Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Moj današnji gost u Pojačalu je moj kolega Ivan Jakovljević, Dorćolac, saobraćajni inženjer, čovek koji je završio Stanford, koji je živeo i radio u Kaliforniji, a koji već 15 godina radi konsultantske razne neke zanimljive i prilično impresivne projekte u zemljama zaliva, pre svega u Dubaiju i Abu Dabiju, ali i u Saudijskoj Arabiji. Pričali smo o tome kako je bilo otići tamo pre svih ostalih i kako je raditi te neke projekte koji su na prilično visokom nivou i velikoj skali. I kako je živeti u zemlji koja nije možda zemlja u kojoj ćete se penzionisati, u kojoj vidite kako šetate unuke, ali jeste zemlja velikih mogućnosti i mesto na kome možete da napravite neverovatne stvari za relativno kratko vreme i da zaradite značajan novac. Uživajte.

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Ivane, dobro došao. 

Ivan Jakovljević: Bolje te našao.

Ivan Minić: Velika mi je čast što smo se upoznali pre nekog vremena i što nas je spojio zajednički prijatelji i kolega Laza Džamić. I Laza ima tu sposobnost da s vremena na vreme me stavi samo u mail ili u poruku na Linkedlnu u sa nekim i kaže: “Mislim da vi treba da se upoznate.” Nije važno zašto, ali ako on to misli, gotovo izvesno to tako treba da bude. I iz naših dosadašnjih susreta to je evidentno da je trebalo da se upoznamo, jer ljudi koji imaju slične dijagnoze se dosta dobro razumeju.

Ivan Jakovljević: Da ne pričamo o sličnim imenima. 🙂

Ivan Minić: O, da. O, da. Tvoja priča je krajnje zanimljiva i drugačija od prosto većine nekih uspešnih poslovnih priča ovde, jer je vezana za neka podneblja koja nisu baš tolika česta. Naročito nisu česta na tom nivou dešavanja stvari. Neću mnogo da spoilujem, pričaćemo o tome kasnije više, ali tvoja karijera je prethodnih više od 10 godina vezana za Dubaiji, Abu Dabi, Saudijsku Arabiju, na jednom prilično visikom nivou. Imaš jako dobar uvid u sve te stvari, a pritom dugo si tamo i jako dobro razumeš i kontekst i kako je sve to raslo i postalo to što je danas i šta su neke specifičnosti. To je možda ključna stvar kojom ćemo se baviti, ali svaki razgovor u Pojačalu počinje istim Munchmallow pitanjem, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Ivan Jakovljević: Prvo, hvala ti na pozivu i zaista drago mi je da smo ovde i drago mi je da smo se upoznali i sve ovo što si rekao i za Lazu i sve ostalo apsolutno stoji. I veliki pozdrav za Lazu i zahvalnost što nas je spojio. Što se tiče Munchmallow pitanje, mnogo sam razmišljao o tome da budem iskren gledajući tvoje prethodne epizode i razmišljao sam šta da kažem. Kao klinac, nemam osećaj da je to bilo nešto posebno. Kao klinac hoćeš da budeš ili policijac ili hoćeš da budeš vatrogasac. Ja sam odrastao u nekoj drugo vreme, mi smo odrasli u neko drugo vreme, pa sam hteo da budem i pilot u JNA u ono doba. I to sva ta neka klinačka odrastanja, a onda je došao neki period kad smo svi počeli da gledamo NBA posla dva ujutru, tri ujutru, četiri ujutru. I ja sam hteo da budem Majkl Džordan. I ta želja me zapravo nije napustila dok nisam napunio 40 godina, kad sam shvatio da od toga verovatno neće biti ništa. Ali, to je jedno svedočanstvo tome da želje mogu da traju dosta dugo.

Ivan Minić: Te dečačke želje su jako važne. Svaki put kad kažem to dečačke želje, neko se javi i kao: “A devojčice?” Siguran sam i da devojčice žele i sanjaju, samo nemam lično iskustvo sa tim. 🙂 Sa ovim imam znam tačno kako izgleda i koliko je zapravo važno sve to što si želeo kroz odrastanje da nađeš neki prostor za to i kroz neki zreliji život da bi negovao na kraju dana to u sebi. Kako je tekla ta priča u samom startu? To neko odrastanja, prvi deo formalno obrazovanje i sve ostalo. Šta te je interesovalo? Ko su ti bili neki uzori? Ko ti je davao neke vrste smernica i ideja šta ćeš da radiš sa sobom?

Ivan Jakovljević: Znaš kako, prvi deo je bio odrastanja dosta uobičajan, dosta prosečan, ja bih rekao. Ja sam rođen i odrastao sam u Beogradu, na Dorćolu. Tamo sam proveo zapravo najveći deo svog nekog dečaštva, mladog vremena, odatle sam išao na fakultetu. Znači, prvih 25-26 godina svog života sam ja zapravo proveo tamo. To je bilo osnovna škola, srednja škola, drugari, fakultet. I ništa nije ukazivalo da će sledeći 20 godina da bude dosta, dosta drugačije od svega toga. Zapravo, najveći presek se desio kad sam otišao u vojsku. Do tada je sve teklo – završiš osnovnu, srednju, fakultet, zaposliš se, odeš u vojsku. Znači, priča koju većina ljudi koji su odrastali na ovim prostorima su imali. Kada sam otišao u vojsku, shvatio da želim nešto drugačije, nešto potpuno drugačije u smislu te neke trajektorije. I tada sam odlučio da želim da idem na studije u inostranstvu i to je bio početak neke priče koja me je posle toga odvela prvo u Kaliforniju i San Francisko, posle toga u Dubaiji, gde sam poslednjih 15 godina.

Ivan Minić: A šta si studirao? Pošto je to isto interesantno. Svako ko se opredeli za neki fakultet i koga završi, to jeste to svedočanstvo upornosti pre svega, pa onda sve drugo, ali obično ako ostaneš veran toj nekoj ideji koju si imao prilikom upisivanja, ako istrajaš u svemu tome, jedan toga je sigurno to što hoćeš da ispoštuješ roditelje, jer je njima to jako važno. Čak i kad shvatiš da tebi više nije, nekako iz ljubavi, odgovornosti istraješ u tome. Ali, obično u tom procesu možda ne saznaš šta ne želiš da radiš, ali saznaš jako dobro šta nikako ne želiš.

Šta mi je Saobraćajni fakultet doneo?

Ivan Jakovljević: Da, da. To je dosta dobar opis. Ja bih recimo kao jedna od tema koja se provlači kroz moj dosadašnji život, što lični, što pre svega profesionalni, postoji sad ta neka tema sa jedne strane nevezivanja, odnosno nefokusiranja previše na jednu konkretnu određenu stvar. I postoji neka tema gde sam ja uvek želeo da probam različite stvari. Da postanem neka vrsta generaliste, ako hoćeš. Tako da se vratim na tvoje konkretno pitanje, ja sam završio Saobraćajni fakultet. To nije bilo iz razloga što sam imao ja nekakvu dečačku sklonost prema saobraćaju. Nisam hteo da budem saobraćajac, hteo sam da budem pilot ili Majkl Džordan, ali to je u tom trenutku bio fakultet u koji sam ja percipirao da će mi dati vrstu obrazovanja koja će me dobra pozicionirati za uslove koji su vladali u tom vremenu. Ideja je bila – to je bilo vreme tamo negde posle kad su bile sankcije – ideja je bila da država Srbija, Jugoslavija u tadašnje vreme je država koja se nalazi na raskrsnici puno puteva, da će uvek biti posla za ljude koji se bave nekom vrstom saobraćaja, nekom vrstom transportne logistike. Jer nezavisno od toga u kojoj formi države živimo, u kojoj formi ekonomije živimo, mi se nalazimo tu gde se nalazimo, naša geografska pozicija će se neće promeniti, tako da će uvek biti potrebe za tim. I to je bio jedan od razloga zašto sam ja ne imajući neku drugu ideju odlučio da upišem i završim Saobraćajni fakultet.

Ivan Minić: A šta ti je doneo fakultet? To je ipak neki proces koji traje i podrazumeva niz nekih ispita koje treba položiti, niz nekih stvari koje treba ispuniti, a obično ne bude onako kako smo zamišljali i očekivali, čak i ako smo se jako dobro raspitali šta nas čeka tamo.

Ivan Jakovljević: Da, da. Saobraćajni fakultet je inženjerski fakultet, pre svega. Znači, on podrazumeva veliki fokus na prirodne nauke: da li je u pitanju matematika, da li su u pitanju operacije, da li je u pitanju fizika, da li je u pitanju ta ljubav prema nekim stvarima koje su vrlo merljive i vrlo konkretno jeste bilo nešto što sam ja dobio i što je unapredovalo kroz to moje studiranje. Saobraćaj konkretno kao struka nije nužno bilo nešto čime sam ja želeo da se bavim u životu, ali ta neka osnova u smislu načina razmišljanja, nešto ili jeste ili nije, postoji rešenje za svaku jednačinu, postoji input, onda postoje i output. Taj način razmišljanja je bio jedan od vrednosti koju sam stekao kroz tu vrstu školovanja.

Ivan Minić: Ja mislim da je jedna vrlo bitna stvar sa tim klasičnim inženjerskim fakultetima, za razliku od onoga danas što imamo kroz apsolutno digitalizaciju baš svega, ti klasični fakulteti ti donose jedan poseban set znanja i veština. Možda čak i ni dovoljno egzaktnih veština koje su tržišno potvrđene, jer je više teorijska stvar, ali te teraju da razmišljaš u fizičkom svetu, što je komplikovano. Kada treba nešto da pređe put od tačke A do tačke B, a tu ima mnogo neke vode, puteva, uskih grla, svega ostalog, promena granica, čuda, to je mnogo kompleksnije i zahtevnije i zahteva drugačiji način razmišljanja nego što je u digitalnom svetu, gde je informacija stiže sa tačke na tačku zemljine kugle u milisekundi i nema uglavnom mogućnosti da ona bude izmenjena, da zakasni, da nastane neki problem, osim u slučaju nekih zemalja gde nisu dobrodošle sve vrste informacija. I onda daje neki pravi inženjerski mindset iz mog ugla je mindset koji funkcioniše u fizičkom svetu. Jer ako funkcioniše u fizičkom, u digitalnom će funkcionisati sigurno i biće mnogo jednostavnije.

Ivan Jakovljević: Da, mislim da si u pravu i mislim da je to jedna od onih stvari, kao što si pomenuo, to nije nešto o čemu sam ja razmišljao na taj način kada sam u to ulazio, ali jeste od onih stvari kada se sada osvrnem i gledam to što je bilo, šta se desilo pre 20 godina i kako su neke od stvari suštinski mene formirale u ono što jesam, kako su mi dali neke načine razmišljanja, neke sposobnosti, neke veštine, mislim da to jeste bila jedna od važnijih elemenata svega toga.

Ivan Minić: E sad, završio si faks, OK. Prvi posao?

Kako me je vojska promenila?

Ivan Jakovljević: E, prvi posao mi je bio, živeo sam na Dorćolu, prvi posao mi je bio u Knez Mihailovoj ulici. Počeo sam da radim u špediciji, što je bilo dosta stručno vezano za fakultet za koji sam završio, u firmi koja se nalazila u centru Beograda. Znači, hodao sam. Peške mi je trebalo pet minuta do posla. Imao sam tu neku svoju prvu platu. Živeo sam kod roditelja. I život je bio dosta – jako komforan zapravo. Nisam imao troškova, veš se sam prao i peglao, hrana je rasla u frižideru, sve sam od svog novca mogao da zadržim za sebe. Nisam se nešto mnogo mučio ni po prevozu, ni van bilo čega. Tako da je život bio jako, jako komforan. Uopšte ne znam zašto sam ja hteo nešto više od toga. 🙂

Ivan Minić: 😀 I šta se onda desilo? 

Ivan Jakovljević: Otišao sam u vojsku. Znači, radio sam nekih godinu-godinu i po dana. Tu sam već bio došao do perioda kada sam morao da idem u vojsku. Tada je starosna granica bila. Tada je vojska bila obavezna. I otišao sam u vojsku i vojska je bila jedno jako zanimljivo iskustvo, koje mislim da jeste u vremenskom smislu, ali isto tako u mentalnom smislu, u smislu načina razmišljanja jeste označilo neku prekretnicu, gde mogu neke od tih trend linija, ako hoćeš da vučeš i mogu da ih sledim baš u tom vremenskom periodu. Vojsku sam isto služio u Beogradu. To je bilo – 9 meseci se tada služilo. I vojska je bilo nešto što je meni dalo, kako bih ti rekao, dosta vremena za razmišljanje. Jer to je sad – opet kontekst je bio takav da sam pre toga ja sve vreme živeo neki vrlo udoban život u kući u kojoj sam rođen u kojom sam odrastao u kojoj sam završio neke škole, gde mi je sve bilo potaman na svaki način. To me je odjednom istrglo iz te neke svakodnevnice, ako hoćeš, stavilo me na neku malo drugačiju trajektoriju, upoznalo me sa nekim dosta drugačijim i ljudima i pricipima i situacijama, ali isto, kažem ti, najvažnije u tim nekim satima dežurstva, požarstva u tri ujutru, u četiri ujutru u kasarni na Banjici dalo mi je jako puno vremena da razmišljam o tome šta je to što želim da budem kad porastem, a da nije Majkl Džordan. I došao sam do nekog zaključka da ono što je želim je nešto potpuno drugačije i da želim da se oprobam u nekim potpuno drugačijim situacijama, što je u tom trenutku podrazumevalo neku vrstu odlaska u inostranstvo. Sad linija razmišljanja je bila – OK, u to vreme, opet ćeš se sećati, pretpostavljam i dobar deo naših gledalaca i slušalaca, to je bilo vreme koje je bilo dosta drugačije od ovog današnjeg vremena. Nije bilo baš tako lako samo pokupiti stvari i otići. Najlakša varijanta da se ode u inostranstvo u to vreme je bilo da se završe postdiplomske studije. I ja sam shvatio da je to jedan put koji želim da sledim i odlučio sam da se prijavim za postdiplomske studije u inostranstvu. Sad postojala su dva puta. Jedan od puteva jeste bio da se fokusiram na to što sam završio, da idem da radim neke doktorske studije u nekoj oblasti koja ima veze sa saobraćajem, transportom i inženjerstvom, što kao što smo pričali mi nije baš bio neki veliki drive. Druga mogućnost. je bila da se vratim na neku vrstu studije koje su malo više generalističke, a to je da upišem postdiplomske biznis studije, odnosno MBA program. I to je ono što sam i uradio.

Ivan Minić: Koje su to godine?

Ivan Jakovljević: Moje godine ili?

Ivan Minić: Na vremenskoj liniji.

Ivan Jakovljević: U vremenskoj liniji, to je 2002-2003. godina.

Ivan Minić: Znači, neka situacija gde ovde imamo vrlo neku pozitivnu atmosferu, stvari se kreću nabolje, nakon 5. oktobra i svega, zemlja se otvara, imamo mnogo više kontakta i mogućnosti za putovanje. OK, posle je došla i relaksacija viznih režima i svega ostalog. Tad je to sve bilo, ali počelo da se otvara mogućnost da zapravo se sretnemo i sa nekim drugim kulturama i sve, ali dovoljno davno da nisu baš sve informacije o svemu bile dostupne online i nije to bilo nešto gde si imao mnogo ljudi od kojih možeš da saznaš kako izgleda tako nešto zapravo raditi. Zapravo, u tom trenutku MBA se ovde nije ni pominjao kao nešto što postoji kao program. Nakon toga, posle par godina je počeo da se pominje onaj COTRUGLI njihov MBA program na koji su neki sjajni ljudi u biznisu otišli, pa je to bilo interesantno. Kao ovi ljudi su jako uspešni u tome što rade, jako su visoko, što bi oni išli na neki program, pa smo onda počeli da kapiramo šta je to zapravo. U tom trenutku ne zna ništa o tome, ne možeš baš ni da nađeš sve informacije, nešto postoji, OK, ali imaš neku vrlo maglovitu situaciju i neku vrlu maglovitu dinamiku kako to sad to ide? I šta onda?

Moje putešestvije do Univerziteta Stanford

Ivan Jakovljević: Pa, da. U to vreme ja zaista nisam znao nikoga ko je to završio. Znači, sve informacije koje sam imao su bukvalno dolazili ono što se kaže iz druge, treće ruke. Internet tada jeste postojao. Mislim da smo tad imali dial-up modeme, ali mislim da jesmo, ali naravno nije bilo ni približno količini informacija koja postoji sada. Ja sam većinu svojih informacija zapravo dobijao sa različitih foruma. Ti ćeš, naravno, što se kaže, you will relate to that, je li. To su bili ljudi koji su delili svoja iskustva na različitim forumima. Ja se sećam da sam dane i noći provodio čitajući najrazličitija iskustva. Pod jedan, pokušavajući prvo da shvatim šta je to zapravo, da bih mogao da donesem odluku da li je to zapravo nešto što ja želim ili ne, što program sam po sebi, što rezultati tog programa – u smislu u kom pravcu te završetak tih programa usmerava. A onda kad sam odlučio da to jeste to, da to jeste taj neki cilj kome želim da težim, onda naravno odlučiti koji podcilj, odnosno koju konkretno školu, koji konkretno program. Sećam se u to vreme postojale su velike razlike između evropskih i američkih programa, što sa stanovišta programa, što sa stanovišta ako hoćeš i finansijskih efekata i svake druge. Tako da su to bile neke odluke koje sam takođe morao da donesem, opet verujući i onome što čitam na raznoraznim forumima, poput današnjeg Reddita.

Ivan Minić: I kako ide? Kako teče cela situacija? Šta su sve stvari koje su trebale da se dese, koji je neki vremenski opseg, na koji način si pravio selekciju, odabir, šta, gde, kako? Kako si dobio informacije povratne od njih?

Ivan Jakovljević: Da, znači pričamo o nekom vremenu – ja sam iz vojske izašao sredinom 2003. godine. To je bilo relativno skoro posle ubistva premijera Đinđića. I tu sam odmah počeo sa prikupljanjem informacija. Rok za prijavljivanje, ako se ja dobro sećam, je bio kraj 2003. godine. Znači, pričam o nekom vremenskom periodu od 6 meseci, gde sam ja s jedne strane prikupljao informacije da bih uopšte doneo odluku, i onda kada sam doneo odluku pripremanje za polaganje ispita koji su bili potrebni – testova koji su bili potrebni da se polože. To je bio test engleskog jezika, tada drugi test je bio taj GMAT test, koji je generalni menadžment, odnosno generalni test neke vrste poslovne inteligenicije – poslovne, matematičke, svake druge verbalne inteligencije. I prijava sama po sebi je takođe podrazumevala pisanje eseja, gde ti moraš da pogledaš duboko u sebe i da zapravo shvatiš šta je to, zašto ti zapravo želiš da ideš tamo. To je meni, recimo, kao side note mi je bilo dosta zanimljivo, jer to nije nešto što smo mi navikli da radimo kao naše školstvo. Ja sam gledao one testove koje sam trebao da položim. OK, test kao test, polagao sam milion testova u životu, znam da mogu da se dobro spremim za test. I to mi nije bio toliki problem da se mentalno stavim ono što se kaže u taj voz i da se dobro spremim i da položim test. Ali, pisanje tih nekih eseja, gde treba da pogledaš iznutra i da kažeš: “OK, šta je to što me pokreće, zbog čega ja želim to što želim”, i da prođeš kroz taj proces, da ga verbalizuješ, da ga staviš na papir i da budeš dovoljno ubedljiv da taj neko s druge strane ne znajući ništa drugo o tebi, samo na osnovu toga zaključi da li si ti dobar kandidat za taj program. Ne samo ti kao ti, nego šta ćeš ti da doprineseš tom programu, ne samo šta će taj program da da tebi, je li, je bilo jedno vrlo zanimljivo iskustvo i možda moj prvi susret sa nekim potpuno drugačijim načinom školovanja.

Ivan Minić: Zapravo, mi kroz školovanje prolazimo najčešće kroz tu situaciju da ti treba da reprodukuješ nešto što je neko već rekao, smislio idealno, baš onako kako je on to uradio, jer u suprotnom nije dovoljno dobro. A sa druge strane ideš u sistem koji je potpuno drugačiji, gde si ti taj koji treba da donese vrednost. Ja ću da ti dam osnovu, jer ne može bez osnove, glupo je, ali ti si taj koji donosi vrednost. Tvoja jedinstvenost je ono što je meni potrebno, ono što je nama potrebno da bi rasli kao program. Kako si birao gde?

Ivan Jakovljević: Pa, vidi, nisam imao posebno epohalnih načina da biram. Jedna od prvih stvari koju sam pokušao da vidim je šta je to što se ceni. Jer s jedne strane, jedna od vrlo važnih odluka jeste bila – postojao taj neki finansijski element. Te škole, pogotovo američke škole su jako skupe. I to su škole koje daju određene stipendije, ali nijedna od tih škola ti ne daje punu stipendiju, podrazumevajući da ćeš ti kad završiš tu školu biti u situaciju da nađeš vrlo dobar posao od koga ćeš moći posle da se finansiraš, da vratiš eventualne kredite i slično tome. Tako da ja sam uvek znao da ću u finanijskom smislu – finansiranje tog programa biti kredit. I onda sam razmišljao na način: OK, ako već zna da moram da uzmem taj veliki kredit koji mi je u to vreme delovao apsolutno nedostižan u smislu broja nula iza prvog broja, hteo sam onda da uvećam verovatnoću da ću posle tog programa moći da nađem dobar posao. Tako da sam pikirao suštinski programe koji su bili na tim nekim top listama, među prvih pet, među prvih deset, pre svega po karakteristikama toga kakav posao posle toga ti možeš da dobiješ koje su dobre firme koje regrutuju svih tih programa, koje su dobre industrije u koje ti možeš da uđeš, dobrim delom kažem ti da bih mogao zatvorim tu neku finansijsku konstrukciju, odnosno da opravdam rizik koji preuzimam time što ću da potpišem taj veliki kredit. 

Ivan Minić: E sad, ti si neko se javlja iz neke male, čudne, opskurne zemlje, sa backgroundom koji nije baš nešto što je default za tako nešto, sa nekakvim i ličnim CV-jem, koji ne zvuči kao 100% dobar fit i suštinski imaš vrlo ograničen prozor da ih ubediš kroz to što treba da napišeš u eseju na jeziku koji ti nije maternji.

Ivan Jakovljević: Tako je. Baš tako.

Ivan Minić: A, većina ljudi koji ćete pitati, direktna konkurencija su ljudi koji su odrasli tamo, imaju sve to track record, imaju kontakte i sve. I šta ti uradiš, odnosno na koji način si ti u tom trenutku razmišljao kako da pobediš u jednoj borbi u kojoj si u prilično nezavidnoj poziciji?

Ivan Jakovljević: Da, pa vidi, u to vreme sam razmišljao na način – moje je da dam sve od sebe. Prvo, ja njihove kriterijume odlučivanja ne poznajem niti mogu da ih poznajem. Oni su naravno tajna. I sa druge strane u smislu toga da pokušam da budem nešto nisam u tome apsolutno ne mogu da uspem. Tako da ideja jeste bila: OK, to je nešto što je kao long-shot, verovatnoća toga – ja sam tada verovao da su šansu za uspeh vrlo, vrlo malo. I jednim delom razlog zašto sam to uradio je bio da se posle ne bih kajao zašto uopšte nisam probao. Tako da do samog kraja, odnosno dok nisam dobio taj telefonski poziv iz Amerike, ja nisam gajio preterane nade da će od toga zapravo biti nešto. Da, položio sam prvi test, položio sam drugi test, video sam da sam u prvom testu, u drugom test bio u tih top 0,1% po rezultatima, ali sam znao isto toga iz onoga što sam čitao da su kvantitivni rezultati, odnosno rešenja testova da relativno mali deo celokupnog paketa, jer paket je to što se kupuje na tržištu, odnosno što škole traže, ono što smo pričali, način na koji oni formiraju klasu zapravo jeste pre svega ne samo ko može da reši rezultate testova, naravno, neko ko može da bude dobar deo cele te slagalice jednog razreda, odnosno jedne klase i da doprinese u naredne dve godine i diskusijama i zajedničkom radu i nekoj raznovrsnosti iskustava. Pričaćemo o tome kako je to delovalo i zašto je to važno. Tako da moj stav tada je bio: OK, ja sedimo što mogu da budem, jedino što znam da budem ja, pa sad da li je to dovoljno ili nije dovoljno, verovatno nije, ali hajde da probamo.

Ivan Minić: I kako ti sad to, slanje dokumentacije, koliko čekaš? Kad dobiješ poziv, kad je trenutak kad treba da reaguješ?

Ivan Jakovljević: U smislu tajminga, to je bio decembar mesec 2003. godine, kada je bio taj cut-off za slanje sve te dokumentacije. To je opet internet su tu provlači kroz život. Ja mislim da je to čak bio prva ili druga klasa gde su oni počeli sve da primaju, sve aplikacije su počeli da primaju preko neta, odnosno preko online aplikacija. Pre toga si ti morao zapravo da šalješ u onim velikim žutim kovertama, pa to ide nekom preporučem poštom, pa jeste stiglo ili nije stiglo. Tako da sam pritisnuo dugme, apply, moja aplikacija, odnosno moja prijava stigla negde u decembru i odlučivanje je bilo negde u martu. Znači, pričamo o tih nekih dva i po do tri meseca, gde ti sada sediš i čekaš. Kažem ti, nisam imao preterano velike iluzije da će bilo šta od toga da bude. Možda je to bila jedna vrsta odbrambenog mehanizma i onda se ne nadam previše, ali sam proveo tih nekih dva do tri meseca suštinski čekajući rezultat s jedne strane, a s druge strane pokušavajući da živim neki svoj život u Beogradu, na Dorćolu onako kako sam ga i do tada živeo.

Ivan Minić: Na koliko mesta si aplicirao?

Ivan Jakovljević: Četiri. 

Ivan Minić: I koja su bila? Ne možda koja su bila nego šta je bila logika iza ta četiri?

Ivan Jakovljević: Logika je bila da su to – pod jedan, da su to američke škole. Znači, to je bila ta neka prva dilema, da li evropske ili američke škole. Druga logika je bila da su to visoko rangirane škole na svim tim nekim rang listama, koje pre svega pružaju s jedne strane mogućnost da ti dobiješ kredit. Ono što je postala korelacija je da škole nisu bile tako visoko rangirane nemaju mogućnost da ti samo na osnovu toga što si upisao tu školu da možeš da podigneš kredit, kao neko niti je državljanin, niti ima bilo kakvog garantora tamo, niti bilo šta slično tome. Samo nekih pet do deset škola u tom trenutku je imalo tu vrstu ugovara sa lokalnim bankama, gde su lokalne banke smatrale činjenica da si ti upisan, odnosno da ćeš završiti taj program jeste dovoljno velika, dovoljno visoka verovatnoća da ćeš ti posle završetka tog programa biti u situaciji da taj kredit i vratiš. Tako da su one suštinski davale kredite bez kolaterala, strancima koji su nisu imali pre toga nikakvih dodirnih tačaka sa Amerikom, američkim tržištem, niti su mogli bilo šta da daju kao neku vrstu obezbeđenja. Tako da jednim ne tako malim delom ruke su mi bile uslovno rečeno vezane. To su tih 5-10 škola koje ti možeš da isfinansiraš iz kredita, van toga nema razloga da se prijavljuješ, jer i ako bi te primili, ti nećeš biti u mogućnosti da to isfinansiraš, a nećeš biti ni u mogućnosti da uzmeš i kredit. Tako da to je bio prvi, možda čak i najvažniji element odlučivanja. Drugi element odlučivanja jeste bio pokušaj razmišljanja na način: OK, hajde da vidimo koja to vrsta ljudi, koji je tipičan background ljudi koji ulaze u sve to, da li to je background ljudi sa kojima mogu na neki način da se identifikujem. Pa, ti imaš škole koje su dosta tradicionalne, kojima 80-90% klase iz tradicionalnih finansija, bankarstva, sa Vol Strita ili konsaltinga. Sve neki backgroundi kojima jednostavno nisam pripadao. Ali si imao s druge strane škole koje su bile malo šire u shvataju, koje su shvatale da u toj nekoj raznovrsnosti leži visoka vrednost, koje mogu da obogate svu svoju klasu. I onda sam ja shvatajući da ja mogu biti ta neka raznovrsnost…

Ivan Minić: Dodir egzotike. 🙂

Ivan Jakovljević: Dodir egzotike, bukvalno to, sam shvatio da su tamo možda šanse veće. Tako da na kraju sam se prijavio za četiri škole. Dve škole su me primile i otišao na Stanford.

Ivan Minić: Nisi otišao na loše mesto. E sad, taj trenutak kad dobijaš poziv – nekako nije isto kad ti stigne mail, nije isto kad te neko pozove. Prvo misliš da te neko zajeba, naravno.

Ivan Jakovljević: Naravno.

Ivan Minić: Prirodno, Srbija. I nije isto kad ti stigne – kod njih je, recimo, to dosta često ona varijanta da ti stignu poštom odgovor. Pa, ti stigne sa nekoliko mesta poštom, pa roditelji, svi se skupe da zajedno otvaraju i to sve. E sad, ti si samo 10.000 km daleko u tom trenutku, u potpuno drugoj vremenskoj zoni i sve što uz to ide. Kad stiže poziv, odnosno oba poziva i kako si odlučio i kako idu pripreme da to odeš? Kad treba da budeš tamo, šta treba da znaš?

Ivan Jakovljević: Ono što sam ja znao iz tog mog istraživanja sa svih tih foruma jeste da poziv, kada je Stanford konkretno u pitanju, znači da si primljen na program. Jer red veličina, ako se ja sad dobro sećam, klasa je oko 400 studenata, godišnja klasa. Broj ljudi koji se prijavljuje godišnje je oko nekih 10-ak hiljada. Tako da obično je oni ne zovu 10.000 ljudi telefonom. I ono što oni rade zapravo, ti 9.600 studenata koji nisu primljeni, dobiju odbijenicu: da li je to bio mail, da li je to bila pošta, da li je to bilo kroz aplikaciju kroz koju si se prijavio, ali poziv ne stiže. Znači, sama činjenica da telefon zvoni i da te neko zove zapravo vrlo, vrlo dobra činjenica. Bilo je negde šest popodne, šest i pet, što, razumećeš, odgovara devet i pet ujutru po vremenu na zapadnoj obali. Zvonio je telefon. Moj brat se javio. Scenu pamtim i danas, gde ulazi u sobu gde smo svi mi sedeli sa osmehom od uveta do uvete i kaže: “Za tebe je. Neko te traži, pričaju na engleskom.” I to je bio trenutak, neka vrsta i spiritualnost, neka vrsta vododelnice posle koje moje život otiče na jednu vrlo, vrlo zanimljivu stranu.

Ivan Minić: E sad, naravno, to je prvi korak.

Ivan Jakovljević: Tako je.

Ivan Minić: Drugi korak je da se ti spremiš, da možeš da odeš zapravo tamo i sve što uz to ide. I, naravno, odlaziš u nešto što je potpuno drugačije od svega na šta si u tom trenutku navikao. I daleko je i nije nešto gde možeš i da se vratiš jednostavno. Komplikovano je na svoj način. Nisi ti više ni klinac. Ti tamo ideš kao ozbiljan čovek.

Ivan Jakovljević: Tako je.

Ivan Minić: Mislim, tek ćeš da postaneš stvarno ozbiljan, ali ideš kao neko ko je već formiran u svakom smislu. Kako je tekao taj deo priče? Šta sve treba da uradiš od tog trenutka kada ti kažu: “OK, primljen si, spremi se i dođi.” Šta znači spremi se i dođi?

Ivan Jakovljević: Vidi, postoji gomila administracije koje moraš da završiš. U tom trenutku, da li je to vezano za vizu, za validaciju programu da bi ti dobio tu neku svoju studentsku vizu, šta je još sve potrebno da ti pošalju u smislu dobijanja tog nekog kredita. Znači, postoji taj administrativni deo, koji, vidi, zahteva neko vreme, ali ti kada si prešao tu tačku, kada si prošao taj milestone da si ti zapravo primljen, sve je izvodivo i sve je relativno lako – u smislu zahteva vreme, ali nije preterano komplikovano. Zna se šta moraš da uradiš, postoji 10 različitih stvari koje ti moraš da uradiš i znaš kako se one rade, jedna po jedna. Neko ti tamo pomogne, kaže: “OK, sad ideš u ambasadu. Sad moraš da pošalješ ovaj dokument”, u smislu tvog imovinskog stanja, da vide koju vrstu stipendije možeš da dobiješ, koju vrstu kredita možeš da dobiješ, koji su uslovi tih kredita, itd. Tako da to je nešto što je relativno straightforward, hajde da upotrebim tu reč. Ono što je komplikovanije u svemu tome kako ti sad nekog – da, ozbiljnog čoveka, ali opet i dalje klinca koji – vidi, ja pre toga, ja sam do tada živeo i dalje sa roditeljima. To je moj prvi odlazak iz te neke komfort zone, koje ljudi obično u tim nekim godinama ili ranije urade tako što odsele, pa žive u istom gradu ili gradu koji je dva sata daleko kolima ili vozom. Ja prvu vrstu tog preseka radim tako što kažem: “OK, mama i tata, ja odoh. Idem na drugu stranu planete. Kad vi budete spavali, ja ću biti budan i obrnuto. I idem da probam da uradim nešto potpuno drugačije.” Tako da taj prosek, kako to izvesti pre svega, ako hoćeš, i mentalni i emotivan i svaki drugi način je možda bilo nešto što je mnogo teže od samog tog administrativnog dela.

Ivan Minić: Godina pretpostavljam počinje u septembru, kao i sve što je bitno u životu počinje u septembru. 🙂

Ivan Jakovljević: Tako je, naravno.

Ivan Minić: Kad ti treba da budeš tamo? Šta tebe tamo čeka kada dođeš? Kako uopšte izgleda taj onboarding?

Studije na Stanfordu i prilagođavanje na iste

Ivan Jakovljević: Da, da. Odlazim tamo negde sredimo avgust. I za sve nas studente iz inostranstva postoji taj neki program od recimo nedelju dana, gde oni nas kao studenti koji nikada nisu živeli u Americi uče osnovama života u Americi, hajde recimo tako. Gde da nađeš, kako da dobiješ social security number, kako da dobiješ ličnu kartu, odnosno vozačku dozvolu, gde da kupiš tanjire, posuđe, na koji način da otvoriš račun u banci, itd. Kako sve te stvari funkcionišu. Neke od tih stvari su dosta relativno jednostavne, neke od tih stvari mogu da budu dosta komplikovane, pogotovo ako se nalaziš u sredini koja nije nužno prilagođena ljudima koji dolaze sa strane. I tu ću ti napraviti paralelu, odnosno možemo napraviti paralelu kasnije kada budemo pričali o tome koliko je Dubaiji kao mesto gde svi dolaze sa strane u potpunosti prilagođen nekome ko nije odande. Amerika nije takva. Ni blizu. Tebi je potrebno tri nedelje da dobiješ social security number da bi mogao da dobiješ vozačku dozvolu, a vozačku dozvolu ti traže na svakom ćošku kao formu identifikacije da bi ti mogao nešto da kupiš i sad ti njima objašnjavaš da ti nemaš vozačku dozvolu zato što čekaš  social security number nekome ko radi na kasi. To su neke vrlo zanimljive vrste konverzacija. U svakom slučaju, ja dolazim tamo sredinom avgusta, dobijam studentski smeštaj na campusu, ulazim u taj stančić. To je kao studio od nekih 20-ak kvadrata. Krevet, šporet, ništa mnogo preko toga. I sad taj studio ima ona vrata što se automatski zatvaraju. Ja ulazim sa tim koferom koji je prešao 10-12.000 km, sedam na krevet, a vrata se zatvaraju sa onim metalnim zvukom i ja sad shvatam da sam po prvi put u životu 10.000 km udaljen od bilo koga poznajem, da bilo koja pomoći je – ljudi koji spavaju dok sam ja budan i obrnuto i shvatim da je vreme da mali veseljak konačno odraste.

Ivan Minić: Da, znači to je taj trenutak.

Ivan Jakovljević: Da.

Ivan Minić: Kroz filmove, serije prilično je romantizovano to tako izgleda u campusu, a realnosti obično nije toliko zanimljivo. Ali, jedna od stvar je, koliko se sećam iz tvog iskustvo, a iskustva još nekih, ti imaš tu neke bazične stvari koje ti trebaju, ali u suštini ti treba da doneseš sve svoje što treba da učiniš taj prostor svojim. Taj prostor je vrlo rudimentaran da ti omogući da radiš bazične funkcije koje treba da bi mogao da studiraš.

Ivan Jakovljević: Da, da.

Ivan Minić: Ali, nema čaša, nema tanjir…

Ivan Jakovljević: Da, sećam se svog prvog puta u autobus, pošto tada naravno nisam imao kola. Amerika, posebno zapadna obala, nije mesto sa preterano razvijenim gradskim i javnim saobraćajem. Tako da to je bilo dosta šetnje do prvog autobusa, a onda autobusom do IKEA, onda iz IKEA-e oni kompleti 365 tanjira, čaša, escajga i svega toga. Ukupne težine, čini mi se, negde između 25 i 30 kg. Onda to na rame, pa do autobusa, pa autobusom do studija. Tako da bilo je tu malo nekih izazova i te prirode. Ali, jedna stvar je u tom trenutku, vraćam se ponovo na onu scenu kada su se vrata zatvorila, prvo pitanje šta sad. OK, ti si se sad našao u potpuno novoj situaciji na maltene drugoj planeti, daleko od bilo čega, od bilo kakve vrste pomoći, gde si svoj na svome. I kako ti sad da rešiš tu vrstu problema, da počneš da živiš, da počneš da se snalaziš, da stvaraš svoj život zapravo ni od čega. I rešenje u tom trenutku je bilo: OK, taj veliki problem suštinski raščlaniš na veći broj manjih problema. Znači, ne šta ću ja sad, crni ja, nego: OK, meni su potrebni sudovi i escajg. Rešiću na to na način što ću da odem do IKEA-e i da kupim taj set sudova i escajga. Tako to je bio taj način razmišljanja, da se izvučem iz te trenutne uslovno rečeno paralize, odnosno situacije u kojoj sam se po prvi put nalazio.

Ivan Minić: Možda ne možeš da rešiš sve, ali svaka mala pobeda ti u tom trenutku znači.

Ivan Jakovljević: Tako je.

Ivan Minić: E sad, tu je i drugi deo priče, a to je da po prvi put dolaziš u kontakt sa tim ljudima koji su deo tvog istog studijskog programa. OK, u konkretnom slučaju je to internacionalizovana ekipa u određenom obimu, ali nije baš isto. Naravno, svako okruženje vuče sa sobom nešto, ali ljude koji dolaze, ili su lokalci ili su već bili u američkom sistemu obrazovanja, ipak imaju drugačije startne pozicije. Ne zato što ih neko gleda drugačije, nego zato što su oni drugačiji. Kako je to izgledalo kad si prvi put otišao na predavanje i shvatio da to nije ono na šta si ti do tog trenutka navikao?

Ivan Jakovljević: Da, to je bio jako zanimljiv – to serija kulturnih šokova, naravno, što u smislu života u Americi, što u smislu potpuno drugačijeg načina obrazovanja. Problem tamo generalno u Americi je mnogo više se bazira na participaciji. Znači, mi ovde radimo naš klasičan ex cathedra program, gde ti kad odeš predavanje uloga profesora jeste da ispredaje, tvoja uloga je da suštinski hvataš dobre beleške, eventualno postaviš neko pitanje.

Ivan Minić: Ako baš mora.

Ivan Jakovljević: Ako baš mora, da znaš gde su granice. I postojaće onda trenutak posle nekog vremena gde ćeš ti to što si naučio biti u mogućnosti da pokažeš, iskažeš.

Ivan Minić: Reprodukuješ.

Ivan Jakovljević: Koju god reč hoćeš da iskoristiš. U Americi je to drugačije generalno u smislu da je participacija jedan veliki deo razumevanja. Njihovi časovi podrazumevaju da – profesor je taj koji je suštinski fasilitator diskusije i gde se kroz diskusije, kroz pitanja, kroz odgovore, kroz sučeljavanje stavova se dolazi do nekog rešenje koja u dobrom delu slučajeva jeste nešto je profesor i hteo da postigne, ali u nekom manjem broju slučajeva može da bude i nešto što je potpuno drugačije, ali može biti vrlo relevantno i legitimno. Zato je jedan od razloga ono o čemu smo pričali, gde postoji vrednost te neke raznovrsnosti, pogotovo kad dođeš u biznis školu, gde su svi ljudi koji ipak imaju nekog poslovnog iskustva. Retko ko dođe posle završenog fakulteta. Obično su to ljudi koji su 2-3-4 do 5 godina ipak radili na nekom mestu. Pa, ti sad imaš ljude koji učestvuju u diskusiji sa svojom perspektivom koju su stekli sa Vol Strita. Ili imaš ljudi koji su učestovovali, ne znam, neko je bio konsultant u Čileu, neka treća osoba je radila real-estate u istočnoj Evropi. Znači, svako iz svog nekog iskustva, iz ugla gledanja daje svoj prilog, ako hoćeš, odnosno contribution celoj diskusiji i sučevaljava mišljenje da bi došli do nekog najboljeg rešenja koje podrazumeva sagledavanje vrlo različitih uglova gledanja, što zapravo i jeste jedna dobra simulacija toga kako stvarni život zapravo i funkcioniše. Tako da za koga ko je navikao da studira tako što ćeš otići na predavanja, vrlo pažljivo slušati i hvatati vrlo dobro beleške, ali ne pitati preterano veliki broj pitanje, to je za mene bila jedna vrsta kulturnog šoka. Vrlo brzo sam shvatio da ako želim da budem uspešan u tom nekom akademskog smislu, naravno da moram da budem aktivan učesnik te diskusije, što za nekoga koga, pod jedan, engleski nije maternji jezik, pod dva nije naviknut na tu vrstu sučeljavanja mišljenja, čak i do neke granice konfrotiranja, nije bilo nešto što mi je dolazilo preterano prirodno. Tako da sam ja proveo, sad se sećam nazad, proveo sam prvih mesec ili dva strahujući od toga da li će profesor da me prozove da dam svoj doprinos nekoj diskusiji. I diveći se na neki način ljudima, pričamo o vrlo ljudima koji su već postigli mnogo štošta, imaju vrlo impresivne backgrounde i svaki na svoj način, diveći njima i pitajući se šta ja tu uopšte tražim.

Ivan Minić: Da, oni su elokventni, oni su istrenirani za tako nešto. Čak i kada nemaju ništa da kažu, to mnogo dobro zvuči. Ili, što bi svojevremeno moj matori vole da kaže: “Ima taj trenutak kad sam shvatio da sam u problemu je kad su mi rekli: Sine, u Engleskoj i seljaci govore engleski.” 😀 

Ivan Jakovljević: Da, da.

Ivan Minić: Svi govore engleski. 🙂 Tako da s te strane svakako postoji ta neka doza nelagode i svega.

Ivan Jakovljević: Nelagode, respekta i svega ostalog. Kad smo pričali o tome, mi smo – biznis škola traje skoro 100 godina, niti smo mi prva klasa, niti smo mi prvi ljudi koji dolaze i koji prolazimo kroz ta iskustva. Tako da postoji čak i izraz, admission mistake, gde dobar deo studenata se zapravo tako i oseća, kao da su greškom upali u sve to, pogotovo što, podsetiću te, ti ne znaš koji kriterijumi su zapravo bili korišćeni da bi ti uopšte ušao u tu neku grupu. I sad vrlo je lako da se ti osetiš kao neko ko zapravo tu možda i ne pripada. Tako da sam ja proveo prvi par meseci zapravo verujući da je to neka greška i da ja tu zapravo ne pripadam. I u tom nekom osećaju nelagode da stvari ne funkcionišu baš kako treba. Ono što je zanimljivo u svemu tome je kada prođe taj prvi semestar, kada si ti malo osetiš kao svoj na svome, pa kada malo zagrebeš ispod te sjajne površine, malo počneš da detaljnije slušaš ljudi koji umeju da se na vrlo elokventan način izražavaju na svom maternjem jeziku, vrlo brzo provališ da dosta često ispod te sjajne površine nema baš preterano mnogo supstance. Tako da sam ja drugi semestar proveo pitajući se ne šta ću ja ovde, nego šta će ovi ovde, pošto očigledno ne znaju ništa ni o čemu. 🙂

Ivan Minić: Ali, to je onaj momenat gde je i taj sales koji konstatno radiš jako važan.

Ivan Jakovljević: Tako je.

Ivan Minić: I u mnogim slučajevima će to i bez supstance da ti napravi neku karijeru. Samo je pitanje koliko daleko i koliko visoko možeš da stigneš na taj način. Čoveče, bio si na MBA na Stanfordu. Šta ti je donelo to iskustvo tamo? Šta su najvrednije stvari? Pretpostavljam da je najvrednija stvar network. To je na takvom fakultetu, na takvom mestu nešto što je neprocenjivo. Ali, naravno, ti si došao i da pokupiš ceo taj neki set biznis znanja sa kojima pre toga realno nisi imao nikakvog dodira. A treba da se pripremiš da za tih par godina, koliko ceo proces traje, da budeš spreman da budeš konkuretan onima koji su došli sa drugačijim backgroundom.

Najveće dragocenosti Stanforda

Ivan Jakovljević: Ako bi pokušao da raščlanim na nekoliko elemenata i možda da i prioritizujem te element, prvi element jeste apsolutno network. To su generalno ljudi koji su selektirani u te programe i pritom kojima taj program posle postaje odskočna daska za neke dalje karijere. Evo sada, 20 godina kasnije, jedan od mojih klasića će verovatno postati sledeći premijer Velike Britanije. Imam nekoliko klasića koji su na Forbsovoj listi milijardera. Tako da to definitivno daje tu neku vrstu ulaznice, ako hoćeš, u neko potpuno drugačije, drugačije društvo, ljudi koji posle 20 godina, čak i ako sa njima nisi imao ne znam kakav odnos, u to vreme vi imate to neko deljeno iskustvo, mogućnost da ih kontaktiraš, mogućnost da ti pomognu u nečemu i to mi je u poslednjih 20 godina jako puno pomoglo u nebrojano mnogo slučajeva. Znači, network je prva stvar. Druga stvar, a pogotovo za nekoga ko – opet vraćamo se na neke polazne postavke za klinca koji je završio Pero Popović Aga, I beogradsku gimnaziju i Saobraćajni fakultet u Beogradu, koji uz svo znanje i obrazovanje koju su mi dali ipak nemaju tu neku vrstu globalne prepoznatljivosti. Stanford biznis škola ti daju tu neku vrstu kredibiliteta, da ti uopšte uđeš i budeš deo konverzacije. Ako pričamo o tome da hoćeš da se prijaviš na neki posao, da pošalješ svoj CV, Stanford Business School ti daje neki kredibilitet. I možeš da budeš vrlo kvalitetan čovek, ali nećeš doći u situaciju da budeš deo neke diskusije ako nemaš neku vrstu validacije, gde kažem Stanford biznis škola prepostavljam jedna od najboljih mogućih validacija koju možeš da dobiješ. Znači, ta neka vrsta kredibiliteta, odnos validacije je drugi deo. Treći deo jeste celokupan experience boravka tamo i svega onoga što to podrazumeva. Opet pričali smo, malo se dotakli načina obrazovanja. Ne radi se samo o načinu obrazovanja na koji način ti usvajaš nove znanje. Radi se i o tome način na koji se u Americi pre svega posmatra obrazovanje je kudikamo veći nego samo fokus na neke akademske veštine. Oni i kad primaju ljude na fakultete podrazumeva da su ti ljudi, što se kaže, zaokruženi, da imaju ne samo sve petice iz svih predmeta, nego i da su neko ko učestvuje u društvenim dešavanjima, ko je možda aktivan u nekim dobrotvornim stvarima, ko se bavi sportom. Znači, ljudi koji su well-rounded, a ne ljudi koji imaju samo visoke akademske veštine. Tako da boravak tamo na campusu jeste podrazumevao jako puno toga nije bilo nužno vezano samo za akademski kurikulum konkretno biznis škole. I te stvari i taj način razmišljanja je nešto što mi je jako puno pomoglo kasnije. I na četvrtom mestu, da, naravno, akademski kurikulum, pristup profesorima koji su neki Nobelovci ili dobitnici ne znam ni ja kakvih drugih nagrada. Naravno, podučava se to na neko potpuno drugačijem nivou. I koliko god to bilo vredno, mislim da ipak ove tri stvari koje sam prethodno nabrojao su ipak vrednije.

Ivan Minić: Imaj taj momenat kada nam je bila Tijana Prodanović, koja ima sličnu priču, u smislu odlaska u manje-više isto vreme u Ameriku da studira astrofiziku, taj momenat gde zapravo ovde se kao svi na fakultetu se nazivamo se međusobno kolege, ali nismo. Tamo jesmo. Tamo je to to. Tamo ja stvarno priđem osobi koja je moj profesor, koja je Nobelovac, i nju zanima šta ja imam da je pitam i mi diskutujemo. Ne on meni drži pridiku, nego mi zapravo diskutujemo. OK, isto PhD studije, nije to baš sve – nije to baš osoba na prvoj godini fakulteta, ali svejedno. Pristup i prema tim ljudima je mnogo drugačiji, jer to je ono što je neophodno ako ti želiš da ljudi koje si napravio, odnosno pomogao da postanu to što jesu, uzdignu industriju u kojoj si.

Ivan Jakovljević: Da. Daću jedan primer. Jedan od projekata na kojima smo radili, koji je posle toga zapravo i postao kompanija koja se kasnije prodala, jeste bio vezan za učenje jezika na daljinu. Znači, računaj to je vreme, neka 2004-2005. Tada su tek počeli Skypeovi i ta komunikacija tog tipa. Jedna od ideja jeste bila kako da iskoristimo veliki broj ljudi koji govore engleski jezik, koji mogu da podučavaju recimo ljude van Amerike nekim osnovnim stvarima kada je jezik u pitanju i da napravimo platformu koja će tim ljudima pomogne da budu neka vrsta edukatora, a gde mi i kao platforma zapravo možemo da ostvarimo neku vrstu profita. To je bio jedan projekat na kome smo radili kao školski projekat. Mi smo tamo činjenicom da smo na Stanfordu smo imali pristup najvećem svetskom ekspertu koji se bavi usvajanjem stranih jezika, koji je bio profesor, doktor, primarijus ili šta već u svemu tome koji je poslednjih 30 godina se samo bavio time na koji način se jezik usvaja. I mi smo imali pristup njemu, da pričamo s njim o našem projektu, da neki njegov input pomogne da naš projekat postane bolji i da kompanija koja se izrodila iz svega toga može da iskoristi te neke stvari koje su suštinski, što se kaže, cutting-edge research, što ni na koji način ne bismo mogli da nismo suštinski sedeli preko puta njegovog kabineta, odnosno u zgradi do. Jedna od stvari na Stanfordu, pretpostavljam da to važi za veći broj američkih fakultet, ali Stanford je sam po sebi relativno mali, odnosno dosta je selektivan, dosta je relativno mali broj studenata, jeste ta neka otvornost studentima da uspostavljaju odnose i sa profesorima i da imaju taj neki neometani pristup. Znači, ti dobiješ – pomoću interne platforme imaš emailove, telefone svih profesora koji predaju na univerzitetu, ti njima pošalješ email sa svog Stanford email i možeš da očekuješ u 95% slučajeva da će ti neko odgovoriti, koliko god taj neko bio najveći svetski ekspert u svom domenu. Ta vrsta pristupa, odnosno mogućnosti pristupa jeste jedna stvar koja je zaista fantastična, zaista sjajna, opet ako znaš da iskoristiš.

Ivan Minić: Plus, nismo to pominjali, ali jeste negde bitno, plus celi alumni network koji postoji. Jer ima samo 100 godina tradicije, pa svašta nešto zanimljivo se dešavalo za tih 100 godina. I, završiš ti to. Imaš ogroman kredit. 

Ivan Jakovljević: Da.

Ivan Minić: I šta sad?

Završetak studija i odlazak na Bliski istok

Ivan Jakovljević: Ja sam to završio i sada opet vraćam na tu malu vrstu straha od obavezivanja, odnosno generalističkog pristupa životu. Ja počinjem da radim u management consulting. Jednim delim zato što je management consulting nešto što je bilo dosta dobro plaćeno. Ja nisam imao svu širinu, mogućnosti da baš preterano eksperimentišem. Meni je trebao dobro plaćen posao, koji meni može da obezbedi vizu da ja u Americi ostanem. Tako da je to bio jedan od kriterijuma. Druga stvar koja je bila jako važna, management consulting je nešto gde ti svakih par meseci suštinski menjaš projekat, menjaš čak i industriju u samom početku, menjaš ljude sa kojima radiš. I za nekog ko baš nije sasvim siguran šta želi da bude u životu, zvuči dosta idealno da ne mora da se obaveže da će sad raditi energetskoj industriji ili finansijskoj industriji. Tako da jednim delom je to dalo sigurnost da mogu da ostanem i da mogu da počnem da vraćam kredit, a s druge strane sam smatrao da je to nešto i dalje mi pomaže da držim veći broj vrata otvorenim nego da se obavežem u tom trenutku da odem u konkretnu industriju ili u neku konkretnu kompaniju. Selim se u San Francisko i živim neki život nekog ko pokušava da živi neki svoj američki san. Sanjam o dva i po deteta, beloj ogradi i zlatnom retriveru. I mislim to je to. Napravio sam svoje prve korake, uspostavio sam taj neki zdravi temelj, neku zdravu osnovu. I sad na meni da je u nekih narednih 10-15-20, koliko god godina, gradim taj neki svoj američki život.

Ivan Minić: I?

Ivan Jakovljević: Pa, to se nije desilo. Radio sam tamo neke dve godine i firma u kojoj sam radio u tom trenutku oni su imali jako razvijen biznis na Bliskom istoku. Na način da su puno projekata prodavali koje nisu mogli da iznesu. I poslali su nam taj neki cirkularni email svima, po principu tražimo ljude koji su otvoreni, spremni i otvoreni da se privremeno, na do dve godine, presele na Bliski istok. Naravno, između redova, možda čak i ne između redova, sa većom platom, plaćenim troškovima. Za mene kao nekoga ko nije bio američki državljanin, to je podrazumevalo i bez poreza. Tako da u finansijskom smislu je to bila ponuda koja se ne odbija. Moje razmišljanje u to vreme je bilo šta je najgore što može da se desi. Posle dve godine sa nekim novim iskustvom u nekom drugom regionu ja se vraćam ovde gde jesam, sa otplaćenim kreditom, možda čak i nekim štekom, ako hoćeš, koji će mi omogućiti da budem malo lagodniji, da donosim neke odluke koje nisu nužno vođene samo finansijskim razlozima. I ne znam mnogo o Bliskom istoku, osim onoga što je bilo dnevniku, a to je da se tamo stalno puca, ali pretpostavljam da može da bude jedno vrlo, vrlo zanimljivo iskustvo.

Ivan Minić: Vrlo dinamično radno okruženje.

Ivan Jakovljević: Da.

Ivan Minić: To je negde 2007.

Ivan Jakovljević: 2008.

Ivan Minić: 2008. Znači, u tom trenutku mi znamo da postoji Dubai. Najčešće znamo na osnovu fenomenologije, zanimljivih arhitektonskih poduhvata i svega toga, ali u principu sve to nama izgleda čudno. Ne znamo za mnogo ljudi koji su tamo, koji bilo šta rade, osim, hajde da kažemo, postoji cela jedna ta vertikala u avio-industriji ljudi koji su odlazili, jer je njima trebao kvalitetan staff, a mi smo imali i pilote i sve ostale koji su ti bili potrebni da te kompanije mogu da rastu. Ali, prilično je strano, nepoznato. S druge strane, više ne postoji ona emisija Posle 2000, ali manje-više svi prilozi odande izgledaju kao nešto što je iz te emisije. I sad u Srbiji je nepoznato. U Americi kapiram da je na jedan sličan način nepoznato, jer Amerika je kao kultura, moj je bar utisak, jako okrenuta ka sebi i vrlo selektivna kada su u pitanju informacije iz ostatka sveta. I čini mi se da uvek te informacije koje dolaze se dodatno saturišu i kontrastriraju u tom procesu, da se pojača nešto što je dobro, a da se pojača i nešto što je loše. Na neki način da smanji ljudi motivaciju da uopšte razmišljaju o tome, da bilo šta drugo postoji, da treba otići odatle. S jedne strane imaš tu finansijsku motivaciju, s druge strane imaš taj momenat da odlaziš negde je manja konkurencija, možda su negde i manja očekivanja, veća je šansa da budeš lider, da napraviš neki rezultat, ali ideje jeste oročena na neko vreme. To je eksperiment u zrelim godinama, što nije baš tako jednostavno napraviti.

Ivan Jakovljević: Tako je.

Ivan Minić: Nisu pozne, ali nije ni da ideš sa 19, pa šta ima veze. Kako izgleda dolazak tamo? Iz jednog Disneylanda u malo drugačiji Disneyland.

Ivan Jakovljević: Da, ja sam tamo došao u maju. Možeš misliti kakva je temperatura tamo u maju. Prva stvar koja mi se desila kad sam sleteo na taj aerodrom, otvorila su se ona vrata aerodroma i zapahnuo me vetar, kao da si stavio glavu u rernu. Ono što je jako zanimljivo je zapravo trenutak kada sam ja došao tamo. To je 2008. april ili maj. Sećaš se 2008. je bila ona globalna finansijska kriza i mnogo toga se desilo krajem 2008, uključujući i u Dubaiju. Mislim da su te stvari došle i dovde. Ono čuveno ostavljanje Ferrarija na aerodromu i karta u jednom pravcu. Otprilike ljudi koji su nešto pokušavali, ulazili u velike rizike, pukli i bežali glavom bez obzira. Ali, moj dolazak zapravo prethodi tome nekoliko meseci. Tako da sam ja suštinski bio u nekoj – dolazim tamo u toj nekoj vrsti kulminacije, ako hoćeš, tog nekog njihovog mehura, pre svega nekretnina, a onda i svega ostaloga. I to je bio moj prvi utisak Dubaija. Sad ja dolazim kao neko ko je završio dosta dobru školu, radi za dosta dobru kompaniju. Za svoje uslove, svoje godine sam dosta dobro i plaćen. I onda se osećam da sam jedini idiot koji zapravo ima stalan posao. Jer apsolutno svi oko mene se zadužuju u bankama, kupuje nekretnine, kupuju nekretnine na papiru u zgradama koje još uvek nisu ni izgrađene, nego su samo projektovane. Zato što cene nekretnina se menjaju na mesečnom nivou. Ljudi koji to rade bukvalno obrnu, zaduže se kod banke, obrnu to u dva ili tri meseca, zarade 50% i idu dalje. I sad ti radiš neki dosta i relativno sofisticirani, u nekim drugim uslovima relativno prestižan posao, a osećaš se kao siromah pored ljudi koji samo prebacuju papire sa levo na desno i pitaš šta se tu dešava, odnosno šta ja tu radim pogrešno. Naravno, premotamo par meseci i onda shvatim da sam ja jedini koji uopšte imao posao u gradu koji postoje grad duhova, gde je jako veliki broj tih ljudi o kojima smo pričali – ne mogu više da rade to što su radili, ne mogu da izdrže život u gradu koji je postao jako skup. Odlaze iz Dubaija i to postaje jedna potpuno drugačija priča. Ali, moja ta prva godina u Dubaiju je zapravo i jeste godina u kojoj dolazimo u neki eksces, je li, gde – daću ti primer – prvi stan koji sam iznajmio u Dubaiju u odnosu na stan koji sam iznajmljivao u San Francisku je bio 50% manji i 50% skuplji, a San Francisko nije baš najjeftinije moguće mesto za život. To što je cena tog stana posle šest meseci pala 80% je opet neki drugi par cipela, ali to je bio neki prvi utisak kada je Dubaiji u pitanju. Mesto koje je dosta neregulisano, mesto u kojem je sve moguće. Kao neka vrsta Zlatne groznice 1849, ne da smo je doživeli, ali tako sam je ja nekako zamislio.

Ivan Minić: E sad, naravno, ti dolaziš, ali nisi spreman, ali imaš neke informacije. Onda kupiš informacije sa samog terena i kroz vreme zapravo uspevaš u svojoj glavi rekonstruišeš kako je sve to nastalo, šta na koji način funkcioniše. I voleo bih ako možeš da nam posložiš Dubai kratku istoriju, Abu Dabi kao što se naslanja i što je vrlo pupčano vrpcom vezano i fizički prilično blizu, što pomaže. I šta je priroda tog regiona i što je Dubai toliko specifičan da je globalno jedinstven kao lokacija?

Kratka istorija UAE

Ivan Jakovljević: Hajde da pokušamo to u relativno kratkom vremenskom periodu zato što priča o tome bi mogla da potraje jako dugo. U geografskom smislu i Dubai i Abu Dabi su deo federacije koja se zove Ujedinjeni Arapski Emirati. Ta federacija ima sedam članica, sedam Emirata, od kojih su suštinski Dubai i Abu Dabi su i površinski, daleko najveći i površinski i pre svega u ekonomskom smislu i svakom drugom smislu. Ako gledaš sličnosti i razlike, Abu Dabi je glavni grad, Dubai je najveći grad. Abu Dabi i kao Emirat i kao grad mesto iz koga se kontroliše 95% rezervi nafte i gasa Ujedinjenih Arapskih Emirata koji su četvrti najveći izvoznik nafte i gasa. Znači, kad pričamo generalno o tom regionu i kad pričamo o naftnom bogatstvu iz koga puno toga ide u ekonomskom smislu, to je pre svega Abu Dabi. Jer nafta se nalazi tamo. Malo je poznato da Dubai je svoje rezerve nafte koje je imao iscrpeo još negde krajem 80-ih, početkom 90-ih godina. Znači, imamo Abu Dabi kao mesto u kome ekonomija uglavnom zavisi od nafte i Dubaija koji je taj neki komercijalni glavni grad u kome se dešavaju najrazličitije ekonomske aktivnosti. E sad, Emirati kao država su relativno mlada država. Oni su relativno mala država tamo dok organizacija nije pružila mogućnosti da se izdržava veći broj ljudi i u klimatskom smislu i u smislu prehrane i u svakom drugom smislu. Njihova populacija lokalna je negde oko milion-milion i dvesta hiljada ljudi. To su ljudi koji su državljani Emirata, ljudi koji su tamo rođeni, koji imaju tamo porodicu, neke istorijske, neke svake druge veze. Danas Emirati imaju preko 10 miliona stanovnika. Tih 10 miliona, odnosno preko 10 miliona stanovnika, 90% toga su ljudi koji su došli sa strane, koji Emirate kao državu i kao društvo zapravo grade u infrastrukturnom smislu, u vrlo opipljivom smislu. I isto tako u smislu nekih znanja, u smislu razvitka ekonomije, u smislu razvitka novih tehnologija, itd. Tako da jedna od osnovnih karakteristika tog društva tamo jeste da su svi stranci. Svi su odnekud došli, osim kažem tih 10% populacije, i svi traže neku svoju sreću, neki svoj novi život, ako hoćeš, u gradu, odnosno u zemlji gde imaš ljudi iz bukvalno svih zemalja sveta. Mislim 194 ili 195 zemalja sveta. To mu daje vrlo kosmopolitski karakter u društvenom smislu, a isto tako u smislu u ekonomskom, odakle dolaze ljudi koji rade određene poslove, itd. Šta je još zanimljivo u svemu tome? Dubai se pozicionira – sad pričamo konkretno o Dubaiji kao o komercijalnom centru Ujedinjenih Arapskih Emirata – njihova ideja cela jeste da su oni grad, odnosno mesto koje ti pruža dobru bazu da u geografskom smislu možeš da opslužuješ, odnosno da budeš centar jednog šireg regiona. Oni će ti reći da je 2/3 populacije zemljine kugle, znači oko 5 milijardi ljudi se nalazi u nekom radijusu koji može da bude opslužen do 8 sati leta. Tako da u tom nekom geografskom smislu ono što oni kažu u suštini vi verovatno imate puno posla u Indiji, vi verovatno imate puno posla u Africi, vi verovatno imate puno posla u Saudijskoj Arabiji. Sve velika tržišta sa ili velikom populacijom ili velikom ekonomskom moći, ali realno većina vas ne želi da živi tamo iz raznoraznih razloga. Pričaćemo pretpostavljam i o tome. Različito je u Saudijskoj Arabiji, različito je u Indiji. Vi svi želite da živite na mestu koje ima dobru infrastrukturu, koje ima pristup dobrim sadržajima u ekonomskom smislu, u socionalnom smislu, u zdravstvenom smislu, u svakom drugom smislu. Mi pravimo Dubai kao centar odakle svi zapravo te svoje poslovne aktivnosti možete da uradite. Ono što je rezultat svega toga je da najveći deo ekonomski aktivnosti u Dubaiju jeste suštinski ljudi koji su Dubaiji napravili centrom svojih ekonomskih aktivnosti za jedan mnogo, mnogo širi region: da li je to Afrika, da li je to Bliski istok, da li je to centralna istočna Evropa, da li je to bivši Sovjetski Savez, da li je to Indija. Centrale većine svetskih firmi, znači nekih 65% od top 100 firmi za taj veliki region se nalaze u Dubaiju, što onda podrazumeva ljude koji vode te firme na regionalnom nivou, što podrazumeva usluge koje su potrebne tim ljudima i generalno podižu nivo ekonomskih aktivnosti. Da bi to funkcionisali, oni su izgradili infrastrukturu koja podrazumeva jednu od najvećih luka na svetu, kao što je luka Džebel Ali u Dubaiju. Jedna od najvećih, najprometnijih svetskih aerodroma, to je Dubai aerodrom. Jedna od najvećih svetskih kompanija, to je kompanija Emirates. Jedno vrlo razvijeno real-estate tržište za ljude koji žele da žive, koji žele tamo ili da imaju nešto ili da imaju pristup određenim sadržajima, odnosno načinima života. Znači, sve je suštinski podređeno tome da Dubai bude centar ekonomskih aktivnosti u jednom regionu koji generalno nije poznat po nekoj velikoj stabilnosti. Znači, mi vam dajemo sigurnost, mi vam daje stabilnost, mi vam dajemo pristup infrastrukturi koja vam je potrebno da vi dođete ovde i da ovde suštinski vodite i razvijate svoj biznis u jednom vrlo, vrlo velikom regionu.

Ivan Minić: Ono što je tu isto fascinantno za nas što volimo da gledamo razne slike i videe na internetu, itd, je taj momenat vidiš slike pre i posle sa nekim rasponom od 10-15-20-30 godina, shvataš da nije bilo ničega. Bukvalno ničega, a da je sada nešto što podseća na oazu iz filmova. I da to suštinski znači: OK, možda si imao dobru poziciju u smislu nisi morao da prepravljaš nikakvu infrastrukturu, jer je nije bilo, pravio si je od nule ciljano, ali isto tako znači da si morao da napraviš sve od nule, baš, baš sve. I da ga dimenzionišeš tako da ispunjava tvoje dugoročne ciljeve, jer naravno da kratkoročni ciljevi nisu u tom trenutku bili toliko interesantni. Koliko se Dubai promenio za 15 godina, koliko si ti tamo? I u tom periodu – OK, kriza je, kriza je sigurno predstavljala neku vrstu udara i pada, ali nakon toga je ponovo bio neki ozbiljan rast i kako se to menjalo kroz vreme?

Ivan Jakovljević: Tako je, tako je. Vidi, ja bih rekao da po mom nekom mišljenju više od 50% Dubaija koji sam ja zatekao, odnosno više od 50% Dubaija koji danas postoji nije bio tu kad sam ja došao. Ako pričamo čak i o nekim vrlo opipljivim i uočljivim objektima, Burdž Kalifa kao najviša zgrada na svetu je tada bila u izgradnji. Dubai metro tada nije postojao. Najveći aerodrom koji su nedavno otvorili je tada bio samo skica na papiru. Ostrvo sveto, odnosno World Islands ili Palm Džumeir, to su sve bile stvari koje su bile u nekoj vrsti začetka, ako hoćeš, gde su sad to mesta gde žive desetine i stotine hiljada ljudi. Znači, u tom nekom vrlo opipljivom smislu se Dubai jako promenio. Vrlo je zanimljivo kad poredim sa San Franciskom u kome sam živeo, koji sam posle posećivao više puta. Jednom sam ga posle 4 ili 5 godina. Kraj u kome sam ranije živeo i čini mi se da se tu eventualno promenila kasirka u kasi u supermarketu u kome sam znao da kupujem. Inače, van toga je apsolutno sve, apsolutno svaki kamen, svaki korak, svako drvo je bilo apsolutno isto, kao što je bilo kada sam ja tu živeo. Dubaiji je potpuna suprotnost svega toga. Ja imam utisak kada odem u Dubai, kad se vratim u Dubai posle nekog odsustva, da li je to nekoliko nedelja ili je mesec dana, da ima opet novih stvari koje nisu bile tu kad sam ja otišao. Znači, tempo toga u kojoj meri se on menja, pre svega u fizičkom smislu je zaista, zaista fascinantan. Van fizičkog smisla, Dubai, kao i Emirati, kao i čitav taj region se menjaju u svakom drugom smislu. I u socijalnom smislu i u ekonomskom smislu. Ja tada kada sam došao najveći deo ekonimija jeste bio da je jedna dosta tradicionalna ekonomija: da li je u pitanju bio veći broj ljudi koji radi za državu ili državne službe ili državne firme, državne kompanije ili velike multinacionalne kompanije, to je bilo 99% ekonomije. Sada je to jedan ekosistem u kome ti imaš veliki broj startupa, u kome velika količina para ulazi u finansiranje tih startupa, nekoliko unicorna je napravljeno tamo, koji su ili izašli na berzu ili su se prodali. Tako da i u tom smislu se Dubai jako puno promenio i pomerio, ja bih rekao, nabolje u poslednjih 15 godina koliko sam ja tamo.

Ivan Minić: A kako izgleda život, ali ne samo svakodnevni život i sve što on podrazumeva, nego prosto učešće nekog ko je stranac koji je došao da obavi neki posao? Prosto iz razgovora sa tobom i sa još nekim ljudima sa kojima sam pričao o tom regionu uglavnom je neka percepcija, iako je kod svih ista, onda je verovatno ispravna, da je to mesto na kome ćeš jako dobro, ukoliko sve prođe kako treba, imati jako dobro finansijske efekte svog rada, ali nije mesto gde sebe dugoročno vidiš da živiš, da praviš porodicu, da ostaješ. Na kraju, i ti si se relocirao da si gro vremena ovde, a da povremeno ideš tamo u prethodnih godinu dana. Ali, prosto, kako to izgleda kada došao si u Disneyland i u ludilo, ludilo je eksplodiralo, pa se smirilo i ti sad lagano počinješ da razumeš sve, shvataš kako šta funkcioniše i šta su neki zaključci koje si izveo za ovo vreme? Na koji način neko ko je u sličnoj poziciji kao ti – dakle, dolazi kao gotovo vrlo kvalitetan čovek, koji može tamo da vidi neku svoju karijeru, o čemu treba da razmišlja, a šta prosto treba da ima negde u malom mozgu kao neku vrstu upozorenja, ograničenja koje treba da ima u vidu?

Kakav metalni sklop je potreban za UAE?

Ivan Jakovljević: Ja bih se samo nadovezao na jednu stvar koju si rekao, a to je da ja, odnosno mi to ne percipiramo kao mesto na kome se ostaje. Mislim da je to isto dvosmerna ulica. Oni su donedavno – možemo da pričamo i o tim stvarima koje su počele polako da se menjaju, ali njihova politika jeste bila da svih nas 9+ miliona koji nismo lokalci smo došli, dobro smo došli da pomognemo da razvijemo to društvo, da razvijemo tu infrastrukturu, da razvijemo tu ekonomiju, ali se isto tako podrazumeva da smo i mi tamo privremeni. Mi tamo, za razliku od imigracionih zemalja koje prihvataju migraciju, ti tamo ne možeš da dobiješ pasoš Ujedinjenih Arapskih Emirata. Ti tamo moraš da imaš neku vrstu radne vize. Znači, dok god ti možeš na neki način da doprineseš tom društvu, to je sve super i apsolutno si dobro došao i sve to može vrlo lako na jedan vrlo elegantan način da se završi. Ali, u trenutku u kome ti više nisi u mogućnosti to da uradiš, da li si prestar, da li više ne možeš da radiš ili ne želiš da radiš, da li si se razboleo ili se nešto četvrto desilo, ti tamo više nisi dobro došao, jer ti ne možeš ništa tom društvu više daš. Znači, pasoš ne možeš da dobiješ, penziju tamo ne možeš da dobiješ. Pomoć države za nezaposlene ti tamo ne možeš da dobiješ. Pričamo o principima. Počeli su malo da rade na tome. Tako da celokupno društvo jeste ustrojeno na tome da postoji to neko razumevanje, ako hoćeš. “Da, mi ćemo dati najbolje moguće uslove da se ti i iskažeš profesionalno, da budeš adekvatno plaćen za svoj rad, ali podrazumeva da ti ovde nećeš ostati i da nećeš, ako hoćeš, postati lokalni član tog nekoga društva. Nećeš nikada biti prihvaćen kao lokalac.” Tako da ti imaš sad, recimo, tamo zanimljive priče gde su ljudi koji su proveli po 30 ili 40 godina tamo, kojima su se deca rodila tamo, koja su napunila 18 godina, koja nikada nisu živela nigde drugde, oni kad napune 18 godina i više ne mogu da budu na vizi svojih roditelja, oni moraju da traže neki posao ili da idu, kao da nikad u Dubaiju, odnosno u Emiratima nisu bili. Jednostavno, ne smatraju se članovima tog društva, koliko god oni drugo društvo ne imali. Tako da ta neka vrsta permanentnosti u smislu svi mi razmišljamo o tome gde želimo da budemo ili nekoj mreži sigurnosti, šta će biti 10-15-20 godina, Emirati i generalno te zemlje zaliva nisu tako mesto za veliki broj ljudi. Jednostavno zato što konceptualno nisu tako zamišljeni. Nije zamišljeno kao u Americi kad dođeš, dobio si radnu vizu, zelenu kartu, pasoš, ti sad Amerikanac i to je. I tvoja deca su Amerikanci jednako kao i svi oni koji mogu da broje svoje predake ono što se kaže sedam kolena unazad. U Emiratima, odnosno u zemljama zaliva to nije lako. Postoje i dobri razlozi šta je to tako, ali nije tako. I onda svi mi koji smo došli odnekud imamo taj neki osećaj privremenost, što je vrlo zanimljivo u socijalnom smislu. Jer s jedne strane tamo kad praviš socijalni krug, svoj društveni krug, ti znaš da su to većinom ljudi koji su došli odnekud, ali isto tako si dosta svestan negde implicitno, možda čak i eksplicitno, da dobar deo ljudi za godinu-dve ili tri više neće biti tu. To je jedno prolazno mesto, prolazna stanica, da će ti ljudi ili ići negde dalje zemlju ili će se vratiti u zemlju u koju su došli. Tako da to je vrlo zanimljivo na način kako ljudi stvaraju svoje socijalne krugove koji se vrlo lako stvaraju, jer niko od nas nema svoje drugove iz osnovne škole, srednje škole, fakulteta, jer nismo tamo bili. A sa druge strane se isto tako i drže na relativno pogrešnom nivou zato što nikad nisi siguran u kojoj meri treba da ulažeš u ta neka svoja prijateljstva, jer ta osoba sa kojom ti danas piješ pivo i sa kojom si ti danas neki prijatelj će sutra otići u Hong Kong bez neke velike najave ili će se vratiti u London.

Ivan Minić: A kaži mi, šta je ono što bi, ako ovome pričamo – ne lošim stvarima, ali o nečemu što treba imati u vidu na neki način – šta je ono gde su najveći potencijali? Šta je ono gde postoji najveća mogućnost da nešto uradiš? Odnosno, sa kakvim mindsetom treba da dođeš tamo?

Ivan Jakovljević: Ono što je jedna od najvećih prednosti mesta kao što su Emirati pre svega ili zemlje zaliva je da su to jedna jako mlada društva. U svakom smislu. U smislu društvene stratifikacije, u smislu nivo sofisticiranosti, u smislu mogućnost koje su pružaju. Njima mnogo toga fali i mnogo toga treba da se izgradi. Sad za nekoga – ono što smo pričali, to je bila jednim delom moja priča. Ja kad sam otišao iz Amerike, kad sam došao iz Amerike u Emirate, ja sam shvatio da je u profesionalnom smislu meni to mnogo bolja opcija. Zato što jednostavno mogu da dobijem veće projekte ili veće prilike mnogo ranije. Jer, pod jedan, mnogo toga ne postoji, treba da se izgradi od samog temelja. A sa druge strane, ne postoji društvena – ne postoje ljudi koji su tu već 20-30-50 godina rade te iste stvari zbog kojih ti ne možeš da dođeš na red do velikih projekata ili do velikih prilika. Tako da s jedne strane ja percipiram to tržište, odnosna ta tržišta kao mesta koja ljudima koji dođu sa strane verovatno daju mnogo veće prilike nego da ti sad odeš u Austriji ili Evropi ili čak u Ameriku, Kanadu ili Australiju, gde jednostavno postoje neki sistemi u koje ti moraš da se uklapaš, ali počinješ sa nekog dna piramide, a ne bliže sredini ili bliže vrhu. Tako da opisao sam Dubai 2008. kao neku vrstu Zlatne groznice 1849. Stvari se jesu promenile, ali mislim da su za ljude koji su mladi, ambiciozni, imaju neka znanja, hoće da rade, hoće da grabe. Možda jedno od najboljih mesta na planeti gde mogu da dođu do izražaja i da dobiju priliku.

Ivan Minić: Pominjali smo da si ti u Dubai došao kao deo firme u kojoj si se zaposlio nakon fakulteta. Dakle, bio si konsultant. E sad, to je samo početak tvoje priče tamo. Ti si svašta nešto tamo radio i osamostalio se pre nekog vremena, izašao iz svih tih nekih velikih sistema i svega toga, ali daj mi neki presek kako je izgledala tvoja karijera i zašto si pravio zaokrete koje si pravio.

Karijerni presek i najzanimljiviji projekti

Ivan Jakovljević: U najkraćem ja sam iz firme u kojoj sam radio Booz Allen Hamilton se zvala firma. To je management consulting firma. Sa njima sam prešao iz San Franciska za Dubai 2008. i tamo sam bio do 2013. godine. 2013. sam prešao u Google i tamo sam bio nekih narednih 6-7 godina. Radio sam razne stvari koje su uglavnom u komercijalnom smislu. Sad pretpostavljam da neki ljudi znaju, većina verovatno ne, Google je dosta jasno podeljen u tom smislu pravljenja proizvoda, tom nekom inženjersko-programerskom smislu. Te stvari se uglavnom dešavaju u nekim centralnim lokacijama: da li je to Amerika, da li je to Cirih, da li je to Indija, da li je to Izrael. Ali, u najvećem broju lokacije gde je to Google prisutan, to nisu inženjerske pozicije, to su zapravo komercijalne pozicije: da li je u pitanju prodaja ili je u pitanju marketing ili je u pitanju neki policy ili nešto slično tome, ali vrlo, vrlo komercijalno orijentisan. To sam radio nekih 6 do 7 godina u nekim vrlo različitim ulogama. Negde su bile specifične za određene industrije. Proveo sam neko vreme u travel industriji, u finansijskom sektoru, u javnom sektoru, radeći sa klijentima iz tih sektora. Onda sam jedno vreme proveo u Saudijskoj Arabiji, koja je jedno veliko tržište kome ćemo se pretpostavljam isto malo dotaći u smislu nekih njihovih specifičnosti. Vodio sam Google na tom tržištu, sretao sam se sa vrlo visoko rangiranim ljudima iz države i lokalnih firmi. 2019. sam otišao iz Googlea u jedan investicioni fond. Moja ideja u tom trenutku jeste bila – dotakli smo se malo toga – da se ekonomija dosta brzo šalta iz neke vrlo tradicionalne ekonomije u ekonomiju znanja i da dosta se ulaže i u finansijskom smislu i u smislu, ako hoćeš, to nekog javnog diskursa, u pomeranje prema tehnologijama, prema startupima i slično tome. Percipirao sam da je to moja dobra šansa da uđem, što se kaže, u prizemlju u lift koji dosta brzo ide nagore. I od pre godinu dana u tom istom sam sektoru, s tim što imam svoju firmu koja se bavi investiranjem i savetovanjem što investicionih fondova, što startupova oko stvari koje su njima značajne za razvoj i skaliranje.

Ivan Minić: E sad, uvek je nekako najjednostavnije da ljudi stave sebi stvari u neku perspektivu da pričamo kroz konkretne projekte i iskustvo koje si stekao na njima. Posebno što u tvom slučaju je to vrlo živopisno, neobično, neverovatno veliko. Nešto što prosto koliko god bio uspešan, nema mnogo mesta i nema mnogo situacija da neko proba da radi na nečemu takvom, a naročito da radi više tako različitih stvari u jedinici vremena. Uzmeš, dobiješ projekat koji je ogroman, radiš taj jedan i to je sve što imaš da kažeš u CV-ju. Imaš svašta, ali to je jedna stvar i ti si u principu svoju karijeru kroz tu jednu stvar zaokružio. Ovde mi se čini da je malo drugačije, a iz razgovora i iz svega što znam o tome šta si radio, proživeo si jedno četiri života za ovih 10-ak godina. Šta ti je bila prva velika stvar na kojoj si radio i koja ti je tu vrsta iskustva i iz ugla očekivanog i iz ugla neočekivanog? Koji su ti takvi projekti?

Ivan Jakovljević: Prva velika stvar i mislim da je to, sad kad vratim film, to je verovatno jedna od tih prekretnica gde sam ja možda nekako zapravo i odlučio da se ne vratim u Ameriku, nego da ostanem u regionu, jeste bila projekat u jednoj od država zaliva, koju nećemo imenovati, ali ćemo reći da smo bili na dvoru vladara te države, koji je nama tada, nekim mlađim, nekim ne tako mladim konsultantima, dao projektni zadatak koji otprilike glasi ovako: “Mi želimo da razvijemo sistem javnog transporta. Taj sistem javnog transporta kod nas ne postoji u smislu infrastrukture. Mi nemamo nikakvu regulativu u tom smislu. Mi nemamo ljude koji mogu bilo šta od toga da izvedu. Nemamo znanje na koji način možemo to da izvedemo. Ali, eto mi smo dobili jedan veliki svetski event koji se održava u novembru ove godine i imamo neke 32 milijarde dolara, pa ako vi možete da pomognete sa tim.”

Ivan Minić: Tu je onaj saobraćaj došao do izražaja. 🙂

Ivan Jakovljević: I tu je saobraćaj došao do izražaja, da. 🙂 Ali, to je meni bilo, čak i ne karikiram, zaista se tako desilo, to je meni bila, ako hoćeš, potreba da ja – tada još nisam napunio 30 godina – mogu da radim na projektu te veličine, da moj glas može da bude važan, da mogu da se iskažem, dokažem, da dobijem neku vrstu šanse, koju, pod jedan, u Americi verovatno ne bih mogao da dobijem, u svakom slučaju ne u tim godinam, kao relativno mlad, odnosno relativno početnik. A, pod dva, veličina tih projekata, veličina ambicije koje države zaliva imaju da bi rasle, da bi se nametnule na nekoj svetskoj sceni i sve to, je nešto što je dosta jedinstveno. I ti sad tamo imaš kombinaciju jedne ogromne ambicije s jedne strane, s druge strane finansijskog mišića ili kapitala koji je pre svega izvor toga su resursi koje oni imaju, a s treće strane nedostatka i tradicije i veština i znanja, koja onda nekome ko dolazi kao konsultant zapravo suštinski predstavlja tri najbolja – fantastična elementa za najboljeg mogućeg klijenta ikad. Radiš na fantastično velikom projektu, koji ima uticaj na ogroman broj ljudi i možeš da budeš jako dobro plaćen za to. Onda sam to poredio sa svojim iskustvom u Americi. Nekako sam tu shvatio da u tom smislu mogu mnogo brže da napredujem, mogu da dobijem mnogo veće izazove nego što bih tamo mogao. I tu je nekako ta ideja da sam ja tu privremeno na dve godine počela da ide nekom drugom linijom, a to je da bih možda mogao da produžim još godinu, još dve, još tri. I evo, kažem ti, 15 godina kasnije jok, ja sam i dalje tu, nisam u San Francisku. To je bio taj prvi veliki projekat, koji mi je zapravo pokazao kakva šansa tamo postoji i kako neko kao ja može tamo da se pozicionira da tu šansu može na najbolji način iskoristi.

Ivan Minić: Pričaćemo o još projekata, ali ono što nekako sve vreme ja imam kao utisak, a pretpostavljam da negde i korelila sa realnošću, a to je da imaš neko tržište gde ima ogromna količina novca koja dolazi iz prirodnog resursa koji nestaje i oni znaju da imaju mnogo novca, a da nemaju previše vremena i pokušavaju, verovatno dugo vremena nisu pokušavali, a onda su hvatali da će u nekom trenutku da nestane. I sada pokušavaju da u toj trci dođu do održivosti koja ne zavisi samo od nafte ili gasa.

Ivan Jakovljević: Tačno tako.

Ivan Minić: I to je jako zanimljiv ugao. I pitanje da li će svi uspeti u tome. Verovatno neće svi, ali je zanimljivo kako su različite načine da se izbore sa tim izabrali i kako su suštinski, svidelo nam se ili nam se ne svidelo, svi na dobrom putu da ostvare neki rezultat. Dakle, kao što si rekao, Dubai nema svoje rezerve već duže, ali jeste održiv kao sistem, iako je i dalje specifičan bubble, ali našli su svoj ugao. OK, pomaže geostrateški položaj siguran, ali i 200 km dalje ili 1.000 km dalje imaš istu geostratešku poziciju, ali ih niko nije iskoristio na taj način. Dobro, nećemo imenovati državu, mislim da svi znamo o čemu se radi, ali taj momenat nemamo javni prevoz, a u suštini nam ni ne treba, ali doći će neki ljudi, pa bi trebalo da mogu da se sprovedu između različitih objekata mi je onako – imamo samo 32 milijarde da to rešimo i 10 godina. 🙂

Ivan Jakovljević: Tako je. 

Ivan Minić: Nije frka, ima 10 godina da se to napravi. 🙂 Šta se dešava dalje? Šta su bili neki sledeći? Pošto menjao si industrije, radio si potpuno različite stvari i zapravo ta raznovrsnost je i nešto što je najzanimljive.

Ivan Jakovljević: Da, da. Pa, pomenuo sam maltene na samom početku razgovora tu neku vrstu generalističkog pristupa stvaranju. Mislim da je to neka tema koja se proteže i nešto što mene zapravo ispunjava, ako hoćeš, na neki način. Različite vrste projekata sam radio dok sam još bio u management consultingu. Oni su se uglavnom kretali u nekom domenu velikih infrastrukturnih projekata. Radili smo privatizacija luka, radili smo čak i kandidature za Olimpijske igre za jednu od gradova, odnosno jednu od država zaliva. Znači, taj neki visibility stav, da li je to nešto što bi oni trebalo da urade, šta bi bili efekti toga, koje bi bile investicije, da li se u krajnjoj liniji isplati ili ne isplati. To su bili neki vrlo zanimljivi projekti. Kad sam prešao u Google 2013. godine, to je bio s jedne strane dosta drugačije, a opet s druge strane jako slična vrsta posla. Ti opet imaš nekog klijenta sa neke druge strane, koji treba da ostvari neke svoje ciljeve koji su u najvećoj meri komercijalni. I ti sad pokušavaš da im pomogneš da iskoriste Googleove proizvode da najbolji mogući način ostvare te ciljeve. Iz tog perioda možda najzanimljiviji projekat je, što se kaže, najzanimljivija priča kao iz 1001 noće jeste rad u Saudijskoj Arabiji na strategiji turizma, otvaranja i turizma. Sad ne znam koliko je poznato, pretpostavljam da je malo ljudi odavde išlo u Saudijsku Arabiju. Jedan od razloga za to jeste što do 2017-18. godine, kad su oni počeli da se otvaraju, ti u Saudijsku Arabiju kao turista nisi mogao da odeš. Jednostavno nije postojala kategorija viza, a svima su potrebne vize, da ti možeš da uđeš – zato što hoćeš da ideš da vidiš kako ta zemlja izgleda. Ti si mogao da ideš tamo da radiš posao. Znači, da imaš neku vrstu biznis-posetilačke vize. Ti si mogao da ideš ako si islamske veroispovesti u hadž, odnosno umru, da posetiš te njihove velike spomenike, odnosno velika sveta mesta u Meki i Medini. Ali, kao običan turista koji želi da iskusi nešto potpuno nove, ti jednostavno tamo nisi mogao da uđeš. Oni su 2017-18. godine rešili da se otvore prema svetu. Pravili su turističku strategiju po kojoj mogu da postanu veća turistička sila i od jedne Francuske. Kad pričamo o ambicijama i o željama. I to je bio jedan projekat koji sam dok sam bio u Googleu radio sa najviše rangiranim zvaničnicama država, uključujući i princa prestolonaslednika, koga sam takođe sreo. To je bila jedna vrlo zanimljiva priča. Mislim da se prvo sreo sa mnom, pa sa Donaldom Trampom ili je bilo obrnuto, ali tu smo negde bili. 🙂

Ivan Minić: 🙂 Ono što u tom konkretnom slučaju treba uzeti u obzir da s jedne strane imaš Emirate, koji imaju milion domicilnog stanovništva, oni koji su nosioci pasoša i državljanstva i svega toga, koja je geografski relativno mala država, a sa druge strane imaš Saudijsku Arabiju koja je ogromna i što se tiče teritorije, a i ima 30 miliona stanovnika, što nije sad preterano veliko, posebno uzevši u obzir teritoriju, ali dobar deo teritorije je pustanja, pa tamo baš i nema nešto ljudi, ali ima potpuno drugačiji, mnogo zatvoreniji ekosistem, mnogo zatvoreniju kulturu i takva kultura nije baš idealan fit sa tim ciljevima koje imaju. Slična kultura je verovatno bila i u Emiratima, možda ne toliko zatvorena, pre 50 godina, kada je cela priča počela, ali oni su se 50 godina otvarali i naravno da to sad mnogo drugačije. Saudijska Arabija ima mnogo veći broj ljudi. Dakle, ne mogu baš svi da rade u državnom sektoru i da ih deset puta više stranaca izdržava, nego mora da si napravi nekakav ekosistem koji će biti zaista održiv, a sa druge strane mora da isprati i taj neki – tj. da ne pravi previše konflikata sa tim nekim tradicionalnim, verskim delom, koji je tamo veoma značajan i jak. E sad, kako to sve izgleda? Odnosno, ono što možeš da podeliš iz tog projekta, kako je to bilo zamišljeno. Korona je to sve malo reorganizovala, usporila, itd, ali manje-više ciljevi su ostali isti, planovi su tu negde.

Otvaranje i razvoj tržišta Saudijske Arabije

Ivan Jakovljević: Da, da. Ono što je zanimljivo, što je značajno što se desilo tamo – hajde prvo da pokušamo da opišemo kontekst. Ja u Saudijsku Arabiju odlazim od 2008. godine. Od 2008. do 2017. tamo se nije promenilo apsolutno ništa. Od 2017. do 2022. oni su za 5 godina prešli 5 decenija, da ne kažem 5 vekova, i u smislu načina razmišljanja i u smislu u kom pravcu žele da idu, i u smislu socijalnog razvoja, pričaćemo o nekim detaljima u tom smislu. Ali, ključna promena tamo se desila suštinski 2017. kada je na vlast, na realnu vlast kao princ prestolonaslednik došao Muhamed ibn Salman, koji je suštinski prvi predstavnik nove generacije. Njihova vladarska porodica tamo, koji svi počinju od kralja, koji je zapravo i osnovao Saudijsku Arabiju, svi kraljevi i svi vladari posle njega su bili njegovi sinovi. I sad možeš da zamisliš on je imao ne znam koliko sinova, sedam ili osam kraljeva je bilo posle njega. I oni su svi dolazili na vlast tamo negde u svojim 60-im, 70-im, 80-im godinama. I ti si imao tu vladajuću garnituru koja je bila u svojim nekim poznim godinama, koji su vukli sve konce u jednoj dosta autokratskoj državi, a koja s druge strane ima 2/3 svoje populacije koja je mlađa od 25 godina. Tako da si ti imao taj neki generacijski, ako hoćeš, disconnect, gde su stariji, tradicionalniji, religiozniji, sve više i više bili manje u kontaktu, ako hoćeš, sa realnošću na terenu. I onda dobiješ u toj nekoj smeni garda, ako hoćeš, koja se odigrala tako kako se odigrala, ti odjednom dobijaš od kralja, odnosno od prethodnog prestolonaslednika koji je imao nekih 70 i nešto, ti dobiješ čoveka koji ima 32 godine, koji je mnogo više u skladu sa novim vremenima, koji je mnogo više sa generacijom koja čini suštinski najveći broj populacije i koji isto tako nasleđuje situaciju gde percipira da je ono što smo malo pre pričali, a to je da glavni resurs države – njima i dalje više od 50% bruto nacionalnog proizvoda jeste vezano za naftu, preradu nafte, energiju i slično tome, gde taj glavni resurs države postoje sve manje i manje značajan na globalnom nivou iz mnogih razloga. I gde on, ako hoćeš, kao neko ko ima 32 godine ne može samo da što se kaže kick the proverbial can down the road, jer on će biti tu za 20-30-40 godina, za razliku od njegovih prethodnih koji možda i ne moraju nužno da razmišljaju o tome šta će biti za 20-30-40, jer to je vreme koje oni neće doživeti. 2017. godine, kad on dolazi na vlast, on suštinski zemlju gura u jednom potpuno, potpuno novom pravcu. Pravi jako veliki broj lomova. Možeš pretpostaviti da to u zemlji koja je bila na neki način zarobljena, zamrznuta u vremenu. Nije bilo baš tako lako. Oni su navikli na određeni način života, navikli su između ostalog da je ženo mesto u kući, da žene ne mogu da idu na posao, da žene ne mogu da voze, da žene ne mogu da rade. Side note, kad sam bio 2008. ili 2009. u Rijadu, radili smo projekat sa jednom državnom institucijom, u zgradi u kojoj smo radili, koja je jedna velika državna zgrada u kojoj je sedelo 4 do 5.000 ljudi, nije bilo ženskog WC. Nije bilo potrebe za tim. Jedna od ženskih konsultanata koji su bili sa nama – mi smo dobili ključ od privatne kancelarije predsednika te državne institucije da bi naša koleginica mogla da ide u toalet. Jer jednostavno nije bilo potrebe, jer su svi tih 4 ili 5.000 ljudi su bili muškarci. Znači, u socijalnom smislu te stvari počinju da se menjaju. Ženama postaje dozvoljeno da voze. Žene ne samo što se puštaju da počinju da rade i u državnim institucijama i u privatnom sektoru, nego se promovišu da rade. Znači, uspostavljaju se raznorazni programi da bi ta radna snaga postala mnogo reprezentativnija u smislu populacije. Čak smo došli do toga da su počeli da se organizuju veliki koncerti, veliki muzički eventi, gde bude po 100-200.000 ljudi, gde se pije alkohol, gde se između ostalog uživa droga, neke stvari koje su bile potpuno, potpuno nezamislive samo pre 3 ili 4 godine. Tako da put koji su oni prešli od te 2017, kada je Muhamed ibn Salman došao na vlast, do danas, u poslednjih 5 godina i pravac u kome se kreću, po mom mišljenje, iz nekog mog iskustva, je socijalno-društvena promena koja se nikada ranije u istoriji nije desila. Makar u vremenu koje mi pamtimo. Tako da je vrlo fascinantno to posmatrati, možda čak i mali deo biti deo tog.

Ivan Minić: A kako izgleda reakcija onog dela društva koji je duboko tradicionalan? I to povlači sa sobom sve one ostale stvari. Čak nisam ni pri stavu da ljudima treba bilo šta zamerati. Ako si ti navikao da živiš u nečemu 50 godina i neko ti to tektonski promeni, nisi ti taj koji je čudan zato što to ne možeš da prihvatiš. Ni mi ne bismo mogli da prihvatimo mnoge takve stvari kada bi se nama desile, ali je pitanje kako bismo mi reagovali na to sve. A sa druge strane tamo imamo tu situaciju da to nije nužno bogato društvo koje može kroz životni standard i sve te stvari da apsorbuje i na neki način prilagodi se. Nije društvo koje je otvoreno za strance, pa kažeš: “OK, 20% populaciju su već neki čudni ljudi, pa nema veze.” Sve je to potpuno drugačije, a ti kao jedan od izlaza, jedan od šansi vidiš turizam, gde treba da ti dolaze čudni ljudi, a ti nisi baš navikao, a nemaš ni infrastrukturu. Možda si na dobrom mestu, možda imaš dobre resure prirodne za tako nešto, sigurno imaš – kada je zemlja tolika, onda sigurno postoji prostor za nešto tako, ali je to baš long shot. Sad biti uključen u taj proces – jedna stvar je kada ti pričaš na najvišem nivou i kada postoji volja i samim tim ta volja će se sprovoditi. To je OK, ali kada i organizaciji, bilo kojoj, tradicionalnoj organizaciji menadžment donese odluku i spusti na ljude ispod sebe, postoji revolt uvek. Kako to izgleda ovde?

Ivan Jakovljević: Dotakao si se par vrlo važnih elemenata. Jedan od glavnih izazova koji oni imaju jeste pre svega taj ljudski kapital. I sa stanovišta nivoa znanja i veština, ali isto tako i sa stanovišta mindseta. Mislim da sam u nekom trenutku i pomenuo, to jeste bilo tamo. Da ne ulazim sada u duboke socijalne analize, ali postojala je, i dalje postoji neka vrsta društvenog ugovora između vladajuće elite i većine stanovništva da je vladajuća elita ta koja upravlja resursima, ogromnim resursima, planetarno ogromnim resursima. Ali, sa druge strane, ta vladajući elita ima obavezu da se brine i za one koji nemaju pristupim tim resursima, pa tako postoji veliki broj poslova koji možda ne bi morali da postoje, plate u državnim institucijama, u društvenim preduzećima, državnim preduzećima su mnogo veća nego što bi trebalo da budu. To je opet neka vrsta tog, ako hoćeš, društvenog ugovora i to je nešto što počinje da pokazuje neke, ako hoćeš, znake pucanja, ali poenta toga je da ti kao neko o kome se država brinula i brine nisi imao preterano veliku motivaciju ni da se usavršavaš, ni da preuzimaš neke velike rizike. To je malo – dosta me je zapravo na neki način podsetilo na neke vrste situacije koje smo i mi kao društvo imali u tom nekom društvenom sistemu možda nekih 60-ih, 70-ih, ne da ih se sećam, ali načina na koji su opisani. Znači, u tom smislu postoji država, odnosno sistem koji se na neki način brine za tebe i dok se sistem na taj način brine za tebe ti tom sistemu dopuštan pristupim nekim stvarima i nekim resursima. E sad, jednim dobrim delom ovo o čemu si pričao, ako ti percipiraš da ti resursi postaju sve manje i manje značajni, da će ih biti sve manje i manje u nekoj ne tako dalekoj budućnosti, 10-20-30 godina, ti onda ako pričaš o jednom društvu, suštinski moraš da to društvo preusmeriš da će u nekom trenutku ta kapljica, ako hoćeš, koja je iz neke pustinje išla i dolazila sama i ti nisi morao da preuzimaš neke rizike kao pojedinac, nisi morao preterano mnogo da radiš, nisi morao preterano mnogo da se usavršavaš, da to jednostavno neće tako funkcionisati. Tako da oni u ovom trenutku za implementaciju svih tih velikih programa imaju manjak tog ljudskog kapitala, jer većina ljudi ili nema motivaciju ili nema znanje ili nema veštine na onom nekom osnovnom nivou, što ti kažeš, masovnom nivou, da to s jedne strane i shvati, a s druge strane i implementira. Tako da jedan veliki društveni eksperiment i u smislu komunikacije, u smislu stvaranja nekih veština i u smislu edukacije s jedne strane, a paralelno tome Saudijska Arabija je mislim drugi ili treći najveći kupac konsultantskih usluga na svetu. Između ostalog, i zbog toga. Ako ne možeš da se osloniš na lokalni talenat, odnosno lokalne mogućnosti, lokalne veštine, možeš da ih kupiš, možeš da ih uvezeš, možeš da dovezeš ljudi koji makar privremeno neke od tih velikih projekata mogu da ostvare. Tako da je to dosta veliki deo jednačine. I mislim da si ti pomenuo i mislim da je to tačno, jeste u pitanju neka vrsta trke sa vremenom. Jer osposobljavanje populacije, pre svega u smislu edukacije, stvaranja veština, menjanja tog nekog mindseta, ako hoćeš, da ti ne treba da očekuješ državni posao, gde ćeš da radiš od deset do dva, pa ćeš onda da ideš u shopping mall i da trošiš pare koje nisi zaradio. Menjanja to u neki mnogo produktivniji način života, to nije nešto što se radi preko noći i nije nešto što se radi preko kolena. Moraš da počneš mnogo rano i u nekim osnovnim fazama obrazovanja i da menjaš i uzore i modele da bi kroz 5, kroz 10, kroz 15 godina došao u neku dosta drugačiju situaciju, koja je mnogo za tebe povoljnija u tom smislu. I to je neki proces koji je trenutno u toku i jeste neka vrsta, ako hoćeš, trke s vremenom. Da li će se to desiti pre nego što nafta postana mnogo manje bitna i ti resursi počnu da kopne ili ne.

Ivan Minić: OK, imamo sad neki pregled dva tu velika tržišta. Bilo je tu nekih još zanimljivih projekata koje si radio, ali ono čega bih voleo još dotakneš je zapravo taj potencijal koji si video za ulazak u neku vrstu investicionih ciklusa i rada sa investicionim fondovima, odnosno činjenica da kapital postoji i da je vrlo otvoren za različite stvari, jer oni gledaju da ga iskoriste na neki način što pametnije. I prosto kako ta stvar funkcioniše? Jer u društvima koja imaju tradicionalno opredeljenje da se bave, gde se i ljudi pojedinci bave nekom vrstom investiranja i svega toga, ali naravno i institucionalno to postoji decenijama unazad, pa je cela situacija sa visoko tehnološkim kompanijama stvari ubrzala, pojednostavila. Ovde imamo društvo koje je celo ubrzano i pojednostavljeno. I sada u takvom društvu gde prosto prirodni tok da se nešto desi u tradicionalnom društvu je 12 meseci, ovde za 12 meseci se promeni sve. Ne možeš da sebi dozvoliš tu vrstu luksuza. Mnogo je sve to dinamičnije i drugačije. I sad kako izgleda – prvo, odakle ti ideja da uđeš u to? Pominjao si da si to video negde kao priliku. I kako je izgledalo kada si ušao? Jer sa jedne strane, potencijal postoji, kapital postoji, ali imaš tu situaciju da na ground zero ne postoji ekosistem za tako nešto. Odnosno, taj ekosistem je tek u nastajanju. On je nezreo. On je potencijalno jako interesantno za nekog ko dolazi sa strane, ali lokalno tek ti koji dolaze sa strane treba da poseju neku vrstu ideje da lokalno nešto može da se pravi sa tim. Posebno je interesantno, jer vrlo rano si ušao u tako nešto, imao pristup sve tome i prosto kako se to menjalo? Kako je to drugačije u odnosu na ono i o čemu si učio, a šta si video kroz rad u sistemima koji su prisutni na najrazvijenim tržištima?

Ivanov ulazak na tržište Bliskog istoka

Ivan Jakovljević: Sve to je jako lepa priča iz moje mislim da možemo dosta i mi da naučimo kao neki ekosistem. Pričamo o startup ekosistemu, naravno. Njihov startup ekosistem je zapravo mlađi od našeg. To je dosta zanimljivo, ali se mnogo ubrzanije razvija. Dobrim delom zbog toga što je jednostavno veći, ako hoćeš. Najveći deo ljudi kad priča o tom nekom ekosistemu, o prilici koja im se pruža u najrazličitijim industrijama, tipovima proizvoda, jeste Middle East, North Africa. Obično se doda Pakistan u celoj priči iz raznoraznih razloga. Znači, ti pričaš o nekom tržištu od oko 700-750 miliona ljudi. Što u svakoj varijanti nezavisno od toga koliko su sva ta društva bogata jeste jedno jako, jako veliko tržište. Naravno, tu postoji nekih 18 ili 19 zemalja. Nisu sve od tih zemalja jednako razvijene, niti postoje jednako velike prilike, ali postoje zemlje kao što su pre svega Emirati, Saudijska Arabija, Egipat, koje su dosta zanimljive zato što imaju s jedne strane i pristup kapitalu, s druge strane imaju dosta dobra razvijenu industriju koja može biti jednim delom zamajac svega toga i imaju pristup sve više i više talentu, odnosno ljudima koji su, pogotovo kada su u pitanju zemlje iz zalive, dolaze sa najrazličitijih krajeva sveta da bi tu priliku iskoristili.

Ivan Minić: Znaš kako ja to još vidim? Tu imaš i taj momenat da prosto kada praviš nešto, da rešiš neki problem, jedna od najvažnijih pitanja je koji problem ti rešavaš, koju potrebu ti zadovoljavaš. E, oni imaju potrebu za svim. Ne baš bukvalno, ali za mnogo više toga nego društvo koje postoji 500 godina u ustaljenom nekom sistemu i 99% potreba je već zadovoljeno. Pa, možeš da napraviš 5% bolje iskustvo i da tu tražiš neku svoju šansu i da moliš Boga da će ljudi zbog 5% boljeg iskustva da naprave tranziciju, što obično neće, a ovde imaš čist teren na kome nešto možeš da napraviš.

Ivan Jakovljević: Tako je.

Ivan Minić: Kapital, potencijal, publiku i tu neku vrstu institucionalne podrške, odnosno socijalne podrške.

Ivan Jakovljević: Da, pričao si, pomenuo si potrebu, to je definitivno broj jedan u svemu tome. Ako gledaš to u neko makro smislu, to nisu samo stotine miliona ljudi, to su stotine miliona mladih ljudi. Pričali smo u Saudijskoj Arabiji, to važi i za Emirate, to važi i za Pakistan, važi za mnoge države tu, važi i za Egipat, imaš ogroman broj – to je preko 50%, nekad čak i 2/3 populacija koja je mlađa od 25 godina. Šta znači mlađi od 25 godina? To su ljudi koji su odrasli na digitalnim tehnologijama. To su ljudi kojima je mobilni telefon jednako njihov identitet, koji koriste resurse, koji koriste usluga koje im ta digitalna tehnologija pruža s jedne strane: da li gledaju Youtube ili koriste Twitter ili su na Facebooku ili nečem drugom. Fun fact, Saudijska Arabija je u top 5 najvećih tržišta kada su u pitanju i Twitter i Snapchat. Ne zato što je velika kao tržište. Njih je manje od 30 miliona ljudi, nego zato što u kojoj meri i na koji način se koristi. Ti imaš vrlo mladu populaciju koji su digital natives, koji koriste te usluge u svakodnevnom životu, pogotovo kada je u pitanju digital to digital, to si isto pomenuo u nekom trenutku, ali nemaju pristup tim stvarima lokalno. Znači, ja mogu da gledam Youtube klip, koji na engleskom, svi govore engleski – OK, možda mi fali malo lokalnog contenta i to je isto tako, ali zašto ne mogu da pozovem Uber da dođe da me pokupi, kao što bih mogao u San Francisku ili nekom drugom mestu. Tako da imaš populaciju koja je spremna za nove vrste digitalnih usluga, a nemaš preterano veliki broj, odnosno nisi imao preterano veliki broj lokalnih provajdera, jer, ako hoćeš, dobar deo ekonomije jeste i statičan, nije u vlasništvu države ili je okoštao ili su u pitanju državne kompanije, itd. Tako da vrlo podno tle za ljude koji dođu i kažu: “OK, kapital postoji. Potreba postoji. Tržište je dovoljno veliko. Šta je to što nas sprečava?” Pritom, Bliski istok obično nije top 1 ili top 3 tržište za te tehnološke kompanije iz Amerike pre svega da dođu. Obično kad gledaš na koji način tehnološke kompanije šire svoje poslovanje pre svega iz Amerike, obično prvo dođu u London zato što im je poznato tržište, iz Londona u ostatak zapadne Evrope, onda verovatno neki Japan, neka Australija. U poslednje vreme sve više Indija. Bliski istok ili Afrika je obično negde pri kraju te lestvice prioriteta, što onda znači da ti kao neko ko hoće da pravi tu stvar lokalno imaš 3 do 4 godine vremena da ti nešto napraviš pre nego što ti veliki gorila iz San Franciska dođe i pokupi sav kajmak. Znači, imaš idealne elemente svega toga. U smislu potrebe tržište, u smislu kapitala, u smislu nedostatka konkurencije, da napraviš nešto što može biti relevantno i da zadovolji potrebe velikog broja ljudi.

Ivan Minić: I kad kažeš nedostatka konkurencije, s jedne strane i manjih očekivanja, da to ne mora da bude state of the art proizvod.

Ivan Jakovljević: Tako je.

Ivan Minić: Može da bude nešto što bi u Americi bilo OK pre 10 godina, jer ne postoji ništa sa čime možeš da uporediš. Sa druge strane, mnogi od tih velikih igrača, ne svi naravno, ali mnogi od tih velikih igrača kad budu dolazili na to tržište imaju opciju da prave stvar od nule ili da kupe gotovo nekog ko tu postoji. I vrlo često će se opredeliti za to da kupe i ugase konkurenciji, akviziraju korisnike, šta god, eliminišu, ali to je jako lepa prilika da to nešto što si napravio, što može lepo da živi ne završi svoj život tako što ga neko uguši i ugasi, nego tako što ga kupi, pa imaš tu neku vrstu exita.

Ivan Jakovljević: Tako je. I upravo to se i desilo. I to je u nekoj prvoj fazi razvoja lokalno startup ekosistema zapravo bilo to i to je bila ta neka vrsta, ako hoćeš, vododelnice, gde je taj sistem počeo jako brzo da se razvija. Kompanija se zvala Careem, osnovana je tri godine posle Ubera. Osnovala su je dva McKinsey konsultanta, koji su suštinski napravili jedan veliki spreadsheet i koji su analizirali šta je to gde postoji potreba, postoji tržište, postoji globalni igrač koji još uvek neće doći na lokalno tržište, gde mi možemo da napravimo neku priču. Tri godine kasnije posle Ubera su osnovali Careem. Pet godina posle toga su ga prodali tom istom Uberu za preko tri milijarde dolare. To je bio prvi mega exit za ceo region. Ono što se tu desilo su pravo dve stvari. S jedne strane ti imaš najbolji primer šta je to što je moguće da se napravi ne samo u nekom tamo egzotičnom San Francisku na drugom kraju planete, nego šta može da napravi neko ko je bukvalno zgradu do tebe ili ko je možda sedeo sa tobom kao kolega u istom officeu, s jedne strane. Znači, dao je tu neku vrstu, ako hoćeš, zvezde Severnjače mnogima koji su krenuli, koji su hteli da ponovo tu vrstu uspeha, pre svega u finansijskom smislu. S druge strane, način na koji su oni to napravili i koncipirali, oni su imali taj sistem podele vlasništva, gde je najveći broj ljudi u zavisnosti od toga kada su se pridružili kompaniji imao neku vrstu opcija ili deonica. Kada su se prodali, oni su napravili preko 70 dolarskih milionera, koji svi ljudi koji su toj nekoj drugoj ili trećoj instanci, s jedne strane su rešili svoje životne probleme finansijski ili su makar dosta komforni. S druge stranu su videli kako se to radi, što se kaže, iz publike, iz prvog ili iz drugog reda. “Pa, čekaj, zašto ja ne bih pokušao da napravim nešto slično.” I sad ti imaš otkada se taj exit desi ti imaš taj efekat Careem mafije, po uzoru na PayPal mafiju. Veliki broj ljudi koji su bili u Careemu su sada osnivači tehnoloških kompanije koje dobrim delom emuliraju modele koji su prihvaćeni i dokazani iz Silikonske doline i iz drugih delova sveta, ali koji naravno sa lokalnom egzekucijom pokušavaju da naprave neku sličnu priču, koji privlače lokalni kapital, koji privlače lokalni talenat i jednostavno čine taj ekosistem mnogo bogatijim nego što je bio do pre nekoliko godina. Daću ti drugi primer, čisto opet poređanja reda veličina. Ja kad sam odlučio da uđem u ekosistem, kada sam percipirao te neke 2019. godine, to je bilo pre korone, da ta šansa postoji. Ukupna količina investicija koja je ušla u startup ekosistem na Bliskom istoku je bila između 300 i 400 miliona dolara. To je bila 2019. godina. Znači, ove godine, 2022, mi smo prešli 3 milijardi dolara u prvom polugodištu ove godine. Znači, pričamo o udesetostručavanju investicija. Sa investicijama naravno dolazi i talenat i ljudi i prilike i sve ostalo u jednom jako, jako kratkom roku.

Ivan Minić: I vrlo specifičnom periodu.

Ivan Jakovljević: I vrlo specifičnom peridu.

Ivan Minić: Znači, bilo bi još brže da nije bila situacija sa kovidom najverovatnije.

Ivan Jakovljević: Pa, dobro, možda da, možda i ne. Ne može se poreći isto da je kovid dosta doprineo nekim konkretnim modelima. I neke velike kompanije kao što su Instacarta ili food delivery ili tako to, oni su naravno procvetale kada je došlo do zatvaranja. To im je dalo neku vrstu, ako hoćeš, pristupa tržištu koju bi oni možda tražili u mnogo dužem vremenskom periodu. Dalo im je mogućnost da rade sa mnogo većim brojem ljudi, koji jednom kad su probali onda se više nisu vratili na staro. Tako da je, ima tu i pozitivnih efekata svega toga, ali definitivno, dosta, jedna zdrava priča koja ide u jednom vrlo dobrom smeru. Ne samo što ide u vrlo dobrom smeru, nego što ide u vro dobrom smeru poprilično  velikom brzinom. Na neki način pokušavaju da nadoknade ako hočeš, ono što su na neki način propustili, oni su dosta, dosta kasne u tom smislu, ne pričam sad konkretno o Silikonskoj dolini , pričam o možda jugositočnoj Aziji ili Indiji, Latinskoj Americi, ima tu dakle, još puno, puno prostora za rast. Ali ta neka trajektorija, putanja i brzina su zaista fascinantne.

Ivan Minić: E, sad, imam niz nekih blic pitanja koja su mene zanimala, a pa

pretpostavljam da zanimaju i dobar deo publike koja se odnose zapravo na život tamo. Jedna stvar je kada ti dođeš tamo sam sa idejom da iskoristiš period sa idejom da 

narednih nekoliko godina akumuliraš neki kapital, pa da onda posle vidiš šta ćeš, da 

li ćeš da se vratiš ili ćeš ostati delimično, nije važno. Ali potpuno drugačije je kada 

tamo formiraš ili imaš porodicu, decu i sve što uz to ide. To ono usložnjava i 

aktivnosti i potrebe i sve je dosta drugačije u odnosu na to kada si ti single i kada ne 

treba ti ništa i kada razmišljaš o tome kako ćeš napraviti novac. Kako je imati 

porodicu tamo?

Zasnivanje porodice, školovanje, klima i odnos prema strancima u Dubaiju 

Ivan Jakovljević: Vidi, pričao sam malo ranije da je jedan od razloga zašto Dubai, zato što 

jeste ceo njihov value proposition, to je jedno vrlo dobro, vrlo convenient mesto za 

život za ljude koji dolaze iz svih krajeva sveta kao i njihove porodice. Tako da 

puno stvari tamo jako dobro funkcioniše. Školski sistem koji je napravljen, to su sve 

privatne škole, najrazličitiji kurikulumi , da li britanski da li je američki , imaš pristup

svemu tome. Zdravstveni sistem je sistem koji dosta dobro funkcioniše. 

Infrastruktura u smislu, u smislu puteva u smislu javnog transporta, u smislu 

putovanja, pristupa aerodromima, infrastruktura u smislu zato što dosta ljudi dolazi 

tamo sa decom, znači stvari za decu, zanimacije, zabavne parkove, ljudi i žene 

kojima je profesija da decu čuvaju, da pomažu u kući. Sve to funkcioniše na način 

da tebi omogući jedan vrlo lagodan život, po da se razumemo dosta visokoj ceni, jer

jedan deo toga jeste mi ćemo te platiti dosta, ali što više novca možeš da ostaviš u 

našoj ekonomiji, to je naravno, naravno poželjno, je l. A, tako da, zanimljivo je da 

dosta ljudi koji dođe tamo, zapravo i ne zaradi pare, je l. Zarade su visoke, ali su i 

troškovi jako veliki, mnogo ljudi jedva dočeka činjenicu da može da vozi skup auto 

po dobrim putevima ili da može da izlazi svako treće veče na prekookeanski brod ili ne 

znam na najrazličitije Michelin star restorane, sve je to dostupno, sve ti se to nudi, stvar je

izbora u kom pravcu ti to hoćeš da gledaš i na koji način hoćeš da se ponašaš. Mi 

smo živeli jedan dosta komforan život, deca su išla u američku školu, imali smo 

pomoć u kući, izlazili smo, vrlo, vrlo komforan život koji opet kažem nije, osim u tim 

nekim vremenskim uslovima koji su leti dosta teški, da ne kažem ne podnošljivi, 

život je dosta lagodan.

Ivan Minić: Kad kažeš da su vremenski uslovi leti teški, koji su meseci zapravo 

nešto što bi za nekog ko je odavde, iz neke kontinentalne klime bili idealni da 

poseti, vidi, proba, pošto u ovom periodu nije baš poželjno ići?

Ivan Jakovljević: Da, najbolji način da se razmišlja o tome jeste, da je od juna meseca juna do septembra meseci u kojima taj region treba izbegavati. To su temperature koje su 

dosta više od temperatura koje se nalaze ovde na koje smo mi navikli. Pričamo o 

42, 45, pa nekada čak i više pogotovo u drugom delu od ta četiri meseca, dakle 

avgust i septembar. Vlažnost vazduha isto odlazi na gore, odnosno povećava se, 

tako da to postaje poprilično nepodnošljivo. Šta se tu dešava, ti ne osećaš toliko 

uticaj temperatura, koliko se osećaš skučeno i klaustrofobično. Jer najveći deo 

vremena provodiš u zatvorenom prostoru, bilo da je u pitanju tvoja kuća, 

kancelarija, automobil ili mall, ali nemaš mogućnosti puno da se krećeš van toga, 

odnosno napolju i onda se osećaš se skučeno. Pod klimom si i osećaš se skučeno, 

meseci kao što je kraj aprila, maj i oktobar možeš da ih uporediš sa letnjim 

mesecima ove. Znači nije nepodnošljivo, da u toku dana možeš da ideš napolje, 

između 1 i 4 i ne budeš direktno izložen suncu, ali van toga i pogotovo uveče, kad 

nema sunca na nebu je jedno lepo letnje veče ili jedno lepo letnje jutro koje može 

da bude sasvim dobro i pritom su to recimo meseci koje treba da ideš ako hoćeš da 

plivaš u moru. Jer tu more dosta je toplo ali nije nepodnošljivo toplo. A ostali meseci,

znači pričamo o novembru do marta, to su meseci stalnog proleća i to je po meni 

najlepše vreme , znači živeo sam u Kaliforniji dugo, mslim da je to klima lepša nego 

u Kaliforniji, možeš da zamisliš to je nekih 25, 26 stepeni preko dana, gde se palme 

njišu, vetar ćelija, cvetići rastu i ono jednostavno jedna jako, jako lepa klima dok za

to vreme svi ljudi koje ti znaš su u crnim debelim jaknama i dosta depresivno na 

ulicama grada.

Ivan Minić: Kakav je odnos lokalaca prema strancima?

Ivan Jakovljević: To je dosta zanimljivo pitanje, odgovor na to pitanje je naravno – zavisi. Ja sam uspeo s obzirom da sam tamo dosta dugo, i s obzirom da neke od stvari koje 

radim su dosta vezane za lokalce, što firme sa kojima sarađujem, što ljudi sa kojima

sam radio. Mislim da imam ljude, mislim da imam prijatelje sa kojima sam ostvario 

dosta dobar odnos i koji me puštaju u nekoj meri u taj svoj ako hoćeš, ali većina 

ljudi koji dođe, koji dođe sa strane nema tu preterano odnosa sa lokalcima. To su 

uglavnom expat grupe koje se drže jedni drugih. Britanci su uglavnom, provode vreme sa Britancima, jednostavno zato što kultura je dosta kompatibilna, gledaju mečeve Premijer lige zajedno pa navijaju za isti klub ne radi se tu ni čemu drugom. Ali uglavnom se dobrim delom lokalci drže za sebe. Čak ne bih rekao da je to iz nekih loših namera ili iz nekog lošeg razmišljanja već jednostavno grupe se drže dosta zajedno unutar grupe. Između ostalog zato što je veličina grupe takva da ti možeš recimo čak i u našem slučaju da ti možeš da provedeš dobar deo svog života u Dubaiju a da ne izlaziš mnogo van okvira te grupe. Jer imaš desetine i stotine naših ljudi gde možeš da nađeš dobre prijatelje sa kojima ćeš otići na priće u restoran ili raditi nešto zajedno.

Ivan Minić: Takođe, mislim jedna od stvari koja, koja je negde interesantna, jedan takav sistem, jedna zemlja koja je nova u svakom smislu, znači ono sve kad izađeš iz zgrade sve kad vidiš u vidno polju nije starije od 15 godina.

Ivan Jakovljević: Tako je.

Ivan Minić: To onda negde podrazumeva da ne postoji ozbiljna podloga u vidu nekog obrazovnog sistema na koji stvarno možeš da se osloniš. Sad si ti tamo imaš decu, imaš neke ambicije za tu decu, šta je prosto nešto što je ok lokalno realizovati, a u kom trenutku treba da razmišljaš da možda treba da toj deci ponudiš neku alternativu, ako želiš da imaju uspešan život?

Ivan Jakovljević: Da, dobar deo ljudi koje ja znam, da ne kažem najveći, na neko osnovno školovanje nema nekih preterano velikih zamerki. Tamo se u obrazovanje generalno ulaže, tako da njihova infrastruktura ako hoćeš školske zgrade, oprema, jedna škola koju smo svojevremeno gledali za decu imala je svoju sopstvenu opservatatoriju, pa ne znam ono, salu za probe sa orkestrom sa najrazličitijim muzičkim instrumentima, znači ono što se kaže, šta god novac može da kupi, a to je vrlo verovatno sve čemu ćeš ti imati pristup u mnogo višoj meri nego ne samo ovde, nego rekao bih možda čak i u najvećem delu sveta. Znači u tom smislu, u smislu kada je u pitanju neka socijalizacija, kada je u pitanju pristup tim nekim stvarima, gde hoćeš da probaš, kada želiš da imaš, ne znam plivanje svakog  drugog dana kao osnovni školski program zato što svaka škola ima bazen, ili želiš da dete svira u okrestru zato što ima pristup svim instrumentima, mislim da je to nešto što je, što je i dosta dobro organizovano i da dobar deo ljudi smatra da su njihove potrebe u potpunosti, potpunosti zadovoljene. Već kada se krećeš tamo ka srednjoj školi mislim da kvalitet obrazovanja dolazi do izražaja, i ti imaš ne tako mali broj ljudi koji sa jedne strane da li je u pitanju kulturei ili odnos prema kulturi ili neke veće ideje u kom pravcu žele decu da usmeravaju, tipa ako su došli iz Britanije, žele da im deca završe britanske fakultete, onda je srednja škola dosta dobro vreme da se prešaltaju iz Dubai sistema u britanski sistem tako da kad već deca dođu do srednje škole sve postane šareno. Ima ljudi koji ostaju, ima ljudi koji donose odluku da im je potrebno drugačije obrazovanje, da li kvalitetnije, da li specifičnije u smislu lokalne kulture ili potrebe to je sad opet pitanje. Najveći broj ljudi svoju decu šalje van Emirata kad je u pitanju više obrazovanje, da li postoje naravno univerziteti, na mnogima se radi na povećanju kvaliteta, ali je činjenica da najveći broj dece, mladih ljudi fakultete završava, više obrazovanje završava, završava.

Ivan Minić: Kakvo je, kakvo je iskustvo iz ugla bezbednosti i kako se ljudi osećaju tamo. Pričamo opet o nekom sistemu u kome cirkuliše ogromna količina kapitala, postoji ogromna količina luksuza, možda više nego bilo gde drugo na svetu i dostupnije nego bilo gde drugo na svetu, u smislu procenat populacije koji živi neki viši standard je mnogo veći nego u većini gradova tog broja stanovnika.

Bezbednost, uslovi za poslovanje i pandemija u Dubaiju

Ivan Jakovljević: Vidi, savršeno je bezbedno, odnosno čini mi se da je Abu Dabi proglašen za najbezbedniji grad na svetu, a mislim da je Dubai na nekom 3. ili 4. mestu. Ako pričaš o tom klasičnom uličnom krimnalu njega gotovo, gotovo da nema. Postoji puno razloga za to u koje može ili ne moramo puno da ulazimo u to, daću ti samo jedan primer. Tamo su i automobili jeftiniji nego bilo gde u Evropi između ostalog, zato što su porezi manji , tako da jako veliki broj ljudi vozi jako dobre i jako skupe automobile. Pričamo o Range Roverima, najrazličitijim Porscheima kao i o baselineu, kao i o Bentleyjima, Rolls-Royceevima ili čemu god kako ideš više. Naći ćeš dosta često, da pogotovo u letnjim mesecima ljudi ostave upaljen auto, van prodavnice ili malla, ako idu na 10, 15 minuta, zato što da bi klima radila, činjenica je da svako može da uđe u taj auto i da ga odveze bilo gde nije problem jer se to jednostavno ne dešava. Ako pričamo o tom nekom sitnijem i srednjem kriminalu, da li je u pitanju bezbednost, da li je u pitanju fizička bezbednost, da li su u pitanju krađe ili nešto treće toga gotovo da nema. 

Ivan Minić: Kaži mi taj momenat kada ti već neko vreme boraviš tamo i osećaš da si ipak deo života ostavio tu i osećaš neku vrstu pripadnosti ovaj okruženju, u kom trenutku i da li, posebno kad sada kada je došlo do nekih promena, neko od ljudi iz lokalnog sistema počne tebe da doživljava kao deo toga? Ili si ti trajno samo stranac?

Ivan Jakovljević: Pa znaš kako, ja mislim da si trajno stranac sa jedne strane, ali isto tako mislim da kao i većina stvari u životu ništa nije crno belo, ne postoji dihotomija ti si ili stranac ili si lokalac, postoji jedna ta srednja varijanta, kako hoćeš siva zona gde na drugačiji način mene gledaju ljudi koji znaju da sam ja već 15 godina tu, da sam dosta dao tom sistemu, izgradnji sistema, da sam se što se kaže commitova da sam se dosta uložio, da su mi deca rođena tu, da idu u školu tu, drugačije je to od nekog ko je pre 6 meseci sišao iz aviona i sad hoće da radi kao neki posao. Ja imam neki taj neki network i te neke veze koje su stare godinama, gde te na drugačiji način gledaju nego nekoga ko je tek došao i ko je na neki vrlo transakcioni način hoće nešto da završi. Jedna od stvari o kojima nismo pričali, a možda možemo da pomenemo, tamo su veze, tamo je poverenje jako važno, u smislu na koji način se tamo radi biznis. Ljudi koji dođu i samo pokušaju da budu, što se kaže da na kvantitativan način, na transakcioni način, koliko god to bilo zapravo dobro i povoljno na taj način pokušavaju da završe neke poslove obično ne uspevaju. Obično ono što se traži sa obe strane da se uloži neko veme, da se uloži neko poverenje, daću ti primer, smatra se veoma vulgarnim na neki način da ti na nekom sastanku sa nekim koga prvi put vidiš odmah počneš da pričaš o poslu. Pretpostavlja se da hoćeš prvo da izgradiš neku vrstu poverenja, da hoćeš da izgradiš neku vrstu odnosa i da onda taj odnos može da rezultira nečim što je komercijalno i isplativo, a ne obrnuto. Tako da mislim da postoji, mislim da puno toga ima, činjenica da sam ja tamo poslednjih 15 godina, da postoje ljudi koje znam godinama, da postoji neka istorija nekih naših interakcija, mislim da mi daje mnogo veći prednost u odnosu na nekog ko je možda juče sišao sa aviona. Da li to znači da me posmatrajukao nekog ko je lokalac, ne, ali da li me posmatraju kao bilo kog drugog stranca, mislim da je odgovor i tu ne.

Ivan Minić: A kaži mi, šta treba ljudi da znaju kada su u pitanju uslovi poslovanja i koje su neke bazične stvari koje tu ljudi treba da imaju u vidu. Ono što si pomenuo je da porez na prihode u klasičnom smislu ne postoji, ali šta su neki osnovni parametri koje ljudi treba da znaju? Bilo da dolaze kao zaposleni ili da dolaze sa idejim da budu preduzetnici.

Ivan Jakovljević: OK, nabaciću par nekih misli. Prva stvar je da radiš za bilo šta tamo tebi je potrebna viza. Da bi dobio vizu ti možeš da ili radiš za nekoga ko će sponzorisati tvoju vizu ili da budeš neka vrsta freelancera ili preduzetnika i da otvoriš svoju kompaniju i da praviš sebi vizu, sebi i svojoj porodici. I jedno i drugo su vrlo legitimne varijente i jedno i drugo su relativno lake varijante, pogotovo u odnsou na to kako to funkcioniše recimo u Americi ili nekim drugim zemljama. To može da zahteva dosta sredstava i dosta novca, otvaranje svoje firme, registracija, sprovođenje tih nekih regula, pravila i svega toga može da košta tako da nije nešto što se kaže što se radi na što se radi štapom i kanapom , treba biti spreman za potencijalno veće nego očekivana ulaganja u troškove nego kada su te stvari u pitanju to je prva stvar. Druga stvar tržište je, to sad pričamo, generalizujemo, nije sve nužno u istim vertikalama, tržište nije nužno dovoljno izdiferencirano, tako da sa jedne strane je moguće za nekoga ko tek dođe da se relativno brzo probije. Ne postoji tu preterano veliki broj ljudi koji su tu ne znam već 30 godina, pa imaju stalne klijente koje ne bi više nigde drugde, za nove firme i nove ljude je to otvorenije nego na nekim drugim tržištima, ali isto tako je tu i sa te strane veća konkurencija. Dolaze ljudi sa svih krajeva sveta, koji hoće da naprave neki svoj biznis, koji hoće da naprave, da traže neku svoju sreću i sad konkurencija u tom smislu jeste nešto što treba imati u vidu. Mi kad odemo odavde mi smo jedni od mnogih, da li smo mi iz Srbije ili je neko došao iz Indije ili je došao neko treći iz Pakistana na koji način se borite, na koji način se izdvojiti, to je nešto što je uvek znak pitanja, što je u zavisnosti od industrije o kojoj se radi. 

Ivan Minić: Kako je izgledao kovid u Dubaiju?

Ivan Jakovljević: Kovid u Dubaiju, vrlo zanimljivo pitanje. Prva rekcija kada je kovid došao bila dosta vrlo striktna, ja mislim da nivo zatvaranja koji je tamo bio u prvih par meseci kovida je bio na najstrožijem mogućem nivou. Daću ti primer, bilo je zabranjeno da svako izlaženje iz kuće 24 sata. postojala je aplikacija kojom si mogao jednom u toku dana da tražiš dozvolu da izađeš iz kuće, ta aplikacija je bila dosta jednostavna, dala ti je inpute kao što su odakle dokle, a vremenski period koji bi ograničili na maksimum 2,5 sata i drop-down meni u kome si imao 1 od 3 razloga zbog koga si iz kuće mogao da izađeš da odeš u super market, u apoteku ili kod lekara i još jedan isto vrlo specifičan razlog i ako si recimo tražio da idep u super market svaki dan, to ti ne bi bilo odobreno. Tako da, vrlo je bila striktna reakcija. Oni su njihov program vakcinacije je bio dosta brz ,dosta sveobuhvatan, oni su u nekom trenutku imali zahvat oko preko 95% i u tom trenutku su oni počeli da se otvaraju da bi u jednom trenutku postali vrlo otvoreno društvo u trenucima kada recimo su se druga društva zatvarala. I to je sad vrlo zanimljivo u nekom geostrateškom, makropolitičkom smislu, jer Dubai se pozicionira kao taj neki centar dešavanja, ekonomskih dešavanja, njihovi glavni konkurenti su Hong Kong i Singapur. Hong Kong i Singapur su dosta bili restriktivniji u tom smislu i onda ono što se desilo je da ne tako mali broj ljudi se relocirao iz Hongkonga i Singapura u Dubai zato što to su tamo mogli da žive bolje, da efikasnije rade svoj posao da ne budu pod raznoraznim karantinaima i zatvaranjima, tako da u ekonomskom smislu ono što su uspeli da urade, da dovedu biznise, da se otvore za turizam, mislim da je bilo zaista fascinantno.

Ivan Minić: E sad, ono pitanje za kraj ovaj, ti si doneo odluku pre godinu dana da se vratiš sa porodicom, ne sa idejom da se vratiš i da nemaš nikakvog dodira sa Dubaijem i sa zalivom, već zapravo da nastaviš da radiš sve što si radio. Pretpostavljam da je jedan deo toga i činjenica da smo proveli dve godine radeći suštinski remote svi sve. Osim onoga ko baš nije mogao iz fizičkih razloga, ovaj, kako je došlo do te odluke i šta je bila tvoja glavna motivacija i kako sad funkcioniše tvoj život kada si na relaciji. Nije to baš toliko blizu nije ni daleko, ok, ali nije baš ni toliko blizu. 

Ivanovo klackanje između Dubaija i Beograda

Ivan Jakovljević: Pa vidi ja sam i dalje mnogo tamo, znači realno ja sam jednom nogom ovde a jednom tamo, najveći taj poslovni deo što radim tamo jeste za Dubai, za Saudijsku Arabiju, za region i ja sam tamo suštinski dve nedelje mesečno, bukvalno polovim svoje vreme, porodica živi ovde. Jedan od razloga što smo poželeli to da uradimo jeste onaj klasični razlog da se približimo nekoj svojoj porodici, da deca malo upiju neke naše kulture, da budu bliži svojim rođacima, babama, dedama, malo bolje nauče jezik, i slično tome, ako hoćeš neki lični razlozi. Sa profesionalne strane ja vidim tu dosta prilika, nismo stigli da pričamo o tome, ja sam radio, radio sam strategiju startup ekosistema Abu Dabija i način na koji ja vidim njihov startup ekosistem u Abu Dabiju, ali možeš da ekstrapoliraš na generalno region jer kao nešto što je vrlo komplementarno onom što mi ovde imamo i ja to onda nekako vidim kao mogućnost da se grade vrlo zanimljivi mostovi između ovog regiona i onog regiona tamo jer mi imamo ono što oni nemaju oni imaju ono što mi nemamo. Relativno je blizu tom nekom geografskom smislu, vremenskih zona i svega toga, konkurencija je dosta manja nego neke druge destinacije koje su ovde možda popularnije, i ja to vidim i u profesionalnom smislu neku priliku da gradimo nekekmostove da stvaramo neku vrednost i tamo i ovde i u krajnjoj liniji i za sebe. Tako da imamo, ima tu elemenata koji su dosta lične prirode, ali ima i dosta elemenata koji se vezuju u tu neku percepciju da postoji puno mogućnosti da se ta dva ekosistema povežu i da se prave neke vrlo zanimljive priče.

Ivan Minić: Još jedna stvar, tvoja pozicija prethodnih, poslednja pozicija na kojoj si suštinski nezavisni konsultant, koji radi sa investitorima i investicionim fondovima, a sa druge strane, startupima kojima je to tržište zanimljivo ili sa koga kreću u svoju priču. Kako to funkcioniše, odnosno kako i funkcioniše sa druge strane, ko su neki ljud sa kojima bi ti voleo da popiješ kafu u Beogradu na Dorćolu, u nekom narednom periodu, kakve ideje i ciljeve bi trebalo da imaju da bi to imalo nekog smisla, da vi napravite neku vrstu saradnje. Šta će ovi u zalivu to ćeš tamo sa njima da rešavaš, ali ja brinem za ove naše ovde.

Ivan Jakovljević: Vidi ono što mi je zanimljivo, meni su zanimljivi pojedinci i firme koje pokušavaju da prave globalni proizvod iz ove neke naše priče, pokušavaju da nalaze rešenja za neke probleme koji su globalno primenjivi, a koji bi želeli da pokušaju da taj svoj proizvod, to svoje rešenje plasiraju na velikom tržištu, koje je gladno takve vrste proizvoda u kojima lokalna rešenja možda nisu dovoljno zastupljena ili nisu dovoljno dobro zastupljena. Znači pričali smo o komplemenarnosti ekosistema, ako pričaš o ekosistemu one tamo ima pristup kapitalu, veliko je tržište ali njihov talenat odnosno broj pogotovo inžinjerski talenat ljudi koji znaju da napave proizvod je relativno ograničen. Dok sa druge strane, moja percepcija ekosistema je, relativno skoro sam se vratio ali iz naših razgovora, drugih razgovora tako, tako shvatam situaciju , jeste da mi imamo dosta dobar taj inženjerski talenat, da imamo ljude koji znaju da naprave proizvod, ali možda nemaju dovoljno komercijalnih znanja ili jednostavno nemaju prilike da taj proizvod vidi i dođe do velikog broja ljudi koji između ostalog u funkciji tržišta koje jeste vrlo malo i ograničeno, ako pričamo o tržištu Srbije ili čak i o tržištu regiona. Tako da mislim da tu mogu da se prave neke konekcije da to može da bude jako dobro mesto da se bude proizvod iz te neke test faze da se dešava ovde da se primeni i da se lansira u nekom mnogo većem tržištu koje nije nužno toliko konkurentno, ali vapi za rešenjima koje, koja nisu lokalno dostupna. Tako da svako ko ima tu neku vrstu priče koja je B2C rešenje ili B2B konkretno rešenje bilo bi mi zanimljivo da popričam sa njim u svakom slučaju. Njim ili njom.

Ivan Minić: Hvala ti na iskustvu koje si podelio, verujem da će svakome biti dragoceno ko u opšte razmišlja, a i mnogima koji nisu razmišljali da zapravo na tom mestu na Zemljinoj kugli uopšte postoji potencijal za neku njihovu ideju. Mislim da smo lepo oslikali celu siuaciju i svakako bilo je jako zanimljivo videti gde jedan saobraćajni inženjer koji je sticajem okolnosti završio na Stanfordu može da završi u daljem toku svoje karijere. Nisi postao Majkl Džordan, ali si u onome što radiš napravio neke jako interesantne stvari i imao si priliku da zbog hrabrih izbora koje si napravio da učestvuješ u nekim stvarima u kojima veoma mali broj ljudi ima priliku da učestvuje, tako da, hvala ti na tome i iskustvu koje si podelio. Hvala vama što ste nas slušali ili gledali. To bi bilo to za ovu nedelju. Mi se čujemo i vidimo naredne, a ukoliko vam je potreban kontakt pronađite Ivana na Linkedlnu. Biće i link ka profilu u opisu ove epizode. Hvala još jednom.