Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: E, pa dobro, došlo je vreme i za drugu epizodu sa kolegom podkasterom Nikolićem, jer od prethodne do ove krenuo je lagano…

Dejan Nikolić: 15 epizoda!

Ivan Minić: Nastavljmo gde smo stali, a stali smo otprilike tamo neki period 2007, 2008 i tvoj izlazak iz priče E-Magazina i tog nekog klasičnog izdavaštva što si radio i kroz neke druge biznise. Šta dalje? Šta dalje sa tvojim poslom i karijerom?

Prelazak medija iz print formata u onlajn format

Dejan Nikolić: Da, imao sam još par stvari posle E-Magazina, prešao sam da radim magazin security koji je pokrenuo Bane Anđelić, ali to je trajalo kratko neko vreme jer me je ubrzo zaposlio Amis Telekom koji je ovde otvarao predstavništvo, slovenačka firma, pa sam za njih ovde pokretao F-Secure, onaj antivirusni program i tako dalje. U međuvremenu sa Milojme pravim onu vezu, neke stvari tu pokušavaju da se sklope, da radimo nešto na internetu, je l’ da, ali pravi breakthrough je bio odlazak u Novi Sad iz Beograda jer sam se u to vreme udao, 2006. godine. Izgubio sam predbračnu raspravu gde će da se živi, ne znam ni zašto sam počinjao uopšte raspravu. Preselio se u Novi Sad, dosada je bilo uvek gde god me baciš, ja nemam problema da se snađem. Dam otkaz u Amisu i, kao, snaći ću se u Novom Sadu. Prođe 6 meseci, ništa. Prođe godinu dana, ništa. Ne mogu da nađem posao u Novom Sadu. Imam izvore prihoda, radim trgovinu preko e-baya sa starim kompjuterima, pošto sam kolekcionar. Tada su ti stari kompjuteri iz 80ih počeli da se iz đubreta pretvaraju u collectables. Ja sam prvi taj talas uhvatio i kupuješ gde je jeftino i gde je to još uvek kao đubre, neka Portugalija, Španija, Italija, a prodaješ u Nemačkoj, Engleskoj, pa onda bude lepa razlika na ceni, nešto slično dropshippingu, samo daš ovome da pošalje onom tamo. Ovaj gde si kupio, daš mu adresu onome koji je od tebe kupio. I eto, da. Posle sam pravio neke habove, bio malo u Milanu, mesto gde sam skupljao kompjutere, pa odatle slao dalje, ali to nije pravi posao, je l’ da. U jednom trenutku sam aplicirao da radim u turističkoj agenciji, samo da ne sedim kod kuće. Naravno, vraća se ono overqualified, onda spuštam CV i ono, okej, znam engelski. Ako ne možeš da se zaposliš u banci, a da bi se zaposlio u banci ti trebaš da imaš neke diplome koje ja nemam, kao što znamo. Ili u NISu ili da budeš baš ono neki etablirani preduzetnik koji tu pravi neke ventile već 20 godina ili tako nešto. Ništa od toga nisam. I Novi Sad je prvi gde ja nisam uspeo da se snađem. U principu, kad sam se sa Ksenijom dogovorio da potražim posao u Beogradu, bilo mi je potrebno, recimo, 3 meseca da nađem posao u Beogradu. Taj prvi posao je bio pokretanje magazina Profit. Naime, jedan deo ekipe iz E-Magazina, kad je Robert Čoban otkupio E-Magazin, to se verovatno ekipa raspala, mada ne znam šta je bilo tada. Ali ta ekipa je napravila svoj taj projekat i onda kad sam se ja javio na oglas, niko me nije zvao, prepoznali su me i odmah sam dobio taj posao i ta prva tri broja sam ja izbacio. U međuvremenu je bio jedan posao koji sam tako jako želeo, to je inače bio taj moj period javljanja na oglase i da probam te stvari kako idu, bio je oglas za lokalno predstavništvo, ja mislim da se zvao Indeks, posle je to Yahoo kupio, znači analitički alat, ono što ja volim, web analitika. Odem i žena koja je to vodila mi je opet rekla da sam overqualified jer je njoj trebao neko ko će da radi pešačke poslove, reko hoću, nema problema, ali, kao, glupo je da nekome kome treba takav posao ne da, da bih ga ja dobio, a sigurno se ja mogu snaći.  Okej. Ta žena i ja smo se u međuvremenu sprijateljili i bili u komunikaciji i posle nekoliko meseci rada u Profitu, onda American Chamber, imali Bane i Čale svoj magazin, tu mi je bilo super jer sam intervjuisao Džerija iz Ben & Jerry sladoleda i Artura Milera iz Gazproma, znači neke face do kojih sam samo dolazio dok sam bio u E-Magazinu, recimo. To mi je bilo kul. U principu, posle tog magazina mi se javlja ta žena i, u principu, me je preporučila u Adria Mediju i onda sam otišao tamo, obavio razgovori, oni su me zaposlili i ja sam trebao da budem zadužen za online biznis srpskog dela Adria Medija, pošto je to ćerka kompanija tri velika evropska izdavača, Sanoma, Gruno Rijari i Štirija i oni su napravili zajedničko za celu Adrija regija da ne konkurišu jedni drugima i tu su bila ta izdanja Elle, Story, National Geographic…

Ivan Minić: Licencna izdanja.

Dejan Nikolić: Licencna izdanja, tako je. To je bilo 2008. godina, leto, recimo, oni su bili veoma ambiciozni, kupili su dosta toga po Hrvatskoj, sad su rešili i u Srbiji da prave to neko medijsko carstvo i mene su doveli da ja to vodim. Neću sad da pričam šta je sve bilo, ali bilo je potpuno otvorana vrata za bilo šta, kao blank check. Ako hoćeš da se kupuje b92, kupuje se b92, nema veze, mora sve da ide na internet, ta vrsta zaleta.

Ivan Minić: Dobro, da. To je trenutak kada, suštinski, ta ekipa ozbiljnih publisher, posebno tih sa licencnim izadnjima, kreće da se bavi onlajnom kao važnim kanalom, jer do tad je print njima bio prioritet i bilo je jasno da ide nekom silaznom putanje, da ljudi tu vrstu sadržaja ne žele da konzumiraju jednom nedeljno ili mesečno, nego kad je aktuelno.

Dejan Nikolić: Pa u pravo, mada ja mislim da je to više tada da su oni uhvatili trend i videli su šta drugi rade i onda, ono, fear of missing out i onda su oni krenuli, znači nije postojala neka koherentna strategija iza svega toga, nego nešto što je uspešno na toj teritoriji. Hajde da krenemo ka tome. To mislim da je bilo zato što sam kasnije potrošio dosta energije da organizaciju stvari okrenem koliko toliko ka webu, jer su se jako plašili autokanibalizacija.

Ivan Minić: Da, da, naravno.

Dejan Nikolić: Kao i svi. Moj posao je bio da im predočim da to jeste gadan izlaz, ali da je bolje autokanibalizacija, nego da te neko drugi pojede, jer onda barem ti imaš taj deo, jer to će se desiti svakako, ne možeš konkurisati nečemu što izlazi nedeljno ili mesečno nečemu što izlazi dnevno i besplatno je, pritom.

Ivan Minić: Da, dobro, naravno, tu imaš ceo jedan faktor koji se ne uzima dovoljno u obzir, a to je da u tim nedeljnim izadanjima ima vesti, ima svega, ali ima i tih nekih velikih komada sadržaja, nekih velikih intervjua, ozbiljnih fotkanja i svega koje mogu da sačekaju svoje vreme jer ne postoji konkurencija u tom nekom klasičnom smislu, ne može niko drugi da objavi to. Ali ove stvari koje su na nivou informisanja, događaja, sličnih stvari, događaj ako se desio pre sedam dana, a ti čitaš za sedam dana o njemu, on više nikome nije bitan u tom trenutku u gradu.

Dejan Nikolić: I posebno što je u Adriji bio krem de la krem za te vrste sadržaja koji su bili u tim magazinima. Story koji je vodila Beba Dragić… To novinari koji su bili u Storyu su i sada na sjajnim pozicijama u medijima koji se bave tim delom javnosti. Elle je bio sjajan. Sensa je pokrenuta tamo, doživela je veliku popularnost. Sve je to okej, to što pričaš stoji, ali glavni deo biznisa je advertising, a znaš koji je trend sa advertisingom kad su mediji u pitanju, advertising ide tamo gde su eyeballs, ne tamo gde je dobar sadržaj i tu je taj moj posao bio da premostim taj strah i da krenem na vreme da ubiramo to. I Story je to uspeo. Storyu je prva godina bila oko 100 hiljada evra na advertising online, što je za to vreme, pričamo o 2009. godini, to je bilo poprilično dobro.

Ivan Minić: A kako je bilo praviti to u firmi koja apsolutno nema interne resurse za tu vrstu posla?

Dejan Nikolić: Pa moj posao je bio da ih napravim. Sadržaj je pravljen lokalno, ali je postojao i u okviru korporacije. Nama su bili kroz razne kanale dostupni sadržaji koji su se pravili na tri velika tržišta u Evropi, plus servisi koje su oni koristili smo mogli i mi da koristim, mislim sve se to plaćalo, nije to zato što smo jedna velika srećna porodica, pa se to deli. Oni svoje ispostave vide kao revenue, izvor prihoda. Ali je okej, dobiješ neke stvari koje drugi ovde nemaju, dobiješ brže, dobiješ bolje i time puniš sajtove, a lokalni sadržaj je ono što nosi tu celu priču. I onda smo se igrali sa adsense tada na Guglu, kako da preusmeravamo saobraćaj sa jednog sajta na drugi, pošto je svaki od magazina imao sada svoj sajt. Oni su to više smatrali kao marketniški tool, ali se ispostavilo na kraju da je u stvari potencijalno dobar revenue stream prodaja odevnih predmeta, pošto su oni imali kontakte sa baš, ono, A list celebrities ovde. Često su pravili akcije, posebno Story, gde uz magazin idu baletanke koje promoviše ne znam koja slavna ličnost, pa recimo helanke koje promoviše neka druga i sve se to povezuje i to je išlo kao alva. Em su niske cene, em je dobro ukompanovano marketinški. Ali oni su to gledali kao sredstvo za bolju prodaju magazina, kao neka promocija magazina, bar koliko se ja sećam. Ono što sam ja preduzeo, naravno uz njihovu jaku podršku, je da se deo tog inventara preorejntiše na prodaju online, znači bez magazina da vidimo kako bi išlo, kad bismo prodavali samo to. U principu na jednoj e-trgovini na Paliću sam držao predavanje kako smo to uradili, kako smo jedva ostali živi jer nismo znali da isplaniramo logistiku kako treba jer je potražnja bila 10 puta veća od onoga što smo mi mogli da ispunimo. Onda sam pričao kako smo se izvukli iz toga. Sećam se da je baš Ivan Rajičević ustao posle predavanja i nagrdio me što govorim kako bez planiranja može da se na kraju ipak uspe, a moj cilj predavanje je bio suprotan. Jedva smo se izvukli, imali smo sreće i zato što je organizacija i ljudi koji su unutra sjajni i zbog toga smo se izvukli, ali neko sa manje resursa se ne bi izvukao. Veliki uspeh može da te upropasti isto koliko i manjak uspeha, to je bila lekcija tog predavanja. Očigledno nisam dobro prebacio čim me je Rajičević prekorio tako.

Ivan Minić: Takav je profesor Rajičević.

Dejan Nikolić: Takav je profesor Rajičević.

Ivan Minić: A kaži mi ceo taj deo, dakle, uspostavljanja veb lokacija za svaki od magazina, platforma koja će da se koristi, obučavanje ljudi da ga koriste taj CMS i da ga redovno ažuriraju, da ubacuju redovno sadržaj i sve ostalo. Mnogi i dan danas imaju problem sa tim ukoliko im je core biznis i dalje u printu. Da ljudi prosto doživaljavaju kao nametnutu obavezu koju ne žele da imaju.

Dejan Nikolić: Krenulo je, bilo je otpora u nekim redakcijama manje, nekim više. Moj zadatak je bio da napravim tim koji bi bio neki middle air. Deo sadržaja smo mi ubacivali, pronalazili, ali tokom vremena su oni skapirali da to jednostavno mora da se radi, kako su se uspesi neki nizali, kako su se neki milestoneove dostizali, kako smo obavljali neke stvari za koje oni nisu znali da su mogle da se rade i koje su komplementarne onome što se radi u printu. Znači print i veb mogu da sarađuju, gde i veb pospešuje prodaju printa i print pospešivao saobraćaj na vebu. I takve stvari možeš da radiš jer imaš neki uvezani sistem. Prvo smo mi preuzeli taj posao na sebe, na kraju veb odeljenje je imalo šestoro ljudi, od kojih ja mislim da je troje bilo zaduženo za sadržaj, ali si imao i redakcije koje su bile izuzetno veb orjentisane, recimo mi smo imali jumamu, Nataša je to vodila, veb deo. Postojao je print, naravno, ali jako dobro su bili organizovani i pre akvizicije da to funkcioniše tamo i onda su oni povukli. Žana koja je vodila Sensu je naravno vrlo veb orjentisana, dakle imali smo saveznike. Stevan, koji je bio jedan od glavnih publishera, je vrlo dobro razumeo celu tu priču, tako da je polako trebalo jedno dve godine da svi glavni stake holderi podrže veb. Tehnički ako misliš, CMSovi, ja kad sam došao u firmu, oni su bili na nekom slovenačkom CMSu koji se zvao Zebra ili tako nešto i Slovenci su ih drali totalno, bilo je za 5 sajtova sa skoro ništa saobraćaja, ajde neću da cifram, ali baš su im izmuzli para i moj prvi posao je bio da to što pre prebacim na nešto drugo i nešto što mi kontrolišemo. Tada sam doveo Dragutina, koji je inače kasnije moj suosnivač u Content Insights, u Adriju i on je neverovatno brzo prebacio kod koji je bio za Zebru na kod koji je bio za CMS koji je Boris Krstović radio… 

Ivan Minić: Viru.

Dejan Nikolić: Viru. I ja mislim da nam je trebalo manje od mesec dana da napravimo to prebacivanje. Ja sam uzeo na sebe, mi smo radili to, veb odeljenje je radilo taj prvi dump sadržaja i učestvovanje u dizajnu, šta treba da budu rubrike, ko će da vodi to. Story, koji se najviše bojao veba u početku, oni su bili najuspešniji brend u firmi u smislu zarade. Stevan će me ubiti ako nije tačno, ali mislim da jeste tačno. Trebalo im je vreme da skapiraju to, ali su jako brzo odredili osobu za veb, to je bila Vera Nikolić koja je služila kao lijezon između veba i redakcije, ali je bila i urednica sajta. To je firma. Moraš da imaš neki lični osećaj da to neće biti dobro ili imaš neki strah, neki otpor, ali na kraju kad se dogovorite, stvari se rade. Onda posledica my ass ako ne proradi kako treba. Tako da nije bilo nekih problema, trebalo je, recimo, godinu i po dana, maks dve da to sve profunkcioniše kako treba.

Ivan Minić: A kako je bilo pričati sa potencijalnim oglašivačima koje u tom trenutku, nije baš da ne znaju šta je internet, ali moraš ipak malo da ih edukuješ šta oni tu mogu da dobiju, posebno ako želiš da radiš nešto sa njima što nije baš najstandardnija stvar na svetu kao da staviš neki baner?

Kako je izgledao početak advertisinga na srpskim portalima

Dejan Nikolić: Oni su već bili navikli da rade specijalne projekte sa Adria medijom. Specijalni projekti su bili da se uradi za neku kozmetičku kompaniju specijalno izdanje ili podlistak, tu su, u stvari, i bile najbolje pare, meni se čini, u advertisingu. Kada ovi imaju launch nekog proizvoda i onda se ne štede pare i onda se napravi specijalno izdanje, ne Storya celog, naravno, ali, recimo, u samom Storyu imaš po 16 strana koje imaju neku tematiku koja in anyway odgovara, nešto što bi ličilo na neki advertising, ali se vidi jasno da je brendirana cela priča. Taj deo u specijalnim projketima se vrlo uspešno preselio na veb gde imaš da napraviš posebni projekat, posebni sajt koji je vezan za neki brend časopisa, ali promoviše neku stvar i onda, naravno, tad su već i društvene mreže krenule, ovde posebno Facebook i ukombinuješ te dve stvari i onda glasanja i tako dalje i tako dalje. To je i u stvari bio razlog zašto sam doveo Nebojšu u Adrija mediju, da preuzme taj segment stvari, posebno sa Kosmopolitanom, naravno.

Ivan Minić: A kako je to bilo? U tom trenutku Nebojša nema pravi posao, vrlo laganim tempom studira i živi i raducka nešto sa strane, on je tad bio aktivan i sa ekipom iz Bosne sa kojom je radio ovde lokalnu Furku, tamo je bio Dernek, svi smo ga znali, ja sam ga tad znao već dugo iz drugih priča, ali svi su ga znali, on je bio jedan od tih ljudi sa interneta koje svi znaju i sa kojima se svi druže, ali kao ne možeš baš da očekuješ nešto da će Nebojša da radi, on je više onako da bude lep i pametan i kreativan nego što možeš da očekuješ da će on nešto zapravo da isporuči. Kako je taj vaš čudni odnos funkcionisao?

Dejan Nikolić: Ja sam njega skautovao nekoliko meseci pre nego što sam odlučio da ga pozovem. Bio mi je zanimljiv način na koji razmišlja, način na koji je radio neke stvari, i činilo mi se da je on u tom svetu specijalnih projekata, posebno u tom tržištu okrenutom ka ženama, postoji jedna ogromna količina para i treba ti jedna ogromna količina kreativnosti da te pare prebaciš sa ovog računa na onaj. Sa računa advertisera na račun firme. Ti možeš da iskopiraš iz printa samo toliko i toliko nekih projekata, a veb ti omogućava, znači, ti projekte u printu možeš da radiš samo toliko puta mesečno, znači sve ima svoju cenu i dinamiku, taj papir košta, ta štampa košta, distribucija i sve ostalo, znači imaš neki overhead koji možeš da izbegneš na vebu, i tu se, u stvari, otkrila prava moć advertisinga na vebu sa tim specijalnim projketima. Imali smo mi i finu zaradu od banera i od svega toga, saobraćaj na Storyu posebno je bio sjajan odakle se preusmeravao na ostale časopise za tu demografsku grupu. Ovo će zvučati jako seksistički, ali časopis baš posvećen kuvanju i tako dalje i tako dalje… I National Geographic, je l’ da…

Ivan Minić: Dobro…

Dejan Nikolić: I, u principu, to dođe do neke granice koje dalje ne možeš da pređeš osim da sedneš i da razmišljaš Okej, šta ćemo zaista da uradimo sada nešto novo? i meni se činilo da bi Nebojša to mnogo bolje od mene radio. Video sam da jako brzo ramišlja, da je snappy, da je duhovit, da je kreativan u svom izražaju, na Twitteru, gde god da sam ga pratio, jednostavno sam mislio da će ovaj dečko da smišlja dobre stvari, a očigledno mu je pozadina već bila u digitalnom marketingu i znao je kako funkcionišu stvari, i to je bilo bitno. Nisam ga poznavao, nisam hteo da ga nešto da ga spookujem na Twitteru ili nešto i onda sam pitao Miloja da nas upozna, Miloje je naravno to i uradio kao i uvek i sedeli smo u bašti hotels Moskva, došao je Nebojša, tad smo se upoznali. Ja ne mogu da se setim šta je njemu bilo da to prihvati, jer on sad…

Ivan Minić: On je bio sklon da prihvati, problem je bio da on uradi nešto s tim posle, ali hteo je on da prihvati.

Dejan Nikolić: Uradio je on dosta!

Ivan Minić: Možemo posebnu epizodu da posvetimo tome, o promociji Kosmopolitana na Adi Ciganliji, recimo.

Dejan Nikolić: Pod jedan, naravno da je sve šarmirao tamo i svi su ga zavoleli posle dva dana pojavljivanja i vrlo brzo je imao neku autonomiju, što jeste neki moj stil, da mikromenadžujem, neku autonomiju da jednostavno pokuša. Ne možeš da sputavaš takvog nekog, ako ga dovedeš da bude kreativan i da radi stvari koje su out of the box, onda ga pusti da to i radi. Ja ne znam koliko mu je ideja prolazilo, jedna od deset ili jedna od sto, ali su ideje prolazile i te stvari su bile rađene i uglavnom su super prolazile.

Ivan Minić: Nebojša je sila prirode, a silu prirode ne možeš da kontorlišeš.

Dejan Nikolić: Ne možeš. Bitno je prepoznati na početku da je sila prirode i da ne pokušavaš uopšte…

Ivan Minić: Da ide svojim tempom i da pravi svoj put. Kako se dalje razvijala ta priča? Mi smo se tad vrlo intenzivno družili i ja znam kako je otprilike njegov put tamo išao, ali tvoj put je… Ti si jedan nivo iznad u smislu nekog menadžmenta, strategije i svega. S drudge strane, ti dolaziš iz Novog Sada. Što dosta komplikuje život.

Dejan Nikolić: Jeste. Putujem svaki dan.

Ivan Minić: Nije strašno, ali jeste proces.

Dejan Nikolić: Ja mislim da je ipak manje vremena nego, recimo, iz Višnjičke Banje ići u Rakovicu, siguran sam, u stvari. Javnim prevozom.

Ivan Minić: Dobro, kancelarije su na Novom Beogradu, što dosta pomaže procesu.

Dejan Nikolić: I to Airport City, odma pored autoputa, bez problema. To je bio razlog zašto sam u 40oj godini naučio da vozim i kupio auto jer nisam više mogao da podnesem da se vozim Severtransom. U svakom slučaju, ja se tamo dovedem u jednu vrlo ambicioznu firmu sa vrlo ambicioznim planom, ali je to bila 2008. godina, kad je 2008. sve puklo. Ja mislim da je, moguće da se varam, ali takav mi je utisak ostao u glavi, da je Gruneriar tada prvi put video negativni kvartal od kada su se osnovali, a osnovali su se u 19. Veku i jednostavno su se uplašili. Sanoma je jedina koja je, pošto su iz Finske, jedina koja je držala i dalje i gurala stvari ka digitalu, i čak Digital Sanoma je bila posebno u Holandiji organizovana od Print Sanome koja je bila u Finskoj, ali ovi tradicionalisti, Gruneriar i Štirija su se baš stegli, a pošto je morao da bude koncenzus za bilo kakve akcije, jednostavno svi budžeti za akvizicije, za sve te planove koje smo pravili kada sam ja došao su bili presečeni i otud i kasnije to moje interesovanje recimo da od Storya napravim biznis onlajn i uopšte. Hajde da se bavimo onim što imamo, kad već ne mogu da napravim carstvo kakvo sam želeo. Bile su to neke akvizicije pred samom realizacijom, naslovi i tako to. Ali jednostavno je sve bilo presečeno…

Ivan Minić: Ja sam to pričao sa par ljudi koji su me pitali šta se desilo kada je došla kriza jer se tada nisu bavili ovim, reko’ desilo se to da te u jednom danu zovu svi i da su ti svi prihodi za narednih 6 meseci ćao. I okej, mnogi nisu preživeli to, mi smo preživeli jer smo imali neku vrstu rezervere i ja sam to vodio malo drugačije nego što je to možda način na koji se klasična firma vodi, preživeli smo i to, preživeli smo i sličnu stvar koja se desila 2011/12, kad se okrenula situacija sa tim ko je na vlasti, što nema nikakve veze sa ovim što smo mi radili, ali ima veze jer kompletnu advertising scenu drži oni koji su izgubili vlast, a ne može baš preko noći da se promeni sve, treba neko vreme da se uđe u to. Mnogi nezavisni projekti, publisheri i slično, oni koji nisu imali biznis model koji je bio dovoljno jak da budu održivi, a da ne zavise od advertisinga, mnogi su propali jer nisu mogli da izdrže 6 meseci ili godinu dana da budu bez prihoda ili da budu na 15% prihoda koje su imali pre toga. To su dve velike seče kada je dosta jako potentnih projekata jednostavno propalo. Jer ljudi nisu mogli da opstanu.

Dejan Nikolić: Sve što je bilo u nekom proof of concept ili razvojnom delu je jednostavno nestalo, ti projekti su jednostavno nestali. Ono što je preživelo su bili earners, oni projekti koji su nosili. Menadžment Adrije je tada bio ponosan jer su u tom periodu uspeli da pokrenu čak još mislim jedan magazin iz Elle porodice vezan za nameštaj, što je bio zaista poduhvati, recimo, početkom 2009. pokrenuti tako nešto. Čak i za jednu tako veliku organizaciju koja je toliko dobro podmazana jer su oni tad počeli da gube pare i što nije bio razlog zašto su napravili firmu, ali su naravno i svi razumeli o čemu se radi. Ali jednostavno eto, ta ambicija se jednostavno izduvala i meni je ubrzo postalo dosadno, ne samo bivstvovanje u firmi jer imaš previše fantastičnih ljudi tamo sa kojima možeš da se i družiš i sarađuješ i da radiš super, ali jednostavno nisam video gde to vodi, pa sam upao u neku, onako, polu profesionalnu depresiju. Ja sam sad u nekim najboljim godinama, i šta sad? Da budem neki menadžer? Ja jesam napredovao u tom periodu jer smo te magazine izbacili, čovek koji je to vodio u Hrvatskoj je otišao iz firme, pa sam ja to preuzeo, pa sam bio kao neki koordinator za celu regiju, ali realno nisam zaista vodio biznis u Hrvatskoj, ali realno nisam zaista vodio biznis u Hrvtaskoj, tamo su ljudi poprilično sposobni bili, plus nije imalo šta da se radi jer nije bilo budžeta ni za šta. Ali se tu i pokazalo, tada se rodila ideja za te proizvode uz magazine da ide i ako je bilo u sred krize, pričamo o periodu 2009/10, to je eksplodiralo bilo. 

Ivan Minić: Ceo taj momenat gde ti uzmeš, osmisliš dobar proizvod koji je dovoljno univerzalan da nemaš 86 veličina o kojima moraš da vodiš računa…

Dejan Nikolić: Da, da, naravno da smo se vodili stručno prema tome…

Ivan Minić: Dovoljno univerzalan proizvod, dovoljno jednostavan da može da ide uz različite stilove i sve ostalo, naravno, ljudi se bave time, ali što je još važnije, imaš skalu. Radiš na skali od 5000 komada, 10000 komada, 50000 komada…

Dejan Nikolić: Slobodno, 100000 komada…

Ivan Minić: 100000 komada. Nije isto kao kada neko kaže Ajde da prodamo 50 kapa.

Dejan Nikolić: Jeste, u pravo, da.

Ivan Minić: Ovde možeš da radiš na neku ozbiljniju matematiku, možeš da ideš sa nekom manjom maržom, ali na tu količinu će ona da bude dovoljno velika, plus ćeš da povučeš ono što ti je osnovni proizvod, pa će zbog toga da kupuju i ono od čega ti bazično preživljavaš.

Dejan Nikolić: Tako je. I onda vezuješ za to dalje aktivnosti i u principu ta akcija vuče sledećih 6 meseci još, a ne samo taj period, a stalno ima nešto. Ovaj broj su baletanke, onaj broj su helanke. Ja mislim, recimo, mesec dana to vuče, a onda iza toga imaš akcije koje idu dalje. Naravno, ide i customer support na koje jedna redakcija ili čak korporacija koja je organizovana oko redakcija nije naviknuta jer ne radiš customer support kad prodaješ magazine, ali odjednom sada moraš da radiš jer imaš vraćanja, jer imaš proizvode koji nisu dobri, koje moraš da zameniš, sve se to učilo u hodu, praktično. Ali su se snašli sjajno. Celebrity su iz onog nekog miljea koji meni ne paše, oni su svi super, ali ja ne slušam tu muziku, ne bavim se tim…

Ivan Minić: Pa dobro, ali zapravo ako pričamo o tome što ste vi radili, to su na kraju dana sve neki pristojni ljudi. To nije zalaženje u ono što je estrada kod nas u klasičnom smislu.

Dejan Nikolić: Apsolutno, tako je, tako je. To je baš sam vrh, Lepa Brena i to… A proizvodu su opet oni o kojima ja ne znam ništa, ali znam kako da organizujem veb oko toga. Koliko smo mogli da organizujemo, oni odvoje neki inventar i sad ti organizuješ sve oko toga, znači tu sam naučio kako se logistika iz e komerca organizuje kada ne znaš šta radiš. Ja sam znao da uradim front end, znao sam da uradim prodaju, a nisam znao da uradim logistiku, posebno kad je ne kontrolišeš skroz, jer mi smo praktično zavisili, bilo je prvo, ispituje Aki koliko da odvojimo za veb, pa kao hajde 10% od onoga što će ići, a ja kažem hajmo 110%, prodaću više od vas sigurno. Ajde 20%, ne sećam se na koliko smo se našli i naravno da je nedostajalo i falilo je, morali smo da gasimo promocije onlajn i tako dalje, ali već sledeće godine, ono što je bilo bitno da se vidi u toj organizaciji je da su naučili i organizovalo se to mnogo bolje i za veb je više išlo i super je funkcionisalo. To mi je bio baš jedan radostan period u toj firmi. Ali opet, lokalno… Ja sam mnogo ambiciozniji čovek od tako nečega. Tu je krenulo moje interesovanje za Adriju. To je 2010. godina i onda sam dobio išijas.

Početak i osnivanje Njuza

Ivan Minić: Dobro. A kako si prelomio da to više nije to?

Dejan Nikolić: Pa Njuz je prelomio da to više nije to.

Ivan Minić: Da, ali imaš ovamo neki komfor, naravno i, u principu, ti si prvoborac. Već si ti uradio ono što je najbitnije, ne moraš sada da izguraš, ti imaš potrebu, ali ne gura te okruženje verovatno, da praviš čuda konstantno.

Dejan Nikolić: To mi isto priča moj otac, samo drugačijim rečima i rečnikom. Majmune jedan, taman napraviš nešto i onda ideš na sledeće nesigurno, da li si ti normalan?

Ivan Minić: Pogreši čovek.

Dejan Nikolić: Ma ne pogreši, takav sam ja. Ali u svakom slučaju nije to bilo više to. Doveli smo kao jednog čovek koji bi trebalo da bude ispod mene u menadžmentu, ali da ima operativne… nešto kao moj COO u okviru odeljenja i ja sam njega već pripremao za to da zauzme moje mesto, pošto sam osećao da ću otići, ali nisam znao kad i nisam znao zbog čega, nisam hteo tek tako da odem. Ja i dan danas na sve te ljude imam vrlo lepe emocije i sećanja na tu firmu i šta smo zajedno radili tamo. 

Ivan Minić: I dobro, kako se desio Njuz? Sad ćeš ti da kažeš da to svi znaju. Znaju naši ljudi koji su slušali…

Dejan Nikolić: 500 puta ispričano!

Ivan Minić: Ali vrlo mali broj ljudi zna šta se tu zapravo dešavalo. Prošlo je dosta godina. Ljudi koji sada slušaju internet, Dejane, oni se nisu rodili, dobro rodili su se…

Dejan Nikolić: Oni su na TikToku, ne slušaju Pojačalo…

Ivan Minić: A, neka… Iznenadio bi se…

Dejan Nikolić: Da, da.

Ivan Minić: Šta je bila ideja i kako je proces išao?

Dejan Nikolić: Pa okej, ideja se neko vreme kotrljala kod mene, a to je praktično sam ja tada… jedini sadržaj koji sam ja zaista religiozno konzumirao je bio The Onion, američki satirički sajt, jer taj stil ozbiljnog novinarskog formata, a potpuno sulude tematike me je jednostavno svaku put oduvao. S druge strane, Daily Show sa Džoni Stjuartom…

Ivan Minić: Bog!

Dejan Nikolić: I Stiven Kolber. I to su uvek išli Stjuart, pa Kolber posle njega. Kolber posebno. Daily Show, okej, to je biblija, Džon Stjuart je Bog, da. Ali ono što je Kolber radio. Nikad mu neću oprostiti što je prestao da radi. Ajde, razumem Stjuarta da se konačno penzionisao, 25 godina radi ovo. Ali koncept da ti preuzmeš lik, karakter ultra konzervativca i da sav njihov prenosiš u superlativim, da neko gleda i da ne zna da je satira mislio bi da je nešto sa Fox Newsa, razumeš. Mada vidiš da je nešto off. Čovek koji je izuzetno ozbiljan u tome da je postao konzervativac, ali kroz ono što priča vidiš da ih razbija…

Ivan Minić: Trojanski konj…

Dejan Nikolić: Potpuno me je oduvao. Tako nešto nisam video do tada. Da budeš ti, ali da budeš neki drugi karakter osim onoga što si ti ti. Znači on se zove Stiven Kolber. Jednostavno to je mene punilo godinama, na kraju toliko da sam rekao da ja moram da ovo napravim ovde, ili Daily Show ili Onion, nešto od toga ja moram da pokrenem ovde i verovatno će biti ono konačno što će mene da ispuni i zadrži na jednom mestu i to je ono što ću ja da radim. I nekako, igrom slučaja, dobijem taj glupi išijas leto 2010. Ostanem kod kuće i kao ajde što ne bih iskoristio period da probam. Napravim Facebook grupu i skapiram… Onion je već počeo da gubi taj neki edge, ostarili su pisci, kad ostariš uđeš u neke mehanizme, ponavljaš se, tačno vidiš da su isti mehanizam teksta primenili na ovaj, samo je druga tema, vidiš da su postali lenji, matori i onda ja vidim, znam američku politiku, znam o čemu je satira i onda i ja ono što su oni napravili, napravim drugačije kako bih, recimo, ja to voleo da vidim i počnem da se smejem onome što sam ja napisao i kažem Ja mogu ovo bolje od Oniona da radim. Međutim, jedna začkoljica u komediji, mnogo je lakše biti duhovit kada reaguješ nego kada treba nešto iz nule da napraviš i da napišeš. Da stvoriš trigger i da reaguješ na taj trigger koji je u stvari ta reakcija onda smešna. Ali taj trigger moraš da napravis. Ti prvi tekstovi koje sam ja na Facebooku objavljivao su, oni i dalje stoje, sva sreća, pa ih nisam potpisivao, znači to je bila katastrofa, to su recimo ovakve, nešto bude pomalo smešno, nešto bude totalno bezveze jer meni je bila zaista ideja, neću da kopiram skroz Onionovu formu, ali hoću da budu vesti u ogledalu. Znači kad se desi nešto u stvarnosti, ja ću da napravim da bude potpuno suprotno. I onda kad se dešava nešto loše, ti dobiješ dobru vest.

Ivan Minić: U jednom periodu je to delovalo kao da je to sasvim normalna neka vest…

Dejan Nikolić: Kao normalna vest…

Ivan Minić: Kao da je normalna zemlja.

Dejan Nikolić: Ne znam… Neki političar umesto za novogodišnju rasvetu da pare lokalnoj bolnici, razumeš. Ništa smešno tu nema, ali kritikuje… Jeste satira, ali nije smešna satira.

Ivan Minić: Ja mislim generalno da je to mesto jedno od najzanimljivijih mesta na internetu, mesto komentara na Njuzu. Nekada davno…

Dejan Nikolić: Prvih par godina, da.

Ivan Minić: Meni je ono bilo blago…

Dejan Nikolić: To je bio dodatni sadržaj, potpuno dodatni sadržaj koji nam je u stvari i dalo dodatno raketno gorivo za dalji taj uzlet kasnije. I ta Facebook grupa je onako lagano rasla, prvo nikome nisam rekao da sam to ja, samo je Ksenija znala da sam ja u pitanju iza te grupe. I bez obzira na to, neki ljudi su postajali članovi. Ne znam da li se to zvalo tada grupa ili je bilo nešto što je Facebook tada imao gde možeš da napraviš da se ljudi okupljaju i da gledaju tvoj sadržaj.

Ivan Minić: Bile su one community grupe.

Dejan Nikolić: Nešto tako, da. Nije isto kao sada što su grupe, ali je slično nešto bilo. I taj prvi sadržaj, ako odeš na Njuz i skroluješ na tekstove i komentare i sve je još uvek tu. Ja to radim jednom godišnje i plačem, tako da…

Ivan Minić: Vidi, u onim tekstovima koji su objavljeni na sajtu svojevremeno, među prvih nekoliko tekstova ima i mojih…

Dejan Nikolić: Ima. Doći ćemo do toga. Sećam se kada je bio tristoti član grupe da je došao, ja sam napisao na grupi ono, kao, 300 kao Sparta, kao 300 Spartanaca, prodrao se 300 koliko možeš fontom na Facebooku i bio sam tako ponosan. 300 ljudi čita ovo što baljezgam. Zaista, članak koji je Facebook grupu je bio Viktorov krsta na pilonu na mostu na Adi koji se tada gradio i kao što su njih dvojica ovde pričali kod tebe, tada je bilo aktuelno dizanje krsta na ulazu u Kragujevac, aktuelna je bila ta moguća korupcija oko dizanja mosta u Beogradu i onda je ovaj to iskombinovao i napisao fantastičan pismeni tekst o krstu na vrhu pilona, mislim da je napisao i cifru koja je bila određena za to…

Ivan Minić: Mislim da je bio i svetleći, mislim i da je to bilo vrlo bitno.

Dejan Nikolić: Koji se okretao. Tu je restoran bio, u kome se sredom i petkom služila posna hrana. Nisam siguran ni da li je otvoren restoran ostalim danima. Pošto je na samom Facebooku, ovih 300, od tih 300, naravno, stotinjak je ekipa koja je slična tebi, Istok, ti, Sloba Marković, znači ljudi sa velikim klautom na samom vebu i oni su to proširili i taj tekst je odjednom postao svuda prisutan i prvi tekst koji je prevario, zaista, ljude. Znam da su neke arhitekte, dizajneri diskutovali o kakvom kretenskom rešenju za pilon mosta, da li su oni normalni, na šta troše pare, Đilas lopov i tako dalje. Posle, naravno, kao što je Viktor ovde javno priznao, on je uzeo neki tekst iz nekih novina i samo je promenio ključne reči i poslao mi takav tekst i ja se oduševio i to je bio tada najbolji tekst na Njuzovoj grupi, već se zvao tada Njuz. Ja sam ubeđen da sam ja smislio naziv Njuz, a mislim da je i Nebojša konačno priznao da jesam ja smislio, ali smo dok smo još bili u Adriji zajedno, razmenjivali ideje, ja sam pitao šta misliš… Bukvalno sve ljude koje sam pitao Hoću da radim ovo i ovo, bukvalno su mi sve rekli Ti si idiot. Ko će to da ti… Da li si normalan? Neko pokuša da mi objasni ovde je tradicija drugačija, satira, Domanović, Nušić, zamenice… Ljudi će da misle da je to stvarno, Da li si ti normalan? do onog Ti si idiot.

Ivan Minić: Ja sam bio negde na sredini.

Dejan Nikolić: Negde na sredini, da. Ali ono, ja sam morao to da radim, šta da radim.I tako je Viktor praktično bio prvi spoljni saradnik, ja mislim da su nam u grupi još nekoliko tekstova ljudi koji, za koje sam se ohrabrio da kontaktiram. Viktor je do mene došao jer je mogao do mene da dođe preko Nebojše, imam čak i mejl koji je razmenio, kao Znam lik koji zna ovoga što vodi Njuz, pa ću da mu pošaljem tekst. Tim tekstom je počeo uspon, pravi uspon. Uskoro je ta grupa imala 3000 članova koji su dalje širili sve što smo objavljivali pošto je to tako raslo. Naravno, sledeći korak je bio da ovo mora da se pretvori u sajt i nema više zezanja. Ja sam već tada znao da izlazim iz Adrije i da je to gotova priča. Pokrenuću ovo kako treba, kako Bog zapoveda, samo je bilo pitanje kako i kad. Tada je bio lov na Nebojšu pošto su bile dve mantre u internet zajednici, da Istoka ne možeš da dobiješ na telefon, da neće da se javi i da Nebojšu ne možeš da nađeš na 15 minuta da ga angažuješ za bilo šta. I onda je bio taj Blog Open gde je on bio i onda čuvena priča, ja znam da to zvuči kao samo dobra priča, ali to stvarno jeste bilo tako. Ajde dođi da upoznaš Kseniju, spremila je super gibanicu i da popričamo. I onda je ušao u stan i bilo je zaključavanje vrata i onda, evo izabrao sam ovaj template. A gibanica? Biće gibanica. I onda je tu na njegovom malom Acer netbooku koji je bio slomljen, crveno-crni…

Ivan Minić: Znači kakve stvari su nastale na tom čudu, ono, prezentacija na putu ka konferenciji i to je…

Dejan Nikolić: Ovoliški kompjuter. K’o spektrum neki.

Ivan Minić: 11 inča, to jest 10 inča i taj momenat gde Nebojša sprema na putu za konferenciju u autobusu ili kolima, sprema prezentaciju za konferenciju, ali Nebojša koji radi pripremu za bilbord na onome, nit vidiš bilbord, ništa od bilborda! Ali jedan vrlo značajan deo srpskog interneta je nastao na tom čudu.

Dejan Nikolić: Jeste. I to je njegov legacy, nema šta. Prodao se zlom Silicon Valley kapitalizmu, ali bože moj.

Ivan Minić: Pa dobro, ostavio je svašta nešto iza sebe.

Dejan Nikolić: I Bobi je otišao u NBA, pa mogao je i on tamo.

Ivan Minić: Kaži mi jednu stvar, sve to lepo zvuči i romantično, ali taj momenat u kom to dolazi do publike, učestvovao sam u celom procesu prilično aktivno i video sam kako to raste nikada nisam imao dilemu oko toga da li to može da ima publiku, imao sam dilemu da li može da ima publiku dugoročno, jer to jeste…

Dejan Nikolić: To je bilo oročeno na tri meseca od svih koji su znali nešto.

Ivan Minić: Ono gde sam ja video najveći problem i dan danas ga vidim je, za bilo koji takav poduhvat, jeste monetizacija. Jer ako je jedan odrastao čovek, malo šašav, ali odrastao, veliki, kabast, ako je on odlučio da jedan jako dobar posao ostavi zbog tako nečega, on to može da radi na ler neko vreme, na entuzijazam, na ludilo, na Jao vidi što su lepi komentari što su ljudi podelili, vidi ko je sve podelio, jao što je super tekst, ali u nekom trenutku to mora da se odvoji od zemlje i da poleti, a to nije bilo baš tako jednostavno. Prvo, kod nas takvih sadržaja nije bilo, kao što su ljudi i rekli, kod nas satira obično sa sobom vodi ono protiv režima, što automatski znači nema oglašavanja, nema ničega tu. To je super da ti dođeš do neke publike, da ti imaš neku vrstu pažnje, javnosti i sve to, ali niko od toga kiselu vodu nije kupio u životu. S druge strane, ovo je još sofisticiraniji malo princip koji nije direktno pljuvanje po vlasti samo tako, pa neće baš tako lako i brzo da poleti, a opet jeste na problematičnom mestu iz ugla oglašivača, ne previše, ali jeste negde na nekoj klackalici. Kako je to izgledalo, ti si taj koji je od toga trebalo da napravi biznis?

Trenutak kada Njuz prelazi iz hobija u biznis

Dejan Nikolić: Samo hoću da, pre nego što krenem sa tom pričom, da pomenem čoveka koji je uvek izostavljen iz ovih priča ovakvih, a bez njega ne bi ništa od ovoga bilo, Miloš Mileusnić. Dao nam je prvi hosting i on je, praktično, digao sajt Njuza. Ako pričamo o direktnom dizanju sajta na veb, to je Mileusna uradio. I ne samo to, on je i suvlasnik Njuza i recimo da nas je prvu godinu dana dok držao, dok je država bila u velikim zajmovima. Ako postoji neko ko je zaslužan što je Njuz preživeo prvu godinu, to je bio Mileusna.

Ivan Minić: I za mnoge druge stvari.

Dejan Nikolić: I za mnoge druge stvari, apsolutno. U meni je to kiptalo već dugo vremena, ja sam mislio da to mogu da radim i želeo sam to da radim i, zaista, dok je išla Facebook grupa, ja nisam razmišljao o biznis delu cele te priče…

Ivan Minić: Ti si bio na raspustu.

Dejan Nikolić: Imao sam išijas i zaslužio sam da ja radim nešto što volim i to sam hteo da radim, to sam hteo da pišem, da li je dobro, šta me briga, ja to moram da izbacim iz sebe. Međutim, kad su brojke počele da se pojavljuju i onda su počele da mi se vrte brojke u glavi i u očima i onda, kao, čekaj, možda ovde ima nešto. I sad ja znam ceo problem advertising tržišta, iz tog sam sveta, online advertising. Vrlo brzo je meni bilo jasno da mi nikad nećemo moći da imamo saobraćaj Blica i tih top news portal, a imamo, praktično, istu publiku, demografski se mi ništa ne razlikujemo od bilo kog news portala. To je isto tako šarenilo neko, nismo njiša za trčanje koje možeš da prodaješ patike, mi smo news sajt, samo smo satirični news sajt. I umesto 600 tekstova dnevno koliko izbacuje Blic, mi izbacujemo 2, 3, tad su bila još i 4, sad bude 2 nedeljno…

Ivan Minić: E u moje vreme…

Dejan Nikolić: E u moje vreme kad sam ja držao uzde. Pre nego što smo izbacili sajt, ja sam znao da ću da probam da napravim posao od toga, biznis od toga, ali još uvek nisam znao šta je taj biznis. Prvo mi je bilo, okej, ako dižeš sajt i ne možeš da pišeš sajt. Okej, Viktor, možda ga i privolim da piše jedan, dva teksta nedeljno, ali ne mogu s tim da napunim sajt. Sajt samo na naslovnoj strani treba da ima deset tekstova. Pričao sam i sa Varagićem o tome baš nekoliko dana pre puštanja sajta i tu se rodila ta ideja da demokratizujem stvari i da, ono, ko hoće da piše, hajmo i onda sam neke ljude pitao da li hoće da pišu. Ne znam da li si mi ti sam poslao ili sam te ja pitao da mi šalješ…

Ivan Minić: Znam da je bio problem sa sportskom redakcijom.

Dejan Nikolić: U svakom slučaju, neki ljudi su sami slali, neke ljude sam ja pitao da šalju tekstove, neki tekstovi su bili očajni…

Ivan Minić: Neke ljude je Nebojša pitao…

Dejan Nikolić: Da, da, neke ljude je Nebojša pitao. Počeo je da se rađa taj core neki. Sadržaja, ne redakcije same. Ali, pošto smo tu negde bili, nije bilo da sam ja 2003. rekao kad ja postavim sajt, biće 10, 10, 10, što je 42, što je odgovor pitanje univerzuma, smisla života i svega ostalog. Nego jednostavno, sad je 6. oktobar, bilo bi super kada bismo 10. oktobra pustili 2010.  A to je 42 binarno i vau, super, možda to čak i nešto znači. I odatle tu moja panika i moje guranje Nebojše da to stisnemo. Bukvalno u nedelju, koja je bila 10.10. sam ga uhvatio i čak smo ga pustili u 10 uveče, ali to nisam dodao jer bi to pretvorilo binarni broj u nešto drugo. Ja sam želeo da bude 42. Pazi sad. Prvi dan, 11 i po hiljada poseta. Pričamo o 2010. godini. Bila je ta grupa na Fejsbuku i odatle je skoro sav saobraćaj došao, ali kako smo mi pustili sajt, bio je glavni tekst o džedajima koji su probijali kordon na gej paradi, pošto je tada prvi Pride bio. I mislim da je ovaj isti monah koga su sada tokom prajda uhapsili, da je taj isti monah pravio tada frku tokom parade i tada je bio isto raščinjeni monah. Međutim, Nebojša mu je našao ili stavio fotku gde on ima taj džedajski mač, odnosno svetlosnu sablju, izvinjavam se. I probija kordon policije sa uzdignutom sabljom plave boje i od toga smo napravili sajt gde je naslov bio nešto da je ceo pride bio džedajska zavera, znači potpuno neka Star Wars gikovština kompletna. Bilo je još par tu jakih tekstova. Pronađena je nepoznata zemlja između Beograda i Kosova i Metohije koja je, ono, satirana vest, jer je sve Beograd, Kosovo, Beograd, Kosovo, Beograd, Kosovo, ništa ovo između i još par tekstova vezanih za huligane, jer tada je bila ona utakmica sa Italijom u Veroni gde je bio onaj lik na ogradi i bio je hapšen i tako dalje. Bilo je baš nekoliko jakih tekstova tada na sajtu. Par sam napisao ja, Nebojša, Viktor, bilo je tu ono… Jesi ti pisao o tom liku u Veroni?

Ivan Minić: Nisam, nisam.

Dejan Nikolić: Anyway. Ti si vaterpolo pisao…

Ivan Minić: Znam da je bila košarka neka i da je bilo sporta dosta.

Dejan Nikolić: Da, da. I to je iz nekog razloga eksplodiralo. Jednostavno takve stvari ne znaš i ne možeš da isplaniraš. Ja sam očekivao da će to ići okej, nekom uzlaznom putanjom i bildujemo sadržaj, provaljujemo šta treba da radimo, šta funkcinoiše, šta ne funkcionše i tako dalje. Ne, prvi dan je eksplodirao. 11 i po hiljada poseta, drugi dan 18 hiljada, treći dan 25 hiljada poseta, u principu, rast koji slušaš kada neko priča o nečemu u Silicijumskoj dolini. Ja sam bio zabezeknut skroz, zatečen. Nisam očekivao to. Naravno, za to ste bili zaslužni vi, jer to se širilo svuda. Istok se naložio neviđeno. On je već prve nedelje Njuza poslao tekst gde sledeće nedelje je bila kao oralna parada, koju vodi neka glumica, ne sećam se i kao sakupljanje na Kalemegdanu. Smešnije je nego kad ja pričam ovako, smešnije je na papiru. Čak je i neka priča da su se neki i okupili na Kalemegdanu. Porodične vrednosti, oralni seks, normalan oralni seks, porodični, a ne ovo gejevi, prajd i šta ja znam, to je bio tekst i to je tako eksplodiralo. I, naravno, to u meni menja sve, kako treba raditi, šta treba raditi, onda sam imao sreće da ste vi slali tekstove, imao sam sreće da je jako brzo posle par nedelja Marko se pojavio u celoj priči i onda sledećih par meseci se ekipa formirala već. Jako malo se menjalo u sledećih deset godina. U principu, to što je nastalo 2010, dodali smo još par ljudi kasnije i to je otprilike bilo to. Biznis strana, kao što rekoh, znao sam ja da od advertising se hleba najesti neću, barem ne klasičnog, baner i šta ti ja znam. Pošto još uvek nemamo brend, ja rešimo ono čuveno Ovde ne može biti vaš baner, zabranjeno je reklamiranje na Njuzu, Njuz je za narod, uz narod, a ne uz te režimske sludge i tako dalje. Međutim, dobar deo uticaja na tu odluku je to što je posle tog trećeg dana i 25 hiljada, četvrti imao 7 hiljada, peti dan je imao 3 i po hiljade poseta, šesti dan je imao 2 hiljade poseta. Bio je spike, launch, kako to obično ide. Čak je i u printu tako. Interesovanje raste, a onda treba i ljudi redovno da dolaze. I onda ti vidiš,  okej, znači ja imam otprilike, sad u ovom trenutku posle 2 nedelje, imam otprilike 2 hiljade ljudi koji dolaze redovno na Njuz i oni redovno komentarišu i doprinose sadržaju i onda vidiš kako dođe neki tekst koji je uspešan, napravi se taj spike, malo se digne umesto 2 hiljade, bude 2 hiljade i dvesta posle tog spikea. Ali ja izračunam da mi dođemo na nivo gde treba, recimo, da imamo 2 miliona page viewsa mesečno, otelićemo se. Pet godina treba da raste ovim tempom da bismo došli do toga. Kao okej, naš poslovni model mora biti drugačiji, mi ne možemo od advertisinga da živimo, barem ne od klasičnog i već sam tada ja počeo da tripujem tv emisije, knjige, bilo šta. Cilj mi je bio da izgradim brend, da bude brend što jači da bismo mogli te druge stvari da iznosimo. Kad Njuz izbaci knjigu, da to bude događaj, ako Njuz izbaci tv emisiju, da to bude događaj, zato što je Njuz izbacio, a ne zato što ima 2 miliona poseta sa Facebooka tog dana. I tako se biznis model opredelio kasnije. Onda smo naučili da radimo native, i ako nismo znali da se tako radi i to nam je bio prvi advertising posle godinu dana, otprilike.

Ivan Minić: Kako je došlo do toga da se ti prebaciš lagano na neke druge stvari? Kako izgleda tvoj fade out iz te priče?

Dejan Nikolić: Pa ponovo nivo ambicije, znaš. Pazi, tokom prve dve godine ljudi koji rade na Njuzu su počeli zaista da rade na Njuzu, znači prvi zaposleni je zaista bio Marko, pa onda Viktor i onda polako su dolazili ljudi i počeli da primaju platu na Njuzu i da to funkcioniše kako treba i formirala se neka porodica. Postali smo baš bliski, ja njih i dan danas gledam kao na svoju decu, otprilike. Matori konji, ali deca su deca…

Ivan Minić: I dalje se ponašaju kao deca. 

Dejan Nikolić: Da, da. Meni je global edition bio sledeći. Meni je, recimo, posle godinu dana bila neka moja ambicija, okej mi bi mogli da napravimo neki Comedy Central od svega ovoga, neki balkanski, sprski, nema veze koji Comedy Central, gde bi diversifikovali ponudu kroz više kanala i tako dalje i tako dalje. Znači, ne mora sve da bude satira, ali nema veze. Recimo da oko Njuza, koji je tada bio najuspešniji, ja mislim, comedy projekat u zemlji, da skupimo druge, da bude kao neko gravitaciono telo i da privlači druge projekte i onda od toga da napravimo neki comedy central. Nešto što bi konsolidovalo celu ponudu te vrste sadržaja, međutim, to nije bilo moguće, uopšte. Jednostavno, moje ambicije i njihove ambicije su se razilazile, a meni su njihove ambicije bile važnije od mojih jer oni su neponovljivi i nezamenljivi…

Ivan Minić: Pošto si ti baš ovako običan.

Dejan Nikolić: Pa dobro, ali nema veze. U tom mikrokosmosu nekom, ja sam odlučio da je njihova glavna reč. Ono što sam probao je the global edition, to mi je opet diglo malo spike interesovanje za celu priču. Ajde da udarimo na Onion. Stvarno su omatorili, izbacuju tri teksta godišnje dobra i Obama bio predsednik, pa im nije bilo interesantno toliko, za vreme Buša su cvetali i tako dalje. Ajde da udarimo na Onion, idemo na američko tržište, svi znamo, svi pratimo američku politiku, svi znamo koje su tamo budale. Tad se pojavao tamo Tea Party, nije još to išlo ka Trampu, ali ni Mitt Romney nije za bacanje, ali smo i po demokratama isto, što se Onion nije usuđivao baš najviše. Ajde da napravimo amerčki Njuz i nazovemo ga Global Edition. I tada se ekipi pridružio, ne tada, nešto ranije, ali sporadično je pisao i Goran Mirković. Međutim, kad je Global Edition izašao, pošto je na engleskom sadržaju, naravno, on se mnogo bolje izražava na engleskom. Apsolutno neverovatno ludi tekstovi su bili na Global Edition i to se vrlo brzo u saobraćaju se primetilo. Neki suludi tekst da se Tom Kruz oženio nekom vanzemaljkom, nešto suludo je bilo, ali realno, realno…

Ivan Minić: Vrlo realno, dokumentarizam.

Dejan Nikolić: Ali da, komentar na to, scientology i gluposti…

Ivan Minić: Stari sajentolog kad udari…

Dejan Nikolić: Niko kao svoj. I to je na Redditu eksplodiralo i samo na taj tekst je došlo, recimo, 50 hiljada ljudi u jednom danu. Ali je bounce ogroman. Ne možeš da ih zadržiš. Vrate se nazad odmah da bi na redditu pisali kako je super tekst. No, u svakom slučaju, The Global Edition je trajao godinu dana, fantastično, jako sam se dobro osećao dok smo to radili. Ali te 2013. je već krenuo pilot sa Kesićem i jednostavno su resursi bili pretanki. Mi smo našli neke pisce u Americi, ali oni nisu bili tog kalibra kao ovi naši, a drugo nismo ni mogli da ih plaćamo američke cifre. Tako da nismo mogli da odgovorimo sadržajem na potražnju, mada je stekao Global Edition neki kultni status, verovatno prilično kratkoročan, ali znamo da smo svi bili jako cenjeni na, recimo, njujorškoj stand up sceni i šta ja znam. NPR je radio intervju sa mnom i pričalo smo o tome kako Srbi zajebavaju Amere u izbornoj godini. Sva sreća, pa je to bila neka 2013, da je to bila 2016. ili tako nešto, verovatno bi nam FBI kucao na vrata jer širimo lažne vesti i utičemo na rezultate izbora u Americi ili tako nešto. To je trajalo godinu dana i odlučili smo da to prekinemo jer nismo mogli da se rastegnemo toliko. Projekti u Srbiji su bili izdašniji i više su zarađivali i morali smo da odlučimo oćemo li tamo ili ovamo i to je bilo to. Onda kad sam ja video da ja ne mogu da doprinesem previše za 24 minuta, ja sam učestvovao u pisanju pilota i prve dve epizode i bio sam u pilotu analitičar, ali meni u glavi je John Stewert i Daily Show i Kolber i jednostavno ja ne razumem televiziju, ja nisam televizijski čovek. Ja ne znam kako to funkcioniše. Koliko god da su me oni umirivali, to što ti vidiš, publika ne vidi, naravno. Ali ja vidim stvari poput, znači mene je izluđivala jedna sijalica koja nije radila. Ako gledaš prvih deset epizoda, ono kad se kamera panira, spušta ka Kesiću, vide se sijalice na toj platformi na kojoj je njegov sto i sve sijalice rade osim jedne koja je tačno u sredini. Ja nisam mogao da preživim to uopšte, tu jednu sijalicu. Naravno, ona je u stvari simbol mog straha televizije, to jest da ja ne mogu da iznesem to i ako neke stvari koje sam pisao su bile dobre.

Ivan Minić: Nije simbol toga. 

Dejan Nikolić: Nije simbol, je l’?

Ivan Minić: Veruj mi, nije. I ja bih poludeo od sijalice.

Dejan Nikolić: I onda sam se odaljio jer je tada već postojao MVP Content Insightsa. I onda sam rešio, okej, idem all in na ovu stranu, njima ostavljam skroz Njuz da rade i operativno sam se povlačio, recimo, sledećih godinu dana dok smo našli Jelisavetine pretke koji su doveli do Jelisavete na kraju. Neko da me zameni u biznis delu te priče…

Ivan Minić: Neko ko će da odgovori na mail.

Dejan Nikolić: Neko ko će da odgovori na mail, da, recimo. I eto, to je bilo to sa Njuzom. U sledećih osam godina, devet godina je od tada prošlo, ja sam možda napisao tri teksta za Njuz. Eto, to ti je to.

Ivan Minić: A otkud priča sa Content Insightsom?

Pokretanje startupa Content Insights

Dejan Nikolić: Pa ona se rodila iz neke moje potrebe za Njuzom. Jedan od zahvalnijih načina da dobiješ ideju za nešto što ćeš raditi je da imaš neki problem i da počneš da ga rešavaš. Moj problem je bio deo onoga što sam već pričao, znači ja znam da moj poslovni model ne može da bude advertising, barem ne sme da bude dominantan poslovni model, inače nema ništa od toga i da mora da bude neki drugi, a kao što rekoh, za taj drugi je bitan brend. I sad ono kako merimo uspešnost sadržaja je skroz okrenut ka advertisingu. Pričamo o kvantitetu, koji tekst je imao najviše page viewsa, koji tekst je imao najviše klikova ili najviše vremena provedenog na tekstu prema google analitici, recimo, koja to potpuno pogrešno meri, ali nema veze. I ja sam jednostavno hteo da vidim, ne želim da vidim šta mi doprinosi najviše kvantitativnom modelu, hoću da vidim šta mi doprinosi najviše kvalitativnom modelu. Kako da merim, kako uopšte to da merim? Ne znam. U tom trenutku ja imam deset godina iskustva u medijskoj analitici i ne znam da merim to. I onda sam krenuo u istraživanje da vidim kako taj problem rešavaju drugi i video sam da uglavnom rešavaju inhouse, prave neke salete od metrika, prave neke indekse, prave neke papazjanije tog tipa, ali uglavnom je sve bazirano na advertisingu, samo pokušavaju da spasu šta se spasti može jer je tada krenuo neki trend da se mere performanse novinarima. Praktično da budu plaćeni prema tome kako njihovi tekstovi postižu rezultate…

Ivan Minić: Ili makar bonusi da budu kroz te stvari.

Dejan Nikolić: Okvir je išao do toga da im je plata zavisila od toga. I čak im je javno bila poslužena lista novinara sa rezultatima koje imaju. Svako je mogao da vidi šta novinari doprinose i koliko doprinose. Ono što sam ja, u stvari, hteo da uradim jeste da zaštitim kvalitetne tekstove koji doprinose jačanju brenda Njuza od kvantitativnih jer ako ih poredimo prema onome što je bitno za advertising, nikada ovaj kvalitetan tekst ne može da se takmiči sa ovim koji iz nekog dnevno političkog ili dnevno sportskog razloga eksplodira. I u tom smislu sam video da ne postoji to rešenje i da, eto, moram ja da ga napravim. I onda sam način na koji bih to radio gledao da iskopiram iz nekih drugih industrija gde su imali slične probleme ili slično radili i to je uvek bio neki indeks koji je imao neki paket metrika koji je, koji imaju neki odnos međusobni, neki yield i onda se praktično te stvari umnožavaju i sabiraju i prema nekoj formuli izbaci se neki indeks…

Ivan Minić: Čovek mora da ima broj! 

Dejan Nikolić: Mora da ima broj, mora da ima neku referentnu tačku. To je bila, u stvari, glavna stvar početka CPI, content performance indicator, taj naš algoritam. Imao si od 1 do 1000 vrednosti, referentna tačka je bila 500, ako si ispod 500, ne funkcionišu stvari, ako si iznad 500, funkcionišu stvari. I to je bilo to. I ja sam krenuo iz mog iskustva ono što sam ja znao kako da uposlim metrike, ali kako da ih ja sabiram, množim ili delim, to uvek ispadne nešto bezveze, uopšte ne znam šta znači što sam sad ispodelio page sa vremenom provedenim na sajtu ili sa ovim ili onim ili sabrao neke jabuke i kruške sa traktorskim gumama. I onda epiphany je bio, siguran sam da sam negde čitao iz neke industrije druge, ne verujem da sam smislio, ali to je odnos između metrika ono što treba gledati i opet taj moj omiljeni primer je ono, imaš jednu metriku 100km, to je metrika za razdaljinu, imaš drugu metriku sat vremena, to je metrika za vreme, kad ih gledaš ovako pojedinačno realno ti ne govore mnogo, međutim kad ih spojiš imaš 100 kilometara na sat, što ti je ubrzanje i tek tada možeš da počneš da donosiš odluke i znaš šta to znači. To znači da se krećeš, da se krećeš tom brzinom, da treba negde da stigneš, ako treba da stigneš brzo, brže pritisneš papučice, ako treba sporije, oduzmeš gas, znači možeš da donosiš odluke kad gledaš yieldove. I onda sam ja počeo da gledam odnose između metrika koji imaju tu vrstu nekog odnosa da ti kažu neku priču.

Ivan Minić: To su neke tradicionalne metrike koje su bile dostupne već kroz alate za koje su ljudi znali…

Dejan Nikolić: Tako je, tako je, da, da, da, znači Google analytics…

Ivan Minić: Gledaš ih izolovano, ne znače ti ništa.

Dejan Nikolić: Skidao sam analitiku, skidao sam metrike iz Google analitike, znači skidao sam vrednosti u Excel sheet i to je to. Međutim, naravno, pucali nam modeli i to je bio trenutak kada sam zvao Iliju koji je matematičar i koji je napravio algoritam za CPI koji je imao normalizaciju za koju ja nisam ni znao šta znači u tom trenutku, neka normalna distribucija i odjednom to počne da funkcioniše i ja počnem da računam Njuzovce na osnovu toga kao neke bonuse, naravno oni to ništa nisu prihvatili jer su hteli svi da imaju isto i jednako…

Ivan Minić: Komunizam.

Dejan Nikolić: Da, ali sam ja svejedno računao i tako je krenulo. Dalje su samo bile iteracije tog prvog algoritam dok nismo skupili hrabrosti da pozovemo Dragutina i ta neka prva aplikacija dignuta i zvala se payformance, jer je prvi problem za koji sam ja mislio da rešavam je da ako već ide trend ka tome da novinari budu plaćeni prema performansama, da te performanse budu vezane za kvalitet, a ne za kvantitet. I onda okej, ovo je rešenje, ovo je aplikacija kako da plaćate novinare prema kvalitetu koji donose u ukupan neki saldo rezultat tog sajta, naravno to je kasnije preraslo u nešto drugo, nešto veće. To je bio sam početak. Moj prvi excel sheet je bio decembar 2011, a prvi MVP smo imali na leto 2013, baš kad je bio pilot sa Kesićem. 

Ivan Minić: Ono što hoću da te pitam jeste taj momenat da u startu je to tebi igračka. Treba ti, nije loše da je imaš, ali u principu je igračka i kao i sa mnogim drugim igračkama, verovatno se neće koristiti ni za šta nego eto, ajde da malo ja, ono, stavljam sebi u glavu neke zanimljive stvari. Donošenje odluke da to prestaje da bude igračka i da bude pokušaj biznisa jeste nešto što nije lako doneti jer nije samo tvoja stvar, da bi se desilo moraš da uključiš još neke ljude, to su sve odrasli ljudi, imaju neku odgovornost prema sebi, životu, svemu ostalom…

Dejan Nikolić: Posebno Ilija.

Ivan Minić: I treba napraviti neku priču koja ima smisla za sve te ljude, napraviti nekakav plan, raspored, naći način kako se stvari finansiraju, što su sve to nešto s čime si ti bio upoznati, imao kontakta, znao da to postoji, ali nisi prošao kroz to prethodno, nisi pravio takvu vrstu proizvoda, sa takvom publikom. Kako je to išlo?

Vođenje internet marketing startup firme

Dejan Nikolić: Da, pa pazi to je način na koji to posmatraš je samo moguć kad gledaš ovako unazad, a kad ideš unapred, ideš korak po korak, inače niko ništa ne bi uradio kad bi video šta ga sve čeka za 35 koraka, recimo. A imaš znanje o toj stvari na drugom koraku. I onda ideš korak po korak, neka radoznalost, onda ta radoznalost pređe u “ajde sebi da rešim nešto”, onda kad sam sebi već rešio nešto, da vidim šta su drugi uradili povodom toga i tako dalje. Znači, jednostavno, to je neka putanja koja je za mene normalna, ali, eto, ovoga puta je vodila ka tome, nečemu najvećem što sam dosada uradio. Praktično najbitniji korak je bio dolazak Ilije, jer taj algoritam se u stvari ispostavilo, ne ta verzija, nego mnogo iteracija kasnije, se ispostavilo da je naš proizvod i dan danas je naš proizvod, ne aplikacija oko njega…

Ivan Minić: Aplikacija…

Dejan Nikolić: Aplikacija je samo distributivni kanal samo za ono što algoritam radi. I u principu, jednostavno uđeš u taj neki vrtlog koji te vuče i imaš tu neku dozu ludila, dozu arogancije i gde si spreman da potrošiš neke pare da sebi dokažeš, to jest da sebi pokažeš da je to to zaista ili nije, da utrošiš vreme u to, onda utrošiš neki svoj kredit gde, recimo, privučeš nekog kao što je Ilija zato što on misli da si ozbiljan čovek ibda znaš šta radiš, razumeš. Pa dobro, ako se on toliko investirao, ajde i ja da neko vreme u to ubacim. I onda tako, korak po korak. Dragutin posle njega, koji je već izašao iz Adrija medije tada, i cela ta priča se skockala tako korak po korak. Ne možeš drugačije osim ako nisi apsolutno siguran i sa neograničenim resursima i ovo je to. Ideš kako možeš. Ta validacija da, u stvari, idemo ka nečemu kako treba je došla tek četiri godine kasnije. Imposter sindrom kad radiš ovako nešto je užasno jak, baš, baš jak. Sve vreme ideš taj korak po korak, ali ideš i protiv sebe i svojih sumnji u sebe i onda kad vidiš koja je u stvari količina problema koju ti rešavaš, da ti u stvari ne rešavaš problem toga kako će novinari biti plaćeni u budućnosti, nego rešavaš problem razbijenog poslovnog modela trenutno tradicionalnih medija u celom svetu, razumeš. To je problem koji rešavaš realno, što ja na samom početku uopšte nisam znao, nego na ne znam kom desetom koraku U, vau, shit…

Ivan Minić: Da bi ušao u to zapravo, moraš da uđeš u te sisteme da te oni puste, da osete poverenje, da ti shvatiš, da oni to podele sa tobom, a onda da ti to složiš sebi…

Dejan Nikolić: Mi nismo baš imali to jer ja sam imao pristup na početku. Ti treba da postaviš kod nekome. I sad, ja upotrebljavam sav svoj kredit da mi kad smo spremni sa nekim kodom, imamo neki MVP, imamo neki dizajn koji prati tu ideju iz algoritma. Merimo koliko koji autor doprinosi sajtu za koju temu, recimo ovaj autor je super za ovu temu, ali recimo ne valja ništa za ovu. Ovaj topic kada pokrivaš ima ovakve rezultate, a tvoj resursi idu na topic koji ima manje rezultate. Ubacujemo takve stvari. Taj algoritam koji smo napravili za prvu ideju je u stvari mogao da izbacuje sve ovo. Mi smo u stvari korak po korak otkrivali šta sve kroz gledanje yieldova između metrika, do čega ti sve možeš da dođeš kao odgovor. I korak po korak saznavali koja su uopšte pitanja na koja mi možemo da odgovorimo. To je bio proces učenja what the fuck are we doing bar jedno četiri godine. Praktično do prve ozbiljnije investicije.

Ivan Minić: E, to sam hteo da te pitam, pa gde su tu pare, Nikoliću? Ozbiljni ljudi su radili na tome neko vreme. Novac, novac.

Dejan Nikolić: Pa ta 2013. kad smo mi izbacili taj MVP, mi smo na nekih trideset redakcija, na trideset domena u Srbiji. Ni jedan nam ne plaća ništa, jer ja nisam smeo da tražim pare jer ja nemam pojma da li to zaista funkcioniše. Naš algoritam je po prirodi black box, znači džara, džara, džara i izbaci nešto. I tek posle nekog vremena, posle ogromnog protoka, meni su bili potrebni podaci, Njuz net kao zamorče više nije bio dovoljan, sajtovi iz Adrija medije više nisu bili dovoljno, trebali su mi heavy hitters. News sajtovi da imam velike količine podataka i onda da vidim gde mi model puca i da znamo kako da se koriguje algoritam. I onda korišteći poznanstva, znači Pavle, neki ljudi još, nekoliko tih, ajde da kažemo, tier 2 news sajtova u Srbiji je odgovorilo pozitivno na to da mi postavimo kod i da testiramo stvari jer su videli šta je potencijal iza toga, šta može da bude. I onda je nama izašao tekst u startitu. I to je krenulo da miriše na nešto. Ja već tada počinjem da vrbujem ovu dvojicu, okej ajde pošto smo tada počeli da radimo 24 minuta, još uvek sam u Njuzu, ova dvojica rade u svojim firmama, Ilija je u banci, Dragutin je u jednoj gejmerskoj kompaniji i ja počinjem polako da idem ka tome, okej, ajde da vidimo šta može od ovoga da se uradi kad bismo bili all-in, ako bismo bili 100%, međutim, ne smem previše da guram jer ni ja nisam siguran, ja bih voleo da rizikujem, ali kapiram njih, oni imaju više da izgube od mene, ja sam navikao na tu vrstu rizika. To je uslov tog članka u startitu. Vukašin nas je izbacio na naslovnu stranu sa nekim gromoglasnim naslovom, tipa Tim iz Srbije spasava novinarstvo ili tako nešto. I onda nas kontaktira Ivan Vesić. Je l’ znaš čoveka? E, Ivan Vesić je tada imao… Živeo je u Aleksincu, a mislim da je Nišlija. Nije, Aleksičanin je. Znači iz Aleksinca. Imao je startup za veterinare. Neka automatizacija, naravno, procesa vođenja veterinarskih ambulanti. I oni su za to ušli u Accelatory Eleven u Bugarskoj, a onda su iz Eleven otišli u London, ušli u Tech Stars. On je jako inteligentan dečko, čovek. I blagoglagoljiv i zna sve o startup ekosistemima. Mi smo znali jako malo od toga. Čulo smo za Lin. Nismo iz tog sveta. On nas je uveo u taj svet praktično i vrbovao nas je da krenemo u Tech Stars. I pazi, ti kad uđeš u to, osetiš taj, kad uđeš u Tech Stars, onda ideš tri meseca u London, onda te ljudi iz Tech Starsa povezuju sa, recimo, redakcijam po Engleskoj, po Londonu, znači kao woah i ta perspektiva je mene potpuno očarala, znači, ono, charmed. I tu smo počeli da vidimo pare. Znači ako uđemo u taj Tech Stars, ako taj njihov skaut misli da smo mi dobri za Tech Stars i posebno kad smo prošli prvu tu rundu upoznavanja gde mi šaljemo video i o proizvodu i naše CVijeve i sve to, oni kažu Vi jeste materijal za Tech Stars, ajde da uđete u proces za apliciranje za Accelerator, to je bila neka validacija toga da mi radimo nešto što može, tu je počelo razmišljanje o parama u tom trenutku.

Ivan Minić: Dobro. I? I šta su bili neki…? Ajde, mislim ne moramo da pričamo previše u detalje svaku stvar na tom putu, ali hajde da se…

Dejan Nikolić: Ti me usmeri, ja, znaš, ono…

Ivan Minić: Daj mi neke ključne momente u razvoju Content Insightsa koji su se dešavali.

Dejan Nikolić: Prvi ključni momenat je neuspeh ulaska u Tech Stars. Koji je bio, onako, dosta poražavajući, jer smo se prvi put izložili negde i taj prvi put je bio šamar.

Ivan Minić: You did your best and you failed miserably. The lesson is never try.

Dejan Nikolić: Haha, da, okej. Tu je postojala ozbiljna opasnost da se mi raspadnemo kao ekipa jer u principu, okej, ako oni nisu videli…

Ivan Minić: Možda ne postoji.

Dejan Nikolić: Možda ne postoji, u pravo. I Vesić je počeo onda da me maltretira za Eleven u Bugarskoj. I kao, šta sad, u Bugarsku da idem? Znači nisam otišao u London i sad ću da idem u Bugarsku i šta uopšte ima što Srbija nema? Ima mnogo, u tom svetu. I vidiš da nismo ni za šta. Ma ne, ajde, ajde, ajde. Ajde da mi odemo na jedan dan tamo. I oni nas dočekaju kao careve, crveni tepih…

Ivan Minić: Kao oslobodioce.

Dejan Nikolić: Oslobodioci, da, ono. I jednostavno tu se meni rodila priča da nas Eleven uvek može da izvuče, jer ta priča da kad u neki accelerator ulaziš bi trebalo ozbiljno da znaš šta hoćeš od tog acceleratora, inače accelerator je organizacija koja ubrzava rast samog startupa time što obezbeđuje prve susrete sa investitorima, mentorima, daje im prvu investiciju malu, ali ta mala investicija je mala samo u parama, ali ogromna u ekvitivnim… dosta jefitno prodaš svoje akcije, ali realno njihov rizik je ogroman. Oni su davali 25 hiljada evra za 8% i mi smo se spremali za taj pič i ja sam jednostavno skapirao ako prođemo ovaj pič, idemo sva trojica u Bugarsku tri meseca, dajemo otkaze i idemo all in, fuck it, šta god da bude, izađe iz toga. Vas dvojica…

Ivan Minić: Bili ste u Bugarskoj tri meseca.

Dejan Nikolić: Vas dvojica nemate šta da brinete. Mislim, ono, naći će bolji posao nego što su imali 2 nedelje pošto završimo priču. Nema veze. Ja ću se vratiti u Njuz. Idemo na pič, razbijemo pič, naravno. I bivamo primljeni u Eleven. Eleven, što se para tiče, nije mnogo značio, što se mentora tiče, nije toliko mnogo značio, mada smo upoznali neke super ljude. Upoznali smo neke ljudi koji su sada investitori u Smartocto, tada smo upoznali u Elevenu. Upoznali smo taj ceo ekosistem, taj environment, to okruženje oko startup sveta. Ekosistem koji je fantastičan u smislu deljenja. To je bio šok, kulturni šok. Šok za sistem u smislu gde ti deliš informacije sa startupovima koji su na sličnom mestu na razvojnom putu, na sličnom milestoneu i jednostavno pomažete jedni drugima da idete dalje i da napredujete. I vezano za sledeću investiciju, vezano za proizvod, svi na tom nivou, recimo, kad si preseed, startupi imaju slične probleme, čak identične, osim ako ne ideš u hardver ili u government. I to je bio prvi bitan milestone za nas. To nas je zbližilo kao tim. Otišli smo dole, dali otkaze, konačno raskrstili…

Ivan Minić: Jasno. U Bugarskoj, morate se čuvati…

Dejan Nikolić: Tako je. Moraš da čuvaš jedan drugom leđa. Sa tim parama smo zaposlili Maria, koji je bio prvi zaposleni, prvi prodavac. Znači naš prvi zaposleni je bio prodavac, s tim da mi nismo imali šta da prodajemo sledećih godinu dana, ali je bio sa nama, bio je sa nama u Bugarskoj. Naučio je sve što se da naučiti o proizvodu i o tržištu i meni je to bilo jako bitno jer sam hteo da onaj ko vodi prodaju da zna na kojoj smo mi misiji, jer smo mi zaista na misiji spasavanja novinarstva ili barem spasavanja poslovnog modela tradicionalnih medija. Drugi milestone je dobijanje prve veće investicije. Pre toga, u stvari pardon, drugi milestone je prva mušterija koja nam je plaćala. Znači prva mala validacija je bila, bože, blokirao mi se mozak, recepti, Hrvatska…

Ivan Minić: Kulinarika?

Dejan Nikolić: Kulinarika, da. Ne mogu da se setim toga. To je kao da ne mogu da se setim prvog poljupca, je l’. Znači Kulinarika je počela da plaća jedno 250 evra za to što smo napravili. 

Ivan Minić: Okej. Kul. Ajde sledeći digni cenu na 400, da vidimo da li će 400 da prođe.

Dejan Nikolić: 400. Opet hrvatski. Znači mi smo iz Bugarske u Hrvatskoj i Sloveniji najviše prodali, to jest Mario, je l’. Ali i dalje ta varijanta gde je Dejan nešto uradio, pa to otvara vrata, ja znam ljude koji su u redakcijama, je l’ možemo nešto da vam pomognemo, može, ali naravno da to nije ono što je odlučilo, ali jeste nešto što otvara vrata kada znaš nekoga i ja sam hteo da što pre dobijemo validaciju da od nas kupi neko ko totalno nema nikakve veze sa nama…

Ivan Minić: Sa kontaktima prethodnim.

Dejan Nikolić: I da mu treba, ono, jednostavno, rešenje. Da on ima problem koji mi rešavamo, kraj priče. To još uvek nisam imao. Tu validaciju. I treća bitna stvar je prva investicija. Izašli smo iz Elevena, uzeli smo maksimalnu količinu novca u Elevenu koju smo mogli, dobili smo to na jačini proizvoda i na percepciji potencijala samog proizvoda i na naše poznavanje tržište na kome se nalazi. Po istom tom osnovu je prvi institucioni investitor rešio da investira u nas, ali su odlučili, pošto ništa ne znaju o tržištu, nisu hteli ni da gledaju proizvod, ono gde radiš prezentaciju proizvoda ili možeš da nam pokažeš šta god hoćeš, mi nemamo pojma o medijima, ne radimo to, ali verujemo u vas, verujemo u vaš tim, međutim, zato što ne znamo toliko o tom tržištu, ne smemo da baš toliko rizikujemo. Vaš posao je sad da nađete lead investitora koji zna o tržištu, da investira u vas, a mi ćemo da radimo follow. Znači, oni će da investiraju u vas i me ćemo da investiramo kad nađemo tog sledećeg. Moj sledeći zadatak je bio da nađem lead. Lead je bio Nordbase media. Saša Vučinić i Markus Braukli. Oni su lead zato što su potpuno ljudi iz medija, zato što je njihova venture capital firma u stvari okrenuta medija teku. Znači firma koje podržavaju medije i onda se sklopila ta prva runda. Sledeći milestone je bila prva redakcija koja nas uopšte nije poznavala, koju je Mario na nekom sajmu, ja mislim u Kataru, uhvatio. Mediahuis iz Belgije. Sledeća je bila meni omiljena, Ringier Axel Springer, zato što je prvi veliki klijent, onda mi je omiljena, kad nam je klijent postala Komsomolska Pravda, a omiljena je zbog onog teksta kad je ajkula izašla u Njuzu. Kad su objavili onu fotku gde su izračunali ruski fizičari kako srpski turista…

Ivan Minić: Šta nemamo? Nemamo svašta. Čega imamo? Fizičara. Daj napravi to, daj napravi to. Nema veze da li je za novine nešto.

Dejan Nikolić: I onda ko zna koji institut im je radio izračunavanje koliko njutna srpska guzica može da spusti na ajkulu i da je onesvesti ili ubije i tako dalje. Kad smo dobili njih kao klijente, ja mogu da se penzionišem. To mi je bilo neverovatno totalno. Polovičan uspeh u Americi i onda katastrofalan neuspeh u Americi je bilo sledeće što nas je obeležilo.

Ivan Minić: Šta bi izdvojio iz tog iskustva sa Amerikom? Šta je tu bilo…?

Dejan Nikolić: Izdvojio bih to što ja nemam pojma šta bih ja uradio drugačije.

Ivan Minić: A šta si uradio?

Dejan Nikolić: Šta sam uradio? Okej, uradili smo… Mi nismo bili spremni za Ameriku. Nismo bili spremni logistički, nismo bili spremni sa parama, nismo imali prisustvo tamo. Ono što se desilo jeste da smo mi bili u Berlinu na konferenciji. Naš glavni lead generation tour je bio sponzorstvo konferencije koje održavaju novinarska i magazinska udruženja. I mi odemo tamo i onda tamo nahvatamo leadove i kasnije uđe u pipeline i ide obrada i to je to. To je bila 2017. godina i Džim Vilpers, čovek koji je zadužen od FIPA, federacija izdavača magazina svetska, on za njih radi svake godine knjigu inovacija. Šta je te godine dobro…

Ivan Minić: Bela knjiga. 

Dejan Nikolić: Da, a vezano, naravno, za rad u redakcijama i uopšte to. I on nas na toj konferenciji iz nebuha, ne samo što nas proglasi najvažnijom inovacijom za 2017. nego još tri minuta od svoje prezentacije posveti našem proizvodu sa sve skrinovima i objašnjava kako da mi na inovativan način… jer mi smo zahvaljujući meni, pošto sam ja kao šestogodišnjak, pa moram da vidim podatke, ono što sam naučio iz razgovora sa stotinama, stotinama urednika jeste da niko od nas ne voli da gleda u brojke, ali ja sam outlier, da urednici ne vole da gledaju brojke i da zato ne koriste analitiku i čovek iz Vodkara, to je ono što me je potpuno usmerilo, zato stalno taj primer navodim, inače mi puno ljudi svašta priča. Urednik Vodkara mi je rekao Ja da sam voleo da gledam u brojke, sada bih imao mnogo bolje plaćen posao.

Ivan Minić: Semafor.

Dejan Nikolić: Tako je, semafor za šestogodišnjake. Crveno ne valja, zeleno dobro, ako vidiš da je više zelenog nego crvenog, gasi aplikaciju. Sve je okej. Ako je nešto baš loše, dobićeš alert i onda ajde proveravaj. Ne znam koliko puta nedeljno izbacuju neki izveštaj da ovi gore budu srećniji i to je to, razumeš. Ali ti znaš šta ti se dešava sa sadržajem, šta gura publiku ka lojalnosti, šta gura publiku ka engagementu i tako dalje. Ah, te anglosrpske reči. Zašto smo ovo počeli da pričamo?

Ivan Minić: Zato što ti je to bio…

Dejan Nikolić: Inovacija. Da. I on prikaže to kako mi u stvari to rešavamo, te stvari i lik iz NBC, znači NBC news, ladno ustane u sred prezentacije i kaže Gde je ta ekipa? Ja moram ovo da imam. I šta ti sada da radiš kada ti VP za inovacije NBC newsa dođe i kaže ja moram da imam vas u Vašingtonu da nam prezentujete, kao da ne odeš u Vašington? Mislim, okej, dobar si i onda bi možda rekao mi nismo spremni za vas, doći ćemo za tri godine ili ne znam kad, ali ja to nisam uradio. Možda sam loš CEO. Možda je tu bila početna greška. Možda nismo uopšte trebali da prihvatamo takve stvari. Ali to je sve ličilo na takav perfect storm, da je meni bilo ono fuck, možda je to, to, to, to, ovo je ono, znaš, hockey stick fali. Jer jedan taj account ti je kao svi evropski accounti zajedno što se para tiče, što se clouta tiče, što se…

Ivan Minić: I svi hoće da imaju ono što ima NBC. 

Dejan Nikolić: Tako je, samo što smo bili, samo što je Garnet bio u Trajalu sa nama, da nam je dovukao ne znam koliko demoa. Znači ljudi za koje nismo znali da postoje. Zvali oni nas. Inbound je od jedan dnevno, prešao na deset dnevno, razumeš. Kao, šta se dešava? Pa Trajal u Garnetu i onda njihov čovek na sajmovima priča kako koriste Content Insights u Trajalu i tako dalje i onda svi hoće da vide šta je taj Content Insights. I sad ja nisam znao to da odbijem, možda sam morao, možda je trebalo. Ono što je moj instinkit bio je, okej, ja znam da nismo spremni, ajde da dignem još para, pa da se spremimo. Sledeća runda, milion i po evra, u stvari ukupno dve i sto kad se sabere i Bridge i ajmo u Ameriku. Četiri smo odjednom obrađivali. Četiri su bila u isto vreme, praktično, tokom godine. Toronto Stars, CBS, NBC News i Garnet. Garnet je veliki konglomerat lokalnih novina, plus USA Today. I u jednom trenutku mi imamo kod u sajtu Today Showa, na USA Today, na Michigan Vanguard ili nešto slično i često putujemo u Ameriku i pokušavamo da držimo stvari pod kontrolom, međutim onda mi smo onda… Toronto Star nam je postao customer, ali nažalost, Toronto Star su Kanađani, tako da to nije ta cifra kao što bi bile ove, ove tri nisu postale i za CBS ne znamo zašto nisu… mi smo za CBS prošli… shit, možda će da me tuži što sam pomenuo sad CBS, znači neverovatna je provera. Uveli smo tolike neke security protokole i procedure neke samo da bismo uopšte došli do mogućnosti da pričamo sa urednicima i na kraju nismo ni uspeli to da uradimo. Garnet je ušao u Trajal, NBC News je ušao  uTrajal, u NBC newsu nam se desila znači stvari koje ne možeš… Ono što bih možda promenio jeste moraš da imaš prisustvo u Americi, moraš da radiš wine and dine, moraš da budeš sa njima stalno, moraš da znaš koje su političke intrikacije u firmi. To su ogromne korporacije, užasni uticaji. Ti nemaš pojma zašto te ovaj u stvari kontaktirao, možda mu trebaš kao proxy tool u nekom unutar korporacijskom ratu, sve te stvari ti ne možeš da znaš kad si u Srbiji ili Bugarskoj, a ovo se dešava u Americi. U NBC Newsu, jednostavno, žena koja je bila date analyst koja nas je apsolutno obožavala, već je krenula implementacija, u jedno trenutku, jednostavno dobije otkaz. U nekom šaltanju celog NBC Newsa ka većim prihodima online, dovedu iz Diznija neku ženu koja je isto data analyst, ali koja je zaljubljena u Parsley, naš konkurent i ona to zna da radi i ona nema sad vremena da gleda drudge stvari i ćao, preseče. Garnet, političke stvari koje, o kojima ne bih ni pričao, ali u svakom slučaju smo bili žrtva sukoba dve struje, nije pobedila naša struja i to je bilo to, razumeš. Da li bi bilo nešto drugačije da sam se ja, recimo, preselio u Ameriku sa Mariom sledećih šest meseci i da smo našli lokalnog prodavca. Možda bi bilo drugačije da smo samo zgrabili, recimo, iz Parsleya ili iz Chartbita njihovog direktora prodaje koji verovatno ove već zna i, ono, zna im broj čarapa i koje vino piju u koje doba dana i tako dalje, a mi nismo imali sredstva za to čak i sa ovom investicijom, 2 miliona u Americi potrošiš ovako. I to je bilo to. I posle toga je krenuo, imali smo onaj neki Death Valley, što se zove stagnacija prihoda, nismo imali neki rast i onda su razne akvizicije bile u posmatranju, u pregovorima i na kraju smo se opredelili za merger sa Smartoctom i to je bilo to.

Ivan Minić: A zašto baš to? Zašto baš oni?

Sjedinjenje sa SmartOctom

Dejan Nikolić: Tržište nas je praktično uguralo u to, imali smo neke zajedničke klijente, bili smo kompatabilni, mi smo bili strateški istorijski alat, oni su bili real time notification alat i često su ljudi imali nas i Chartbit, koji je isto real time alat, nas i Chartbit ili nas i njih, Smartocto. Posebno ako su neki naši klijenti iz Holandije ili Belgije pošto je to holandska firma, to je njihovo dvorište praktično, bili su jaki tamo, bilo je vrlo retko da mi naiđemo na neku firmu koja bi nas htela, a da već nemaju Smartocto i obrnuto. I onda nas jedan veliki zajednički klijent nas, u stvari, uposli kao Slušajte, mene više smara da se ja čas ulogujem ovde, čas ulogujem ovde, pa da ja moram vaše podatke da slivam u neku treću aplikaciju da bih mogao da gledam zajedno šta su korelacije, šta je ovo, šta je ono. Ajde vi za nas napravite zajednički projekat gde ja to mogu da gledam sve na jednom mestu. I onda se nama upalila zvezdica, ovo bi moglo da se digne na sledeći nivo. I onda su naši investitori to pogurali kao dobru ideju, prihvatili i pogurali kao dobru ideju. Onda korak po korak, ovi su došli kod nas, mi bili kod njih i ajde da se spojim kad očigledno tržište traži tako nešto. Pričao sam i sa Chartbitom o tome, pričao sam i sa Pianom o tome, ali oni su bili… Sa Chartbitom bismo bili samo footnote u tom dilu. A ovde možemo da uđemo drugačije u taj dil i zbog toga smo se za njih opredelili.

Ivan Minić: Dobro. I šta je tvoja uloga?

Dejan Nikolić: Sada?

Ivan Minić: Da.

Dejan Nikolić: Ja sam po nekom planu trebao da budem chief creative officer. U principu, ja sam čovek, čak i kad sam prodavao, znači ja sam taj koji sam zaražavao ljude misijom. Neke od zaposlenih, co-foundere, investitore, neke od naših korisnika, jednostavno imam taj sjaj u očima i to ludilo neko i tu strast za rešavanjem tog problema. I onda smo mislili da ono što je nama zaista falilo jeste egzekucija. Bili smo mnogo jaki u proizvodu. Bili smo mnogo jaki u misiji, ali nismo imali egzekuciju u prodaji i tu neku… izbacivanje prodaje iz silosa je bilo jako teško uraditi kod nas. To jest, meni je bilo jako teško, očigledno. I u tom smislu njih dvojica iz Smartocta su jako doprineli toj egzekuciji. Proizvod je proizvod, funkcionisao kao i uvek, naš proizvod je preuzeo njihov proizvod i to se sada radi na jednom mestu i postao je jedan proizvod i za mene je jednostavno to bilo kao okej, ja sam taj koji je soul, duša kompanije koji će da ide da širi misiju po svetu. Međutim, onda je udario COVID i naravno ništa od toga i u međuvremenu se i moje zdravstveno stanje pogoršalo i posle nekog vremena smo odlučili, prvo ja, a onda su i oni prihvatili da se ja povučem operativno iz kompanije. Naravno, i dalje sam ja tu kad šta treba. Ima jedan deo, kao deo tog mission dela cele te priče sa organizacijama sa poput, recimo, Ajriksa, Tompsona ili Adria Newsa, News Adria. Radimo, poklanjamo licence malim medijima, držimo sa njima radionice, radimo takve stvari, da bi znali da prepoznaju kako da monetizuju to što rade i to je priča koja je uznapredovala i kad sam ja u nešto involviran, involviran sam u taj deo te priče, ali sam u principu operativno van i to je to. Sad čekam da vidim kako će dalje da se razvije priča jer sam i dalje shareholder akcija.

Ivan Minić: I onda tako obično ljudi kad urade te neke pametne stvari, napreva nešto, naprave novac i to sve, onda odluče da snimaju podkast. 

Dejan Nikolić: Šta drugo?

Ivan Minić: Kad su dokoni i nemaju šta drugo, onda oni odluče da snimaju podkast.

Dejan Nikolić: Ali ja sam oldschool. Vrlo old school. Ja sam prvo hteo knjigu da napišem. Onda sam razgovarao ovde sa par ljudi koji su izbacivali non fiction knjige. Mogu ja to. Hteo sam da izbacim, mislim da u mom tom putu od skoro desetak godina mogu da podelim nešto što može da bude korisno ljudima koji iz Srbije koji kreću putem tog startupizma, recimo. A posebno koji idu ka investiciji, ne znam bootstrapovanim kompanijama da kažem šta da rade, ali ako ideš ka investiciji, o tome znam dosta. I to sam hteo da pretvorim u knjigu, sednem ja, organizujem se sve i onda vidim koliko tu ima posla i onda kao fuck it, nema teorije ja da pišem knjigu. Šta je lakše od knjige? Pisanja knjige. Napraviš podkast. I tako je nastao podkast Founder Friendly. Najavili smo ga u prošloj emisiji malo prerano. Ali izbacio sam bio nekoliko epizoda. Sad ima 15 epizoda, tih prvih 20 epizoda će pokriti od prvog koraka do poslednjeg koraka ceo taj put od ideje do investicije, a onda posle toga idemo dalje… 

Ivan Minić: Anonimni startuperi, anonimni alkoholičari, iskustva ljudi…

Dejan Nikolić: Da, da…

Ivan Minić: Kako da preživiš razne faze i sve to.

Dejan Nikolić: Da, da. Startup biseri.

Ivan Minić: Šta bi izdvojio? Okej, ideja jeste bila, kad smo inicijalno pričali o svemu tome, ideja jeste bila da ti u dvadeset epizoda ispričaš celu priču. Ja sam ti to rekao da to ne radiš, ali dobro. I da to izbaciš u cigli. Ja sam te naterao emitovanjem prvog dela da to ne bude baš tako…

Dejan Nikolić: Bukvalno naterao, nisi me nagovorio, nego naterao.

Ivan Minić: Pa dobro, šta da radim. Ja sam tebe stavio u situaciju da ne možeš da odbiješ.

Dejan Nikolić: Okej, da.

Ivan Minić: Što mislim da je jako dobro jer pitanje da li bi se desilo i kad bi se desilo u suprotnom, ovako si imao neki pritisak. Ali ajde ti nama, svakom ko je zainteresovan, pogledaće, poslušaće, proći će ceo taj proces i jeste osmišljeno tako da može da se izbindžuje. Nisu preduge epizode, vrlo su jezgrovite. Konkretno imaju vrlo jasnu temu, o čemu se u toj epizodi radi. Ali u par rečenica, šta je tih 20 epizoda? Okej, tvoj puta, ali šta?

Dejan Nikolić: Dakle, moj put je deo toga, naravno, jer ja mislim da se ne može preterano naučiti iz tuđih grešaka. Ja samo ilustrujem nešto o čemu pričam pre toga, onim kako smo mi to rešili, recimo. I čak sam ovo ilustrovao, jednu od prve tri epizode kako smo mi pokušali da učimo iz tuđih grešaka i kako smo imali gori rezultat nego ti ljudi iz čijih grešaka smo pokušali da učimo. Tako da ja svojim putem to ilustrujem, ali, u principu, pokušavam da bez frazeologije koliko je god to moguće, bez bullshita, bez ikakvih agendi iza, znači ja ne pokrećem sada neki predsednički klub koji će da vam prodaje ne znam šta ili neki workshop…

Ivan Minić: Nećeš kurs da imaš makar?

Dejan Nikolić: Ako ga budem imao, biće besplatno. Pričamo o nekoj temi, kako doći do neke ideje. Ja znam kako sam ja došao do ideje i to je za mene bilo super i to sam ispričao i to je legitimno način kako mnogi dobri, uspešni startupovi su došli tako do ideje, tako što rešiš neki svoj lični problem prvo, a onda skapiraš da drugi ljudi imaju taj isti problem i onda počneš i njima da rešavaš taj problem…

Ivan Minić: Da sigurno postoji još jedna osoba kojoj ovo treba.

Dejan Nikolić: Tako je. I onda je cela ta priča ilustrovana time. Kad pričamo o drugim načinima kako se dolazi do ideje, ja ne mogu to da pričam iz svog iskustva, nego onda kažem da ima 4 knjige za koje mislim da svi startuperi treba da imaju i da ne treba da imaju više od toga. Ja imam barem stotinu knjiga od kojih sam pročitao 37, recimo, ali ove 4 su te koje ja promovišem kroz ceo serijal i iz njih vadim šta neka startup teorija kaže na neku temu, kako se najbolje dolazi do ideja. Whycombinator je radio istraživanje kroz sve startupove koji su prošli kroz njih i onda su pravili korelaciju između toga kako je neko došao do ideje i da li je taj na kraju uspeo ili nije. Naravno, totalno anegdotalno, ali je zanimljivo. To stavim, ilustrujem svojim iskustvom i onda stavim neke druge startupere da kažu svoja iskustva i ti kad odgledaš celu tu priču, izvučeš svoj neki zaključak kako bi recimo ti taj problem ili tu temu koju obrađujemo pokrio u svom realnom životu i da li bi nešto tako, s tim da sam ja otvoren i da ljudi pišu, već se to dešavalo, sva publika koja je dosada dolazila, dolazila je iz tvog linka, znači u ovom trenutku kada se snima podkast, mi smo prelaunch, ne znam kad će biti objavljen…

Ivan Minić: Alfa je.

Dejan Nikolić: Prva epizoda naša, da. Ali je moguće da ćemo tada već lansirati, da će biti više, ali već imam poruke i pitanja i takve stvari i baš mi je drago da će možda oko tog podkasta da se izgradi neka zajednica koja može jedni drugima da pomogne jer koliko god da je Srbija napredovala, čak i kad smo bili iz Bugarske koja je EU, ako hoćeš da radiš u Americi, morali smo da pravimo firmu u Americi. Američka firma mora da radi sa američkim firmama kada se radi nešto tako diskretno, kao što je rad sa podacima i tako dalje. E, da, sad me to podsetilo na još jedan vrlo bitan milestone koji nije naš, kad je uveden GDPR. To je jedna od onih stvari, teorija kaže da kad hoćeš da prepoznaš dobru ideju, pitanje koje treba da postaviš startuperu, ako si, recimo, investitor ili nešto tako, je zašto baš sad, šta je to sad omogućilo da se reši taj problem u zadnjih 100 hiljada godina. Način na koji mi pristupamo podacima jer nas ne interesuje kvantitet, već kvalitet, potpuno diskvalifikuje demografske podatke i uopšte podatke o ličnosti i bilo šta što može da prepozna bilo koga. Mi smo pre nego što je postojao GDPR bili GDPR ready. I to što su nam podaci u Evropi, posebno nas je proguralo u Nemačkoj da imamo dobar prolaz. Možda da izedituješ nazad da vratiš u milestone.

Ivan Minić: Neka, neka. To je bolest koju će dobiti koji su završili epizodu do kraja. Dobro, ja uvek volim da kad imam nekog novog mladog kolegu podkastera, ja volim da dovedem i ispromovišem, naročito ako je priča nešto što je zaista sjajno, a tvoje iskustvo je neprocenjivo vredno i način na koji si pristupio ovako nečemu je zaista sjajan. Hvala ti na tome. Siguran sam da nisam jedini na tome koji će ti se zahvaljivati u narednom period, ali mislim da to što radiš je izuzetno važno i da je to neka vrsta legacya koji tek u nekim zrelim godinama možeš da počneš da ostavljaš za sobom i da tu ima još mnogo toga što moraš da uradiš, a jedna od tih stvari je ta grupa od Anonimnih Alkoholičara da se nešto nekada iskupimo i pričamo, iskukamo jedni drugima jer to su, u principu, stvari koje generalno gotovo niko ne razume u našem okruženju. Samo kad se ti ljudi skupe na jednom mestu mogu da pričaju o tome.

Dejan Nikolić: Ja primetim, ja sam obično, mene ljudi obično vole u društvu, znam da ponekad budem zabavan i bla, bla, bla. Međutim, kad sam obuzet nekim projektom, ja ne znam ni o čemu drugom da pričam i onda vidim kako se polako ljudima u društvu gasi život u očima kada pričam o svemu ovome i onda skrenem temu na nešto drugo, ali da. I o tome sam pričao u podkastu, koliko te to opsedne. To je, ja mislim, više kletva nego dar. Jedna od epizoda će biti o work, life, balance i pričao sam sa jednom psihoterapeutkinjom o svemu tome i koncept emisije je bio da ona u stvari radi, da imam sesiju sa njom, da me radi, da me obrađuje. Ispostavilo se to da to što ja stalno srljam iz jednog u drugo je stalna potreba za validacijom sebe, da imam potrebu da me ljudi prihvate da ja vredim nešto i da bilo šta što uradim neće zadovoljiti tu potrebu sve dok sebe ne zavolim, zavolim sam sebe.

Ivan Minić: Može neko drugi da ti kaže i ako ti kaže neko ko ti nije bitan, to apsolutno nikakvog efekta neće imati. Ako ti kaže neko ko ti je važan, koga smatraš autoritetom, neće ti biti svejedno. Ali neće ti biti dovoljno do onog trenutka dok ti ne kažeš sebi Okej sam. Ja znam šta radim.

Dejan Nikolić: Mislim da više nikad neću imati imposter sindrom, ali čisto sumnjam da će ovaj podkast biti poslednje što radim.

Ivan Minić: Mladi podkasteru Nikoliću, Founder Friendly podkast na YouTubeu, a nadamo se uskoro i na svemu ostalom kada bude bio spreman za lansiranje.

Dejan Nikolić: Uradićemo audio distribuciju uskoro.

Ivan Minić: Hvala ti što si podelio ovu i onu prethodnu priču, prethodni deo priče…

Dejan Nikolić: Da, da. Prethodna je bila Game of Thrones, a ovo sada je dinastija.

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno. Ako imate neko pitanje, neki komentar i to, iskoristite za to YouTube. To bi bilo to za ovu nedelju, mi se vidimo ponovo naredne.