Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: U današnjoj epizodi Pojačala moja gošća je Marija Desivojević Cvetković i mnogi od vas su pitali zašto nije ranije bila; pa nije bila zato što ja nisam uspeo da se organizujem, ali čim sam je pozvao, javila se i došla vrlo brzo. Imali smo jedan veoma interesantan razgovor o njenom ličnom i razvojnom putu od koga verujem da svi mogu da nauče nešto. Upoznaćete kako to izgleda kada devojka koja se interesuje za recitovanje, poeziju i matematiku uspe da nađe svoj put u biznisu za koji se nije školovala, za koji nije bila spremna, ali uvek je bila nekako voljna da proba nešto novo i uči nešto novo i ceo njen život se, u suštini, svodi na to da prihvata prilike i pokušava da nađe svoj način da prevaziđe mnoge teške situacije kada niko drugi ne želi da se uputi u koštac sa tim. Uživajte i verujem da iz ovoga možete da naučite mnogo toga dobrog.

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Marija, dobro došla!

Marija Desivojević Cvetković: Bolje vas našla!

Ivan Minić: Kao i sa svim gostima, i tebi postavljam na početku isto Munchmallow pitanje, šta si htela da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Marija Desivojević Cvetković: Kada sam slušala tvoj prvi podcast i čula to pitanje, bilo je Ups, kada bi me Ivan jednog dana pozvao u Pojačalo, nemam pojma šta bih odgovorila na ovo pitanje, a onda sam se potrudila da malo razmislim, da se prisetim i shvatila sam da kad sam bila mala, da sam stalno volela da se bavim nečim što ima veze sa scenom i nastupom. Pa od vrtića gde sam igrala Lokice i to, pa do škole gde sam se 12 godina bavila recitovanjem i stalno bila, ono što je bilo kad smo bili klinci, konferensije na priredbama i tako. Jako sam volela da nastupam pred ljudima i velika sreća u životu mom je što ne umem da pevam i igram, inače da umem, ko zna gde bih bila sada. Onda se to posle prelilo u neku ljubav prema tome da takvim nastupom prenosim svoje znanje, pa sam, kad sam završila fakultet, prvo i radila kao asistent sa velikom željom da zapravo se bavim prosvetnim poslom i onda me je život odveo na sasvim drugu stranu, ali evo i dan danas kada god sam pozvana da pričam negde na nekoj konferenciji, skupu, da razgovaram sa studentima, to su pozivi koje najviše volim i pretpostavljam da je ta moja ljubav prema nastupu prešla u to da zapravo nastupam pred ljudima, ali više ne recitujem, ne pevam jer ne umem, pa onda pričam šta umem.

Ivan Minić: Znaš šta, mislim da je veoma važno da osobe koje imaju znanje, nađu način da to znanje iskomuniciraju svojoj publici. Dosta smo imali ljudi koji se bave nekim sličnim poslom ili se bave, kao što je, recimo, Tijana Prodanović, kojoj je bila popularizacija nauke kao tema, koliko je veliki problem što nemamo naučne komunikatore, koliko je veliki problem što vrlo često u prosveti završavaju oni koji nisu imali motiv da rade bilo šta drugo i ne mogu, ali ispunjavaju tu stavku na check listi i onda dođemo u situaciju da kroz obrazovnaje se srećemo sa raznim profilima profesora, nastavnika i svega ostalog i pamtimo one, iako su nam predimiti bili možda manje interesantni, pamtimo one koji su imali veliku ljubav i pokušavali da nam prenesu to. Ja sam u srednjoj školi bio robotičar i kao najlepše pamtim časove srpskog zato što je moj profesor srpskog bio car, i mi smo svi naučili da pišemo i svi smo se takmičili. I dolaze neki divljaci iz Tehničke škole, Mašinske škole, kao svi super pišu, svi dobijaju Savine nagrade; kako je to moguće? Pa moguće je, zato što imaš čoveka koji je dragulj, a s druge strane za stručne predmete imaš neke ljude koji svaki dan ih vidis i svaki dan vidiš da oni ne žele da budu tu, ali nemaju baš neki preterani izbor. Kako je to izgledalo kod tebe što se tiče škole i svega toga, tvoja priča sa obrazovanjem jeste vrlo interesantna, doći ćemo i do fakulteta i do svega, ali kroz školu, šta te je interesovalo osim toga da budeš konferensije, na primer?

Marija Desivojević Cvetković: I da recitujem! Pa, matematika. Zato što je moja nastavnica matematike u osnovnoj školi, Dušanka Simonović, bila jedna carica koja je mnogo volela svoj posao, koja je volela nauku, matematiku i koja je sa neverovatnim entuzijazmom i ljubavlju uvodila nas u matematika. Pre neki dan sam svom mlađem sinu u kući pokazivala kako je nas Dušanka naučila da sabiramo i oduzimamo pozitivne i negativne brojeve, tako što je preko cele učionice, ja se toga sećam, to je bilo pre 40 godina, preko cele učionice nacrtala brojevnu pravu, nula u sredini i onda smo mi hodali po toj pravoj levo-desno i tako smo naučili kako se oduzimaju i sabiraju pozitivni i negativni brojevi. Ja i dan danas tu sliku imam u glavi i, evo, pokazivala sam mojoj deci na šta su rekli: “Kako je to genijalno!” Sećam se nje i sećam se te ljubavi prema matematici koju mi je ona usadila i takmičila sam se iz matematike paralelno sa takmičenjem u recitovanju i uvek mi su mi kroz školu te dve stvari bile paralelne. Kad je trebalo da upišem fakultet, isto sam se lomila između dve potpuno dve suprotne stvari, između engleskog jezika i matematike.

Ivan Minić: Taj trenutak kada treba da upišeš fakultet, to je, da kažem, prva neka, nazovimo to, odrasla odluka koju donosimo, iako obično nismo još dovoljno odrasli i obično ne znamo zapravo šta ćemo s tim dalje, ali imamo neku predstavu. Zašto si se odlučila za matematiku?

Marija Desivojević Cvetković: Prvo, nakon osnovne škole, upisala sam matematički smer u Arandjelovačkoj gimnaziji i nekako gde sam takođe imala profesorku matematike, Zoru Aleksić, koja je bila carica, koja je nakon što je izvela našu generaciju zapravo prešla u Beograd i počela da radi na fakultetu. Žena koje je obožavala i dan danas obožava matematiku i toliko puna entuzijazma i puna ljubavi. Slavili smo 30 godina mature pre 2 meseca i ona je došla na proslavu i ona izgleda isto kao i svi mi jer ta velika ljubav, entuzijazam i ta posvećenost u životu verovatno ti pomažu da ostaneš uvek mlad. Moje celo društvo iz srednje škole je razmišljalo o tehničkim fakultetima. Ja sam imala mali problem sa fizikom, ovo mali je eufemizam, iako sam možda želela da studiram mašinstvo zbog neke porodične priče, jedan moj deka je jedan od osnivača tog fakultet i osnivač smera za motorna vozila, međutim, tamo je trebala fizika da se polaže za prijemni i bilo je Ups, ovo neće moći. Onda sam ja došla na genijalnu ideju da upišem engleski jezik jer volim jezik, volim književnost. Moj tata je govorio da je to jedini put kad sam ga poslušala u životu. Moj tata je bio inženjer, a mama istoričar i predavala je u školi, tako da sam uvek morala da budem uzoran đak da je ne brukam pred drugaricama. Onda mi je tata rekao: Pa imaš engleski na Kolarcu, šteta da si ovoliko dugo učila matematiku, a da ne napraviš nešto konkretno od toga. I onda sam ja tada sa svojom najboljom drugaricom odlučila da ćemo nas dve da studiramo matematiku. Došle u Beograd, obišle malo fakultete da vidimo kako, šta izgleda i podnele prijavu. Te godine je jako teško bilo upisati taj smer za računarstvo, to su bile godine kada je bilo jako teško inače upisati elektrotehniku, matematiku, građevinu, mašinstvo. Posle mi se čini da je to nekako otišlo u drugom smeru. Mi položile prijemni i to je to. Uspele da se ubacimo u smer. Bile smo obe u prvih 70, tako da smo uspele da se ubacimo u smer na koji smo želele.

Ivan Minić: Mislim da je zapravo to bio neki poslednji period kada nije postojala ta alternativa u punom smislu da možeš da ideš na gomilu privatnih fakulteta…

Marija Desivojević Cvetković: Nisu postojali privatni fakulteti.

Ivan Minić: Vrlo brzo nakon toga je to krenulo da se pojavljuje i razvija i sada postoji veliki izbor za svakog ko odlučuje i vrlo često je to ono pitanje Šta si završio. Ekonomiju. A je li pravu ekonomiju?

Marija Desivojević Cvetković: Pa da, vidiš, za matematiku to jošuvek ne postoji, mada je pandan onome što sam ja studirala zapravo ono što je Računarski fakultet, i moram da kažem, pošto pratim, to rade veoma dobro. Ali i dalje…

Ivan Minić: I dalje ima to svoje, naravno.

Marija Desivojević Cvetković: Kad neko pita šta si završio, ti kažeš Matematiku, iako nema nikakve veze s ovim što sam posle u životu radila.

Ivan Minić: Lepa stvar je što sada imamo za IT dosta nekih opcija za vrlo različite specijalizacije u okviru toga. Neko želi na mreže, neko želi na programiranje, neko želi na multimediju i sve što uz to ide, zapravo za sve te stvari imaš neko rešenje koje je sasvim, sasvim okej, samo naravno uvek postoji to pitanje očekivanja studenta ako ljudi dolaze sa idejom da će da ih fakultet osposobiti za sve i mimo toga neće morati da rade ništa, onda verovatno dolaze sa pogrešnim predubeđenjem u tu celu priču. Kako je iz tvog ugla izgledalo studiranje, zato sto pričamo o temi koja je i dan danas taj kurikulum koji postoji na tom fakultetu zaostaje za aktuelnim stvarima koje se tiču industrije sada sve manje kroz razne inicijative koje postoje. Nekako uvek kad pričam sa ljudma koji su prošli tako nešto, dobili su neverovatno dobru teorijsku osonovu i sve, ali su zapravo dobijali relativno mali broj upotrebljivih stvari koje su odmah nešto što možeš da primeniš. Koliko je to bilo dobro govori o tome što većinu ljudi pokupe strane firme i još tokom studiranja, ali prosto, kako je to sve izgledalo? To je ipak bio jedan malo drugačiji svet nego što je danas. Nije bilo toliko dostupno svima, nisu svi imali računare, nisu postojali pametni telefoni.

Marija Desivojević Cvetković: Gledala sam skoro kurikulum tog smera koji sam ja završila, mislim da se ne poklapa ni jedan ispit. U vreme kad sam ja studirala, to je bio relativno mlad smer, bilo je, naravno, računarskih predmeta, ali matematički su bili u ogromnoj većini i sve ispite iz računarskih predmeta sam polagala na papiru pišući olovkom kod. Mislim da je to dovoljna ilustracija toga gde smo bili. Mnogo matematičkih predmeta, ja sam to volela, meni je to bilo u redu, bilo je i par za koje ni dan danas nemam pojma kako sam položila jer ni dan danas nemam pojma šta je to bilo u tim predmetima što smo učili, ali je bilo sjajnih predavača, sjajnih profesora, nekih koje nikad neću zaboraviti, profesor Zoran Lučić koji je predavao geomeriju koja je važila za najteži predmet na fakultetu, a na njegova predavanja nije moglo da se uđe koliko je mesta bilo zauzeto da bi ga ljudi slušali kako on to priča. Čuveni profesor Kadelburg koji je predavao je isto bio sjajan. Predrag Janičić koji nas je ustvari naveo da volimo ono što je suština programiranja, a to su algoritmi. I to kad kažeš, mi smo izašli sa fakulteta znajući da programiramo u ceu, što nije značilo mnogo na papiru, ali smo znali algoritmiku i suština je da imaš mozak koji može da smisli rešenje problem i mislim da se danas to uopšte nije promenilo. Moj sin sad programira u C++, mlađi ima neki Python i razne stvari, ali ti prvo moraš da rešiš problem, jer da samo programiraš, pa to je prosto, da stavljaš u kod nešto što je neko drugi već rešio, to nije nobel zanimanje. To je veoma jednostavno zanimanje kojem niko ne treba da teži, ali umeti da rešiš problem i da taj problem pretvoriš u neki algoritam pomoću koga će posle neko praviti kod, to je velika stvar. Tako da sa fakulteta smo u to vreme izlazili neznajući ništa, ali imajući ozbiljne radne navike, jer taj fakultet nisi mogao da završiš ako nisi umeo baš dobro da zagreješ stolicu. Izlazili smo spremni da čak i neverovatno, za nas u to vreme nebulozne stvari umeš da naučiš, kao što su tih par predmeta koje sam pomenula malopre, gde uopšte nisam ni znala šta učim, ali sam naučila i položila, ta sposobnost da brzo učiš, da brzo usvajaš nova znanja, da si spreman da mnogo radiš da bi ta znanja usvojio i taj, ajde da kažem, matematički mozak koji gleda na svet na jedan poseban način, klasifikuje stvari, ume sa njima da radi i mislim da je to velika stvar. I da onda odatle šta god da si posle odlučio da radiš, da ti je lakše jer si već prošao ono najteže.

Ivan Minić: Da, mislim…

Marija Desivojević Cvetković: Posebno ako kasnije, izvini, ako kasnije imaš priliku učiš nešto što voliš jer na fakultetu niko ne uči sve vreme ono što voli jer ima mnogo predmeta i mnogo ispita, od toga ne voliš sve, a naučiš se da i to možeš da učiš i onda kad posle počneš da radiš nešto što voliš onda je to mnogo lakše zato što sve vreme učiš ono što ti je blisko.

Ivan Minić: Često pričamo, zapravo, o tome kako kad krećeš da učiš neke osnove programiranja jeste negde važno da imaš kontakt sa programskim jezikom koji je logičan, sličan prirodnom jeziku da možeš prosto da ispratiš sve te stvari, ali jednog trenutka kad shvatiš kako to funkcioniše, u principu za sve te bazične stvari, treba samo da naučiš leksiku i semantiku novog jezika i ti možeš da napišeš sve to osnovno što je postojalo. Mi smo imali kroz srednju školu tri različita jezika učili, dok mene nisu izbacili sa informatike i rekli mi da ne dolazim, ali jeste to bio slučaj da u prvoj godini učiš Paskal jer jeste negde najjednostavniji, onda prelaziš na ce koji je za mnoge bio enigma jer ne izgleda to baš sve tako logično, u Paskalu kao da čitaš rečenicu na engleskom, ovde to baš i nije tako i onda, kao, vremenom se stvari usložnjavaju, ali u suštini kad se malo odaljiš, u suštini je to sve manje više isto. Da te pitam još jednu stvar vezanu za fakultet. Taj ceo proces učenja nečega što nema svoju paralelu u realnom svetu, odnosno tada već postoji neka vrsta IT scene, postoje softverske firme, postoje gomila rešenja koja se razvijaju kod nas za naše lokalne i regijalne potrebe, postoje i neki koji rade sa strancima, ali vi prolazite svi kroz neku paralelnu stvarnost, u principu se, kroz fakultet, nedodirujući previše s tim. Kako je izgledao prvi susret sa industrijom?

Kako je izgledao prvi susret sa industrijom 

Marija Desivojević Cvetković: Pa ja nikad nisam ušla u tu industriju haha. Ja sam ostala da radim na fakultetu za jednog od svojih profesora, to je trajalo vrlo kratko jer sam potpunim sticajem okolnosti dobila poziv i upisala magistarske studije na matematičkom fakultetu. Ja te studije nikad nisam završila, ali onda pošto sam pre par godina izgubila diplomu, a trebala mi je za nešto, onda sam morala ponovo da izvadim diplomu i na diplomi mi piše master, tako da, ne znam, ako je još jednom izgubim možda mi bude PHD, videćemo, ali upisala sam magistarski i u jednom trenutku je profesor sa ETFa, trebao mu je tim da se uradi neki naučni projekat i trebao mu je tim i matematičara i ja sam kao student postdiplomskih studija pozvana u taj tim i mi smo sa njim radili jedan, Veljko Milutinović je profesor sa ETFa, mi smo sa njim radili neki projekat za, koliko ja znam IEEE neki magazin i znam da imamo rad tamo i kako smo mi taj projekat radili i završavali, on je hteo na neki način da nam se zahvali na tome i tih godina je ComTrade pravio svake godine ComTrade šou, što je bio sjajan kao mini sajam u tadašnjem hotelu Intercontinental, a današnjoj Crown Plazi, sjajno mesto gde su ljudi mogli da se upoznaju sa najnovijim tehnologijama. Vesa je imao ideju da ne želi da na tom sajmu pomažu, ono što mi zovemo hostesama, nego je želeo da to budu studenti sa tehničkih fakulteta, postdiplomci i onda je Veljko ceo svoj tim dao Vesi da radi za njega na tom sajmu. I šta je Vesa uradio kao pravi preduzetnik, je li, sve nas je zaposlio. U to vreme u Srbiji nije postojao Majkrosoft i u tom trenutku je Vesa dobijao ugovor za distributora Majkrosofta za Srbiju, prvi ugovor, prvi distributerski nakon svih onih godina sa bugarskim diskovima i meni je ponudio da radim taj posao, pritom taj posao u Srbiji nije radio niko pre toga, da bismo imali od koga da učimo i ja sam, što se posle ispostavilo u životu često radila, rekla važi i počela sam da radim taj posao i sećam se, došla sam prvi dan na posao. Imala sam sreću da radim sa fantastičnim ljudima koji su tada radili u ComTradeu i sad sam ja tu sela za sto i trebalo je da počnemo da prodajem Windows i Office ljudima koji rade na bugarskim diskovima. Tako da je to bilo veoma zabavno. Ono što sam ustanovila u prvoj nedelji je da ja nikad nisam čula za fakturu, za otpremnicu, za stvari koje su inače uobičajne u prodaji, ali sam takođe shvatila da mi se to mnogo sviđa, jer ja radim sa ljudima, imam priliku da komuniciram sa ljudima, da sa njima pričam o zanimljivim stvarima i strašno mi se dopao taj posao, ja sam tu ostala, u ComTradeu sam ostala ukupno više od 5 godina, ali sam, posle, ja mislim 2 godine prešla da radim u Spineker koji je bio ComTradeova firma za softver development i za konsultantske usluge i tu sam bila izvršni direktor i bavila sam se ponovo prodajom, ali ovaj put rešenja jer je mnogo lepše, izazovnije prodati rešenje, posebno u to vreme u Srbiji, pričamo o početku 2000ih, tako da sam ja shvatila da bez obzira na to što sam studirala, nikada nisam otišla u tom smeru i nikada se nisam bavila poslom softver inžinjera, shvatila sam da mi prodaja ide dobro je to nešto što jako volim, i evo i dan danas se bavim time, ne prodajom u bukvalnom smislu, da prodajem robu i usluge, mislim da danas prodajem ideje i u najlepšem smislu te reči prodaja i da je danas moj posao da ljudima oko sebe prodam viziju i vrednosti i moju ideju sveta i da onda zajedno pravimo fantastične stvari.

Ivan Minić: Razumem, ali to ne menja činjenicu da si ti radila u toj industriji, samo nisi bila programer.

Marija Desivojević Cvetković: A, da, bila sam, pa kako ja to gledam više na, u to vreme to je bio box moving, zato što je i Windows i Office bio u kutiji, pa sad da li je u kutiji Windows ili krompir, nije bilo velike razlike u tom trenutku, ali razumem šta hoćeš da kažeš. Samo mislim da su veštine koje su bile potrebne za posao u prodaji potpuno različite od veština koje su ti potrebne da baš radiš u IT industriji u softver endzeniringu i tako dalje.

Ivan Minić: Naravno, naravno, mislim i generalno, cela tvoja karijera da si ti za veštine koje su ti potrebne bile da budeš i dobar menadžer i sve ostalo, nisi školovala na tom fakultetu.

Marija Desivojević Cvetković: Nesam školovala, da, da.

Ivan Minić: Taj momenat sa, da kažem, začetkom legalnog softvera kod nas i sve ono što se dešavalo i kroz tu ComTrade priču i kasnije kroz paralelno sve ono što se dešavalo sa Microsoftom je bilo vrlo zanimljivo jer zapravo pokušavaš da uvedeš u red nešto što ovde ne postoji nikakva svest o tome niko ne smatra da je to potrebno, i vrlo verovatno, sećam se onih prvih spotova za legalizaciju i celih akcija i svega, svi su prilično svesni toga da ih niko neće kazniti u nekom doglednom periodu. Nekada možda, ali 20 godina radimo ovako, što bismo mi bilo šta po tom pitanju promenili i sećam se kada sam osnovao prvu firmu, napravio prve kancelarije, 2007 godine, postojao je program za mala i srednja preduzeća koji nam je davao mogućnost da kupimo licence po mnogo povoljnijim uslovima…

Marija Desivojević Cvetković: Jeste.

Ivan Minić: I, naravno, prva stvar koju smo uradili kupili smo nove računare svima, kupili smo licence za Windows i Office i to je bilo napravljeno tako da narednih nekoliko godina to nama ne bude preterani trošak. Naravno, trošak koji nisi računao ti je uvek prevelik, ali kada uzmeš u obzir, to je neko sredstvo na kome mi radimo, okej je da imaš neki trošak vezano za to, a i onda da očekuješ da imaš neki support i ako nešto ne radi da imaš koga da pozoveš i, zapravo, ja sam se tada prvi put sreo sa tim da kada pozoveš support, oni ti reše problem…

Marija Desivojević Cvetković: Da.

Ivan Minić: To malo traje, jer je obično taj problem specifičan i čudan, ali oni reše problem zato što ti plaćaš za tu uslugu, nije to nešto kao da čekaš kad će da prestane da radi, pa da tražiš neko drugo rešenje, neki novi peč, neki novi serijski broj.

Marija Desivojević Cvetković: Da ne preskočimo jedan važan korak, tu je država odigrala ogromnu ulogu, jer da država nije podržala zakon o zaštiti intelektualnih prava i da nije odmah napravila inspekcije koje su zaista proveravale kao što i danas proveravaju i kažnjavaju one koji nemaju legalan softver, mislim da od svega ovog koliko god mi imali entuzijazma, želje, znanja i tako dalje, ništa ne bi bilo, jednostavno za neke stvari je učešće države neophodno i to se Microsoft, ne samo za Microsoft, i sve ostale, i Oracle, i SAP, i tako dalje, za sve one koji rade na ovom tržištu, taj korak koji je nastao 2003. i 2004., je bio neverovatno, neverovatno važan, jer da država nije stala iza toga, teško da bismo uspeli da sve to uradimo kako treba. Bilo je zanimljivo, bilo je potpuno pionirski, to što ti kažeš, da uvodiš nešto u jednu zemlju nešto što u toj zemlji nije nikada postojalo i na šta se ljudi nisu navikli i misle da im ne treba i ne znaju kako to sve funkcioniše i sad kad sve ovo ispričam mene to strašno podseća na nešto što ja sada radim kroz Ananas i ustvari, velika je, to je teško, ali je velika nagrada na kraju kad se okreneš pozadi i sad vidiš da u Srbiji skoro sav softver, koji je važan, legalan. To je mnogo lepo. A počeli smo tako što smo prodavali, nikad neću zaboraviti, Windows u kutiji, to je baš bilo…

Ivan Minić: Moram da kažem da iz tog nekog perioda prvi put kad dobiješ tu kutiju, to je mnogo lep osećaj, zato što to je uvek bilo dobro spakovano, uvek je postojao neki booklet uz to koji je vrlo interesantan, koristan i to, ali mislim da postoji tu još jedna jako bitna stvar. Država je propisala sve što treba, ali država je napravila i svoj government deal…

Marija Desivojević Cvetković: Tako je, to je išlo sve zajedno, da.

Ivan Minić: I uzela sav legalan softver, što da se nije desilo, niko ne bi pratio…

Marija Desivojević Cvetković: Jeste, apsolutno.

Ivan Minić: Što da se nije desilo, niko ne bi pratio. A ovako kada na neki način E, ovo stvarno treba, naravno, pod nekim mnogo povoljnijim uslovima i sve to, onda pokažeš s jedne strane Microsoftu da si ozbiljan, a onda i sve ostale ozbiljne institucije, firme, svi gledaju kako da naprave neku tranziciju u nekom doglednom periodu.

Marija Desivojević Cvetković: U tom trenutku kad smo sve to počinjali i učili, mi smo zapravo morali da učimo od Microsofta i to je jedna od velikih stvari u mom životu što sam ja imala prilike da o poslu učim od Microsofta. Ja sam od Microsofta naučila kako se pišu emailovi, o tome kojom se brzinom odgovara na emailove, a kad ostaviš email preko noći u draftovima i sačekaš ujutru, naučila sam kako se razgovara sa klijentima, naučila sam kasnije kako se prodaju rešenja, dakle smatram veliko srećom u životu što sam imala prilike da od jedno ozbiljne internacionalne kompanije naučima osonve onoga što se zove kultura biznisa, jer u Srbiji je to tek počinjalo i zato je inače dobro što strane kompanije dolaze ovde jer imamo prilike da vidimo šta znači biznis kultura, zapadna, i da se bukvalno edukujemo i vaspitavamo u tom duhu.

Ivan Minić: Jedna bitna stvar je da u startu se to suštinski svodi na prodaju shelf proizvoda koji ne zahtevaju neki preterani dodatni rad osim toga da napraviš možda adekvatan paket koji je potreban konkretnom klijentu, ali kasnije, ono što si radila kroz Spinnaker i ono što je u principu i danas napravila ComTrade onoliko velikim i onoliko uspešnim jer prosečan čovek ComTrade i dalje doživljava kao firmu koja prodaje hardver, a oni ne žive od toga već 10 godina…

Marija Desivojević Cvetković: To nije tako, da.

Ivan Minić: Jeste zapravo taj prelazak na tailor made rešenja koja nisu 100% custom, ali jesu prilagođena rešenja nekakvih kompleksnih prozivoda koji su dostupni, jedan vrlo zahtevan miks, što kod nas u tom periodu je vrlo retko bilo dostupno. Veliki sistemi su imali svoje softvere koje su razvijali, često iz 70ih, 80ih, i sad je prvi put došlo do toga da se prvi put koriste neka globalno priznata rešenja, ali ona povlače sa sobom sve te ostale stvari koje interno razvijeno rešenje nema, ne plaćaš licencu, ne plaćaš održavanje, imaš neke ljude u ERC-u i to je to. 

Prelazak na globalno prihvaćene softvere

Marija Desivojević Cvetković: Pa nemaš neke ljude, imaš Miku koji je napisao softver i ako Miku udari tramvaj, možeš da zatvoriš firmu. To je bio jedan od glavnih argumenata koje smo koristili u predstavljanju globalnih rešenja, zato što globalna rešenja ne zavise od jednog čoveka, zato što globalno rešenje ako ti se ne dopadne jedan implemetator koji ti je radio, možeš da uzmeš drugog da kasnije radi održavanje, a trećeg da radi dorade i tako dalje. Znači globalna rešenja znače globalnu mrežu, znače ogroman broj ljudi koji ta rešenja poznaju i znači jednu sigurnost da ne zavisiš u poslu. Jako loše je zavisiti u poslu od samo jednog bilo čega. To je bio dobar argument za prodaju u to vreme i inače ja sam najviše uživala u tom delu posla kada smo prodavali, u to vreme smo radili u Microsoft Vision i prodaja tih stvari je bila sjajna i ne samo Microsoft Vision, kasnije smo radili kad je Microsoft krenuo da izbacuje svoje nove proizvode, Sharepoint Portal, sad sam i zaboravila kako su se svi zvali. Zašto? Zato što prodaja rešenja nije prodaj i beži, prodaja rešenja je dugoročan odnos koji se gradi godinama i onda traje godinama. Prodaja rešenja podrazumeva da duboko i s razumevanjem uđeš u biznis svog klijenta, da poznaješ ono što on radi podjednako koliko i on, da znaš koji su njegovi problemi, da razumeš te ljude koji te probleme pokušavaju da reše, da sa njima stvoriš dobre i dugoročne odnose koji ti onda omogućavaju da u pravom trenutku uvedeš svoje rešenje. Prodaja takvih rešenja podrazumeva da u nekim situacijama svom klijentu, pošto si postao svojim zalaganjem, nešto što smo mi tad zvali trusted advisor, dakle neko kome se veruje, podrazumeva da čak nekad za neku stvar predložiš i tuđe rešenje ako je ono bolje od onog što imaš ti, jer samo na taj način ti klijent veruje da je tebi zapravo na prvom mestu njegov uspeh i to važi mislim za svu vrstu prodaje koja je dugoročna prodaja, koja nije off the shelf, dakle da stvoriš poverenje time što pokazuješ poverenje, time što pokazuješ znanje i da možeš da postaneš autoritet i zaiste neko kome može da se veruje. Meni je u to vreme bio najveći izazov da kao mlada žena od 30ak godina budem trusted advisor direktoru IT od 60 i kusur koji sve radi onako kako se uvek radilo i zašto bi se nešto menjalo i zašto bi on meni verovao kad vidi me, zašto bi mi verovao. Tako da to je bio izazov, ali vremenom ako si dovoljno uporan, ako stvarno dovoljno pokazuješ da ti je stalo, te smo izazove prevazilazili i to su jako važne lekcije u životu, da zapravo su odnosi među ljudima oni koji drže posao i to je tako u svakom poslu, jer ako ne postoji odnos između dve strane, ako ne postoji uzajmano poverenje i davanje i uzimanje poverenja, onda sve to ide teško.

Ivan Minić: Jedna bitna stvar koju bih isto voleo da na neki način iskomentarišemo jeste taj momenat da taj neki osnovni softverski paket koji je potreban svakom zaposlenom u svakom preduzeću jeste Windows Office i ceo taj set softvera koji postoji, taj neki osnovni poslovni softver koji su firme imale još od 70ih godina, to je isto nešto što je postojalo, ali taj period zapravo predstavlja i momenat kada firme ulaze u IT poslovna rešenja, odnosno mnoge stvari koje su radili nekakvi ogromni timovi ljudi, vrlo često loše, neefikasno i nesistemačno, sada za to imaš softver, odnosno ne radi softver sve, ali mnogo pomaže u celom tom procesu, ali kod nas nije postojala svest da takve stvari softver uopšte može da radi, da postoje ta vrsta rešenja.

Marija Desivojević Cvetković: Pa dobro, naš posao jeste bio da objasnimo da postoje, i ne samo da ta rešenja smanjuju broj zaposlenih i pojednostavljuju stvari, mnogo veliki broj tih rešenja i uvodi red, zato što ako ti u svoju firmu staviš SAP, onda ti SAP diriguje kako će da ti procesi idu i ne možeš ti da promeniš Sap da radimo onako kako je tetka Mira držala ceo život da se radi, znači SAP ima svoje procedure i svoje procese i to je dobro. Osim što su smanjivali angažovanje ljudi, ERP softveri zapravo uvode red u jednu firmu. Ja bih rekla da je prilično brzo u Srbiji prihvaćeno to da firma treba da ima ERP, makar neki pristojan ERP koji odgovara njenoj veličini, bar u to vreme nama nije bilo toliko teško da prodamo ERPove, posebno što je Microsoftove ERP bio daleko jeftiniji od SAPa i što su se onda manje kompanije se lakše odlučivale za to. Onda se pročulo da ako imaš SAP u firmi da će ona kad je budeš prodavao da vredi 30% više i onda je krenulo masovna kupovina ERPa, to je dobro, dobro je da se ide unapred, korak po korak.

Ivan Minić: Mislim da jeste jedna bitna stvar to što su se oni koji su manje ugledali na one koji su veći, oni koji su veći su relativno brzo ušli u tu priču jer su jedva izdržavali bez toga, bili su svesni toga, firme koje su postale velike, obično su postale velike iako su opstale duže vreme tako zato što ljudi koji su ih vodili stvarno imali viziju šta sa tim treba da se radi i bili aktuelni u tom nekom smislu.

Marija Desivojević Cvetković: Tako je.

Ivan Minić: Čak i ako im to nije preterano blisko. Dobro. Šta se dešava dalje?

Marija Desivojević Cvetković: Iz ComTradea sam dobila ponudu da pređem u jednu firmu koja je tek nastajala i bavila se real estateom i da vodim tu firmu. Ja sam, naravno, kao u svim prethodnim slučajevima rekla Ma nema problema, a ne znam ništa o real estateu i to je bilo zanimljivo zato što je ta firma tada imala 2 ili 3 velika projekta, ali jedan od tih velikih projekata je bio Zira centar koji je počinjao. Ja sam morala da ispratim taj projekat od dana kada je počeo da se projektuje i da se traže dozvole, do izdavanja, preko izgradnje, do posle funkcionalnog objekta koji je radio. To je bilo vrlo zabavno. Sećam se tog posla kao nečeg što mi se jako dopadalo i naučila sam svašta, tako da i danas kad slušam real estate znam o čemu pričaju, što je dobro. Ono što se nije desilo na tom poslu, nisu se poklopile vrednotsi, odnosno kulture. Vrednosti koje sam ja imala u sebi za koje sam smatrala da su meni važne koje sam, naravno, primenjivala u poslu jer ne postoje vrednosti za kod kuće i za posao. Jednostavno tamo nisam na njih naišla. Ne kažem da su bile loše, jednostavno nisu bile u skladu sa onim kako ja gledam na posao. Tako da smo se kao veliki prijatelji rastali posle nekog vremena. Onda se pojavio moj veliki prijatelj, Srđan Janićijević, sa idejom da ja treba da postanem preduzetnik, preduzetnica. I on je imao jednu super ideju i mi smo se dogovorili da ja uzmem tu ideju, da je razvijem od nule, da napravimo tu biznis, naravno da ja budem shareholder u tom njegovom biznisu i tako dalje. Ja sam to, naravno, prihvatila, neznajući ništa o preduzetništvu jer sam radila u kompanijama pre toga i od te moje avanture je ostao taj izuzetan osećaj poštovanja prema svakome ko je preduzetnik zato što je to mnogo, mnogo teško. Ja sam u toj firmi bila jedini zaposleni, kad sam otišla mislim da je bilo 20 i nešto. Ja sam bila sekretarica, kafe kuvarica, pravna služba, hr služba, prodaja, nabavka, inženjerska služba, instalacija i tako dalje. Tad sam shvatila koliko je težak život preduzetnika i koliko preduzetnik mora da radi stvari koje i ne voli i ne želi da radi jer to nema ko da radi i koliko je lagodno biti u velikoj koropraciji gde sve za tebe radi neko drugi, a ti radiš samo ono što je tvoj posao i što želiš i voliš da radiš. To je bilo super vreme. Srđan je u to vreme imao nekoliko preduzetničkih projekata i svi su bili fenomenalni, Budi svoj čovek, Hauzmajstor, Asistel i tako dalje, tad se tek rađala ideja za mokrogorsku školu. Uglavnom, mi smo i danas veliki prijatelji i to je jedan od retkih ljudi s kojima mogu beskonačno da pričam i da samo slušam njegove ideje, on je jedan od onih serijskih preduzetnika. Ali za vreme tog našeg poduhvata sam dobila ponudu da dođem u Deltu. Tako da sam i tu ponudu prihvatila. Sa tim poanašanjem sam završila, ne bih volela da neko posle ovog podkasta dođe i ponudi mi nešto da radim, neću da menjam posao! Tad sam još uvek bila mlada i jos uvek sam tražila savršeno mesto za sebe, i evo ispostavilo se sad, skoro 15 godina kasnije ja sam to mesto uspela da pronađem.

Ivan Minić: Srđan je bio ovde, ispričao je svoj ugao cele te priče kada je on iz korporacije došao ovde sa idejom da bude preduzetnik, samo što je u njegovom slučaju podrazumevalo i relokaciju iz nekog sistema u kom je bio uspešan preduzetnik i sve ostalo i vrlo često ljudi koji su na veoma visokim pozicijama u korporacijama, izuzetno uspešni ljudi, beskrajno kvalitetni ljudi, jer ne bi ni postigli to što jesu, krene da ih muči neki crv, neka ideja i to tako traje do trenutka dok ne prelome da možda probaju, pa to nekad ne ide, neki proces tranzicije. Naravno, jedna stvar je odreći se nekog lagodnog života koji imaš zbog pozicije i preći na ovo, ali ta tranzicija traje neko vreme i kada pričamo o tome, imam dosta takvih prijatelja i često me zovu da se posavetujemo, prva stvar koju ima kažem je zapravo to. Jesi popunjavao nekad ugovor? E, sad ćeš ili ćeš platiti svaku takvu stvar, treći put kad budeš platio isti tip ugovora, reći ćeš Je li možeš ti meni da napraviš šablon, pa da ja to ipak popunim jer nema toliko novca na startu. Naravno, ti možeš svaki biznis da finansiraš neko vreme, ali ako dođemo u neke zrele odrasle godine, ne možemo mi 5 godina da živimo na ler i da čekamo da se nešto desi, nego jednostavno ta tranzicija mora da funkcioniše na neki način koji relativno brzo postaje održiv. Možda ne na onom životnom standardu koji si imao u korporaciji, ali na nekom koji ti je prihvatljiv. I to je vrlo često ta neka kočnica koja ipak ljude zadržava u korporacijama duže i nekada te ideje nikad ne ugledaju svetlost dana, ne postanu ono što bi trebalo što je šteta, jer upravo zato što su videli toliko stvari, naučili toliko stvari, stekli toliko kontakata, oni jesu idealni preduzetnici, samo je to malo teško prelomiti u 40oj ili 38oj kada si navikao da već 10 godina živiš lepo.

Marija Desivojević Cvetković: Slažem se.

Ivan Minić: A šta je to bilo toliko interesantno kod Delte?

Kako sam se zaposlila u Delti

Marija Desivojević Cvetković: Bili smo u Herceg Novom za 1. maj moj muž i ja i tada naš jedan sin mali i na nekoj žurci, na popodnevnom prijemu sam upoznala Miroslava Miškovića, upoznali smo se. Malo smo popričali. On je sutradan nas pozvao, jer je on ranije imao kontakt sa mojim mužem, sa Dejanom, i pozvao nas je na ručak, kao kraći ručak na kom smo mi ostali boga mi dugo, ispričali se i nas dvoje smo tu kliknuli, ogovarali smo političare i tako. Kliknuli, pričali malo o poslu i tako dalje i da bi mi on na kraju tog ručka rekao Pa Vi morate da dođete da radite u Deltu, na šta sam ja rekla Ne moram da dođem da radim u Deltu i posebno što sam o Delti imala sliku kao i svako drugi koji u toj kompaniji nije radio. Znači potpuno istu. I svi koji nisu radili u Delti znaju koja je to slika. Međutim, on je bio prilično uporan, pozvao me je par puta u kancelariju da pričamo, pričao mi je o Delti, šta sve Delta radi, kako izgledaju stvari i da bi bilo lepo da ja dođem i dao mi je neverovatnu priliku da odaberem gde bih počela da radim u Delti, što je baš bilo super. A pričamo o maju 2008. godine, u kojoj sve cveta, pare beremo s drveća, trošimo, ima se – može se. Ja sam onda se posavetovala sa nekoliko prijatelja, gde je u Delti najgore. Dobila sam odgovor da je u Delti najgore u proizvodnji hrane, da tu stvari idu loše, da nema rezultata, tu je bio neki čovek koji je to vodio, stranac, da se on nije snašao. I onda ja odlučim da ja kažem da bih ja volela da vodim proizvodnju hrane. Naravno, dogovorimo se oko uslova. To je bio neki jun, ja počnem da radim u septembru, dam sebi dva meseca da odmorim i uživam. Izabrala sam, i to uvek savetujem ljudima kad me pitaju gde trebaju da odu da rade, izabrala sam mesto gde je najgore, da bih mogla da pokažem razliku, jer da sam otišla negde gde je jako dobro, mnogo je teško napraviti razliku u firmi koja radi perfektno, ali u firmi koja radi loše, sve što uradite daje dobar rezultat, posebno ako znate šta radite. Naravno, ja sam sve znala o proizvodnji hrane u tom trenutku, to jest nisam znala apsolutno ništa. Ja počinjem da radim prvog septembra, posle nekoliko nedelja se dešava krah, velika kriza, nema para, zaduženja, krediti, svi biznisi se survavaju na dole, pa i ovi moji što su bili loši postaju još lošiji. Tad sam već znala da ja tu imam neke univerzalne kvalitete koje treba da ima dobar menadžer i da zapravo treba samo da slušam ljude koji su tu dugo i koji tu znaju sve o tom biznisu. Imala sam sreću da svako od tih pet fabrika vode sjajni menadžeri i sjajni ljudi i svi oni su i danas u Delti i sa svima se družim i sa svima sam u bliskim odnosima i ja sam zapravo, iako sedavši na poziciji njihovih menadžera, zapravo sedela i učila od njih. I danas to mislim, da vam treba 6 meseci da uđete u neki posao, da ga razumete, da razumete o čemu se tu radi, kako stvari funkcionišu i treba vam godinu dana da to savladate i vučete konce. Naučila sam sve o rasecanju svinja, teladi, o tome kako se pravi budimska, a kako čajna kobasica, naučila sam sve o tome kako se dobija brašno tipa 800, a kako tip 400, naučila sam sve o tome kako se pravi musli, kako se prži kikiriki, o vodi, o tome koja voda je dobra, koja nije i tako dalje. Tako da to je ponovo bilo veoma zanimljivo i veoma interesantno, mnogo različitih stvari u isto vreme i moja velika sreća da sam radila sa kvalitetnim ljudima koji su me pre svega prihvatili i onda podelili svoje znanje sa mnom i napravili smo sjajan tim i napravili smo fantastične rezultate u food porccessingu, to mi je ostao kao jedan divan period. Ja sam tamo bila jedno 3 godine, rekla bih. Onda sam posle prebačena na mesto potpredsednika za strategiju i razvoj.

Ivan Minić: Jedna stvar koja je, da kažem, kad pogledamo unazad 30 godina, Delta je bila suštinski jedan od prvih velikih poslovnih sistema koji je imao svoje pojavne oblike u različitim industrijama i to se kroz vreme dosta menjalo. I dan danas često se šalimo, neko moje društvo prijatelja i preduzetnika koji su uglavnom malo stariji od mene, ali smo negde u slično vreme krenuli, i dalje se svi kunu u to kakve je Delta bila banka tada i sve što je ona predstavljala. I mnogo je tu nekih sjajnih stvari bilo i nekih fantastičnih ljudi koji su, da kažem pokupljeni sa tržišta koje nije bilo strukturirano i formirano kao što je danas. Nisi ti imao gotove ljude za većinu takvih stvari, nego si morao da biraš na osnovu nekog potencijala…

Marija Desivojević Cvetković: Da.

Ivan Minić: Da vidiš to u njima i da pomogneš da se izgrade kroz nekakav interni sistem podrške. To sam i hteo da te pitam. Ti si izabrala to, taj department koji je bio u problemu, ali kažeš da su tu bili neki sjajni ljudi od kojih si mnogo naučila. Kakav je zapravo interni sistem podrške za ljude koji žele da napreduju?

Marija Desivojević Cvetković: Prvo moram da se vratim na ono što sam ti rekla šta sam ja mislila o Delti kad sam prvi put upoznala predsednika Miškovića. Kad sam ušla u kompaniju, ja sam shvatila da je sve upravo obrnuto od onoga što javnost vidi i da je zapravo u Delti sve potpuno drugačije i mislim da je Delta, jer ne bih stigla do ovde da nije, mudro vodjena kompanija sa fantastičnom vizijom, ali je kompanija koja je do 2012. pravila jednu ogromnu, ogromnu grešku za koju je i posle platila veliku cenu, a to je netransparentnost i nedostatak osećaj da kompanija treba da se približi tržištu i ljudima, jer Delta je bila jedna zatvorena kocka i o njoj svako pravio sliku kako je mislio i hteo, a nije imao priliku da vidi kako to zaista izgleda, to važi i za Deltu i za njenog predsednika. 2012. za to je plaćena velika cena i mi smo nakon toga potpuno okrenuli način na koji Delta funkcioniše, priča, pojavljuje se, govori o sebi, to je veliki posao, teško je da ono što je 20 godina građeno mi baš tako brzo promenimo, ali mislim da smo na dobrom putu jer je Delta danas onako malo bliža ljudima nego što je to tada bio slučaj. Delta je nastala kao kompanija u kojoj je Mišković zaposlio četvoro ljudi pravo sa fakulteta koji su znali ništa i od njih je napravio fantastične ljude, fantastične direktore koji su i dan danas poznati u biznis svetu u Srbiji. I ta njegova ideja, upravo to što si ti rekao, nema dovoljno dobrih ljudi, posebno za koncept koji je on hteo da napravi, on je od Delte hteo da napravi Nemačku kompaniju. U Srbiji 90ih gde su, kako i on sam kaže, privatnici bili samo kriminalci, ovi što su cigarete radili, nije bilo privatne kompanije, nije bilo privatne banke, Delta banka je bila prva privatna banka. Da bi on to uradio on je morao da uzme ljudi koji nemaju nikakvo iskustvo i nisu pokupili kulturu postojećih kompanija da bi sa njima mogao da napravi novu kulturu. Ima ta super anegdota kad su osnivali Delta banku i onda je on toliko bio u vatri oko toga da objasni kako ta banka mora da bude drugačija od svega što je na našem tržištu ikad postojalo, pa je onda rekao da on predlaže da šalterske službenice sede leđima okrenute mušterijama i da ispred sebe imaju ogledalo u kome vide mušteriju. Naravno, to je bila metafora toga da sve mora da bude drugačije. Ljudi su često prebacivali Delti kako u Delti je postojao, ako se sećaš, onaj strogi dres kod ranije, gde su žene morale da nose čarape, cipele, suknje, sakoe i tako dalje, ali nekako sada sa ove pozicije zašto je to bilo pre 30 godina tako, jer u drugim privatnim firmama su žene išle u mini suknjama i možeš da pretpostaviš već kako je to sve izgledalo. On je hteo da pokaže i tako da Delta mora da bude mnogo različita od svega što su ljudi ovde ikad videli. Naravno da taj dres kod više ne postoji i možda je postojao malo duže nego što je trebalo, ali ja razumem zašto je on nastao i ja razumem koja je bila potreba. Potreba da se pokaže da stvari moraju da izgledaju i funkcionišu različito od onoga kako su do tog trenutka izgledale i to je Delta uvek radila, da bude avangarda u nečemu i da radi stvari drugačije i mi i dan danas, to je kod nas mantra u firmi, da mi moramo da radimo sve drugačije od drugih i da mi radimo u firmi samo stvari koje drugi ne mogu da rade, jer ono što može da radi porodica neka, bilo koja, to mi nećemo da radimo, jer porodica to radi efikasnije i jeftinije. Mi smo mnogo skupa i velika kompanija da radimo stvari koje drugi rade. I meni se taj pristup sviđa jer mi i treba da budem avangarda i treba da donosimo nove stvari na tržište, treba da budemo dovoljno nesebični da sve to što znamo i delimo i mislim da smo u tome dobri, tako da je mnogo različita Delta danas nego što je bila, ali razumem potrebu da u to vreme bude toliko različita. 

Ivan Minić: Kako kaže jedan moj prijatelj koji gradi vikendicu već jedno 7 godina Nema zezanja sa temeljem. Znači to mora da se uradi kako treba, zato što ako se ne uradi kako treba, u nekom trenutku će stvar da se sruši, koliko god da je lepa iznad toga.

Marija Desivojević Cvetković: Svake kompanije koja postoji, njeni temelji su njene vrednosti i ono što ta kompanija promoviše u svakodnevnom poslu to je ono što ona jeste i na taj način se ljudi privlače i ako vi znate koje su vrednosti jedne kompanije i znate koje su vaše lične vrednosti, možete sami da odredite da li vi tu možete da radite ili ne. I uopšte ne znači, ponovo kažem, da su jedne dobre, druge loše, samo mora da postoji sklad između ta dva skupa vrednosti da bi se čovek negde osećao dobro i da bi mogao da da sve od sebe na poslu.

Ivan Minić: Kako si se osećala u trenutku kada si iz nečega što ti je sada već bilo vrlo blisko, imala si sektorsko znanje, vrlo si se komotno osećala u svojoj ulozi u svom departmentu, dobila ponudu da pređeš poziciju VPija, koja podrazumeva jedno izdizanje iznad svega toga i jedan mnogo širi i sveobuhvatiniji pogled, posebno uzevši u obzir da je to pozicija VPija za strategiju?

Prelazak u VP strategije i vizije za budućnost Delte

Marija Desivojević Cvetković: Meni je to bilo sjajno i uopšte nisam razmišljala o tome da li ću da prihvatim to, štaviše, bila sam oduševljena takvom ponudom. Prvo, ja sam jako radoznala i mnogo volim što smo mogli iz moje prethodne priče da saznamo da mnogo volim nove stvari i volim da ispitujem nove stvari, da shvatam zašto stvari funkcionišu ovako, a ne nekako drugačije i sve me interesuje i jako me interesuje kako stvari funkcionišu, kako rade različiti biznisi i tako dalje. Tako da mogućnost da mogu da pogledam sve Deltine biznise odozgo i da na osnovu tog pogleda zajedno sa svojim kolegama određujem put kojim ćemo mi da idemo u budućnost. To je verovatno bio posao mojih snova, samo ja to nisam znala dok mi nije bio ponuđen, ali se brzo zaista ispostavilo da je to nešto u čemu uživam i obično kažu ljudi da treba da menjaju posao na 5 do 7 godina, ali ja ovde nemam potrebu da menjam posao jer je moj posao toliko različit svaki put, svakog meseca, svakog dana, da ne mogu da uopšte kažem da imam ustaljen posao na koji sam se navikla, pa ga sad radim levom rukom, baš naprotiv. Izazovi su sve veći i veći, a nove stvari, zahtev za tim da mi nađemo šta je to novo čime ćemo da se bavim, a više nismo u tržištu Jugoslavije 1991. godine u kome nema ništa, mi smo sada na jednom zasićenom tržištu na kome postoje skoro sve one stvari koje postoje svuda u svetu, tako da je sada sve teže naći novosti koje mi treba ovde da uvedemo i da se mi njima ovde bavimo.

Ivan Minić: Voleo bih, ako možeš, a znam da možeš zato što sam slušao jednu prezentaciju na tu temu koju si držala, da nam daš neku vrstu pregleda, ti si na toj poziciji 10 godina, ali naravno da znaš šta se dešavalo i pre toga i kako je izgledao proces 30 godina Delte, kako je izgledao proces transformacija promene fokusa različitih industrija kroz koje je Delta prošla kao sistem.

Marija Desivojević Cvetković: Vizija naše kompanije da stvaramo kompanije koje unapređuju društvo u kojem živimo i radimo. Ja sam sigurna da svaki zaposleni Delte zna da vam kaže ovu rečenicu, jer ona nije besmislena rečenica, nego je ona suština našeg postojanja, mi stvaramo kompanije, to je naš posao. Nekad kad vidimo šta mi radimo, znači mi ih stvaramo, podižemo, podižemo, podižemo, u trenutku kada su one najzrelije i vrede najviše i imaju najbolje rezultate, tad ih prodajemo. Nikad nismo prodali nijednu kompaniju koja je krenula da ide na dole, što je obično greška, jer ljudi drže kompanije, drže, drže, pa kad krenu na dole, hoće da ih prodaju. To je ono što mi radimo, mi to umemo da radimo i time se bavimo. Delta je počela tako što se bavila prvo trgovinom, onda kad su krenule sankcije, dobili smo taj veliki posao u Rusiji da radimo Najki i taj ruski posao i taj novac koji je odatle dolazio, ulaganje u fabriku celuloze na Bajkalu i tako dalje, su doneli novac, koji je kasnije u Srbiji, kad su prošle sankcije, mogao da budu uptrebljen na dobar način, osnovana je banka, dakle prva privatna banka u Jugoslaviji, osnovano je odmah iza banke osiguranje i polako se ulazilo u tu neku distribuciju koja je bila vezana za Agrar, znači to su bili pesticidi i đubriva i tako dalje. Kad je banka postala dovoljno velika da više nije mogla da raste organski na ovom tržištu, a bila je fantastična, to je bio trenutak da se ona proda. Kao što znate, i dan danas, Banka Inteza je jedna od najvećih banaka na tržištu i ono što je za nas najveći ponos i najveća potvrda toga da znamo šta radimo je što je bankom do prošle godine upravljala Draginja koja je bila direktorka Delta banke i što je nju sada nasledio Darko, a ne Italijan kog su poslali iz Inteze da ovde vodi biznis. To je najveće priznanje tome da ste dobro uradili posao. Što se tiče osiguranja, ono je takođe porsalo dosta, ali u jednom trenutku ne samo da ono nije moglo više organiski da raste, nego ni naše znanje nije bilo više dovoljno da to razvijemo dalje, niti smo imali potencijal da razvijamo u okolnim zemljama. Onda je došao Djenerali, ponudio partnerstvo i mi smo sa Djeneralijem 50/50 bili partneri do 2014. Prestali smo da budemo partneri jer 2014. je Djenerali dobio novog CEO koji je odlučio da izađe iz svih partnerstava u svetu. Onda su oni u celom svetu, od Južne Amerike do Azije, uzeli da budu 100% vlasinici biznisa. Djeneralijem danas upravlja Dragan Filipović koji je Deltino dete, koji je u Delti od svog prvog dana, takođe veliko priznanje za nas i kako smo mi te poslove postavili. Novac od banke i osiguranja otišao je u dva smera, otišao je ka poljoprivredi i takođe u retailu. Teško je zamisliti, ali mi nismo imali moderan retail pre Maksija. U Srbiji je retail izgledao, sećate se kako je izgledao, Komšijska Pekabeta. Maksi je bio prvi moderan retail koncept u našoj zemlji, Maksi je napravljen u 5 zemalja, na pravljenu Maksija nam je pomagao čovek koji je važio za najvećeg stručnjaka u Evropi, Nemac, koji je došao i nama objasnio šta je moderan retail. Mi to uvek kažemo da smo ga slušali sve slepo, to baš ne bi uspelo, a da ga nismo imali, potpuno bismo propali. Od tada smo mi naučili da moramo da dovedemo strance da nas nauče poslu, ali da moramo da to njihovo znanje malo prilagodimo lokalnim okolnostima i da je to zapravo formula za uspeh. S druge strane u poljoprivredi smo počeli da ulažemo u imanja, počeli smo da se bavimo farmama, uzgojem životinja, tu takođe smo znali da ne znamo. Otišli smo u Dansku, našli smo Danbred, najbolju firmu na svetu za uzgoj svinja, i dan danas imamo Dance koji nam pomažu u uzgoju svinja. Mi sada uzgajamo oko 200 hiljada svinja godišnje. Isto važi i za farme krava. Isto važi i za voćnjake u koje smo nedugo zatim ušli. Nismo imali pojma o tome kako se gaje jabuke. Otišli smo u Južni Tirol, koji je najbolji region u Evropi, doveli Italijane, rekli pokažite nam i onda su oni nas naučili kako se gaje jabuke i dan danas imamo konsultatnte iz Italije koji nam pomažu i posle 15 godina. Tu imam jednu zanimljivu priču vezanu za ono što smo pričali o postojanju ranije kulture. Kad je trebalo da naučimo kako se voće orezuje, Italijani su trebali da dođu i da obuče naše ljude o orezivanju. Oni su stigli, poređali sve naše ljude koji su trebali da nauče kako se orezuje. Rekli su Ko je ovde nekad orezivao voće?, oni su se javili, oni su sklonjeni i samo su ovi koji nikad nisu orezivali voće naučeni kako se to radi. Zato što stare navike je mnogo teško pobediti. To je ono zašto mi imamo mlade lidere i zašto mi ne zapošljavamo ljude sa iskustvom. Mi ne možemo da iz njih da očistimo najčešće kulturu koju donose sa sobom. Poljoprivreda i Maksi su rasli velikom brzinom, uz poljoprivredu se onda razvila proizvodnja hrane, polako smo ušli u real estate tako što smo dobili da pravimo Belville, odnosno to je tad bio univerzitetski grad, Delta City i tako dalje. Real estate se pokazao kao posao koji umemo da radimo, koji je dobar, koji je za nas dobar, jer je veoma kapitalno intenzivan. Samo velike kompanije mogu da rade tako velike projekte. Ono što sam malo pre rekla, radimo ono što drugi ne mogu. Tako da smo napravili fantastičan tim za real estate koji je to počeo da radi ozbiljno. Kad je došla kriz 2008. taj naš ogroman rast je, naravno, usporen jer nije moglo da se izdrži da se toliko raste, da se konsolidujemo, da se sredimo, da sačuvamo kompaniju, svako radno mesto koje smo mogli. 2011. smo prodali Maksi koji je tada pokrivao 5 zemalja; Bugrasku, Albaniju, Srbiju, Bosnu, Crnu Goru. Prodali smo ga Delezu, to je već čuvena transakcija od 1 milijarde evra i onda smo nakon toga prodali i molove Delta City, Beograd i Podgorica i to je to od tih velikih prodaja. Sve u svemu, skoro 2 milijarde evra u nekih desetak godina je unet u Srbiju kompletno. Sav taj novac je došao u Srbiju i investiran dalje. Ušli smo u hotele, imamo sad tri shopping malla, imamo Banja Luku, Niš i Varnu. Ulazimo u hotele, gradimo hotele, najnoviji nam je Indigo u Beogradu. Nadamo se da ćemo uskoro početi da gradimo Intercontinental Beograd, Agrar se i dalje širi i razvija. Za sve ove godine smo ušli i u taj posao distribucije u kome je naš Delta Auto, DMD, koji prodaje Nutelu u Srbiji i stalno se šalimo kako je DMD = Nutela i onda smo pre nekih desetak godina ušli u posao logistike jer smatramo da je to posao budućnosti, DTS. Oni kamioni koje vidite sa šarenim strelicama po ulicama i po putevima. Pre par godina smo rekli da ako hoćemo stalno nešto novo, morali bismo malo da pogledamo bolje moderne tehnologije. Počeli smo kroz taj naš Delta Inkubator gde smo krenuli da gledamo šta tu ima od startupa na tržištu Srbije. Jedan smo napravili svoj interni startup, neke startupe smo uzeli i u njih investirali, razvijali. Imamo i dalje nekoliko startupa u tom našem ekosistemu, ali smo na kraju shvatili da nama i treba next bih thing i na ideju za Ananas smo došli u aprilu 2020. godine dok smo svi bili zaključani u kućama zbog COVIDa. Da li je trebalo da se toga setimo ranije? Trebalo je, ali nismo. Prema tome, možda smo i počeli u najbolje moguće vreme imajući u vidu koliko je zrelo, odnosno nezrelo tržište u Srbije. Uglavnom, mi smo ideju Ananasa razvijali to proleće i leto, u septembru 2020. smo odlučili da ćemo u taj posao da uđemo. U januaru 2021. smo počeli da razvijamo softver da bismo uz neka štucanja na prelazu iz 2021. u 2022. godinu zapravo počeli da radimo u martu ove godine i evo Ananas je sad, već sad, ja smem da kažem, broj 1 marketplace u Srbiji.

Ivan Minić: Jedna od stvari, dakle taj ceo biznis sa marketplaceovima u e-commercu, mnogi su pokušali pre toga da naprave nešto slično, većina nije uspela iz raznih razloga ili makar nije uspela da to napravi dovoljno velikim, možda je tu neko napravio i neko dobro rešenje, ali ono jednostavno nije raslo onoliko koliko bi trebalo i u tom smislu mislim da je zapravo trenutak bio idealan, jer pre toga bi bilo možda previše rano. Vi ste firma koja to može da izdrži, da izdrži da tržište sazri, ali možda bi se količina entuzijazma izgubila tokom tog vremena i možda bi bilo previše teško ići uzvodno u periodu od nekoliko godina.

Marija Desivojević Cvetković: Ja sam posle svih ovih godina počela da verujem da se stvari dešavaju baš onda kad trebaju, iako to možda nije tačno, odnosno verovatno nije, ali lepo mi je da to verujem i placebo radi svoj deo posla.

Ivan Minić: Okej, napravili smo neki presek šta je to Delta radila ovih 30ak godina i šta se dešavalo otkako si ti postala VP. Kako je izgledao tvoj lični put transformacije kroz ceo taj proces. Kao što smo rekli, ti dolaziš sa inženjerskog backgrounda, završila si matematiku, bavila si se prodajom u softverskoj industriji, onda si se bavila tom pričom sa real estateom, ali zapravo kroz ceo taj proces, nisi imala taj potrebni set biznis znanja i menadžerskih znanja, nego si to kupila usput, a u nekom trenutku je to trebalo sistematizovati, napraviti neku osnovu sa kojom ti sigurna i komotna i bez obzira na to što voliš da stalno učiš nešto novo i da challengeuješ sebe, lepo je kada znaš da imaš dobru bazu.

Marija Desivojević Cvetković: Pa ja sam shvatila da tu bazu ne znam i još pre nego što sam došla u Deltu i upisala sam M.B.A. jer sam morala da naučim ekonomiju i stalno se šalim sa Goranom Pitićem Kako vi ekonomisti to učite 4 godine, a ja sam to sve za dve godine završila sa svima desetkama. Morala sam to da naučim, morala sam da naučim šta je makro ekonomija i šta znači referentna kamatna stopa i kako država određuje način na koji radi zato što to meni treba i to je zapravo posle fakulteta na kome nisam učila stvari kojih sam makar u tom trenutku svesna koliko mi trebaju, ovde sam učila sve što mi je strašno trebalo. Naučila sam šta je mikro ekonomija, šta je odnos ponude i potražnje, šta znači elasticitet cene jer ako ćemo da se bavimo proizvodnjom, moraćemo to da znamo. Naučila sam kako banke funkcionišu, kako se rade investicije, naučila sam šta rade berze, naučila sam ono što se u Delti jako, jako ceni i jako traži, da radim analizu finansijskih izveštaja jer u Delti ne može da se radi ako ne možeš u tri ujutru da pročitaš bilans uspeha nepoznate firme i odmah znaš o čemu se radi. Mi smo naučeni da tako radimo. Naučila sam šta je keš flou, zašto je to različito od bilansa uspeha i tako dalje. I onda sam se samo čudila kad sam došla u Deltu, kako je moguće da sam prethodno radila u firmama u kojima to nisam znala i u kojima se verovatno niko osim sektora finansija time nije bavio i to mi je bilo fascinantno, kako je to moguće. Pošto je u Delti prerekvizit do toga da budeš menadžer, da apsolutno vladaš finansijama, ne moraš baš tačno da znaš na koji se konto tačno knjiži šta, ali ja sam čak i to onda u Delti imala internog mentora koji me je učio tome, da bih naučila šta je knjigovodstvo. Ali jednostavno ne možeš da vodiš biznis ako ne umeš da gledaš u cifre koje govore šta ti u tom biznisu radiš, jer onda s druge strane nemaš pojma šta radiš. Tako da sam ja završila taj M.B.A. Naučila ono što mi je trebalo, nastavila da razvijam veštine koje su meni bile važne jer sam negde tad baš pri prelasku u Deltu shvatila da je želim da budem lider, a ne menadžer i da ja moram da razvijem stvari koje su važne za lidera. Da bi se to razvilo, naravno da postoje ljudi kojima je to lakše da to postanu ako su rođeni kao ekstroverti, kao ljudi sa visokom emocijalnom i socijalnom inteligencijom, naravno da je lakše. Ali mora da se uči. To se radi na dva načina, mislim da sam pročitala sve knjige o liderstvu koje su bile popularne u to vreme u svetu i, drugo, imala sam sreću da mogu da odem i da se obrazujem na najboljim svetskim univerzitetima. Učila sam liderstvo na Harvardu, učila prigovaranje na Vortonu, učila finance na Oksfordu, bila na Kolumbiji na liderstvu već dva puta. To je jedan način. Izmestiti se odavde je jako dobro, otići među lidere iz celog sveta i sa svih kontinenata iz različitih industrija, učiti nove stvari i onda se vratiti ovde i to primenjivati, čitanje knjiga i ona druga stvar koja je mnogo važna – da se to radi svaki dan. Džabe što čitam knjige i što sam na Harvardu čula sve koncepte i imala sam sreću da mi Džon Koter predaje ceo jedan dan, 10 sati, sve je to mnogo lepo, ali ako ja to ne primenim svaki dan sa ljudima sa kojima radim to je sve bačen novac i bačeno vreme, pre svega. Tako da sam se tome mnogo posvetila i shvatila sam da je kod liderstva nevažno koja je industrija u pitanju. Liderstvo je rad sa ljudima, suština liderstva je da se ljudi emocionalno vežu za ono što rade, jer ako ih vežete štapom i šargarepom, a to je mozak, dobićete od njih taman onoliko koliko treba da ne budu otpušteni, ali verovatno 30% njihovih kapaciteta. Sva istraživanja i pokazuju da ljudi uglavnom daju od 17 do 30% koliko treba, ali ako ih vežete srcem za ono što je vaša vizija, za ono što je vaš cilj, za ono što radite, onda će ljudi da daju sve od sebe i to je posao lidera. Posao lidera je da emotivno vežu ljude za sebe, za ono što rade, ja sam shvatila da je to najlepša stvar koju neko može da radi i da je to nešto što meni leži i što ja volim da radim i izgleda da ja nisam loša u tome, tako da je to ustvari moj glavni posao.

Ivan Minić: Jedan poznati trener naš koji je zaista uvek taj momenat motivacije tima imao na maksimalno nivou je jednom prilikom rekao Moj posao je da oni budu bolji i to je jedino što je bitno.

Šta je posao lidera?

Marija Desivojević Cvetković: Prvi moj posao je da svako ko radi u mom timu bude bolji od mene, odnosno kad dolazi u moj tim mora već da bude bolji od mene u onome što radi. Ja to često pričam mladima kad razgovaramo. Posao lidera je dirigentski posao. Dirigent nije najbolji violinista i nije najbolji perkusionista, dirigent je dirigent, ali orkestar bez dirigenta ne može. A ako dirigent ima sreće u životu da je toliko dobar, onda će on da diriguje Berlinskom Filharmonijom i da ima ispod sebe i najboljeg violinistu i najboljeg violončelistu i najboljeg trombonistu na svetu. E, to je poenta, jer poenta je zaposliti ljude koji su bolji od tebe u onome što rade, jer šta će mi ako sam ja bolje? Onda ću ja sve da radim, što je potpuno pogrešno. Moj posao je da dirigujem, da taj tim što nešto radi i stvara oseća tu lepotu sviranja u sazvučju i stvaranja te fantastične kompozicije koju, kad odeš nekad na koncert Berlinske Filharmonije shvatiš šta znači različitost. Ja dok nisam čula Berlinsku, mislila sam da svi orkestri sviraju istu, a onda sam čula Berlinsku Filharmoniju i shvatila sam da ipak ne sviraju svi orkestri istu, isto tako i u biznisu.

Ivan Minić: Postoji taj momenat, ja često koristim te sportske metafore, jer jeste to nešto što mi je najbliže i najviše me interesuje, ali postoji taj neki momenat, u principu, kada si ti neki trener ili selektor neke reprezentacije ili sve ostalo, tu nema prostora da ti bilo koga naučiš nešto novo. Vrlo je kratak vremenski period i tvoj zadatak je da izvučeš iz njih maksimum, da organizacijiski istakneš svoje dobre strane tog tima, da sakriješ one slabe strane ili na neki način ih eliminišeš i ta pozicija je izuzetno teška i zahtevna zato obično najbolji treneri uspevaju da naprave rezultate u takvim situacijama.

Marija Desivojević Cvetković: Ja čvrsto verujem da najbolji sportski treneri nisu oni koji najbolje poznaju sport, nego oni koji najbolje poznaju psihologiju. Zato mi je Ted Laso fantastična serija, Ted Laso je toliko dobra serija i zapravo uopšte nije vezana za fudbal i namerno su iskarikirali sve da čak on ni ne zna koliko igrača igra, a dolazi da bude trener, ali to je tako dobra serija i sve poruke koje se tamo šalju su toliko pametne. To je Klopov slučaj, svi znamo da Klop nije najbolji poznavalac fudbala i da je uz sebe imao dugo godina čovek sa naših prostora koji mu je pomagao oko fudbala, ali on je nešto drugo i to što je Klop, mnogi drugi nemaju i zato je on postigao uspehe kakve je postigao i postiže.

Ivan Minić: Upravo u jednoj sličnoj situaciji,nakon  jednog velikog uspeha koji smo ostvarili, pričam sa čovekom iz stručnog štaba te reprezentacije koji mi je stric. I on mi kaže Ne razumeš, mi njemu svi sve verujem…

Marija Desivojević Cvetković: Koliko je to važno.

Ivan Minić: I kad nekom kažeš da nešto može, a on zna da ne može, dok mu ti to nisi rekao, kad si mu rekao, kako on da ne veruje tebi kad si ti nešto na čemu se bazira ceo njegov život?

Marija Desivojević Cvetković: Nadam se da ljudi mogu da razumeju koliko je to teško, koliko je teško biti lider u odnosu na to da budeš menadžer. Menadžer je sve na papiru, sve je proces, sve je jasno i egzaktno i treba da kontrolišeš, da proveravaš, da postavljaš ciljeve, da vidiš jesu li realizovani, ako nisu, da nešto promeniš iza toga i da ponovo gledaš kakvi su, a ovo neopipljivo… Mnogo je teško i mnogo je retko, a čini mi se da u sportu da nepogrešivo prepoznajem. Mnogo volim sport i pratim. Nikad nisam volela Murinja, a volim Klopa, jer mislim da radi pravu stvar.

Ivan Minić: Hoću da te pitam još jednu stvar. Dakle, dao sam primer koji nije uporediv s onim što vi radite iz razloga što tu imaš zadat tim, odnosno fiksne članove koje možeš da menjaš, ali nemaš baš najslobodniji izbor na svetu. Imaš konačnu količinu vremena koja nije prevelika i neki rezultat koji je potrebno kratkoročno dostići, napraviti, podići maksimalno motivaciju za događaj koji sledi za par nedelja, održati je nedelju dana, dve i doći do rezultata. Potpuno je drugačija situacija ona iz koje vi dolazite u smislu da vi to birate ljude koji su platno sa potencijalom i onda vi pokušavate da napravite, da im pomognete da izrastu u to što treba i sve što uz to ide. Kako te ljude birate?

Marija Desivojević Cvetković: Misliš na program Mladi lideri ili…?

Ivan Minić: Ne samo, generalno za ceo princip kako radi Delta.

Kako biramo nove ljude u Delti

Marija Desivojević Cvetković: Uglavnom mi primamo ljude preko Mladih lidera. U Delti je jako teško dobiti dozvolu da se zaposli neko ko ima radno iskustvo. Za to mora da se traži dozvola. Mi svako godine imamo između 40 i 50, jedne godine smo imali skoro 60 Mladih lidera, ubaciti sve te mlade ljude u firmu, prvo, nije lako, a drugo, fantastično je zato što razmrdaju sve. Mi na konkursu jasno komuniciramo da su nam potrebni studenti ili apsolventi ili već sa diplomom ili studenti master studija, pošto vidim sad po ovom novom kako diplomiraju, odmah svi idu na master, uglavnom mladi ljudi, mislim da nam je 27 godina starsno granica. Nama se svake godine prijavi, tako, 4000 i nešto ljudi, obično bude 2000 ljudi. Proces selekcije je u nekoliko nivoa. Prvi su bazični i rade se preko računara i preko softvera, dakle ispitivanje bazičnog znanja jezika, opšte kulture i tako dalje. Onda postoje dva nivoa koja se rade dolaskom u Deltu i to radi naš HR odnosno naši psiholozi koji su zaposleni u HRu i imaju vrlo specifičan način kako se ti ljudi selektuju. Nisam ulazila u detalje, pa ne bih znala da ti kažem baš detaljno šta testiraju. Ono što znam je da je poslednji test koji imaju pre nego što dođu kod nas koji nismo iz HRa jeste test rada u timu. Dobijaju timske zadatke, a onda koleginice iz HRa posmatraju njihovo ponašanje, rad, razgovor i tako dalje i dobijaju ocene. Tako da poslednjih 100 kada dođu na finalni intervju, mi već imamo za svakog od njih već napravljen profil, naravno šta je završio, koje su mu aspiracije, koji je profil ličnosti, jer ne mogu timovi da budu sastavljeni od svih istih ljudi, moraju da budu različiti, šta ih interesuje, koja su im interesovanja u životu van fakulteta i posla, što je za nas isto jako važno, tako da se mi dobro spremimo. Do prošle godine, ja sam radila taj poslednji intervju sa njih 100 i onda smo birali koga primamo, a prošle godine smo to promenili. Sada je nas 20 iz top menadžmenta iz Delte uključeno u intervjue, i to izgleda kao oni sastanici, kako se zovu oni sastanici što sede samo nekoliko minuta, fast dating…?

Ivan Minić: Speed dating.

Marija Desivojević Cvetković: Speed dating, da. Tako da po dvoje nas iz top menadžmenta sedimo za po jednim stolom, a onda po dvoje njih kruže od stola do stola, to super zabavno izgleda, moramo da brzo pričamo, mada se mi zaiste svi već dobro pripremimo. Većina nas u top menadžmentu Delte već ima dovoljno iskustva da zapravo za vrlo kratko vreme može da prepozna i mi naravno da grešimo, ali mislim da vrlo retko grešimo. Izaberemo 50ak najboljih i onda ih podelimo po biznisima. Većina njih ide na rotacije, dakle 3 puta godišnje promene mesto na kome rade, ali oni koju su usko, usko stručni i žele da rade u toj uskoj struci, na primer stočari koji žele da rade na farmi, ne teramo ih da idu da prodaju BMW kad oni žele da rade na farmi. Isto važi za IT inženjere koji žele da rade u ITu, ali onda oni u ITiju mogu da rotiraju različite pozicije da bi pronašli šta im najviše odgovara. U tih godinu dana, osim što menjaju poslove i upoznaju različite delove Delte, oni i na početku imaju tih 7 dana upoznavanja gde obilaze apsolutno sve delove Delte, oni imaju mnogo obuka i prolaze razne treninge, takođe rade i po jedan veliki projekat te godine, svako od njih dobije temu, podele se u grupe od po 5, 6, 10 njih i obrađuju tu temu. U novembru mesecu brane te projekte, najbolji projekti budu nagrađeni i ono što se desi je da većina njih dobije ugovor za stalno, odnosno da ih svaki biznis mazne za sebe kako ih vidi da im odgovara. I do sada je kroz naš taj program prošlo skoro 400 ljudi i mislim da samo dvoje ili troje nije ostalo na kraju programa u Delti u smislu da im nismo ponudili posao za stalno. Što mislim da je fantastičan procenat, 99% njih ostaje u Delti. Naravno da neki odluče da odu ili za vreme programa ili dok su u firmi, ponovo iz različitih razloga. Neki odu da nastave školovanje u inostranstvu, neki se zaposle u velikim kompanijama u inostranstvu, neki se jednostavno ne nađu da su kompatibilni sa Deltinom kulturom, što je takođe u redu, pa rade u drugim kompanijama. Sa svima njima smo u dobrim odnosima, oni imaju taj svoj alumni, pa se druže, prate ko je gde stigao u životu i tako.

Ivan Minić: Ono što bih voleo…

Marija Desivojević Cvetković: Izvini, samo još jedna stvar, pošto si me pitao kako biramo…

Ivan Minić: E, to sam hteo.

Marija Desivojević Cvetković: Mi često od njih imamo pitanja, da li gledamo koliki im je prosek; nemam pojma koji im je prosek, niti smo ikada to pogledali. Gledamo šta su završili čisto iz toga što inženjeri u poljoprivredi najčešće žele da rade u poljoprivredi, pa nam je to bitno. IT inženjeri obično imaju šta su završili, ali ovi ostali, ja nemam pojma šta su oni završili, znači zaista to je potpuno nebitno.

Ivan Minić: Otprilike nekih 10ak godina nakon početka rada u IT i oni se zainteresuju za poljoprivredu.

Marija Desivojević Cvetković: Moguće, to si baš lepo rekao. Uglavnom, ja sam stalno govorila ranije kad me pitaju šta ja gledam, ja sam stalno govorila da gledam sjaj u očima, to je jedino što me interesuje. Onda su naši iz HRa pronašli da postoji neki forum u Srbiji koji se bavi, koji za jednu od tema ima Mlade lidere i neko je to tamo napisao i preporučio kandidatima da stave kapi u oči pre nego što uđu na intervju, pa smo im posle objasnili da to nije taj sjaj. Posle mnogo godina iskustva, ti vidiš kome radi stomak, ti vidiš ko će da izgori, ti vidiš ko će da sve uradi da postigne nešto u životu, ko želi da uči, ko želi da napreduje, ko je spreman na svaku vrstu nekih malih žrtava da bi napravio veliki uspeh. Znači to se sve vidi, kako progovore, to vidiš. Tako da to kad ja kažem “sjaj u očima”, ono što kažu Englezi We don’t hire experience, we hire attitude i to je ono što radimo. Mi zapošljavamo tvoj potencijal i tvoju budućnost, pošto se svi ionako ovde došli kod nas da ne znate ništa i oni to vrlo dobro znaju, mi zapošljavamo njihov potencijal. Naravno da ne pogodimo svaki put, naravno da ja imam svest o tome da ako mi treba softver inženjer koji će da piše kod, neću da biram osobu koja je ekstrovertna i sve je to jasno i time se rukovodimo kada biramo ljude. Ali generalno pravilo je da možeš da prepoznaš kad neko želi i možeš da prepoznaš nekoga ko ništa ne želi. I to je baš lako.

Ivan Minić: Generalno, postoji neka sad jako velika odgovornost u celoj toj priči. To je da ti neko da svoj potencijal i svoju budućnost u ruke na neki način. Šta raditi s tim dalje? Objasnila si kako izgleda prvih godinu dana, ali cilj je da ti ljudi ostanu u kompaniji dugo, možda i celu karijeru kroz različite vertikale ili kroz jednu, kako god, ali cilj je da ostanu tu jako dugo, da bi ostali jako dugo moraju non stop da imaju motivaciju, moraju non stop da imaju neku vrstu podrške, mora da postoji i nekakav projektovani karijerni put za njih i sve što uz to ide. Često kada pričaš sa tim ljudima koji imaju jako puno potencijala, njih ne moraš da pitaš gde sebe vide za pet godina. Oni ti kažu, oni ti kažu gde žele da stignu. Ima i onih koji kažu Ne znam gde ću biti za pet, ali za dvadeset želim da budem tu. Pa sad kako će doći tamo, to ćemo još da vidimo. Kako to kod vas funkcioniše i izgleda?

Kako zadržati zaposlene i razviti ih za budućnost

Marija Desivojević Cvetković: Ono što sam propustila da kažem jeste da oni u prvoj godini imaju mentore, znači svaki mladi lider ima svog mentora i to su ljudi iz menadžmenta Delte koji su zaduženi da tih prvih godinu dana, kao da su došli u vrtić, o njima vode računa, šta je to kompanija, kako stvari funkcionišu, šta je važno, šta nije važno, kako se mi ponašamo, kako se ne ponašamo, pre svega prema kolegama, šta znači timski rad i tako dalje. Mentori veoma ozbiljno uzimaju taj posao. Mi imamo, naravno, sistem ocenjivanja i mentora i mladih lidera, tako da mi svaka tri meseca to gledamo, popravljamo šta možemo i tako dalje. Nakon te prve godine, oni ostanu da rade u Delti u najvećem broju slučajeva, nemaju formalan mentorski program, ali mi imamo te neformalne mentorske programe gde veliki broj zaposlenih u Delti ima svog mentora u kompaniji koji je bilo ko u kompaniji kome se on obratio. Ja mislim da ja trenutno imam četvoro ili petoro kojima sam mentor u Delti. Na najrazličitijim pozicijama, najrazličitiji senioritet, od mladih lidera do kolega koji su veoma seniori u kompaniji. To svi radimo jedni za druge zato što želimo da ljudi mogu da napreduju. Postoje dva način na koji mi omogućavamo tim mladim ljudima da brzo realizuju to što je bio njihov san. Prvo je da smo mi odavno ukapirali da tim ljudima kad dolaze da rade kod nas, plata nije na prvom mestu i to je tako u svim istraživanjima u svetu, ali mi u Delti radimo svoja istraživanja i to se poklapa. Dakle, podrazumevajući da je plata na pristojnom nivou od koga može da se živi, tim mladim ljudima nije ta plata, na prvom mestu je mogućnost učenja i razvoja i napredovanja. Dakle to je prvo što oni žele od svog radnog mesta i od toga ni jedne godine nam to ne odstupa. Druga stvar je sa kim radim i u kakvoj atmosferi. Kad smo mi shvatili da su te dve stvari najvažnije, onda smo se mi tim stvarima posvetili. Dakle, ovo s kim radim i u kojoj atmosferi, to je naša korporativna kultura, to je kako mi živimo i radimo. A ovo prvo je da im omogućimo zaista da uče stvari koje na drugom mestu ne bi mogli da nauče tom brzinom. Kad smo gradili hotel Intercontinental u Ljubljani, glavni arhitekta tog hotela je bila mlada liderka kojoj je to bio prvi projekat u životu. Ona je došla sa fakulteta kod nas u januaru. Mi smo taj projekat započeli recimo 2 ili 3 meseca nakon toga i ona je vodila taj projekat. Ona je sa svoje 24 godine uradila posao koji njene kolege arhitekte ne urade nikad u životu jer je uradila hotel u projektu od 40 miliona evra. Jedne godine smo mladog lidera koji je u januaru počeo da radi kod nas, došao pravo s fakulteta, postavili za generalnog direktora Danubiusa koji je kompanija od 30 miliona evra sa 120 zaposlenih. Mladi lideri kod nas su sada na direktorskim i menadžerskim pozicijima uveliko. Jedan mladi lider je član izvršnog odbora Delte, Andrej Sovrović, koji je direktor svih naših hotela, dakle kod nas su mladi lider, odavnu nit su više mladi, a jesu lideri, vode ozbiljne biznise u Delti. Ono što smo mi shvatili je da ako se tim mladim ljudima da prilika da pre svega mnogo greše, da će oni vrlo brzo porasti i moći da rade sve poslove bar a bar sa ljudima koji imaju 40 ili 50 godina i to se pokazalo tačno u najvećem broju slučajeva. Naravno da i mi nekad omanemo i za nekoga smo možda prerano stavili velike izazove, ali to je vrlo, vrlo retko. Uglavnom imaju i snagu i želju da brzo napreduju i da stignu na vodeće pozicije. Sad kad pogledam po Delti, evo sledeće nedelje putujemo na auting koji imamo gde usvajamo sve te strateške planove, imamo neki tim building, nas tu ima 55, tu mladih lidera ima najmanje 15 ima i to je super. Znači top menadžment Delte su sada ljudi koji su sada pre 10, 9, 8, 7 godina primljeni kao mladi lideri.

Ivan Minić: Kaži mi samo još jednu stvar. Dakle, taj ceo proces selekcije si negde opisala, opisala si i njihov razvojni put u okviru kompanije. Jedna stvar koja mi se nekako čini da nedostaje je taj pogled koliko su oni upućeni jedni na druge. Oni su deo jedne generacije, uvek ljudi koji su deo jedne generacije u nekom sistemu, ukoliko su bliski po vrednostima, po svemu ostalom, ostanu prijatelji ceo život i taj network je često najvredniji network, ja ovo posmatram na neki način, iako nije baš uporedivo kao generaciju sa neke internacionalne škole ili slično. Kada pričaš sa tim ljudima koji su imali priliku tako nešto da završe ili su studirali u Americi, njihovi najvredniji kontakti i najvredniji u poslovnom smislu, ali najvredniji u ličnom smislu su ti ljudi sa kojima su oni prošli ceo put, jer samo oni znaju kako im je bilo u tom trenutku jer to jeste izlazak iz zone komfora za skoro sve.

Marija Desivojević Cvetković: Jeste. Jasno. Pa vidi, oni su u toj prvoj godini upućeni jedni u druge jer idu na te obuke sve vreme zajedno i rade te velike projkete i da bi radili projekte, oni moraju van radnog vremena da provode vreme zajedno i da na tim projektima rade. Oni jesu veoma upućeni i bliski. Mi osim Mladi Lideri programa imamo još dva programa za talente u Delti. Jedan se zove Deltina Budućnost gde su menadžeri koji su od 27, 28 do 35 godine koje mi vidimo kao buduće top menadžere u Delti i imamo taj program Deltini Eksperti koji nije generacijski ograničen i tu imamo ljude koji su zaista eksperti u onome što rade. Uglavnom, veliki broj mladih lidera zapravo i pređe u Deltinu Budućnost, to su dvogodišnji programi gde ponovo imaju projekte, treninge i tako dalje. Mi nemamo formalni način da u Delti sada mladi lideri sedme generacije imaju formalno nešto, ali mi vidimo da se oni druže i da su nerazdvojni i da oni rade i da se viđaju…

Ivan Minić: Imaju maturu.

Marija Desivojević Cvetković: Da. Tako da svaka generacija zna tačno koja su generacija bili, s kim su bili i tako. Znači tu prvu godinu oni zaista jesu upućeni jedni na druge sve vreme. A oni posle toga oni nekako taj alumni drže sami, pritom mi često radimo neke događaje za mlade lidere svih generacija, tako da to bude jako zabavno da se oni svi zajedno druže i vide i tako. Inače, svake godine kada dodeljujemo diplome mladim liderima koji su završili program, mi na tu dodelu zovemo roditelje. I svake godine imamo njihove roditelje koji prisustvuju toj svečanosti kada njihova deca dobiju diplomu da su bili u Delti godinu dana, da su naučili mnogo toga i da su sada spremni za nove izazove.

Ivan Minić: Taj izlazak u ecommerce na jedan veoma ozbiljan način sa jednim veoma ozbiljnim ulaganjem najavljenim i tako dalje sa celom jednom novom divizijom u okviru firme, a ne samo nečim što je nekakav plug in na postojeći sistem, pomenula si otprilike timeline kako se to dešavalo kroz neke najvažnije tačke u tom procesu, ali bih voleo da mi malo kažeš više o tome prosto kako ste se vi od starta posvetili tom procesu jer sve vreme kroz razgovor insistiraš na tome koliko je znanje važno, a tog znanja nema, dakle vi pokušavate ponovo da napravite nešto što ne postoji i niko nije napravio ništa slično i što ja volim da kažem, komplikujete sebi život, ali dobro, nekad mora…

Marija Desivojević Cvetković: Da, pa samo tako možeš da zaradiš velike pare, uz komplikovano.

Ivan Minić: Kako je taj proces izgledao? Mnogo toga morate da uvezete, a ono što ne možete uvezete, morate da napravite od nule.

Ulazak u e-commerce

Marija Desivojević Cvetković: Pa mi smo znali. Mnogo je lepo to saznanje da ne znaš ništa. Znali smo da ne znamo ništa. Taj prvi blueprint koji smo napravili, šta Ananas treba da bude, kako on treba da izgleda, čemu treba da se posveti, koje probleme da reši, kako da treba ulepša život svojim klijentima i na koji način. To je za nas uradio Boston Consulting Group. BSG je napravio međunardni tim od svojih najboljih eksperata iz pojedinih oblasti ecommerca i oni su sa nama radili dobrih 9 meseci na tome. Neposredno pre no što su napravili tim za Ananas, BSG je sa veoma sličnim timom radio sa Alegrom u Poljskoj nakon čega je Alegro je izašao na svoj čuveni IPO od 20 milijardi. Taj tim su činili ljudi koji su imali više-decenijsko iskustvo u Amazonu, u Alibabu, Mercado Libre koji je najveći južnoamerički marketplace i Tesco online u Americi i Evropi i možete da zamislite koje je to znanje bilo. Ja sam u tih prvih par meseci prisustvovala u svakom conference callu, ne zato što je moralo, nego samo da slušam to i da se čudim šta sve postoji i kakvo znanje ljudi poseduju i šta oni sve to znaju. Van BSGa smo takođe imali konsultante na razne teme i imamo ih i sada. Mi smo razumeli da ćemo imati uspešan marketplace napraviti ako imamo najbolje svetsko znanje i najviše novca, normalno, zato što je to poduhvat koji mnogo košta i naš cilj je da se vrlo brzo proširimo na sve druge zemlje bivše Jugoslavije i u skladu sa tim mi smo morali da nađemo najbolje moguće znanje i da spremimo novac. Ananas je jedina kompanija u Delti u kojoj se priča na engleskom, zato što mi imamo zaposlene, naš direktor fulfilmenta je Brazilac koga smo doveli iz tog BSG tima iz Njujorka, on je živeo u Njujorku, on je napravio fulfilment i vodio fulfilment Mercado Libre u Brazilu i Južnoj Americi, onda je u Alegru postavio fulfilment, onda smo znali da tu nema greške…

Ivan Minić: Ako može da radi i u Južnoj Americi i u Evropi, onda može i ovde.

Marija Desivojević Cvetković: Jeste. Felipe je postao pre par nedelje srpski zet, tako da smo sigurno da je tu.

Ivan Minić: Asimilovali!

Marija Desivojević Cvetković: Asimilovali smo ga. Komercijalni direktor je došao iz Češke. CEO koji jeste naš, Marka smo doveli iz isto Češke, on pre toga bio u Indiji i bavio se tim stvarima, dakle isto internacionalni, doveli smo devojku koja je vodila fulfilment Amazona u Italiji i tako dalje i tako dalje. Dakle, to je jedina firma u kojoj je službeni jezik engleski jer ne govore svi srpski jezik, mada ćemo se potruditi da ih naučimo. I to ogromno znanje koje se sliva, pošto ecommerce je vrlo kompleksna stvar, sastoji se od nekoliko delova koji su ne nezavisni, ali veoma različiti jedni od drugih. Dakle, fulfilment, ono što mi zovemo isporuka, dakle magacin gde se nalaze paketi, kako se oni nose do jedne tačke, kako se nose do kuće i tako dalje, taj last mail delivery. S druge strane je sama platforma. S treće strane je komercijala koja pregovara, dovodi trgovce, objašnjava koncept zašto bi oni prodavali na Ananasu kad imaju svoj website. Onda plaćanja koja su potpuno druga stvar. Mi smo sada omogućili da možete da platite na svaki način. Od prošle nedelje smo uveli da na put do lokacije, to su kafići, prodavnice gde preuzimate pakete takođe možete da platite karticom. Dakle mi svakog meseca uvodimo nešto novo. Svaka ta mala nova stvar je veliki projekat. Morali smo, takođe, iz inostranstva da uvedemo ljude koji nam vode product i project i tako. Znači, morali smo da skupimo najbolje znanje koje smo mogli da bismo napravili veliku stvar jer sa malim znanjem može da se napravi mala stvar i često vrlo pogrešna. Ananas nije savršen. On radi tek 6 meseci. Ima mnogo stvari koje moraju da se promene, da postanu bolje, ima mnogo stvari koje još uvek nema, a treba da ima, ali to je ono što taj put čini zanimljivijim. Ja, koliko znam, Amazon ima nekoliko desetina hiljada softver developers, iako postoji već 20 i nešto godina ili malo manje…

Ivan Minić: Ne, više od 20 godina.

Marija Desivojević Cvetković: Uglavnom, to je neverending story, to je nešto što ćemo raditi stalno i stalno ćemo da hvatamo to što je najnovije što možemo da dovedemo ovde i ono što je nama najvažnije je to da imamo to obećanje prema kupcu koje ćemo ispunjavati. Naravno da to ne može da se u 100% slučajeva, naravno da će neki paket nekad da se zagubi, meni se to dešavalo sa Amazonom, naravno da će nekad nešto da zaškripi, to je sve normalno jer radimo sa modernim tehnologijama, ali ono što je nama važno je to da ono naše obećanje u najvećem broju slučajeva bude onako kako treba, jer trenutni naš MPS je 93 što mislim da je fantastično i onda ćemo da uradimo sve da tako ostane.

Ivan Minić: Mislim da taj momenat, da prosto na toj skali greške se dešavaju jer postoji i ljudski faktor i gomila drugih stvari, ali taj momenat koji Amazon čini posebnim je to kada dođe do problema, ti taj problem sa podrškom rešiš tako da izađeš presrećan sa tog razgovor, što u principu se skoro nikad ne dešava u životu, gotovo nikad.

Marija Desivojević Cvetković: Opet se vraćamo na odnose sa ljudima i to je ono što mašina nikad neće moći da zameni, a to je da i mi kad imamo nezadovoljnog kupca i nema veze da li je možda kupac nešto pogrešno razumeo i sve to, ali naš je zadatak da se javimo, da budemo ljubazni, da pomognemo, da i čak iz nekog negativnog događaja mi dobijemo kupca koji je na kraju rekao Ovi ljudi su okej. Ja sam jednom imala neki problem sa Ananasom i ne mogu sada da se setim, to je bilo na samom početku i pozvala sam i pričala sam 5 minuta sa nekom ženom u call centru da sam ja na kraju zvala direktora Ananasa i rekla Ko je ova žena? I na kraju ja sam ispala da sam srećna što se taj problem desio. Ako ljudi umeju sa ljudima, onda svaki problem može da se prevaziđe, a da radimo bez greške, pošto bez greške rade samo oni koji ne rade i to je tako.

Ivan Minić: Jednu stvar još hoću da te pitam, naravno ne moraš da podeliš sve, ali kada ste pravili analizu i procenu šta je to što želite da napravite i šta su neki problem, šta ste uvideli kao najvažnije neke bolne tačke koje je najkompleksnije rešiti, pa ih zato gotovo niko nije rešio ovde?

Marija Desivojević Cvetković: Isporuka. To je bio broj jedan. To smo svi imali iz ličnog iskustva. Imali smo narudžbine, neću reći jedne velike svetske kompanije, gde mi je ćebence putovalo 40 dana do kuće. Pa kad su me pitali jesam li zadovoljna, ja sam im napisala Pa da ste ga izneli tu ispred firme, neki bi ga vetar doduvao do mene za 40 dana. Imali smo slučaj mog kolege koji je naručio deci za Novu Godinu video igricu u oktobru da bi bio siguran da će doći na vreme, pa je došla u martu. Svi smo seli i pričali o svojim frustracijama u online trgovini. To da li je meni na nekom sajtu lakše ili teže da kupim, da kliknem, pa to nekako i prevaziđem. A kad ja to moram da čekam i kad nemam pojma kad će to da dođe i kad onda dobijem poziv koji zvuči ovako Ej, ‘de si? osobe koje nikad u životu nisam upoznala i ja kažem Tu sam, Ja sam tu ispred, ja kažem Ispred čega?, Pa ispred tvoje kuće!, ja kažem Ali ja nisam kod kuće, ja radim., A, pa dobro, onda ništa. i ode. Ili sam ja ili je kod mene neko kući i znam da je tu i samo dobijem porukicu da isporuka nije uspela, a ja znam da ona nije bila ni pokušana. I tako dalje i tako dalje. To je bila najveća frustracija, mi nismo o tome pričali kao stručnjaci, nego kao ljudi koji žive u zemlji u kojoj imaju neviđenu frustraciju što ne mogu da dobiju nešto što su kupili i nama je glavni cilj bio da ljudi mogu da dobiju ono što su kupili. U 99% slučajeva, ako na Ananasu naručiš robu koja ima ozanku dajrekt, što znači da se nalazi kod nas u magacinu, do ponoći to ćeš dobiti sutra. I to je delivery promise koji mi pravimo. Ako roba nije kod nas, nego se nalazi kod trgovca kod kog si kupio, mi ne možemo toliko da utičemo na trgovca da on bude neverovatno brz u pakovanju i tako dalje, ali sadašnji prosek nam je dva dana. Što je, ja mislim, sasvim u redu. Ako ne želiš da sediš i džudžiš kod kuće i čekaš da te neko zove telefonom, paketomati su svuda u gradu. Ono što smo mi prvi uveli, pick up – drop off lokacija, znači kad naručuješ na Ananasu imaš tamo onu padajuću listu da nađeš na kojoj si opštini i koji kafić ili hemijsko čišćenje ili menjačnica na tvojoj opštini, odeš po paket, mora da traje proces 30 sekundi. To nam je benchmark. Ako traje duže, treba da se jave ljudi u call centru i da kažu da je trajalo duže. Znači uđeš, kažeš dobar dan, imam paket, pokažeš QR kod na telefonu, oni ga skeniraju, uzmeš paket i odeš. Ono što mi je bilo bitno je povrat, jer ja nekad neke stvari ne vraćam, smuči mi se dok ja to vratim, ne mogu ja tim da se bavim. U Ananasu, sad kad smo imali, imali smo fantastičnu garderobu, ne znam da li si gledao, ali na primer imali smo fantastičnu kolekciju Dizela i ja sad pošto nisam sigurna za svaki model koji mi broj odgovara, ja onda kupim 4, 5 farmerki, probam kod kuće, dvoje mi odgovaraju, tri stavim u onu kutiju nazad, pozovem telefonom, oni dođu kod mene kući da uzmu paket i da ga odnesu, šta ćeš lepše. To će isto sad moći na ovim pickup – drop off lokacijama. Tako da, mi smo se strašno fokusirali na isporuku, jer mislimo da je ljudima važno da dobiju ono što su kupili, jer valjda su kupili zato što im treba, a ne zato što vole da čekaju 6 meseci. Naravno da se problemi dešavaju, ima ih, ali zasada jako mali procenat. Tako da probaj, ako naručiš nešto u 15 do 12 noćas, trebalo bi sutra da ti stigne.

Ivan Minić: Imali smo taj momenat u Americi, ja sam ostao zaglavljen tokom COVIDa u Americi gde sam bio na putu i već godinama idem i godinama već kad ti treba nešto ne odeš u prodavnicu da kupiš, nego isklikćeš jer će doći sutra i koga briga, ali taj momenat gde sad kao već počinju malo da kasne stvari, ne mnogo, ali ono što je obično bilo dan ili dva, dođe za tri i sad to već počinje da te nervira i čitaš sve to i istražuješ, i u jednom trenutku naiđem ja na jedan sjajan autorski tekst u kome se piše zapravo o tome kako je najvažnija osoba za ecommerce u Americi je vozač kamiona, jer ako on ne uradi svoj deo posla, taj neki lepi interface koji ti isklikćeš i gde je sve kako treba i dodaš sve što treba, potrošiš, naravno, više para nego što si planirao, sve to nije važno, ako taj paket ne stigne, naravno, i u onom roku u kome treba. I onda kada istražuješ to sve i čitaš i, naravno, gomila naših ljudi sada radi po tracking kompanijama i odavde support i tamo i sve i kad malo istražuješ i pričaš o tome, ti shvatiš zapravo koliko hiljada ljudi to tamo radi jer mi sad znamo jer su neki ljudi na YouTubeu, pa pričaju svoj život, ali to su stotine hiljada ljudi da bi jedna onolika zemlja mogla da funkcioniše. I oni su bukvalno žila kucavica njihove ekonomije danas. Kod nas je to uvek bilo… Kurirske službe smo uvek doživljavali kao nužno zlo. To je nešto što da ne bi ti išao da odneseš lično, a ako je baš bitno vrlo često ćeš ti da odeš da odneseš lično za svaki slučaj i ako treba da stigne nešto u Niš, alternativa je da daš vozaču autobusa, a to je malo već cimanje. I onda kada imaš pozitivno iskustvo sa kurirskom službom, ti se iznenadiš, došli smo u tu fazu.

Marija Desivojević Cvetković: Jeste. Na taj faktor je i Ananas i igrao. I zaista imamo, kad mi čitamo one reviewe, to je faktor iznenađenja. Ljudi su šokirani da im je neko zvonio na vrata i doneo paket, a nije zvao da siđe ispred zgrade i tako. To će i dalje biti naš fokus i to je jako važno i imajući Felipea, mi smo uspeli da znamo koji su to sve trendovi u svetu, kako se sve to organizuje, možeš da zamisliš koji softver stoji iza toga. Nije to baš mi damo kuriru paketić i kažemo mi idi na ovu adresu i sve. Ozbiljan softver. Dobiješ poruku, kurir te pozove kad je blizu, dobiješ poruku kad je tu, dobiješ poruku kad je paket isporučen. To je ozbiljan softver koji, naravno, sve to prati i nije lako i on ima nekad svoje bagove. Ali definitivno idemo na to ljude u Srbiji iznenadimo da nešto može da bude profesionalno i da ti ljudi mogu da budu uljudni i profesionalni i da ti se ne obraćaju kao da ste od vrtića drugari i da može sve da stigne na vreme. Zašto u Americi može, a kod nas ne može? Šta, imaju druge kamione, druge puteve?

Ivan Minić: Mi smo posebni…

Marija Desivojević Cvetković: Mi nismo ni po čemu posebni.

Ivan Minić: Hoću da te pitam još jednu stvar i da u ovom nekom završnom delu našeg razgovora, koji je jako bitan deo tvog života i svi koji te pratimo godinama znamo za to, pričala si ponekad o tome, ali mislim da ja nikad nisam čuo. Kako si se ti zaljubila u trčanje? Kako si ti otkrila sport u tom nekom smislu stalne aktivnosti, kao jedan veoma važan, integralni deo tvog života?

Važnost sporta, važni događaji i šta dalje

Marija Desivojević Cvetković: Ja se nikad nisam bavila sportom. To je prvo. Jer stalno kad pričam sa mladim ljudima, pa me oni onako gledaju, ja im onda uvek kažem Čekajte, čekajte, ja kad sam bila u vašim godinama, ja sam izlazila celu noć i onda pravi iz izlaska na ispit. Tako sam živela. Osim skijanja, nisam se nikad bavila sportom. A i skijanje, nisam se bavila, nego sam skijala zimi na planini. Kad sam rodila starijeg sina, pošto je on bio izuzetno krupna i teška beba, počela sam da imam probleme sa leđima, pa sam počela da vežbam u teretani da ne bih imala probleme sa leđima. I tu sam srela trenera, moj stariji sin ima 17 godina, s kojim već 17 godina treniram u teretani i tako smo trenirali, ja sam išla 3 puta nedeljno, održavala tu formu i tako. Onda kad sam rodila mlađeg sina, odnosno neposredno pre nego što sam ga rodila, dok sam još bila u drugom stanju sam njim, videla u teretani, malo sam vežbala i videla kako svi imaju iste majice i piše ime te teretane, ekipe. Ja kažem Šta je ovo, što ja volim to tako timski, to mi je strava, šta je ovo? Kaže Idemo svi da trčimo Beogradski Maraton i oni su kao tim i ja se tu oduševim i kažem Jao, što bih ja ovo volela. Je li mogu ja sledeće godine?, pošto sam ja već u tom trenutku imala stomak i meni taj moj trener, moj dobar prijatelj danas, kaže Gde ćeš ti, jesi normalna? Imaš 38 godina, nisi nikad u životu trčala, kako? Ja kažem dobro. I kad sam…

Ivan Minić: Svašta nikad ja u životu nisam probala…

Marija Desivojević Cvetković: Filip je rođen u septembru, krajem septembra, ja sam počela u novembru da trčim i u aprilu sam istrčala svoj prvi Beogradski Polumaraton i danas imam 20 minuta bolje vreme od tog mog trenera, što mi je rekao da ne mogu da trčim, na polumaratonu, a maratonu verovatno imam sat i po. Uglavnom, shvatila sam da, ne mogu da zovem to talentom, ali, realno je moje telo fino napravljeno tako da može fino da trči i da mogu da napravim rezultate ako treniram. Ipak je važno i da se rodiš nekako, da imaš konstituciju za to. A druga stvar koja je mnogo važnija, ja sam shvatila posle nekoliko meseci da je to nešto najlepše što ja radim, naravno, nauka je dokazala, hormoni koji se luče nakon trčanja, koji se inače zovu endokanabinoidi, šta mislite zašto? Zapravo prave taj osećaj opuštenosti, nedostatka bola, potpuno veselje, radost. To se zove runners high. Kad čovek prestane da trči, bukvalno oseća krizu. Ja kad ne mogu da trčim zbog neke povrede, ja svaku noć sanjam kako uzimam patike, obuvam se, trčim i tako. Tako da je to jedna ozbiljna zavisnost koja je zapravo dobra, a takođe je dobra u mom radnom okruženju jer ja tako puna tih endokanabinoidi dolazim na posao svaki dan, tako sam nasmejana, vesela i to je jako lepo. Pošto sam mnogo trčala, u nekom trenutku sam počela da se povređujem jer telo koje se nije bavilo sportom, a imala je previše napora je počelo da se povređuje, onda su mi preporučili da treba da vozim bicikl, zato što bicikl olakšava posao, odnosno rasterećuje ligamente, zglobove i mišiće i onda sam počela da vozim bicikl, da vrtim pedale, to mi se dopalo i nekako u to vreme svi ljudi s kojima sam ja trenirala su počeli da se prebacuju na triatlon i onda su kao Ajde i ti, što mi svi treniramo za triatlon, a ti ne treniraš? A ja nisam trenirala za triatlon jer nisam znala da plivam, mislim, znala sam na moru ono prsno, glava iznad vode i to, ali nisam umela da plivam, nikad u životu nisam napravila zamah u kraulu. Međutim, eto novog izazova, da se nauči da se pliva. Da ne pričam kako su izgledali moji prvi časovi plivanja, davljenja i tako dalje. Posle godinu dana priprema, ja sam naravno isplivala 4 kilometra za vrlo pristojno vreme, tako da danas kad me vidiš, rekao bi da plivam ceo život, a u stvari ne plivam ceo život. Taj Ironman posle bio više stvar nekog pokazivanja sebi, a ustvari najviše mojoj deci, pa onda i svima drugima koji su mi važni da je nekako ta motivacija ljudi, da je sve moguće. Inače, Ironman moto je Anything is possible i ja mislim da je to moj životni moto, da ti zapravo možeš sve što hoćeš, samo da treba zapravo želiš to nešto. To je bio moj dokaz sebi i, kažem, mojoj deci, da čovek ako nešto želi i ako se tome posveti na neko vreme, ne postoji stvar koju ne možeš da uradiš. To je verovatno jedan od najlepših trenutaka u mom životu, taj prolazak kroz cilj u Kopenhagenu gde sam shvatila da čovek sve može.

Ivan Minić: Jedna od stvari koju svi koji trče malo ozbiljnije, posvećenije, o čemu pričaju je da to zapravo zahteva neko vreme. To vreme nije malo, ne možeš ti da istrčiš to što treba tako što odvojiš pola sata ili 15 minuta, potrebno je posvetiti neko vreme. To vreme može da se posmatra kao izgubljeno vreme, ako ga tako napraviš sebi, a može da se posmatra i kao neko vreme u kome ćeš ti, jer radiš aktivnost u kojoj ne moraš da budeš 100% fokusiran na sve, imati vremena i da razmišljaš i poslužiš neke stvari o sebi i možda slušaš nešto interesantno i sve što uz to ide. Za šta tebi služi to?

Marija Desivojević Cvetković: Prvo, da zbog onih koji možda razmišljaju da počnu da trče da budemo jasni da to uopšte nije neko ozbiljno vreme, radnim danom trkački treninzi su u proseku od 40 do 45 minuta i nema šanse da neko kaže da ne može da ustane 45 minuta ranije da to uradi. Vikendom su duži. I, naravno, pred velike trke, postoje treninzi koji su u radnoj nedelji i nikad ne prelaze sat vremena. Vikendom je onda to duže, sat, sat i po, dva. Nije vreme veliki problem, a ono što dobiješ jeste ono što si rekao. Prvo, ja nikad ništa ne slušam dok trčim i retko ljudi slušaju dok trče, zato što to menja ritam trčanja i drugo, kad trčim napolju, volim da uživam u zvucima prirode i tako dalje, tako da ne slušam ništa, ali to je moja meditacija. Ja za to vreme kroz glavu ili nemam ništa, pa je to stvarno meditacija ili je to vreme u kome ja imam vremena da mislim. Mi stalno u firmi se šalimo da ko mnogo radi, nema kad da misli, ali to je tačno. Ti kad uđeš u kancelariju i kad te proguta onaj dnevni posao, ti nemaš kada da sedneš i razmišljaš. Ovo kad trčim ili vozim bicikl ili plivam, to je vreme u kome razmišljam i svašta čoveku padne napamet u to vreme, tako da je to vrlo korisno vreme provedeno na svaki način.

Ivan Minić: Za sam kraj bih voleo da, ako možeš i hoćeš, podeliš sa mnom i slušaocima, šta su bile neke najvažnije životne situacije u smislu šta su bile najvažnije knjige koje si pročitala, najvažnija predavanja, najvažniji ljudi koje si upoznala, koji su ti pomogli da danas budeš ono što jesi.

Marija Desivojević Cvetković: Huh, ovo je trebalo da mi pošalješ ranije. Ne mogu da se spremim. Presudne situacije su bile školovanje i posao i svaki novi posao je označavao jednu novu stavku u mom životu. Najpresudniji su bile porodica, odnosno rođenje moje dece, jer deca menjaju potpuno percepciju života, način na koji čovek gleda na stvari, na koji postavlja prioritete i tako dalje, tako da je to sigurno najvažnija stvar u mom životu. I malo pre sam navela ti neki veliki sportski uspesi koji su za mene bili, ne znam, to penjanje na taj vrh od 6100, Ironman i tako dalje. To su neke stvari koje su onako važni životni događaji koji te određuju u tom smislu ko si, šta si, šta ti je važno. Što se tiče ljudi, ja sam osoba koja smatra da su ljudi i važne emocionalne veze sa ljudima u životu, mislim na porodicu, prijatelje i tako dalje, ono što čini život. A Harvard je u onom najdužem istraživanju koji je u istoriji obavljeno to i dokazao, da nam kvalitet i dužina života zapravo zavisi samo od broja tih značajnih, meaningful emocionalnih veza koje u životu imamo. Tako da, za mene u životu, osim moje porodice, koja je tu oduvek, mnogo su važni moji prijatelji i svako od njih ima posebno mesto i svako od njih je važan iz nekog velikog razloga, posebno moje drugarice i taj naš geng koji stavljamo sad na društvene mreže pa mi se nekad desi da moje drugarice upoznam sa nekim, a oni svi kažu A, pa znamo te sa Instagrama! Kvalitetni ljudi s kojima ostvariš te duboke i značajne emocionalne veze su ono što te čini osobom kakva jesi. To je za mene užasno važno, i to su ljudi koje sam upoznavala kroz posao i ljudi koje sam upoznavala u privatnom životu i onih koji su se zadržali i ostali mnogo godina i to je ono što čini moj život značajnim. Što se tiče knjiga, ja jako mnogo čitam, to je moja najveća moja najveća ljubav uz fudbal. Ne gledam televiziju, ne čitam novine nikada i sve to vreme, osim kad ne gledamo sad ovaj fudbal po celo veče, ja čitam knjige. Mislim da je mnogo važan taj miks da ne čitamo stalno isto. Jedno vreme sam dosta čitala knjige vezane za posao kad mi je to bilo važno za karijeru i tako dalje, biznis knjige i biografije velikih ljudi i tako dalje, ali ja to uvek miksam sa beletristikom koju i dalje najviše volim i to je za mene veoma važno zato što to čini moj pogled na život i mnogo volim da čitam knjige iz nauke, sad, glupo mi je da kažem iz popularne nauke, ali nauka treba da bude popularna sama po sebi. Volim da čitam mnogo psihologiju, način na koji telo funkcioniše, šta je to novo u medicini, šta je novo što nam nauka donosi i tako dalje. To me sve fascinira. Zaljubljena sam u nauku. I imam vrlo agresivan koji nipodaštavaju nauku i popularišu stvari koji nisu nauka, možda bi trebalo to da primim malo manje k srcu, ali ne mogu, jer mislim da je nauka najvažnija stvar koja ovaj svet vodi napred i koja nam je omogućila da danas živimo ovako kako živimo i koliko živimo. Zato volim to da čitam, volim da znam šta sve ima novo, kako sve možemo da unapredimo načinom na koji živimo. Tako da knjige su mi značajne i stvarno ne mogu da ti kažem koja posebno, imam posebne knjige o svom životu, ali to je za neki book club. 

Ivan Minić: Dobro, dobro. To je, da kažemo, tvojih 20ak godina karijere. Šta dalje?

Marija Desivojević Cvetković: Pa penzija!

Ivan Minić: Dobro, i ja to stalno pričam kao cilj za srednji period.

Marija Desivojević Cvetković: Šalim se. Prvo, ja mislim da čovek živi dok radi. Sigurna sam da nikad neću prestati da radim. Samo oblik i forma tog posla treba da se menja. U nekim godinama ja sigurno ne vidim sebe da trčim ujutru u 8 u kancelariju i da tamo sedim i da radim. Znači moram da promenim formu toga kako radim, srećom, firma u kojoj sad radim mi omogućava sve to. Ja mogu da radim ono što volim, da se bavim novim stvarima, da radim sa ljudima koje ja izaberem, tako da verujem da će mi to omogućiti da ovde radim duže nego što sam možda nekad davno planirala, ali u svakom slučaju, da putujem po svetu i radim iz bilo koje tačke, to je ideja. Da, ako moja deca odu odavde i studiraju u inostranstvu, da mogu da budem kod njih koliko god želim, da mogu da putujem na sva mesta koja jošuvek nisam videla, ali da imam svoj računar pored sebe i pretpostavljam uskoro neke naočare i eto ga! Metaverse će da nam omogući da radimo bilo gde, sa bilo kim, bilo šta. Tako ja vidim svoju starost, da uvek nešto radim, ali da se forma toga kako radim i gde radim, stalno menja.

Ivan Minić: Imali smo tu situaciju da nam je COVID omogućio, zapravo, da mnoge stvari koje nisu mogle digitalno, postanu digitalne.

Marija Desivojević Cvetković: Da. I dalje postoje stvari koje ne mogu digitalno, zapravo. Ali zato su tu naši kontakti sa ljudima i način da komuniciramo. Ali neke stvari mogu, slažem se, ali ima dosta toga što ne može.

Ivan Minić: Naravno. Neka vrsta iskustva nikada neće moći da se iskusi na daljinu, sigurno. Ali neke stvari, mnogo veći broj stvari sada možemo, zato što nismo imali izbora i mislim da koliko god je bila tragična cela ta priča sa koronom i za ljude i za pojedince i za ekonomiju i za sve ostalo, zapravo nam je možda kao vrsti i planeti donela nešto dobro, pokazala nam je da možemo da se prilagodimo onda kad smo mislili da više ničemu ne možemo da se prilagodimo i da smo jako komforni u onom kako smo navikli. 

Marija Desivojević Cvetković: Pa dobro, to se tako desilo i kad se pojavila parna mašina i kad se pojavila struja. Jednostavno, u istoriji mi stalno gledamo iz naše perspektive jednog kratkog ljudskog života, pa sad šta se sve dešava, pa sad ako se izmaknemo i pogledamo iz perspektive istorije, nauka i tehnologija nikada nisu odvele čovečanstvo nazad. Znači vode ga samo napred. Uz malo bumpy road i malo kamenčića, ali samo napred i samo napred. Tehnološke promene su toliko postale brze, a mi se kao stvorenja, jednostavno zbog strukture naših gena i toga kako funkcionišemo, ne možemo tako brzo da se promenimo i tu sad mora sad samo da nastane neko usklađivanje između tih ogromnih promena i toga kako se mi menjamo i to što si rekao, neke stvari ne možemo da zamenimo. Tehnologija vodi svet napred, uvek će tako biti i ako smo pametni, mi ćemo izabrati najbolje načine za to napred kroz tehnologiju, a verujem da ćemo kao čovečanstvo biti dovoljno pametni da uspemo to da uradimo. 

Ivan Minić: Marija, hvala ti.

Marija Desivojević Cvetković: Hvala tebi.

Ivan Minić: Bilo mi je veliko zadovoljstvo. Nadam se da je vama bilo interesantno kao meni. Ako imate neko pitanje, neki predlog, iskoristite za to polje za komentare na YouTubeu ili nam pišite na mail. Hvala vam što ste nas pratili i vidimo se naredne nedelje.