Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, Deezer-u, na Apple i Google podcasts.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Moj današnji gost u Pojačalu je moj dragi prijatelj Vukašin Aleksić, danas zaposleni Microsofta u njihovoj centrali za ovaj deo evrope u Dablinu, a kroz vreme momak koji je uvek voleo tehniku, ali ne dovoljno da bi postao pravi inženjer. Momak koji je uvek voleo prodaju, pa je nalazio načine da spoji te dve strasti. I ceo njegov razvojni put je vrlo interesantan i govori o tome kako zapravo neko nije tehničko lice može jako puno da donese u tehnološkoj kompaniji, u tehnološkoj industriji. Takođe jedna od stvari kojima smo se bavili je to kako neko mlad može na vreme da krene da štedi i investira i na taj način obezbedi sebi u nekom zrelom periodu u svom životu finansijsku nezavisnost i činjenicu da možda može malo bolje da bira šta će i koliko će da radi, odnosno šta možda ne želi i koliko ne želi da radi. Uživajte!

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Vukašine, dobro došao. Ti si jedan od mladih ljudi – više nisi toliko mlad, ali dobro, dobro se držiš – jedan od mladih ljudi koje sam ja nekako u životu pokupio kroz vreme. Uglavnom kroz prisustvo na raznim nekim studenskim događajima, konferencija, slično. Ti si sa FON-a. Poznato je koliko ja volim FON. 🙂 Ali, to negde daje svima mogućnost da i upoznajete ljude, ulazite u neku vrstu networkinga jako rano, dolazite do nekih zanimljivih konekcija. A svi mi kada upoznajemo tako ljude, kada vidimo mladu osobu koja ima potencijal, zna šta hoće, stalo joj je, cima se, tu osobu zapamtiš. Ne viđamo se mi onoliko često koliko bi trebalo, mada jesmo u poslednje vreme učestili te doručke. Ali, zvuči glupo, ali od prvog dana kad sam te upoznao znao sam da će da od tebe bude nešto. Šta, to sad još ostaje da se vidi, ali mi je bilo mnogo drago prateći tvoj put kako je to sve izgledalo. Tako da, dobro došao.

Vukašin Aleksić: Hvala na pozivu. Čast mi je da budem deo ovog podkasta i da vidim studio.

Ivan Minić: Ovu mračnu stranu. 😀

Vukašin Aleksić: Tako je, da! 😀 Srećom nije crni kauč ovde, ali… 😀

Ivan Minić: Za sad. 🙂 Ti si sada primarno u Irskoj, u Dablinu, u Microsoftu.

Vukašin Aleksić: Tako je.

Ivan Minić: Na poziciji koja je vezana za prodaju velikim klijentima. I to jeste nešto što je obeležilo tvoju karijeru dobrim delom kroz razne korporacije kroz koje si prolazio. I lepa stvar biti toga tamo jeste što jesi negde na izvoru raznih informacija i svega. Ali, ima obično razlog zašto si i kako si tamo stigao. I to nije slučajno, a pričaćemo o tome. Pričaćemo o tome, pričaćemo dosta o finansijskoj pismenosti, pričaćemo o tome kako u suštini svako od nas uz dovoljno truda, posvećenost i na neki način i odricanja može da bude finansijski nezavisan u životu, što jeste nešto što mnoge od nas muči. Jer prosto od starta, od detinjstva nismo imali odakle to da naučimo, nije nam to nešto bilo blisko. Zapravo, o tome je počelo da se priča tek prethodnih godina ovde. Ti to pričaš već duže vreme i kroz razne stvari koje deliš sa ljudima, to je postalo sastavni deo nekog diskursa u nekom našem krugu prijatelja, što je bitno. Mi jesmo malo matori već za to, ali nije kasno ni sad.

Vukašin Aleksić: Apsolutno.

Ivan Minić: Iako je naravno bolje da se krene što ranije. Ali, početak je uvek isti. Početak je Munchmallow pitanje i šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Vukašin Aleksić: Čuveno Munchmallow pitanje. Pa, interesantno je kako smo svi mi pod nekim uticajem ljudi oko nas, pre svega porodice. Mislim kad sam bio klinac, kad sam počeo da razmišljam o tome šta bih da budem kad porastem i kad kreću ta pitanja, to je negde početak osnovne škole, recimo, sećam se da je prva stvar koju sam govorio da hoću da budem hirurg i košarkaš. A zašto hirurg i košarkaš? Pa, moj otac je imao tu nesrećnu sudbinu da mu je sa 18 godina poginuo otac i u trenutku kad je trebao da upiše medicinu je bila sahrana, pa je odlučio da ne propusti godinu. Jer tad je to bila velika stvar, ako propadne ti godina, što kažu. I odluči da upiše ekonomiju. Njemu ceo život ode u tom smeru ekonomije i čovek završi ekonomiju. I ostalo je istorija. Ali, to je njemu bio neostvareni san i onda stalno pričao o tome kako je maštao da bude hirurg. Meni je to bila velika stvar – biti hirurg je sjajno. A košarkaš? Pa, eto je bilo neko vreme kada je Džordan bio na vrhuncu. Ja nisam neki ne ljubitelj sporta, nego ne pratim sportove sa loptom, ali tad sam košarku baš voleo i pratio i trenirao neko kratko vreme. I Džordan mi je bio sve u tom trenutku odrastanja. I onda mi je bilo da spojim ta dva, ali kasnije su stvari krenule da se menjaju kako sam shvatio da nisam baš spreman sa loptom. Što bi rekao jedan moj drugar, da sam operisan u Rusiji kad sam bio mali od fudbala i košarke. 😀 Shvatio sam da me ni medicina ne zanima u toj meri da bih se time bavio u životu. Tako da negde u jednom trenutku sam shvatio da me tehnologija dosta zanima.

Ivan Minić: A kako si shvatio? Koji je to neki kontakt koji si ostvario kad si skapirao da osim što je to šareno i svetli, pa je svima interesantno, tebe kao i mali broj ljudi zapravo zanima kako radi.

Vukašin Aleksić: Pa, ja sam negde među prvima uvek imao – moj isto bio ljubitelj, tj. i dalje je ljubitelj tehnologija. I imao sam tu sreću da dobijem prvi kompjuter negde sa 6 godina i da sam tu negde imao – da li je Sega 1 ili neki Nintendo, pa su tu bile neke varijacije, onda 2. Bilo je promena s jedne na drugu konzolu, itd. Ali je to krenulo još u vreme kad je DOS bio kao operativni sistem, pa si kucao .exe da bi otvorio neku igricu, itd. Ali sam krenuo da istražujemo malo: “Čekaj, šta je to dodatno što ja mogu da radim osim igranja igrica?” I onda mi je krenulo sa nekim banalnim stvarima. Od crtanja u Wordu i Paintu, mislim kako može da se crta u Wordu. 🙂 Imao si one sličice koje ubacuješ. Krenulo je tako dosta prosto.

Ivan Minić: Word Art, najbolja stvar. 🙂

Vukašin Aleksić: Word Art, jeste čuveni. Mi smo ta generacija, toliko smo matori. 🙂 Ali je krenulo negde odatle i onda vremenom su počeli da pojavljuju razni programi, razne fore koje sam koristio. Između ostalog, imam tu neku kreativnu crtu. To mi je valjda došlo sa mamine strane. Ujak je bio slikar i neki multitalentovani umetnik. Znači, nije samo slikao, nego je svašta radio. I počeo sam zapravo da se bavim editovanjem klipova. Ako se sećaš, sećaš se sigurno u to vreme ja sam bio negde sredina osnovne, kraj osnovne škole, Bobo smrade i ti klipovi. Kill Bill, necenzurisanu verziju. 🙂

Ivan Minić: Sve, sve. 🙂

Vukašin Aleksić: Krenuo sam radim te fore u Windows Movie Makeru. I onda je to bilo ljudima jako smešno, zanimljivo, pa je nekako išlo u tom smeru da mi to daju neki diferencijator u odnosu na sve ostale kako ja to umem super da radim i kako je to mega zanimljivo. I onda je to meni dalo neki dodatni vetar u leđa, hajde sad ovo, hajde sad ono. Pa je išlo i do nekih montaža, stavljao sam ljude u naslovne novine, pa sam rekao da ću da ih ubacim u Skandal, itd. Bilo je raznih tu fora i prankova, što bi rekli. Ali, kroz tu neku igru je zapravo sve krenulo. Moju radoznalost – moja sestra ima troje dece, ćerku i dva sina, i ovaj srednji Mihajlo je neko ko rastura sve stvari po kući. Ali, tačno prepoznajem sebe u tom, jer sam ja voleo kad nema nikog u kući da otvorim taj kompjuter, vadim memorije i u nekim lošim varijantama da skidam procesor. Pa, nešto je tu lepljivo, šta se desilo ovde, itd. I kroz tu neku radoznalost sam zapravo i imao jedan od prvih ozbiljnijih angažmana. To je bilo da radim u servisu računara tokom raspusta, između 3. i 4. godine srednje škole. I to je bio neki prvi dodir. Hajde da to što ja volim da krenem da radim nešto sa tim i sklapao sam računare u servisu. Bio sam neki mali šegrt, bez ikakve plate, ali to mi je otplatilo – ćale mi je na kraju otplatio letovanje suštinski zbog tog mog angažmana.

Ivan Minić: Što si se iscimao.

Vukašin Aleksić: Tako je. Svaki dan tokom celog raspusta od 9 do 17 ja radim tamo. Imam za klopu. I na kraju plaćeno letovanje. Tako da nekako je tako lagano od neke igre, pa onda šale došlo do toga da to počinje da me zanima malo više i shvatam da tu ima prostora da radim nešto što volim i da budem blizu tome i da zarađujem od toga, što je super.

Ivan Minić: Mislim da smo mi tu negde kraj generacije, kraj 80-ih, da je to možda poslednja generacija onih klasičnih hobista, koji su hteli da sastavljaju svoje računare, itd. Toga danas ima naravno mnogo, ali to su ljudi koji ili te računare sastavljaju za nekakav rendering, nešto što je high performance ili za neke igrice, pa je specifično. Mi smo i one neke najobičnije sivo-žuto kutije koje smo sastavljali – sastavljali, čistili, ugrađivali kulere, ugrađivali posle neonke i sve što uz to ide. Jer to ti je neki izvor svakodnevnog zadovoljstva u trenutku kad u principu ne možeš da priuštiš ništa drugo, nego šta ti tu priušti, šta tu imaš, to ti je to. Ali, taj momenat sa montažama i svim tim, koje su tada distribuirale na CD-ovima…

Vukašin Aleksić: To je tad bilo jako retko. Praviti te stvari je delovalo prosto nemoguće. Da neko od kuće može sa najobičnijom opremom da napravi tako nešto. Mikrofon, sećam se, Genius od 200-300 dinara, onaj štapni. 😀

Ivan Minić: Da, da, da.

Vukašin Aleksić: Ali je bila fora.

Ivan Minić: Ja se sećam, tad je bilo ekstremno retko da ti imaš nekog ko ima karticu koja može da grabuje snimak sa TV-a. A treba ti sirovina od kojeg da montiraš.

Vukašin Aleksić: Nije bilo Youtubea, nije bilo ničega.

Ivan Minić: Nisi imao odakle da skineš.

Vukašin Aleksić: Zato sam i kupio TV karticu upravo, da bih mogao da snimam, pa da pravim od toga neke fore. 🙂

Ivan Minić: E sad, kada je došlo vreme za faks, kako si razmišljao i kako si odlučio?

“Crna ovca” na FON-u

Vukašin Aleksić: Odlično pitanje. 🙂 Svi su mi – ne svi, ali većina porodice, otac, sestra, jedan i drugi deda su završili nekako ekonomiju. I prirodno je bilo da ja upišem ekonomiju. Međutim, ja sam crna ovca familije. I srednju školu kad sam upisavao hteo sam da upiše XIII gimnaziju, jer sam iz tog kraja, ali nekako nisam imao dovoljno bodova, pa sam završio u XV. I nisam to menjao. I onda kad je došlo vreme da se upisuje fakultet, kaže meni sestra, koja je inače PS-ovac i uvek je sve završavala o roku, učila na vreme, bila dobar đak za razliku od mene, kaže ona meni: “Nije za tebe ekonomija. Tamo moraš mnogo da učiš. Veruj mi, upiši ti FON. To je malo lakše. Imam ja neke drugare iz generacije, drugarice, snašli su se svi. Rade, imaju dobre poslove. Plus, tamo imaš malo više to sa kompjuterima da radiš nego na ekonomiji. Tebi će to biti dosadno.” I ja sam bukvalno na taj način rekao: “OK, hajde da vidimo.” Nisam ni znao za FON do ne znam kog razreda gimnazije. I tu krenem malo da se raspitujem, vidim da je interesantno, pogledam malo po sajtu, itd. I tako ti ja rešim da upišem FON. To je bukvalno bio način na koji sam ja tu ušao. Posle kreću razne zanimljivosti.

Ivan Minić: Dobro, ali jedna od stvari koja je stvarno u tom periodu interesantno je što je FON je tada imao već prilično OK imidž, ali je glavna stvar bila je što si imao prilično aktuelne stvari koje su se tu učile. OK, one jesu možda bile na mnogim mestima nivo kompleksnosti ispod onoga što bi učio – ako je programiranje, ispod onoga što bi učio na PMF-u.

Vukašin Aleksić: Tako je.

Ivan Minić: Ali, radiš sa nekim tehnologijama koje su ti relativno bliske, onim sa čime ćeš se sresti, imaš gomilu nekih projekata u kojima možeš da učestvuješ, imaš kontakt sa gomilom ljudi koji zapravo se time bave. Ja se sećam iz tvoje generacije negde je već bilo dosta momaka i devojaka koji su tokom studija već krenuli da rade, što u prvim outsourcing firmima ovde, što pokretali nekakve svoje mini biznise, startupe. To tad nisu bili startupi, mi smo malo stariji. Posle su izmislili startupe, što se kaže. Ali, jesu to bile te neke prve priče: “Hajde da napravimo svoj proizvod.” Mnoge od njih nisu bile uspešne, ali to što su oni naučili u tom procesu je bilo neprocenjivo. Jer prvi put radiš nešto i moraš da ga napraviš celog.

Vukašin Aleksić: Da.

Ivan Minić: Nije kao: “Znam ja svojih od 14%, a ostalo ćemo da vidimo.” Ne, ne, ne. Ti i ljudi koje si motivisao da se uključe i pomognu, vi morate da napravite celo. Pa, možda nije savršeno, ali je celo.

Vukašin Aleksić: Tako je.

Ivan Minić: Što kažu, ima i Dacia. 🙂

Vukašin Aleksić: Da! 🙂 Ono što si rekao, razmišljam šta je tu meni bilo dodatno interesantno. Ja sam neko ko je relativno ekstrovertan i volim da radim sa njima, ali spoj tehnologije i rada sa ljudima je nešto što je meni bilo interesantno. A FON je bio baš to nešto između. Znači, daje mi te neke osnove biznisa i daje mi uvid u tehnologije i daje mi uvid u aktuelne i metodologije i alate i probleme sa kojima se kompanije susreću. Nešto što je u tom trenutku, što si ti rekao, bilo relevatno za razliku od ekonomije. Mislim da je Ekonomski fakultet dosta napredovao vremenom, ali je u tom trenutku dosta bio zastareo.

Ivan Minić: Oldschool.

Vukašin Aleksić: Koliki je uvoz kafe bio u Jugoslaviji 70 i neke. Stvari koje su potpuno irelavantne za bilo šta. Dok su se ovde radile neke aktuelne stvari, učio se rad u nekim programima, koji su tad bili, WordPress, itd.

Ivan Minić: Meni je uvek tu bilo jako simpatično što – ja znam nekoliko generacija starijih od mene, ja znam dosta dobro. Od 77-78, do 85, ja znam manje-više sve te ljude. Bilo je jako puno mladih asistenata, kasnije neki od njih su postali i profesori, koji su upravo donosili to vrlo aktuelno, hands-on znanje i jedan potpuno drugačiji pristup radu. Ništa od toga nije apriori dobro, ali generalno dobiješ jedan ekosistem koji je po mnogo čemu aktuelniji i imaš spoj upravo te dve stvari. Sa jedne strane, imaš problem sa ljudima koji su inženjeri, koji iz tehnike, da oni ne razumeju biznis. A da sa druge strane da ljudi koji su iz biznisa ne razumeju tehnologiju uopšte. I ovde imaš nešto što pravi mogućnost za simbiozu te dve stvari.

Vukašin Aleksić: Jeste. Sad što sam rekao prevodice IT jezika na biznis jezik i obrnuto. Baš to i jeste bilo nešto što mi je interesantno na FON-u. I mislim da je FON u tom trenutku, i dan-danas zapravo, izbacuje ljude koji – njegova najveća prednost je ujedno i najveća mana. To je širina koju ti daje. Ja sam nekako to video kao prirodnu ekstenziju gimnazije, sa malo užim oblastima, užim fokusom. Ali, ti dobijaš neku širinu koji određeni fakulteti ne daju. I onda imaš ljude koji se školuju da budu zupčanik u nekom mehanizmu, dok ovde ima holistički pogled na celo preduzeće, na celu kompaniju u kojoj radiš. To je interesantno da učiš, od ljudskih resursa, preko ekonomije i računovodstva, do IT-ja, stranih jezika, proizvodnih procesa, operacija, osnova organizacija, itd. Znači, stvarno neki, kao što sam rekao, holistički pregled, koji ti posle daje… Jer ono što ja mislim, kad imaš 18 godina, nije baš da ti znaš šta hoćeš. Ja iskreno ni do skoro nisam znao šta hoću. To je čisto, mlađa ekipa koja gleda, koja sluša podkast, zna da to nije ništa loše. Jer ja pričam sa mojom generacijom. Mnogo njih je došlo do nekog nivoa i pita se da li sam ja to uopšte hteo. I svi su imali veliko preispitivanje negde oko 30 godine i posebno tokom korone. Da li je to kad smo bili zarobljeni sami sa svojim mislima. Jer nekako u toj brzini, ludilu svakodnevnog života, posla i svih obaveza koje imamo retko ko ima taj luksuz da sedne i da razmišlja o tome, a nekako tokom korone smo imali malo više tog vremena. Ja sam imao srećom to i pre korone, kad sam se odselio u Irsku. Ali, kao što kažem, FON da negde dodatne 4, u mom slučaju malo više godina da se zapitaš u kom smeru želiš da ideš i kako želiš dalje da brusiš svoj dijamant.

Ivan Minić: Imaš taj momenat koji se, nažalost, velikom broju ljudi dešava da kada završe uđu u nešto, dobiju priliku koja deluje dobro, i ona jeste dobra, jer završio si, treba ti novac, treba ti neki posao koji zvuči OK. I ti uđeš negde i tu sve ide kako treba. I zato što sve ide kako treba i razvija se ti ne razmišljaš o tome da li te to vodi tamo gde želiš da stigneš. Jer jednostavno ide nekom prirodnom progresijom. I ti napreduješ i tek 5 godina, 7 godina kasnije, kad si već prilično daleko od onoga gde si želeo da stigneš, ti shvatiš da to što radiš nije ono gde ti sebe vidiš dugoročno, a mnogo je teže sad napraviti presek u 32-35, došla deca, kredit za stan i reći: “E, ja sad hoću da se vratim na nešto prethodno što mi se svidelo. I spreman sam ponovo da radim za 500 evra.” Pa, nisi spreman ponovo da radiš za 500 evra, jer što bi rekao Kristijan Golubović, znaš li ti kolike su moje režije. 🙂 I to su neke stvari koje nažalost se mnogim ljudima desi. I korona jeste bila taj otrežnjujući momenat za veliki broj ljudi, koji su skapirali da žive neke tuđe živote koje u principu nisu izabrali, nego su im se desilo. E sad, kad smo kod biranja i toga šta se ljudima desi, itd. Ti posle prvih dve godine na FON-u treba da se opredeliš za smer.

Vukašin Aleksić: Zapravo, posle prve u mojoj generaciji.

Ivan Minić: Posle prve.

Vukašin Aleksić: Sada već odmah.

Ivan Minić: I šta su opcije i šta si odlučio i zašto si to odlučio?

Vukašin Aleksić: Pa, opcije su u tom trenutku bile menadžment, suvi i klasični vanila menadžment. 🙂 Operacioni menadžment, upravljanje kvalitetom i informacioni sistemi i tehnologija. Ja sam shvatio da ja nisam lik – ja sam do tada percipirao da ćeš, ako upišeš IT, biti lik koji sedi i kuča na tastaturi i programira. Ja volim tehnologiju, ali kada je to neka sfera u kojoj se ja nalazim, ali više volim da radim sa ljudima. I onda sam shvatio da mi menadžment pruža znanje koje mi je potrebno, konkretnije znanje za taj rad sa ljudima, jer tu ima dosta  – ima i metodologija, trikova, odnosno ne trikova, nego sistema koji se koriste, ali imaš mnogo i nekih soft skill veština, kroz koje prolaziš, koje učiš, koje su jako bitne za rad sa ljudima, da kažem ključne. I onda to spojimo na takav način, kao što imaš situaciju da imaš vrhunskog doktora, ali taj doktor ako treba da napravi sistem trebaju mu te veštine, jer tako, za formiranje takvog sistema. I to je jako teško, jako komplikovano, itd. Meni je negde ovo bilo OK. Ja znam neku… Čak malo dublje od osnova informacionih sistema, ali ne želim time da se bavim, da mi to bude profesija. Želim da budem u toj industriji, ali iz ugla biznisa. Tako da sam odabrao menadžment u tom trenutku, iako je opet to delovalo malo neopredeljeno, ali opet dalo mi je dodatnog vremena i prostora. Kupio sam sebi vreme da razmišljam kako ću se dalje specijalozovati, što nisam akademski uradio, ali sam uradio u neku ruku kroz karijeru.

Ivan Minić: Kaži mi, celo to iskustvo studiranja i sve ono ostalo što donosi studentski život na FON-u, šta su ti bile neke najinteresantnije situacije, događaji, susreti? Ko su ti bili neki ljudi koji su te najviše inspirisali, motivisali da se u nekim oblastima dodatno usavršavaš ili da upoznaš neke stvari?

Praksa u Microsoftu koja je Vukašinu promenila život

Vukašin Aleksić: Pa, imao sam – ja sam pao prvu godinu, jer sam dosta neozbiljno shvatio fakultet. Odnosno, išao sam ritmom kojim sam išao kroz prethodno školovanje, a to je završava se u poslednji čas. Tamo gde dođeš iz srednje gde imaš 3 stranica na fakultet gde imaš, 300-400, nekad i 500, 600, onda shvatiš da to ne može da se uči veče pred ispit i da neće baš tako da funkcioniše. Ali, sa druge strane, u prvoj godini to je jedan novi teren, gde ti nemaš – kad počinješ od nule, počinješ iz Meka, što kažu, krećeš sa nula kredibiliteta, nula reputaciju, nula – neću da kažem nula društva, imaš ti tu neko društvo, ali to je jako malo. I gradiš novi svet oko sebe. I ja nekako se nisam – neću da kažem nisam snašao, ali nije mi leglo društvo u početku u kom sam bio. Nije mi bilo ni od pomoći neke. Malo sam bio nesnađen u celom tom novom svetu, što je dovelo do toga da ja padnem prvu godinu. Ali sam onda u sledećoj godini naišao na drugara koji nije uspeo da upiše sa našom generacijom, pa upisao sledeću. I onda smo se mi tu ponovo našli u prvoj godini. I sa njim i sa još nekim društvom okolo se stvorila neka ekipa koja je meni bio super i sa kojom sam počeo da radim zajedno na nekim takmičenjima, projektima. Tu postoji – jedna od velikih prednosti FON-a jesu te studentske organizacije i taj preduzetnički duh koji postoji. Dodatni katalizator su stvarno asistenti i profesori koji zaista rade dosta na tome. Ne samo iz ugla reklamiranja fakulteta, zaista hands-on, da pomognu tim ljudima, da li spajući ih sa nekim kompanijama i ljudima koji imaju iskustva ili svojim znanjem. Tako da pored tog društva koja se formiralo počeli smo da učestvujemo i na nekim seminarima, konferencijama, takmičenjima. I jednom prilikom moj današnji kum Milan i dve drugarice koje su bile te neke uže ekipe mene nateruje da se prijavim na takmičenje koje se zvalo Case Study Show u organizaciji ASTM-a. I to je bio prvi skok, gde ja imam ozbiljno takmičenje pred 200-300 ljudi, kamerama nekim, itd. I naša uža ekipa se pokazala dobro. Imali smo ljude koji su nas spremali za to. Ti ljudi su bili od velike važnosti za neki moj razvoj, sama ta organizacija i sve što je radila organizacija ASTM konkretno je bilo od velike koristi za moj razvoj su doveli do toga da ja imam priliku, koju sam iskoristio na pravi način, gde sam dobio prvu svoju praksu. To je bilo negde već na drugoj godini fakulteta u Microsoftu. Tako je zapravo krenuo taj deo karijere malo ozbiljnije i tu sam imao i mentora, Borko Kovačević, koji je i dan-danas u Microsoftu, i dan-danas mentor i prijatelj, koji mi je zaista pomogao, ono što sam tada govorio, za tih nekih 6 meseci prakse ja sam imao osećaj da sam naučio više nego ikad do tada u životu sve što sam radio. Jer jednostavno bio ubačen u sistem gde se radi, a ne teoretiše, već zaista radi i dobija se neki proizvod tog rada.

Ivan Minić: A kako izgleda kad dođe klinac sa fakulteta, koji je tu praktikant, što u principu vrlo često znači da si ga dobio, a da nisi ga baš ni želeo, a mora da se ispoštuje, a svi treba da se osećaju kao imaju svoju svrhu i sve je super? Kažem, u praksi to često izgleda tako. Naravno, na pravim mestima to nije tako, ali nije lako ni napraviti to kako valja. Nisu ni svi koji dolaze podjednako motivisani, podjednako sposobni da preuzmu neku vrstu obaveza i sve. Ti si siguran sam i njemu tada delovalo kao neko ko će da se iscima.

Vukašin Aleksić: Pa, znaš kako to izgleda, sad imaš dve stvari. Jedne su prakse koje su nametnute od strane sistema, drugo su te prakse koje kreiraju ljudi zato što zaista i vide neku koristu od toga, a vraćaju ga. To je dvosmerna ulica, što kažu. Te prakse koje su formalne, tipa, ne znam kakva je sad situacija, ali u jednom trenutku mog školovanja je bilo obavezno da imaš neku praksu formalnu i to je odeš, skupi se potpis.

Ivan Minić: Jeste, radio sam. 🙂

Vukašin Aleksić: Donesi kifle, tako ideš po burek. Ovo je bilo organizovano na način da prvo su hteli da čuju šta to studenti zanimljivo donose od ideja, novina. Jer pričali smo i ti i ja jednom prilikom koliko moraš da ostaneš u kontaktu sa mlađim generacijama, iako mi realno jesmo i dalje mladi. Možda ne izgledamo fizički tako, ali realno po godinama jesmo. Mnogo se brzo, sve brže i brže se dešavaju promene. I ti jednostavno moraš ostati u toku sa tim promenama na više nivo, ne samo poslovno, već jednostavno i društvene mreže i muzika i ostalo kulturološki. Njima je tada bilo interesantno da vide kako to razmišljaju klinci. Ja sam isto imao priliku da čujem sada iz ove perspektive neko takmičenje koje profesorka Vesna Damnjanović organizuje, BBICC, gde sam se fascinirao kako razmišljaju klinci koji su došli iz Kanade, Singapura, pa iz Srbije, naši koji su i često pobeđivali na takvim takmičenjima. Tu zaista postoje jako dobre ideje i ideje koje su nekako sveže. Ti kad si u nekom sistemu, počinješ da postaješ deo tog sistema i počinješ da ličiš na taj sistem i da razmišljaš kao taj sistem. I onda ti treba nešto zaista sveže sa strane, a upravo to mogu da donesu ti klinci. I mi jesmo doneli tako neke kreativne, neke možda i lucidne ideje, i onda se to njima svidelo. Trebao da im neko zapravo i fizički pomogne da se iznese određeni projekat. Njima je to značilo, jer konkretno Microsoft je tada u Srbiji bio relativno mali office i radili smo na organizaciji Sinergije, koja je te godina bila deseta jubilarna najveća regionalna IT konferencija. I jednostavno svako ko je to organizovao, to mu je bio dodatni posao na njihove obaveze, koje ima ih puno. I onda su došli na ideju: “Hajde da uključimo ove klince koji su doneli te genijalne ideje.” I nama je to bila ogromna prilika. Naravno da ćemo se truditi da damo svoj maksimum, ali nekako uz pravo usmeravanje, davanja vetra u leđa i davanja, ukazivanja neke prečice kako nešto može efikasnije, pametnije da se uradi. Taj projekat je ispao sjajno i mislim da tu negde jeste razlika, što mi jesmo doneli neku vrednost i dobili smo neku priliku. Mislim da je to bila dobitna kombinacija za obe strane i na kraju dana za same učesnike konferencije, što i jeste bila cilj i svrha.

Ivan Minić: Mislim da iako sam bio možda dva puta na dve Sinergije za 20 godina koliko postoji, mislim da mi je jedan od jačih statementa i identifikacioni parametar za osobu kad vidim da nosi Sinergija ranac. Jer jedno vreme realno od svih brendiranih rančeva koji su pravljeni Sinergija rančevi su bili sto nivoa iznad svega.

Vukašin Aleksić: Statusni simbol.

Ivan Minić: Možeš da kupiš bilo koji generički ranac i izvezeš na njemu, ali neko je tamo shvatio da taj ranac mora da kida.

Vukašin Aleksić: Ne bi verovao koliko smo se ozbiljno trudili kad je bila ta jubilarna Sinergija da to bude najbolji ranac do tada. Jer smo upravo prepoznavali da je to nešto što…

Ivan Minić: X puta se dešavalo da vidim čoveka, znamo se sto godina i on pet godina nosi isti ranac. I onda ti skapiraš zašto je to tako. Zato što je neko vodio računa o tim stvarima. Zato što je bilo bitno. Ne možeš sad da potrošiš na gift bag beskonačno para, ali možeš da potrošiš neku količinu, pa možeš da kupiš pet prosečnih stvari ili jednu stvar koja je fantastična. Brate, kupićemo jednu stvar koja je fantastična, jer ljudima to treba. Čak bilo je i crno tržište Sinergija rančeva, ali to sad nije važno. To su neke druge stvari. 🙂

Vukašin Aleksić: Time posle bavio anti-piracy tim verovatno. 🙂

Ivan Minić: Svakako jedno vredno iskustvo. Kažem, nisam na toj strani već dugo, ali svakako jedno vredno iskustvo. Jer generalno i meni je isto kroz stvari koje sam radio, posebno taj deo organizacije događaja, to je prvi put gde ti možeš da uvedeš neku mladu osobu koja ima želju da se pokaže i želju da se potrudi i u suštini ne mora da zna ništa. Nema sad nekakav fundus znanja koji mora da ima da bi mogao da radi. Ne, ne, suštinski ne mora da zna skoro ništa. To što treba da nauči naučiće za jedan dan pripreme i to je to, ali naravno ako se pokaže dobro, to je nešto gde narednih par godina može da stiče iskustva kontakte i sve ostalo. I uvek tu ima neki honorar i nešto, ali to je sve smešno. Niko to ne radi zbog novca, ali činjenica je da si ti tu na licu mesta, da se deo time, što znači ako si deo tima imaš direktan pristup svim predavačima. Ima i svi ostali, ali oni moraju da priđu, a ti si po prirodi stvari tu. 

Vukašin Aleksić: Da.

Ivan Minić: I to su neke neverovatne stvari. I dan-danas gomila te neke dece koja su prethodnih 20 godina učestvovala u organizaciji događaja koje smo pravili su ostali tu negde oko nas. Neki su napravili sjajne karijere, ali i dalje su tu – za događaje i za sve ostalo, i dalje žive za to.

Vukašin Aleksić: To je nama bila prilika. Mislim da su oni negde o tom procesu izdvojili ljude i prepoznali ko bi za koji segment organizacije tog događaja bio dobar, gde su nas i pitali šta biste vi voleli da radite. I da sam ja imao da prvi put da vidim stvarno gde sam dobar, šta mi se sviđa. Hajde rad sa sponzorima i taj deo neke priče. I to me nekako usmerilo ka prodaji verovatno.

Ivan Minić: Uvek si voleo pare.

Vukašin Aleksić: Uvek sam voleo da prodajem, da. Ali, između ostalog, pošto ja posmatram stvari jako dugoročno i isto znaš iz naših razgovora, kad sam pitao u jednom trenutku, jer moj zadatak je bio da motivišem sponzore, da utiču što više sa svojim sponzorstvom, ali opet moraju da dobiju neku vrednost zauzvrat. Ja sam bio taj koji trebao da generiše ideje i kreira tu neku vrednost i objasni im šta je to, koja je vrednost koju će dobiti. U jednom trenutku sam pitao: “Pa, dobro, gde je granica moje mašte i kreativnosti u ovome?” Gde mi je Borko rekao: “Druže, ti ako hoćeš, i spejs-šatl organizuj tu. Samo vidi kako će to da se opravda njima da ima smisla i da donese njima neku veću vrednost od toga.” OK, odmah sam seo i tu sam prvi put počeo da razmišljam u smeru hajde da vidim šta to njima donosi veću vrednost od one koju će oni dati. Na čemu prodaja generalno i treba da se zasniva. Znači, ono što postoji pogrešna percepcija o prodavnicima, da su uvaljivači nečega, je li tako. I to je loš epitet, ali prava prodaja je u stvari konsultantska usluga, gde ti zaista treba nekome da pomogneš da napravi odluku, koja će doneti veću vrednost nego što ima pre nego što je doneo tu odluku. Tako da je to bio prvi neki uvod u taj mindset davanja dodatne vrednosti drugoj strani.

Ivan Minić: A šta se dešavalo sa faksom za to vreme?

Kako sam unapredio sebe tokom oporavka od traume?

Vukašin Aleksić: Pa, u tom trenutku je faks išao dobro. Stvari su počele da se komplikuju kad sam počeo da radim sve ozbiljniji i ozbiljnije, odnosno da radim full-time. Ja sam se dobro pokazao, ceo naš tim, i ja sam imao priliku da nastavim još malo u Microsoftu na nekom drugom projektu, gde sam ostao godinu dana. Ali, već su tu stvari počele da – shvatio sam da nema u tom trenutku prostora za mene u toj konstalaciji, bar ne tamo gde bih ja voleo da budem. Nije mi to bilo zanimljivo. I igrom slučaja se otvori prilika za rad u Telenoru. Ja odem na razgovor, dobijem u tom trenutku plaćenu praksu. Sve ovo pre toga je bilo pro bono. Bile su tu neke kompenzacije, itd, ali se vodilo kao neka neplaćena praksa. U Telenoru je baš bilo formalno, senior praksa se zvala za student 3. i 4. godine.

Ivan Minić: Senior praksa zvuči kao imate 65 godina svi. 😀

Vukašin Aleksić: Da, zvuči šašavo, ali deluje. 🙂 Bila je junior praksa koja je bila letnja praksa od 3 meseca, 6 meseci, a senior je bila na godinu dana, ugovor o delu ili radu, zaboravio sam sad koji je tip, ali bila je plata, penziono, sve. A odatle sam prirodno nekako nastavio da napredujem u toj organizaciji. E, to je već momenat kada počinješ da radiš od 9 do 17. Pre toga je više bilo projektno bazirano. Pa, dođem, nekad sam 12 sati u kancelariji, a nekad dođem i budem 2 sata, nekad ni ne dođem. Ovo je već bilo moraš da dolaziš svaki dan od 9 do 17, klasično, kao da radiš. Problem je tu bio što sam shvatio da mnogo više učim tu i da mnogo više vidiš vrednost toga što radiš. Dok kad polažeš ispit, kad učiš na fakultetu, ti negde samo učiš. Sad ti dobijaš ocene i to je produkt tvog – rezultat tvog rada, je li tako. A ovde vidiš to na drugačiji način, da li kroz neke konkretnije brojke, da li u nečijim primerima kroz proizvod, itd. I onda mi je to bilo zarazno, zaraznije nego samo školovanje. 🙂 U jednom trenutku sam shvatio da je greota da odbacim, tj. da pokleknem pred poslednjom preprekom. Mislim da sam dao u tom trenutku 33 ispita od 44, kao ostalo je tih 11. I onda je krenulo na mišiće, malo po malo, ali onda tu se posle zadesila jedna zanimljiva stvar. Imao sam saobraćajnu nezgodu koja me je usred tog procesa završavanja 4. godine, kad je postojao vrlo jasan plan, konkretni rokovi, išlo je u tom smeru, sredite – desi se ta nezgoda, koja me je usporila i otežala malo to završavanje, ali me nije sprečila. U neku ruku je bila i blagoslov, jer mi je dala više prostora. 

Ivan Minić: To su one neke situacije u životu koje nam se dogode, kada suštinski život ti prođe pred očima. Imaš vremena, pošto ne možeš ništa drugo, imaš vremena da razmišljaš šta si radio, šta ćeš da radiš, kako to sve treba da izgleda, kako da stigneš tamo gde si se naumio da ideš, koliko vremena ti je prošlo, šta si sve mogao da uradiš za godine koje si proveo radeći nešto drugo. Nekako teško je to opisati. To su veliki događaji. Često velike traume i sve ostalo, ali to je onaj momenat kad definitivno gotovo svako posloži svoje prioritete na neki način. Jer nema šta drugo da radi.

Vukašin Aleksić: Tako je.

Ivan Minić: A ima tu potrebu, ima tu vevericu na amfetaminima u stomaku, koja ga na neki način tera na to nešto. A, takođe, to je trenutak kad shvatiš šta sve zapravo za tebe ima vrednost, šta je možda nešto što je prolazno, pa i ljudi koji za tebe imaju posebnu vrednost, ljudi koji su prolazni. Šta se dešava u toj situaciji kada si u principu bespomoćan i samo ti mozak radi savršeno?

Vukašin Aleksić: Da, u celom tom periodu – preskočili smo možda jedan deo tog puta, ali preskočili smo nekih možda 4 ili 5 mog rada u Telenoru.

Ivan Minić: Da, pričaćemo o tome.

Vukašin Aleksić: To se dešava od neke 4-5. godine otkad sam tu. Dolaziš u situaciju, što ti kažeš, ja sam bio u bolnici mesec dana, onda sam bio 7 meseci na bolovanju i u stanju da imam dosta vremena da sedim sa sobom i da razmišljam o životu. Negde shvatiš koliko si zapravo u toj brzini i u tom ludilu, koje sam pomenuo u nekom trenutku, ne razmišljaš o sebi, o svojim potrebama, o tome šta je to što ti zaista da želiš: da li da budeš, da li da radiš, da jednostavno živiš život na način koji želiš, šta su ti uopšte prioriteti, oko čega se stresiraš. Ja sam shvatio da u tom trenutku i neke stvari za koje sam mislio da moraju da se završe na dok roka, ako se ne desi biće katastrofa, da ništa nije katastrofa. I nekako se sve završi i nekako sve na kraju bude OK. Da li je to rekao Lenon, ti ćeš znati verovatno bolje, ako nije kraj…

Ivan Minić: Ako nije OK, onda nije kraj.

Vukašin Aleksić: Tako je. Tako da sve se nekako sredi, ispegla i bude OK. Samo je pitanje da li si se ti stresirao oko nečega ili ne. Između ostalog, u celom tom ludilu ja sam imao i čir na želucu da nisam ni znao, koji je perforirao, pa prouzrokovao neke dodatne komplikacije.

Ivan Minić: Od stresa.

Vukašin Aleksić: Od stresa, tako je. Ali, onda počneš da razmišljaš o tome: “Čekaj, oko čega se ja stresiram?” Danas me ima, sutra me možda nema, da li će se ko setiti, da li to nešto promenilo ili nije. Samo je promenilo moj život i život ljudi koji vole mene i koje ja volim, ali da li i koliko je to uticalo na ostatak sveta – verovatno ne mnogo. Ne mnogo koliko mi mislimo. Jer često kad si mlad, ti misliš koliko si možda i bitan i koliko misliš da su tvoji problemi, da se svet vrti…

Ivan Minić: Cela firma će da propadne ako tebe nema 7 dana.

Vukašin Aleksić: Tako je, tako je. I onda shvatiš da to baš i nije tako. I da su svi zamenjivi.

Ivan Minić: I za 7 dana niko se neće sećati.

Vukašin Aleksić: Apsolutno. Biće tu tuge malo, ali to sve prođe. Teraj dalje, novi kvartal, nova godina, kako to već ide u velikim sistemima, ne samo korporativnim, nego i državnim, itd. Tako da to mi je pomoglo da dalje preraspodelim svoje prioritete bolje i da počnem više da mislim o nekim fundamentalnim stvarima, a to je zdravlje pre svega, sebe i svoje porodice, svojih bližnjih. Ono što ja često govorim, ne samo fizičko i mentalno je jako bitan deo toga. I jako je bitno umeti da procesuiraš to i da si negde otvorenog uma i da si u stanju da shvataš sve te stvari kao lekciju, a ne kao zašto se ovo meni desilo, neku kaznu. Ima fenomenalna knjiga koja se zove Mindset, dr Kerol Dvek, preporučujem. CEO Microsofta je inspirisan tom knjigom transformisao ceo Microsofta. Puno priča o tome i meni je bila korisna. Koliko su te stvari bitne, to fizičko i mentalno zdravlja. Jer ono što ja često kažem, kao u avionu kad kažu: “Prvo stavite masku sebi, a onda tek detetu.” Ako sam sebi nisi u stanju da pomogneš, teško da ćeš drugom biti od koristi. Tako da tu sam naučio da prvo moram da napravim, posložim stvari u svom životu. Još je Duško Radović rekao: “Ako hoćete da menjate svet, prvo popravite česmu u svom kupatilu, pa onda nastavite dalje.” A onda idite po nekim koracima i fazama. 

Ivan Minić: E, sad hajde da malo vratim, da malo skačemo napred-nazad, jer je situacija prosto transformativna i nije loše da imamo obe perspektive. Telenor u tom periodu kada si ti radio je bio sjajna firma i sjajan sistem. Naravno, svaki veliki sistem ima svoje briljantne timove, manje briljantne timove, briljantne lidere, manje briljantne lidere, loše atmosfere, dobre atmosfere. To je sad uvek specifično. Na firmi od 30 ljudi, pa možeš da imaš problem, a ne na firmi od 700-800 u tom nekom periodu. Ali, ovde pričamo o firmi koja je godinama bila proglašavana za jednog od najboljih poslodavaca u zemlji i svakako to jesu – mnoge stvare su radili pionirski što se tiče i odnosa prema zaposlenima i sve ostalo. Ali, možda najveća vrednost iz razgovora sa – mislim, i sarađivali smo godinama i znam mnogo sjajnih ljudi koji su kao jednu bitnu stavku u svojoj karijeri imali Telenor – je zapravo bila ta mogućnost učenja, usavršavanja i ta neka vrsta interne podrške koju si ti imao sa tako nešto i sa nivoa Grupe i sa nivoa same pojedinačne firme u Srbiji. Kad kažem Grupe, jer Telenor Grupa u tom periodu, ako se ne varam, ima 20 i nešto zemalja u kojima posluje.

Vukašin Aleksić: Tako je. I ulazi u Indiju u jednom trenutku.

Ivan Minić: Zapravo, Indija i Južna Azija je bila ogromno tržište. Milioni i milioni korisnika, što je nama potpuno nezamislivo. Potpuno drugačiji model poslovanja, jer kad imaš sto miliona subscribera, nije isto kad imaš milion, druge neke stvari tražiš.

Vukašin Aleksić: Drugi problemi, da.

Ivan Minić: Ali, lepa stvar je što nekako imaš lokalni sistem, gde imaš sasvim dovoljno prilike da imaš kontakt, upliv sa globala, gde ćeš dobijati neke kvalitetne stvari. Ja kad kažem sa globala, to nije global – global. Nego je to zapravo niz nekih sličnih zemalja, sa svojim specifičnostima, uz kasnije tu ekstenziju ka Aziji, koja je ludilo na svoj način. Pričao je Vlada Tošić ovde svoje iskustvo sa tim tamo krajem. Kako je to izgledalo tebi? Otišao na praksu, bio si na praksi. Šta dalje?

Vođenja najvećih klijenata u Telenoru

Vukašin Aleksić: Ja sam negde na toj praksi sarađivao sa prodajom, kao neki tim za napredna rešenja. Advanced Solution Team se zvao i bavio se svime što nije klasičan voice, odnosno telefonija. Znači, voice i SMS. To su bile neke L2, L3, VPN konekcije, Blackberry usluga u to vreme. Uvodili smo fiksnu telefoniju.

Ivan Minić: Ala smo stari. 😀

Vukašin Aleksić: Da, da. 🙂 Uvodio sam fiksnu telefoniju, pa sam bio deo core tima koji je inače radio na tom projektu. To je jedno fenomenalno iskustvo. Nemaš baš priliku da svaki dan uvodiš fiksnu telefoniju na tržištu, posebno u današnje vreme. 😀 Ali, jako dobro iskustvo. I to mi je opet dalo bliži kontakt sa sad već konkretnijom prodajom. Ono što sam radio u Microsoftu je bilo sponzorstvo, a ovo je već prodaja neke usluge, nekog rešenja, itd. Viši nivo kompleksnosti, što se meni svidelo. I ja sam već posle 6 meseci prakse, koja traje godinu dana, došao menadžerima iz prodaje i pitao kako ja mogu. Videli su da se interesujem. Nisam mogao odmah da pređem, ali već posle 9. meseca sam ja počeo tamo da radim. Ono što je meni bilo interesantno u to vreme možda je bitno da pomenim u tim godinama koliko je važnije da se ljudi uče i da imaju dobre mentore i da budu u dobrom okruženju i da imaju dobre prilike – koliko je bitnije nego da imaju nego veći prihod možda u tim godinama. Moj već pomenuti jednom kum je tada radio u jednoj duvanskoj kompaniji. I radio je, kako se to zoveo pozicija, Sales Representative/Merchandiser ili ne znam koji je kod njih…

Ivan Minić: Komercijalista.

Vukašin Aleksić: Komercijalista, da. I on je imao solidno veću platu od mene u tom trenutku. I pitam ja svog direktora – u tom trenutku ja radim na poziciji key account managera, vodim velike kompanije na teritoriji Novog Beograda uglavnom, gde su zaista bile u suštini najveće kompanije u Srbiji u procesu – i kažem: “Daj, čoveče, radim sa takvim firmama, takav sistem, a imam platu koja je u odnosu na ovog smešna. Evo kako u toj kompaniji imaju bolje uslove. -Da, ali ti imaš priliku da sediš sa direktorom ove firme, sa direktorom ove firme.” Sad su to farmaceutska kompanija, neki fakulteti, sa dekanatom, odnosno dekanom i njegovom službom. On kaže: “Kompanije koje ti pominješ, posao se svodi na razvoženje cigareta po prodavnicima i trafikama. Pa, ti idi slobodno, radi tamo, ako će to da ti donese veću vrednost.” I ja se stvarno zapitam: OK, to stvarno ima smisla. Jer sam ja radio na nekim – sa nekim klijentima, uz koje sam ja zaista rastao. Imam jednog klijenta, pomenuću ga, SportVision, pošto su mi stvarno bliski srcu, nekako smo zajedno rasli. Od prvog dana u prodaji do mog poslednjeg dana u Telenoru, što je skoro 8 godina, su uvek bili moj klijent. I došli smo do toga – u jednom trenutku na početku sam imao, recimo, 120 kartica, korisnika telefona. Nisu svi imali telefone, firma je bila veća, naravno. Ali, u trenutku kad sam ja izašao iz tog sistema, oni su imali skoro 2.000 korisnika. I prisustvo na mnogo tržišta. Onda sam imao kroz njihove faze razvoja jednostavno morao da ispratim njihove potrebe, njihove promene, nove probleme, izazove sa kojima se oni susreću, što mi je bila fenomenalna škola. Ja sam i dan-danas prijatelj sa tim ljudima, i dalje smo u kontaktu i sa nastavljamo saradnju na raznim nekim nivoima i razmenu znanja i iskustva. To je ta prilika koju ti takav jedan veliki sistem daje. Mislim da je to jedna od prednosti. Jedna prednost je stvarno imaš priliku da radiš sa nekim ozbiljnim kompanijama, ozbiljnim sistemima na nekim ozbiljnim, konkretnim problemima i sve je to jedan fenomenalni izazov. Što kaže jedan moj mentor: “Do 35”, sad je to diskutabilno gde je granica, “nemoj uopšte da razmišljaš o lovi, nego razmišljaj gde možeš da ukradeš što više znanja i gde možeš da nađeš što boljeg mentora.” I stvarno mislim da je to tako. Sve se to u nekom trenutku naplati, isplati, ali ta vrednost se ne može dobiti tek tako na nekim drugim mestima. 

Ivan Minić: Mogu da ti otkrijem kao neko ko ima 37, sve što se pojavi novo posle 35 je bezveze. Odmah da ti kažem. To ćeš shvatiti za godinu-dve, ali sve što se pojavi novo nakon 35 to je glupost. Odmah da kažem. Ali, da, to jeste situacija da ti imaš mnogo zapravo prisniji odnos kad radiš veće klijente nego kad radiš gomilu malih. Ima i to sve, naravno. I jeste zanimljivo i dinamično.

Vukašin Aleksić: To je isto kakav si tip ličnosti. Jer kad radiš, imaš timove koji se bavi segmentom manjih klijenata, a jednostavno broj tih klijenata je dramatično veći. Ja sam vodio u trenutku kad sam u poslednjoj fazi, to što sam pomenuo key account, to je zapravo rad sa kompanijama srednje veličine ka većim, a na kraju svoje karijere, poslednje 4 godine u Telenoru sam radio baš sa najvećim klijentima. To su imao nekih 15-20 kompanije, koje su baš ozbiljni, ogromni sistemi. I taj pristup prodajni, konsultantski je totalno drugačiji nego kad targetiraš grupu od 20.000 korisnika. Jednostavno mnogo individualnije. Ti postaješ na neki način deo tog sistema. Infiltriraš na sve nivoe poslovanja: od njihovog core biznisa do ciljeva i KPI-ja. Od svakog dela te organizacije da bi razumeo kako ti možeš njima da pomogneš da oni budu uspešniji u tome što je njihov cilj. E, to je nešto što je meni bilo jako interesantno. Jer mi postajemo partneri i moj uspeh se vezuje zapravo za njihov uspeh. Znači, ja sam smatrao da sam ja uspešan, ako je njihov biznis, šta god radili, biva uspešniji na ovom tržištu. I trudio sam se uvek da donesem tu vrednost i te neke uvide i znanja koja će njima pomoći da neku promenu naprave, neki ili pivot ili kompletan shift, da bi zaista generisao tu dodatnu vrednost.

Ivan Minić: E sad, kad se desila nezgoda i kad se izmešten iz svog dotadašnje života na period od 7 meseci, pričao si kako si razmišljao, ali šta su konkretne stvari koje su se desile i promene koje si napravio?

Kako se Vukašin obreo u Microsoftu u Dablinu?

Vukašin Aleksić: To je zapravo bila faza neka u kojoj sam ja već hteo da menjam posao. Jer u tom trenutku ja već radim tri i po godine na toj poziciji sa najvećim klijentima u zemlji. Ne najvećim, ali neki su bili od strateške važnosti, a neki su bili zaista ogromni sistemi. I tu sam već neko vreme. Taj proces saradnje je cikličan. Odnosno, ti imaš dvogodišnji ugovor koji su tu obnavlja. Sa nekim sam radio i ranije, pa sam sa nekim obnovio ugovor tri-četiri puta. I to stvari koje postaju neki deo repetativnog šablona. I nekako ponestalo je izazova. Ja sam osetio da sa 20% gasa pravim 80% rezultata. Drugo, shvatio sam da je sama industrija postala takva da ti prodaješ nešto je commodity. Nisam siguran kako bih to preveo, ali recimo kao struja i voda. Znači, ne donosiš neku spektakularno, transformativnu vrednost, već pružaš neku osnovnu infrastrukturu za funkcionisanje tih sistema, što meni nije bilo više zanimljivo. Jer i moju poziciju je umanjivalo. Sad daću konkretan primer. Meni je u ugovoru stajalo da ja moram da imam kontakt odnos i saradnju sa top menadžmentom mojih klijenata, ali ja nisam bio u mogućnosti da sednem sa Miroslavom Miškovićem na kafu, na primer, i da pričamo o mobilnoj telefoniji. Jer to je kao da neko ko prodaje struju dođe i priča. Šta tu ima da se priča? Daj mi karticu, imam internet, to je to. U tom momentu sam ja taj deo premostio tako što sam se učlanio u Srpsku asocijaciju menadžmenta, što mi je otvorilo neka dodatna vrata, dodatne prilike za razgovore, kontakte, itd. To je bila jedna od super stvari. Pričaćemo možda posle i o tome i mentorski program kroz Srpsku asocijaciju menadžera koji mi pruži i dodatna znanje, ne samo kontakte, već zaista je mene podigao kao profesionalca na jedan viši nivo. Ali, kažem, to je ponestalo nekih izazova. Ja sam razmišljao o tim promenama. Dešava se ovo što se dešava, ja sam na bolovanju, sedim, razmišljam, dosta stresa. To moram da promenim. OK, kad se vratim nazad – bila je situacija, ne mogu baš odmah da skačem u nešto novo, jer ipak osećao sam negde i veliku potrebu da se odužim ljudima koji su me čekali, koji su bili tu za mene. Stvarno Telenor je u tom trenutku i menadžment i kolege, svi su bili ekstremno uviđavni i čak sami klijenti, koji su mi dolazili u posetu, itd. Nije ni bitno, ali svi su imali razumevanja. Nekako sam se ja osećao kao da ću sad da ih prodam, ako odem. I imao sam tu negde profesionalnu odgovornost da ostanem još neko vreme. Ostao sam još godinu dana i napravio najbolje rezultate do tada u karijeri. I objektivno i subjektivno. I najbolje sam se osećao no ikad u tom trenutku, jer sam ja napravio neki shift u glavi šta je bitno, šta je prioritet, o čega ne treba da gubim vreme, šta mogu da delegiram, šta mogu da ostavim za kasnije, na šta treba da se fokusiram. Jednostavno, preusmeravanje tih prioriteta. Gde u tom trenutku, kako sam ja razmišljao, jedna od stvari koja me je kopkala jeste bila i taj neki rad u inostrastvu. Jer kad si mlad, izađeš sa faksa, i sad kako ti da znaš kako se napreduje, kako se postaje uspešan u čemu god. Pa, gledaš neke koji su već uspešni, kakav je njihov razvojni put bio. Upravo zato i volim ove podkast i takve stvari, jer imaš priliku da čuješ to od takvih ljudi. I nešto što sam primetio baš na sajtu Telenora, gde je tamo menadžment, pa ko je na kojoj poziciji, video sam da je svako od njih u nekom trenutku svog života je bio negde u inostranstvu. Ili je studirao u inostranstvu ili je imao deo svoje karijere tamo. I ja sam razmišljao da apsolutno ima smisla, više je prilika, drugačiji su izazovi, druga tržišta. Ne samo profesionalno i poslovno, već se susrećeš sa nekim životnim izazovima, promenama, pitanjima, itd. I to mi je negde stajalo, kao voleo bih, ali nisam bio toliko proaktivan. Desi se neka prilika. Konkretno kompanija Apple me je kontaktirala. Ja sam prvo mislio da je neka sprdnja, jer mi na Linkedlnu prišla žena koja je rekla za pozicije na poslu ništa konkretno, pošaljite CV. Ja rekoh: “OK, ko ste vi?” I šalje mi opis radnog mesta i piše Apple Distribution Internacional. Ja sad gledam: “OK, šta je ovo? Možda je neki iStyle u Mađarskoj. Ta neka varijanta.” Krenem ja malo da guglam, ispostavi se Apple. I stvarno na Appleovom sajtu ta pozicija otvorena. I ja se oduševim i ja krenem u razgovore sa njima. Prvi, drugi, treći, četvrti. To već dođe u fazu da mi već maltene pregovaramo oko zatvaranje cele priče, a pozicija je u Mađarskoj. I ja već sebe vidim tamo. Ja vidim bolje uslove. Sve mi je zvučilo super. Budimpešta tu je kolima par sati, imam službeni auto, mogu da dođe kad hoću, eto to iskustvo iz inostranstva. Druga kompanija, druga industrija, Apple. Jedna od top pet kompanija svima koji su u tehnološkoj industriji gde bi voleli da rade nešto. I stiže vest da, nažalost, odlučili su se za drugog kandidata. I odjednom sve mi se ruši, ali ostaje taj osećaj da ja više ne mogu da budem ovde. Ja sam se mentalno već izmestio negde van. Nema nazad. I ja sad u tom trenutku gledam šta ću, aplicirao na Linkedlnu, Dubai, ovamo-onamo, Vodafon. Hajde gde postoji neki zajednički sadržalac između mog iskustva, interesovanja i vrednosti koju mogu da donesem. Međutim, to nekako nije prolazilo, nije prolazilo. I u tom trenutku mi se javljaju iz Microsofta, iz Irske. Isto mene kontaktiraju putem Linkedln i kaže: “Da li je oblačno u Beogradu? Hajde da malo osvetlimo vaš život i budućnost, karijerom u Microsoftu.” Tako neka marketinška pričica, koja je zvučala šašavo, interesantno, skrenula pažnju i rekoh hajde. E sad, jedna zanimljiva stvar koja se tu dešava. Ja u tom trenutku imam CV koji je onako frankenštajnski dodavano na njega poslednjih 10 godina. To je zapravo CV sa kojim sam ja aplicirao na ono takmičenje da učestvujem, pa je on menjao nekako svoj oblik vremenom. 🙂 Ali sam shvatio da je ipak vreme za takvu priliku da pošaljem malo lepši CV. 😀 U najmanju ruku lepši. I ja rekoh sutra ću, krenem nešto sad, pa prokrastinacija, vamo-namo. I sad prolazi vreme i u jednom trenutku prođu dve nedelje. I ja kažem sebi sad da pošalješ CV, pa gore nego da ga nisi poslao uopšte. I ja tu nisam odustao – odustao sam od te pozicije, misleći verovatno ja tu ne bih ni prošao, biće prilike, ali hajde ti sad sedi uradi CV, pa sledeći put kad se ukaže ta prilika ti onda da budeš spreman. Međutim, javlja se opet ista žena i kaže: “Hej, imamo nešto možda malo drugačije, ali verovatno tebi još zanimljivije obzirom na tvoje iskustvo. Hajde da se čujemo. -Hajde!” CV je bio spreman u roku od odmah. 😀 Čujemo se mi, kreće ta priča polako. Isto kao za Apple, razvoj je išao tako da ide, ide, ali sam već nekako nisam po svojoj prirodi defetista i nisam neko ko je pesimista, već sam optimista, ali sam limitirao ovde svoj optimizam i bio otprilike: “Ako se desi, desi se. Ako ne, biće nečega.” OK, dešavaju stvari, očigledno ide u dobrom smeru. Samo je pitanje trenutka. I dobijem poziv u jednom trenutku sa informacijom: “Čestitamo, dobićete ponudu za posao”, itd. I to je onda momenat kada shvataš: “Vau, OK, ja sada stvarno moram da se selim i da menjam ceo svoj život.” 

Ivan Minić: A iz Dablina ne može kolima. 😀

Vukašin Aleksić: A iz Dablina ne može kolima. Ja sam grlom u jagode ili glavom tamo gde niko nije smeo nogom, kako god to hoćeš da kažeš, ali nekako zaleteo si se u nešto. To je onaj momenat koji često spomenem ljudima nekim mlađima od sebe, kad si u nekoj zoni komfora. Stvarno jedan momenat kao da si na nekoj skakaonici od 5 m. Samo skoči. Nema nazad. Ja sam tu sad skočio i nema nazad. Nekako ja već sebi ne mogu više da dozvolim da kažem: “Ja, ipak, možda ne bih. Predomislio sam se.” I malo sam pregovarao tu i dođem do neke zadovoljavajuće ponude za obe strane. I onda kreće taj momenat: OK, ide promena svega. Druga zemlja, govori se drugim jezikom konstantno. Znači, sve vreme na engleskom pričaš. Druga industrija, druga kompanija. Onaj momenat koji sam pomenuo na početku fakulteta, koji se desi uglavnom i kad pređeš u srednju školu – ja sam prešao u srednju koja uopšte nije u mom kraju, nego u nekom drugom – ti gradiš svoj imidž, svoj kredibilitet, sve gradiš od nule. Ti si tamo niko i ništa. Ja sam u Telenoru radio 8 godina i kad kažu Vukašin iz Telenora, to već znalo ko je i imaš neku reputaciju čak i ako nisi sarađivao sa nekim u firmi, vidite se prvi put, već zna otprilike ko si, itd. Ovde si niko i ništa. I ti sad krećeš od neke nule. Tako da ta psihička priprema za sve to. I mogu reći da nije uopšte toliko strašno koliko deluje. Naravno, postoji gomila izazova i naravno postoji gomila stvari koje nisi predvideo da će se desiti, ali ja nekako u svom planiranju, pa dotaći ćemo se i toga i tih finanijske nezavisnosti i stabilnosti i ostalog, uvek idem nekom konzervativnijom metodom previđanja šta može da se desi. Pa sam razmišljao: “OK, šta je najgore što može da se desi?” Najgore što može da se desi je da ja odem tamo, budem nekom vreme, shvatim da to nije to ili da oni mene otpuste u najgorem slučaju. Šta se desilo? Ja sam dobio neke pare za selidbu, zaradio sam par nekih dobrih plata, vratiću se ovde. Imam klijente koji me vole, s kojima toliko godina radim. Ja sam već imao u Telenoru ponude da pređem kod svojih korisnika, da radim za njih, ali to nikad nisam uradio. I bio sam u fazonu: “OK, imaćeš neke pare, imaćeš iskustvo. Radio si u velikoj svetskoj firmi, u njihovoj centrali za Evropu, Afriku i Bliski istok. I to je najgore što može da se desi.” Sledeća najgora stvar je da budem neko vreme, ali sam ja sebi zacrtao minimum godinu dana da budem tamo. Idealno, dve. Sve preko toga kako bude, videćemo kako me put bude vodio. I eto mene skoro 5 godina. 🙂

Ivan Minić: A kako izgleda odlazak tamo? To je trenutak tih manje-više 5-6 godina unazad, 7, je trenutak kada je gomila ljudi odavde dobila priliku da makar poseti Dablin zbog toga što je to dosta centrala i Googlea i Facebooka, itd. Svi koji su na neki način bili prisutni na ovom tržištu, pa ljudi iz industrije koji su sa njima sarađivali dobili su prilike da odu, da upoznaju, da vide kako to sve izgleda. I naravno svi su bili puni nekih utisaka, jer to nije slično ničemu drugom što si video. I generalno ta cela postavka u kojoj ti imaš jednu vrlo tradicionalnu, oldschool zemlju, koja je u periodu od 20 godina napravila potpunu revoluciju tako što jednim malo drugačijim pristupom porezu i oporezivanju privukla toliko velikih kompanija tamo i samim tim ogromnu količinu talenta i mladih, neverovatnih ljudi. Sve to zajedno je jedan jako čudan koktel. A pošto je tebi prethodna ideja bila Budimpešta, kako izgleda kad dođeš u Dablin?

Kako izgleda život i rad u Irskoj?

Vukašin Aleksić: Pa, bio je blagi kulturološki šok. Jer ja nikad nisam bio u Velikoj Britaniji ili zemljama pod uticajem Velike Britanije pre toga. Bio sam u većem delu Evrope u tom trenutku, malo u Africi, ali to je nešto što je meni bilo potpuno drugačije. Od same arhitekture, kulture, ponašanja ljudi, komunikacije. Pritom, šta je interesantno, ti si tamo, konkretno mi u Microsoftu imamo da li 72 ili malo više nacionalnosti u jednoj zgradi. To je kampus od dve i nešto hiljade ljudi, gde se ti susrećeš sa ljudima sa svih strana sveta. I onda tu imaš – setovan si na neki neutralni mod. Kako god da si imao neka uverenja i neke tradicionalne, stvari što vučemo iz svake kulture, nekako si setovan da budeš tolerantniji na sve stvari. Od onda otprilike osluškuješ, malo opipavaš teren, slušaš, pričaš, paziš šta govoriš, itd, da nekog ne uvrediš. Sad nekom je uvreda ako krenem da se rukujem s tobom, nekom je nepoštovanje ako nekim… Te neke stvari, pa puta 72. 🙂 Jer kažem tu su ljudi ne samo iz tog dela sveta Evrope, već cela Afrika, ceo Bliski istok. Pa, imaš ljude koji su dolazili iz Azije, pa imaš ljude koji su dolaze iz Amerike, iz Australije. Ceo svet. Meni je to bilo fenomenalno – to je bila stvar koja mi je davala dodatni gas, što bi rekli omladinci, da budem srećan što sam deo svega toga i što imam priliku da vidim sve to na jednom mestu. Jer nekako to mi je bila kao prepričana knjiga od 600 strana na 10 strana. Umesto da ideš u sve te zemlje – OK, naravno da je to super iskustvo, ali jako brzo možeš da vidiš sve to sažeto na jednom mestu. Kažem, promena je na toliko nekih nivoa. Ono što mislim da je fenomenalno kod takve promene jeste što ti je to prilika da očistiš stare stvari i uneseš nešto novo. Da optimizuješ svoj život. Banalna stvar: ja sam otišao sa jednim koferom, koji sam napunio samo stvarima koje mi se stvarno sviđaju, ono što želim da nosim. Sve ono što mi je stajalo u kući, neka stoji. Što kaže moja keva, kad popravljaš kola da ti bude trenerka neka, jer sam isto fanatik za kola i motore i ostalo. Sve sam to negde ostavio sa strane i došao sa stvarima sa kojima želim. Trudio sam se da neke loše navike odbacim, da uvedem neke nove stvari koje ću da radim. Znači, potpuna prilika za reset. Neko ti je dao konzolu, novu igricu da igraš i ti sad igraš tu novu igricu sa svim znanjem i iskustvo koje si imao ranija, ali na jedan novi i pametniji način. Tako da je to meni celo to iskustvo bilo fenomenalno. Naravno, uz sve te neke stresove, koji defakto postoje, ali poučen tim lošim nekim stvarima u životu shvatiš da sve će se rešiti i da nije problem iako pogrešiš, iako ispadneš glup, iako dobiješ otkaz. Šta god da se desi, rešiće se. To je deo učenja. E, to je onaj mindset o kom sam pričao. Ako polaziš sa tom pretpostavkom, da je to sve deo učenja i da ako iz toga izvučeš neku lekciju i sutra budeš bolji zbog toga, to je super. Nije možda pošlo onako kako sam se nadao, jer sam shvatio da u životu gomila stvar nije pošla, od tog nesrećnog hirurga i košarkaša, pa do drugih stvari, nije otišlo u smeru u kom sam ja mislio da će ići, pa nekako sam sve srećniji i srećniji kako vreme prolazi. Mada me leđa malo bole, ali, dobro, to je već drugi problem. 😀

Ivan Minić: To je do godina.

Vukašin Aleksić: To je do godina.

Ivan Minić: E sad, naravno, pominješ kakvo je to iskustvo iz ugla nekog internacionalnog okruženja. Ti si imao donekle upliv kroz takve stvari i kroz Telenor, upravo zbog toga što jeste firma koja je poslovala na 20 i kusur tržišta, ali ovo je potpuno drugačije. I ovo je potpuno drugačije zato što niste vi svi isti, nego si ti negde ste svi različiti. 🙂 I ta razlika je zapravo jedna od najvećih vrednosti i bogatstava koja ta firma ima, jer ti donosi toliko nekih prilika da probaš nešto i naučiš nešto novo i da možeš da primeniš nešto novo što ti na prvu loptu ne bi palo, jer ti nije bili blisko podneblju sa koga dolaziš. A imaš priliku da radiš na tržištima koja nisu samo tvoje tržište sa kog si došao. Imaš i njega tu, naravno. Kako izgleda – OK, onboarding, došao si, smešten si, našao si smeštaj, itd, ali kako izgleda ulazak u tu priču? Jer većina ljudi koju ja zapravo znam koja je u Microsoftu su ljudi koji su jako dugo tamo, što može da kaže svašta o toj firmi, ali jedna od osnovnih stvari je njima je dobro, da nije ne bi bili dugo tamo. Jer pre svega to su sjajni ljudi. Znači, ne bi bili tamo da im to ne odgovara, da im ne prija. Možda negde nešto ima bolje, ali posle nekog uzrasta si u fazonu bolje predvidljivo, a 10% lošije, nego možda bolje, ali ne znam šta će da se desi.

Po čemu se izdvaja Microsoftov pristup novozaposlenima?

Vukašin Aleksić: Da, da. Pa, to je i za Microsoft bilo novo iskustvo, ne samo za ljude koji su tamo došli. Jer je taj Microsoft taj centar otvorio – Microsoft tu postoji jako dugo i operacije Microsoftove su se vodile iz Irske jako dugo, ali sam taj koncept centralnog kampusa za deo celog sveta je nastao negde 2017. Tako da su i oni imali određene dečje bolesti kroz koje su prolazili, ali ono što je dobro je upravo ta knjiga Mindset koju sam pomenuo i to propagiranje te neke mantre otvorenosti, da nema glupih pitanja, da nije sramota da nešto ne znaš. Ono što nam je rekao čovek koji je vodio taj onboarding program, koji je trajao dve nedelje, to je onboarding koji te uvodi u pre svega neku viziju i misiju šta je Microsoftu cilj na najvišem mogućem nivou. Pa, onda ide dalje za određene oblasti, zavisi ko se čime bavi, sve dublje i dublje u specifične konkretnosti određenih poslova. Kaže: “Nije bitno da nešto znate, nego da znate ko zna. I da gradite mrežu kroz organizaciju.” Firma je, posebno taj model, gde je 70 i nešto nacija, svi su baždareni na taj neki neutralni momenat da je OK da neko pita, da je super da nekom pomogneš. Ti hoćeš pomogneš, drugi hoće da ti pomognu i to je jedna simbioza sinergetskog efekta, gde dodaje se vrednost tako što svi zajedno rade, prenose se iskustva. Ja sam imao priliku da sedim sa ljudima koji vode najveće klijente, od UK, Irske, Nemačke, Španije, pa preko Saudijske Arabije, Južne Afrike, da kupim fore sa tih tržišta. I onda to je baš jednostavno – svi hoće da podele znanje s tobom. Tvoje je samo da ideš i da pitaš, da upoznaš što više ljudi. Što kaže, najbolja investicija koju možeš da napraviš je da kupuješ ljudima kafe, da ih vodiš na kafu i da sediš i da pričaš sa njima, što poslovno, što lično. Ja sam stekao toliko fenomenalnih prijatelja. Što kažem, jedna od vrednosti sa kojim sad da se vratim nazad je što ja mogu u celom tom delu svetu da odem u svaku zemlju i u svakoj zemlji imam nekoga koga relativno dobro poznajem, da mi pomogne na putu u najgorem slučaju, u boljem slučaju da mi bude host kad dođem, vodič po toj zemlji, itd. Tako da je to iskustvo je bilo OK. I više nego OK, odlično. Vremenom se to usavršavalo. Jer kako smo mi uvideli, je li, sve na ovom svetu ima neke nedostatke i nešto može bolje da se uradi, mi smo davali povratnu informaciju šta je možda moglo bolje, šta nam nije bilo dovoljno objašnjeno, pojašnjeno. Kad kreneš u praksi da radiš nešto, shvatiš šta si propustio, pa je onda na osnovu toga je taj ceo proces usavršavan. Ali, tu postoji konkretno za samu selidbu i te neke osnovne stvari i agencije koje se angažuju da ti pomognu oko celog tog procesa. Jer cilj takvoj kompaniji, kao i bilo kome, je da ti dođeš tamo sa minimalno stresa i sa minimalno problema oko tih nekih stvari. Ne da se baviš time da li uzeti ovde stan, da li ovo ide na gas ili da je ovako ili onako. Već ti treba da dođeš i da počneš da radiš to za šta si došao da radiš. Iz ugla i da ti uživaš u tome i da ti doprinosiš tome i da se ti osećaš lepo, a i da kompanija na kraju dana ima vrednosti od toga i najbitnije sami korisnici, odnosno klijenti sa kojima radiš što pre vide tvoju vrednost.

Ivan Minić: A na koju poziciju si ti zapravo došao?

Vukašin Aleksić: Ja radim na poziciji, kako bih to rekao, neko ko je specijalizovan za određenu oblast. Microsoft, recimo, najapstraktnije rečeno, ima četiri ključne divizije. Ne računam gaming i ne računam te neke baš niše, mikro niše oblasti. Ali, ima četiri ključne vertikale u kojima posluje. Moja odgovornost je – suštinski sam zadužen da vodim jednu od tih vertikala iz ugla prodaje. U tom trenutku kad sam došao u 7 zemlja i to sam vodio: Baltičke zemlje, Češku, Slovačku, Srbiju, Bugarsku i Makedoniju tada. Vremenom se to menjalo. Kako smo zapošljavali nove ljude, kako smo dovodili ljude iz baltičkog regiona, mi smo to formirali na način da sami klijenti imaju što bolju podršku, pre svega na lokalnom jeziku. Ne podršku, nego partnera sa kojim će moći da pričaju, da rade što jednostavnije. Tako da moja negde odgovornost jeste da sa tim velikim kompanija da suštinski vodim te projekte. Kad kažem iz prodaje, nije stvar opet vraćamo se na ono da im ja nešto prodam odatle. Da, to jeste rezultat našeg rada, ali uspeh našeg rada se meri u tome da su oni napravili nešto bolje sa svojim poslovanjem nego što je to bilo pre nego što su kupili neku od naših usluga. Znači, ja konkretno vodim deo vezan za kolaboraciju. Čuveni Teams, koji je posebno eksplodirao tokom korone, jer je ogromna potreba za takvim uslugama bila. Office365, Cybersecurity, Complaince. To su neke stvari koje postaju ozbiljan strateški izazov kompanijama. I sam security, je li, zaštita podataka i taj neki deo. Tako da moj zadatak je da otprilike orkestriram tim i proces kada su u pitanju te oblasti. Znači, ti si kompanija koja ima neke izazove sa cybersecurityjem ili jednostavno moraš da rešiš taj sistem da funkcioniše. Ja sam neko ko će dovesti adekvatne resurse, koji će sa tobom raditi na tom projektu kroz mrežu partnera koja je prisutna u svakoj zemlji, kroz neke tehničke eksperte, kroz razne programe, fondove koje imamo za podršku klijentima, itd. 

Ivan Minić: Da, ima ceo taj svet Microsoftovih rešenja koja su neka vrlo jednostavna i kupiš licencu i koristiš, kao što je Office365 i manje-više svako ko poslovno koristi računar ima verovatno licencu za to. Jer to je nešto što je industrijski standard. Ali, postoji niz kompleksnih rešenja gde je rešenje zapravo sveobuhvatno i može da radi sve i neko mora da ga ukroji prema tvojim potrebama, što je obično neki sistem integrator ili partner koji radi tu vrstu…

Vukašin Aleksić: Izvini što te prekidam. To je upravo moj zadatak. Znači, ja sam neko ko, kao što kažem, imam jednu licencu, zove se Microsoft 365, koji u sebi sadrži preko 50 proizvoda, rešenja, programa. Svako to rešenje samo za sebe je kompleksnost na ogromnom nivou. Imaš ljude koji su specijalizovani samo za taj deo celog tog rešenja. I sad meni nije cilj da ja tebi nudim sve to. Meni je cilj da ja razumem tvoj biznis i tvoje probleme i tvoje potrebe. I da skladu sa tim ja tebi nađem. Ti ne treba ni da znaš kako se to rešenje zove, irelevantno je.

Ivan Minić: Ja čak ni ne želim. 😀

Vukašin Aleksić: Apsolutno, da. 😀 Ali, moj zadatak je da te stvari prevedem u ono što sam pričali. Ja tu zapravo spajam ono u čemu sam bio dobar i što sam mogao – da prevodim. Dovoljno tehnički razumem neke stvari da biznisu mogu prostim jezikom da objasnim kako će to rešiti neki problem, kako će to poboljšati neki proces, kako će to uštedeti neko vreme ili kako će to osigurati nekoga. Kad kažem osigurati, mislim samo – koncept cybersecurityja je u stvari kao plaćanje osiguranja. Ti gledaš da umanjiš ili u potpunosti ukloniš štetu koja potencijalno može da nastane, jer trošak nemanja tog rešenja je mnogo veći nego da imaš neku – isto kao i sa osiguranjem.

Ivan Minić: Kako se snalaziš sa Microsoftovima skraćenicama?

Vukašin Aleksić: Borba je. I mi to interno se šalimo i sa korisnicima. Ide u dobrom smeru. Moram priznati da stvari postaju sve logičnije i logičnije i jednostavnije i jednostavnije. Ali, ono što sam ti rekao, baš iz tog razloga ja ne volim da pričam o samim nazivima proizvoda, jer je to irelevantno. Bitno je da mi nešto rešimo i da nešto unapredimo. Kako se to zove i kako to radi, imaju ljudi koji pričaju o tome. To su tehnički eksperti koji na tom nivou govore, ali ja uglavnom pričam sa ljudima iz biznisa. I na tom nekom jeziku.

Ivan Minić: E sad, pomenuo si kovid. Pomenuo si Teams. Mnogi ljudi znaju da Teams nije u top 1000 alata koje može da koristi kada sam ja u pitanju, ali dobro. 😀 Činjenica je da za nas većinu Teams predstavljao logično rešenje u tom periodu. Kad smo svi bili na Zoomovima, Skypovima, itd, Teams je nekako postao jedna od dominantnijih mesta i za neke ozbiljnije, duže sastanke dominantno mesto, jer je bio uključen u ono što smo već plaćali.

Vukašin Aleksić: Jedan od razloga, da.

Ivan Minić: Za mnoge prosto tu je već. Ne treba ništa da radiš po tom pitanju. I nema limita 40 minuta, ne moraš da razmišljaš ni o čemu. I to je negde postalo deo svakodnevnice. Ja imam svoje razloge zašto ne volim – ne volim ja u suštini nijedan od tih alata, ali…

Vukašin Aleksić: U suštini, tebi je to nužno zlo. 🙂

Ivan Minić: Pa, da.

Vukašin Aleksić: A moraš da koristiš. 🙂

Ivan Minić: Svaka vrsta komunikacije sa ljudima. Kako kaže, Džim Keri je tweetnuo pre neki dan, neko mi je poslao. “Nije stvar u tome da Grinč ne voli Božić. Grinč ne voli ljude, a to je OK.” E, otprilike. 🙂 Ali, taj momenat gde dolazi kovid. Ne dolazi nego desio se i ostao je i tu je. I sad ti si na jednom mestu koje je prilično udaljeno gde ti je kuća, porodica i sve ostalo. U firmi koja je jedan od nosilaca ključne infrastukture za ljude koji treba nešto da rade u tom nekom periodu. Kako je izgledalo – kakvo je to iskustvo bilo u firmi i kakvo je bilo tvoje iskustvo što se tiče tvog života, što se tiče klijenata? Generalno kad te pitam za kovid i mart 2020. godine, šta prvo ti padne na pamet i kako bi posložio te stvari?

Korona iz ugla Microsofta i Vukašina

Vukašin Aleksić: Pa, prvo poslovno gledano nastaje jedno opšte ludilo, gde postojale su kompanije koje su lideri, tehnološki lideri, inovatori na tržištu i koje jednostavno su već bile, ako ništa, tehnološki spremne za takav scenario rada od kuće, sa udaljenih lokacija, itd. Znači, samo ljudi malo više počeli da koriste alata nego što su do juče radili. Ali je problem nastao sa velikim brojem konzervativnih sistema, posebno kod nas u regionu. Jer mi uvek kaskamo malo tehnološki za zapadom pre svega. Mi smo napravili jednu fenomenalnu stvar, da smo omogućili u tom trenutku nije se ni znalo dokle će to trajati, dokle će ići i šta će se dešavati, ali 6 meseci neke licence koje su korisnici mogli da koriste u kojima su imali Teams, bez troška ikakvog. To je bila naša pomoć tim korisnicima. Jednostavno da ti biznis ne propadne, da može da funkcioniše, da mogu ljudi da ti rade, da može da se dešava šta god. I to je bilo dosta, dosta turbulentno u smislu mi nismo više imali pojma ko je naše radno vreme. Jer ti odjednom treba da osposobiš tamo neku fabriku u Srbiji, u Hrvatskoj, Bosni, da odjednom ti ljudi sad rade. Oni za početak proceduralno i procesno nemaju to rešaju, a tehnološki još manje da ti instaliraš Teams i pustiš ga svima. To treba svoje procese i ostale stvari da prilagodi. Mi smo tu radili dosta sa menadžmentom tih kompanija, sa IT-jem i sa partnerima da što pre osposobimo njih. Da ih postavimo na noge da mogu da funkcionišu. A onda, ono što kaže jedna moja bivša menadžerka, kaže: “We are building the plane while we are flying it.” Znači, to je taj model. Dok smo leteli mi smo sastavljali krila u avionu. Neko te baci s neba i sad hajde vozi. To je bilo jako, jako turbulentno, ali srećom stvarno svi su bili na A gameu, na maksimumu svom.

Ivan Minić: Uvek imaš taj momenat kad ljudi shvate – OK, vi niste bili lekari u tom periodu, njima je bilo najzahtevnije i najteže i oni su imali najodgovorniju ulogu i ne bih im bio u koži, beskrajno im hvala što postoje i što su sve radili.

Vukašin Aleksić: Sa njima sam imao fenomenalno iskustvo. Jedan od najvećih kliničkih centara u regionu, ne bih sad imenovao konkretno, ali sad direktno vodio taj projekat upravo sa njihovih 12.000 radnog osoblja osposobi za komunikaciju, što internu, što eksternu, što da se umanji taj kontakt koji nije potreban posebno u takvom sistemu gde je nepoželjan zbog širenja same bolesti i nepredvidivosti šta će se dešavati uopšte. Tu je bio taj osećaj raspadamo se od posla, ali kad vidiš da ti nekom sistemu od 12.000 ljudi, koje je ključno mesto u celoj zemlji u kojoj smo to radili za kovid i za druge sve ostale bolesti, to je univerzitetski klinički centar, kad vidiš da si im pomogao i da su oni unapredili gomilu toga, broj pacijent koje mogu da servisiraju i brzina komunikacije i prenos određenih dokumenata i ostale stvari – kad vidiš da to radi, to je stvarno onaj momenat vau. Doprineo sam zaista nekako na viši način od klasične neke produktivnosti. To je meni lično jedan od najdražih projekata bio.

Ivan Minić: Pa, to hoću da kažem. S jedne strane, oni su bili ključni da se borimo, izborimo, itd. Ali, sa druge strane, verujem da je bilo mnogo teško, ali je lakše kad znaš da to što ti radiš pravi neku vrstu razlike. I onda sa druge strane vi ste tu neko ko treba da omogući da stvari koje u normalnim okolnostima ne rade na taj način sada mogu da opstanu i rade i da se to desi u vremenskom prozoru koji nije preterano veliki. Jer svaki dan je gubitak i svaki dan je problem i postoji velika šansa da mnogi od biznisa koji su tu bili da se bespovratno uruše u tom procesu. Tako da nekako imaš taj osećaj svrhe, da to što radiš ima nekog smisla. A gde si ti bio sve to vreme?

Kako je Vukašin počeo da se zanima za investiranje?

Vukašin Aleksić: Ja sam bukvalno u tom trenutku – reći ću ti kako je bila ta geneza. To se desilo sve u 10 dana možda. Postoji situaciju u Kini. Odjednom se ta situacije prenosi na Italiju. Ponedeljak je, ja u petak imam let za Srbiju. To je bio neki mart 12-11-13, ne sećam se. Ja sa dobrim drugom jednim treba da odem na skijanje u Austriju. I u ponedeljak već pitanje šta će se desiti, kreće da se širi po Evropi, zatvaraju se određeni aerodromi, da li ići, da li rizikovati. Niko ništa u tom trenutku ne zna, koliko je smrtnosno, kako se širi, gde ćeš završiti, da li ćeš ostati zaglavljen na aerodromu. Mi od ponedeljka do četvrtka niko se poslom ne bavi, svi samo pričaju o virusu. Na sastancima sa klijentima mi samo pričamo o tome šta se dešava i kakva je situacija, itd. Ja donosim odluku da ipak odem, jer u slučaju da sam tamo zatvoren nekako sam se ja komfornije osećao da ipak budem u Srbiji. Ne samo zbog sebe, nego pre svega zbog roditelja, sestre, porodice, da jednostavno budem tu, pa šta bude – biće. Opet ovde imaš i dosta kontakata, znaš da i zdravstveni sistem je generalno OK. Verovao ili ne, u odnosu na irski možda i bolji. I nekako sam se tu komfornije osećao. Momenat kada ja dolazim, sutradan se uvodi vanredno neko stanje. Zatvaraju se aerodromi. Naravno, taj odmor propada i kreće onaj momenat lockdowna, zatvaranja na vikend. Raznih vidova ograničenja je tu bilo. Ali, ja ostajem u jednom malom stanu od sestre i zeta, koji oni inače izdaju preko AirBnB-ja, ali to je stančić od nekih 30-ak kvadrata, koji nema terasu, što je meni jako puno falilo i shvatio sam da u životu ipak treba jedna teresa, ne dao Bog. 😀 I tu kreću razni transformativni procesi u mojoj glavi opet ponovo. Nismo mi sve vreme bili zatvoreni i sami. Bilo je tu raznih faza, pa se negde otputuje. Pa, u nekoj prvoj fazi se nismo šišali, brijali, otud i ova brada. Od tog perioda je ostala nekako, pa je samo nastavila malo da se prilagođava, da obitava. 😀 Ali, kreću razni trasformativni momenti i jedan od ključnih jeste bio taj momenat: “OK, da li ja više i ovo želim?” Sad u tom nekom trenutku već dve i po godine. Hoću nešto da menjam, ne znam ni ja šta i kako. I nekim čudima dolaze do mene neki klipovi vezano za tu neku finansijsku nezavisnost i kako te stvari funkcionišu. Ja do tog trenutka sam već investirao u Microsoft kao kompaniju kroz neki program za zaposlene, gde mi se odbija određeni deo plate i na taj način kupujem akcije kompanije. I dobio sam neke akcije i dobijem svake godine kroz neki deo bonusa. Čak i u Telenoru sam imao slično iskustvo, kupovao sam akcije. Ali, mesec dana pre tu krizu ja prvi put kupujem akcije ne u kompaniju u kojoj radim, pa to postoji neki razrađeni program, već ja se konačno nakon godinu i po-dve dana istraživanja upućujem da ja otvaram neki brokerski račun, da ja šaljem neke pare negde, da ja kupujem te akcije, itd. I manje od mesec dana nakon tog momenta gde ja stavljam neke pare u taj sistem, koje nisu bile nešto bogzna šta velike. Da izgubim te pare, ne bi mi se život uopšte promenio, ali nisu ni zanemarljive. Dolazim u situaciju da kreće korona, kreće ludilo, sve to pada.

Ivan Minić: Znači, ti si kriv. Jasno. 🙂

Vukašin Aleksić: 🙂 Sve to pada 30-40% i ja krećem da se malo tresem. To je kao kad – ne kladim se, ne pratim fudbal, ali par puta sam odigrao kladionicu i staviš 200 dinara na neku utakmicu i odjednom krećeš da čitaš o svim igračima, ko je u kakvoj formi, kakvi su im bili prethodni rezultati, šta se dešava, znojiš. Nebitna je neka kinta, ali ceo taj osećaj je jako specifičan.

Ivan Minić: Sama činjenica da ti proveriš skor 80 puta je strašno.

Vukašin Aleksić: Bukvalno. E, ovde je bilo isto to samo još malo ozbiljnije. Ti si tamo prihvatio 20 nekih ugovora i uslova korišćenja kod brokera, kod ovoga, kod onoga. Ulećeš u nešto što ne znaš baš, ne znaš uopšte u principu, ali znaš nekih par posto. Znaš u načelu šta ćeš. Znaš da hoćeš da napraviš više pare od toga. To hoćeš sigurno, ali sad kao znaš neke osnove uprkos istraživanju, itd. I tu mi je u nekom trenutku, i spomenuli smo ga, isto Rade Rakočević, u razgovoru pre nego što ću otići u Irsku mi je dao neki vetar u leđa da krenem u to, malo više čitam i istražujem. Sad dolazim u situaciju da to sve pada i neki stres i šta sad? I u tom stresu zapravo dobiješ tu neku ekstra energiju. To je ta neka krizna situacija koja te natera: “Hajde da ja malo ovo ozbiljnije izučim, jer stvarno moram. Ako ne, propašće mi.” Sve ono što sam čitao, učio govorilo je, što kaže Voren Bafet: “Budite pohlepni kada su svi plašljivi. Budete plašljivi kada su svi pohlepni.” Da je ta kriza zapravo prilika. Onda kada malo bolje gledaš kroz istoriju svi ti neki veliki uspesi, velike transformacije i velike promene, baš velike promene su nastajala kad su bili najveći problemi i najveće krize. Jer tu se izdvoji žito od kukolja i pokaže se ko je radio domaći zadatak. Kad je sve lepo, lepo je šta god radiš. Ali, kad je haos, onda uspevaju samo oni koji su bili spremni, radili na tome i ostali nekako, što bi rekao Toni Robins, nepokolebljivi. Isto fenomenalna knjiga za ljude koji su na početku. Ali, to je momenat koji je mene krenuo da transformiše u tom nekom smeru: “Hajde malo da razmislim ozbiljnije o ličnim finansijama.” Jer se do tad svodilo na to kolika mi je plata, koliki su mi troškovi, koliko mi para ostaje sa strane. I momenat: “OK, imam neke pare sa strane sa kojima bih nešto uradio, ali šta je to nešto?” I sad opcije koje sam ja pred sobom video su: OK, mogu da pravim svoj biznis – ne mogu, jer došao sam u drugu zemlju i učim nešto novo i sad sam u fazi da ne mogu sad da skočim opet u nešto drugo, nego hajde neko vreme, ali hajde za to vreme šta mogu da uradim. Razumem se u kola, volim kola, imam mnogo prijatelja iz tog sveta. Da uzmem da kupujem i prodajem kola? Preveliki je rizik i preveliko je cimanje za relativno mali profit. Ti treba da kupiš auto u drugoj zemlji, gde nemaš ni vozačku dozvolu, pa ti treba da držiš negde taj auto gde nemaš ni garažu, pa moraš to da obezbediš, šta ako ti neko udari auto, šta ako ti neko ukrade auto. Treba da prodaješ na tržištu auto gde nikad nisi prodavao. Sve je nekako nakaradno, nije im nešto smisla. Nije mi smisla da se time bavim ni u Srbiji, a posebno nije imalo smisla da se u Irskoj. I onda mi je to bilo – te akcije razumem, pratim određe kompanije, određene biznise. Imam određena poverenja koja su stečena istraživanjem, argumentima, razgovorom sa ljudima iz potpuno različitih opredeljenja: od ljudi koji se bave investiranjem, preko ljudi koji su auto-industriji, preko ljudi koji su u tehnološkoj industriji, preko ljudi koji su bankari, advokati, pravnici, kako god. I sagledam ono nešto što je meni tu presek svega toga što ja znam, što ja volim, što ja razumem, što razumem iz ugla biznisa, što razumem iz ugla tržišta na kojem je ta kompanija. Posle sam krenuo da ulažem u te neke kompanije. Ovde konkretno mislim na Teslu, za koju su u mom okruženju već počeli da me zezaju. Tu se ti i ja možda malo ne slažemo, ali određena ta istraživanja i uverenja su me ubedila da je to mesto.

Ivan Minić: Vidi, mi se slažemo da je to dobra investicija. Mi se možda ne slažemo oko toga – pošto ja mislim da je Mask budala, ali… Ne da je budala, nego da je infantilni ludak. Mnogi infantilni ludaci su napravili neverovatne stvari, da se razumemo. Meni je samo taj momenat njegove javne persone nimalo prija. Zato što mislim da je neozbiljno i nekorektno ponašati se na taj način. Jer jedna stvar je da se ti zezaš na račun nečega. Druga stvar je da tako kako se zezaš nekome uništiš život zato što može ti se i zezaš se. Mnoge stvari koje su se dešavale kao posledica njegovih izjava, mnogi ups and downs na marketima su neke ljude učinili bogatim, neke ljude doveli u vrlo ozbiljne probleme. Samo zato što…

Vukašin Aleksić: Pa, nisu sve stvari koje se dešavaju na ovom svetu, što kažu, dok jednom ne smrkne drugom ne svane.

Ivan Minić: Sigurno, sigurno.

Vukašin Aleksić: Čak i neke dobre stvari, dobre invecije, dobre stvari su uništile neke biznise i neke porodice.

Ivan Minić: Sve stoji, ali nekad nije bio dovoljan tweet za tako nešto. A sad jeste.

Vukašin Aleksić: Slažem se. Jedan Tramp je tweetom unakazio celu Tursku. Tako da slažem.

Ivan Minić: Sviđa mi se što si iskoristio Trampa kao poređenje. 🙂

Vukašin Aleksić: Ali, to su opet neke stvari – opet i mi živimo u eri gde se mnogo toga dešava po prvi put.

Ivan Minić: I brže nego ikad.

Vukašin Aleksić: I brže nego ikad. I nismo svesni nekad posledica koje mogu da se dese našim potezima, nekad nepromišljenim, a nekad vrlo taktičkim i promišljenim, a samo deluju naizgled nepromišljeno. Tako da…

Ivan Minić: E sad, kažeš ti si se usavršavao, istraživao, učio. Šta su neke… Kada bi sada trebao da posavetuješ nekog ko će samostalno da uđe u to sve, razmišlja o tome, možda nije spreman još uvek da upliva u tu priču, ali želi da se informiše, želi da dođe do nekog većeg broja informacija, šta su stvari od koje bi ti savetovao da krenu?

Vukašin Aleksić: Pa, pre svega znanje je moć, razumevanje… Pitanje je šta ti je zapravo cilj. Uvek treba da počneš od toga šta ti pokušavaš da uradiš. Ako pokušavaš da obrneš lovu i da kupiš danas, prodaš za mesec-dva-tri-pet-godinu dana-dve, sve ispod 10 godina je za mene kratak rok. Ja tako nekako posmatram. Ti onda možeš da odeš da igraš kladionicu ili možeš… Sličan je princip. Ja posmatram stvari dosta dugoročno. I ja ovo što investiram posmatram na način da mi to bude neki pasivni izvor prihoda u nekom trenutku moje budućnosti. Što pre to bolje.

Ivan Minić: Penzija.

Vukašin Aleksić: Penzija. Ali, opet penzija, to smo pričali, ne iz ugla da ja sad dignem sve četiri u vis i ne radim ništa, nego penzija koja bi meni omogućila upravo da radim stvari koje volim i da svu svoje energiju i fokus usmeri na stvari koje volim. Jer ne moram da razmišljam o tome da li ću sutra moći da nahranim, Bože zdravlje, decu i porodicu i da pomognem ljudima oko sebe. Već mogu da jednostavno imam to neko pokriće, da se bavim onim što jednostavno… Ima jedna fenomenalna japanska metodologija. Zove se ikigai, koje isto uticala na tu transformaciju, koja je presek četiri kruga. Prvi krug je šta voliš. Drugi krug je od čega možeš da živiš. Treći je da li to donosi dobro svetu. I četvrti je, šta sam beše propustio, da li možeš da budeš plaćen za to. I sad ti stvarno imaš, ako si u nečemu… Da, izvini, da li si dobar, da li si plaćen – i ako su u nečemu dobar i možeš da budeš plaćen za to, to je tvoja profesija. To može da doprinosi dobro svetu, ti to možda ne voliš, ali, brate, plaća ti račune. Pa, imaš ono ako nešto doprinosi svetu i to ti voliš, onda je to humanitarni rad. Ili spašavaš kučiće, mačiće ili – sve su to fenomenalne stvari, ali ne možeš da hraniš decu i porodicu od toga. Moraš da radiš još nešto. U idealnom svetu ti ćeš razvojem svoje karijere i svog životnog puta doći do tog ikigai, odnosno tog centralnog kruga koji je zapravo svih ovih stvari koje sam pomenuo. I tu je negde cilj kako do toga doći. To je jedna stvar koja je u isto vreme i u paraleli i prepliće se sa ovim nezavisnošću finansijskom o kojoj govorimo, ali ja mislim da tog ikigai je mnogo teže doći, odnosno mnogo lakše doći ako ne moraš da razmišljaš toliko o novcu. Sad imaš gomilu ljudi koji su genetski u lovi ili rođeni su u bogatoj porodicu ili imali su jednostavno priliku da ne moraju da razmišljaju o tome, ali najčešće su to ljudi koji su upali neki komformizam, i ako nisu imali roditelje koji su se brinuli o njima i posvetili im dovoljno pažnje, preneli dovoljno znanja i na kraju dana bili zapravo mentori na pravi način, da je to propalo, prokockalo se. Mislim, dosta čest slučaj. Isto kao dobitnici lotoa, što 99% njih bankrotira i budu još veću problemima, jer ne znaju šta da rade. Odu da kupuju kola i odjednom kad krenu da stižu računu, moraju da prodaju to sve.

Ivan Minić: Ili fudbaleri. 🙂

Vukašin Aleksić: Ima. Koliko je legendarnih zvezda, mislim da čak i Majkl Džekson, ali gomila košarkaša, sad ti znaš, muzičara, glumaca…

Ivan Minić: Gomila ljudi koja nije na dovoljno težak način došla do tog novca i nije im baš jasno zašto su taj novac dobili.

Vukašin Aleksić: Da, nije dovoljno teško ili je pao novac s neba ili su se rodili u novcu. Ogromna količina s neba. Ti imaš ljude kojima dolazi sve veća i veća lova. Imaš ljude koji odjednom nisu imali ništa, pa paf, neki milioni padnu. To je recept…

Ivan Minić: “Bože, dozvoli mi da ti pokažem da me pare neće pokvariti.” Beše iz Mućki, Del Boj.

Vukašin Aleksić: To je Džoni Dep rekao, kaže: “Pare ne menjaju ljude, pare ih otkrivaju.”

Ivan Minić: Pa, da. Od tog trenutka više – naravno, kad pričamo o nekom velikom novcu, više ne moraš da se suzdržavaš ni oko čega. Kad vidiš oko čega se sve ljudi ne suzdržavaju, imaš malo problem s tim gde živiš i kime si okružen. Ali, jeste negde – ono o čemu bih želeo u ovom poslednjem delu razgovora više pričamo jeste upravo taj momenat – OK, ako ti planiraš da kratkoročno napraviš neki novac, postoje načini i za to, ali to nije naša tema. Naša tema je šta ti kao jedna odgovorna, vredna jedinka možeš da učiniš da ti onaj period života koji bi trebalo da ti bude najlepši, posle detinjstva koje bi trebalo da bude lepo, ovde obično nije baš tako sjajno, ali onaj deo gde treba da ubiraš plodove svog nekog rada, truda i svega, koji ovde često, bez obzira na koliko su ljudi bili uspešni i daleko dogurali, itd, vrlo često bude ispod nekog nivoa tih ljudi. Svi smo doživeli te scene da vidiš ljude koji nose divne kapute stare 30 godina i koji kupuje 100 g pilećeg parizera u prodavnici ispred tebe. I ne možeš da zameriš ništa tim ljudima, jer oni su ceo život proživeli u sistemu u kome nije postojala nikakva informacija ni o čemu. Ako si ti ceo život živeo u nečemu što ti je nazovi blagostanje, ti ne očekuješ da može bilo šta drugo da se desi, da na bilo koji drugačiji način stvari mogu da se odvijaju. Ali, kroz par nekih razgovora ljudi koji su bili ovde znam da na drugim podnebljima se o tim stvarima razmišlja i priča na drugačiji način. Čak ne moramo mnogo daleko da odemo, ali u Austriji već ljudi ozbiljno razmišljaju još od studentskih dana, imaju nekakve svoje ušteđevine, investiraju u različite stvari, privatni penzioni fondovi, razne druge vrste stvari na kojima i ljudi koji nisu u finansijama, ne razmišljaju o tome kao nekoj profesiji ili bilo čemu, vide sebe. Na neki način na gledaju drugačije. E sad, hoću opet da te vratim – učenje o tome, odnosno informisanje o svemu tome, odnosno formiranje te neke svoje slike i ideje kako treba da izgleda taj neki dugoročni plan.

Kako treba da izgleda dugoročan plan investiranja?

Vukašin Aleksić: Ono što je meni negde, par nekih stvari koje su im pomogle, jedna je knjiga Bogati otac, siromašni otac, Robert Kiosaki, baš pitka za ljude koji počinju od nule otprilike da steknu taj osećaj zato što je bitno ulagati u nešto čija vrednost vremenom raste, a ne u nešto što gubi vrednost. Kad promeniš tu perspektivu i koliki je trošak toga – zapravo, koliki je trošak da ne radiš to – ono što sam pomenuo za security ili za osiguranje, koliki je potencijalni trošak ako nemaš zdravstveno osiguranje na dugi period, zamisli period od 50 godina, 60-70-80. Kao štediš nešto mesečno, ali u nekom trenutku ako se nešto desi – katastrofa. Ako ovako po malo izdvajaš, ti si generalno safe. Isto mislim da je i sa investiranjem. Dođe neka faza kada se nešto desi, ozbiljan je trošak ne investirati. Mnogo je veći trošak ne investirati nego investirati. Ta knjiga ti da neke osnove. Postoji knjiga koja je napisana 1929, ako se ne varam ili nekih 20-30-ih godina, koja se zove Intelligent Investor, Ben Grejem je profesor koji je napisao tu knjigu. On je zapravo profesor Vorena Bafera, legendarnog investitora, koja daje upravo te neke osnove tog razmišljanja.

Ivan Minić: Principe.

Vukašin Aleksić: Principe koji su univerzalni.

Ivan Minić: Sto godina kasnije isti.

Vukašin Aleksić: Tako je. Još jednu knjigu da napomenem, Rej Dalio, Changing World Order, zaboravio sam sad tačan naziv. Izguglajte, naći ćete sigurno. Knjiga koja priča o tim nekim trendovima i oscilacijama koje se ponavljaju iznova, iznova, sa svim carstvima.

Ivan Minić: Da, većina stvari istorijski gledano su ciklične.

Vukašin Aleksić: Tako je, da. I onda kad upariš, na primer, tu stvar, koja će ti reći možda šta se dešava kad je neka kriza i kako će budućnost otprilike nakon te krize izgledati. Ona menja forma, ali suština je ista. Iako imaš osnove nekog investitorskog mindseta koja ti daje ova knjiga. Malo je opširnija, ali zaista vredi pročitati. U suštini je dosta lako. Taj tehnički deo kako se investira ume biti malo kompleksniji iz Srbije, ali nije nemoguć. Poenta je samo ako razmišljaš na dugi rok, šanse da – čak i ako ne znaš ništa ili ne želiš time da se baviš, velika većina ljudi ne želi da se bavi time, ne želi da pročita ni te knjige, ali bi voleli neke pare nekako odvoje sa strane i da te pare rastu i da budu sigurne, što ti kažeš, da ćeš im penzija biti – OK, da im inflacija neće pojesti njihovu ušteđevinu u kešu ili gde god, da neće imati te promašaje.

Ivan Minić: Generalno ta priča koja je nekad i pila vodu o nekoj klasičnoj štednji u banci, ona odavno…

Vukašin Aleksić: Apsolutno. Pa, procenat koji tebi banka daje je manji od same godišnje inflacije. Tako da tebi samo ta banka usporava gubitak tvog novca, ali ga ne eliminiše. Ali, recimo, investiranje, ono što ja često dajem kao najbolju moguću opciju i primer, jeste indeks S&P 500. To je indeks koji zapravo – šta to u stvari znači? Najklasičnije rečeno, to je zbir 500 najvećih američkih kompanija. I umesto da vi kupuje akcije, na primer, Microsofta ili Tesle ili Applea, vi kupite delić tog kolača koji se zove S&P 500. I suštinski imate deo 500 najvećih kompanija na svetu. I ti na taj način – sutra bankrotira jedan sistem poput Microsofta, što ja mislim da je jako teško da se desi, jer toliko drugih sistema zavisi od njega, da bi to onda predstavljalo mnogo veći problem. Čak i da se desi taj hipotetički scenario, da to padne, ti i dalje imaš 499 drugih.

Ivan Minić: Koji će da normalizuju taj skor.

Vukašin Aleksić: Tako je. Jer, na primer, taj Microsoft u celom tom krugu učestvuje samo sa 2%, a neke male kompanije – manje, neka koja je na 450. mestu, ona učestvuje sa 0,01%. Tako da, ako ona bankrotira, efekat je još manji, ali veće su šanse da će oni bankrotirati, ali opet kažem.

Ivan Minić: Ali, opet iako bilo koja od tih 500 napravi ogroman skok, to će opet kompentozovati razne druge stvari.

Vukašin Aleksić: E, to je sad razlika što ti u principu, kao što kažu, ako hoćeš da ideš brzo, idi sam; ako hoćeš da ideš daleko, idi zajedno. E, to ti je isto i ovde. Ti ako pokušavaš da nadmašiš taj prosek, ti onda treba da gađaš individualne kompanije za koje očekuješ da će praviti veći rast. Poređanja radi, prosečan rast za prethodnih 30-40 godina – molim vas, ove cifre nemojte da uzima, konkretno mogu da se izguglaju, ali recimo da je za S&P oko 11% gore-dole. Prosečna inflacija je bila da li 2 ili 3 i nešto posto. I samim tim tvoj profit je taj prosečan rast minus prosečna inflacija.

Ivan Minić: Da, oko 8%. To je nešto što se generalno gleda.

Vukašin Aleksić: I to je nešto što je safe. Banke daju manje od 1%, recimo, a penzioni fondovi isto neki kikiriki, od 3 do 5% u proseku.

Ivan Minić: I manje.

Vukašin Aleksić: I manje, da. Zato što oni mnogo manje rizikuju. Akcije se smatraju kao malo rizičnija investicija, ali ja ne smatram to tako. Ja smatram – znaš šta je rizik za mene i kocka? Odnosno, rizično investiranje u akcije je kao da odeš u kladionicu i stave pare na neki klub koji nemaš pojma koji je, ali ovi imaju lepše dresove, pa se kladiš. To je to. Ali, ako ti istražiš nešto i razumeš ko su igrači – dajemo opet primer fudbala, ko su igrači, kakva im je istorija…

Ivan Minić: Možda je dobar primer – OK, igraš na Barselonu, ali nije bitno šta će da se desi u jednoj utakmici. Nego igraš sa Barselonu da će te godine da bude dobra. Ne da će da pobedi, da će da bude dobra. Pa, biće. Uvek je dobra. Nema šta.

Vukašin Aleksić: Tako je. Jer ovde samo investiranje postoji definicija pobede. Samo je pitanje da li će taj rast da bude 5-10-20 ili 50%, ali bitno je da bude. Što veći, to bolji, ali koliki god. Ali, sad da se vratim nazad. Jedna taktika je ako pokušavaš da nadmašiš, da gađaš individualne kompanije u koje investiraš. S tim da to onda zahteva mnogo veći angažman, razumevanje kako ta kompanija pravi profit i pare, koji im je biznis model.

Ivan Minić: Posebno što o svemu tom moraš da razmišljaš na nivou od nekoliko godina. Možda ne ako je cilj takav u glavu da gađaš nešto možda ne preterano dugoročno, ali opet na nekoj distanci, ne 7 dana.

Vukašin Aleksić: Apsolutno. Ti moraš da razumeš, ima pojam koji se zove moat, odnosno šanac bi se preveo. To je neki diferencijator, odnosno konkurentska prednost kompanije koja je jako teško za kopiranje. Znači, ako imaš kompaniju gde razumeš kako biznis funkcioniše, razumeš da imaju neku konkurentsku vrednost, razumeš da donose vrednost i da će donositi, posmatraš njihov horizont od narednih 5-10 godina, kako investiraju, u kom smeru, koji je trend njihovog investiranja – znači, oni svoj profit investiraju u razvoj nečega. Da li to nešto otvara nova tržišta, novi potencijal, rast, kako god, na osnovu toga utvrđuješ otprilike u kom smeru mogu da idu. Dosta ljudi to vrlo paušalno radi. Ja mogu da ti kažem da ja, na primer, Microsoft, igrom slučaja radim tu, pa se bavim, u tom sam poslu, daj Bože da znam 5% od toga šta se dešava i da razumem. Tesla isto, uz koju provodim dosta vremena čitajući, istraživajući, gledajući, prateći na svim mogućim kanalima i nivoima, opet mislim da jako malo znam. Znači, jako je teško da ti zaista razumeš. Mi mislimo da znamo nešto, ali ne znaš ti ni delić toga u praksi. I onda je ta strategija generalno dobra, ali na dugi rok retko ko uspe da tu – kad kažemo dugi rok, mislim uzmeš profesionalce na neki period od 30 godina, samo 4%, samo četvorica ili četvoro od sto je uspelo da nadmaši rezultat tog indeksa S&P 500. Znači, ako profesionalci koji su svaki dan u tome i koji pričaju sa ljudima koji se time bave i koji sede tamo negde u Njujorku, Vol stritu, ako od njih sto četiri uspe na dugi rok, koja je šansa da ćeš ti iz Srbije koji sediš negde na Mirijevu i čitaš, guglaš?

Ivan Minić: Čitaš na forumima, što je nekad bilo. 🙂

Vukašin Aleksić: To je jako mala. To može biti OK strategija, moja lična to trenutno i jeste, ali ja to vidim na period 10 godina, jer mislim da dugoročno je malo zeznuto, kao što sam rekao. Ja, na primer, moju penziju imam opciju da biram u šta će da mi ide penzija. Imam tu sreću da mogu da stavljam u S&P. Meni penzija kompletno ide u S&P, a ja planiram da sutra svoja sredstva prebacim u jednom trenutku u taj indeks. Jer je to fond koji je automatizovan i donosi ti određenu vrednost. E sad, još jedna bitna stvar kod celog tog koncepta jeste da to ne treba da bude jedino sredstvo u šta se ulagati. Moraš da napraviš neku disperziju. Disperzija ne znači nužno tih 500 kompanija. Ako krene da pada berza i da se ruši taj sistem, pa verovatno sve padaju. Donekle, neke manje, neke više. Ali, postoji određeni hedging, ne znam opet sigurno kako bi se to prevelo, ali recimo diversifikacija rizika u odnosu na to jeste da kupuješ možda zlato ili da kupuješ nekretnine koje izdaješ ili da raspolažeš luksuznom nekom robom. Postoji tzv. Veblenov efekat, da u kriznim situacija – ima Gifenova i Veblenova – Veblenov je da u kriznim situacijama – ubiće me ovi neki ekonomisti i fonovci kad me čuju, ako grešim, ali taj Veblenov efekat je da u kriznim situacijama, recimo, Ferrari i dalje proda sve što napravi. Jer bogatih će uvek biti. Jednom je smrknulo ovde, ali Kini je svanulo tamo, pa će ti Kinezi sad da kupuju, a ne Amerikanci, itd. A pošto je to retko ograničeno dobro, uvek će biti traženo. Ako se ne varam, Gifenov efekat je da neke jeftine namirnice, tipa, brašno, da im isto u krizi skače prodaja, jer ljudi beže iz tih nekih luksuznijih dobara i prelaze u ono osnovno – dajmo da imamo u Srbiji toalet papir.

Ivan Minić: Ne samo Srbiji.

Vukašin Aleksić: Bogami globalno je bio trend tokom korone. Toalet papir i trošne te stvari eksplodira prodaja toga. Tako da u tom kontekstu treba napraviti neki balans. Jer nije poenta – dugoročno teško ti možeš da napraviš ne znam ni ja kakav rast i da ti postaneš milijarder od nule. Zeznuto. Ali, poenta je da si otporan na sve nedaće koje dolaze. Kad je kriza, kad je dobro, kad je super – ne mora da ti bude najbolje; ali, kad je loše, neka ti ne bude najgore. Neka hajde nađi neku sredinu, pa te ekstreme umanji i bićeš OK na dug period. Možda nećeš ti biti ne znam ni ja koliko OK ili bogat, ali ako to radiš na vreme, tvoja deca sigurno hoće i deca tvoje dece. Kad posmatraš ista ta carstva, Austriju si spominjao i ostale, upravo je tu dobro što oni u suštini kad pogledaš vremenom su gradili i taj zamajac koji se stvara, to je onaj efekat grudve koja se kotrlja. Ta grudva napravi jedan krug, kad siđe do dna, taj jedan krug mnogo više snega nakupi nego što je kupio na vrhu. To ti je isto kad dođeš 10% rasta od milion je mnogo veći od 10% rasta na 10.000, a opet je 10%. Jedna bitna stvar, a to su tri stvari. To je vreme koje provedeš investirajući u nešto. Znači, godine. Što više, to bolje. Jer taj snowball efekat ili zove se compound interest ili kamata na kamatu ili taj rastujući momenat se stiče vremenom. Znači, što si duže u igri, to je taj efekat jači, jači i jači. Druga bitna stvar je procenat rasta. Daću ti primer. Ako neko odvoji sa 23 godine 10.000 dolara i investira u nešto što raste 10% godišnje, taj neko će sa 65 godina imati 604.000 otprilike. Staviš to i to svake godine 10%, pa onda one godine 10% na 11, pa one tamo je 10% 12, itd. Dođe u nekom trenutku na pola miliona, to je 550. I to dobija efekat. Međutim, ako je taj rast 15%, sve isto, iste su godine, isti je početni kapital, samo rast nije 10 nego 15, konačna cifra nije 604.000, nego 4 miliona. Ako je taj rast 20% umesto 15, ta cifra konačna je 24 miliona. Vidiš kolika je snaga tih procenata. I to vreme. Opet u onom prvom primeru gde sam rekao 600.000, opet ako se ne varam, ako skratiš 10 godina, to nije 600.000, nego je 200.000 ili 100 i nešto. To su mnogo bitne stvari upravo zbog toga što kažemo da u toj nekoj 64. godini, kada dođeš do tih nekih ogromnih cifara, dolaziš do toga da tih 10% ili 15 ili 20% na 500 i nešto hiljada, već postaju ozbiljne razlike.

Ivan Minić: S tim što u tom konkretnom primeru i toj ilustraciji koju si dao, koja jeste dobra, jer pokazuje redove veličina, to podrazumeva da si ti jednom odvojio taj novac i stavio ga strane. Nisi dodavao ništa. 

Vukašin Aleksić: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Nisi tokom vremena odvajao nešto. Nego si rekao: “Evo, OK.”

Vukašin Aleksić: Pomenuću jednu dobru taktiku kako to može da se uradi dobro. Prva bitna stvar je, ono što sam rekao, vreme koje se provede. Druga bitna stvar je procenat. Treća bitna stvar je koliki je taj početni kapital. Što ranije uložiš što više, to je taj efekat jači. Znači, bolje je kad si mlad ulagati što više možeš. To je kontra realno onome, jer obično ti je manja plata i manja su ti prihodi i sredstva kad si mlad, a veća su kad si stariji. Ali, OK, što pre odvajaš više, to je bolje. Dobra taktika, jer ljudi kažu – hajde da uzmemo primer, Tesla u nekom trenutku da kažemo da je bila 100 i ti kupiš za 10.000 dolara po ceni od 100. Koliko si dobio? 100 akcija. Šta se dešava? Ako je, na primer, akcija sutradan pola 50, ti si mogao da kupiš 200 sutradan samo da si sačekao. I ti si sad u fazonu: “Jebote, ja sam sad propustio priliku da dupliram.”

Ivan Minić: Izgubio si vrednost.

Vukašin Aleksić: Tako je. Ti si ovde kupio 100, a ovde si kupio 200. A za nekih 30 godina, na primer, ona vredi hipotetički da kažemo 10.000. Odjednom sad tih 10.000 kad pomnožiš sa 100 ili kad pomnožiš sa 200, taj efekat kasnije je ogroman. E sad, da bi ti izbegao taj rizik, ti možeš da imaš sreće, pa kupiš kada je bila 50, a ne 100 – fenomenalno, ali to je opet kockanje. Ti ne znaš šta će da se desi sutra kad se otvori berza, da li će to da padne, skoči, gde će da ide. Ni sutra, ni za pet dana. 

Ivan Minić: Ko će šta da tweetne.

Vukašin Aleksić: Da, bukvalno. Jer takve stvari se dešavaju danas. Ali, postoji tehnika koja se zove dollar cost averaging, DCA, iliti uprosečavanje. Kao što sam rekao, te peakove, pozitivne i negativne što otklanjaš, dollar cost averaging je strategija da u konzistentnom vremenskom periodu, recimo, svakih mesec dana ili svakih nedelju dana odvajaš istu sumu i kupuješ istu stvari. Konkretno odvajaš, na primer, 10 evra ili 10 dolara nedeljno. I kažeš: “Ja za 10 dolara kupujem S&P.” Sledeće nedelje opet za 10 dolara. I tako na dug period. Ti onda dolaziš u situaciju da kupuješ i kad je gore i kad je dole. I peglaš te peakove. I ako dugoročno to nešto raste i ta vrednost nečega raste, S&P 500 treba posmatrati kao ekonomiju, ceo jedan sistem ne samo američki, nego i mnogih drugih zemalja koje zavise od tog sistema. Jer kao što sam rekao, Microsoft nije samo američka firma. To su rešenja koje koriste kompanije na celom svetu. Apple, telefoni, itd. Razne neke stvari koje upadaju tu u tih 500 kompanija. Hrana, lekovi, svašta nešto. Avio-kompanije, koje su opet uvezane između sebe. Imaš mnogo brendova za koje ljudi nemaju pojma, kao da Omega pripada Swatchu. Posebno u kozmetičkim – kad uđeš u prodavnicu, pa imaš izbor od 50 šampona, od toga je 40 šampona pripadalo L’Oréalu, a ti nemaš pojma, jer se svi zovu drugačije. Tako da ti kupovinom toga realno imaš jednu kopru jako lepo diversifikovanu, a ovom taktikom konzistente kupovine i odlaganja neko iznosa – ono što kažu, negde u idealnom svetu bi trebalo da odvajaš 15%. To nije realno u Srbiji za svaku osobu, posebno ljudi koji imaju niža primanja. Neki ne mogu ništa da odvoje, ali u trenutku kada dođeš do toga da imaš neku kintu sa strane, koje si spreman da se odrekneš – kad kažem odrekneš, bukvalno da zaboraviš na nju i da budeš miran. Znaš kako ja to gledam? Ja se trudim da imam neku rezervu u kešu. Što se kaže, za crne dane. Polomi staklo. Ako se nešto desi, neka nedaća, da možeš da povučeš odatle. Uvek imaš prijatelje. Ali, ono što ja kažem za masku, prvo sebi, pa onda ostalima, hajde kreni od sebe, probaj to tako da uradiš. Tek kada imaš to, tu bazu, onda kreni polako da odvajaš i to radi u nekom što dužem vremenskom periodu, po mogućstvu što više da odvajaš. Ali, opet 15% – nije poenta da ti žrtvuješ kvalitet svog života, da ne ideš na mora. Svaka čast ljudima koji to mogu, ali ti jednom imaš 25 godina, jednom imaš 40 godina. Ako dođeš do toga da si se ti ceo život stiskao i nisi video sveta i nisi jeo, za početak ja i te neke stvari smatram investicijom. Ako neko kupi – imali smo dobar primer sa prijateljem – ako kupiš čamac, taj čamac je možda tebi investicija. Jer ti možda donosi neki mir, neko rasterećenje stresa, možda neka nova poznanstva. Sve to skupa ti otvara neki novi potencijal, neka nova vrata. Tako da sve zavisi kako posmatraš stvari. Isto i sa…

Ivan Minić: Čak i da ti ne donese ništa, ako ćeš ti zbog toga da se osećaš bolje, ako ćeš ti moći svoj posao da radiš kako treba, to je opravdano. Opravdano je tebi i ne mora nikom drugom. To je tvoj život.

Vukašin Aleksić: Tako je. To je vrlo lična odluka. E sad, ja pokušavam da racionalizujem neke odluke. Jer ja sam isto kao klinac fantazirao o nekim kolima ili o nekvim takvim stvarima.

Ivan Minić: I to je dosta strašno, kad dođeš u neke godine i shvatiš da možeš da priuštiš sebi te stvari, ali ne bi. Jer si odrastao.

Vukašin Aleksić: Da. Nešto da, nešto ostane i dalje tu. Ali, kad posmatraš neke stvari, evo sad ima dosta drugara – postoji neki Porsche klub u Srbiji i dosta njih su moji prijatelji stvarno. Aleksandar Savin, drugar koji ima iDook Media, baš priča o tome – serijal Porsche kao investicija. I kad malo staviš na papir, ako pametno odradiš, istražiš to, vidiš koji su možda modeli potencijalno atraktivni, ti možeš da dođeš u situaciju da kupiš određeni model, da njemu cena vremenom raste, ti voziš i da ti sutra ako rešiš da ga prodaš – ti si pokrio troškove, uživao u tome i zaradio neku kintu. To je scenario fantazija. Nije to sa svim kolima. To je dosta specifično za auto-industriju ili za svet luksuznih dobara, ali…

Ivan Minić: Ali, ima dosta primera koji su takvi, a odnose se na satove.

Vukašin Aleksić: Apsolutno. I to je jedna od stvari koja je moja tema zanimanja i interesovanja. Ti imaš određene brendove – to je možda dobro pomenuti, jednu baš specifičnu za tu industriju satova, postoji to i kod luksuzne garderobe, Hermes i možda još neki brend. Ali, konkretno u svetu satova imaš, recimo, Rolex, Patek Philippe i Audemars Piguet. Tri firme koje su vlasništvu porodice. Znači, nisu deo neke grupacije koja je na berzi. Kada si na berzi, od tebe tvoji investitori očekuju da sve godine imaš neki rast. Jer ako ja stavim pare u tvoju akciju, ja očekujem da to nešto vremenom raste. Ako to ne raste, ja ću svoje pare da stavim negde druge. I onda su oni na neki način motivisani, naterani, nazovi to kako hoće, da generišu taj rast. Taj rast i taj period od godine na godinu često za sobom povlači odluke koje dugoročno mogu uticati na percepciju nekog brenda, a posebno ako pričamo o luksuznim dobrima. Tebi nije poenta da kupiš luksuzni sat i da taj sat sutra ima svako ili da taj sat je obezvređen, itd. Znači, poenta je kad ljudi običnu kupe neki skup, vredan, kvalitetan sat, to je obično – simbolizuje neki uspeh. Uglavno to ljudi kupuju. Nekad se dobijalo nakon 50 godina rada, nakon odlaska u penziju, nakon nekog velikog poslovnog uspeha. Meni bar je u glavi kad pomisliš na tako nešto, to treba da bude neki simbol, osim ako nisi kolekcionar ili fanatik, neki simbol uspeha. I onda ako ti to počinješ da obezvređuješ, onda to utiče na percepciju tog brenda. Zašto Longines izgubio? Longines je nekad bio veći i od Rolexa, nije nikad od Pateka, ali bio je i starija kompanija od Rolexa, ali zadržao tu percepciju zato što su počeli masovno da proizvode ogroman broj satova i da prave ogromne oscilacije, novi modeli, izbacuju stare, vraćaju stare. Jednostavno, malo su delovali nesnađeno, a sve je zbog želje da jure profit, jer sada je više para u ovome, sad je više para u onome. Vratim na tri brenda, Rolex, Patek i Audemars Piguet, AP. Oni su u vlasništvu porodice, koja je zadovoljna određenim iznosom prihoda i nema interes da oni sledeće godine imaju 20% više. Njima je interes da njihov brend za narednih 100 godina ima i dalje percepciju da su oni najbolji na svetu. I imaju ograničenu proizvodnju, potražnja je veća od te proizvodnje i sve veća i veća zbog nekih trendova na društvenim mrežama, zbog stvari… To možda malo utiče i negativno na brend, ali sveukupno tražnja je veća, što onda utiče na to da je cena tih modela, tih satova veća na drugom tržištu. Znači, oni imaju veću vrednost polovni nego novi. Zašto? Zato što ti ne možeš da dođeš do novog. Ti moraš da čekaš u nekim slučajevima i 5-7 godina. Ako se desi da taj model prestane da se proizvodi, ništa, nema više spiska, gotovo. Ti nisi kupio i to je to. Ima neki novi, ali opet si na nekom spisku. I ljudi su u situaciji da čekaju u nedogled. I onda je ta kompanija u poziciji da bira ko će im biti kupac i onda opet sama utiče na to da kreira sliku, imidž o svom brendu. Jer ti onda dođeš i kažeš: “OK, ako imam 500 ljudi koji čekaju na jedan sat, ja ću da zaberem onog za kog verujem da je osoba koja će deliti vrednosti mog brenda.” A to je možda dugoročno razmišljanje, rad, vrednost, požrtvovanost. Kad pogledaš malo Rolex šta radi marketinški, ulaže u neke vrhunske sportiste, vrhunske naučnike, u vrhunske istraživače. Svaki neki njihov sat iz te profesionalne serije je vezan za neke ljude koji su osvajali, ne znam, Mont Everst, žena koja je preplivala Lamanš. Ako gledaš, Omega je sponzorisala, odnosno nije sponzorisala, nego je pravila satove za ono kad su išli u svemir Apolo…

Ivan Minić: I video sam sve te satove u Hjustonu u NASA-i. Jer je to neverovatan osećaj da ti to vidiš na jednom mestu.

Vukašin Aleksić: Tako je. Pazi sad zanimljivost koju sam relativno skoro otkrio gledajući. Svaki od tih astronauta je u nekom trenutku nosio Rolex i to GMT model, koji ima nekoliko vremenski zona i to je bilo official, ali, brate, ja nosim ovo, jer ja volim ovo, a ovo mi je nametnula firma. 😀 I onda kad pogledaš te stvari, to je meni fenomenal hedge protiv ovih nekih stvari. Kako ja to pratim sve, sada kad je bila poslednja ova situacija, krizna situacija, kad posmatraš, ali imali smo neki vrh uspeha kompanije na berzi u novembru-decembru i onda krenuo je neki pad – satovi su manji pad imali, manji gubitak i od kripta i od akcija i od zlata. Znači, najuspešniji su bili i od luksuznih automobila. Onda sam pravio neko istraživanje. Recimo, jedan Rolexov model Datejust, koji je najklasičniji, jedan od dva najklasičnija modela, Čerčil ga je nosio, Dalaj Lama, Papa, ne shvataš kako oni marketing svoj grade. Verovatno su ti ljudi dobijali na poklon te satove, ali to je imidž i to je slika koju oni šalju. Da si ga kupio 72, na primer, recimo da je vrednost bila 500 dolara tadašnjih. Sada je taj isti sat, polovan, bez kutije, bez papira, ogreban, u nekom lošem stanju, vredi recimo 5000 dolara. To vrlo paušalno bacam cifre. Ako u tih 500 dolara uračunaš inflaciju, to je kao da si ga zapravo platio 3500 dolara. Znači, on je uprkos svim tim godinama i stanju u kom se nalazi – to čak nije ni neki redak model bio uopšte, ali ih je verovatno ostalo mnogo manje je vremena mnogo prošlo, on je opet uspeo da nadmaši inflaciju. Znači, više ti se isplatilo da si stavio te pare u sat i da si ga skloni sa strane, a nov bi vredeo još značajno više, nego da si, na primer, štedeo u nekoj slamarici.

Ivan Minić: To je onaj momenat sa svim tim stvarima koje pored komercijalne imaju i sentimentalnu vrednost za ljude, stripovi koji su neotpakovani vrede beskonačno puta više od onoga koji je u dobrom stanju, samo je korišćen. Slična stvar je i sa pločama i sa gomilom nekih drugih stvari koje još ako je pritom neka potpisana memorabilija ili nešto slično, to su neverovatne stvari.

Vukašin Aleksić: Jako je malo – koliko postoje tih konkrento? Iako to nije bio toliko redak model, koliko je njih ostalo u kutiji neotpakovano? Verovatno dva. Možda. I to verovatno zato što je neko zaboravio da to negde stoji, da je deda negde stavio, umro i onda prošli posle 50 godina.

Ivan Minić: Kao kod nas kad se nađe Golf 2 negde u garaži. Niko ga nije vozio 10 godina. 🙂 Ako računamo populaciju Golfova 2 van Priboja, realno to je sad već u stotinama. Tako da kad naletiš na tako neki primerak – često meni iskoče, to mi jedan od vidova zabave, imam i neki kružok čudaka koji to isto vole, ne oldtimeri, jer to nisu oldtimer. Zna se šta je oldtimer, ali kad neko izbaci Stojadina iz 71. u fabričkom stanju na Polovne automobile. I ja sad nisam čovek koji će dati taj novac za tako nešto i nemam sentiment i to sve, ali je nenormalno dobar osećaj i lep osećaj da vidiš da je neko nešto sačuvao.

Vukašin Aleksić: A naći će se jako mali broj ljudi. Naći će se tri fanatika koji će dati neku nenormalnu kintu. I tu pritom pričamo o Stojadinu. I za to će se naći neko. Ja gledam neke, na primer, BMW-ove modele, koji opet nisu ništa spektakularno. Bili su mass production, a ovde pričamo o nekim luksuznim dobrima koja su u startu bila u manjoj proizvodnji, pa još kad su… A da ne pričam ako ti se razumeš u to, pa to strateški gađaš kao investiciju – znaš šta da gledaš.

Ivan Minić: Dobro, ima ljudi koji na taj način investiraju i u umetnine, itd.

Vukašin Aleksić: Evo ti JPMorgan, jedna od najvećih investicionih banaka i sistema, određeni procenat svog portolija koristi za investicije u umetnine. Tu postoji cela jedna priča o tome kako je to specifično tržište i kako su tu mogu štelovati neke stvari. I da je, na primer, podseti me, molim te, čovek koji – ne Madona… Happy birthday, Mr. President!

Ivan Minić: Merlin Monro.

Vukašin Aleksić: Merlin Monro, slika u četiri šarene boje?

Ivan Minić: Endi Vorhol.

Vukašin Aleksić: Endi Vorhol, bravo. Ulica mi je promenila naziv u to u jednom trenutku. 🙂 Da je zapravo cela ta priča veštački hypeovana, odnosno pojavila se grupa ljudi koja je pokupovala sve, digao se medijski hype kako je to otišlo za ne znam koje milione. I onda su kontrolisanu količinu tog sadržaja, tih slika, i onda ti određuješ koja je cena. I veštački kreiraš. Ja sad bacim, kupio sam za 10 miliona i svi si u šoku, ja to onda izbacim na aukciji i ti dođeš i kupiš za 35. Misliš da sledeći neko neće da se upeca i da kupi? To je kao muzička stolica. Onaj poslednji koji kupi on je verovatno propustio da sedne na vreme. 🙂 Ali, to treba sve uzeti u obzir kada razmišljaš o investiranju. E, zato kažem, neke stvari su tu jako kompleksne, zahtevaju vremena, zahtevaju pažnju. Zato ja verujem da je jako bitno da iako investiraš u neke pojedinačne stvari, to budu stvari koje ti voliš pre svega. Jer ako voliš, verovatnoća da će se onda baviti time. Ako se baviš time, verovatno ćeš onda razumeti i to i okruženje oko toga. Ako nisi taj čovek ili žena, onda stavi u taj S&P ili nešto tog tipa.

Ivan Minić: E, za sam kraj hoću jednu stvar da preciziramo zato što nekako taj momenat kad ti pričaš u kompanije koje imaju neku specifičnu komparativnu prednost dugoročno, odnosno moat, kako si to nazvao, ja to negde vidim trenutno, što naravno može da se menja i menjalo se kroz vreme. I verovatno će se menjati opet, ali suštinski velika većina velikih kompanija koje su napravile dobre rezultate je gledala da pravi svoj ekosistem. Pravi svoju platformu koja je mnogo više nekog pojedinačnog proizvoda. Jer pojedinačni proizvod koliko god da je vanredno dobar i sjajan, u nekom trenutku neko smisli nešto novo, odsečeš taj proizvod i za dve godine se niko ne seća da je to postojalo. Ako si ti firma koja pravi najbolje fiksne telefone sa brojčanikom, vrlo verovatno ne postojiš već 20 godina. Bez obzira na to koliko su genijalni. I ja i dalje volim da ih sretnem u muzejima, itd, ali ih srećem u muzejima i na Kupujem-prodajem i nigde više.

Vukašin Aleksić: Eventualno u nekim hipsterskim kafićima.

Ivan Minić: Da, da, kao deo enterijera. Ali, taj momenat gde svi nekako gledaju da izađu iz okvira pojedinačnog proizvoda i da prave mrežu proizvoda i platformu koja je unutar sistema, apsolutno isprepletena i povezana, a onda i povezana što je više moguće sa gomilom drugih sistema – e, to se meni nekako čini kao primer toga o čemu govoriš.

Koje kompanije imaju komparativnu prednost?

Vukašin Aleksić: Apsolutno. To su ti kompanije poput Applea, koji je napravio ekosistem i koji ti jako dobro poznaješ, da ne kažem da si žrtva tog ekosistema.

Ivan Minić: Ah, mora čovek da bude žrtva nečega u životu. 🙂

Vukašin Aleksić: Tako je, pa bar da biraš onda. 🙂 Microsoft je napravio takav ekosistem.

Ivan Minić: Google je napravio takav ekosistem.

Vukašin Aleksić: Google je napravio takav ekosistem. Postoji tu mnogo kompanija koje ja ne poznajem, možda nisam ni svestan da sam deo nekog ekosistem. Ali, recimo, za Apple si manje-više svestan. Za Microsoft si manje-više svestan. Tesla kreira nešto što je bilo nezamislivo u auto-industriji, jer jednostavno prvi put da može na taj način da se kreira ekosistem, a to je kroz neke aplikacije, usluge, servise od osiguranja, preko samih aplikacija, preko…

Ivan Minić: Pa, suštinski ti si imao situaciju da su do trenutka kad je Apple krenuo sa iPhoneom, svi prodavali hardver i na tome pravili novac. Sada Apple pravi novac na svemu onome što ti radiš na tom hardveru. Hardver, OK, zaradi se nešto i na tome, ali realno novac je na onoj potrošnji koju ti praviš kupujući muziku, kupujući u igricama gomilu stvari, kupujući razne vrste dodatnih stvari.

Vukašin Aleksić: Dodatni stvari. Potrošiš više sredstava, ali i dobiješ vrednost zauzvrat. Nije stvar da ti potrošiš sve.

Ivan Minić: Ja ću da tebi omogućim da trošiš. 

Vukašin Aleksić: Da. Ono što ja pričam ljudima za Apple konkretno, ti na početku kupiš iPhone u odnosu na neki top Android, da ne imenujemo brendove, ali ti na papiru imaš telefon lošijih performansi. Ne zanima te, nebitno, jer to radi jednako dobro ili bolje. Ali, ono što Apple radi – pazi sad ovo – ima sličnosti sa tim što radi, na primer, Rolex.

Ivan Minić: I Golf 2. 😀

Vukašin Aleksić: 🙂 Ili Porsche. Porsche je dobar primer. 911 konkretno kao model. Oni prave inkrementalni skok iz modela u model. Znači, to nije revolucija, jer je ne može biti.

Ivan Minić: Dobro, bilo je u par navrata, ali mislim da smo sve već izvrteli što može da se desi što se toga tiče.

Vukašin Aleksić: Jeste. I oni su došli do toga da te promene – da li će mi ta brzina procesora omogućiti da mi se aplikacija otvori za 0,01, a ne 0,02 sekunde. Efekativno, to jeste duplo brže, ali meni ne predstavlja benefit nikakav. Je li tako? Ne osećam to. Ali, poenta da imaš taj ekosistem, imaš tu vrednost koju generiše. Taj sam Apple koji je možda skuplji u startu, njegova rezidualna vrednost, odnosno vrednost nakon eksploatacije od, recimo, 4 godine je dramatično veća od Androida, odnosno ovog Samsunga, jer ovaj… Pardon! E, sad sam rekao! 😀 

Ivan Minić: Nema veze.

Vukašin Aleksić: Nemojte seći ovo. 😀 Jer vrednost tog Androida je manja. Oni prave takve promene da se više ne bave, a ti za iPhone, pomenuo sam u jednom isto podkastu gde sam gostovao, Senzal, moja mama je do skoro imala iPhone 6. Ti si posle 6 imao 7.

Ivan Minić: Imao si 6s.

Vukašin Aleksić: Bravo!

Ivan Minić: Pa, 7, pa 8, pa X…

Vukašin Aleksić: XR, slabija verzija, kako god to bila, pa 11, pa 12, pa 13.

Ivan Minić: Evo sad će 14.

Vukašin Aleksić: Sad smo joj uzeli 13 mini. Znači, ona je imala 8 generacija star uređaj koji je i dalje bio – on nije imao podršku za sve stvari, ali za ogromnu količinu stvari. Imala je WhatsApp. Ne znam da li Samsung ili Huawei ne daj Bože ili nešto tako ima podršku za 8 godina star uređaj bilo kog tipa. Verovatno ne. 

Ivan Minić: Pa, čak i onaj momenat koji je banalan, a to je potpuno je normalno da ti nakon 5 godina, 3 godine crkne baterija. Nema baterije. Zašto bi neko imao i dalje taj uređaj? Za 6 i 6s, i dalje uđeš u servis i zamene ti za 15 minuta. OK, to sad već jeste end-of-life proizvod, da se razumemo.

Vukašin Aleksić: Ja kažem, ti znaš na iPhoneu već na sledećoj generaciji – ako imaš sad, na primer, 13 i izađe 14, nije možda vredno da promeni.

Ivan Minić: Sigurno.

Vukašin Aleksić: Na 15 već onako. Ako si ljubitelj, videćeš razlike. 

Ivan Minić: Na dve godine, na dve generacije obično je optimalno.

Vukašin Aleksić: Neko ko je ljubitelj fotografija i toga, ja vidim već razliku. Vidim ja i već nakon sledeće, ali nije dovoljno da ja prodam i kupim. A nije ni potrebno. Nakon dve već primećujem. Ali, tek tamo treća, neko ko je prosečan korisnik on može lagano 3-4 godine.

Ivan Minić: Ali, imaš i taj momenat da onog trenutka kada ti odlučiš nakon dve godine da uzmeš novi uređaj, tvoj stari uređaj vredi i dalje neki novac.

Vukašin Aleksić: E, pa to.

Ivan Minić: A ti ćeš ga prodati – ako je koštao 1000 evra, ti ćeš ga prodati za 600.

Vukašin Aleksić: Tako je. Zato što ti imaš ulaz u taj sistem. A ti ovde nemaš ulaz u neki sistem. Jer verovatno tvoje neke slušalice više ne podržavaju određeni standard ili ovo više nije te rezolucije. Dok je ovde nekako upakovano, što je i moguće zato što imaju dramatično manji broj uređaj u ponudi. Apple ima sa svim svojim varijacijama…

Ivan Minić: I potpuno zaokružen ekosistem svoj.

Vukašin Aleksić: Tako je. Imaš za početak rezolucije ekrane koliko, lupiću, 5. Dok Android, određenog Samsunga, verovatno ima 100 varijacija na temu: od jefitnijiih, skupljih, srednjih, tableta, ovoga-onoga. Ti sad suštinski i dalje imaš ulaz u taj ekosistem po nižoj ceni nekoj. Tako da to dodatno gradi vrednost tog brenda, kao i neke druge kompanije.

Ivan Minić: I taj ceo momenat o kome si pričao vezano za Teslu, gde Tesla ti daje automobil, ali za 5 godina može da ti daje gomilu drugih stvari koje su vezane za to iskustvo, koje ti ne daje u principu niko drugi. 

Vukašin Aleksić: Evo navešću ti odličan primer, to je osiguranje. Oni već ulaze u određenim stateovima u Americi u model da ti pruži osiguranje. Oni imaju, je li, zbog prikupljanja raznih podataka o tome kako voziš, kakve greške praviš, koliko držiš odstojanje, kako ubrzavaš. Svi ti parametri su zabeleži negde. Oni imaju sistem veštačke inteligencije, koji zahvaljujući gomili, gomili podataka utvrđuje koliko si ti rizičan vozač, što je glavni parametar svakog osiguravajućeg društva. On pokušava da utvrdi da li si ti rizičniji ili manje rizičan. Pošto oni to znaju na izvoru informacija, oni ako si ti manje rizičan ponudiće ti osiguranje koje je povoljnije od neke druge kuće. Ako si više rizičan, demotivisaće te da uzmeš od njih, nego će dati višu cenu. Samim tim oni skupljaju ljude koji verovatno neće napraviti neku glupost i samim tim dramatično podižu svoj profit, što je neka vrednost. A tebi kao vozaču Tesle imaš opciju da li hoćeš da kupiš – yes? Završio si sve. Dok sa osiguravajućim kućama je verovatno taj proces par koraka komplikovaniji, ali znaš i sam koliko smo mi kao ljudi komformisti i koliko nam je lakše da – hajde neka je možda i ista cena ili malo skuplje. Ako je isti cena, naravno ću da kliknem yes, nego da idem negde da kupim. Ali, ako je malo skuplje… Tako da tu ima prostora mnogo. To je samo jedan od mnogih primera.

Ivan Minić: Ali, sama činjenica da ti kroz podatke koje imaš eliminišeš ne potpuno, ali drastično smanjiš rizik koji postoji je komparativna prednost koju nema niko drugi. 

Vukašin Aleksić: Pa, da. Još jedna banalna stvar – banalna. Tesla je vertikalno jedna od najintegrisanijih kompanija na svetu danas i sada pokušavaju da se vrate na taj model koji je inicijalno Ford napravio. Imali su i rudnike i proizvodnju stakla i svega. Nisu samo gume proizvodili. Ali, ti bateriju automobilsku, odnosno sastavne elemente te baterije možeš da recikliraš, tipa, 98-99%, ogromnu količinu toga i da to pretvoriš sutra, ekstratujući te osnovne elemente u bateriju novije tehnologije. To ne možeš baš tako lako da uradiš sa motorom, odnosno mnogo vrednosti gubiš u reciklaži.

Ivan Minić: Možeš da napraviš sto. Od 40 kila možeš da napraviš. 🙂

Vukašin Aleksić: Tako je. Ali, u suštini mnogo vrednosti i vremena je uloženo u stvaranje tog motora, gubiš njegovom reciklažom. Daj Bože da izvučeš 30%, 20, lupam procente, ne znam, ali sigurno ne 90, visokih 90%. To je opet jedna od stvari. OK, to će i druge kompanije imati, ali tehnologija koju oni razvijaju, koja im je omogućena tom vertikalnom integracijom je daleko… Što kaže Mask, odnosno Tesla, njihova jedna od glavnih prednosti danas, odnosno sutra neće više biti baterija. Svako će praviti auto koji može da pređe sutra 1000 km, na primer. Nego je upravo ta proizvodnja i ta simplifikacija, pojednostavljivanje proizvodnog procesa.

Ivan Minić: Pa, kontrola celog procesa. Za početak.

Vukašin Aleksić: I kontrola i pojednostavljivanje. Što kaže, gledao sam čoveka koji je ekspert i to pratim, čovek koji se bavi analiziranjem svakog dela, rasklapanjem na proste činioce bukvalno. U jednoj generaciji su samo izbacili umesto 8 šrafova da ima 4. Ta promena je donela uštedu od 2-3 miliona dolara na nivou ne samo materijala nego koliko vremena treba da se ušrafi duplo manje šrafova, koliko to usporava ceo proizvodni proces. Slaže se jedno na drugo. Tako da…

Ivan Minić: Dobro, ima tu nekih zanimljivih stvari. Svakako to su opet neke stvari koje se menjaju iz godinu u godinu, iz decenije u deceniju drastičnije. Dali smo neke teme ljudima za razmišljanje. Objasnili da to suštinski nije toliko komplikovano ukoliko ne želiš da previše rizikuješ, nego da igraš dugoročno na sigurno. Ako želiš da rizikuješ, možeš da se igraš. Ako misliš da si jedan od 25 koji će da pogode, super, ali meni se ta statistika baš i ne dopada. Ali, svakako jeste nešto sa čime se treba igrati, gde treba imati neku vrstu diversifikacije i na više i na manje rizične stvari. Mnogo manji procenat stavljati na nešto što je rizičnije, pa pokušati možda kroz to da napraviš neku priču. Neku veću količinu kapitala dugoročnije na nešto što je izvesno i sigurno da će biti kako treba. I naravno svako za sebe treba da proceni šta je nešto u šta želi da investira. Ali, to je u principu manje-više jedini način.

Vukašin Aleksić: Što je Voren Bafet rekao, gledajte šta je vaša zona kompetencije, odnosno zona razumevanja, interesovanja. Jer Voren Bafet je propustio da ulaže u Microsoft i mnogo druge. Tek je relativno skoro uložio u Apple nakon toliko godina prilike da uloži u njih, jer nije razumeo. Kaže: “Ja nemam problem da propustim dobru priliku. Ja imam problem da propustim priliku koja je moja zoni kompetentnosti.” To je njegov problem. Prilika imaš na mnogo mesta. Mi smo imali satove i kola. Od poštanski marki do milijardu drugih stvari, gde neko može da nešto radi, ulaže.

Ivan Minić: Jedna od stvari koju sve više i više ljudi vidi kao opciju je samo da kupuješ zemlju. Jer realno je vrlo verovatno da će na nekim lokacijama njena vrednost rasti.

Vukašin Aleksić: Apsolutno. Posebno ako kupovinom te zemlje – dokaz da tu zemlju držiš, na njoj se kreira neka vrednost. Da li sadio nešto, voće, povrće ili… Biznis model McDonaldsa je imati nekretninu na kojoj sami burgeri, pomfrit pravi neku vrednost dugoročnu da vrednost te nekretnine u međuvremenu poraste. A pritom i zarađuju neke pare. To ti je isto kao i da kupiš stan da bi ga izdavao. To je super priča. Ali, kupiti stan samo da bi ti stajao – ima pametnijih investicija. To je suština.

Ivan Minić: Hvala ti što si podelio ovu priču. Nadam se da ćemo imati ponovo priliku da za par godina, malo više od par godine ponovimo ovo sa nekim novim iskustvima, insightima sa još nekih tržišta. Pošto mislim da si u onoj nekoj fazi kad će da tražiš neki novi korak. Dovoljno si još uvek mlad da te ne mrzi da se maješ po svetu, što kažu u Nišu. Hvala što si ovo podelio. Hvala vama što ste nas slušali i pratili. Nadam se da vam je bilo zanimljivo i korisno. Ako imate neka pitanja, za to imate komentare na Youtubeu, pa pišite tamo. Ja sam tu, Vukašin će biti da odgovori na sve što treba. To bi bilo to za ovu nedelju. Mi se vidimo ponovo naredne.



Nove epizode u vašem inbox-u:

Podržite Pojačalo:

Donirajte jednokratno ili kroz dobrovoljnu mesečnu pretplatu već od 5 EUR.

Pratite nas:

Biografija:

Vukašin Aleksić

Vukašin Aleksić je biznis lider u Microsoftu. Diplomirao je na FON-u, smer biznis administracija i menadžment.

Nakon godina provedenih u Telenoru, kao account manager za velike kompanije, Vukašin je napravio iskorak u karijeri zaposlivši se u Microsoftu u Dablinu. Tamo je zadužen za tržišta centralne i istočne Evrope, fokusirajući se na Office 365, Windows 10 i EMS, te osnažujući klijente da unaprede saradnju, saobraznost i bezbednost bilo gde i na bilo kom uređaju.

Ujedno Vukašin je višegodišnji investitor na svetskim berzama, prvenstveno u tehnološke kompanije. Strastven je po pitanju tehnologija, remetilačkih inovacija, startupa, kripta, te veliki je ljubitelj zimskih i moto-sportova, fotografije, horologije, jedrenja i putovanja.

Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, Deezer-u, na Apple i Google podcasts.