i hranu. Neizmerno zahvalan, pozdravljam ih ali smo tamo dane i dane provodili na tom zlatiboru. I onda sad jednostavno nakupiš toliko odsustva jer smo mi bukvalno bili ono mesec dana u Beogradu, mesec dana negde, mesec dana u Beogradu, mesec dana negde. U Kikindi smo živeli u nekoj kući, ljudi su nam izdali svoju kuću, pa smo spavali nas sedmorica, osomorica ko sa kim stane u krevet, svako je imao svog para sa kim može da spava. Tako da je to dosta uticalo na ovo što se sad kaže “Šta dalje?“ šta izvan toga i mi nemamo kao plivač profesinalnu karijeru, iako svako juri rezultate i neke svoje ciljeve pokušava. Meni se tu onda vrlo brzo iskristalisalo da ja želim karijeru i plivačku a i akademsku u Americi. Odlazili su momci i devojke u tom trenuktu, bilo je ali ne tako masovno, bilo je dosta teško uklopiti se, naći, iskomunicirati sa tim univerzitetima da i oni nas upoznaju, da se jednostavno i ti kanali otvore. Ali meni je onda već negde od srednje škole, početak srednje škole bilo jasno da ja želim da idem u Ameriku.

Ivan Minić: Dobro kod plivača i veslača je to bilo kao relativno prepoznat put. U ovim ostalim sportovima je to bilo zapravo jako retko. Košarkaši, fudbaleri slično to je bukvalno bilo na nivou incidenta. Sada svi znamo desetoro dece koji negde igraju i neće nikad napraviri karijeru u košarci ali našli su neki koledž gde se uklapaju i to je to. Za ovo si morao ipak da imaš neke ozbiljne rezultate i da se ozbiljno pripremiš. E sad kako izgleda sad pošalješ mejl, da ti neko odgovori na taj mejl, a kako je to tada izgledalo? 

Na koji se način dolazilo do kontakta sa Američkim školama 

Đorđe Filipović: Sigurna neki put, ako negde nekog znaš on ima direktan kontakt sa trenerom i onda vuče, jedan drugog vuku i tako se nekako otvori taj kanal komunikacije. Drugi način je bio znači moraš da pišeš pisma, tada ko je imao kompjuter ko nije imao kompijuter ali ni ti univerziteti ni ti treneri tamo nisu svi imali Email adrese, znači morao si da im pišeš pismo. Prva stanica u tome je bila Američka čitaonica koja je imala jedan katalog svih univerziteta, znači tamo ovaj gde piše…

Ivan Minić: Ko IKEA katalog samo još veći.

Đorđe Filipović: Da da da. I ti odeš tamo, pokupiš adrese koje ti trebaju u ono bukvalno knjiga za istraživanje, pronađeš koje sportove imaju u kojoj su ligi, što više tih nekih informacija koje možeš da nađeš i onda pokušavaš da stupiš kontakt u njima. Svi su išli tamo kopirali tu knjigu, pokušavali, prepisivali iz nje. Moja majka je bila jedina osoba koja je uspela da tu knjigu iznese iz Američke čitaonice, napravi kopije u obližnjoj fotokopirnici i vrati knjigu nazad, da bi se ispostavilo puno puno godina kasnije da je osoba direktorka Američke čitaonice sada moja tašta, koja je dozvolila da knjiga izađe. A onda opet smešno moji su mene forsirali, pošto prijemni za Ameriku taj njihov AST test, traže ono TOEFL AST se sastoji iz matematike, engleskog i neke logike. Gurali su me samo to, matematika i engleski tamo vamo kako se snađeš s obzirom koliko si tu ali ova dva kao guraj. Pa onda se ispostavilo isto da sam išao na neke privatne časove engleskog kod ženine tetke, sve se to tako u životu vrti u krug. Moja supruga Isidora strašno liči na svoju majku i onda godinama bukvalno su kao kopije i onda godina dok smo živeli u Americi ono ljudi su je sretali na ulici i kao “aa ti si Jovankina ćerka“, baš zato što je to bila prva stanica za odlazak. Sad moraš da napraviš neki plan, i ja sednem i onda sam pokupio stotine adresa, kao kome pišeš? Pišeš na sve strane, gde god znaš nekoga ali kao sećam se tada svi su bili u fazonu kao prvo pišeš UCLA-u, kao UCLA najveća škola u Americi šta znaš o ostalim univerzitetima, znaš ono što si pokupio iz filmova, kao znaš gde želiš da studiraš 

Ivan Minić: Serija 

Đorđe Filipović: Serija, kao UCLA, Beverly Hills. Sad sediš i pišeš i pišeš na sve strane, ja se sećam da su bila nekih 100 nekih pisama i onda ja to rasprostrem ovako po patosu na sve strane da bih pratio koji gde ide i sad onda oni krenu da ti odgovaraju, i to su sad upitnici, forme, formulari oni te bukvalno zatrpavaju tim pismima ono znaš kao popuni ovu prijavu, popuni onu, za školu, za univerzitet, gde ćeš da spavaš, gde ćeš – mislim milion neke korespondencije, birokratija dosta velika. U to vreme vlada opšta beda, ljudi su ono preživljavali tako što im je familija slala pare, nemaš nikakav transfer novca nego su upakivali pare u razne neke ćokoladne – ne znam ni ja gde su sve pokušavali da sakriju te pare, ne bi li prošlo onaj prvi scan pošte znaš da dođe do sandučeta. Ja u jednom trenutku provalim da nam je obijeno prvo sanduče, pa su ga razvaljivalil, pa smo mi to popravljali i onda na kraju su komšije krenule – a pazi mi živimo u bloku 70, 14 spratova po 5 spratova ono hiljade ljudi živi u toj zgradi. Onda su komšije mislili da dobijamo pare i krale su poštu i sad dal si ti dobio odgovor od nekoga ili nisi boga pitaj. Ceo život sam trenirao, spremao sam se al nisam prošao komšijski scan. Onda su krenuli da vraćaju poštu, e to mi je bilo znači takav udarac, otvorena pisma vraćena nazad to mi je srce slomilo, kao dal je moguće ali mislim živiš u takvom okruženju gde se ljudi ubijaju, svaki dan skaču kroz terasu, vlada opšti haos, beda. Ja i dan danas kad se setim tog perioda ja ne smem da prođem pored ove škole u bloku 70 jer nisam tu bio rođen ja sam se doselio i sad ne znaju te u tom kraju, ma ne ideš pored tamo oktobra ideš okolo…meni sada kumice tamo idu u školu a ja i dalje idem okolo, vatam široki luk, ali to su bile 90. u blokovima. Bilo je tu sad ono million razno raznih dogodovština svega i svačega, ali sećam se jednog dana kada sam već položio i krenuo da vozim oni uhvate i uguraju – ja sam imao kao od ujne sam kupio peglicu za 500 maraka i oni uhvate peglicu i uguraju je između dva drveta, ovako je stave i onda umiru od smeha kad ja ustanem ujutru u 5 da krenem kući ali dobro to je sve bilo u domenu…

Ivan Minić: Veselih 90-tih

Đorđe Filipović: Veselih 90-tih i dobrog zezanja da.

Ivan Minić: Kako si kad si dobio odgovore i sve što treba od fakulteta, kako si ipak odlučio na koji ćeš?

Đorđe Filipović: Pa to je bilo sad naravno drugari neki su par generacija su već bili ispred i onda sam ja pošto poto jurio, naravno velika doza straha od nepoznatog, od odlaska uopšte u Ameriku, kako ću se tamo prilagoditi, kako ću se snaći. Mislim ali na žalost nisu svi uspeli, mnogi su se vratili iz te Amerike, a kao nije im se svidelo, to im je bio izgovor. Nisu mogli da savladaju jezik, nisu mogli da se prilagode šta god da je ali nije bilo isključeno da nećeš  uspeti, nije samo taj odlazak bio dovoljan. Onda sam ja naravno jurio ove drugare koji su već bili tamo po univerzitetima da preko njih probam da uđem i dobijao sam neke od tih ponuda ali su i oni bili toliko dobri da guraju dalje, možeš ti bolje, imaš ti rezultata za bolju školu, idi traži neko bolje mesto i ja sam dobio – dobio sam potvrdno pismo sa Harvarda, sa Berklija, sa Florida State Univerziteta i nikako da se sve sklopi, ja nisam znao za Harvard baš ono kao kako se ulazi i kako se dobija stipendija, oni nemaju sportske stipendije ali se ide financial aid-a, ja to nisam znao, a na Berkliju, na koji sam silno želeo da idem, je bio jedan momak iz Zagreba koji pliva istu disciplinu i onda sam ja morao da čekam još godinu dana. Oni su mi rekli ili samo plati prvu godinu pa ćemo te mi pokupiti na stipendiju od treće ili sačekaj godinu dana, ja nisam mogao da čekam još godinu dana da odem. Florida State gde sad pliva Caleb Rasel koji je sada najveća svezda, on je trenirao tamo, po tome može da se zaključi koliko je dobar taj njihov plivački program. Oni su mi ponudili 75% i to im je bilo pravilo da nikome ne daju 100%, najviše što možeš da dobiješ je 75 i još plus su zabranjivali da se radi, znači ako si na stipendiji nema nikakvog rada sa strane, nema kompenzacije, kao moraš – opet ta razlika je bila strašno velika za nas da na bilo koji način nadomestimo, i onda se pojavio Syracuse koji je bio jako dobara onako sportksa škola, privatan univerzitet i ima izvanredan taj program za Information technology i ovi moji drugari su svi kao tamo tamo tamo, čim su mi dali 100% i onda sam ja upao – tako došao na Syracause. Imao sam taj sećam se bukvalno onako stiglo na  Svetog Nikolu dok mi slavimo onako stiže, Deda Mraz donosi čestitku.

Ivan Minić: I kako onda ide proces? Sve to traje nekoliko meseci, to traje skoro celu godinu, taj ceo proces odgovaranja i sve ostalog, ti dobijaš informaciju, znaš šta ti treba, imaš neke stvari koje treba da pripremiš i kad treba da dođeš?

Đorđe Filipović: Pa ja u stvari mislim ima puno tu – sad ovako zvuči kao progresivno kako priča teče sad ovako kao da je to progrsivno sam ja sve napredovao i bio bolji i bolji ali u suštini to je bilo strašno puno uspona i padova. Mslim cela ta plivačka karijera, ja sam imao i neki period kada tačno tu negde oko srednje škole trener sa kojima sam plivao Brigita Đorđević je odlučila da prestane da se bavi tim svojim pozivom, za mene je to bio kraj, jedva sam se naterao nazad sa novim trenerom. Maja kad je došao da me pokupi nazad da nastavimo da plivamo, pa onda opet dođeš u neku vrstu stagnacije, pa razne povrede koje su usput. Ja sam imao situaciju gde nisam mogao da saviijem, pred svetsko prvenstvo u Pertu, nisam mogao da savijem koleno, iako nisam imao pad fizički od nekih treninga meni se čašica pomerila da sam morao da idem na neke silne terapije, pa vučeš milion nekih stvari da bi došao – tako isto do tog trenutka i taj odlazak u Ameriku nije bio baš tako jednostavan, jer ja u suštini nisam uspeo da dobijem stipendiju na kraju đetvrte godine. Nisam znao da tada oni Amerikanci se u stvari od 3 godine spremaju za fakultet, njim je četvrta godina tra la la, oni su već sve rešili, tako da sam ja prekasno krenuo u stvari da tražim i da se spremam. I u trenutku kad sam se ja prijavljivao tamo je već sve bilo rešeno, ti si hvatao ono poslednji neki voz. Tako da sam ja ostao u Srbiji. U tom trenutku treninzi, već onako i klubovi su se u velikoj meri raspadali, nije bilo neke perspektive i ja sam sad ono hvatao zadnji voz, koliko mogu da izdržim u treningu da nastavim da treniram, da održim neke rezultate a da ipak odem, tako da sam prošao i onda upisao fakultet ovde u Srbiji, roditelji mi nisu dozvoljavali da sedim i da čekam kao stipendiju, samo ti kreni pa ćemo videti ali je stigla stipendija, poziv za stipendiju već u decembru, tako da sam onda od decembra do sledećeg septembra čekao odlazak i da odem i da se spremim da krenem, tako da ono večito dva koraka nazad jedan napred.

Ivan Minić: I kako ide proces? Mislim pričamo o vremenu u kome ne možeš da klikneš dugmence na pametnom telefonu i vidiš svoje, sve je super, sve je mnogo zatvorenije, nemaš ni toliko informacija. Od tebe se očekuje da se prilično snađeš kad dođeš tamo, a dolaziš u nešto što je potpuno drugačije i potpuno nepoznato.

Đorđe Filipović: Pa da potpuno drugačije. Prvo taj odlazak je za mene bio strašno traumatičan, mislim za svakoga da je strašno traumatičan. Ideš u nešto apsolutno nepoznato, a sa druge strane polovina familije očekuje da se nikada nećeš iz toga vratiti. Sećam se baba me je oplakivala kao da sam mrtav, gotovo pozdravljamo se i nećemo se više videti, ali ja kao “Baba raspust, tu sam“.

Ivan Minić: To svi kažu.

Đorđe Filipović: Videla je baba kako izgleda kada ljudi odu u svijet, taj se ne vraća. Odlazak, sećam se na leto bio je sa mnom još jedan drugar, oni tamo plaču, mi plčemo sa ove strane. Znaš odlazak u Ameriku sad svo to spremanje, sad ono šta da poneseš, šta će ti tamo trebati, pojma nemaš ideš pa kako prođe. Ja se sečam dolazim na aerodrom, pomoćni trener koji je trebalo da me pokupi sa aerodroma je zaboravila, permutovala je dan, nije došla sa mnom. Ja ostajem, već putujem, ne znam tada isto nisu baš letovi bili konektovani, minimum si putovao 28 sati iz Srbije do Amerike. Znači treba ti negde let do Evrope, pa negde do Amerike, pa negde opet do tog grada Syracuse gde sam ja išao.  I ona me zaboravila i ja ostajem na aerodromu spavam celi dan, milicija me kupi vodi me tamo u onu njihovu kancelariju, zovu trenera da dođe. Dolazim nekako se jedva nađemo i sad internacionalni studenti su morali da dođu nedelju dana ranije, I kao evo ti ovo ti je dom, ovo je kao tvoja soba izvoli uđi, i ja sad sam poneo jedan kofer i jedan ranac i sad šta može da stane u kofer, ono što nije stalo u kofer je bila posteljina, nego sam poneo jedan peškir i ono 7 dana razvučem peškir na onom krevetu, stavim ga ono pod glavu da tu prespavam. Gde se kupuje posteljina? Pa kao ideš u shopping mall, krenem ulicom ka shopping mall-u ono trči neko zamnom, kao stani, gde si pošao ? ne ide se peške ovde po ulicama ubiče te neki auto, nisu navikli na pešake na ulicama. Tako da ide korak po korak to prilagođavanje ali znaš svaki dan se budiš i kao ma zajebi ti ovo idem ja kući. Dok ne dođeš prođe jedno dva meseca pa se onda nekako prilagodiš.

Ivan Minić: A kako je izgledalo da kažem ulazak u tu akademsku priču tamo? Svako ko je otišao je imao potpuni kulturološki šok u smislu to je potpuno drugčije od načina na koji funkcionišu fakulteti ovde. Ko se prilagodi njemu to na kraju i prija i može da se iskaže i tako dalje. U startu je to potpuno drugačije od onoga na šta si navikao i šta očekuješ.

Kulturološki šok

Đorđe Filipović:Pa da da mislim sistem je kompletno drugačiji. Od te činjenice da ti kada dođeš tamo prvo ne moraš odmah da izabereš šta ćeš studirati, imaš dosta tih kako ih zovu elektivs ono slobodnih predmeta koje možeš da biraš dok ti to malo ne istražiš,ne probaš i onda možeš da nađeš neko svoje usmerenje. Ovde sada se očekuje da deca u srednjoj školi, evo ja pričam sada sa mojim rođacima, znaš ono kao ili ću upisati filološki ili fon ahhahahaha gde ode? Kao znaš ovo me zanima ali su male plate, a ovo je nešto kao….to je sad lepota ta što ti možeš da u okviru univerziteta se krećeš, kružiš, pričaš sa raznim ljudima.  Bukvalno mislim da prve dve godine ne moraš da deklarišeš šta studiraš, možeš da studiraš nešto. Ali onda imaš još zadnje dve godine da to i završiš. Tako da ja sam upisao bio, znači morao sam nešto da izaberem, upisao sam bio psihologiju, ali ova strana IT-a me je uvek jako zanimala i to  je njihova, na tom univerzitetu Syracuse, kao taj school of information technology je broj jedan u Americi za to. To nije computer engineering, to nije electrical engineering ovo je škola koja se bavi IT-em, potekla je iz nekog library science-a. Oni se time što kaže mislite da ste izmislili IT, mi se procesom i protokom informacija bavimo već 200 godina, kao ono istraživanje, arhiviranje, baze podataka…

Ivan Minić: Biznis primena na tehnologiju u suštini.

Đorđe Filipović: Pa da da da ovo je sada samo nova alatka, tako da ta njihova škola je stvarno broj jedan u Americi. Onda je tu isto bilo jako teško upasti pa sam ja uzimao neke privatne časove. Sva sreća opet ta neka veza plivanja i IT-a, pola tima na Syracuse pola plivača su bili u toj IT školi i onda me je jedna prijateljica Branka Šustić koju isto neizmerno pozdravljam, ona me je bukvalno uvukla kao hajmo! kao probamo, nemoj da se bojiš, uzmemo jedan po jedan – I ona mi se tu isto našla od samog početka, od onog totalnog šoka gde te svi gledaju. Al opet nije neka patetična priča al stvarno treba se prisetiti kako je izgledalo biti Srbin u Americi tokom bombardovanja i kakva je slika stvarana o Srbima kao ono apsolutnim zverima. Polovina ljudi te gleda sa nekom dozom straha

Ivan Minić: Kao da si ljudožder.

Đorđe Filipović: Da da da kad gledaš onaj CNN ono kao majko draga šta je ovo. Tako da ja sam isto bio onako dosta – nisam bio mentalno stabilan pred ono sav taj haos…znači iz jednog rata kao prelazimo u drugi rat, ajde donekle si se navikao na taj haos ali opet ovo sad postaje neka druga vrsta ipak počinje bombardovanje Beograda, nije ti svejedno. Tako da smo – bilo je nas nekoliko  na tom univerzitetu, pa smo onda organizovali neke proteste, non stop smo davali neke izjave po novinama i tu je bio stvarno jedan profesor na univerzitetu koji je bio bivši ambasador u Srbiji, koji nas je branio na sve moguće načine. Tako da bolje da ne zalazimo puno u tu priču ali negde na  kraju mi smo se izborili da Syracuse univerzitet proglasi žalost na univerzitetu zbog bombardovanja Srbije. Znači to je onako za mene bila jedna velika pobeda jer je univerzitet zauzeo čvrst stav da to nije okej. I sad gledam opet ovo sada šta se dešava i kako se ono kreira ta slika mržnje prema Ruskom narodu, ovo mislim da je bilo još i gore prema Srbima u tom trenutku i sad onako treba ipak ti tu sad da se uklopiš, da uđeš u celu tu zajednicu, celo to društvo. Sećam se dolazim prvi dan na trening, skupljaju oni tim i sad čita asistent trenera, imali smo ono kao čita kao “ We have a new guy from Serbia“ i sad pokušava da speluje moje ime “ His name is D-j-orgii“, odličan način da počneš prvi dan kao Djorgi i naravno to onda tako ostane. I krenuli smo korak po korak i Branka me je uhvatila kao ajd sad ovde jedeš, ovde spavaš, ovde –  To sad kad se setim to zvuči besmisleno ali ja sam – znaš ono kao gde da ostavim pare, imao sam nešto malo para ali gde da ih ostavim, nemam neki kao ormarić i onda nosim sa sobom, i on kao “Ajde nemoj da si seljak…. idemo da otvorimo račun u banci“, AHH u banku?!  Kao vi verujete bankama? okej ajmo polako, otvorimo mi račun u banci, ti dobiješ svoju karticu i sve će biti u redu. Tako da period prilagođavanja je bio dosta onako težak i traumatičan za mene. Ukačilo nas je i to bombardovanje i ja sam stvarno onako izgubio skoro 15 kila, što je baš bilo puno, ono znaš kad si sav si fit, ne kao sad pa bi mi lepo leglo da izgubim 15 kila, nego onda izgubiš 15…onda si kao izbiljno smršao, hrana mi je bila odvratna, nisam mogao da jedem onu studentsku hranu, sve mi je bilo bljutavo, sve ono voda nema isti ukus. Počinje bombardovanje pa ja noćima sedim i gledam, pa zijam po internetu, forsiram Srbian caffe ono šta se dešava, gde se šta. A i sam taj trenutak da ti prezupčiš taj kulturološki šok, nisi više u bloku, ne važe ista pravila, ne možeš da se ponašaš na isti način kao što si se u bloku ponašao, i tako sam ono u nekoliko navrata imao neke ekcese, fizičke konflikte gde sam stvarno mislio da će me vratiti ali sam uspeo da se dovedem u red. Te prve godine sportki uspeo sam da-  taj univerzitetski koncipiran sport, tako da svake godine na tom prvenstvu konferencije mi smo bili u toj Big East konferenciji, imaš pravo da plivaš 3 trke i 3 štafete, ne možeš više. Tako da ukupno u tom periodu od 4 godine imaš 12 trka i ja sam uspeo da osvojim 10 zlatnih medalja od 12 tih trka. I te prve godine sam sovojio jednu samo zlatnu medalju, bio sam i nešto bolestan, a kasnije sam uspeo da u svim ostalim trkama pobedim i na kraju da budem i proglašen za AMVP-a kao cele te Big East konferencije. Dolazimo početak, počinje bombardovanje, ja sam tada- pošto sam zeznuo, imao nekih časova koje sam morao da ponovim, ocene su mi bile katastrofa, onda sam morao da ostanem i ono kao znaš letnja škola i kao gotovo ja više ne mogu, idem kući. Sećam se ono dolazim, ja mislim da je bio predzadnji dan bombardovanja, sećam se emotivna ta količina stresa, letim u onom avionu i sad oni stari avioni imaš samo jedan onaj veliki  screen, i mi letimo i sad ono za Budimpeštu pa sad iz Budimpešte nekako pokušavaš da uđeš, tad su bile zatvorene i granice, ne znaš dal ćeš ući, dal nećeš ući, ovi viču i ne vraćaj se, ja reko ja ne mogu više ja moram da se vratim, ono znaš kao bombardovanje reko dva meseca traje ko zna koliko će ovo potrajati al ja kao idem kući. Sećam se gledam onaj neki glupi King Kong film i kao ne znam koja je verzija onog King Konga, neka ona dečija verzija, kad ono King Kong pada sa neke vrteške, spašava dečaka i gine, i ja ono suze kao LAAA plačem, a sede neke dve Mađarice pored mene i kao jao što je on emotivan – kakav bre King Kong pusti me na miru…tako da bilo je burno i veselo al onda posle stvari su krenule na bolje.

Ivan Minić: A kako je izgledao sam proces treniranja? Jer ti si došao iz nekog sistema gde si bio takmičar uspešan i sve to al sad opet dolaziš na neko mesto gde moraš da se dokažeš, gde ćeš da radiš sa drugačijim trenerima, u drugačijim uslovima, gde takmičenja na kojima učestvuješ nemaju veze sa onim što si pre toga radio, kako je prosto to izgledalo u tom periodu? 

Snalaženje u novom plivačkom okruženju

Đorđe Filipović: Pa možda da damo samo mali kontekst kad pričamo šta sam ja to uspeo, šta nisam uspeo. Naravno u odnosu moja plivačka karijera na ove momke i devojke koje sada plivaju, oni su mnogo daleko iznad nas alil ja mislim negde smo i mi malo zaslužni da smo pokrenuli tu priču ka nekom pravom putu, pa su se i oni nagrađivali iznad toga. Ja sam u tom trenutku bio prvak Srbije i rekorder u svim kategorijama u raznim disciplinama, bio sam juniorski prvak balkana, nekoliko medalja na seniorskim Balkanskim prvenstvima, bio sam 4. u Evropi na juniorskom prvenstvu, znači ipak sam tu negde bio na nekim ovim mitinzima po Italiji u Atini takmičio sam se i dobijao neke od ovih momaka koji su kasnije u seniorskim konkurencijama osvajali medalje i na olimpijadama. Bilo je onako naznaka da sve ide u nekom pravom smeru ali eto do tada u tom trenutku moj najveći rezultat na juniorskom Evropskom prvenstvu bio sam četvrti, ono najgora moguća pozicija.

Ivan Minić: Drvena medalja.

Đorđe Filipović: Ijao sećam se i toga, odlazimo mi u Ženevu, nas troje uspelo da se kvalifikuje, nemamo trenerke i sad kao moramo da imamo defile, ja sam imao teget neku majicu sa kragnom, trener je imao beli šorc, a ovaj drugi je imao teget šorc i belu majicu i onda smo se iskombinovali. Pošto smo imali samo dva kompleta i onda je išao samo jedan momak i jedna devojka kao da imamo znaš – Sećam se znaš mi dolazimo tamo, a oni dolaze čitavi timovi po 30. njih, imaju one trenere, vade one stolove za masiranje, dolze neki koferčići, otvaraju vitamine, ja poludeo šta ću ja sad da radim? i ja pravac u apoteku, kako je to besmisleno bilo, ja u apoteku i kupim tablu C vitamina, tablu C vitamina popijem ja ono, dobro nisam dobio vitaminski šok. Ja sam bukvalno tada, ne znam koliko tabla ima koliko 8 po 500ml, 4000 mg C vitamina sam ja popio tad pred tu trku, i ja sam mislio da sam ja zver totalna, kao ovi ostali se svi dorigiraju moram i ja nešto da zveknem, ja ću da zveknem C vitamin. I nažalost zamalo neka medalja ali nije uspelo. Tu sam ja već bio onako dosta dobar. Onda nastavljamo dolazimo u Ameriku prva godina, prilagođavanje na te, na sva ta takmičenja, na tip takmičenja jer oni su sad već bili u Americi plivanje se tretira kao na univerzitetima kao ekipni sport, znači tvoj zadatak je da što više bodova doneseš za svoj tim, a mi ovde ova naša istočna evropska škola plivanja je bila ono kreiranje ogromne baze, sve plivamo, sve možemo i sprint i srednje i duga pruga, a ja pogotovo sam imao jaku veliku tu bazu, tako je moj trening bio koncipiran da u tom nekom razvojnom putu imam što veću bazu da bih posle kao mogao da izvučem, da li je to dobro ili nije upitno je ali tako smo trenirali. Sad čim sam se ja pojavio tamo i čim je trener skapirao da ja mogu da plivam i kraul i delfin i mešovito onda je on mene krenuo da gura, da popunjavam svaku rupu, nisam se držao nekog svog programa nego sam plivao sve, bilo kad u bilo kom trenutku gde god je falilo da se popuni rupa, kao ono žrtveni jarac. Mi smo ovde imali, ono što je bilo dobro i ono što smo učili je veoma čvrstu disciplinu, to je bilo izrazito izraženo ta disciplina, dolasci, odlasci, propuštanje treninga bilo je nezamislivo. Dođe ti trener na gajbu kao “gde si?“ ali tamo znaš sećam se prvog takmičenja, mi odlazimo na neko takmičenje i to mi je isto bio šok, sad svi sedamo u neki restoran i oni služe pizzu i koka-kolu i ja stojim i gledam, kao kakva crna pica…

Ivan Minić: Da li je ovo test?

Đorđe Filipović: Ja kao piju koka-kolu, ja da me video stari šjord da pijem koka-kolu pa olupo bi me onom znači..

Ivan Minić: Udavio bi me u bazenu.

Đorđe Filipović: Bukvalno gledam ne mogu da verujem, a pritom u tom trenutku jao tamo će da vas drogiraju, ti ćeš biti žrtveni jarac za njihove experimente, bukvalno su ljudi verovali u to i to su mi pričali. Sa takvim nekim mindsetom odlaziš a ovi brate cepaju pizzu i koka-kolu ono opušteni Amerikanci bre boli ih uvo, i trener dolazi kao šta ti je? što ne jedeš? i ja kao pizzu i koka-kolu ? i on kao “ti razmaženi evropljani, šta vam fali? birkate tu hranu“, mi kao sad ću da ti pokažem kako se jede pizza. Tako sve te neke besmislene situacije, kulturološki šokovi, mislim ja volim da se zezam na svoj račun i da pričam sve svoje gluposti, jer su ono znaš iz toga se uči, iz toga napreduješ ali jedna od mojih isto većih zajebancija bila, znaš ja samo pravim komparaciju između treninga, ovde je bilo kao hoću da odem u WC ili hoću da popijem vode ono ne smeš ni da pitaš, da ti padne na pamet da ti sad od treninga ideš, a tamo ono donesu znaš onu ogromnu kantu sa ledom, sa ne znam onim elektrolitima napune i samo te nutkaju, pij, pij, pij! Strašno se insistira na toj hidrataciji, a ja ono kao mindset kao ne smem ni da pitam da izađem u WC, propuštaš trening. I ovi dolaze i daju mi flašicu vode i kao ovo je tvoja flašica vode pij iz nje vodu, i ja kao hhhhhh i ovaj moj cimer kao “koji ti je đavo pij vodu“ i sad mene je sramota, tamo je sve politički korektno i sad na onoj mojoj flašici piše “Suad“ i ovaj kao “pij vodu! Zašto ne piješ vodu?“ i ja kao “ma gadno mi je nešto“, on kao “šta ti je bre gadno“, ja kažem “pa to je nečija tuđa flašica“, on kao “kako tuđa tebi su je dali“, kao “ma vidiš da piše “Suad“ neću da pijem vodu od nekog Suada“, on kađe “idiote to je “Syracuse university athletic department“ uzmi pij tu vodu“, i kao ćuti pij vodu. Mora da se uči da se brzo adaptira i da shvataš da svet nije onakav kako si se ti uboxovao način na koji ti gledaš, ima i druge perspektive. Brzo sam ušao, al sam stvarno onako sebi obećao da kad sam već tu da se neću kačiti puno i ono znaš kao Srpska zajednica, Srpski jezik nego stvarno da ću se posvetiti i investirati se maksimalno u to da naučim o toj kulturi što je moguće više, da živim sa njima, da jedem, spavam, učim kompletno ono da to vreme iskoristim na najbolji mogući način, što ja mislim da mi se kasnije i isplatilo, jer koliko vidim vrlo često ljudi kad odu oni trče, jure za onom našom zajednicom, grupišu se sa našim ljudima i onda nikad se  ne integrišu do kraja, ili ako ne sa našima onda jure strance i onda si večito nekako izgubljen, a ja sam ono išao stvarno se posvetio tom – Onda kasnije isto i način treniranja, Amerikanci sa jedne strane koliko su bili onako posvećeni, metadološki organizovani, s druge strane njima suvi trening je ono kao – nama su dolelili trenera koji je trenirao američke fudbalere, i sad pumpaš tegove, radiš, a mi nikad u životu u teretani nismo bili, sve što su radili su radili sa ono razvlačenje nekih guma, bilo je nezamislivo da mi priuštimo teretanu u koju ćeš ići. Meni daš onaj teg ja padnem sa tegom ali zato zgibove, propadanja to sam mogao da raidm neograničeno. Bio je neki trener koji je sav bio obrijan od glave do pete, samo je imao obrve i pitam ga izvini zašto si obrijan? On me pogleda onako mrtav ozbiljan i kaže kao “Hair doesn’t grow on steal“. Dao nam je isti trening kao i američkim fudbalerima koji nema veze, ti si u vodi, u nekom okruženju koje je neprirodno za čoveka, krećeš se imaš taj otpor vode , tražiš tu silu potiska, sve je drugačije ne guraš nego vučeš, sve je kontra. Sa mnom u tim je bilo dosta evropljana, šveđani, bio je jedan splićanin Joško onda se mi krijemo znaš po teretani, al pazi to su ogromne teretane, to je kao hala koja bila samo za sportiste, to je ono red onih klupa za benč od 30-40 u nizu, pršti muzika na sve strane i onda se mi krijemo tako po teretani, i kad oni odu onda mi uzmemo pa treniramo svoje neke treninge prilagođene za plivače.

Ivan Minić: A kaći mi taj momenat gde ti nemaš priliku da se specijalizuješ nego plivaš ono što je potrebno, šta to znači za tvoju profesionalnu plivačku karijeru koja sa tom na koledžu nema previše veze, tokom trajanja godine ti nemaš nastupa kao profesionalni plivač.

Đorđe Filipović: Pa mislim surovo je bilo ali u tom trenutku akademija mora da pobedi i već onako pobeđuje i sad već mnogo više akcenat je s ove strabe akademske. Ja sam bio na vrhunskom univerzittetu po gotovo za ovim čime se ja sada bavim, možda i nema boljeg mesta u Americi, jer stvarno sam imao sreće da odem na takvo mesto, ali trener je taj kakv je bio i imali smo puno konflikta i rasprava i onda znaš večito u kancelariji ono Rus, Hrvat i Srbin, postroji Ilija, Joško i ja i onda se on dere na nas. Kad ne može da pobedi argument onda dođe i kaže “Ja vas ništa ne razumem izlazite iz kancelarije, naučite da pričate engleski“ i ja sam se stvarno borio sa njim puno, da smo došli na kraju do toga “okej evo ja se predajem, ti ćeš sad da plivaš šta god ti hoćeš, da imaš treninge kakve god ti hoćeš“, ja nisam to hteo, ja sam hteo da i dalje budem sastavni deo tima, da treniramo al samo da malo to bolje se uklapam al nema to je ono sistem i sila od koje se ne odstupa i onda sam morao da popunjavam sve rupe. Al na kraju, to je sad već bila – mi smo ušli 2000, ja sam bio druga godina fakulteta i tada smo već ušli u pripreme za olimpijadu. Ja sam dve godine bio na univerzitetu pa sam se onda kvalifikovao za olimpijske igre i onda kasnije imao još dve godine na univerzitetu.

Ivan Minić: A kako si se kvalifikovao za olimpijske igre ? 

Začetak olimpijskog iskustva

Đorđe Filipović: Ja sam se vratio nazad…

Ivan Minić: Jer ti rezultati koje ti ostvaruješ tamo oni ne znače ništa, oni znače tebi da znaš u kojoj si formi ali ti na osnovu njih ne možeš da se plasiraš.

Đorđe Filipović: Pa da, ja sam napravio neki mali progres ali ne dovoljno značajan da ja odskočim sada nešto. Odlazak na olimpijske igre je zahtevao minimum godinu dana posvećenog treninga, znači od ovog standardnog da ništa ne radiš, ni univerzitet, niti bilo kakav posao, da se posvetiš samo treningu da bi se pripremio i otišao.  A ja sam već bio u nekom programu, znači ovo je za mene bio veliki uspeh ali tek je trebalo da gađam neku narednu olimpijadu, znači u Altini 2013 da bih ja ostvario neke ono svoje njabolje moguće rezultate. Onda sam se vratio ovde u Beograd i naravno onda opet nije bilo bazena, pa smo trenirali u Obrenovcu, pa smo jurili i imao sam sigurno jedno 4 pokušaja za kvalifikaciju. Tada sam pokušavao da uhvatim normu za 200 mešovito, gde sam bio prvo 20 stotinki, pa 14 stotinki, pa na kraju sam završio na – poslednje takmičenje, onda su – znači na 14 stotinki sam bio u prvenstvu Srbije ovde na tašu. E onda po pravilu na kraju svog takmičenja, pošto su sva lena pravila ispoštovana oni mogu da naprave i neku kao revijalnu trku, pa sam pokušao na kraju oopet i onda sam došao na 7 stotinki od ispod norme.

Ivan Minić: Odnosno iznad norme.

Đorđe Filipović: Da iznad iznad da. Moraš da se kvalifikuješ, mora to da se otpliva, ne postoji drugi način, niko neće reći “e good enough“.

Ivan Minić: Super si, super si.

Đorđe Filipović: E onda su, onda zahvaljujući našem klubu, ja sam tada plivao za plivački klub 11 April, uspeli su da se izborimo da nađemo neka sredstva, da odemo na odemo na otvoreno prvenstvo Atine i da tamo imamo poslednji pokušaj odprilike. Išli smo nas trojica iz 11. Aprila i sećam se bio je jedan dečak, momak jedan Grk koji je plivao istu tu disciplinu al je već bila njih dvojica, znači cut of je na dvojicu, samo dvojica iz jedne zemlje mogu da idu, a on je bio treći, al je kao treći bio brži od mene i on kaže kao ajde da napravimo neku foru, možda samo psihološki kao trik, pošto smo se kvalifikovali u finalu i plivali smo jedno pored drugog i kaže “Ja ću malo da se pomerim ovamo u desnu stranu, a it se pomeri malo u levu stranu pa možda uhvatiš neki draft“, znači čovek mi apsolutno – prvi put ga vidim u životu i on kao eto ja nisam prošao, ozbiljno se razočarao i stvarno je bio onako vidno smoren al ajd tebe da vučem, makar nešto. Tako da smo mi probali kao foru da uradimo, uglavnom uspelo je i ja sam se kvalifikovao onda u Atini, ono poslednji voz sam uhvatio da odem na olipijske igre.

Ivan Minić: I kako je iskustvo biti na olipijskim igrama?

Đorđe Filipović: Pa to je, to je stvarno jedno veličanstveno iskustvo. Sad iz ove perspektive kao roditelja, da se prebacim u ovu drugu ulogu, deci je najveća znaš, u tom nekom uzrastu od recimo 2 do ne znam 10, magija je super heroji, čarolija, magija i onda ja kad njima pokušavam da objasnim kao šta je sport i kako to izgleda ja moram da to prevedem u neki njihov jezik. I onda kad pitam kao čekaj zašto je ovaj kao znaš spajdermen, ja ne znam šta je sa tim spajdermenom ali svi su – imam ćerku i dva sina, spajdeden je od nultog dana, i oni kao pa on može da uradi šta drugi ne mogu, ja kao a ti kad si naučila da plivaš? a druga deca na plaži ne mogu ili ovaj mali kad je imao 5 godina i zna da zaroni na 4 metra dubine, kao zar to nije čarolija? Zar ti ne možeš da naučiš tu magiju? ako ovaj može – znaš onda to njima bljesne u glavi, kao to je to, to je ta moć. Tako isto i odlazak na olipijadu je stvarno bio veličanstven od celokupnog onog spektakla. Sećam se mi smo bili kao uvek tada plivali za Jugoslaviju, kao  Jugoslavija mi smo uvek poslednji tim po abecednom redu, a iza nas uvek ide domaćin, mi smo predposlednji ustvari iza nas uvek ide domaćin i tako je to uvek bilo, što onako zna da bude dosta zanimljivo jer uvek svi jure domaćina i uvek sve oko domaćina, tako se na svetskom prvenstvu u Brazilu na naslovnim staranama novina ja stojim pored brazilca i peles sa nama, tako sam upoznao Pele jer sam bio Jugoslavija, što je onako znaš upoznao si Peleta, za to nije magično? Zašto deca treba da se – pa eto imaš tako priliku da upoznaš neke velike heroje. Mi smo bili – i kako počinje takmičenje svala ekipa, podeljeni su svi u neke grupe i svaka grupa se nalazi na drugom kraju bazena tako da svi obrnu ceo krug oko bazena i svi sede i na dobrim i na lošim mestima, i mi smo početak takmičenja – Australijanci su plivali neke važne trke odmah od prvog dana, hteli su da naprave ono spektakl, jer je njima plivanje nacionalni sport, mislim to je stvarno neverovatno i po gradu kad smo se šetali sa onim akridetacijama kada vide plivanje ljudi prilaze da se slikaju sa nama, prosto neverovatno. Ja sam se okrenuo ovako i vidim gore u publici Bill Gates-a sedi čovek sedi i sad im taj jedan deo tribine gde su novinari i svi ovi delegati, precednici i šta ja znam, i vidim Bill Gates-a sedi gore i shvatim kao ovo ne može da se kupi, ovo ne može da se kupi, ovo može samo da se zaradi trudom i radom, sve čovek može da kupi al nikad neće moći da bude učesnik olimpijskih igara, tako mi to nešto kliknulo da bih ja sam shvatio koliko je to bilo važno i koliko je bilo bitno. Onda naravno celo to iskustvo u tom olimpijskom selu, upoznavanje raznih sportista, druženje sa našim sportistima, ma od prvog dana to je bio show, to je bio cirkus, znaš kad ti ono kada – tad je nas bilo 150 sportista i bila smo jedina delegacija koja imala više delegata nego sportista, i najveći broj delegata koji je došao na olimpijske igre ali nema veze to je naša politika. Ali znaš ono družiš se i kao upoznaš Vanju Grbić i sediš i pričaš sa njim.

Ivan Minić: U kantini.

Đorđe Filipović: Ma opušteno..

Ivan Minić: Kažu da je taj momenat zapravo da je najmagičnija stvar ući u kantinu, jer svi jedu zajedno.

Đorđe Filipović: Da da bukvalno, ja sad ne znam koje ono tu sad plejada ljudi koji sede naspram tebe i svi imaju takav stav da hoće da upoznaju druge ljude i da hoće da se druže i da su otvoreni. A ta kantina izgleda kao sajamska hala koja ima sektore i u svakom sektoru je neka vrsta jela šta god da ti padne na pamet, meso, paste, kineska, italijanska, šta god da zamisliš da bi mogao da jedeš, u bilo kom trenutku otvorena je 24h i naravno McDonalds gde je za mnoge bio i dalje nepristupačan, gde su se ljudi izbezumljivali od toga. To je prosto kad sam video jednog bacača kugle koji nosi 8 Big Makova, reko to je onaj osećaj iz osnovne škole kad sam prvi put bio u meku na rođendanu to sam želeo da uradim.

Ivan Minić: Da to je bilo prosto za mnoge tada nedostupno, mislim i sada je za neke ali sama ta činjenica da su svi ti ljudi na jednom mestu, da u principu nema izdvajanja, ima uvek neko ali kao videćeš najveće zvezde. Najveće zvezde tih olimpijskih igara će biti tu i imaćeš prilike da pričaš sa njima.

Đorđe Filipović:  Da da a najveće zvezde olimpijskih igara tada su bili odbojkaši koji su osvoji zlatnu medalju i za mene ono takvi mangupi i takva  gospoda od ljudi, toliko pristupačni i toliko dobronamerni. Oni su znaš kao mi smo mali sport koga briga, slave neki rođendan ajte momci sa nama, stvarno je bilo to mi je ono jedan od jačih utisaka da sam svaki dan bio tu sa njima, družio se sa njima i ispratio negde njih do zlatne medalje, koliko i moje učešće toliko i moje prisustvo blizu njih, jer su oni stvarno stvarno ponos i svi do jednog, bukvalno momci su neverovatni. I šta je meni isto opet zezancija, ja sam uspeo, sad je tamo velika frka da se dođe do karata, svako dobije nešto da gleda i stvarno se trude da svako dobije neku kartu da gleda neku značajnu utakmicu, ali moj najveću uspeh, ja sam uspeo da se sa košarkašima uvučem u istoj trenerci u utakmici protiv Amerike, pazi tu imaš extremno rigidno obezbeđenje a onda Amerikance prate njihov FBI i ja koji prolazim, ulazim na teren sa njima, oni me prekrivaju, kao dođi vamo stani tu iza mene i to pazi bodiroga, ideš sa bodirogom na olimpijadu i ja uspevam da uđem razumeš, i kao sedite ovde na klupu i mi onda furnemo gore preskočimo ogradu i uđemo na teren. Tako sam jednom isto upao i sa odbojkašima, ali ja sam mislio da sam ja kao uspeo da se provučem dok nisam video sa košarkašima da je ovaj Geard boxer u pero lakoj kategoriji isto ušao, koja pola od bodiroge uspeo da uđe. Tako da je tu bilo milion i jedna dogodovština, ceo taj društveni deo je bio veoma zanimljiv a onda i ovaj sam takmičarski deo je bio veličanstven. Ima ovaj klinac Popović ovaj Rumun koji je oborio svetski rekord i ti sad možeš da gledaš njegove trke, rade ozbiiljne analize slow-motion, intervijuišu njega, njegovog trenere, sve ono svetske face, da se napravi analiza kako je on to uspeo.

Ivan Minić: Pošto nije jasno?

Đorđe Filipović: Nije jasno, njemu nije jasno. Ti iz prvog lica čuješ tog momka kako on priča, kako se to desilo, slušaš Popova koji je do tada važio za jednog od najvećih plivača svih vremena, kao kako analizira njegovu trku i njemu nije jasno znaš. A ja sam jurio Popova da ga vidim jendom u životu, da ga vidim jednom u životu, da vidim kako izgleda njegov trening jer to je bio jedini način. I sad mi jurimo kako se svi ti timovi, nema mesta za sve učesnike na bazenu, onda su morali da popune sve bazene po gradu da bi svi mogli da treniraju i naravno svi se rotiraju, i ti sad kao si na jednom kraju grada a juriš Rusku reprezentaciju koja je na drugom kraju grada i hvataš 5 autobusa da uspeš da dođeš tamo do njih. I ja i drugar sedimo i kao gledamo Popov trening, i ja uzeo blokče pišem sve šta radim i sad on dolazi onako bog ono.

Ivan Minić: Lep.

Đorđe Filipović: Lep.

Ivan Minić: Visok.

Đorđe Filipović: Visok, perfektna tehnika, ja mislim da je ono više u domenu umetnosti nego što je izašao iz sporta. Svi mu se javljaju, on se svima javlja, razgovara, priča, potpisuje, sve okej e evo ga dolazi na bazen, stavlja naočare, malo se protreso, razgibao se, fljus skoči on pliva 50 metara kraul, staje do cilja i ovako kao phhh nije mi dan, izađe dan i izađe napolje i ode. Jao mi celi dan potrošili da ga uhvatimo da vidimo trening ali jednostavno nije mu bio dan, pokupio se i otišao.Isto tako znaš u tom domenu upoznavanja, taj prvi dan kao otvaraju se olimpijske igre, mi sedimo tamo i sad nemamo trke znači samo sedimo, odplivaćemo naš trening i gledamo ostale trke, i sad mi sedimo bukvalno u tim prime tribinama koji su uz sam bazen a iza nas su kao te velike tribine delegata, i sad non stop dolaze ljudi da se pozdrave sa nekim iza mene i ja se okrenem i vidim neka devojčica, neka devojka sedi tu sa nekom starijom ženom, i sad ja ne obraćam pažnju al toliko joj prilaze da već mene počinje da onako zanima ko je sad to? kako sad ja ne znam da prepoznam, reko to je verovatno neka australijska pevačica, ne znam australijsku pop kulturu a ona je tu popularna – Australija sama po sebi u odnosu na Ameriku je dosta različita, dosta različita, u Americi tu vrstu one rasne diskriminacije ne bi nikad smeo da vidiš, a tamo je bilo na ulici izraženo ono oh ho ho, vređanje, dobacivanje i dalje je bilo aktuelno, što je bilo još šokantno u toku olimpijskih igara al nebitno. Uglavnom svi dolaze pozdravljaju se, i ja gledam sad ono počinje da me nervira sve do trenutka dok neki bugarin ne prilazi da se upozna i ja reko dosta više, a svo vreme mi smo – ono je neko staklo ovako iznad nas visoko podignuto i sad se mi tu kešemo, razgibavamo se, polu goli, istežemo se…i ja kao skočim gore, podignem se na mišiće i reko ja bih samo voleo da se upoznam, vidim da se svi javljaju reko evo i ja da se upoznam, pružim ruku i ja kažem ja sam Đorđe Filipović iz Srbije, a ona kaže “O nice to meet you, Im Chelsea Clinton“

Ivan Minić: Okay.

Đorđe Filipović: Tako da ono kad kažeš upoznaš razne ljude ovo je stvarno bukvalno znači koga sve uspeš da sretneš. Bilo je stvarno veličanstveno, svaki dan je bio neverovatan, još je bila sama činjenica da je olimpijada bila u Sidneju u Australiji ne možeš ono izmisliti lepše mesto za takav neki događaj i onda je sve to išlo u nekom trenutku. Ja nažalost mnogo sam više pikirao odlazak u Ameriku i tempirao tu formu da se kvalifikujem nego što sam kasnije mogao da održim formu do – tako da je ono ništa specijalno nisam radio na samim tim olimpijskim igrama ali sam rezultat i činjenica da sam uspeo da se kvalifikujem je za mene bila onako dosta velika, da u sledećem krugu prošavši sve to, znam tačno šta me čeka, kako to izgleda i šta treba da uradim da bih mogao da izguram sledeći ciklus.

Ivan Minić: Kako izgleda vratiti se normalnom životu nakon jednog takvog iskustva?

Povratak normalnom životu

Đorđe Filipović: Pa da ono čega se stvarno sećam puno a to je radili su jedno istraživanje, upitnik sve su nas ispitivali, i pitanje je bilo veoma jednostavno, da sad možeš da popiješ neku onu tabletu da ti damo i da ti garantujemo da ćeš osvojiti zlatnu medalju, ali da ćeš posle toga ono posle godinu dana umreti da li bi to uradio ? I ono tip odprilike mislim da 80% ispitanika je reklo da. Šta je ono u fokusu i koliko je to veliko i bitno za te ljude – to je večito ti onako kad treniraš ti uvek flertuješ sa smrću, to zvuči jezivo ali ti kad pogledaš plivaš to trenutka dok ne misliš da ćeš umreti, kad misliš da ćeš umreti ti onda staneš, e ovde je apsolutni kraj, ja ne mogu više da se pomerim, ja ne mogu više. E sad to isto kao kada bi ono stavili mernu jedinicu, nije to isto kao imaš jednog čoveka koji diže 20 kg, 50kg i 100kg pa sad kao nego je činjenica koliko visoko ti možeš da podigneš tvoj puls, koliki je napor ka kome se ti izlažeš, ne kolika je sila koju ti proizvodiš nego koliko ti – i mi smo uvek merili puls ono posle svakog intervala negde merili smo ga na 10s i sad ja sam uspevao da dignem puls negde do 34-35-36 nekad činilo mi se, mislim ne znam to se sve onako okvirno meri, a ti imaš ono infarktno stanje na 39-40 znači koliko ti blizu dođeš do tog stanja šoka i plivanje je takav sport – mislim i drugi sportovi su izarzito teški znaš kad gledam veslače, ali u plivanju ima taj momenat konstantnog hlađenja tela, tako da ti ne uđeš krajnje kako zovu heat shock kad dođe do tolikog zaggrevanja organizam staje.

Ivan Minić: Imaš cooler.

Đorđe Filipović: Da da da tako isto, to je isto i u prirodi objasnjeno, znaš kako kad oni afrikaneri lovi antilopu on ne ide njom pa je kao gađa nešto strelom nego je on juri, i on je juri dok ona beži i ona kad uđe u stanje šoka ona se ukoči i onda on priđe samo kopljem i capne je, jer ljudski organizam ima manju površinu zagrevanja i onda duže može da je prati, e tako isto i ovde. E sad ovde se dešava i taj momenat da se organizam konstantno hladi u vodi i onda taj prag bola se probija mnogo više, e sad sve to pomešano sa ovim iskustvom na olimpijskim igrama vrlo često dovodi, a to se i meni desilo da sam ustvari najveći skok i najveći napredak doživeo ustvari nakon olimpijsih igara, jer sam onda bukvalno na 200 delfin rezultat povećao za skoro dve sekunde, što je ono stvarno ogroman napredak. E sad to me možda povezano sa činjenicom da sam ja nedovoljno bio utreniran ili sa činjenicom da sam celo leto trenirao, da nisam pravio pauze, ali uglavnom onda posle sam čitao dosta o tome i ispostavlja se da svima se to dešava, da ustvari najbolje plivaju godinu dana posle olimpijade jer te nosi taj entuzijazam i ta želja i celo to iskustvo, tako se i meni desilo. Tako da sam ja u trećoj godini univerziteta oborio taj rekord konferencije i kvalifikao se za NCEAA, e sad samo da stavimo i tu perspektivu NCAA je ono njihov National Collegiate Athletic Association koji poziva 20 najboljih plivača iz cele lige svih Američkih univerziteta, znači ne možeš da se kvalifikuješ jer oni nikad ne znaju ko će se pojaviti u toj generaciji, koliko će brzo plivati i dali olimpijski ciklus ili je ovakav ili onakav, već oni gledaju 20 najboljih i onda pozivaju tu grupu. Vrlo često kada uporediš rezultate svetskog prvenstva u malim bazenima i NCAA rezultate uglavnom je NCAA mnogo brže takmičenje nego svetsko prvenstvo, što je besmisleno ali opet gledaš da su svi svetski plivači ono ta neka elita uglavnom na Američkim univerzitetima sve jedno.

Ivan Minić: Pa kao što obično budu i za Američke trials-e u atletici ili jamajčanske trials-e u atletici u sprintu, mnogo je bolja konkurencija kad imaš 8 jamajčana u 8 traka.

Đorđe Filipović: Kao ono što smo pričali mnogo je teže – mnogo je lakše postati prvak na olimpijskim igrama nego prvak Rusije.

Ivan Minić: Pa da.

Đorđe Filipović: E tako da sam ja onda uleteo u taj ciklus i kvalifikovao se i osvojio ta tri prva mesta. Tada smo isto sa univerzitetskom štafetom na US open-u, US open je otvoren svako može da se kvalifikuje i da dođe, nije zatvoreno samo za Amerikance, kvalifikovali smo se i u štafeti smo opet bili 4. – bili smo u finalu, 4. zvuči opet deprimirajuće ali smo uspeli da eto jedan od tih većih zvaničnih rezultata koji nije merljiv brzini nego više onako po aplasmanu da na US open-u budemo 4. Uspeo sam onda opet te sledeće godine Najki organizuje svoj plivački kup koji se odigrava na UNC na North Carolina univerzitetu, gde je Michael Jordan studirao, i imaju onako neki zanimljiv kup koji se kao pravi u kvalifikacijama, jedna ista trka se pliva više puta pa se ide na otpadanje, čisto da bi napravio malo zanimljivije, ipak to je najki mora da pravi show od svega. Uspeo sam da osvojim taj Najki kup u Americi što ovako opet zvuči jako lepo i oborio sam taj rekord konferencije, stvarno sam onako izleteo te godine i jedino što sam u treningu tada dosta promenio i taj neki ono mindset ono što sam video da ja kao – uvek sam ja kao bio spor, ja sam bio kao duža pruga, srednja duža pruga i kao uvek sam smatrao da nemam tu kao brzinu i da nemam tu eksplozivnost i dan danas je nemam, nisam taj tip ali onda kada sam video kako tamo treniraju i kako 200 kraul plivaju kao sprint, e ja sam tu krenuo stvarno sebe ono kao čekaj, bukvalno samo ono mentalna promena perspektive, ja sad moram da počnem d treniram kao sprinter neću više da treniram ovu srednju dugu prugu, ne treba mi ta izdržljivost i ta – jer ja sam onako bio  specifičan po tome koliko krenem prvih 100 tako isto vratim drugih 100, strašno spor al sam konstanto se ubrzavao do kraja. E onda tu sam krenuo da radim na snazi, na eksplozivnosti, popravio drastično start i krenuo da plivam taj sprint i onda sam stvarno tu izleteo. Sećam se baš bio je neki estonac sa kojim sam se ja klao, a on je išao na taj Saint Johns university gde su išla dva moja drugara ovaj Miloš Cerović i Danilo Perunović i oni su bili sa njim u timu, i sad ovaj je estonac dolazi pred trka, zadnja godina, on nikako da osvoji – ima najbolje vreme al ne može da me pobedi u trci i kao sad on dolazi i sad će da me uplaši, idemo ono trash talk i kao ja ću da te zgazim, urnisaću te, razbiću te, nemaš blage veze znaš ono bukvalno stojim, gledam, plaši me tj pokušava, a prilazi taj Danilo Perunović Crnogorac onako sav ko usporen film i kaže “Ajde bježi ti što ti deda bio čuvar logora kao skloni se“ . Uglavnom sad se mi jurimo tu po bazenu i to sad  traje 3 dana ta jurnjava oko ono ja plašim njega on mene, i ja njemu kažem “TI jesi brži“, i on je stvarno brže plivao u kvalifikacijama nego što sam ja, al reko gledaj ovako “Ako na ovom okretu budemo poravnati znači znaš da ću te pobediti“ i sad on nastavlja ono znaš sad da ne prepričavam šta je sve pokušavao da mi kaže, da me uvredi, sve ono mamu, sestru, sve, tatu i ja mu kažem ovako “Vidi ti si brži ali ti moraš da znaš da ja ne grešim“ i on kao klima glavom da…“Ti si stvarno brži i u kvalifikacijama si bio brži ali ako budeš imao jedan loš okret ja ću te pobediti“ dečko se raspao jadan ono, raspao se bukvalno samo što nije krenuo da plače i vraća se posle toga i kao “ Kako si mogao to da mi kažeš“ i naravno stvarno uplašio se, on je znao da sam ja brži u drugom deli trke i čuvao se se za drugi deo trke umesto da je napravio razliku ispred mene, loša procena. Mislim to čim plivaš na nekog čoveka a ne plivaš svoju trku e ono znaš skupa cena, tako da je izgubio onda sam ja uspeo i na kraju kao bio proglašen ali ima svašta, čak i u plivanju ima kao trash talk-a. 

Ivan Minić:  Kaži mi šta se desilo u četvrtoj godini? I kako se suštinski tvoja karijera završila? 

Završetak karijere i početak nove

Đorđe Filipović: Ja sam napravio tad dosta dobar napredak u karijeri, e onda su počele – imao sam problema sa upalom nervnog sistema i imao sam strašno velikih bolova u rukama i u levoj i u desnoj ruci, to se onako smenjivalo i uopšte nema fizičkih povreda naizgled, sve je kako treba ali su mene strašno počele da bole ruke, imao sam onaj osećaj kao kad se laktom udariš u ivicu, e takav konstantan bol. Mislili su dosta dugo da je meni ustvari u kičmi došlo do nekog uklještenja pa se to rezultira onda u obe ruke, međutim nije meni su i levi i desni lakat bili upaljeni.  Tako da sam ja trenirao praktično godinu dana pokušavajući da saniram tu povredu ali bilo je jako teško. Onda su mi zabranjivali uopšte da treniram, pa se ja vratim nazad u trening, pa onda uzmem obučem peraje i odplivam ceo trening sa perijama i sa daskom dok ono ne povredim leđa, pa onda sad saniraj povrdu leđa. I vuko sam te probleme ali sam ono konstantno bio u treningu i sad to je opet ta želja za nekim uspehom, za dokazivanjem samom sebi ideš do kraja, nemaš osećaj kad ćeš stati, kad je gotovo. Mislim kada to staviš u perspektivu profesionalnog sporta pa kao ovi košarkaš je povredio koleno, izgubiće 20 miliona dolara to je jedno, pa kao to je njegov motiv, al ovde nema nikakvog motiva, ovo je samo juriš neki rezultat i povredićeš sam sebe samo da dođeš da dođeš do tog cilja, da ti vidiš koliko ti možeš, gde ti pripadaš, kad ćeš zaslužiti te rezultate i te plasmane, da znaš gde si, da znaš koliko vrediš, koliko možeš da ostvariš, veruješ, osećaš da to nešto možeš, e sad treba to i uraditi, treba to i dokazati. Plivanje je onako sistematičan sport zato što  uvek plivaš u istim okolnostima, u istoj sredini, nemaš uticaj vetra, tima, svega onoga što imaš u drugim sportovima, tako da je dosta onako i analitičan sport gde mi možemo da određene setove ponavljamo, pa da tačno vidimo kako ide taj progres, kako napredujemo. Radili smo tu jednu simulaciju 200 kraul, gde plivamo sa startom prvih 100 metara pa imamo 5 s pauze pa onda plivamo drugih 100 m i onda praktično to nam je tačan rezultat koliko može da se otpliva u trci. To nam je bio kao finalni test pre odlaska na NCA u četvrtoj godini, i ja sam ono razvalio tu trku, taj simulator, sećam se trener je vrištao, bacio štopericu u vodu, ono samo što nije skočio, ceo tim navija, opšti haos, jer taj rezultat je bio već ono dovoljan za finale u NCAA, za finale u svetskom, znači tu sam več negde bio na nivou nekih ozbiljnijih finala, opet daleko od nekih medalja ali sam mogao da se kvlifikujem za ta finala. Znači ja sam bukvalno u tom simulatoru otplivao vreme koje je potrebno za finale. Mi odlazimo na to takmičenje, meni se sad već ono ceo nervni sistem toliko upalio da – mislim to je sad strašno teško da se objasni i zvuči kao u domenu naučne fantastike  ali nije mi više dozvoljavao da povređujem organizam, i ja sam imao taj neverovatan osećaj, plivao sam tu trku, vuko sam iz sve snage koliko god sam mogao da vućem, dao sam sve od sebe bukvalno do smrti ali nisam uspeo da ono – krećem se kao u mestu, meni je nizak puls, disanje…jednostavno samo sam se ono što bi se u žargonu reklo udavio u toj trci, nisam uspeo da odplivam. Bolovi su bili neverovatni, to je onaj grozan osećaj ne možeš mu ništa, ne možeš dobreti do nervnog sistema. Onda su mi na kraju te četvrte godine operisali prvo jedan lakat, gde su mi izvadili taj nerv koji prolazi kroz lakat i prebacili ga da ide ovde i onda je ovaj drugi isto sa druge strane, morali su sve da mi iseku iako je operacija dosta rutinska, oni su morali sve..

Ivan Minić: Malo je na nezgodnom mestu.

Đorđe Filipović: Pa da, mislim za 45 minuta je bila gotova i poslali su me kući ali su mi sve isekli, mišiće, tetive, sve to gde je prolazilo da bi izbacili napolje, tako da ja posle te operacije nisam mogao da podignem olovku, trebalo mi je 6 nedelja da mogu da držim čašu, a imao sam dve operacije jednu za drugom tako da je ono oporavak bio strašno bolan i nezgodan. Oporavak je trajao dosta dugo, tako da nakon toga ja sam već tada završio fakultet, tada se desila sad u onom domenu počinje biznis deo priče, desio se 11. Septembar, napad na Ameriku, počinje ono – naravno i pre toga je i ceo onaj .com bubble eksplodirao, nije bilo nikakvih radnih mesta za zapošljavanje kao u IT struci. Ja sam se prijavio, krenuo da se spremam da upišem magistraturu, znači ono po onom njihovom kao naš stari sistem 4 godine plus 2 magistratura plus 2 doktorat, nema ovog po bolonjni mastera od godinu dana, to oni zovu graduate school, ja sam se spremao i uspeo sam da se upišem, hteo sam da ostanem na istom univerzitetu jer je bio jako dobar. Osnovne studije su mi bile u domenu kao information technology, koji je bio jedan široki aspekt svih grana IT-a, od networkinga, baze, administracije, programiranja, sistemske analize, sve smo to pokrivali a onda sam hteo da upišem magistraturu samo za vezano za IT project management i uspeo sam da budem primljen, da položim te ispite, GRI se zove taj test koji se polaže i onda na kraju da dobijem assistantship, a takođe sa druge strane da dobijem i da postanem taj graduate assistant coach. Tako da sam onda uspeo da pokrijem i akademsko da dobijem tu stipendiju a i da imam za život kroz rad. Plan je bio da ja nastavim da studiram, da radim kao trener i da plivam.

Ivan Minić: Pa da vidiš šta može da bude.

Đorđe Filipović: Pa da se uduplam odprilike kao znači da kao završim, e sad onaj prelazak iz osnovnih studija na ove undergraduate na graduate school u Americi to je mislim nebo i zemlja, ovo je 4x zahtevnije po obimu, po onome što profesori traže od studenata, stvarno je dosta dosta teško, a ja sam morao da radim skoro full time sa timom, jer sam postao trener. Stavio sam se u jednu totalno novu ulogu koju sam morao da obavim, jer oni sada zavise od mene, ja sam sad morao njima da se dajem, uvek crpiš znanje i energiju od svog trenera a ja sam sad morao da budem taj koji se daje svom timu, a da onda paralelno treniram. Pa sam ja pokušavao da odplivam jedan trening, bilo nas je puno pa smo plivali u dve grupe, odplivam ono od 6 do 8 pa onda budem onda budem trener od 8 do 10, pa onda da idem na onda opet drugi trening. Međutim oporavak je dosta sporo trajao, ulazak u trening je dosta sporo trajao, univerzitet je postao – zahtevi su postali neverovatno veliki i teški, da sam se ja u jednom trenutku onako samo istopio da nisam više ni znao trenutak kada sam prestao da plivam, onda sam samo jednog dana se okrenuo i kao pa ja nisam bio na treningu dve nedelje, kad ćeš se vratiti? Pa evo sad samo još ovaj semestar, samo malo da se oporavim i to se nikako nije desilo. A ta maničnost i posvećenost prema sportu se samo prelila u posao i u studiranje, jer opet nismo puno pričali o tome, ti si tamo okružen takvim profesorima i takvim idejama i takvim istražiovačkim centrima da te to bukvalno obuzme. Mi smo tamo dane provodili u tom istraživačkom centru. Sećam se bio je jedan profesor koji je moj i mentor bio, koji je pored toga što je bio profesor na univerzitetu ujedno je bio i nacionalni trener veslačke reprezentacije Finske i on ih je trenirao na daljinu, on nam je tražio da mu napravimo prvu društvenu mrežu. Znači pre Myspace-a, pre Facebook-a čovek je došao i doslovce je rekao napravite mi ono social networking platformu da treniram ove ljude, to je isto zanimljivo revolucija u social networking, pa nisu je oni izmislili neko je mnogo tamo pre toga expreimentisao da bi onda Mark Zuckerberg u pravom trenutku kao mogao da izleti. Mislim mi smo radili takvu vrstu platforme 4 godine pre nego što se Facebook pojavio. Sad naravno rad rad rad, učiš, stvaraš nešto, stvaraš sa tim profesorima okrućen si non stop sa ljudima koji imaju puno ideja, a dešava se neka vrsta revolucije gde preispituješ svaki aspekt našeg života. Ja se sećam to kad je bilo ono šta ćemo sa muzikom? Kako će ići digitalizacija muzike? Pa kao ljudi će kupovati online, biće streaming, i onda ovaj jedan tim kao pa ajde da rešavamo streaming, ajde da experimentišemo na tu stranu, ovi drugi kao pa kako će izgledati licencni modeli? U ono vreme kako se zvao…

Ivan Minić: Nije Snapchat nego je Napster.

Đorđe Filipović: Nepster da da da. 

Ivan Minić: Bože koliko smo stari.

Đorđe Filipović:  Da da da. A pritom mi do fakulteta izvučena T1 linija do svake sobe, ne postoji u Americi, ne postoji u svetu al tebi ono internet leti. Ja se seča morao sam da imam ozbiljan razgovor sa samim sobom da prestanem da downlodujem muziku, ja nisam mogao da se obuzdam, sve je nešto bilo da se downloduje. Ja sam ono downlodovao kao znas beskonačni pristup muzici, moja kolekcija pa to je ono…

Ivan Minić: Pazi to neko vreme kreću da uvode kablovski internet po Novom Beogradu i do tog trenutka okej svi smo imali flet internet da je lap, ali i dalje ne možeš 24h biti na telefonu. Mi smo uveli bili i drugu liniju kući ali i dalje ne možeš. Ali dolazi flat i dolazi 64k, znači to i dalje ne radi ali imaš flat 64k ali na lokalnoj na lokalnoj mreži imaš 128, tako da su neki digli DC++ kablove i skidaš, shareuješ piring i sve to i brate u jednom trenutku ja gledam grafikon, i naravno prvih 3 meseca ja skidam odprilike 85% teorijskog maksimuma koji može da se skine, i onda naravno 3 meseca pa kreće da pada, pa na kraju padne na 5% jer si skinuo sve što si želeo da skineš ikada, znači nema više skineš po neki film, možda neki novi album al više nemaš potrebe za tim stvarim, prvih nekoliko meseci sve ono što sam želeo ..

Đorđe Filipović: Da kao i BG vajerles ekipa ovde u Beogradu. Mislim meni je to onako fascinantno koliko se malo priča o tome a koliko je to bilo apsolutno neverovatno da se ceo Beograd umrežio, posle…ka Novom Sadu imao jednu privatnu mrežu samo da bi mogli da igraju igrice i downloaduju filmove. Veruj mi i dan danas u poslu Bg vaerless ekipa se prepoznaje po raznim firmama i svi se oslovljavaju sa ono nadimcima.

Ivan Minić: Nickovima. Da to je bilo neko jako živopisno vreme. Dobro ispričali smo privi deo tvoje priče koja u suštini se završava sa krajem neke tvoje plivačke karijere i onim veoma ozbiljnim uronjavanjem u struku, gde si naravno morao da porđeš sve to, kroz osnovne studije…ovo je sad već morao si da jednu pasiju zameniš drugom…

Đorđe Filipović: Tako je bukvalno da.

Ivan Minić: I jednu zavisnost da zameniš drugom. Pričaćemo u drugom delu o tome gde te je to sve dovelo…

Đorđe Filipović: Neće valjda biti i drugi deo.

Ivan Minić: Biće drugi deo.

Đorđe Filipović: Zašto sam ja taj tip.

Ivan Minić: Gde te je to sve dovelo, sa kim si sve radio, kako si došao do onoga što je danas 30Hills. Hvala ti na priči koju si podelio. Hvala vama što ste nas slušali. Sve što vam je bilo interesantno, zanimljivo, imate neki komenar ostavite ga na polju za komentare na Youtubu. To bi bilo to za ovu nedelju, a mi se vidimo ponovo sledeće nedelje.

 

 

 

 

 

 

 

 



Nove epizode u vašem inbox-u:

Podržite Pojačalo:

Donirajte jednokratno ili kroz dobrovoljnu mesečnu pretplatu već od 5 EUR.

Pratite nas:

Biografija:

Đorđe Filipović

Đorđe Filipović je nekadašnji plivač, koji se specijalizovao za leptir i pojedinačne mešovite discipline, a danas je softverski inženjer i osnivač kompanije 30Hills. Predstavljao je bivšu Saveznu Republiku Jugoslaviju na Letnjim olimpijskim igrama 2000. godine i osvojio devet titula na konferenciji Big East za plivački i skakački tim Univerziteta Syracuse, dok je studirao u Sjedinjenim Državama.

Nakon završenih osnovnih i magistarskih studija na Univerzitetu Syracuse u Njujorku, Đorđe započinje svoju karijeru u startapu Shoeline, koji posluje u okviru Berkshire Hathaway grupe. Nakon uspešnog lansiranja startapa, sa preko 13 miliona godišnje prodaje, svoju karijeru nastavlja u francuskom investicionom fondu Kering group kao menadžer projekata, gde vodi projekte na globalnoj e-commerce platformi. 

Posle 13 godina provedenih u Americi, 2010. godine osniva kompaniju 30Hills u Beogradu, sa željom da se bavi razvojem inovativnih startap ideja. Danas ima više od 20 godina iskustva i preko 40 startap inicijativa iza sebe. 30Hills studio je postao mesto gde preduzetnici, inovatori, profesori i kompanije zajedno istražuju i realizuju nove ideje koje menjaju svet na bolje.

Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, -u, na Apple i Google podcasts.