Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, -u, na Apple i Google podcasts.

Audio zapis razgovora:

Pojačalo · EP 188: Ivan Stanković, Communis & “Šta sam tebi i ko sam sebi” – Pojačalo podcast

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Moj današnji gost u Pojačalu je Ivan Stanković, koga možda znate kao osnivača Komunisa, kao jednog od ljudi koji su pokrenuli legendarni Saatchi Balkans, a od pre nekoliko godina i kao čoveka koji ima svoju TV emisiju, koju mi podkasteri često poredimo sa podkastima jer je zapravo format vrlo sličan. A posebno je interesantno što je ta priča koja se u emisiji “Šta sam tebi i ko sam sebi“ priča, zapravo vrlo intimna lična priča koju ljudi pričaju. A tako nešto mogu da rade samo ako u osobu koja ih vodi kroz taj proces imaju jako mnogo poverenja. Razgovor sa Ivanom je iz dva dela, i u prvom delu se bavimo njegovim odrastanjem, formiranjem kao profesionalca, nalaženjem sebe u celom svetu advertajzinga i marketinga i negde dolazimo do početka Saatchi Balkans odnosno prvih nekoliko godina za koje će se ispostaviti da su bile prilično turbulentne zbog svega onoga što se dešavalo na našim prostorima. To je to za prvi deo iako ćemo se malo baviti Ivanovom emisijom a u drugom delu vas očekuju neke nove i ostale stvari. To bi bilo to.

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome.

Ivan Minić: Ivane dobro došli, dugo sam želeo da napravim ovaj razgovor i jako mi je velika čast što ste danas ovde, jer ja retko imam priliku da ugostim ljude koje ja redovno slušam, odnosno čije sadržaje ja redovno slušam, tako da veliko hvala i dobro došli.

Ivan Stanković: Jel to uobičajena dobrodošlica za tako neke ljude koje…

Ivan Minić: Do sad ih je bilo nekoliko.

Ivan Stanković: Aha dobro standard je, opcija A1.

Ivan Minić: Format koji vi sada snimate, koji ide na televiziji K1, ali većina nas ga prati na youtubu onda kada imamo vremena a ne linearno kada je u programu, je u suštini nešto što kada sam pričao sa dosta ljubitelja podcasta kao formata, što oni svrstavaju u podcast iako nije, to je televizijska emisija sa malo flekisbilnijim formatom, dakle ne traje ono 48 minuta ili 24. ili neka tako, nego može da prokliza koliko treba, kada ima potrebe i sve ostalo, odakle uopšte ideja? da krenemo sa tim, napravimo jedan mali uvod sa tim, a onda ćemo krenuti onu našu standardnu hronološku priču.

Odakle ideja za emisiju “Šta sam tebi i ko sam sebi”?

Ivan Stanković: Pa, ja mnogo stvari što sam uradio u životu su posledice slučaja, tako da i ovaj moj debiltantski početak nove karijere sa 65 godina bio praktično posledica slučaja. Nikad nisam sebe video kao nekog TV hosta koji će razgovarati sa gostima. Desilo se to kada je Željko Joksimović pravio televiziju, mi smo prijatelji i družimo se, ja sam znao da pravi televiziju ali nisam uopšte bio operativno do detalja nešto uključen u sve to, i jednom me je – bio sam u nekom kongresu u Beču i zove me Željko, a ja kažem “ne mogu sad da pričam, nisam tu, slušam ovo“, kaže “ajde ajde otvori se, hoću da napravim veću zvezdu nego tvoja žena od tebe”, I ja kažem “o čemu pričaš?“ i on kaže, “ajde čujemo se posle“, i sad pozove me posle, ja ga zovem ustvari kasnije i kaže “pravimo televiziju i ti bi trebalo da radiš glavni talk – show”, i ja kažem “čekaj, jel ti mene zezaš?“, “Ne ne kao odličan to ti“. Reko “odkud ti ja bre, nikad nisam to radio“, kaže “pa baš zato, nešto smo gledali i kao ti…” i “čekaj niko drugi ne postoji, jel tako? svi su te odbili pa hoćeš mene“, “Ne ne kao sve je top“. I kao dogovor je bio kad se vratim da se vidimo i pre toga smo se čuli još jednom i on kaže da je mene predložio Dragoj Jovanović koji radi tamo na toj televiziji i koji me je gledao u Rovinju. Naime, u Rovinju postojao vikend medija festival, gde sam ja jedan od, ja mislim baš onako dosta sam aktivan vezano za to, učestvovao sam od prvoga festivala i u programu i vodio i imao prezentacije, predavanja i ljudi su me gledali. Drago me video kada sam radio recimo razgovor sa Tijanićem, Sašom Tijanićem i Goranom Milićem na sceni, i kao to je bilo dobro. Gledala me i valjda i Željka Mitrovića, ne znam, još sam sa nekim radio razgovor i kao hoće to, i sada…kad smo trebali da odemo – dogovor je da odemo na večeru kod Željka i Jovane, moja žena i ja, moja žena je inače za ne upućena, iako sam ja najpoznatiji kao muž Maje Žeželj, znači moja žena je Maja Žeželj. Pa smo nešto pričali o tome, ja sam – krenuli smo na tu večeru, gde sam ja bio vrlo decidiran da to neću da radim iz dva vrlo jednostavna razloga, znači to je dobra šansa za javno brukanje, s obzirom da mi to ne treba u životu, to jednostavno ne dolazi u obzir, a druga stvar voditeljstvo je ipak zanat, tu treba znati nešto, ja znam koliko je moja žena posvećena tome i bilo bi neozbiljno da sam kao univerzalni ministri za sve, gde ja postajem tako nešto. Znači otišo sam – otišli smo tamo na večeru sa čvrstim stavom, tu je bila i Vanja Grčić i onda je to krenuo razgovor, gde smo na kraju večeri rekli okej ajde da uradimo pilot, pa da vidimo na šta to liči, pa da vidimo – znači ja ne mogu da preuzmem obavezu da ću to raditi ako sam zadovoljan – ako smo zadovoljni, okej idemo ako ne… i dobro na kraju rastajemo se, ja kažem “dobro a o čemu ću da pričam“, “ pa dobro ti vidi sam šta ćeš”, “ kako bre, o čemu da pričam, mislim kao sa kim pričam?“, “Pa nema veze, ti sve to sam kako tebi najviše odgovara“, i tu su mi dali da mi pomogne Dušan Bulić, jedan od sjajnih ljudi koje sam upoznao radeći ove stvari i kada smo se videli i počeli nešto tako da pričamo, vrlo dobro smo, ono što bi rekle ove pevaljke, energetski kliknuli. Počeli smo da razgovaramo, on je sjajan lik jer ima otvorenost, jendu dečiju otvorenost i spremnost da radi, po tome smo dosta slični jer ja vrlo često imam “ odgovor je da, da čujemo pitanje“. Onda smo krenuli, on je dosta i potkovan znači zna razne forme i tipove tih – tog show-a i pa onda je on došao sa idejom, pa vidi ti si radio, čitavog života se baviš brendovima, što ne bi radili show kao razgovor sa ljudima kao bredovima, ja reko to je to – onda možemo. Onda sam tu uzeo neka iskustva o tome kako se radi pozicioniranje, istraživanje o poziciji brenda. Zamolio sam kolegu koji radi sa mnom, koji je strateški planer u Komunisu koji se zove Doktor Dušan Simić koji je inače bio moj student, da se uključi u tim i mi smo postavili neki upitnik, kao osnov za to i onda krenuli da vidimo kako to može da izgleda. Scenografija je davno bila – pre razgovora sa mnom je već bila gotova, tako da taj tehnički deo se nisam ništa pitao. Oni su insistirali da bude publike unutra, što je meni – nisam bio za to, međutim ko sam ja da se pitam i onda smo došli, dogovorili se da prvu pilot emisiju radimo sa Jovanom Joksimović. Pošto smo dobri ona je htela stavrno tu da pomogne, dobri smo prijatelji i htela je baš odistinski da mi tu pomogne. Kada sam došao na to snimanje, vidim ona je skroz namunjena, napšminkana, obučena i oni kažu snimamo i ja kažem ovo je pilot, i oni kao da da da kako da ne. Onda smo krenli, ta prva emisija je bila dobra, ja moram da priznam, dosta mi je tu Bulić pomagao sa tim savetima u uvo i on tu kaže “odlično, kupljeno, idemo dalje“ i onda sam se praktično tako našao u tom jednom kolu. Još je tada bilo dosta problematično što smo imali 7 dana ili 10 dana prvi put je bilo da snimimo 12 emisija. Tako da sam ja praktično odmah krenuo u vatru. Iskoristio sam priliku da zovem za prve emisije ljude sa kojima sam lično dobar, kako bih imao pozitivniju, makar neku opušteniju atmosferu da vodim razgovor i gde ih bolje znam. Znači praktično je prva sezona rađena iz mog telefonskog imenika i tako, tako je krenulo.

Ivan Minić: Dobro vratićemo se na emisiju onog trenutka kad ona hronološki dođe kroz razgovor ali još jednom da kažem, hvala od srca za jedan format koji je potpuno osveženje, gde postoji jasna strktura ali gde se ne držite strukture kao pijan plota nego puštate ljude da pričaju neke vrlo lične i intimne stvari. To – taj momenat kada vidiš šta ljudi podele, znači da postoji neverovatno poverenje, među prijateljima je normlano da postoji poverenje ali vremenom tu dolaze ljudi sa kojima niste toliko bliski i onda je mnogo do domaćina da opusti tu osobu da se ona tu oseća komotno, čak iskreno mislim da ovaj prelaz u ovoj poslednjoj sezoni u jedan malo intimniji setup, koji vrlo slično izgleda zapravo ali nema više te publike, zapravo će mnogo da pomogne ljudima koji nisu zvezde naviknute na medije u klasičnom smislu, da se mnogo lakše otvore, mnogo lepše pričaju jer nemaju taj pritisak reakcije publike koja i kada je dobra i dalje osećaš neku nelagodu ako to nije nešto što ti je prirodno i na šta si navikao.

Ivan Stanković: Hvala na zahvaljotini, dugačko je bilo pitanje tako da sam zaboraviio šta sam hteo da kažem ali ja sam tu – ja sam u svom privatnom životu dosta dobar slušalac i moji prijatelji mi se dosta otvaraju kada imaju neke probleme, razmišljanja, teškoče i nikada to ne zloupotrebim i ja mislim da je tajna toga zašto su gosti toliko otvoreni, to što oni intuitivno osećaju da ja nemam želju da njih – da ja sebe gradim preko njihovog gaženja, što se vrlo često dešava kada imate tako razgovore i onda sam ja tough journalist i onda ja razgovaram sad sa svima ću majku majčinu. Oni znaju da sam dobronameran i drugo ima tu verovatno i to ko sam, šta sam, da imam određeni integritet, nisam klasičan novinar, imam integritet i onda sasvim druga jedna priča. A vezano za ovo da završimo taj deo, sad sam počeo da uređujem, to je to show izvini. To sa publikom je čudno, ja nisam bio za publiku zato što jednostavno, to mi je još jedan distrakcija, znači ja moram da se fokusiram. Onda na početku to je baš ono bilo dosta ambiciozno urađeno, to je bio ogroman studio, to je bilo ne znam 100 – 150 gledalaca, pa njihove reakcije na aplauze to je bilo onako baš dosta, kao i sve kad na početku radiš megalomanski to zamisliš i onda je bio – ja dosta čitam te komentare na Youtube-u da vidim nešto, dal sam nešto dobro, da nisam uradio, da pogleda eventualno korekcije. Najveće su zamerke bile zbog tih aplauza koji su prekidali razgovor, što je i meni smetalo, zato što taman na jednu rečenicu koja bi mogla da povede razgovor u drugom pravcu, što bi ja to uradio onda kreće aplauz i onda ja to izgubim taj momentim i tako dalje. Srećom došla je korona pa je ispraznila studio i sad je na nekom kompromisu gde imamo 10-tak ljudi. Ali sećam se toga je isto, ta prva sezona jedna od gošći je bila Ana Bučević, koja je, šta je ona po zanimanju?

Ivan Minić: Ne znam, life coach.

Ivan Stanković: Piskinja piskinja, i tako, life koačkinja i tako i ona ima te ajde da kažemo relativno kontraverzne stavove o sreći, uspehu u životu ali oopet činjenica jeste da je strahovito popularna, ima tu harizmu, ima tu moć da utiče na ljude. Recimo ona Sava Centar bez reklame rasproda dva Sava Centra za par dana, po 70e karta, znači ima tu veliku sposobnost ajde da li ubeđivanja, manipulacije, isceljivanja bilo čega ali ima nešto. A Ja generalno imam taj neki stav prema takvim stvarima uzdržan da kažemo, gde nisam baš veliki fan takvih pojava i onda – ali ipak ona je došla, ja sam prihvatio da ona dođe zato što to je bilo prve sezone i hteo sam da podignem gledanost, a znao sam da ona ima veliki broj fanova i da će fanovi njeni gledati, pošto je tada išlo direktno odmah na youtube, tako da je bila. E sad, pošto sam ja lepo vaspitan domaćin gde neću da se – da unižavam, ako mogu tako da kažem, da ih otvaram na negativan način. Ja sam se dogovorio sa ljudima tamo iz režije da znakove za aplauze daju kada ja napravim neku poentu, a kad ona nešto priča neka snimaju moje reakcije facom, jer ću ja facom da govorim…i tako dalje, i to je okej, sve to može, i sada kreće razgovor, nakon treće, četvrte njene rečenice počinje aplauz, što ona kaže i ja kao dobro, verovatno su se zeznuli, ma kakvi, nakon pete ponovo aplauz. Ona je u roku od 5 minuta zgrabila publiku i sve moje režijske pokušaje uništila u začetku, tako da je to recimo bila emisija gde je ona dominirala publikom i to je emisija koja ima najviše komentara, zato što je to polarizatorska stvar. Ljudi koji nju obožavaju, ne kritički obožavaju i tako da su tu mene napljuvali mene najstrašnije, kako ja nemam razumevanja, nisam dostojan i tako dalje, nisam baš onako dosta loše. A onda opet ovi koji nju mrze, kaže e dobro šta…ali opet su me napljuvali što je nisam dovojno je isterao na čistac, tako da tu si ono, đe god sam pokušo uvek sam pogino.

Ivan Minič: Dobro, hajde da se vratimo samo šesdesetak godina u nazad, gde se, da krenemo onako kako obično krećemo pojačalo a to je mančmelou pitanje, šta ste hteli da budete kada porastete?

Kad porastem biću

Ivan Stanković: Tito.

Ivan Minić: To je dobar izbor.

Ivan Stanković: Da, zašto? Zato što Tito je jeo samo lubenice, srce od lubenice, nije morao sve ostale stvari, nije morao da svira klavir i mogao je da radi šta god hoće, tako da to mi je bilo prvo zanimanje što sam hteo da budem Tito. Nažalost pošto je to bilo rezervisano doživotno, onda sam morao da biram, pa je onda sledeća stvar bila astronaut i to sam gledao kao vrlo poželjnu i tu mi se sećanja po pitanju moje željenje budućnosti kao klinca završavaju. Oduvek sam imao plitkoumno mišljenje, znači divim se ljudima kao što je recimo Đdoković, koji je sa 6 godina hteo da bude prvak sveta. Ja nažalost dok dođe iz jednog dela tela do glave je dugačak put pa nekada i zastane u donjem telu, tako da nema sad tu neke stvari koje bih mogao da podelim sa grupom koje bi bilo interesantno da bi oni rekli, vidiš ti kako je čovek bio fokusiran, dapače

Ivan Minić: A taj neki momenat kroz obrazovanje i prolazak kroz osnovnu, srednju školu, jel bilo stvari nekako – uvek je interesantno jer to je period u kome smo izloženi različitim stvarima, najčešće protiv naše volje. Imamo predmeta koje možda zavolimo, imamo gomilu koju ne volimo ali sve moramo da prođemo i kroz sve moramo da ispunimo onu minimalnu kvotu za neku pozitivnu ocenu da bi napredovali. Jel bilo tu nekih stvari koje su vas posebno zainteresovale? Nekih ljudi koje ste sretali, bilo kroz školovanje ili okruženje, familiju, komšije bilo koga ko je ono palio neke lampice, šta bi moglo i kako bi moglo, a da to nije bilo baš onako najstandarnije moguće?

Ivan Stanković: Pa ne znam sad ovako, to mi je ovako dosta duboko pitanje a imam tu osobinu, teško pamtim lako zaboravljam…tako da, ne mogu tačno da kažem. Sećam se traume koja me je obeležila, to je što sam morao da završim muzičku školu. Moja majka je bila profesor klavira, baka je završila taj konzervatorijum i ja sam se zeznuo i izrazio želju da sviram klavir, budala mali u prvom razredu osnovne škole. I oni su rekli dobro, upisaćemo te u muzičku školu ali to mora da se završi. Šta dete zna šta mora da se završi i tako dalje i upisali su me sledeče godine u muzičku školu, ja sam krenuo u nižu muzičku školu. To je bila katastrofa, to je bilo – ubrzo sam shvatio da me to ne interesuje, shvatio sam da mi to jednostavno oduzima vreme od dragocenih aktivnosti kao što je klikeri, fudbal i ostale gluposti što bi klinci radili. Međutim majka moja je insistirala da završim to što sam započeo, što mi je radila – kasnije u životu mi je to i koristilo, to da moram da završim to što sam započeo i onda je to bilo mučenje i za porodicu i za mene i za bližnje i za daljnje, za komšije, jednostavno bilo je to što bi Bogoljub Kajić rekao “Tragedija i katastrofa”.

Ivan Minić: Što kaže jedan moj prijatelj, ajde što je za mene bilo mučenje nego je bilo mučenje za te nastavnike.

Ivan stanković: Ma da, to je ja- drugo to je problem pošto su to mamine kolege i kolegenice i sad ne smeju one baš mnogo da – onda ja, recimo toga se sećam, to je bio skandal, majka mi samo što nije dobila srčku, na ispitu sad dobijem nešto tu se izvlači, koji je, koju skalu moraš da sviraš, neki cis dur težak, a pošto nisu videle klavijaturu članovi, članice komisije, ja sviram najlakše G-dur i majka moja to provali i odjednom se zacrveni, a ovi niko, ništa kao gde će da kažu kolegenicinom sinu da pile njeno da nešto loše svira. To je bio recimo neki moj način da se izborim protiv tog – tih genocidnih nepravda koje su me u ranoj mladosti mojoj uhvatile.

Ivan Minić: Ima taj momenat na kraju, odnosno ajde da kažemo u tim nekim završnim godinama srednje škole kada treba doneti neku odluku, šta dalje, koja karijera, koje usmerenje i sve što uz to ide. Kroz emisiju, knjigu i razne neke intervijuje i priče znamo da je to akademija figurirala kao neka opcija koja se nije desila, a kako uopšte – kako je izgledao misaoni proces, šta su bile neke ideje, šta su bili neki ciljevi?

Ivan Stanković: Pa ne mogu da se setim, opet kažem teško mi je da se setim ali od prilike mi se čini da nisam znao šta hoću. Devojke su me tada apsolutno najviše interesovale, druženje, zezanje, tad smo kao klinci počeli da pijemo, da se mangupišemo i to je nešto bilo što mi je bila glavna priča. Znao sam da moram da studiram, iz dva razloga, zato što se to podrazumevalo u kući, nije se dovodilo u pitanje jer nekoliko generacija su fakultetski obrazovana, znači to je jednostavno bilo kao – ja čak nisam o tome razmišljao da ne odem, iako su mojoj majci u srednjoj školi govorili da je bolje da me upiše na zanat jer nikad ništa neće biti od mene, da sam problematičan. Čak su i nudili automehaničarski, u to vreme dosta perspektivan zanat. Onda sam gledao šta ću da studiram, ajde nešto kao kad god su roditelji me pitali ja sam to prolongirao. Sad recimo ja imam četvoro dece, treće ćerka mi sad ima 17 godina, završava treći razred i ja pokušavam onako izokola da je pitam, šta bi ti – šta ćeš da studiraš? Oduvala me je, ja sam verovatno isto tako roditelje oduvavao, a roditelji opet nisu bili toliko autoritarni da sada me nateravaju. Meni je otac bio lekar a majka profesor klavira, znači nije to dolazilo u obzir da me jedan tera da radim, da me usmerava u svemu tome. Ja sam znao da ću studirati ali nisam znao šta ću. Za vreme studija sam počeo kao da otkrivam fotografiju, to mi je interesantno bilo. Tada su, opet to su sada te neke staračke priče tada nije bilo mobilnih telefona, ja sam dobio prvi aparat zorki 4, to je čuveni ruski. Kasnije sam prešao – avanzovao na praktiku, a taj Zorki 4 je imao problem što je imao odvojen objektiv od tražila i onda ti kad nešto hoćeš da slikaš ti imaš to se zvao paralaksal i onda promašiš sve to. Pa smo sami razvijali te fotograifje i tako dalje. Tu sam recimo video nešto interesantno, imalo je nešto sa umetnošću. Neke sam dobio nagrade za neke planinske slike što sam išao na neko skijanje i to mi je onako lepo zvučalo, kao ajde nešto to može a bude interesantno, pa možda bi mogao ja tu akademiju vidiš. Osim toga tu je bio – uvek je to dobar način da postaneš interesantan u društvu, kao ja sam fotograf, umetnik.

Ivan Minić: Drugačiji.

Ivan Stanković: Drugačiji, to je ta priča, kako da vidiš ti to umetnička duša. Roditelji su me podržavali, imaš ti taj neki talenat umetnički, tako da je to bila meni kad, šta ćeš, da to, to ću, e ja dal sam – malo sam preskočio jednu totlanu nebitnu stvar da se za takav fakultet moraš pripremati za prijemni ispit, da ima prijemni ispit. Ja sam očekivao da ču biti kao talentovani genije, ovako primljen.

Ivan Minić: Jedan od uvek tih problema sa FDU-om kada pričamo sa ljudima koje to zanima, koji vide sebe u toj celoj priči je nekako što nije egaktno kao na drugim mestima, možeš ti da uradiš sve fantastično i da i dalje ne budeš odabran jer je to negde na nivou utiska osobe sa druge strane, koja dolazi sa velikim iskustvom, zna šta je potrebno, zna čega ima dosta, pa verovatno ne žele 10 istih ljudi kada je gluma konkretno u pitanju ali jeste taj problem da nemaš kontrolu na svojom sudbinom u smislu, možeš da uradiš sve kako valja prvi put, drugi put, treći put i i dalje ne prođeš.

Ivan Stanković: To važi za sve umetničke fakultete i da nemaš egzaktnosti.

Ivan Minič: Kako je to izgledalo osim činjenice da mora da se spremi a da vi se niste spremali.

Ivan Stanković: Pa došlo je tako da opet bolioidno, znači ja se samo nadam da ovo dvoje još dece koje trebaju da završavaju fakultete da će biti odgovorniji, da neće slušati ovo, ovu moju priču. Ja sam odmah posle srednje škole zapalio u Englesku, to je bio u to doba fanta..to je bila meka sveta, znači to je hipi pokret, karna-bistrit, make love not war, znači sve te neke stvari idealno. I onda sam živeo u toj filozofiji “make love not war“, ali sam nažalost sve dobre stvari imaju neki loš aspekt, a to je da imaju rok trajanja, ja sam morao da se vratim da se upišem na fakultet kako bi – ne bi me odmah u vojsku ubacili i onda sam došao ovde i nisam znao šta da, odnosno došao sam ovde da studiram, da se prijavim, tad se zvala “Akademija za Film Pozorište Radio i Televiziju“ i bila je tamo u Knez Mihailovoj iznad čuvene kafane Kolarac i ja sam došao na prijemni ispit, prvi prijemni ispit to je bio tamo na filološkom fakultetu u onoj Sali Heroj, kako se zove test opšte kulture i tu spoznajem činjenice koje ne idu meni baš nešto u prilog, a to je da nas je recimo 150 se prijavilo, ja sam hteo da studiram kameru na tu katedru a troje su samo primali, za ostale ne znam. Sad dođem tamo, pa dođem – tada sam došao iz Londona i tada je u Londonu bilo hipi pokret, znači duga kosa, zvoncare, da ideš bos, ja sam Kenterberijskom katedralom išao bos i onda sam ja Beogradom ko budala šetao bos jer to je bio protest protiv uštogljenih normi ovoga društva. Mislim da nisam baš tolika budala bio da dođem bos na ispit ali sam došao onako pao sa marsa i vidim čoveče šta će tu biti, pitanja opšta kultura, u tom trenutku sam vrlo opšte nekulturan, na nivou baš onako gundelja i normalno padnem taj ispit. I sad šta će se desiti, desiće se to da ako se ne upišem ići ću u vojsku, a vojska mi je smrt, jer tamo me čeka neka devojka u Engleskoj, treba da se ja vratim, kao ona viče “baby come back“, ja kažem evo sad ću samo malo. Roditelji pitaju “sine šta ćeš sada“ i ja kažem “pa evo razmišljam“, “ O čemu razmišljaš“ “neću da malerišem to sad“, pojma nemam, bio sam loš đak nisam mogao da se upišem niti na jedan fakultet koji je tražio određeni broj bodova, bilo je tih nekih egzotićnih fakulteta gde sam mogao sa svojim uspehom ili neuspehom da se upišem bez prijemnog ispita, koji mi se apsolutno nije spremao. To je bio recimo “Fakultet za opšte narodnu odbranu i društvenu samozaštitu“. Onda ti egzotični fakulteti koji se završavaju na “stvo“, svinjarstvo, voćarstvo, stočarstvo, šumarstvo, gumarstvo i tako dalje, što nije onda su bili bez prijemnog sam ja mislim mogao da upišem te neke ozbiljne fakultete, dal je bila elektrotehnički, mašinski ali to tek mene nije interesovalo. Tako da je bilo vrlo teško se odrediti jer nisam znao šta me manje interesuje, ideja da se upišem negde da ne bih otišao u vojsku a onda da se godinu dana spremam da uđem na akademiju, to sam rekao roditeljima ali gde da se upišem i onda šta da radim. Onda od jednom ministarstvo prosvete donese odluku da se povećava broj studenata koji mogu da se, odnosno spuštaju se kriterijumi na dva fakulteta koja su mi zvučala suvislo, ekonomija i pravo i ja kažem dobro i moj stric je završio ekonomiju, bio je on jedan od direktora Plive dobro je živeo, reko ajde upisaću to pa baš da vidim …ali šta da upišem, da li ekonomiju ili pravo, to je isto problem zato što ne znam šta me manje interesuje i kao ajde da vidim šta je lakše. Bio sam pragmatičan i reko bolje da upišem nešto što možda me mrzi da spremam taj ispit za akademiju, pa hajde da vidim nešto – praktično je bila obaveza neka, nametnuta, ne zvanična nego je stajalo je to da završim fakultet, znači to se nije dovodilo u pitanje nego to je jednostavno kao ne možeš da ideš na taj koncert ako ne kupiš kartu. Znači krajnje je jednostavno to i sada ne mogu dalje u životu da – u život da krenem dok nemam tu – taj papir jer to mi otvara vrata nekog, kako tako normalnijeg života gde ću kasnije moći valjda da odlučim čime ću se baviti. I onda sam gledao, odem na jedan fakultet, na drugi fakultet, brojim gde ima manje predmeta, isti predemti i onda odem u biblioteku pa vidim – uzmem udžbenike po predmetima brojim gde ima manje stranica…gledaš ovde 250 a ovde 370, aha vidiš ovo je plus ali onda imaš veći broj…ma katastrofa sve sam radio tu analitiku i na kraju je presudilo jendo vrlo – jedna vrlo banalna situacija to da je, mislim ja sam stanovao tada na Zelenom Vencu i do ekonomije – do ekonomskog fakulteta sam mogao da peške dođem a na pravni sam morao da idem 2 stanice 26-icom, tako da sam ja odlučio da upišem ekonomiju i onda shvatio da ja to mogu dosta jednostavno da odradim bez velikog truda i to sam završio.

Ivan Minić: A koliko je bilo u tom trenutku, to što se učilo na ekonomiji, koliko je zapravo bilo vama interesantno, koliko je bilo upotrebljivo, primenljivo, aktuelno u tom trenutku u vremenu.

Ivan Stanković: Mogu to da pokažem ovde.

Ivan Minić: 🙂 može

Ivan Stanković: Ali nećemo da pokažemo. Ja sam imao na ekonomiji 36 predmeta, jedan jedini me je interesovao, koji je bio socijalna psihologiija. Završio sam – čak sam imao prosek imao prosek 8.8, jer to je ono koji mi je glavni bio stimulans da završim fakultet kad sam video kakve su budale pre mene završavale i drugo što mi je to bio kao neki kamen oko vrata, jer ništa nisam mogao dalje da radim bez dok to ne završim, pa tek kasnije ću nešto da se bavim i mislio sam, kao i svi, da svi moji problemi će nestati kad diplomiram. Onda sam shvatio da su – tek počinju tada kada diplomiram i tačno je ono, od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba. Ja sam završio sa 8.8 prosekom u roku, jer sam shvatio da je to način da se rešim bede, što pre završim to ću se kasnije baviti nekim interesantnim stvarim. Dok sam studirao oduvek sam imao neke preduzetničke ambicije, pa sam pokušao jednom da organizujem štampanje nekih skripti na fakultetu koje su bile u nestašici, dao lovu nekom ko je imao geštetner, tada se to moglo jedino tako raditi, ko je normalno prvo proneverio neku silnu lovu, tako da mi je taj prvi posao pao.Onda sam batalio to i onda sam krenuo da se bavim intelektualnim poslom, a to je, postao sam turistički vodič i tu sam otkrio da je to super posao za mene dok si student. To je bilo doba 76-77. godine kada je Jugoslavija – kad se u Jugoslaviji dobro živelo, puno se putovalo, gde su bila putovanja turistička, Rim, Pariz, London, Amsterdam, svuda se putovalo. Ja sam tu našao sebe gde mogu da odem tako neki lep grad, radim nešto što je interesantno, muvam se okolo i zaradim dosta para. Onda sam – fakultet tako je moglo tada da se radi da praktično skoro uopšte se ne pojavljuješ na fakultetu, odnosno samo na ispitima. Razvio sam tako neki metod učenja koji mi je odgovarao, počinjao sam prvoga maja sa učenjem i uglavnom sam ili odmah u junu ili u septembru davao rokove za sledeču godinu i onda sam se bavio time, putovanjima – putovo i tako da to je jedno bilo – jedan period koji mi je vrlo odgovarao i onda sam – kad sam apsolvirao reko ajde što ja toliko žurim, ajde da sad malo se bacim na pravljenje love i onda sam baš dosta radio kao vodič. Onda sam počeo da dobijam ponude za posao.

Ivan Minić: Pravi posao?

Ivan Stanković: Za pravi posao, jer ljudi kada sam vodio te grupe vide kao dečko koji obećava, zna jezike, pametan, sposoban, “šta ti ajde kad zavšiš pa se javi meni, možda da ti počneš da radiš kod“ – u tim nekim firmama koje su bile dosta prestižne…ja kažem “dobro ali“…ne mogu da ništa započnem dok ne završim i onda sam se fokusirao da diplomiram i diplomirao sam. Ali opet ta neka praznoglavost koja me je čitavog života krasila, me je naterala da kažem “šta da ja radim u tim nekim firmama“ tada je to bio Genex, neke te stvari koje su bile – al su suviše odgovorne nekako bile, reko ništa ja ču još da odem da radim prvi posao da mi bude stalno zaposlen u Jatu, ali ne kao ekonomista, diplomirani ekonomista nego kao stujart. Jer mi je to bilo opet savršeno, puno se putuje, zeza se, lova je tu a ono šta ću posle, otkud znam, biću neki referent za plan i analizu, otkud znam, ne mislim dalje od toga. Imao sam taj, uvek sam imao taj jedan kratkoročne neke te bezdugoročnih vizija, bez svega toga, nažalost, to moram da priznam, šta bi tek bilo da sam znao šta houću da radim. Ali opet da to budeš, da se zaposliš stujart kao ja to znači kao kelner u avionu sa diplomom fakulteta moraš da odslužiš vojsku. Tako da je to bio uslov i ja sam onda otišao u vojsku da bih krenuo u svoju karijeru letećeg kelnera. U vojsci je – u vojsci sam, mislim imam užasno negativno mišljenje o služenju vojnog roka, mislim da je to godina dana koja je izgubljena pogotovo u tom periodu kad sam bio napaljeni i mlad i koji hoće nešto stvarno da uradi i sa sobom i u životu i onda ti odeš u jednu apsolutno ne funkciionalnu i totalno protiv prirodnu organizaciju, gde vidiš u kojoj zemlji živiš, gde vidiš sve te laži koje – čitav sistem se bazira na laganju, gde vidiš baš onako nešto…dosta dosta to loše, drugo to je taj jedan autoritaran sistem gde ja po svojoj prirodi sam kontraindikovan tome. I onda sam vrlo brzo provalio te neke njihove vrlo glupe fazone i stalno sam pokušavao i uspevao da budem ispred njih, da izbegnem te neke stvari. To je neverovatno kakve su te gluposti bile, i onda su me svi prozvali “krivina, krivinaš“ jer sam pravio krivine da ne – al sam bio ponosan na taj izbor zato što jednostavno nisam za takav sistem i normalno gledao sam kako mogu da taj sistem zeznem. A to je generalno kod nas, kod nas, u našem narodu, mi smo rođeni sa tim da je sistem loš, još od Turskog doba, država je ta koja ne valja, koja te kinji i ti moraš da nju zezneš i to je dužnost. Tako da se mi sad šokiramo kada shvatimo – kad smo čuli termin “Tax payers money“, država funkcioniše novcem koji mi građani, da mi imamo određena prava i to dalje ne možemo da ukapiramo, nažalost ni ovi koji su u politici to ne kapiraju, da smo mi ti – da su oni zbog nas a ne mi zbog njih.

Ivan Minić: Postoje prava i postoje obaveze.

Kako mi je dopust iz vojske promenio život?

Ivan Stanković: Upravo to, a tek onda taj vojni deo bio – vojska je bila katasrofalno lažno, sve to. I onda sam normalno gledao kako kao san svakog vojnika kako može da zapali kući, i tu sam ovako bio kreativan, međutim nešto se desi, mene uhvate da nisam tamo na bežanju i u zatvor, i u zatvor bacili me tamo – tad je bilo sećam se u Novom Sadu neki naučni skup povodom – pošto su ove komunjare svi bili kao robijaši, to je bila kao robija kao škola života i ja tamo odem da robijam 7 dana u vojnom zatvoru, gde sam čuvao golubove jer sam znao neke momke iz Beograda koji su tamo bili. Radili su, bili su lekari i onda su im kao ee ovo je naš čovek. Tako da je to, i posle su me onda po kazni vratili nazad u kasarnu u kojoj nisu znali šta će sa mnom, pošto je došla neka nova vojska. Ja sam bio ograničeno sposoban, pošto sam imao minus 5 dioptriju, nisam mogao da dajem stražu, nisu znali šta će sa mnom da rade tamo jer došo sam u nekom interegnom, i uglavnom kažu ajde ti ćeš da budeš kerovođa. Kerovođa je, za ne upućene vojnik koji se stara o kučićima i stavili su me neko izdvojeno stražarsko mesto tamo u Sremskoj Kamenici, tako da nije bilo starešina i bilo je 10-tak vojnika. Ja sam bio kerovođa i trpezarac, vodio sam računa o tome, i to mi je bilo super, međutim opet taj neki moj – tamo sam se organizovao recimo tamo sam svako jutro trčao, trenirao, učio nemački, čitao neke knjige od dosade, ne znam šta ću. Onda sam shvatio – razmišljao kao svaki robijaš, kako mogu da pobegnem, klasična priča. Nisam smeo, bio sam se bojao da baš onako otvoreno bežim jer mogli su da mi produže onda vojni rok i shvatio sam da oni moraju da me puste na razgovor za posao, to je legalni način.

Kupim politiku, gledam te neke oglase, gledam šta gde ima i naiđem na oglas koji mi je praktično koji me je usmerio i promenio mi je dosta život i to je, firma se zvala “ Jugoslavija public“ za od prirodne komore Jugoslavije za ekonosmki publicitet u inostranstvu, traži dva pripravnika u Knez Mihailova 10, tačno iza bioskopa Jadran. Ja sam tada stalno u 7. jula odnosno Kralja Petra, roditelji su mi bili na zelenom vencu, idealno in between da sam imao kad su mi kupili stan na drugoj fakulteta obaveza mi je bila da dolazim jednom dnevno kod njih na ručak, to je bila ta obaveza. Znači ovo mi je tačno preko posla, bog da te vidi. I ja zovem međutim to je bila u stvari dal nešto tad kad sam zvao da je istekoa konkurs, i ja sad kako ću to, kažem pa znate ja sam vojnik, bili smo na nekoj vojnoj vežbi, dal bi ja možda mogao, samo da me primite, ja sam vojnik znate to vojna vežba je bila, i kažu proverićemo i kaže dobro zakažu mi da dodjem. A opet bolid, pojma nisam imao šta je to, tada normalno nije bilo googla, nije bilo internet, nije bilo ništa. Ispostavilo se da je to vrlo jedna firma koja se bavi osetljivim tada stvarima jer je to rad sa inostranstvom, samo provereni kadrovi su mogli tu da rade. Tu su radili – direktor je bio jedan od udubaša, ozbiljnijih udbaša, tada je bio na golom otoku kao islednik ili tako ali bilo je to policijska firma, samo familija policajaca proverenih ili vojnih lica. Jedna vrlo udbaška firma gde si niko nikada nije bio – nije zapošljavao mimo…

Ivan Minić: Niko nije došao slučajno

Ivan Stanković: Niko nije došao slučajno. Pa ko što onaj Čvorović kaže pa vi ste – možda ste okrenuli pogrešan broj ali ste dobili onoga koga ste tražili. Ja sam lakoveran vrlo i kakvi ne pada mi ništa, super bežim tamo, dolazim tamo na razgovore, ja dolazim dva dana kući, bog da te vidi, niko nije srećniji od mene. Desilo se to da su oni kad sam se ja javio digli uzbunu, ko se to javlja, dal je to provokator, dal je to neprijatelj naroda, države, partije, Tita. Ko se to usudio da se jave i to traži da dođe naknadno, drugovi, drugarice. Ja sad dolazim onako u uniformi koja mi je bbila kraća, onako bedno sam izgledao u toj unfiromi. Tamo generalni direktor, partijski sekretar, šef službe za ono i DSZ…precednik radničkog, precednik sindikata jedno 6-7 koji su, drugovi imamo situaciju, ajde da čuj – da vidimo o čemu se radi, ko to sme nas da provocira…i onako 5 minuta onaj generlani direktor Čedomir Džomba shvati da ima specifičan slučaj koji pojma nema ni gde je, pao sa marsa čovek i kaže ovim ostalima kaže “okej u redu je, sve to u redu je, ajde ja ću da nastavim razgovor“i mislim kaže “što si se ti javio“ i ja kažem “pa interesuje me“, ajde kaže “šta te interesuje, pojma nemaš gde si došao, pa što si se javio?“, pa reko “da dođem iz vojske “ da odem na razgovor “pa jel bi ti voleo da radiš ovde?“, “pa čime se vi bavite“ a on kaže “pa vidim putovao si, znaš jezik…koje knjige čitaš ajde mi reci i ja kažem, a koje filmove si gledao i ja kažem, a slikara kog voliš? muziku? aha vidiš ti, počnemo tu da pričamo normalno. Kaže za koga navijaš? Pa mene baš briga za fudbal, ali njemu kancelarija crno bela boje i kažem “ne znam to ali partizan mi je tu u srcu“, kaže “primljen si“, kažem “stvarno?“ kaže “da, kada možeš da počneš?“. A ja slagao da imam još mesec dana da do kraja vojske međutim imao sam još jedno 4 meseca, sve je to problem, pa reko znate šta možda će nam produžiti, “pa kad bi ti izašao ?“ pa recimo…recimo ja sam rekao da ću izaći prvog – to je bio neki mart i ja kažem od prvog maja, kaže jel možeš pre, ma kakvi ja u vojsci do avgusta, on kaže “pa kad izlaziž“ ja reko “pa neću pre avgusta“ “u avgustu? odmah da počneš da radiš“ …“ajde uzmi odmor, ajde od prvog septembra“. Tako da sam ja od prvog septembra 1979. godine počeo da radim kao pripravnik u agenciji za ekonomski publicitet privredne komore jugoslavije u inostranstvu.

Ivan Minić: A šta je bio posao?

Ivan Stanković: Pa imao sam vrlo odgovoran posao. Kada sam prvi dan došao tada se radilo od 7 do 3. Dođem u 7 sati, javim šefici, reko “evo ja sam došao“ “dobro, dobar dan, znam, drago mi je. Ajde ti sedi tamo popij kafu sa kolegama pa dođi kada popijete kafu“. I sad popili kafu, pročitali novine, dolazim ja oko 15 do 8 kod nje i ju ja sam pročitao, kaže “ajde nnn vidi sad će još malo doručak pa posle doručka ćemo to da..“ jer tada je bio doručak koji je bio oko pola 10, jedan od glavnih činovničkih najsvetlijih činovničkog u životu, pogotovo u “Jugoslavija Publiku“ imao fantastičnu kuhinju na 7. spratu, to su bili od papaka u saftu, škembići i ostale te neke radosti, gadosti. Pola 10, vi to lepo pojedete i bog da vas vidi. “Kaže ajde posle doručka ćemo“, dobro ajde, ko da će da propadne firma ako mene odmah ne angažuju kako to al reko ajde, valjda će izdržati nikako. Završi se doručak, ja kod nje i kaže “E čekaj sada moram da odem nešto na pijacu, pa kad se vratim onda ćemo ti i ja da popričamo“ i negde oko pola 1 “ajde da vidimo šta bi ti radio?“ ja reko “ne znam“, “ti si to u sektoru za međunarodne sajmove, to je naprestižniji, dobro je daćemo te mi tom nekom starom činovniku, kao da ti bude mentol, mentor pardon“ i kao kod njega. Ja dođem kod njega i kao šta da radim, kaže listaj registratore. Registratore o sajmovima koji su oni organizovali, i ja sad kažem dobro odgovoran je ali ne znam šta da listam. Uzmem pogledam, vidim, kažem evo ja za pola sata, evo ja prelistao, “e mladiću misliš ti tako to može, aaa ne ne ne listaj ti dalje“ tako da sam ja prvih mesec dana listao te registratore. Onda sam upoznao tamo ekipu koja je radila – gde je bilo odličnih momaka za zezanje, tu sam naučio te osnovne činovničke fazone, da imaš uvek rezervni sako na stolici, rezervnu paklu cigareta na stolu i onda kad te traže, gde je ? tu je negde, vidiš da mu je tu sako, tu su mu cigare, a mi smo gledali tada fest, pošto je tada bio fest u jadranu se često davalo, znači to je – naučio sam te neke činovničke fazone, kasnije sam avanzovao pa sam nosio poruke iz u Dakitlov-biro da se kucaju, to mi je bio sledeći zadatak, a onda sam tek je bio upgrade gde sam mogao da prevodim neke poruke za ehh…kako se to zove? nije telefax nego je… to je bio…

Ivan Minić: Telex?

Ivan Stanković: Telex! da Telex, za neupućene to je neka mašinerija de vi otkucate neku traku kao piseća mašina i onda se stavi to i onda se to direktno u istom vremenu šalje neki pisani dokument koji je imao važnost ugovora i svega toga. A šefica mi je kontrolisala, ona je znala baš dobro engleski, znači cant i malboro to su joj bile glavne reči koje je znala. Tako dacsam bio tu i shvatim da to je katastrofa za mene. Onda sam tražio da odem u neki drugi sektor gde se radi, i oni su svi gledali “koja je ovo budala bre hoće da radi“ i tako. Onda sam promenio sektor i počeo da radim u tom sektoru kao za marketing ali i dalje sam bio nezadovoljan svojom situacijom, nisam ništa radio, mala je lova bila i nije nešto što me je činilo srećnim.

Ivan Minić: A jel bilo bar nečega u radu sa tim velikim firmama koje su bile prisutne na sajmovima, koje su izlagale, tražile inokoperante za kojima će raditi i slično, jel bilo bar tu nešto zanimljivo? jer kao negde si na čvorištu između svega toga.

Ivan Stanković: Vidi ja nisam dosego dotle, jer ti treba da imaš 10 godina staža da te pošalju na sajam negde. Nisam, kakvi…overqualified, tamo su bili kadrovi, nemaju ni fakultet ali imaju iskustvo, ne znaju engleski ali vuku prevodilicu, ne prevodioca nego prevodilicu pa dupla sreća, tako da apsolutno nema ništa to, ništa nisam tu – počeo sam da radim na nekom projektu koji su mi dali onako da me skinu – mogućnosti marketiranja sode bikarbone, toga se sećam i dalje. To je interesantno jer sodu bikarbonu u malo prodaji ima fantastične funkcija, recimo otklanjanje mirisa neprijatnih, onda za skidanje fleka, onda stotinu stvari tako da sam to naučio, ali sam bio užasno nezadovoljan. Onda sam konkurisao nešto što mi se činilo vrlo prestižno, to je bio “Savezni Sekretarijat za Inostrane Poslove“ SIP, odnosno ministarstvo za inostrane poslove, gde sam se prijavio za posao pripravnika diplomatskog konzularne poslove i prijavio sam hiljadu sto ljudi, reko ajde da vidim šta će tu biti. To je bilo tada dosta prestižno, da radiš u inostranstvu u tom nekom diplomatskom – to su baš onako bile – tada nije bilo dozvoljeno privatno preduzetništvo i to je bilo onako – ja sam mislio da je to nešto što bi mene moglo da ispuni. I onda sam – taj konkurs je trajao užasno dugo, te prvo bezbednosne provere, pa razgovori, pa moralno politička podobnost, pa provera roditelja, pa testovi neki, pa eseji, pa poznavanje međunarodnih odnosa, pa baš je dosta dobro, I u međuvremenu ja nisam hteo da čekam, ja sam konkurisao još na neka mesta i bejah primljen u jednu izdavačku kuću kao direktor…ne šef propagande. Koliko sam imao… 24 – 25 godina, 24 tako nešto godina 5… ne znam ali otprilike tako. I ja kažem ajde da dođem barem nešto da radim, jer ja sam hteo nešto da radim da se dokažem. Meni nije… kao ni sada, nikad nemam taj neki ne rad, čini me nesrećnim, nekako sam nervozan, nisam srećan kada ne radim, znači hocu da radim, hoću da zaradim, hoću da radim, hoću da imam neki izazov. Ja se dogovorim sa tim ljudima da pređem, sledeći dan me zovu is SIP-a i kaže “Mladiću primljeni ste i to sedmi na rangu“ i ja kažem, kako sada, đe me nađe ovako, ne znam šta da radim. Onda razmišljam, ovima sam dao reč, a ovo je prestižno i razmišljam kako ću, šta ću i onda mi je u stvari nešto što kasnije fenomenom naknadne pameti sam ukapirao, da sam se intuitivno borio protiv takvog nekog uštogljenog sistema, autoritarnog sistema, jasno hijerarhijski podređeno zato što je protivno mojoj ličnosti. Tada mi je to nije bilo jasno ali sam sebi objasnio zašto ne idem tamo, zato što tamo mora svaki dan da se nosi odelo. Ja sam kasnije kad smo Saatchi pravili, svaki dan sam išao u odelu, jer odelo je odlična stvar.

Ivan Minić: Ali spostvenim izborom.

Ivan Stanković: Ali sopstvenim izborom, to je mala sitnica, koja menja sitnicu u krupnicu ali sam – odelo ti je super zato što ne brineš šta ćeš da obučeš, to ti je kao uniforma. I onda sam rekao “Drugovi hvala ali neću“. Onda me je zvao taj pomoćnik ministra na razgovor

Ivan Minić: Kako ti možeš sad da nećeš

Ivan Stanković: Kako ti sad možeš da nećeš? Da li je to provokacija neka? Šta si ti? Koja ti je hidden agenda, na Srpskom zbog čega ti to nećeš? I onda sam ja objasnio da sam dao reč ljudima, ne mogu ako sam im dao reč da ću doći, kaže “ali vi ste fantastičan potencijalan kadar“. Meni je – ja sam stvarno imao veliki potencijaln za diplomatsku karijeru u bivšoj Jugoslaviji, jer mi je otac iz Zagreba – Hrvat, a majka iz Beograda – Srpkinja i to je bilo nešto idealno. On kaže “ali mladiću ali vi ćete bit za par godina na mestu savetnika da bi ste išli – vi imate šansu da postanete najmlađi ambasador kranša“, i ja tu kažem “Da ali dao sam im reč“ i tako da sam odlučio da preuzmem svoj život u svoje ruke, ustvari to je poruka.

Ivan Minić:I kako je bilo biti šef propagande izdavačkog preduzeća?

Kako je biti šef izdavačkog preduzeća

Ivan Stanković: Pa tu sam – opet je problem što je to bio dosta jedan uštogljen, stari, baš jedan sistem koji je daleko bio pod nekim društvenim statusom, ljudima i ambicijama od Jugoslavija public-a, bez obzira što je Jugoslavija public bila ne radna priča, to je bila ipak elitistička neka stvar, ovde je nešto drugo došlo. Ja sam tu vrlo brzo ostvario ogromne rezultate, sa nekoliko stotina hiljada posto sam podigao segmente prodaje, što sam znao – nešto krenuo da radim. Pa su mi tu odmah dali mesto direktora markentinga i tu sam bio valjda najmađi direktor marketinga u Jugoslaviji. Međutim ja tu nisam bio srećan jer opet nisam imao izazov, zato što lova nije nešto bila posebna, postigao sam to…gde dalje? Ti ljudi koji su tamo bili nisu me inspirisali da imam tu neku initifikaciju, nisam imao ambiciju da sada ja budem direktor, jednostavno opet sam se našao u nekom nedostatku ambicije, sna, vakumu nekom. I tada sam već dobio jedno i počeo da dobijam drugo dete, i onda sam počeo da radim ponovo kao turistički vodič, pa sam vodio po gradu, tezgario te…

Ivan Minić: Kao dodatni prihod.

Ivan Stanković: Kao dodatni prihod i onda sam počeo da se uključujem, bio je neki IAA international Advertising Association, neka konferencija ovde i ja sam se tu uključio da budem nešto u organizaciji, nešto levo smetalo i tu sam počeo da upoznajem ljude koji su se bavili klasičnom reklamom, koje su tada bila vrlo izolovane na samo par mesta gde si ti mogao da se baviš tom klasičnom reklamom. Onda sam počeo da – sećam se bilo je 83. godine pred olimpijadu u Sarajevu je bio tamo neki skup, kongres ljudi koji se bavi reklamom, marketingom u Jugoslaviji u Sarajevu, i tada sam upoznao te neke ljude, pre toga mi je Žozef Lončar pomogao puno da me uključi u taj AE rada oko svega toga. Onda sam tamo u Sarajevu upoznao Vladu Čeha, za koga preporučujem da bude jedan od sledećih gostiju, zato što može stvarno puno da ispriča. On je tada bio…dal je, nije kreativni direktor nego je bio recimo nešto tako šef producenata ili tako nešto, na Radio Beogradu, gde je radio reklame, tezgario, radio je malo tamo za slovence za hrbtea, putuje tamo…imao je fantastičan život. Mi se zezamo, ja sam tada – dao bih sve da sam mogao da budem kao on, a on kaže ja bih sada dao sve da mogu da budem kao ti, da imam tavu karijeru, je to je bilo onako fantastično – to je drugi život, tada se – oni su koji su radili u medijima, televiziji radili – uopšte u marketingu i u novinskim kučama, dolaze prirodno sa prirodnim buđenjem, dolaze oko 10 – 11 u redakciju, popiju kafu, već su oko 12 – 13 tamo u Šumatovcu na svinjaku ili na lozi…ima tu lovu tamo, dobije tezgu tamo, to je bio fantastičan neki život, meni se tada to činilo. Onda sam počeo da na neki način da se družim sa tim ljudima i sticajem okolnosti sam upoznao lika koji je bio direktor “McCann Erickson“ za Ameriku. Bio je taj kongres ovo što je Žozef Lončar organizovao i ja sam se tu upoznao sa njim i on je video kao “e super je ovaj dečko“, kaže “ajde ako hoćeš dođi malo u Ameriku da vidiš tamo kako se to radi“. Ja se sećam 85. se rodila moja ćerka, druga ćerka Lea, onda se rodila negde u junu a početkom te godine sam otišao na neki period, dal je to bilo mesec dana, dva tri, ne znam ni sam u Ameriku, da pokušam tamo da vidim šta – nisam imao neku veliku praksu, nego sam imao priliku kod prijatelja nekog, dogovorio se sa ovim da malo tamo radim, da imam praksu da vidim kako se to radi i da se vratim nazad. Onda sam otišao i sad su me opet – tamo kad dođeš polu levo smetalo si im, pa su mi dali da radim sa produkcijom, pa smo radili neke Coca-Coline reklame i tako da je meni sve to bilo interesantno.

Ivan Minić: Diznilend

Ivan Stanković: Diznilend totalno, i onda kada je istekao taj period ja dođem kod njega, imao sam tu negde sliku gde on sa pištoljem ovako meni kaže “Your choice“. On je rekao ja sam imao želju da budem – da otvorim prvi “Mac and behind the iron curtain“, znači u socijalističkoj zemlji. Nisam želeo da ostajem tamo, on je rekao vidi ja ti nudim da ostaneš ovde, to je bila ta 85. godina, ja verujem u tebe, ali ne mogu ti dati ništa drugo nego početno mesto. Početno mesto, titula ne znam koja, gde ćemo ti srediti sve papire, ali tu ti je plata godišnja recimo, tada je to bilo sećam se 18.000 dolara. E ja sam tada već imao jedno dete i drugo dete na putu, a ovde sam imao određeni komfor, ja sam imao šta da izgubim, drugo meni nije bila želja da ja tamo odem u New York. On kaže ti ćeš za godinu dana, evo za pola godine ti ćeš već doći i dupliraćeš i imaćeš novu platu. Za dve godine ti ćeš imati između 80 i 100.000 godišnje ja sam siguran u to i onda ćemo videti, ali ne, ne mogu ti dati sada…

Ivan Minić: Nema velikih obećanja na početku.

Ivan Stanković: Ne mogu ti dati, dajem ti šansu a ti da zaslužiš. Ako veruješ u sebe prihvatićeš ako ne eto. I ja sam bio tu što bi rekli doktori “vaginas vulgaris“ i rešio da imam nešto da izgubim i vratio se nazad, sa željom da promenim život. Ali opet ja to svim mladim ljudima govorim da ništa se ne može desiti dok ti sam ne kreneš neke stvari, znači ako hoćeš da dobiješ sedmicu na loto-u barem kupi tiket taj usrani a ne da sediš i kukaš što se ništa ne dešava. Ja kada sam se vratio onda sam počeo da se aktiviram u struci i počeo sam da pišem članke za to je tada u Sloveniji izlazio “Media Marketing“ vodeći časopis bio i ja sam odjednom počeo da pišem neke članke. Počeo sam u svakom broju da objavljujem te članke, u međuvremenu sam se družio sa tim ljudim koji su iz reklamne industrije, počeo sam da pišem da bivam vidljiv i tada je valjda da, tada me je – to je bilo, šta je bilo prvo, dal je kokoška ili jaje ali nije ni bitno, imao sam tu – kad su studio marketing “Delo“ otvarali u Beogradu, to je studio marketing Delo je tada bila apolutno vodeća slovenačka agencija – oni su kompletno pormenili pristum reklamnom tržištu zato što su uveli nove metode rada, psihologiju, tu je bio i jedan repolš koji je bio direktor, koji je bio psiholog, tu su bili fantastična ekipa i to su one za starije gledaoce klasične reklaame tipa fruktal, mura, paloma, za jugo isto tako, za zasatvu Nešto što smo mi gledali odavde onako sa neverovatnim divljenjem. Kada su oni rešili da otvore predstavništvo u Beogradu, oni su uzeli Sakana koji je već tada imao ime u borbi je on radio sa svojom ekipom, mi smo se znali samo na zadravo-zdravo, tada je bilo tu i spektra, tu je mene taj Dejan Đurković čuveni – spektar ju kasnije preuzeo Miša Beko pa je to kasnije Beba Popović kasnije vodio. Dejan Đurković je bio producent, mene je on zvao da dođem tu, međutim meni je to bilo malo nekako sumnjivo. Oni kada su 87. godine su pravili tu studio marketing dela Beograd. Jura Apihmeta Dobnika koji su bili glavni urednici ovog media marketinga su predložili ovom reporšu da zovu mene, da ja počnem tu da radim, zato što sam bio dečko koji obećava, koji je pisao te stvari i tako smo Sakan i ja počeli da radimo zajedno 86. ili 87. Godine.

Ivan Minić: Nekako mi se čini da kad analiziram to u nazad i nalazim gomilu tih nekih materijala i svega, da su slovenci umeli da dobar proizvod koji naprave, onda i spakuju kako treba i iskomuniciraju i naprave od toga nešto više od samo dobrog proizvoda, što kasnije svi znamo da je brend ali nekako mi se čini da su samo oni to stvarno umeli da urade, da je u ostalim slučajevima to bilo u nivou incidenta, da je tamo to nekako ušlo u privredu koja je veoma važna, da nije samo stvar u tome da samo napraviš dobar usisivač, nego da to zaista bude nešto što je deo veće celine, deo neke veće priče, deo nečega što te uvuče i privuče da postaneš ne samo koznument nego neko ko je na neki način fan toga svega, na neki način i emotivno evolviran u odnosu sa tim brendom i kao Gorenje je jedno od takvih kompanija koje je nastalo na tome. Naravno nije jedina, u vreme bivše Jugoslavije je toga bilo ali mi se nekako čini da je tamo toga bilo ipak malo više i da smo mi zapravo po tom pristupu i malo drugačijem uglu mogli mnogo da naučimo od njih, a da nekako nisu ljudi to toliko ovde želeli, osim izuzetaka. Šta je doneo rad konkretan, otvaranje cele priče u Beogradu, prvo zašto je uopšte otvoreno u Beogradu a onda kako je izgledalo raditi na tome?

Kako ste ušli u svoju profesiju

Ivan Stanković: Pa Slovenija je uvek bila najrazvijeniji deo Jugoslavije koje je najviše prineo i tržišna ponašanja, ja govorim o tržišnom ponašanju. Oni su uvek imali najtržišnije ponašanje od svih i drugo uvek su bili za korak ispred po pitanju orijentacije ka tržištu, o tome govorim. Sad se mi žalimo, e naši sokovi, naša su voća a oni pakuju sokove, pa rođaci ko tebi brani da ti stvoriš brend, to je naš problem, nije problem što su oni to radili. E sad oni kad su to – prvenstveno ja mislim oni su hteli da uzmu Sakana i taj deo ekipe oko njega jer agencija “Borba“ koju je Saki vodio to je bila njima najveća konkurencija. Praktično su to – dali su dobre uslove i napravili su tu – nas je bilo koliko jedno 6 – 7 smo počeli taj studio marketing Del, u Sava Centru smo tamo bili i to je za mene praktično – tad sam ušao stvarno u profesiju. Zato što je rad kod kiljenta, rad u mediju nema veze sa radom u agenciji, ja sam u stvari tada otkrio da je agnecijiski posao nešto što meni vrlo odgovara, tako da je to bila ta stvar. Strahovito sam puno naučio radeći sa njima, tu su stvarno bili sjajni likovi koji su Zlatko Jančić, Jani Paočar, Mirokline, Repoš i tako dalje, to su ljudi koji su stvarno uneli novu halu na tržište. Počeli su da koriste istraživanja, motivaciju potrošača, radili su sve te stvari. Tu je bio fantastičan jedan kreativac Jaka Judnič koji je radio sve te najbolje filmove. I to je za mene bio stvarno ulazak u ozbiljan svet reklamnog biznisa.

Ivan Minić: A kako je bilo raditi sa Sakijem?

Ivan Stanković: Pa mi smo radili od 87. do 2001. godine kada smo se razveli, ne znam tačno kada već. Bilo je interesantno, on je definitivno osoba koja je najviše učinila za procvat ove profesije na ovoj regiji zato što je bio fanatično uveren u to što je radio i bio je baš onako jedan misionar koji je otvarao ta vrata, uvodio neke nove stvari i što je najviše radio na promociji profesije. Kada smo počeli on je meni bio šef, ja sam bio account direktor ili menadžer, ne znam šta mi je tada bila prva titula, a on je bio kreativni direktor i tu je bilo raznoraznih stvari. Mi smo tu – pri kraju tog perioda naših života smo bili često u sukobu, zato što ja nisam hteo da prihvatim da je jedino on kreativan apsolutno, nekad se se nisam slagao, a to ti znaš sam kada kritikuješ kreativca, pogotovo nekog ko možda i može nešto da uradi, tako da to je osnov za to. Tako da pri kraju te prve etape saradnje u studio marketing delu ili u nekim, ja bih rekao čak i zategnutim nekim odnosima, gde sam ja krenuo – to je bilo recimo, jao sve su mi se godine pomešale, dal je to 88. ili 89. godine, kada sam ja krenuo da razmišljam da napravim svoju prvu agenciju privatnu, zato što sam verovao da kreativnost je nešto drugo, da mogu da budem kreativan i hteo sam jednostavno da neke stvari…

Ivan Minić: Da se nešto i pitaš.

Ivan Stanković: Ne, ja sam se pitao u jednom segmentu ali ne u onom segmentu koji je mene zadovoljavao, zato što sam smatrao da jednostavno nešto se može bolje raditi i hteo sam jednostavno da dođem do prilike da ja uradim nešto po svome. Tako da u toj situcaiji ako ne možeš da promeniš svet, promeni kafanu. Hteo sam da promenim firmu, gde da idem, ne da za nekog radim nego – element je bio i novac, jer ja sam smatrao da je novac nešto bitno da meni omogući nezavisnost, a nezavisnost je za mene sloboda, to znači da mogu da kažem – da ne prihvatam sve pod moranjem. To mi je generalno tokom čitavog života taj finansijski deo omogućavao slobodu da budem to što jesam, da ne moram da radim te neke stvari koje ne bir adio. Onda sam krenuo da razmišljam u tom pravcu da napravim svoju agenciju. Tada je 89. valjda 8 – 9 ne znam donesen ovaj zakon što je Ante Marković doneo da se mogu praviti privatne reklamne agencije, do tada nisi mogao da imaš privatnu rekalmnu agenciju nego su bile trajne filmske zajednice i onda su to oni radili preko toga, to su mogli da rade međutim mi koji nismo filmadžije nismo mogli to da radimo, nego smo morali da radimo preko ne znam zadruga nekih, ovo je bio taj period da se to uradi. I sada je to došlo da se to može, ja sam već krenuo u glavi da pakujem kako ću ja da krenem dalje sam, koga ću da pozovem, kako ću, šta ću. U međuvremenu se dešavaju te stvari da sam dok smo zajedno bili u tom studio marketing delu, ja sam se dosta anagažovao bio je festival u Portorožu to je JFTK – jugoslovenski festival tržišne komunikacije, gde sam ja isto strahovito mnogo to naučio od stranaca od ljudi koji su dolazili, naši koji su prezentare radli prezentacija slučaja, jer to nismo ranije znali kako – sad svako to može da vidi na Youtjubu ili na bilo koji način, tada nisi znao kako su, koje su faze, šta je strategija, šta je taktita, šta je kreativna strategija, šta je komunikacioni…šta su sve te neke stvari koje su sastavni deo svega toga. Tamo sam učio, to je za mene bila škola, istovremeno sam svake godine bio u tom nekom organizacijonom odboru i radio pojedine segmente, e onda sam jedne godine ja predložio da napravimo program, deo tog festivala koji bi se zvao “Special guest“, ja sam uvek bio dobar da budem nešto između nas ovde i mrskog sveta, jer sam znao da ukradem znanja neka od mrskog sveta koja mogu da apliciram ovde, a mrskom svetu sam bio opet dovoljno prihvatljiv da ću ispuniti to što se dogovorimo…i sličan način humora, razgovora, tako da sam imao tu neku beneficiju, to opet kažem nakandno se sećam, naknadno shvatam šta mi je bila ta neka snaga. Onda sam napravio program za jedan festival, tačnije ne znam dal je to bilo 97 ili 98 bio….verovatno pola ovih što će slušati nisu billi ni u planu da se rode. Program se zvao “Special guest stars“ i ja sam smislio da pozovem 3 najveća oglašivvača tada i 3 najveće svetske agencije da dođu da imaju svoje prezentacije tu i to su ovi rekli okej. I sad to mission impossible, uvek sam voleo mission impossible, što je imposibilije to mi je draži. Bio je Oliveti, Beneton i ne znam koji je još bio od tih svetskih…tad je Beneton razbijao, Oliveti isto tako, ne znam ko je još bio treći, pozvao sam McCann, Ogilvy & Mather i Saatchi & Saatchi. Kako je došlo do tog Saatchi & Saatchi, ja sam zvao..dal sam ja otišao ili sam telefonom, ne znam nije ni bitno.

Kako je došlo do saradnje sa Saatchijem?

Ivan Minić: Ali mail nije bio sigurno.

Ivan Stanković:Ne, sigurno ne, moguće da sam čak i otišao tamo na razgovor a možda čak i nisam. Ja kažem okej ja sam taj i taj, mi pravimo festival – dobro kad možete da dođete? To je bilo recimo negde maj-jun a festival je bio u novembru, ja kažem “pa sad u novembru“, oni kažu “koje godine?“ pa reko “sad godine“, kaže “ne može, jel ste vi ludi?“ Ja kažem “dobro evo ja ću biti u Londonu tada i ako možemo da sednemo“. Dal na sažaljenje ili ne znam kako uspeo sam da ih dovedem tu i tako je krenuo moj kontat sa Saatchijem. Onda kada je pao Berlinski zid, ja u fazi državnog udara, odnosno pravljenja plana kako da se odvojim od Sakana i da krenem svoju agenciju koja će mu konačno pokazati kako se radi reklama. Pao berlinski zid i meni zvoni telefon i taj jedan od likova koje sam ja upoznao iz Saatchija kaže “Ejj šta radite?“ pa reko ništa evo…kaže “vidi pao je berlinski zid, mi idemo na istok, jel si zainteresovan da napravimo nešto?“ (Mrmljanje u šoku) “mislim kako?!“, “ pa ne znam kako tebi, kako hoceš, samo nama je bitno da imamo Jugoslaviju. Samo ti vidi šta hoćeš, dal ti oćeš da to bude 100% naše ili 100% tvoje….nije nam bitno samo da to…“ i sada znaš ti gledaš – jel te to mićko zvao da te zeza? Gledaš i ne veruješ i prvi impuls mi je bio “jess sad ću mu ja pokazati e sad ćemo da vidimo“ Međutim tad sam se dosta družio sa zajedničkim prijateljem Sakanovim i mojim, profersor Veljko Đurić i pričao sam tada sa njim i o svojim konfliktima, zašto nam ne ide dalje i on kaže “vidi ajde nemoj da budeš glup, ti si dobar u ovom on je dobar u ovom napravite zajedno“, “ ijao to ne dolazi u obzir…sad ću mu ja pokazati “ e kaže “ajde smiri se“ nakon razgovora ubedi on mene da bi bilo bolje da napravimo zajednički tu priču, ubedi me on da je bolje da on bude broj jedan a ja broj dva, da on ima veći procenat akcija nego ja, ne znatno ali da je on većinski vlasnik a da sam ja manjinski i tako je Saatchi krenuo. Onda sam ja rekao Sakanu “vidi ovo je situacija gde je top ooop“, to je njemu bilo problematično da prihvati mene kao…

Ivan Minič: Partenra jednakog

Ivan Stanković: Da, ne jednakog ali opet uopšte kao partenra, znači postoji još jedan pored boga, zamenik boga. Onda smo se tu dogovarali kakve ćemo imati titule, ja sam uvek morao da imam vice u svojoj tituli i tako smo mi napravili Saatchi.

Ivan Minić: I to se dešava u trenutku koji je za svet izuzetno interesantan, pontentat za širenje, za ekspanziju, za gomilu nekih novih ukusa, začina koji dolaze sa ovih naših prostora i sve to, a ovde se sprema potpuna katastrofa i raspad. Okej ne dešava se baš odmah ali taman kad se sve postavi i slegne kako treba kreće potpuni haos. I dan danas ljudi koji su da kažemo pratili kako su se stvari dešavala ili se interesovali pričaju o Saatchi & Saatchiju kao nečemu što je bilo apsolutno izvan svog vremena, prostora i svega ostalog. U tom trenutku praviti agenciju koja je za tržište bivše Jugoslavije, pa onda i malo šire regiona i svega ostalog, u trenutku kada kreće potpuni haos, kako čovek to preživi? Kako firma to preživi?

Vođenje firme za vreme haosa u Jugoslaviji

Ivan Stankovič: Pa vidi opet splet okolnosti te vrlo brzi reši te filozofske dileme, a kako ćemo? Imaš dve opcije, da se umiješ il da se ubiješ, to su dve opcije. Tako da se sve to strašno brzo dešavalo. Mi smo napravili Saatchi, napravili taj ugovor sa Saatchi, pojma nismo imali šta je. Mi smo otišli Sakan i ja na pregovore sa njima i imali smo neku cifru za koju bi smo im dali sve, dal je ta cifra bila recimo 100.000 maraka ili tako neka za nas mega giga cifra koja je bila – da 100.000 maraka je bila cifra, gde bi smo im mi dali sve, da stotku da nam oni daju evo vam 100% vlasništva, ma sve, jer to je bila za nas….

Ivan Minič: Nedostižna cifra

Ivan Stanković: Nedostižna cifra, i kada smo otišli tamo, to je bilo – znaš oni su poslali chauffeur limousine po nas, limuzinu sa vozačem gde sam ja video telefon, telefon unutra, tada to je bila 89 – 90. godina. Ja reko jel mogu da se javim? Mama došao sam, dobro…iz kola ti se javljam, nema veze. Kada smo krenuli u razgovor – i sad oni gledaju nas ono apsolutno smo im nebitni, oni samo hoće…

Ivan Minić: Da imaju čekirano da su…

Ivan Stanković: Da imaju tačkicu na svojoj mapi, imamo Jugoslaviju! super idemo dalje. Totalno nebitni, a mi došli onako prepadnuti, seljaci su došli u hram. Ne znamo ništa…šta da se saklinjes nije engleski znao baš – i sad nešto razgovaramo i kažemo pa eto na primer možda 100.000 maraka, a oni kažu vidi mi – princip je kad pravimo neke nove stvari, pošto je njima Mary Quant čuvena Engleska modna ikona, dizajnerka koja je izmislila mini suknju – kad Saatchi braći – kad su pravili Saatchi pozajmila je 25.000 funti i kaže to je nama 25.000 funti, to je taj jedan limit koji mi možemo dati, ako hoćete okej ako ne vi budite 100% valsnici. A 25.000 funti je tada 75.000 maraka. I mi čoveče jao 75.000 je 75.000 puta više nego što imaš

Šta da radiš, kako… pa dobro a možda da date do stotke kao ne ne, pa ne…ne razmišljamo nije ni bitno totalno. Jao čitavu noć smo se prevrtali i mi onda kažemo hrabro ne i tako da smo ostali 100% vlasnici a oni su to propustili.

Šta je u tom trenutku značilo biti deo takvog sistema

Ivan Minić: Šta je podrazumevao rad kroz jedan takav sistem? Danas kada pričamo o tome u suštini bit deo nekog sistema ili imati neku otvorenu saradnju ko brendiranje sistemom podrazumeva da ti dobiješ neke stvari iz tog sistema, neke klijente za ta tržišta i tako dalje, možda ne po automatizmu uvek, ali si prefered partner recimo na nekom novom tržištu na koji klijent dolazi, klijent koji je globalni ili regionalni. Šta je u tom trenutnku značilo biti deo?

Ivan Stanković: Pa vidi to ti je – odjednom si postao blagosiljan, odjednom si postao belac u zemlji crnaca, odjednom si postao sve što nisi nikad bio. Mi smo – kad smo ušli u taj sistem Saatchi, kao prvo postali smo deo te porodice Saatchi, porodice agencija ne mislim na njihove porodice. To su bili vanzemaljci, to je kao sada da kažeš ja igram u Interu, u Realu, odjednom se…

Ivan Minić: Ja igram u MBA

Ivan Stanković: Ili MBA ista…MBA ima više brednova ali ovo ti je – igraš u Realu, čovek je u Realu i ti omda sa svim Realosima si tu svoj. Druga stvar što je došlo, došlo je da smo mi fantastišna neka nova znanja dobili od njih, jer oni su radili sjajne te stvari i dobili smo mogućnost da gedamo te kampanje, da gledamo i da iz toga učimo a treće što se apsolutno tada bila je fantastična stvar to je da smo dobili te klijente, jer oni su tada bili daleko jači ugovori, tada se daleko više zarađivalo i tada si ti dobio klijenta po difoltu. Pogotovo što kad strani klijenti, čak i koji nisu Saatchijevi, kad su dolazili ovde na ova tržišta oni traže branded agenciju.

Ivan Minić: Koju prepoznaju?

Ivan Stanković: Ne, brended znači agencija koja ima brend, ondnosno brend koji je verifikovan u tim zemljama, prema tome mi smo tu stvarno bili u apsolutno apsolutno u prednosti na sve ostale.

Ivan Minić: A ko su bili ti prvi klijeni koji su došli ?

Dolazak Procter & Gamble u Jugoslaviju

Ivan Stanković: Prvi klijent Saatchijev je bio Procter & Gamble i mi smo Procter & Gamble radili dvadesetak godina, dvadeset i nešto godina ja mislim, boga mi više, to je bilo recimo 91.godine do 2010-2011 tako nešto, baš dosta dugo smo radili. Procter & Gamble je globalni svetski klijent, ja sam to u knjizi pisao toj stvarno čudnoj priči kako je Procter & Gamble na osnovu jednog sastanaka odlučio da dođe ovde, ne znam dal da…

Ivan Minić: Možeš kaži.

Ivan Stanković: Desilo se to da – znači mi kad smo potpisali ugovor sa Saatchijem, kad smo postali deo onda su sada oni nas integrisali u svoje neke globalne aktivnost kao new kid on the block, evo nam naši rođaci iz provincije su tu…

Ivan Minić: Imamo i kućne ljubimce.

Ivan Stanković: Imamo i kućne ljubimce. Ja sam tu uvek koristio priliku za neku mimikriju, znao sam da smo nebitni ali sam se trudio da budem šarmanatan i interesantan i sa dobrim pričama jer sam dobijao daleko više nego da sam krenuo u neku trgovinu, i onda sve može kad si – nebitan si al si…

Ivan Minić: Zanimljiv

Ivan Stanković: Mi smo imali fantastične beneficije da smo dobijali mnogo mnogo toga za džabe, nikakve fijeve nismo plaćali i tako dalje, upravo zbog tog jednog dobrog odnosa, ma pusti oni su jadnici tamo …al su simpa. Jedan od prvih sastanaka je bio u Frankfurtu gde je trebalo da se napravi ___ je imao u Frankfurtu evropsku centralu, Saachijev worldwide account direktor je bio stacioniran u Nemačkoj, nemac je bio i on je imao odlične odnose sa Proktorovim globalnim marketing direktorom, bio je najveći kolekcionar izmeđupstalog slika koja je žena od tog direktora radila, normalno nema nikakve veze jedno sa drugim jel tako?

Ivan Minić: Naravno.

Ivan Stanković: I mi smo imali taj sastanak gde je – prvi sastanak sa Proktorom gde je trebalo da se i izmeđuostalih stvari i agencija, nova agencija prezentira. I sada to je jedno malo mesto pored Frankfurta koje se zove Groz-Gerao, mi smo otišli na taj sastanak i sad meni je to bio prvi put da prisustvujem takvom sastanku. Meni su rekli pre toga spremi neku prezentaciju o zemlji, kao dolazimo iz Jugoslavije – neke interesantne fakotre što bi zapravo Proctoru bile interesantne po pitanju koje su reklame, daj nam koji su oglasivači, kakva je medijska scena, daj neke reklame al da bude onako intereasntno, pitko, pola sata 40 minuta na kraju sastanka pre pića…to mi je bio breaf. I ja sad tu krneem neku svoju prezentaciju, tada nisu bili slajdovi, nisu bili ovi kako se zovu PowerPointi…

Ivan Minić: Power Point.

Ivan Stanković: Ne, nego smo imali ili slajdove, znači slajdovi su se radili tako da se text odnese u štampariju koja na filmu otštampa taj text pa ga onda ti sa flomasterom bojiš ako treba da akcentuješ, pa ga onda staviš u slajdoskop, to je aparat za slajdove, slajdovi su otprilike ovakvi…i onda se moraju duplo okrenuti naopako kako bi to išlo, mislim vrlo komlikovano a bilo je onako za last minute te folije sa grafoskopom gde ti onda te folije. Ja sam spremio za tu prezentaciju reko ajde ajd sad moram da ih tu impresioniram ipak je to Proctor i Gamble. Ja spremim tu neku priču, kad sam bio student ja sam gledao, čitao primere, učio iz primera Proctor i Gambla a sad sam došao u situaciju da pričam sa Doctor i Gamblom, my dreams came true i takav jedan fantastičan bullshit, sa lepim spotovima i sa ovim nekim interesantnim faktorima. I ja mirno čekam do kraja sad će biti ovaj – kada ja onda dolazim na scenu, međutim moji snovi mejahu naglo prekinuti ulaskom tog nekog lika. Kasnije se ispostavilo da je to European exacutive vice president u Proctor i Gamblu koje je Švabo, Šešeljevih dimenzija, onako bahat sav – ogromna ovlašćenja, svi ga se boje i sada kako je on ušao, otvara vrata i kaže “I can smell z-alcohol, somebody was drinking last night“ a ovi stvarno se pilo prethodne večeri. Odjednom ta prijateljsa atmosfera između Saatchijevog tima i Proctora nestaje, svi odjednom ustaju…

Ivan Minić: Guest up 🙂

Ivan Stanković: Dolaze jao došao je taj Boss, onda ulazu ajde come on, ajde odmah krećemo da vidimo…imam samo malo jedno 15tak minuta…pola sata imamo, šta ja znam, to da vidimo kakva je agenda…ovo me ne interesuje, ovo me ne interesuje, ima li neki finacial dispute?… ne interesuje me ništa. Daj samo hoću da čujem copy strategy za sledeću godinu to me interesuje, to vi pripremite a dok se to ne uradi 3 minuta – 5 minuta ova nova zemlja ajde….i sad ja kažem čekaj jel sam dobro razumeo, ja nemam 45 minuta nego 5? Kaže ovaj kaže bolje stavi 3. Ne možes da prepakuješ slajdove, ne možeš – šta da skratim, kako? Imam video da pustim, to su VHS kasete….šta da radim? Ne mogu ništa…a on kaže come on! Come on! nemam vremena. I sad ja izađem a ovi ništa…ozbiljna atmosfera i sad ja krenem neko priča a ovaj kaže, Švabo kaže come on, come on, ja dalje nastavim da pričam a on počne hvata se za glavu ovako, ja sledeća rečenica a on come on, come to the point ajde ajde to…ja vidim ne znam šta da radim zato što nemaš ni eye contact – on je nadrndana neka budala i sad je to nešto što je baš onako – i kažem koji me đjavo terao da dođem tu bre…kakav bre Doctor i Gamle bolje da sam Fruktal radio oni su barem nice guys. I sad ozbiljna atmosfera a ovaj…

Ivan Minić: Hoćeš li više reći

Ivan Stanković: Hoćeš li više alo. I ja nešto ponovo, on kreće come on tell me – kaži mi nešto što ne znam, kaži mi nešto što ne znam, a ja sam u mojoj prezentaciji kao da bude onako nešto interesantno dodatno spremio nešto što, za šta sam kasnije saznao da se zove quick and dirty research. Quick and dirty research je nešto što apsolutno nema nikakvu statističku…

Ivan Minić: Relevantnost

Ivan Stanković: Statističku relevatnost i radiš ga otprilike na uzorku koji ti odgovara i služi za zabavu praktično i za dobijanje nekih interesantnih odgovra, više kvalitativna neka priča. I ja pre nego što sam otišao sam uradio istraživanje to quick and dirty koji je imalp 5-6-7 pitanja na uzorku od 10 majaka ili majki, sta misle od pampers pelenama. Gde je otprilike njih 6 hoće da – čulo je za pampers pelene, ne 7 ili 8 je čulo za pampers pelene, od tih koji su čuli 6 smatra da su najbolje pelene na svetu, od tih 6 koje su čule svih 6 hoće da kupe bili su spremni i da daju premium price- bilo je 6 ipo pošto jedna možda hoće možda neće.

Ivan Minić: 65%

Ivan Stanković: I ja sam sve to zaokružio u procente i nisam rekao…i ja kažem e ovo niste znali – i sad ovo 80% smatra da su pampers pelene najbolje pelene – je čulo, 60% smatra da su najbolje i spremene su da daju premium cenu, da plate premium cenu i odjednom ovaj počne da gleda, kaže šta je to? čekaj kolika je cena?…i kaže ovom, otkaži moje sledeće sastanke za dva sata. I na tom sastanku, na bazi tog istraživanja na uzorku vrlo reprezentativnih 10 majki Doctor & Gamble je odlučio da dođe u Jugoslaviju i da uradi test tržišta. Dali su po 200.000 dolara tada, što je ogromna suma, da rade test dal je išla Srbija i Hrvatska, to su bila dva testa i tako je Proctor & Gamble ušao u jugoslaviju.

Ivan Minić: I ono što je uvek zanimljivo sa tim velikim sistemima je što tu postoji cela paleta brendova i gomila porizvoda i to nije nešto gde ti možeš da budeš fokusiran na jedan. Okej obično kada dolaze na tržište dođu sa manjom dramom ili jednim proizvodom ili je nekoliko proizvoda, ali kasnije kada ih imaš kao klijente to podrazumeva ozbiljnu količinu rada, veliku količinu proizvoda, veliku količinu ljudi iz njihovih timova sa kojima radiš, i okej kada si mala ili njena od najmanjih tržišta na kojima rade nema tu toliko mnogo neke slobode, mnogo toga ti dobijaš kao impute sa njihove strane i gotovoe materijale koje lokalizuješ i slično, ali sigurno da postoji nešto u radu sa takvim klijentom što je zaista vredno, ako ništa drugo onda to iskustvo učenja koje dobiješ i rada sa tim…

Ivan Stanković: I lova.

Ivan Minič: Naravno jer od nečega moraju da se isplate plate svakog meseca. Kako je to izgledalo, dakle 20 godina ste radili, šta se menjalo kroz tih 20 godina?

Ivan Stanković: Sve, u početku je bilo – mi smo bili export market, znači taj export market jeste da oni nemaju lokalnu tu priču, nego preko izvoznih tržišta rade sa određenim distributerima…nešto se tu dogovorimo i to je jedan sasvim način. U početku sam ja bio sve i copy i creative director i producent i account i planner i medija. Proctor i Gable je revolucionisao između ostalog, ali to je najjača priča, media buying tržište, medijsko tržište u svim prostorima bivše Jugoslavije. Mi smo bili i u Bugarskoj i tamo je to radio, znači kompletna ta priča. Zato što su oni ušli kao cunami sa sasvim drugčijom jednom politikom, pravilima, metodom rada, kako se radi sa medijima, to je recimo bilo ogromno znanje, ja se sećam da da ništa nismo znali o tome. Ja sam sticajem okolnosti prvi ovde koji je radio te bartere po njihovim nalozima, tu sam učio kako se to radi. Strašno su se bavili time da se uvedu podaci o gledanosti kako bi mogli na osnovu toga – a tek njihovi pregovori sa televizijama to je poseban univerzitet.

Ivan Minić: Ceo taj momenat u tom trenutku da kažem tržište oglašavanja funkcioniše na nivou pre dnevnika, posle dnevnika, pred neke udarne termine ali retko šta zapravo žnaš o svemu tome, vrlo malo podataka postoji, vrlo retko se otvoreno priča i imaš vrlo ograničen broj medja, nemaš 80 televizija nego imaš 2 ipo u Beogradu 3, pa posle još po neku. To je negde prilika da tržište sazri, da nauči nešto, motivisano novcem, ne motivisano sad ne znam kakvim drugim ispravnim motivima nego prosto činjenica da ako hoćete taj novac morate da radite na ovaj način, a to je onda na kraju dobro za sve. Kako su uopšte reagovali i televizije i štampani mediji, svi koji su bili uključeni u taj neki medija mix kada neko očekuje od njih nešto što do tada niko nije ščekivao od njih, niko nije tražio?

Ivan Stanković: Pa vidi to je bila revolucija dolazak tih – mi smo tada, znači prvi je došao Proctor & Gamble pa kasnije Masterfoods-mars pa su onda dolazili svi ostali koji su apsolutno promenili sve kako se radilo. Dobra stvar je to što ti dolaziš sa lovom i to sa puno para, i onda..

Ivan Minić: Deviza.

Ivan Stanković: Dolaziš sa puno para, dolaziš kao veliki kupac i to je nešto što je izmamljivalo osmehe kod svih kod kojih je ta lova dolazila od agencija do medija. I onda sa puno love se mogu odraditi i velike promene, ako su – dobra stvar su isto tako što su ti svi veliki oglašivači izuzetno etičke kompanije, koje su bez obzira šta ljudi mislili imaju strahovito jake te moralne principe gde se pokušava na njihov način dda bude win-win situaicja, i to je nešto što ih rukovodi. Na kraju su svi dobro prošli koji su radili sa njima, to je taj jedan fer pristup baziran na Američkim nekim poslovnim principima koje je sasvim drugčiji od recimo Nemačkih principa ili ne daj bože Ruskih principa koji su ne dao ti bog da imaš te nek stvari, da ih osetiš na svojoj koži. Oni su dolazili ovde sa svojim pravilima koja su bila nekada i vrlo čudna, ja se sećam tih godina, to je bio znam da je bio već rat, da smo mi već napravili i u Hrvatskoj i u Bugarskoj agenciju, to je recimo 92. – 93. – 94. godina. Materfoods mars je odlučio da – imao je dobar uspeh u Rusiji, prvo je tamo krenuo i sad kaže hoće i ova tržišta opet na nekom tom sastanku i kaže ajde da radimo exprimentalno po 2 miliona dolara za svako tržište, budžet medijski. Tad su recimo bili ukupni budžeti ispod 10 miliona maraka, a oni su došli sa 2 miliona dolara, i to je bila lepa stvar da se..

Ivan Minić: Može svašta.

Ivan Stanković: Da trošiš, ja se sećam tu dve stvari jedno je da na primer u Hrvatskoj – oni su došli u Hrvatsku i ja nisam mogao da uđem na Hrvatsku televiziju sa Srpskim pasošem zato što je tada bio rat, rat izmešu rat izmešu Srbije odnosno Jugoslavije i Hrvatske, i onda sam se sa tim ljudima sa televizije viđao po esponadi tamo gde sam otsedao, mi smo sve te stvari dogovarali. Mogao sam uopšte da sa njima ragzovaram tako što smo mi jedini iz ovih krajeva kad je krenuo rat bili smo im dužni 150.000 za tu Proctorovu kampanju dolara i onda smo to se trudili i preko Bosne smo im nekkao platili, svi ostali su zaboravili taj tug, rat je brate to zaboravi. Mi smo tako kad smo došli tamo nikakve probleme nismo imali osim tih političkih da ne mogu da uđem tamo da pregovaram. Onda smo pregovarali i dogovarali se oko tih svih uslova i kada je trebalo da se potpiše ugovor, tad je bio direktor HRT-a Anton Vrdoljak koji je bio dosta poznat filmski režiser, nasoš i onako baš je bio uz tuđmana dosta blizak i kad je video da treba da se potpiše ugovor od dva miliona, što je bio apsolutno najveći ugovor u istoriji povjesti hrvatske televizije, on je insistirao da se taj ugovor potpiše na televiziji javno, ja sam shavtio da to može skupo da me košta da ovde dođem, tako da sam ja odbio to i reko moram da pu…da tetki odnesem lek i nisam to uraduo. S druge strane recimo sećam se u Bugarskoj smo imali isto tada taj ogroman problem, oni su imali 1 ipo televiziju nacionalnu, drugo pola je imalo program od recimo 12 do 10 uveče a oni su – Mars je tu imao i pedigre pa i Whiskas i Bounty i Twix ma sve njihove brendove. Mi nismo mogli da potrošimo te pare i to je bilo guraj svuda znači taj Bugarski program je imao izmeđuostalog između Marsovih reklama mogli ste da vidite par tih nekih stvari. Užasan pritisak i ja sav srećan ne mogu – ostalo je – svima je bilo dobro, svi su dobro zaradili, ostalo je recimo nekih pola miliona dolara, i ja sav srećan ovome country menageru kažem e super napravio sam fenomenalan posao sve smo pokrili, kaže šta je ovo? pa kao to je savings, kaže jel si ti lud? ja moram da napravim report na taj savings, moram onda da ja – to moram skroz do Amrike da objašnjavam zašto nije potrošeno, troši! Ali nemamo gde…troši! Onda smo imali skandal kada je došao neki novi media direktor za mars koji je došao i gledao je potrošnju, jer smo mi imali valjda neko usmanjenje 50.000 GRP-a po brendu, tako da je bilo to katastrofa ali to su već neke druge priče.

Ivan minić: I hajde da sa pričom o pola miliona i Bugarima završimo ovu epizodu, ali to nije naravno cela priča, ostatak priče ćemo u narednoj epizodi nastaviti da odradimo i ovih ostalih 30 godina. Ivane hvala ti puno. Hvala Vama što ste nas gledali i slušali, kao i do sad sve komentare…

Ivan Stanković: E izvini jel mogu ja amandman jedan?

Ivan Minić: Izvoli

Ivan Stanković: Ovo nije završena priča sa tih pola miliona

Ivan Minić: Dobro

Ivan Stanković: Ima posledica

Ivan Minić: A posledica je?

Ivan Stanković: A posledica jeste da se taj novi predsednik u ovome Marsu napisao, zvao je centralu London “Kakve su Vam ove budale koje rade tamo u Bugarskoj , šta oni troše?“ i zahtevao je peach i peach jedna od gadnih stvari pogotovo kada si ti – kada je to već tvoj klijent i onda je pozvao, tada smo bili Rumunija i mi smo kontrolisali čitav balkan i počeo je tek da ulazi Gray i onda je bio peach između nas i Gray-a. I sad je to bio negde u Austriji bio tamo gde su te njihove centrale bile.

Ivan Minić: Na neutralnoj teritoriji.

Ivan Stanković: Na neutralnoj teritoriji. I sada dolazimo taj Rumun Radof Floresko koji je prijatelj moj, isto preduzetnik on je Amerikanac koji je rumunskog porekla i onda je tamo krenuo. Obojica smo duduci za medie, to su bile – to je period 94. godine nema ništa nikakvi ni podaci niti bilo šta, i dolaze ekipa iz Gray-a, gray suits znači sve sa odelima i kravatama, njih 5 su bili na sastanku pre nas i sada ovaj naš jedan like iz Marsa s kojim smo bili prijatelji, jedan Poljak koji je bio media direktor za čitavu istočnu evropu, al glavni mu je posao bio jer je kupovao krompir iz Ukrajne pa prodavao u Poljskoj, a onda je odande uvlačio nešto drugo…mi smo mu određivali posao, idealan klijent ne pita ništa, mi mu dajemo sve izveštaje. I sad on kaže, izlazi onako, bio je sav smešan kaže “oo they were very good, im sorry, they were very good“, i sad mi ne znamo šta ćemo, mi napravili neku prezentaciju a oni izlaze , to je opet doba bez powerpointa, dolaze sa štampanim velikim nekim grafikonima, jedan nosi 10 drugi nosi 10 treći još 10, sve neki podaci a ti nemaš nikakve podatke, mi imamo samo popuste koliko smo im ispregovarali. Imamo prezentaciju koja priča o nekim desetim stvarima i šta da radimo na dvojica patuljaka protiv njih. I ulazimo sad na tu prezentaciju, ova ekipa iz Marsa čeka kaže okej ajde da vidimo šta ste nam vi – ovi su bili kaže stvarno su dali sve podatke i odlični su bili. Ja izlazim i ne znam šta mi bi, ja uzimam onu našu prezentaciju i kažem – ovako uzmem i pocepam kažem “podaci, grafikoni i mi imamo, nećemo vam to davati ovi su vam rekli isto imamo, međutim mi vam dajemo nešto drugo a to je comitment i garanciju da ćete dobiti ono što smo se dogovorili“ i dobili smo.

Ivan Minić: Improvizacija majka.

Ivan Stanković: Majka.

Ivan Minić: Ivane hvala, hvala vama što ste nas slušali i gledali. Vidimo se ponovo naredne nedelje u nastavku ove priče.

Nove epizode u vašem inbox-u:

Podržite Pojačalo:

Donirajte jednokratno ili kroz dobrovoljnu mesečnu pretplatu već od 5 EUR.

Pratite nas:

Društvene mreže:

Podcast platforme:

Biografija:

Ivan Stanković

Ivan Stanković je rođen 24. januara 1955. godine. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu 1978, a poslediplomske studije je završio 2006. godine na Fakultetu dramskih umetnosti. „Srpsko reklamno tržište u periodu 1996–2006“ tema je njegove doktorske disertacije.

U reklamnom biznisu je od 1979. godine. Sa Draganom Sakanom 1990. osniva prvu multinacionalnu agenciju za Jugoistočnu Evropu Saatchi & Saatchi, najpre u Srbiji potom i u Sloveniji, Hrvatskoj, Bugarskoj, Bosni i Hercegovini, Makedoniji i Albaniji. Smatra se začetnikom novog pristupa u radu sa klijentima u ovim zemljama, kao i uvođenja modernog svetskog iskustva u planiranju i korišćenju medija.

Sopstvenu komunikacijsku grupu, koju čine medijska agencija Media S i reklamna agencija Communis, osnovao je 2002. godine. Od 2010, posle sklapanja partnerstva sa jednom od najvećih komunikacionih grupa DDB, agencija posluje kao Communis DDB. Njegove agencije dobitnici su brojnih domaćih i inostranih nagrada za kreativni rad, a dodeljena mu je i Nagrada za životno delo 2010. godine (UEPS).

Docent je na Fakultetu dramskih umetnosti i profesor na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu. Napisao je knjigu o marketingu “Osnovi kakodalogije” i dopunjeno izdanje “Kakodalogija”. “Osnovi kakodalogije” je proglašena za najbolju knjigu iz sveta marketinga u 2011. godini. Od 2021. godine postaje voditelj emisije „Šta sam tebi i ko sam sebi“ na televiziji “K1“.