Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Moj današnji gost u Pojačalu je Rastko Jokić iz kompanije Florence Healthcare. Rastko je softverski inženjer. To je postao nakon što se završio studije na Fakultet tehnički nauka u Novom Sadu, a zatim i master u Sjedinjenim Državama. U Sjedinjene Države je otišao sa idejom da će se možda baviti američkom fudbalom, kojim se bavio duži niz godina pre toga, ali se to nije desilo. Ono što se desilo da je zapravo upoznao kako IT industrija i softversko inženjerstvo i startup svet funkcionišu iznutra. I u narednih nekoliko godina bio je deo nekih vrlo zanimljivih timova u nekim zanimljivim kompanijama. Uvek nekako tražeći neku višu svrhu i potrebu da pravi neke promene u društvu. Na kraju dana softverski inženjer je postao zato što je shvatio da kroz softver može da napravi možda neku veću društvenu promenu, koja ne zahteva da imaš sve one ostale stvari koje pravom, klasičnom inženjeru su potrebne da bi napravio nekakav proizvod. Florence Healthcare pravi neke vrlo zanimljive proizvode u domenu farmacije i medicine, koji su poslužili da se umanji birokratija i ubrza proces kliničkih istraživanja. Uživajte!

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Rastko, dobro došao. Nemamo često priliku da pričamo ovde sa ljudima koji rade neke toliko aktuelne i važne stvari kao ti radiš trenutno u kompaniji, sa kompanijom, u kojoj si co-founder. I voleo bih za sam početak da nam kažeš nešto u par rečenica o tome čime se vi bavite, ko je neka kratka priča od toga. Kasnije ćemo doći do toga detaljno i preći ćemo ceo tvoj razvojni put, ali pošto je specifična tema i vrlo specifičan trenutak u vremena, mislim da nije loše da imamo i na početku mali intro o tome.

Čime se Rastko i Florence Healthcare bave?

Rastko Jokić: Pre svega, bolje te našao. Hvala što si me ugostio, velika je čast. Što se tiče nas i Florencea, mi se bavimo kliničkim istraživanje. I konkretnije bavimo se organizacijom dokumentacije u samim kliničkim istraživanjima. Konkretno, kao što si rekao, vrlo je aktuelna tema i nešto što je tek sada došlo na videlo. Sad se ljudi interesuju za to. Ranije je to išlo malo više ispod radara. Glavna problematika koju mi pokušavamo da rešimo u samim istraživanjima nije taj neki naučni ili medicinski deo, mi pokušavamo da rešimo onaj dosadniji i teži, za doktore pogotovo i naučnike, taj administrativni deo. 

Ivan Minić: Svako istraživanje sa sobom vuče gomilu neke dokumentacije i svega, koja mora da bude baš tačno takva da bi mogla da se prizna za svaki slučaj na kome se radi istraživanje. I to je uvek pakao i time u suštini niko ne želi da se bavi. I niko ne želi da proverava sve 16.000 puta.

Rastko Jokić: Tako je, pogotovo doktori, lekari, koji su na tim tzv. siteovima. Oni su ljudi koji su učili i za svoju nauku i medicini učili su kako da tretiraju pacijente, kako da uspostavljaju dijagnoze lečenja, itd. Niko od njih nije prošao kurseve administracije, vođenje dokumentacije.

Ivan Minić: Birokratije.

Rastko Jokić: Birokratije, jeste. I to predstavlja jako, jako veliku kočnicu za čitavu industriju. Taj sudar naučnika s jedne strane sa administracijom. Naša misija je u suštini da taj deo olakšamo i da to ide bezbolno za njih, pogotovo zato što, kao što si i sam rekao, to je ključna stvar na kraju. Jer sva regulativna tela koja će na kraju da gledaju neko istraživanje neće ići i neće slati svoje agente, zaposlene na sama mesto. Oni će da gledaju dokumentaciju i da vidi kako je to stvarno išlo. Zato je ta dokumentacija ključna. I onaj jedan paradoks koji se dešava, pogotovo kod doktora koji su na siteu, pošto oni jesu malo zastrašeni tom administracijom, da kao takva jako puno fokusa i vremena posvećuju njoj umesto da rade svoj posao sa pacijentima i sa bolestima sa kojima se bore. Tako da to je neka naša misija i vizija.

Ivan Minić: Kad kažeš siteovi, da objasnimo da se ne misli na web siteove, nego prosto na lokacije na kojima se sprovodi istraživanje, jer uvek ima nekoliko bolnica, klinika u kojima se neko specifično istraživanje radi na tačno određenoj grupi pacijenata, koja treba da ispunjava niz neki kriterijuma i prosto vrlo je sve kompleksno, specifično i ozbiljno. I sa druge strane je uvek, naravno, neko ko je stručan i u naučnom delu, ali ako se jako puno bavi time da taj birokratski, administrativni deo bude pokriven kako treba, jer u suprotnom može da se desi da nešto što nije dobro za nas, nije istraženo na pravi način krene u cirkulaciju, a to prosto nije dobro ni za koga. Na kraju dana, ni za kompanije koje to prave. E sad, da se vratimo mi u regularan tok epizode i da krenemo od samog početka, a na početku je uvek Munchmallow pitanje i pitanje šta si hteo da budeš kad porasteš.

Kad porastem biću…

Rastko Jokić: 😀 Pa, bilo je tu raznih stvari, kao i kod manje-više svih od onih naravno uniformisanih profesija: vatrogasac, pilot, kosmonaut. Mislim da tu bude par nekih filmova koji su to pogurali. Ali, mislim da je stvar koja me je najviše držala jeste – ja sam kao klinac jako voleo da trčim za loptom. I bez obzira, bio to fudbal, košarka, čak i rukomet, dosta je to zavisilo od aktuelnog prvenstva, pa smo u jednom trenutku bili Stojaković, Krečmar ili Ronaldo. Sve se to vrtelo. 😀 Ja sam obožavao da trčim za loptom i kad sam kao dete saznao da to može da bude životni poziv, to mi je delovalo neverovatno. Tako da je neka od mojih prvih stvarnih, istinskih želja jeste da budem sportista. Čak i ne neki određeni sport, nego gde me vetar nanese. Meni je delovalo previše, čak previše dobro da bi bilo istinito, što sam posle i video da nije to baš trčanje za loptom tako bajno i sjajno.

Ivan Minić: Da, to je onaj momenat kad ti neko kaže: “Možeš to da radiš i neko će da ti da novac.” Zašto neko da da novac za to? 😀

Rastko Jokić: To je bila moja prva impresija. “Stvarno, to može da se radi?” 😀

Ivan Minić: Dobro, svi prođemo to u nekom trenutku, većina prođemo tu fazu gde prosto nekako se nadaš, veruješ da možeš nešto da napraviš. Većina shvati relativno brzo da to nije baš tako jednostavno i da nisi za to, ali mislim da taj proces prolaska kroz sport tokom odrastanja je jako važan za neko zdravo, ispravno formiranje, jer na kraju dana mnoge neke dobre stvari koje povučemo – povučemo odatle. I za početak jedna od njih je da nakon tog prvog perioda kad talenat igra veliku ulogu i ti si bolji od drugih zato što si talentovaniji, itd, nakon toga u suštini jedini način da napreduješ je težak i posvećen rad, a to nije nešto što nas obrazovni sistem uči da je bitno. Obrazovni sistem manje-više svi nađemo da neki način da uhakujemo i svi nađemo način – da li je to da spremamo kad ima najmanje gradiva i prvi se javljamo, što je metoda koju baš dosta ljudi koji su gosti koristilo i ja naravno. Ili je to varijanta gde radimo kampanjski i sve ostalo. Jer čak i da si probao drugačije, to da radiš u osnovnoj, srednjoj školi, onog trenutka kad odeš na fakultet sve ti se prebacuje u taj režim i više to neko sistemsko znanje, šire znanje u principu nema neku posebnu vrednost.

Rastko Jokić: Jeste, mene je, sad kad kažeš, za formiranje neke buduće ličnosti, mislim da je meni lično sport tu igrao jednu jako bitnu ulogu. Ta moja želja trčanja za loptom negde posle je prerasla – ja sam mislio da sam jako osoba koja voli da se takmiči sa drugima, da voli druge da pobeđuje. To mi je prvo posle sam saznao pogrešno saznanje, ali ono što je mene privuklo u sportu jeste ti nedvosmisleni rezultati koje ti vidiš sa svojim delanjem. I onda mi je bilo zanimljivo da ja kao u fudbalu, američkom fudbalu, gde, moto sportu, da napredujem i da vidim da ja postajem bolji. Nekako mi u sportu tu baš uvek bilo jedan na jedan. Vrlo je bilo transparentno da li sam napredovao ili nisam. Čak i u nekoj moj poluprofesionalnoj – najviše sam se u životu sam se bavio američkim fudbalu u toj mojoj poluprofesionalnoj karijeri imam u neke poraze koji su mi mnogo više značili, mnogo su mi draži neko neke pobede. Zato što u tim nekim porazima sam video da sam uspeo da dostignem neki svoj nivo, izvukli su iz mene nešto nisam znao da imam. Na kraju rezultat nije bio povoljan, ali… Ili isto tako imao sam neke pobede koje došle su mi tacni, nisam ja bio taj koji je bio zaslužan za njih i nisu mi na kraju kada se sve – sad gledam unazad, nije nešto što mi je – nisu mi drage, mnogo su mi draži ti porazi. 

Ivan Minić: Pa, u suštini to je onaj trik sa timskim sportom je što naučiš da nekada nije dovoljno to što si ti dao apsolutno sve od sebe i što je tebi bio dan, jer vas ima pet, šest, jedanaest, koliko god. I dovoljno je trenutak nepažnje jednog da svi na kraju ostvare rezultat koji nije dovoljno dobar. Naravno, različita je dinamika svog od sportova i različit je način na koji se rezultat menja u toku utakmice, ali u fudbalu je jedna greška jedne osobe dovoljna da upropasti sve. Iako je na Svetskom prvenstvu u nekom ključnom trenutku, to je razlika između nekog ko osvaja prvenstvo i završava 16. To je samo jedna sekunda. Obično nije tako, ali može da se desi. Može da dođe do toga. A kaži mi što se tiče tog nekog perioda škole i svega, jesi li tu imao neke stvari koje su te triggerovale, koje su te zainteresovale, koje su ti bile interesantne kroz taj period?

Rastko Jokić: Mislim da tu isto bih mogao da se nadovežem na isto tu neki naizgled moj takmičarski duh. Meni je u školi bilo jako bitno da budem dobar učenik, ali nikada od mene roditelji nisu zahtevali i pritiskali me, kao to mora. Ja sam voleo da postavim te neke ciljeve koji su meni značili, koje su meni bilo to neko egzaktno merilo da li ja stvarno napredujem i da li se razvijam. Ali, mislim da sam negde u školi isto shvatio to što sam rekao i za sport, super je biti dobar učenik, nekada kao i ti verovatno znaš, nekada ti ocene padnu same, desi se, ako nisi učio, možda jesi, ali pogodite pitanje, a nekada možeš da učiš sve i propustiš jednu lekciju i da te baš ona sačeka. Saznao sam na kraju da taj rezultat manje-više bitan i mnogo je – suštini je šta je to što poneseš sa sobom, to što naučiš. Da li si ti pristupio na tome na način na koji ti smatraš ispravnim. Šta god to bilo, neko je možda veština da nauči da kampanjski reši neke stvari ispravan način. I to je super, ako nekog to ispuni kad to uradi, to je odlično. Ja sam više voleo da budem metodičan u tom nekom pristupu i to me je ispunjavalo. I mislim da sam tu počeo da učim da je bitnije da stvari uradim suštinski dobro, pa ćemo videti šta će da se desi kao rezultat. Ima tu i dosta sreće kao faktor. To je što sam krenuo da nosim već i u školi srednjoj i na kraju posle i na fakultetu. Kao što si rekao, fakultet je jedan baš poseban izazov bio i za – meni je baš bio izazov, jer od nas se stvarno zahtevalo da na taj način da bi ostvario neki uspeh moraš da radiš svakodnevno, da radiš na sebi, da radiš na svojoj veštini. Pogotovo, što ja sam otišao na E2, na FTN, ja pre toga nisam imao nikakve dodire sa programiranjem, sa inženjerstvom kao takvim. I to mi je bio jedan totalno novi svet.

Ivan Minić: E sad, FTN – imali smo par gostiju koji su pričali i ja znam dosta ljudi, drugara, kolega iz Novog Sada, Vojvodine generalno, koji su se opredelili za FTN. I on je uvek imao – poslednjih 15-ak, možda i 20 godina, imao je jako dobru reputaciju u smislu – naravno, ne može nijedan fakultet bio aktuelan sa onim što se dešava, ali da zapravo prilično dobro prati to sve, da ima jako kvalitetne ljude, asistente, da ima dosta nekih i laboratorija i svega, koje rade neke sjajne stvari. Ja sam vremenom i upoznao neke od tih ljudi, bio bukvalno oduševljeno kako su iz nekih od tih laboratorija i projekata izrasle firme koje rade neke sjajne stvari. Ali, taj momenat neke s jedne strane aktuelnosti toga svega i posvećenosti, kritična masa nekih ljudi koji svašta nešto rade tu, u suštini ti realno ne moraš da izađeš sa fakulteta da bi unutra našao disciplinarni tim sa kojima ćeš da radiš i što je u principu retko, ali mislim da je to možda i taj momenat vrlo neobične za naše uslove organizacije FTN-a kao jednog fakulteta na kome su ti svi neki specifični smerovi, dok je to u Beogradu deset različitih fakulteta koji nisu blizu jedan drugom. Neki jesu, ali u principu ako si upisao Mašinac, ti se nećeš sretati sa ljudima koji su upisali Građevinu, nećeš imati kontakt sa njima, osim možda neki noćni život, clubbing i sve ostalo. Ali, u principu nećeš biti upućen na to da se sarađujete, dok je ovde to malo drugačije. Prvo, hajde pre nego što dođemo do samog FTN-a i svega, ali što si se ti uopšte opredelio za to? Što je to povuklo? Obično ljude povuče, jer to je već nešto što rade, pa kao OK, hajde nastavljamo dalje, hoću malo strukture u mom ludilu, pa ću da idem tamo da studiram. A što ti? 

Kako se Rastko obreo na FTN-u?

Rastko Jokić: Da, slično pitanje mi je postavila i moja profesorka informatike kad me je pitala tamo pred kraj četvrtog razreda srednje škole: “Rastko, šta ćeš? Gde ćeš? Koji ćeš fakultet da ideš?” Ja sam tad već bio odlučio i kad sam rekao, ona je bila malo… Znajući da sam ja to radio toliko da dobijem ocenu koju sam želeo, ona kao: “Pa, malo pogledaj, možda ima nešto drugo što te zanima.” 😀 Razlog zašto sam ja izabrao FTN i to kada sam uvideo to, baš nisam imao nikakvu dilemu, ali nešto što me je moj otac, a i dan-danas me uči jeste rešavanju problema na način da ti razumeš esenciju stvari koju pokušavaš da rešiš, da stvarno razumeš njihovu bit i zašto se nešto dešava, neki određeni način. To može da se primeni na razne stvari. Može da se primeni u mašinstvu, može da se primeni u zanatstvu. I ja sam tražio kao srednjoškolac, pokušavao sam da nađem neku struku gde bih ja mogao da to primenim. Moja tetka srećom već tada je bila softverski inženjer i razgovoru sa njom sam video da se meni otvorio jedan svet koji do tada uopšte nisam znao da je takav, šta znači softversko inženjerstvo. I uvideo sam da to razumevanja stvari i na kraju dizajniranje, postavljenje nekih sistema u softveru je jednostavno beskonačno. Beskonačno da zabrljaš, a možda nekad i napraviš nešto dobro. I to je razlog zašto je meni to – uopšte nisam ni imao dilemu, čak iako pre toga nisam stvarno nešto posebno kodirao. I otišao sam na FTN sa ciljem da naučim te neke osnovne principe inženjerstva i kodiranja. Jer sam mislio da nisam pogrešio, da će mi to pomoći da rešim neke probleme. Ne mora nužno da budu vezane za sam softver. Tako da, to je bio neki moj razlog. I baš stvarno kada smo kod toga, čak su mene roditelji malo preispitivali, pošto nisam nikada nešto posebno pričao o tome, ali uopšte nisam imao dilemu kad sam spoznao kako to funkcioniše. I stvarno mi nije bilo baš lako na FTN-u, gde se odmah kreće – odmah smo krenuli sa C i programiranjem. 😀 I morao sam stvarno tu dosta da hvatam priključak. Ali, da se nadovežem na to što si rekao za FTN, ono što se meni jako svidelo i mislim da sam se tu poklopio sa tim fakultetom jeste FTN stvarno pokušava da drži korak sa industrijom, što je fantastično, ali mislim da je i dalje suštini onoga sa čime izađu sa FTN-a jeste osnova i razumevanje nekih osnovnih principa rešavanja problema. Tehnologije dolaze i prolaze i to je nešto što je, pogotovo sad, sve teže i teže. Obrazovne institucije jednostavno ne mogu – uvek će izgubiti tu trku. Ali, ono što je jako bitno i vredno jeste da se studenti nauče tim nekim osnovama. Posle na te osnove kada dođe bilo koja tehnologija, to ide dosta lakše. Mislim da potencijalno može biti čak i zamka da ako fakulteti i obrazovne institucije prestanu to da rade sa ciljem da drže korak sa tehnologijama na kraju će studenti izlaziti sa fakulteta bez tih osnova i to može da bude problem u rešavanja, a na kraju dana i napredovanju. Jer da li sad neko jedan dan radi JavaScript, za četiri godine će možda raditi Python.

Ivan Minić: Ima dosta slučajeva gde prosto ljudi koji imaju veliko iskustvo i rade na pozicijama u firmi koje su takve da od njih zahtevaju da budu cutting-edge da se nekoliko puta tokom karijere prekvalifikuju u smislu tehnologiji na koje rade. Znaš da je to proces od pet meseci, šest meseci da se ti uhodaš, da možeš da radiš nešto u novoj tehnologiji, ali dobro, nekome treba, daćemo čoveku kome treba šest meseci, ali ne nekome kome treba dve godine da to naučiš, jer prosto manje-više sve je isto.

Rastko Jokić: Tako je.

Ivan Minić: I taj momenat, što ti kažeš, taj inženjerski mindset koji dobiješ i to što ti softver nudi, sve te stvari i u hardveru funkcionišu na isti način, a moraš da ga napraviš. Moraš da ga napraviš da probaš, pa se nešto slomi, pa se nešto zaglavi, pa… Ovde kad se zaglavi, pritisneš dugme restart i kreneš ponovo. I u principu nemaš ništa preterano komplikovano i zahtevno, osim činjenica da treba da imaš računaš i znanje. Što kaže, najbanalniju stvar da treba da napraviš, pa ti treba radionica, a ovde ti ne treba ništa. Tako da jeste to otvorilo mnogima taj inženjerski – priliku da budu deo nekog inženjerskog sveta, a isto kao što imaš ljude koji su u istoj oblasti, bilo da je građevina, elektrotehnika, šta god, imaš ljude koji su inženjeri, imaš ljude koji su tehničari. Tako isto i u ovom našem poslu imaš mnogo ljudi koji suštinski nisu i nikad neće biti neko ko može da isprojektuje kompletan sistem oni mogu da urade da iskodiraju jedan deo koji je razumljivo, predvidljivo kako funkcioniše i gde imaju specifikaciju. Odnosno, što ja volim da napravim poređenje, oni su super da lepe pločice. I tu treba. Zato što neće ti inženjer lepiti pločice, ali prosto znaš od koga možeš da očekuješ da je arhitekta koji može da napravi neki kompleksan sistem, a koje je tu samo da uradi neki deo posla na početku. I taj što pretenduje da bude arhitekta lepi pločice neko vreme.

Rastko Jokić: Naravno.

Ivan Minić: I mora da prođe kroz to, jer to je jedini način da ti zapravo razumeš neke stvari. E sad, kaži mi, znao si šta želiš, ušao si u tu priču. Kažeš da nije bilo baš jednostavno na početku, ali kako su ti se otvarale dalje prilike, vidici? Šta je bio neki naredni korak o kome si već krenuo tokom studiranja da razmišljaš?

Rastko Jokić: Pa, ono što je meni došla kao ideja, ali možda više kao potreba, već u nekoj drugoj, skoro trećoj godini razmišljao sam da bi bilo dobro da iskusim i neki drugačiji način obrazovanja. Hteo sam da odem, što našu ljudi kažu, napolje, da vidim, da steknem i to neko iskustvo. Pogotovo, baš mi je bila želja da odem u Ameriku, jer znam da je tamo obrazovni sistem dosta drugačiji ima pristup nego u Srbiji. I to mi je pošlo za rukom. I ja sam svoju četvrtu ili kako oni kažu senior godinu proveo u Americi na Univerzitetu Misuri čitavu godinu. I tamo sam imao priliku – oni jako puno pažnje posvećuju praktičnom načinu rada. I dosta daju studentima jako puno slobode. Plastičan primer, u Novom Sadu kada dođete na vežbe, tačno se zna koji se editor koristi i koje biblioteke. Sve je tu manje-više spremljeno za kodiranje, kucanje. U Americi kada dođete na vežbe, niko vam ništa ne govori. Ni koji je editor, ni koje je okruženje. Eto, imaš jedan predmet koji su preporučivali C++, ali mogli i Javu manje-više. Treba da se uradi to i to, idite pa radite. I tu se susretneš sa nekim potpuno drugačijim problemima, gde ti treba od zadatki koji je dve nedelje treba nedelju dana setupuješ svoje okruženje da bi uopšte mogao da počneš nešto da radiš. I tu najviše i vremena i napora uložiš, što kasnije se vidi tako izgleda obično rad.

Ivan Minić: Realan. 🙂

Rastko Jokić: Realan život, da. 🙂 Tako da to mi je bilo jako interesantno i još jedno iskustvo koje je meni bilo da su većina profesora koji su tamo predavali imaju jako veliko iskustvo u samoj industriji. Oni su profesori manje-više su se penzionisali iz industrije, pa su to uzeli kao penziju sličnu koju si ti spominjao. 🙂 Tako da mi je to bilo jedno fantastično iskustvo u tom akademskom smislu i nekom mom razvoju ličnosti. Morao sam da se susretnem sa nekim – izašao sam iz neke komforne zone i morao sam da se uklopim u neko novo društvo koje priča jezikom koje je OK, ja znam, ali on je njima maternji, meni nije. I onda sam shvatio da neke sitne stvari mogu da predstavljaju problem. Na primer, ispričati vic na engleskom uopšte nije lako. Još pogotovo ako sediš u grupi gde je svima to maternji jezik, pa znamo kako izgleda loše ako vic ne bude dobar. 😀 Tako da je to bilo jedno veliko iskustvo za mene u tom nekom smislu, pogotovo izmeštanje iz te komforne zone.

Ivan Minić: A američki fudbal?

Kako je američki fudbal ušetao u Rastkov život?

Rastko Jokić: Da, američki fudbal. U svom tom mom trčanju za loptom, američki fudbal je sport koji je meni prirastao srcu najviše. Krenuo sam da se bavim tim, ako to uopšte može da se poistoveti sa bavljenjem američkim fudbalom, sa 13 godina. Ja sam na nekom forumu našao da postoji grupa ljudi koja se bukvalno dobacuje jajastom loptom kod Spensa. I to je bio moj početak bavljenja američkim fudbalom. 🙂 Ja sam to obožavao bez obzira što je to sve izgledalo tragi komično na početku. Mi smo polako kako je vreme išlo i liga i sport napredovao, pa smo kroz par godina imali skoro tri lige američkog fudbala. To je nešto što je imalo dosta lep – uzelo je lepog maha. I pre Amerike sam igrao intezivno fudbal. Uklapao sam ga sa fakultetom – pa, nisam imao ostale obaveze. Imao sam fakultet i fudbal. 🙂 To nam je bila glavna…

Ivan Minić: A život će da sačeka. 

Rastko Jokić: Život će da sačeka, baš to. Mislim da mi je američki fudbal bila jedna ozbiljna, ozbiljna škola. Jer je pored onog figurativno, što ljudi kažu, kada te neko obori, pa moraš da ustaneš, u američkom fudbalu te stvarno ljudi udare i često imaš ukus zemlje u ustima i moraš da nastaviš posle toga da funkcionišeš. 😀 Imao sam i pokušaj da igram na koledžu, međutim zbog, ironično, zbog administracije, dokumentacije nisam uspeo da dobijem dozvolu. Međutim, kada sam se vratio sa koledža, iz Amerike, sam nastavio da igram u Srbiji. I tu sam počeo da se bavim time poluprofesionalno. Imao sam posao u Novom Sadu i igrao sam fudbal. To je bilo kao što kažu, bukvalno život u tom trenutku nije postojao, sem posla i fudbala. To je jedan zanimljiv period, gde sam ja slobodne dane koje sam imao u tom trenutku nisam koristio za odmor nego za pripreme. I onda sa odmora se vratim poluživ. 😀

Ivan Minić: Ali, taj momenat – ne znam kako ide u američkom fudbalu, ali verovatno je slično kao u košarci, da ti kada dođeš tamo, ako si igrao nešto, onda tu prvu svoju sezonu na koledžu si redshirt, ne možeš da igraš. Kad dolaziš kao senior, onda imaš jednu sezonu, pa je to malo problem. Kad dolaziš na prvoj godini, nije bitno. Imaš još tri, pa igraćeš dve ili ćeš otići možda u profesionalnu ligu, nešto. Ali, to nosi niz problema sa sobom, ali bar imaš neku kulturološku spojnicu sa ljudima koji su tamo. Iako možda nisi mogao da igraš, mogao si da se družiš sa tim ljudima, da gledaš, da učiš, da vidiš sve to. I generalno za razvoj američkog fudbala kod nas, koji jeste eksplodirao poslednjih 15 godina ovde i to je stvarno jako lepo, jedan od glavnih razloga je što su dolazili neki ljudi da nas uče te stvari. Jer koliko god da ti želiš da učiš kroz Youtube i sve ostalo, neko ipak mora da ti pokaže nešto. I sreća bilo je dosta naših koji su išli na koledže, donosili neko znanje odatle, ali bilo je i tih profesionalnih igrača koji su dolazili ovde i po svetu išli u misiju širenja, i trenera i igrača koji su prosto ubrzali taj proces sigurno nekoliko desetina godina. Pa smo mi došli do toga – OK, u poređenju sa američkim ekipama nismo konkurentni, ali u poređenju sa nekim regionim i sve ostalo svašta nešto se tu interesantno dešavalo. I naši klubovi su osvajali regionalne lige, bili dobri na evropskom nivou i sve što uz to ide. A nije baš čest slučaj sa sportovima koji pre 20 godina nisu postojali ovde.

Rastko Jokić: Jeste, mi imamo, kako jedan od prvih trenera koji je došao u Srbiju, kako je rekao da mi sa ovih prostora imamo jako dobre fizičke predispozicije za taj sport. Ono što sam ja video i možda highlight motiv svog mog iskustva na koledžu i američkog fudbala jeste što u Americi jako, jako puno, 90% fokusa jeste na ljubavi prema igri. I koledž skauti i profesionalni skauti ono što najviše gledaju kod igrača jesu te, naravno, video-snimci, kako je neko igrao, statistika, sve je to bitno. Međutim, ono što glavno pokušavaju da vide jeste da li ta osoba istinski voli igru, da li voli da izađe na teren.

Ivan Minić: Da, mora da ispunjava sve one osnovne uslove, da se kvalifikuje za to da ga neko gleda dalje, ali taj momenat emocije je decider na kraju.

Rastko Jokić: Tako je, najbitniji. I bio je jedan primer, ja se sećam toga, to je baš bilo na početku razvoja američkog fudbala u Srbiji, gde je neka srednjoškolska ekipa iz Amerike je igrala, ja ću pogrešiti sada, ali to je bila reprezentacije Nemačke ili Britanije. Neke evropske zemlje u kojoj je američki fudbal sigurno već 20-30 godina dobrano postojao. I ta srednjoškolska ekipa čak nije bila iz neke prve divizije srednje škole, gde su deca, klinci jednostavno obrisali pod sa odraslim ljudima. I dosta se analizirala ta utakmica, kako se to desilo da su odrasli ljudi od 23 do 30 godina, mnogo fizički snažniji. I kako nam je rekao jedan trener: “Jeste, ali ta deca žive za to što rade. Oni ne mogu da dočekaju da izađu na teren. I kad su izašli na taj teren, ne postoji ništa na ovom svetu sem te igre.” I kad se gleda snimak te utakmice, stvarno je impresivno. Ti ljudi, ta deca, to nisu ljudi, igraju neverovatno, a to je zato što nemaju neki veliki plan, rezultat. Ne, njima je igra glavna stvar. To mi je jedna od stvari koja mi je baš meni bila otkrovenje u Americi u tom sportskom delu u kojem sam imao prilike.

Ivan Minić: Kaži mi, jedna vrlo bitna stvar za svakog ko je išao i imao neko iskustvo tamo sa studiranjem, radom i sve ostalo je i taj deo upoznavanja ljudi. OK, ovde upoznaješ ljude, jer prosto delite ista interesovanja i sve ostalo, ali nije baš sistem dizajniran da ti tako upoznaješ ljude. Ti ih upoznaješ, jer delite iste amfiteatre, na ista mesta idete na užinu, na ista mesta idete na vanškolske aktivnosti i sve ostalo. I prirodno je negde da se krećete u istim krugovima i da ćete se upoznati i sve to. Ali, nekako mi se čini iz iskustva i razgovora sa prethodnim gostima, pošto ja nisam imao iskustva studiranja u Americi logično, da je tamo sistem mnogo više dizajniran da budete upućeni jedni na druge, da zajedno radite neke stvari. Ima to i kod nas da ti dobiješ da radiš zajedno projekat sa nekim, ali to se uglavnom svodi na to da jedna osoba uradi sve, a svi se potpišu i da se mi dogovorimo međusobno da je najbolje da ta osoba uradi sve, jer je ona u tome dobra. 🙂 A da tamo imaš i dosta kompleksnije zadatke, projekte koje radiš i koje suštinski ne može da radi jedna osoba, jer zahteva multidisciplinarno znanje, a i da je prosto cela postavka sistema takva da te osposobi koliko je to moguće da se otvoriš, da upoznaješ ljude. Jer na kraju dana zavisi i od struke i od svega i od fakulteta i od okruženja, ali to je najveći kapital koji ćeš da poneseš dalje. Naučićeš ti nešto, završio moraš naučiti, nije sporno, ali to su ljudi koji će ti otvarati vrata na početku karijere, to su ljudi sa kojima ćeš krenuti u neke priče. To su ljudi sa kojima ćeš možda kasnije u karijere se ponovo setiti i na kraju ćete zajedno da radite nešto, jer znate se iz tog perioda. Baš sam pre par godina imao tu situaciju, nešto matura, 20 godina, osnovna škola i to sve. “Eto, mi se znamo, mi smo prijatelji.” Ljudi, ne znamo se. Mi se 20 godina nismo videli. Ja to što sam bio pre 20 godina nemam veze ništa s tim. Sećam se tog klinca, bio je super, svaka mu čast, ali ja nemam nijedan stub mindseta tog klinca ili znanja ili bilo čega. Više ne postoji u mom životu, jer jednostavno 20 godina. Dok se to dešava na nekom fakultetu i u tim nekim zrelim godinama kad si formiran, mnogo je drugačije. Ti tad već znaš šta hoćeš da budeš kad porasteš. Ti si došao da pokupiš sve što ti treba da bi bio to što hoćeš da budeš kad porasteš. Neke stvari si već krenuo da radiš. Mnoge dobre priče počnu na fakultetu, fakultet si ne završi, jer te priče preuzmu sve i odu dalje. Kako je to bilo kod tebe?

Šta su studije u Americi Rastku donele?

Rastko Jokić: Mislim da si pogodio suštinu. Ja ako bih sažeo šta je meni boravak u Americi doneo, a to je baš to. Veština da upoznaš različite ljude, da se snađeš u nekom u tom trenutku nepoznatom okruženju, ali doći ću do toga. Da se vratim na ono što si rekao, to mi je zanimljivo. Mislim da je to višeslojno u američkom obrazovnom sistemu, konkretno za projekat koji se rekao da se grupi ljudi. Meni je na početku bilo čudno da je to toliko po automatizmu da krajnja ocena koja grupa dobije jeste naravno rešenje koje se donese, ali se ocenjuje i kakva je kohezija grupe. Ako se desi da neko dođe i samo ta jedna osoba prezentuje najbolje rešenje ikada koje je doneo neko za taj zadatak. I ako profesori primete da, na primer, troje su tu nemi posmatrači, ta grupa ne može da dobije dobru ocenu, jer to nije suština. Opet na kraju pravimo paralelu sa onim rezultatom – da, ti si možda pobedio, ali kako. To nije ispravan način da dođeš do toga. I to je u nekom akademskom sistemu kod njih vrlo jasno. Međutim, i ovom nekom socijalnom delu, to što si rekao da su ljudi upućeni jedni na druge, obično i sad naravno ima i koledža i univerziteta u Americi koji su u gradovima i oni žive potpuno neki drugi život, ali jako puno koledža i univerziteta je u nekim malim, izolovanim gradovima. Na primer, univerzitet na kome sam ja bio, Misuri, je između Kanzasa i Sent Luisa, u gradiću koji se zove Kolumbija i koji van tog kampusa jedva da živi. Manje-više, to je univerzitet okružen nekim brdašcima i poljima kukuruza. I ljudi su stvarno usmereni jedni na druge. Međutim, to je napravljeno na taj način da ti možeš da odeš na koledž, da sediš u svojoj sobi, da ideš na predavanja, da završiš i da se vratiš u svoju sobu. Ako pojedinac ne napravi izlazak, taj korak, to može da bude jako – totalno kontra iskustvo. Ima jako puno ljudi na koledžu koji idu i vrate se kao totalni usamljenici. Jer nisu napravili taj korak, kao: “Hajde da vidim, da odem možda u studentski centar, da odem možda na teren, da probam da upoznam nekoga.” To na koledžu ako osoba ne napravi taj korak, to je jako loše. Znači, bukvalno ostaje učauren, niko ga neće vući za ruku. Međutim, ako osoba uspe da napravi taj korak i krene da se, što se na engleskom kaže, krene da radi na svom networkingu, to je jako jako, pa postoji pregršt opcija i otvara se jako, jako puno mogućnosti. Ono što se meni desilo jeste da sam ja posle par meseci, imajući sam da sam bio senior, četvrta godina, sam video da od fudbala nema ništa. Čak i da ja dobijem te papire, ja ne mogu realno da se uklopim u napade, ne mogu da naučim igru – meni treba 3-4 meseca, a sezona se već tad završava. I ja sam video da od toga nema ništa. I ja sam se okrenuo nekim drugim stvarima i mogućnostima. I radio sam, poznavao sam ljude na kampusu i upoznao sam jednu grupu momaka koji u tom trenutku osnivala jedno bratstvo na kampusu. I video sam da je to jedna jako dobra i lepa priča. Tu dolazi na scenu deo da si ti u tom dobu – znaš šta hoćeš, šta želiš, imaš neke svoje moralne norme i profesionalne. Naravno da nisi još tu, još si zelen, treba da ih učiš, ali znaš otprilike kako bi to trebalo da izgleda. I ta grupa ljudi je meni izgledala da deli neke moralne norme sa mnom i tu sam imao prilike da upoznam i da radim neke jako, jako zanimljive stvari, projekte sa ljudima koje sam upoznao, koje pre nikada nisam znao, koje sam tu upoznao, sa kojima sam ostvario neki odnos. Opet i tu je bilo svake nedelje – trebalo je možda nekad reći nešto ispred neke veće grupe ljudi, što do tada je meni bilo užasavajuće. 🙂 Potpuno.

Ivan Minić: Jer ti si inženjer. 🙂

Rastko Jokić: Ja sam inženjer, tako je. Ja pričam kao sa kompjuterom. I to su neka iskustva koja su mene i dan-danas nose i drže.

Ivan Minić: Nisam bio u bratstvu nikad, ali gledao sam dosta filmova. Deluje jako zabavno. A šta još postoji osim toga što je zabavno? Jer jedna stvar su žurke i sve što uz to ide, ali čemu zapravo služi bratstvo? Šta je ideja toga?

Rastko Jokić: Da, to je kao i dosta stvari sa filmom je – film uzme neke detalje koji mogu biti zanimljivi. Jeste, bratstva imaju prilike da okupe jednu grupu ljudi, mladu grupu ljudi, koji onda voli da se zabavlja. Međutim, ono što smo mi radili jeste pre svega neki filantropski događaji, gde smo pomagali raznim ustanovama, od dece sa autizmom do nekih staračkih domova. Imali smo razne te neke projekte podizanja sredstava i svesti o nekim bolestima. Tako da smo bili baš usmereni ka tobom filantropskom radu. I on kao takav, pogotovo za zelene studente, nosi jako puno izazova organizacionih, idejnih, i tako dalje, i tako više. Bratstva obično imaju, to jako liči, imaju ministarstva, pa imaš nekoga ko je predstavnik za sport, za filantropiju, za organizaciju, itd. To je isto bilo zanimljivo iskustvo samo organizovanje jedne grupe ljudi. Nas je u tom trenutku bilo 40-50-ak, tako da treba organizovati te ljude da mogu nešto smisleno da rade, da to ne bude jedna razularena gomila.

Ivan Minić: Banda klinaca.

Rastko Jokić: Da, banda klinaca. I sad kad to kažeš, to je stvarno – to jako lako ode u tom smeru, to jako lako postane banda klinaca, jer su klinci još neoformljeni.

Ivan Minić: Entropija je neumoljiva. 😀

Rastko Jokić: Da, baš to. I neretko se dešavaju – to su bratstva koja se zatvaraju na kampusu, jer izgube smisao. Neko ko misli da je suština te grupe ljudi da organizuju žurke, oni vrlo brzo odu u nekom smeru koji nije povoljan, da ga nazovemo blago. 🙂

Ivan Minić: Kaži mi, pričamo sve vreme o tvojim studijama i svemu što je išlo, a vezano je za to. Ali, suština tih studija jeste da tebe osposobi da možeš da radiš posao koji želiš. Koje je bilo tvoje prvo radno iskustvo u industriji? Kako je došlo do toga i šta je bilo u pitanju?

Prvo radno iskustvo u industriji

Rastko Jokić: Da, moje prvo radno iskustvo je došlo potpuno slučaju, što se u mom slučaju pokazalo kao pravilo. Svaki sledeći put posao sam dobijao totalno ništa neplanirao. Ja sam se tad vratio ili sam bio pred vraćanje sa koledža, čak u tom trenutku još nisam diplomirao i u nekoj Facebook grupi sam video da neka grupa momaka koju sam poznavao iz viđenja sa FTN-a traži nekog studenta koji bi radio. Ja sam u to ušao prepun samopouzdanja, nošen optimizmom sa koledža. I to mi je bilo jako zanimljivo iskustvo, jer smo mi to radili u Sloveniji. U Sloveniji sam na tom poslu proveo nekih skoro godinu dana. I mi smo tu razvijali neku, naravno, u to doba popularnu socijalnu mrežu. Svi su imali svoje socijalne mreže. 🙂

Ivan Minić: Pričamo o pre 10-ak godina, je li tako?

Rastko Jokić: Jeste.

Ivan Minić: I to je taj period.

Rastko Jokić: To je taj period socijalnih mreža. 🙂 Meni je to bilo zanimljivo iskustvo zato što sam shvatio da koliko god naporno radio, trudi se ne mora da znači da ćeš na kraju da proizvodeš nešto korisno. Čak suprotno. Ako nemaš neki viši cilj ili ako nemaš neki suštinski razlog šta pokušavaš da rešiš i ako to nisi jako, jako dobro preispitao i razumeo i bio kritičan prema toj ideji, velika je verovatnoća da ideš u propast ili najblaže rečeno neuspeh. Nismo ništa uradili sa tim, naravno. Vrlo brzo smo uvideli da od toga nema ništa i opet kažem slučajno sam dobio poziv od mog bivšeg asistenta sa FTN-a, gde oni imaju neku otvorenu juniorsku poziciju u Novom Sadu u Rendered Textu. I tamo sam se prvi put susreo sam ozbiljnom industrijom. Imao sam prilike da radim sa ozbiljnim inženjerima. Asistent Nebojša Stričević sa kojim sam radio i koji mi je bio neformalno mentor, mislim da sam od njega naučio jako, jako puno kako to u stvarnom životu funkcioniše, šta su stvari koje su bitne i kako bi trebalo da se pristupa rešavanju problema. Generalno, u tom trenutku ceo taj kolektiv je bio jako, jako pozitivan za mene. Bio sam kao sunđer, upijao sam sve žive što sam video i mogao. Tako da krenuo sam katastrofalno u jednu baš divljačku skoro – gde sam onda iz toga prešao u neki potpuno drugi način i pristup. I mislim da mi je taj prvi ozbiljan posao i usmerio u pravom smeru moju dalju profesionalnu karijeru.

Ivan Minić: Znaš šta, ja mislim da su oba iskustva bila jako važna zato što prva stvar koja se dešava je da ti dolaziš negde gde si ti najpametniji, a nisi, ali nema niko drugi, pa sad moraš ti da rešiš sve probleme i ti ćeš da ih rešiš najbolje što umeš i možeš, ali ćeš za 5 godina da shvatiš da je većina toga bila bezveze, ali ti treba da prođe 5 godina iskustva i svega. Važno je da uđeš u nešto što je kompleksno. Važno je da vidiš šta stvarno možeš, da porasteš za tih godinu dana nenormalno, jer moraš, jer zavisi od tebe. Ali, onda nije loše da dođeš negde gde ima strukture i gde si ti stvarno – otvorile su ti se sve čakre, sve si spreman da upiješ, da imaš od toga. Dobiješ neku strukturu. To je ono što često kažu, čak i za neinženjerske poslove i sve: “Kreni u neko divljaštvo, a onda otiđi u korporaciju dve godine. Ima mnogo dobrih stvari koje će da ti donese.” Da li si čovek koji tu treba da ostane ili nisi, nije važno. To je individualna stvar, ali doneće ti čak i ako si deep down inside preduzetni doneće ti neke dobre stvari, jer ćeš videti kako radi sistem koji radi i koji ne zavisi od tvoje pojedinačne genijalnosti. Ti možeš da doprineseš, ali čak i ako si ti idiot, sistem će i dalje da radi. Naravno, firma u kojoj si ti bio nije bila velika firma u tom nekom smislu. Ona je imala relativno mali tim sjajnih ljudi, koji su pravili jako dobre proizvode. To je neki model koji ja lično vidim kao jedino pravo rešenje za nekakav napredak ove naše industrije. Mi sada rastemo kroz outsourcing model i to je u redu u smislu neke ogromne masovnosti i svega. Koliko god na momente mene to nerviralo, jer ne mislim da dete koje ne zna ništa treba ima 2000 evra startnu platu u Beogradu, ne mogu da kažem da mi žao što sad ima 50 ili koliko hiljada ljudi koji imaju dobre plate. To je divno. I ne moraju ljudi da prolaze stvari koje su prolazile generacije pre. Što kažu, ne mora niko da prođe hiperinflaciju. Mi ćemo da objasnimo kako izgleda i niko ne mora da je prođe. I nadam se da neće. Ali, taj model zapravo gde ti imaš firmu koja broji 20-30-50-70 ljudi koji rade nešto je zapravo jako dobra stvar. Posebno ako imaš proizvod ili više proizvoda. Ako ima više proizvoda, može da bude i veća firma, gde su timovi takvi relativno mali. I tu zapravo uz dobru organizaciju, dobro selekciju svih tih ljudi, jer kad imaš 30 ljudi svaki čovek je važan. Imaš 700 ljudi, nijedan čovek nije važan. Možemo mi da se pravimo – nije nijedan važan. Jednostavno tako je. I ako stvarno biraš te ljude, to znači da si izabrao i napravio okruženje u kome će ti koji nešto više znaju biti spremni da to podele, jer se ne osećaju ugroženo u bilo kom smislu. Vide da je osoba koja je došla, koja je mlada, koja ne zna, da je to njima ispomoć, da oni rade bolje rade svoj posao. A sa druge strane, i ta mlada osoba se neće osetiti prepuštena samoj sebi i slučaju i sve što uz to ide.

Važnost kolektiva za novog zaposlenog

Rastko Jokić: To je nešto što – mi smo imali par nekih predavanja na fakultetima. Ja pokušavam to, i kad me pitaju u nekom opuštenom okruženju, na primer, studenti me često pitaju: “Šta misliš, koja firma je dobra?” Mislim da je to što si ti sad rekao suština nekog prvog posla. Jeste da ljudi uvide koje je to okruženje. Ono nekad može da bude tim od pet ljudi, nekada može da bude i velika firma od 50-70 ljudi. Čak mislim da i tu nekad nema pravila. Osoba može da dođe u vrlo toksično okruženje od pet ljudi, da bude katastrofa. Ali, neki kolektiv koji će baš to što si ti rekao, koji će mladoj osobi pružiti jako puno nekih smernica da se oformi, da napravi neku osnovu, neke temelje. I onda na tome može da se radi. Ja imam jako puno kolega, nažalost, sa fakulteta koji mislim da su promašili taj prvi posao. Da kada se ode u previše specifično okruženje, na primer: “Ti ćeš sad da radiš bagove u tom i tom sistemu.” Kada si tako jedan mali šraf, nikada se na tom prvom poslu ne može otići u širinu. Jer mislim da je pogrešno. Jer onda se kasnije sužavaju jako mogućnosti i potencijalne opcije za menjanje posla. Danas je svet postao jako mali. I ako neka osoba napravi dobre temelje, moći će da bira u životu. Hoćeš li da radi iz Mongoliji ili će iz Grčke ili će iz Švedske, gde god manje-više, ako ima tu osnovu može da se prilagodi – ceo svet može da bude kancelarija. Pogotovo sad.

Ivan Minić: Naročito nakon korone. I oni koji nisu želeli da imaju remote i hibridne radnike su došli u situaciju da je to postalo prirodno i normalno i to je to. Nisam ljubitelj. Imao svoje dobre strane, ima svoje loše strane. Ja mislim da je neki miks možda nešto što je optimalno. Jer ne može ništa da zameni ručak sa kolegama na kome popričate o problemima i kako ih rešiti. Jer to nije nešto što ćeš neformalno uraditi na Slacku, Zoomu ili bilo kom od alata. Jednostavno nećeš. To ćeš uraditi u pauzi za kafu ili na ručku ili na čemu god, na pivu, ali dobro.

Rastko Jokić: Ali, to je jedan problem. Sada izvini što sam te prekinuo, ali to je jedan problem koji mislim da će industrija polako morati da rešava. Jer to što si ti rekao, to uopšte nije zanemarljivo. To nije stvar koja treba da se gura ispod tepiha. Mislim da to čak i ljudi koji obožavaju rad remote takođe imaju potrebu za tim. Posle nekog vremena se uvidi to, kao: “Bilo bi super da se vidimo nekad. Nedostaje nam.” Tako da to je neki problem koji ja mislim da se sada javlja i biće zanimljivo videti kako će to da se reši, na koji način, a da se opet ne izgubi ta fleksibilnost tog hibridnog načina rada, koji definitivno ima svoje benefite.

Ivan Minić: Znaš kako ja to vidim i kroz neko lično iskustvo rada na nekim kompleksnijim projektima, a i iz razgovara sa kolegama. Kada je došla korona, niko nije bio spreman na to, gotovo niko, ali vrlo brzo su svi postali spremni. I zapravo sve one stvari koje su bile isplanirane, unapred dogovorene, sve one su se desile. Znači, to što smo se mi nekad negde dogovorili, imamo u narednih 6 meseci u pipelineu šta treba da se radi, to se dešava. I nekom OK dinamikom. Možda je bilo malo usporeno, jer si imao situaciju da neko radi, radi, radi i onda dve nedelje je out, jer je dve nedelje u outu, neki nažalost i duže i sa većim posledicama, itd. Ali, generalno, stvari su se dešavale i sve je bilo OK. Isto tako, ljudi koji su godinama radili zajedno su savršeno funkcionisali dalje. Ali, imaš taj jedan problem, što kad treba nova kompleksna stvar da se radi nemaš taj ekosistem u kome si navikao da to prodiskutuješ, raščlaniš, dogovoriš. Nemaš te okolnosti. Jer je svako na vikendici, kući, gde god, ne viđate se. I druga stvar, novi ljudi koji uđu u suštini nikad ne postanu – zavisi od firme do firme i okolnosti, ali mnogo teže postanu deo toga i osećaju pripadnost i razumeju se sa kolegama. Ti ih vidiš onog trenutka kad se oni pojave Teamsu, Slacku, čemu god. Ti ih vidiš kao sredstvo, ne vidiš ih kao osobu. Imaš novog juniora: “Dobro, daj mu da radi nešto.” OK, ali ti nisi seo sa njim na pivo da popričaš, da vidiš koju muziku sluša. Niste otišli zajedno na utakmicu, jer toga nije bilo. I ta osoba nije postala deo tima u punom smislu. Ta osoba će mnogo lakše da ode, jer kao da nije ni deo nečega. A i tim neće moći da napreduje i raste, jer postoji taj neki prirodni tok stvari da ljudi odlaze. Ti ljudi koji odlaze su bili integrisani u community. Novi ljudi koji dolaze – dolaze, povećava se head count, ali se ne povećava community i jednostavno kroz period od par godina ti vidiš značajnu razliku. Može ona da se reši i već godinu i nešto su se svi vratili delom makar u kancelarije i sve ostalo, ali mi rešavamo sad izazove za koje pre godinu i po-dve-tri nismo znali da postoje.

Rastko Jokić: Tako je. Mislim da je to bio jedan test za te kompanijske kulture i kolektive. Jer to je ono što kultura neke grupe ljude tu dolazi pred jednim jako, jako velikim izazovom. Da li se ona zasnivala na tome da ljudi odu na team building ili se zasnivala na to što će poigrati stoni fudbal ili stoni tenis ili na nečemu što je malo dublje od toga. Mi smo imali taj problem kad je krenula korona – nama je sada sigurno u Srbiji i u Americi 70% ljudi trenutno koji su tu su nam došli dok smo…

Ivan Minić: Vi ste još i rasli u tom.

Rastko Jokić: Jesmo, mi smo najviše rasli u tom periodu. I stvarno to je bila jedna stvar koja je mene jako, jako plašila: da li ćemo uspeti da imamo tu produženu ruku našeg načina rada i kolektiva do ljudi koji su uopšte u svojim kućima i koji ne dolaze u kancelariju. Za sada nam se čini da to ide jako dobro. E sad, razlozi zašto je to tako, mislim da je to zato što svakodnevno način na koji radimo, to je ono što mi… To je naša kultura. Kako pričamo, kako rešavamo problem, kako planiramo neke tasktove. To je naša kohezija. I ispostavilo da čak i ako se timovi ne vide jako dugo, da ta kohezija koju imamo uspeva da zadrži ljude na jednom mestu. Uspeva čak i da stvara kod ljudi osećaj pripadnosti timu. I ono što smo mi pokušavali da napravimo da bude jaka stvar, intezivna stvar, jeste način na koji mi radimo. To je naša kultura. Ove sve ostale stvari, team building, kancelarije, to su sve neki detalji, čipka na rubu, ali način na koji radimo to je ono što nas predstavlja. I to se ispostavilo kao jako moćna stvar, čak i u ovim nestabilnim vremenima, kao što su ova u kojoj živimo.

Ivan Minić: Što bi rekao veliki Miloš Milaković na priču u smešnim videima za zapošljavanju u IT-ju, na priču koliko ima team buildinga: “Neka, napiću se sam!” 😀 To su oni momenti koji kad pričaš sa ljudima koji se bave employer brandingom i sve to: “A što vi radite to što radite? -Pa, neko je rekao da treba. -A, je li stvarno treba? Koliko vremena ulažete u aktivnosti koje apsolutno ne doprinose ničemu, a koliko vremena se zapravo bavite onim što ima smisla?” Posebno u tim velikim sistemima gde ima ogroman broj ljudi, a nedovoljan broj ljudi u HR i employer branding timovima i sve ostalo. Kao: “Organizovali smo X događaja, sve mogućeg, itd. -A znate li ko vam radi u firmi? -Pa…” Kapiram ja da ih je hiljadu, da ih je hiljadu i po, ali to je ono što imate u firmi što vredi. To što su vam kancelarije lepe – vidi, svi imaju lepe kancelarije. 

Rastko Jokić: To je lako postići. Lako – ako postoji budžet, to nije problem uraditi. To je kao kada imaš auto i hvališ kako imaš neverovatno lep volan, ručicu menjača. Super je to sve, ali srce tvog auta je motor. On ti određuje šta možeš i šta ne možeš. Ovo sve ostalo je neki estetski detalji, koji su super, treba da postoje. Jako je lepo i super ako odemo kajaking, lepo se družimo, itd, ali to nas ne drži na okupu. Nismo zato ovde. Imamo neki drugi motiv zašto smo tu. Nešto što je i meni, baš sam pričali pre nego što smo ušli u studio o tome, jeste da neka suština koja mi mislimo da je bitna jeste da ljudi vole da rade, da su srećni da dolaze na svoje radno mesto. To je kliše jako, jako izlizan. Međutim, obično iza klišea postoji neka istina i to je ono što mislim da nas veže, da ljudi u svojim timovima svakodnevno to što rade oni se osećaju ispunjeno. Vole da planiraju, vole da isplaniraju nešto i da kažu uradićemo nešto za dve nedelje, iako to uspeju da urade, to je nešto ih ispunjava. Osećaju se da su profesionalni ili napreduju kao osobe. Na kraju se opet vraćam oko napretka i ličnog nekog zadovoljstva. Ljudi kada rade na sebi i kada imaju osećaj da se razvijaju i da rastu i u profesionalnom i socijalnom smislu, to je ono što ih ispunjava.

Ivan Minić: Pa, i taj osećaj da radiš na nečemu što nečemu služi. Isto pomaže.

Rastko Jokić: Tako je, tako je. To je ona višnja na…

Ivan Minić: Jer taj neki momenat kad ti neko kaže mi treba da napravimo trista sajtova ove godine. Brate, posle desetog tog nije važno.

Rastko Jokić: Jeste.

Ivan Minić: Baš sam pričao sa ljudima koji rade tu vrstu stvari, jer ja nemam problem tog tipa nakon 20 godina rada. Ja sam u fazonu: “To treba da se uradi i to ćemo da uradimo.” Da li me inspiriše? Ne ispiriše me, ali ću da se potrudim da bude urađeno profesionalno i to je to. Ali, recimo, ima ljudi koji ne mogu da robotski gledaju na to sve i oni traže način da se inspirišu u takvim stvarima. Znaš da ćeš da uradiš gomilu nečega, ne znam, ecommercea, čega god, i tražićeš svakog ko to što pravi je interesantno, ljudi su fini, gledaćeš da se upoznaš sa tim ljudima, da izvučeš maksimum iz tog odnosa. Potrošiš više vremena, ne isplati se, ali se ti osećaš kao čovek, jer ti radiš sa nekim ljudima kojima to stvarno znači i menja život. Jer gomili klijenata je suštinski nebitno to što ti radiš, ti ili bilo ko drugi, tvoja ili bilo koja druga platforma, nije važno. Ne može svako da radi taj posao dugo. 

Rastko Jokić: Jeste, apsolutno.

Ivan Minić: Ako ne nađe sebi taj neki quirk sebi koji mu je OK, ne može da ga radi dugo.

Rastko Jokić: Jeste, taj neki duboki razlog zašto se, koji možda ne isplivava svaki dan, ali kada ti zatreba, to što kažeš, jako je bitno da imaš za šta da se uhvatiš, da izvučeš iz te dubine razlog zašto nešto radiš. Meni je to bio jedan od glavnih razloga zašto sam i ušao u celu priču sa Florenceom kad sam upoznao Andersa. U tom trenutku sam radio na jednoj platformi koju sam isto bio suosnivač sa nekim kolegama iz Amerika. Bio vezan za američki fudbal. Ali, kad sam video priliku da radim na čemu što stvarno može da napravi neku razliku u svetu, nisam mogao to da propustim. Čak sam i ostavio nešto što me je u tom trenutku možda imalo više smisla, ali video sam da ovde postoji neka budućnost, postoji neka težina u tome. I to mi je bio jedan razlog zašto sam krenuo u priču sa Andresom.

Ivan Minić: Hoću da te vratim malo nazad. Zato što si pomenuo tu priču sa platformom koju si razvijao. I to jeste nešto u šta ti ulaziš sad kao već relativno iskusan inženjer. Imaš već jednu društvenu mrežu iza sebe koja nije uspela, ali je napravljena. Tako da radi, ali neće niko da je koristi. 🙂 OK, ali sad ulaziš u nešto što je pre svega strast, a onda sve drugo. Loži te da to radiš. To je jedan važan deo tvog života i nešto što te je pokretalo toliki niz godina. I treba da uđeš u to. I zanimljivo je iskustvo zato što gledaš to sa strane i ne možeš da je failovalo, ali ne možeš da kažeš ni da je uspelo. Ali, taj trenutak kad si negde nigde je jako čudan. Hajde ispričaj šta se dešavalo i kako je to izgledalo.

Projekat Podyum – Linkedln za igrače američkog fudbala

Rastko Jokić: Jeste, sa podijuma smo došli tog nekog – ja sam to nazivao plato. I apsolutno si u pravu. Ja sam u to ušao sa jako puno strasti. Jer to je nešto što sam ja imao prilike da iskusim. Bio sam deo te internacionalne scene američkog fudbala. To je neki problem koji smo mi pokušavali da rešimo. U suštini mi smo pokušali da napravimo jedno potpuno novo tržište, sportsko tržište igrača i timova van Amerike. Pošto u Americi je to vrlo jasno, tačno se zna kako stvari funkcionišu. Mi smo to pokušali da napravimo za ceo svet. Vrlo ambiciozan zadatak. Imao je to neke svoje metamorfoze ta platforma, koja se obično sastavljala od toga da sasečemo veličinu te naše platforme. I to je išlo OK jedno vreme. 

Ivan Minić: Samo objasni kako je to funkcionisalo. Šta je bila ideja.

Rastko Jokić: Ideja je bila da mi napravimo kao Linkedln za američki fudbal, gde bismo spojili igrače koji završavaju koledže u Americi, koji nisu postali profesionalni, koji ih je enormno. Mislim da je procenat od 1-2% da završi u profesionalnoj ligi. I taj jako velik broj ljudi koji ima ljubav u sportu u Americi više nema gde da igra. A u celom svetu postoji rast američkog fudbala, otvaraju se novi klubovi, Japan, Evropa, Australija, Meksiko je postao jako zanimljiv. I mi smo hteli da te ljude iz Amerike spojimo manje-više sa svim timovima preko cele planete. I timovima tim, to je isto jedna zanimljiva stvar, ti timovi i zemlje u kojima se razvijao američki fudbal, oni igraju fudbal na jednom dosta nižem nivou nego koledž fudbal u Americi. Svi ti igrači su jako, jako dobre za te ostale standarde. I timovi su želeli te tzv. importe, to se tako zvali. To je imalo jako puno smisla. 

Ivan Minić: Tu ima i nekog novca. Nije sad on ogroman, ali je sasvim OK da ti par godina provedeš, vidiš sveta, odigraš nešto, pomogneš nekome da napreduje, možda prerasteš u nekog trenera ili nešto slično.

Rastko Jokić: Jeste. Sad to što si rekao, to je neki tok stvari koji nismo mi pokušavali da izmislimo. Mi smo videli da se to dešava.

Ivan Minić: Samo retko.

Rastko Jokić: Tako je. Mislili smo da tu ima mnogo, mnogo više potencijala. Ja sam igrao – u Novom Sadu smo imali importe, u Beogradu su postojali importi, ljudi iz Amerike, koji su baš to što si rekao, imali su ideju: “Zaradiću nešto novca, putovaću, igraću fudbal. Što bi to odbio?” I to je na početku išlo sasvim OK. Tu je postojala neka trakcija. Međutim, u jednom trenutku smo uradili u neki plato interesovanja. Preračunali smo se sa brojem ljudi koji nakon završenog koledža stvarno želi da uđe u tu priču. I mislim da je to bio glavni problem megalomanske ambicije da napravimo jedno potpuno novo tržište. Baš kao što si rekao, to jeste udarilo u plato. To nije propalo, to i dalje funkcioniše, ali je udarilo u taj jedan plato, koji je postao malo – za mene sam počeo da ulazim u neke, i sa tehničke strane, u neke vode koje mislim da mi definitivno u tom trenutku nije bilo mesto, da postoji neki veliki izazovi. I, naravno, sa ove biznis strane, isto se nije nešto puno dešavalo. I u tom trenutku kad sam se spojio sa Andresom, imalo je skroz smisla. I taj spoj sa Andresom je bio potpuno slučaj. Ja sam u tom trenutku radio u jednom od hubova u Beogradu i negde sam tamo otkačio kvačicu da li možemo da vam šaljemo mailove. Ja sam je otkačio i meni je stigao neki mail da neko iz Amerike traži potencijalnog partnera i inženjera. I eto je meni u tom trenutku, često to spominjem, da sam možda imao drugačiji dan, možda ne bih ni otvorio taj mail. 🙂 Neko baš su se postavile zvezde. Ja sam kliknuo na to i to me je dovelo do Florencea, što je poprilično meni lično malo zastrušujuće. Jer tako je jedna… Bezazlena reakcija, nesmislena, kliknuo sam i promenio mi se život. 

Ivan Minić: Mnogi od nas su imali u toj svojoj dužoj karijeri te neke momente gde jedan mail koji si pročitao ti napravi razliku. I onda kad se to desi, svaki mail nakon toga čitaš. Jednostavno i bez očekivanja – OK, ima nas raznih, ali u mom slučaju bez ikakvog očekivanja da će sad sledeći da se desi ne znam kakvo čudo, nego iz zahvalnosti što se desilo. To su neki momenti koji su potpuno neverovatni. Imao sam i ja, pa sigurno 15-ak u životu, od kojih su neki delovali kao vrlo sitna stvar koja se za godinu dana pretvorila u nešto ogromno. I jednostavno vrlo sam zahvalan na svemu tome. To je jedan od razloga što često preusmeravam sve ljude da mi pišu na mail. “Ali, poslaću ti ja na Facebooku.” Zaboraviću, zaboraviću. Na Facebooku, na Linkedlinu, ako je brzo nešto, ako ti treba odgovor u jednoj rečenici, može, nije frka, videću na telefonu, odgovoriću i to sve. Ali, ako je nešto kompleksnije, pošalji mi mail. Zato što ću mail da čitam sa punom pažnjom. Pročitaću ga ja na telefonu. OK, ali ja na kraju dana ja sednem za laptop, iako nisam planirao da radim ništa, sednem za laptop, temeljno svaki pregledam. Malo sam i bolestan, očistim spam i ostalo. To su sad neke strašne stvari. 🙂 Kako možeš da koristiš telefon na kome ima 86 nepročitanih poruka na sto mesta? Bukvalno na prvoj strani svaka ikonicama ima krug crveni sa nekim.

Rastko Jokić: Uf, to ne mogu. 😀

Ivan Minić: Ja to bukvalno… Kad mi je pre par godina drugar jedan gleda to sve i sad gleda kako je kod mene sve to uredno, jer sam bolestan, a kod njega nije. Ja gledam njegov ekran, koji je pun tih i kaže: “Brate mili, to izgleda kao Variola vera.” 😀 I on koji kao: “Stvarno si odvratan. -Nisam odvratan. Skloni to. Pročitaj jednom u sto godina i sve neka ti bude uredno. Neko to napravi da bude lepo, vidi na šta liči!” 😀

Rastko Jokić: Jeste. I ona crvena tačkica kad stoji i kad stavim telefon u džep, kao da imam kamen i u džepu i u cipeli.

Ivan Minić: Ali, dobro, to su ti neki momenti koji se dešavaju, koji… Mnogo mailova koji su samo gubljenje klasičnog vremena, ali neki mailovi, neki susreti ti zaista promene život. I onda kad se to desi jednom, svaki sledeći put pazi. A nadam se da će i ljudi koji slušaju da skapiraju da se to dešava i da se dešava ljudima koji čitaju mailove.

Rastko Jokić: Jeste, to je suština. Ljudi koji čitaju mailove to se desi. Jako mi je zanimljivo ovo što si sada rekao zato što mi se čini da nam mail inbox poslednja tvrđava posvećenosti i čitaju sadržaja na miru. Jer sve ovo na telefonu, svi ti servisi, chat, to je sve jako, jako brzo. Pročitaj i idi dalje. Mailovi su jedina stvar koja nam je ostala da se posvetimo nečemu, da iščitamo, da analiziramo. Sve ostale stvar čini mi se da su prebrze. Imaju svoju funkciju, apsolutno, genijalne su, ali ako izgubimo ovaj staloženi, analitički pristup mislim da može da bude problem. 

Ivan Minić: Jedna od stvari koju ja radim već 20 godina, a krenuo sam slučajno, a onda se ispostavilo da mi je to dosta dobro – na raznim mestima gde imaš te neke varijante da te za neke stvari obavesti mailom sam vrlo selektivan. Znači, ja ne želim da dobijem sve notifikacije na mail. Ja tačno znam koje nofitikacije želim da dobijem na mail. Na project management toolu, ako me neko pomene, to mi stiže na mail. Ne stiže mi svaki komentar na svaki task i to. Mislim, spalio bih se. Ali, ako me pomene, ja ću to da vidim i u aplikaciji i u svemu, ali će mi stići i na mail. Jer ako sam ga video u aplikaciji dok vozim, neću odgovoriti na to ili na ručku ili na sastanku ili na callu, ali ću posle da prođem kroz mail i da vidim to sve i da vidim šta se tamo desilo što je bitno i X drugih sličnih stvari. Znaš kad nešto tražiš, pa ti je bitno, pa toga nema na i na Stack Overflowu i gde god, staviš da ti stigne notifikacija ako ima neki odgovor, jer znaš da tu neće da bude 500 odgovora. Pa, ako se ispostavi da bude 500 odgovora, odjaviš se.

Rastko Jokić: Tako je.

Ivan Minić: Odjaviš se. To se zove higijena.

Rastko Jokić: Jedan od ovih featurea koji je meni promenio život, verovatno postoji jako dugo, samo što je meni promenio život kad sam ga uvideo, jesu te, kako se kaže, odgođene poruke. Kad mi stigne, pa kažem: “Neka mi stigne sutra ili prekosutra.” Za Slack i mail to me spavaša. Ali mi je zanimljivo kako to neko tamo osmislio, neko je to isprogramirao i kako tako neka ideja nečija, pogotovo u servisima koji su široko korišćeni, stvarno može da promeni, ozbiljno može da promeni tok hiljade i hiljade stvari. Na primer, ta snooze opcija je meni sigurno spasila od propuštanja puno, puno važnih informacija. I to je nešto što i mi dok radimo taj posao koji radimo uvek, a to je taj deo koji sam ti rekao za misiju, da znaš zašto nešto radiš. Kada menjamo neki feature ili nešto dodajemo, uvek imamo tog krajnjeg korisnika u vidu. Ako menjaš nešto kako će da se potpisuje neki dokument, ti moraš da znaš da ako tu nešto pogrešno uradiš i to može da bude jako sitan detalj, možda neki doktor neće moći da stavi potpis svoj i neko možda neće moći da primi neku terapiju. I kada se staviš u tu perspektivu, onda stvari dobijaju mnogo neku drugačiju, mnogo veću težinu. Postaju izazovnije s jedne strane, ali sa druge strane postaje zanimljivije. Vidiš da ti svojim delanjem utičeš na bitne stvari. To je možda ista neka suština onog što si rekao.

Ivan Minić: Imaš taj momenat ljudi koji beže od odgovornosti i ljudi koji žele da prigrle odgovornost, jer onda osećaju da imaju neku svrhu. Naravno, to je uvek… Samo je stvar u tome da ne možeš da nametneš to nekom, ako on to ne želi, ako se on u tome ne oseća komotno, jednostavno on ne treba da bude ta osoba. Možda ima neku drugu upotrebnu vrednost u timu, apsolutno. Ali, to ne može da bude osoba, jer tu osobu će da uguši potpuno ta vrsta pritiska.

Rastko Jokić: To je jako bitno, Ivane, zato što mislim da je bitno da je i kolektiv kompanije, firme, koje traže ljude, jako je bitno da budu otvorene po tom pitanju. Da budu: “E, ovo je ono što mi radimo. Ovako mi radimo. Ovo mi tražimo od naših zaposlenih. Ovo će naši zaposleni uspeti da nauče i da iskuse.” Ali, jako je bitno da to bude otvoreno, da mi znamo ko smo i da to prezentujemo ljudima koji će potencijalno doći kod nas. Mislim da je to jako bitno zato što je čest slučaj da se uzimaju neke gotovo stvari koje su trend u industriji i da se oni nude kao sad je super da kažemo da imamo fleksibilno radno vreme. Uzimamo to, stavljamo to u oglas za posao ili još sad te neke gotove stvari. Ako to kompanija stvarno ne razume zašto je to i šta je to, bolje ne nuditi. Onda se stvara zablude, dovode se ljudi, baš kao što si rekao, koji nemaju takvu kolektivnu upotrebnu vrednost. Ne osećaju se ispunjeno i onda na kraju se desi to da brzo odu, nezadovoljni su, itd. Tako da mislim da je jako bitno i kada se traži i kada se širi kolektiv, da samo bude iskren prema sebi i otvoren ka drugima šta je to što smo mi.

Ivan Minić: Sad kaži mi, pomenuo si kako je uopšte došlo do susreta. Zvuči kao nešto što može da se desi svakom. Ko čita mailove, ko čita mailove. 🙂 Ali, deluje kao da može da se desi svakom. Šta se dešava od tog trenutka, pa nadalje?

Kako je Rastko postao deo Florence Healthcarea?

Rastko Jokić: Da, to što kažeš, pročitaš mail, hajde da vidimo ko je ta osoba i tu je prvo neko upoznavanje, prvi razgovor. I moja prva impresija – odmah me je zainteresovala ta problematika koja pokušava da se reši. Malo sam istražio o tome. Nisam do tada znao šta je to. I video sam da je to jedan jako ozbiljan i bitan problem za rešiti. To je bila prva stepenica. Druga stepenica mi je bila kad sam upoznao Andresa i kad sam u njemu video i prepoznao moje viđenje stvari, kako kompanija treba da izgleda. Isto ono što smo spominjali na koledžu kad si mlad i znaš šta je to što želiš i kada ih vidiš, iako ih možda nisi razvio, ali želiš da ideš u tom smeru. Tako da isto u mom razgovoru sa Andresom video sam da on neguje neke vrednosti koje su se poklapale sa mojim viđenjem stvari kako treba organizovati jedan kolektiv, koji treba da radi na tako jednoj bitnoj stvari. I Andres je isto to nešto video u meni. I sledeći korak je bilo da razvijamo paralelno tim i kompaniju u Srbiji zajedno sa kompaniji u Atlanti, sa tim što će u Srbiji biti osnovni centar za R&D. U početku su to bili samo inženjeri, posle su došli QA, manageri i sve što prati to.

Ivan Minić: To je prosto proces. I posebno interesantno su bile te kompanije koje su navikle da radi decentralizovano na dva ili više mesta, njima je zapravo prilagođavanje bilo mnogo lakše. Jer oni već jesu deo svog vremena radili na taj način, gde prosto postoji kao kolaboracija sa 10.000 km između i vremenskim zonama koje su drugačije, pa su nalazili načine da se uklope i sve što uz to ide. Sad u trenutku kad ti ulaziš u celu priču, u kojoj fazi je uopšte priča? U kojoj fazi je firma? U kojoj fazi je proizvod? Kako to prosto izgleda? Jer ti si danas jedan od ključnih ljudi u firmi sa tehničke strane, ključni čovek, a takođe jedan od suosnivača firme, što je posebno bitno i interesantno, jer opet ljudi koji su u nekim zrelim godinama razmišljaju o tome kao o važnoj stvari. Jedna stvar je da ti imaš dobru platu negde i sve što uz to ide i ako si u nekom velikom sistemu imaš neke akcije i to, ali ti nisi deo toga u punom smislu te reči. Deo si, jer imaš neku korist od toga. To je u redu, ali nemaš nikakvu mogućnost uticanja na tok donošenja odluka, bilo čega što uz to ide. Ti si samo šraf. E, ti nisi šraf. Ti si zupčanik. Mnogo je lepše biti zupčanik. Komplikovanije za crtanje, ali je lepše. I sam početak je bio prilično skroman i mali i sve. Vi ste u međuvremenu jako ozbiljno porasli, ozbiljne stvari uradili i prošli neki put koji nije baš da pitaš neko svoje iskustvo sa tim. Nemaš koga da pitaš. Par ljudi u ovom regionu koji su prošli nešto slično, pa te zato pitam prosto koji je bio tad trenutak i kako su prosto tekle neke ključne faze razvoja same firme. Kovid to jeste ubrzao, jer prosto je bila takva situacija da u tom trenutku takav proizvod neophodan, ali i pre toga je on bio potreban i pre toga je to bilo nešto što je bilo potrebno, kompleksna stvar koju je potrebno razviti sa svim ostalim procesima. Jer ti se tu baviš s jedne strane razvijanjem softvera, to je lepo, a onaj drugi deo je da taj softver treba da ti da output koji je u skladu sa nečim što je užasno komplikovano, birokratizovano i sve što uz to ide.

Rastko Jokić: Pa, u trenutku kada sam ja stupio u kontakt sa Andresom, u Americi je bilo njih petoro, od kojih su sada ostali samo Andres i Rajan, koji su osnivači tamo u Americi. I ceo biznis i tehnički deo je bio u baš pionirskom stanju. Sa tehničke strane, mi smo imali jednu malenu aplikaciju i malenu bazu, API i to je to. Ono što smo videli jeste, ono što nas čeka ispred nas jeste da ćemo morati da menjamo jednu industriju kliničkih istraživanja, koja je vrlo inertna. Ti sistemi su jako, jako teško promenjivi. To je nešto što je jako teško ući, naterati ljude da nešto promene na način koji rade 10-15-20 godina. 

Ivan Minić: Kao knjigovođa u Srbiji kad ti kažu: “Mi to radimo tako već 30 godina.” 🙂

Rastko Jokić: 30 godina, da. 🙂 Imali smo izazov, imali smo veliki izazov sa te strane. I drugi ovaj izazov, razvoj samog proizvoda je manje-više kao i u svakom startupu. Znali smo da će tu biti nasumičnih velikih stvari koje moramo brzo da rešimo. Idemo, razvijamo, imamo neki svoj tempo. Međutim, sad odjednom imamo neku priliku koju moramo da iskoristimo i sa strane biznisa kako ćemo to da postavimo da bismo ušli u nekim sistem. I sa tehničke strane moramo da uradimo nešto jako, jako zahtevno i jako teško. I znajući šta nas čeka u tom smislu, ona stvar u kojoj stvarno možemo da imamo kontrolu to jesu ljudi koje dovodimo u firmu. I to je po meni osnova svega. Znači, može da postoji biznis ideja, može da postoji neka tehnička vizija kako će to sve da izgleda, ali ako ljudi koji dolaze u firmu nemaju mindset koji može da izdrži jedan način rada, ništa drugo nije bitno. I to je nešto čemu smo se mi jako, jako posvetili. To je ovaj deo što sam rekao sad, pričajući sa Andresom, video sam da on razume, što je jako retko iz mog iskustva. Ljudi obično vide kao daj još inženjera, daj da to ide brže, da bismo mogli da uradimo. Daj 20 inženjera, imamo 10, daj još 10, uradićemo duplo više. To ne ide tako.

Ivan Minić: Nije linearno.

Rastko Jokić: To nije linearno, tako je. I jako nam je bilo da prvo sednemo i sami sa sobom odlučimo i da se dogovorimo i da uspostavimo kakva je to firma i kompanija koju želimo da napravimo. Kad smo imali taj core, osnovni princip, kako želimo to da postignemo, onda je bilo lakše u smislu koga želimo da dovedemo, koji su ljudi koji nama odgovaraju. “Lakše” kažem zato što je jako teško naći ljude generalno u našoj industriji, ali nikada nismo spuštali kriterijume ili “hajde daj samo da zaposlimo, već tri meseca ne možemo da nađemo nikoga”, to nismo. Stvarno smo bili tu. I dan-danas smo vrlo striktni po tom. Odoleli smo tim izazovima. Te preprike, te nasumične stvari koje su nama dolazile, koje smo morali da rešimo, imali smo sigurno 4-5 takvih stvari. Kada je bilo: “E, imamo sada priliku. Ako uspemo da napravimo X, Y i Z, uspećemo da uđemo na 5.000 sajtova, ali da bismo to uspeli moramo da rešimo neke tehničke probleme koji su jako teški.” I to kada predočite ljudima koji to dočekaju sa radošću: “To, sada ćemo da uradimo nešto što izgleda jako, jako teško, nešto na šta ćemo biti ponosni”, i kada se takvim stanjem uma uđe u to, tu je uspeh mnogo bliži. Nego kada se to vidi i percepira kao: “Jao, evo ga još jedan ad-hoc bitan projekat. Sad ćemo možda morati da radimo stvari koje nismo. Jao, treba da radim C#, ja znam Javascript. Neću da radim to, idem da radim negde drugde, gde ću da radim šta znam, da ne ulazim u taj neki nepoznat teren.” I to je ono što nas je iznelo tu gde smo sada. Spomenuo si kovid, mislim da je to jako bitna stvar. Kovid kao takav je nama pomogao u smislu da ću shvate koliko je bitno da se ne bude fizički zavisan u konkretno kliničkim istraživanjima, da osoba A mora da ode na site C da bi nešto proverila. U kovidu je to postalo nemoguće. Jednostavno, avioni su leteli, taj site C je možda zatvoren, ne može niko ni da uđe na njega. I kovid je u tom smislu nama pomogao u podizanju svesti – koliko je bitno naše rešenje, da to može da se radi na daljinu. Ali, kao takav nije prošao bez svojih izazova. Mi smo imali tu jednu prekretnicu, takođe, gde smo za jednu kompaniju koja je razvijala kovid vakcinu i koja je bila u stisci sa vremenom…

Ivan Minić: Kao i svi.

Rastko Jokić: Kao i svi. Koja je došla pred nas i rekla: “Vidite, nama treba ovo za tri meseca. Ako ga nemamo za tri meseca…”

Ivan Minić: “Ne moramo ni da ga imamo.” 🙂

Rastko Jokić: “Ne moramo ni da ga imamo. Ako ga imamo za tri meseca, mi možemo da postignemo, da pošaljemo vakcinu na autorizaciju u novembru. To je to.” I takav izazov smo mi imali i ta grupa ljudi o kojoj sam pričao, koju smo okupili, je uskočila to vrlo širo otvorenih ruku: “Dajte da to rešimo.” Motiv je bio…

Ivan Minić: Najveći mogući.

Rastko Jokić: Najveći mogući, da. I to smo uspeli da iznesemo prvenstveno zahvaljujući ljudima koji imaju jedan određeni pristup poslu. Ne zato što smo imali velike plate, ne zato što smo imali stoni fudbal ili lepe kancelarije, nego zbog ljudi koji su znali šta to znači.

Ivan Minić: Jedna od stvari koja se dešava kao posledica ovog procesa digitalizacije svega toga jeste da se stvari dešavaju brže. To jeste jedna od stvari. Nije jedini razlog što je vakcina za kovid napravljena za manje vremena. Nego prvi razlog je to tip virusa kakvi postoji već duže i samo je u pitanju varijacija. Koliko god stvar bila komplikovana i mutirala i sve ostalo, nije to ništa što je potpuno nepoznato. Samo je malo drugačije i ti imaš manje-više know-how iskustvo i ostalo. Ali, deo nekih stvari koji je taj pešački field work koji mora da se uradi sada kroz ovo prolazi mnogo brže i efikasnije nego što je to bio slučaj ranije. Jer bukvalno u jednom periodu ne tako davno su to zapravo fizički papiri koji idu sa mesta na mesto. To je užas.

Rastko Jokić: Tako je. Efikasnost ne može da se meri. Ima zanimljiva paralela koju ja nekad volim da napravim i ti si dotakao toga da korona kao takva i taj tip virusa nije nešto što je – poznato je to u medicini. Ali, taj fenomen da nauka, medicina, astronomija, fizika – ona radi. Postoje ljudi koji evo i sad sede u nekim laboratorijima, pišu neke radove. Oni rade i bez obzira što ih ne vidimo na naslovnicama novina, nisu na vestima. Oni ljudi rade i uče neke stvari, doprinose na neki način i stiču neko znanje koje jako lako leti ispod radara. Kovid je pao na sve na nas, međutim nauka i medicina nisu bili iznenađeni. Oni su radili svoj domaći pre toga i oni su bili spremni da odgovore na to na način na koji su odgovorili. Time što smo uopšte bili u mogućnosti da imamo vakcinu u tako kratkom periodu. Volim da napravim paralelu sa tim i sa ovim što mi radimo jeste da pre korone mi smo morali da ubeđujemo ljude da je ovo bitno zato što nećete morati da kupujete kartu monitorima – to su ljudi koji proveravaju siteove, da proverovaju svoju dokumentaciju. Ne morate da ih držite u fizičkim papirima. To je jedan razgovor koji je bio malo mukotrpan. Isto kao što su naučnici morali da vuku svoje Vlade za ruku, dajte nam para, bitno nam je. Na isti način kao što je medicina bila spremna za kovid, tako smo i mi bili spremni na kovid, kada je udario. Kad se sve zaključalo, mi smo verovali u svoju ideju koja je sada postala jasno i očigledno upotrebljiva. Nije bilo više dileme da li to treba ili ne. I to je jedna paralela koju volim da napravim. Mislim da smo mi bili spremni za taj izazov.

Ivan Minić: Nedavno je izašla informacija vezana za novu rundu finansiranja koju ste dobili. U pitanju je velika runda. I naravno da smo svi negde bili srećni i ponosni i sve što uz to ide, ali ono što bih voleo da nam zapravo opišeš kako izgleda taj proces, jer kod nas obično su priče takve da većina dobija jednu-dve runde, nakon toga se uglavnom taj biznis prodaje i ljudi to gledaju kao priliku da izvuku neki veći novac i sve ostalo. Vi pravite nešto što je mnogo kompleksnije od toga i nije nešto što će da se u ranoj fazi proda nekome i da završi svoju priču. I onda se potpuno drugačije taj biznis vodi. Potpuno drugačije se traže investitori. Na potpuno drugačiji način se radi sa svima njima. Ti jesi čovek iz tehnike, ali si isto tako neko ko je uključen u te stvari, jer treba da bude, jer si jedan suosnivača. Prosto, kako je to sve izgledalo? Vrlo je jasno da su proizvod i firma izuzetno atraktivni svakom. I, što kaže naš narod, da vas gađaju parama, ali to ne znači da svaku stvar treba uzeti po svaku cenu i prihvatiti je, itd. Prosto, kako je to izgledalo i na početku, a kako izgleda sad u nekoj zreloj fazi kada je biznis već stabilan, iako i dalje raste i razvija se. 

Kako su tekle runde finansiranja?

Rastko Jokić: Da, pa mislim da je zanimljivo i vreme za takvo pitanje. Mislim da je tajming dobar. Bolji nego kada se ta runda desila, tamo kad je bio januar ili februar. U smislu da mi smo taj – spomenuo sam siteove na početku, mesta na kojima se vrše klinička istraživanja – mi smo to tržište site biznisa, kako ga mi zovemo, to je negde gde mi dominiramo. Siteovi nas obožavaju i tu smo odneli pobedu u odnosu na neke druge konkurente. I način na koji se vrše istraživanje na tim siteovima smo promenili, ubrzali smo. Međutim, klinička istraživanja kao takva se sastoje – to je jedan čitav lanac stvari koje moraju da se dese da bi zaista neko istraživanje doveli od nule do cilja. Pošto je naša misija da unapređujemo, ubrzavamo klinička istraživanja, mi smo uvideli još jedan prostor koji je za sada nerešen, a to je deo i prostor oko samih sponzora. Sponzori su kompanije, entitet, imaju različte forme, ali oni u suštini finansiraju istraživanja i na kraju ih i sprovode i formalizuju, podnose regulativnim telima. Videli smo jedno mesto za ubrzavanje i napređenje kako sponzori koji organizuju svoja istraživanja. To je jedno tržište koje smo mi tek zagrebali ove godine i nakon analiza smo videli da ako hoćemo da i taj problem rešimo, koji je malo kompleksniji, ne bih sad ulazio u njega, ali ako hoćemo i taj problem da rešimo moramo da brže da rastemo, moramo da proširimo svoje kapacitete i brzo da promenimo svoju platformu. I to je jedan trenutak kad smo mi krenuli da razmišljamo o nekoj novoj rundi finansiranja, iako nama u ovom trenutku sa neke finansijske strane ona nije bila preko potrebna. Mi nismo radili finansiranje da bismo preživeli, nego da bismo ubrzali svoj razvoj. Takođe, vreme kada smo to radili je isto bilo poprilično… Sa namerom je bilo tada zato što smo znali da prethodnih 6-7 meseci da će da se desi ovo što je krenulo da se dešava sa ekonomijom i sa investicijama, bez obzira na geopolitička dešavanja. To je bilo neminovno. I ova geopolitička dešavanja su to malo ubrzala. I znali smo da ako hoćemo stvarno da povećamo svoje kapacitet da je sad vreme da idemo u takvu rundu. Ono na šta sam ja jako, jako ponosan jeste da naša runda jako realna. To nisu neke astronomske procene koje su se u našoj industriji jako, jako dešavale u poslednjih godinu dana. Nego je tačno tu gde i jesmo. I uvek smo i sa nekim ranijim investicijama smo uvek bili sa obe noge na zemlji. Nismo nikada dali da nam neko potencijalno laska sa nekim većim procenama kad smo znali da to nije realno. Jer smo znali da takođe to kasnije može da bude problem, što vidimo da jako puno kompanija u svetu, koje su imale enormne runde prethodnih godina, sada otpuštaju ljude zato što su te procene koje su imali jednostavno nisu bile realne. Tako da je bilo isplanirano i sa namerom, nije došlo slučajno da smo podigli, završili rundu i da su vrlo brzo kola IT industrije u svetu krenule nizbrdo. Ono za šta ćemo da iskoristimo to jeste širenje tima i širenje naših kapaciteta u smislu moramo da budemo još veći da bismo mogli da promenimo klinačka istraživanja na način na koji želimo. I to nam je bio glavni motiv. Imamo još jako, jako puno ispred sebe. Imamo još puno, puno problema da rešimo da bismo sada ustali i napustili…

Ivan Minić: Rešili smo – sad možemo, sad smo rešili sve, ali to je proces. 🙂

Rastko Jokić: Da, to je proces. 🙂

Ivan Minić: Kaži mi na koliko ljudi je sada firma?

Za kakvim profilom kandidata Florence Healthcare traga?

Rastko Jokić: U Beogradu trenutno ima preko 70 ljudi, u Atlanti imamo preko 140, tako da smo ukupno preko 200 ljudi. Ja sam sa Andresom pričao u 2016. godini, tako da za 6 godina smo dosta porasli, pogotovo u našoj industriji. Rast je relativan, nekom je to malo, nekom je to puno, ali mislimo da je to ono što je bilo zdravo za nas.

Ivan Minić: E sad, voleo bih samo da malo pojasniš ko su ti zaposleni. U smislu, koja je to struktura. U startu si rekao da u startu je bio cilj da se ovde formira razvojni tim i to je podrazumevalo da to primarno budu inženjeri, softverski inženjeri, a kakva je sad struktura tima i koje su te neke okvirne pozicije koje tražite u narednom periodu?

Rastko Jokić: Pa, ovde u Beogradu se nalazi srce R&D departmana, što znači da zapošljavamo inženjere, softverske inženjere, zapošljavamo QA testere, zapošljavamo QA automation inženjer, Scrum mastere, product ownere, UX eksperte. Imamo sad i project managere. I imamo naravno naš HR departman. I to je neka struktura ljudi koji za sada tražimo i u aktivnoj smo potrazi.

Ivan Minić: Kakva je struktura u Americi?

Rastko Jokić: U Americi imamo jedan manji deo R&D tima, imamo inženjere i product ownere i Scrum mastere. I ostatak firme u Americi je okrenut ka tom biznis delu. To su sales, marketing, account, customer support.

Ivan Minić: Legal.

Rastko Jokić: Compliance, legal i drugi prateći timovi.

Ivan Minić: Imali smo par nekih priča gde ljudi koji imaju uspešne IT kompanije, ali product IT kompanije, kao: “Mi imamo legal koji broji 70-80 ljudi. -Šta će vam? -Pa, posao koji mi radimo je takav da ti moraš da imaš interno neke resurse što se toga tiče.” Naravno, uvek možeš da napraviš neki dogovor da outsourceuješ tu nekoj advokatskoj kancelariji, nešto slično, ali u nekom trenutku ti treba dedicated osoba.

Rastko Jokić: Apsolutno.

Ivan Minić: Posebno ako je to specifična situacija gde ti radiš na različitim tržištima, koji imaju potpuno različitu legislativu za neke stvari. Ona je slična uglavnom, ali je dovoljno specifična da neko mora da sedne, da istraži i da se posveti tome. To je, recimo, kad je bio Vukan iz Fishing Bookera je bio vrlo specifičan. Jer u njihovom slučaju ti se baviš pružanjem usluga turističke agencije, ali to radiš na 200 tržišta, gde svako je priča za sebe, a ti si tu pritom i posrednik, ali isto tako moraš da zaštitiš i svoje korisnike, moraš da zaštitiš i drugu stranu. Vrlo je tricky. Ljudi misle da je to kao jednostavna, banalna stvar. Softver, proširićemo se na neka tržišta i to sve. Nije legal, ni tax nisu jednostavna stvar.

Rastko Jokić: Ništa nije jednostavno. Sve te stvari koje funkcionišu ovako, posebno kad sa neke inženjerske stolice gledaš, pa bitno je samo da se kodira, to shippujemo i to je to. A, u stvari, tu postoji more jednih problema i odgovornosti bez kojih apsolutno nema napretka. Mora da se pokrije.

Ivan Minić: Sećam se jednog primera, koji mislim da nije loša ilustracija cele stvari. U nekom trenutku je neko objavio analizu toga zašto Uber aplikacija ima 250 MB. Brate, nema jednostavnije ništa na svetu. Zato što je preko 200 MB payment. Jer postoji za tržište Indije postoji preko 100 različitih payment provajdera koji se koriste za različite gradove, države, regije u okviru toga. Svaka zemlja ima svoj niz specifičnosti kako to funkcioniše. Nekad je to stvar manjeg feeja i prilike da zaradiš. Ali, vrlo često nije stvar manjeg feeja, nego ne radi. Mora da nađeš nešto što lokalno radi. To je bila svojevremeno jedna genijalna stvar. U nekom beše, kako Amerikanci kažu, -stan countries – znači, Uzbekistan, Azerbejdžan, nije Azerbejdžan, on nije -stan, ali sve te -stan zemlje, gde u nekom trenutku je neko rekao, valjda u Uzbekistanu čini mi se, da je Google prihvatao kao valutu koze. Jer u nekoj regiji je enormna količina proizvodnje toga sve, kao možeš da platiš kozom. Dobro, dobro. Kako je neko došao do toga u IT firmi kojoj je core business – možda je samo i hoax i na neki način zezanje, ali možda je PR stunt, da svi objave i nije bitno, ali je svakako živopisno interesantno. E sad, za sam kraj hoću da te pitam još jednu stvar, a to je kako rešavaš problem koji svi mi koji smo patološki zavisnici od sporta imamo nakon što shvatimo da možda više leđa, kolena – ja to još nisam shvatio, borim se protiv toga svaki dan, ali da možda više ne bi trebalo svoje telo da zlostavljam. Pošto ti to nisi shvatio, pa bih voleo da podeliš, jer živopisno.

Rastkov guilty pleasure

Rastko Jokić: Ja to nisam shvatio i pored sporta u kojem po prilično mi je telo izmrcvareno od raznih operacija i lomova, ali ostala mi je ta neka, od sport kojim sam se bavio, ostala mi je ta želja i poriv za tim nekim čistim uzbuđenjem. Što ljudi kažu, adrenalinom. Meni se to poklopilo sa time da sam baš jako voleo motore i kad sam bio manji. I nakon što sam napustio fudbal, vrlo brzo sam shvatio i video priliku – vozio sam motor po ulici stalno, ali sam video neku priliku da se malo bavim sa time i na stazi, pa sam učestvovao i na nekim trkama u Srbiji i u inostranstvu. I to je sada neka moja priroda da kada se uzmem nečega da to probam da radim na najbolji mogući način, što mi je ostalo od deke mog. Ja sam polako ulazio sve ozbiljnije i ozbiljnije u tu priču, da sam u jednom trenutku shvatio da to ide u nekom smeru da nije idealno da tamo budem. U tom smislu da prosto mi je uzimalo previše vreme. Drugo što sam i mišlju bio stalno tamo. Kad odete na stazu i jurcate, ne postoji ništa drugo sem te neke namere i želje da budete što brži, a da preživite u procesu. I onda je to jedan nivo uzbuđenja koji teško može da se meri sa bilo čim. Kada se sve to završi, onda se osećate malo i u downu, kao šta sad.

Ivan Minić: Pa, istrošeno.

Rastko Jokić: Istrošeno, da. I onda sam, pogotovo što je par kolega u tih nekih par sezona imalo neke nezgodne padove i u međuvremenu sam postao prvi, drugi i treći put, imam tri ćerkice na šta sam jako, jako ponosan, i to je bila jednačina koju je bilo prilično lako rešiti – da to mora da se napusti. Pokušao sam nekad da to spasim kroz karting, pa sam jednu sezonu i karting vozio. Međutim, video sam da to nije to to, a opet mi uzima puno vremena. Tako da sam se sada zadovoljio sa vožnjom motora. Vozim sad motor van puta. To mi je nešto što baš uživam u nekoj toj tzv. off road vožnji. Ovo sve propratno – obožavam snowboard i skijanje, jako, jako volim da ronim, ribolov obožavam podvodni, samo ne živim na moru. Da probam na Dunavu, mada mislim da neću dobro proći. 😀 Tako da, da, mislim da je to jedan deo mene koji je jako, jako bitan da ostane aktivan i pored toga, što ti kažeš da će telo početi da šalje signale verovatno uskoro, ali neka moja strategija je ne da ignorišem, ali da promenim tako da ispoštujem telo, ali da ispoštujem i taj poriv za tim, koji mislim da je bitan. Ako od toga odustane čovek, onda mislim da se gasi jedan deo čoveka koji je bitan. 

Ivan Minić: Da, moraš da nađeš načine da kroz vreme menjaš načine manifestacije kako će to da se dešava, ali da negde i dalje hraniš to sve.

Rastko Jokić: Jeste.

Ivan Minić: Ja sam imao skoro taj momenat, pošto imam hroničnu upalu tetive na laktu, koju naravno forsiram, jer kako drugačije. I pitam mog prijatelja koji se bavi saniranjem sportskih povreda: “Šta misliš da moje telo i lakat hoće da mi kažu?” I on koji me gleda ovako i kaže: “Pa, hoće da ti kažu da odjebeš! Da je možda vreme da možda prestaneš.” 😀 Rastko, hvala ti. Verujem da će ovo iskustvo biti vrlo vredno svima, ako ništa drugo ne nauče, naučiće da treba da čitaju mailove.

Rastko Jokić: Mailove, tako je, to je highlight sigurno.

Ivan Minić: Što makar mlađoj generaciji će možda jako dobro da dođe. Oni ljudi baš ne vole da pročitaju mail. Mi stariji i nekako. Nama je to dovoljno polako da je interesantno. Hvala ti. Mnogo sam srećan što ovakva priča postoji, između ostalog, što jedan od mojih bliskih prijatelja radi kod vas. I on je… Poseban, komplikovan. I dosta je teško kroz karijeru nalazio mesta na kojima se oseća kao da negde pripada i da to što radi ima smisla, a njemu je to važno. Jeste mlađi od mene dosta, ali nije jedan od onih koji samo rade za novac i ništa nije važno. Ne, ne, mora da ima tu neku potrebu i znam koliko je zapravo srećan i zadovoljan, iako naravno ima mnogo situacija u kojima postoji i neka količina stresa i neka količina nekih specifičnih okolnosti, itd. Kada smo pričali o tome kako se oseća nakon nekih godinu dana u firmi, itd, prva stvar koju je rekao: “Ljudi su sjajni.” A to mnogo retko čuješ. I proizvod je dobar i osećaš da ima sve to smisla što radiš, ali taj momenat da se ti kao čudak negde osećaš prijatno, to je nešto što se čudacima jako retko dešava.

Rastko Jokić: Hvala ti, Ivane, na lepim rečima. Hvala ti, bilo mi je zadovoljstvo i pre svega čast. 

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali i gledali. Kao i do sad, sve eventualne komentare ostavite na za to predviđenom mestu na Youtubeu. Rastka možete naći na Linkedlnu i kojekude. Ako imate neko pitanje direktno za njega, ako imate nešto što je više javno, za to naravno služi Youtube. Hvala vam. To bi bilo to za ovu nedelju, a mi se vidimo ponovo naredne nedelje.