Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Danas imamo tu jednu veoma neobičnu situaciju da ja u gostima imam jednog od svojih prijatelja. Mislim, to nije neobično, to se često dešava. Ali, imam čoveka koji je možda jedan od najzaslužijih za neke jako divne stvari koje sam radio u svojoj karijeri. I u principu on je glavni i osnovni i direktni krivac za projekat Moja Firma, bez koga verovatno većina vas danas ovo slušala, gledala, kako god da konzumirate ovaj sadržaj, a ja se ne bih toliko duboko i toliko trajno i neizlečivo zaljubio u preduzetništvo i male biznise i sve što uz to ide. Vlado, dobro došao.

Vladimir Tošić: Bolje te našao i hvala na ovome glavni krivac. 🙂 Nekako ti naši projekti počnu tako, sve super, srećno i veselo, ali se završi sa xanaxima, ali dobro, to malo detaljnije posle. 🙂

Ivan Minić: Pa, dobro, da, ima i toga. Ali, takve stvari uvek dolaze kad imaš posvećene ljude sa svih strana kojima je mnogo stalo i koji pokušavaju da izvuku maksimum iz nečega, gde nije samo stvar u tome da se posao uradi, nego da se napravi nekakav rezultat. E sad, tvoja karijera je vrlo neobična, komplikovana, tvoj CV je jedan od onih što ne mogu da stanu na jednu stranu, ni na dve, tako. I ti si kroz karijeru prošao kroz mnoge industrije, na raznim nekim pozicijama, od kojih su neke bile vrlo očekivane, klasične, uobičajene, ali si u jednom trenutku napravio twist, koji te je vodio kroz neke vrlo neobične, inovativne uloge u kompanijama gde baš i nismo mogli da zamislimo da tako nešto postoji. Ali, pričaćemo o tome. Prvo pitanje, kao i za sve ostale, naše Munchmallow pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Vladimir Tošić: E, razmišljao sam. Ne mogu da se setim baš kad sam bio mali, je li sam imao neku viziju, nešto, ali sećam se vremena kada je trebalo birati faks. Ja sam tad hteo da budem košarkaški trener. To mi je bilo. Igrao sam basket neko vreme, a onda sam se povredio, klasična priča. Nema ništa od toga, doviđenja. Tad u to vreme se to nije operisalo – hrskavica u kolenu. Sad je to rutina, ali to nije bilo, davno beše. I ja hteo da budem košarkaški trener. Upisaću DIF, pa posle DIF-a trenersku školu, pa ću onda da budem trener. Što se nije desilo zato što su bile vesele 90-e. I onda ako ne upišeš tehnički fakultet, ideš u vojsku. Ideš u vojsku, ideš u rat. 🙂 To je bila matematika vrlo jednostavna. I tako ja odustanem od tog sna i postanem dipl. inc. mašinstva. 🙂

Ivan Minić: Što baš mašinstva?

Vladimir Tošić: Pa, opet jedan decision tree, što bi rekli naši stari. 🙂 Tad se polagao prijemni i za mašinstvo se polagao samo jedan predmet – matematika. Ja sam išao u Matematičku gimnaziju. Sigurica, to ću da upišem sigurno. I drugi razlog je bio – znači, opcije su bile mašinstvo i elektronika. Pošto sam ja u Nišu živeo i studirao, nema elektrotehnika, nego elektronika. Moja sestra je bila asistent na elektronici na prvoj godini. Kao, ne. 😀 Svi će da me zezaju. Ne dolazi u obzir. I tako ja odaberem mašinstvo i eto. Ono što mi je bilo krivo posle je što realno koliko sam se ja trudio oko tog mašinstva, ja sam mogao još jedan faks paralelno. Tako da ne znam što nisam upisao i DIF i mašinstvo. Jedno odložim vojsku, a drugo možda da budem trener, pa možda bi me sad intervjuisao u drugom kapacitetu. 🙂

Ivan Minić: Pa, videći kakve si razlike pravio u kolektivima gde to baš i nije uobičajeno, prilično sam siguran da bi i ta karijera bila uspešna. Mada bi verovatno povlačila sa sobom dosta više stresa nego ova koju si odabrao. 🙂

Vladimir Tošić: To, to. 🙂

Ivan Minić: Neću da te pustim da odmah pređemo na meso i sve ono što si radio. Hoću malo da te pitam o odrastanju i o tom nekom periodu i osnovne i srednje škole i posle fakulteta. Prosto, šta su bile stvari koje pamtiš da su te interesovale? Šta ti je pokazalo da postoji mogućnost da se baviš tim nekim stvarima koje su bliže tehnologiji, tehnici? Ko su bili ljudi koji su te inspirisali i šta su bile neke stvari sa kojima si se susretao i kroz predmete i kroz knjige i filmove i kroz sve ostalo, koje si ti govorile: “OK, ovo je nešto što me zanima. Hajde da malo idem uz ovu licu, da vidim šta se dešava.”

Vladimir Tošić: Pa, gledaj, tad, tipa, osnovna, srednja škola, nisam nešto imao prevelike niti ambicije niti interesovanja. Igrao sam igrice kao što su svi igrali, Commodore i tako to. Kad se slomio drugi džojstik, nije mi bilo više toliko interesantno. Jer nisam bio od onih koji kao rastave telefon, pa ga sklope da vide kako to radi. Nije to išlo u tom pravcu. Nisam ja to nešto manuelni tip, više sam da razmišljam kako bi eventualno nešto moglo i tako te neke stvari. Ali, uvek nekako sam tražio drugi način, drugačiji način da se nešto uradi. I mislim da tu ima dve neke stvari: da imaš kratak fitilj, da te nešto nervira, “što ovo ovako, je li ne može ovo pametnije”, i da si dovoljno lenj da nađeš elegantan način da se to uradi, a ne da moraš da zapneš i da nešto brute forceuješ. Nego, kao što ne bismo probali ovako i onda da se to desi, a ne ti za to uzmeš ašov, pa udri. 🙂 Tako da to je neki pattern, ja bih rekao, koji sam tu primenjivao, pa i tokom fakulteta. Mašinstvo je interesantno, jer te tera da razmišljaš na dobar način, da rešiš problem, ali kako su nam govorili na fakultetu svako može da reši neki problem za 100 maraka, inženjer treba da reši za jednu ili dve i da se to posle ne kvari. Tako da takav neki način razmišljanja kako da nađeš najjednostavnije rešenje, rešenje koje je održivo, to je nešto, na primer, interesantno što sam, hajde da kažem, jedna od vrednijih stvari koja mi je ostala sa fakulteta. Realno, ta diploma stoji u fioci, nikad je nisam nešto iskoristio, nisam se nikad bavio mašinstvo, nisam radio u struci, ali taj pattern – to i dan-danas postoji. Znači, da me nešto dovoljno iznervira da poželim da uložim energiju u to da nešto promenim. I onda me ništa ne mrzi. 🙂 Znači, da zapnem i da pokrenem i ljude, i da pitchujem, i da nađem sredstva, da organizujem vojsku iza toga koja će time da se bavi. I onda kad to sve nekako krene, ja se maknem na nešto drugo što me sad nervira više. Ovo je sad OK, hajde da nađemo nešto drugo. To je tako nekako išlo. I okviru neke firme gde radim, a i van. “Aha, gle, hajde da probamo to.” Tako da, tako je to nekako išlo, da.

Ivan Minić: Kaži mi, koliko je zapravo fakultet bio težak? OK, ti si došao iz jako dobrog backgrounda za tako nešto kroz srednju školu i ozbiljnu matematiku. Matematika je najčešće ono što ljudima predstavlja problem, ali postoji uvreženo mišljenje i moj utisak da je tačno, da su kod nas ovi dobri tehnički fakulteti – s jedne strane da imaju taj problem da nisu možda dovoljno aktuelni, itd, ali sa druge strane da su zapravo jako teški. Taj proces prolaska kroz ispite, godine i sve ostalo je baš onako proces surove eliminacije. I da neko ko završi ima dve stvari: gotovo izvesno jako dobro zna to što je završio, a drugo vrlo verovatno je malo oštećen u tom procesu. 🙂 Kako je to bilo iz tvog ugla?

Studije mašinstva u turbulentnim 90-im

Vladimir Tošić: Pa, gledaj, ja bih dodao treću stvar – uporan je. 

Ivan Minić: Sigurno.

Vladimir Tošić: Bez toga nema šanse. Gledaj, ne znam kako je danas. Pričao sam skoro sa momkom, to je sin od mog bivšeg kolege, koji je upisao Mašinstvo i kao nikad lakši fakultet. Meni je bilo mnogo stvarno čudno. Ili je genije ili stvarno su spustili kriterijume. Nekad, to tad 90-ih, to je stvarno bilo dosta teško. I, recimo, jedna mala digresija tu. Mnogo zavisi od profesora i težak predmet može da bude interesantan, lep i lak. Znači, uvek ću da se sećam profesora koji je držao termodinamiku II, što je kao jedan od najtežih predmeta za razumeti uopšte o čemu se tu radi. To je termodinamika na nivou čestica. I stvarno su teške stvari, ali čovek je toliko lepo kroz nekakav storytelling objašnjavao da ti jednostavno kapiraš. Ima drugih zbog kojih su ljudi ostavljali fakultet. Znači, toliko ga napravi teško i nemoguće i pokušava da ti oteža, da jednostavno polažeš 17. put, fine, neće da se desi, hajmo na nešto drugo, na neki lakši, ako ima. Tako da mnogo je na ličnoj osnovi. I jedna stvar isto koju sam zapamtio, recimo, koja me je tad baš žuljala, tad se pojavio AutoCAD, postao dostupan, da kažemo – svi smo imali code, OK. 😀 I nekoliko nas tu počelo da s njim eksperimentiše, malo da crta grafičke radove. Jer to je jedan od najnapornijih delova mašinstva je to crtanje – tih grafički radovi koje moraš da overiš, pa posle pismeni, pa posle usmeni. Svaki ispit ima više delova. I sad doneseš na overu te radove i vidi asistent da je rađeno na kompjuteri i kao: “Ja ovo ne mogu da potpišem. -Zašto? -Pa, ne znam da li si ti radio. -Kako znaš kada je crtano tušem? Koja je razlika? -Ne, ne, ovo si ti mogao da odštampaš za 5 minuta.” I neće da overi. Znači, digitalna transformacija već tad me je to nerviralo, čoveče. Ovo nije fer. Ja znam to da radim, ali nedozvoljavaju. Tako da ima tu interesantnih anegdota sa faksa, ali da je bilo lako, nije bilo lako. Trajalo je godinama. Svaki ispit iz više delova. Na primer, jedan profesor nam je doneo tri knjige i pokazao nam pristup. Mi nismo imali priliku da vidimo tako nešto. Doneo je američku knjigu, nemačku knjigu i rusku knjigu. Kao ovo su vam tri principa u obrazovanju. Ruska knjiga, kaži 100 strana, 98 strana teorija, 2 strane zadaci. Američka knjiga 2 strane teorija, 98 strana praktična primena. Nemačka knjiga negde napola, 20-30 teorija i kao: “E sad, da mi to dobro izbrusimo.” E, to su vam tri principa. Kod nas uglavnom ruska metodologija. Znači, bubajte teoriju, a šta ćete vi od toga da primenite to ćete da učite kad se zaposlite. Ne znam da li je i dalje tako, da li se nešto promenilo sa ovim imaš tri godine, pa master, itd. Realno ne znam. Interesovaće me za koju godinu, kad mi deca stasaju za faks. Sad je tek srednja škola i upis aktuelan. Ali, to je jedan veliki bag u obrazovanju i čitav sistem obrazovanja i manjak korišćenja tehnologije na pravi način, itd. Ko zna, možda ću jednom time da se bavim, pošto počinje da me nervira. 😀

Ivan Minić: 🙂 Ali, kaži mi taj momenat, naravno, to se dešava u neko veoma osetljivo vreme u smislu jedno užasno vreme. Vreme u kome nema ničega nigde, ništa nije dostupno. Dešavaju se manje-više redovno tragedije u nekom našem okruženju. Pritisak je ogroman i to sve. I sad prosto kako izgleda u to vreme pokušavati da budeš odgovoran prema sebi, porodici, svima ostalima, da budeš dobar student i sve što uz to ide, a nekako imaš utisak da to nema nikakvog smisla?

Vladimir Tošić: Pa, ne znam kako je bilo onima koji su bili dobri studenti, a nisam baš bio dobar student. Ja sam studirao jedno 7 godina, imao sam bedan prosek. Bukvalno sam otaljavao minumim, jer sam ja to i upisao ne iz razloga što me je interesovalo, nego što sam morao. Pa, kad radiš nešto što moraš, onda ga ne radiš baš super. Druga potpuna priča, recimo, moja žena tad – dobro, nije tad, malo kasnije mi je postala devojka, ne tad 93-94. kad sam ja počeo da studiram – ona je, recimo, završila medicinu sa svim desetkama, ima samo jednu devetku. Ja sam tad video šta znači naporan rad i kad stvarno studiraš nešto što te zanima. Ja uopšte nisam bio u tom filmu. Zato mi je i krivo što nisam upisao i DIF i završio dva u istovremeno. Da je bilo teško, sve je bilo teško. Znači, doći do knjige, do skripte, do bilo kakvog znanja. Nemaš ništa na internetu da možeš da pogledaš, igde išta. Ozbiljno siromaštvo u čitavoj zemlji. To je znači 93-94, tako nešto. Najgore, najgore.

Ivan Minić: Deda Avram. 🙂

Vladimir Tošić: Katastrofa živa. Gomila dinara koje ne vrede ništa. Dan-danas čuvam te neke novčanice iz tog doba, one 500 milijardi i haos. Ne ponovilo se. To je sve što imam da kažem. Sad sluti sve i svašta. Ovi ratovi koji su počeli, inflacija koja polako pomalja glavu. Nadam se da neće u tom pravcu, jer stvarno je… Ja mislim da je najveća vrednost tih godina što je puno nas razvilo nekakvu otpornost na nenormalne situacije, koje se posle mnogo dobro vraćaju. Znači, mene danas realno malo šta može da izbaci i kao: “Brate, šta ćemo sad?” Prošli smo i gore. Kad smo preživeli ono, preživećemo još štošta. I razmišljaš malo drugačije. Malo se spremaš i za ovo i za ono. Imaš plan B, plan C, plan D, itd. Tad realno nas je iznenadilo. To se desilo odjedared, baš tebi i jednostavno sve je krenulo nizbrdo. Danas mislim da taj resilience, što kažu ovi stranci, da je jedna karakteristika koja je fantastična, koju ljudi koji su prošli neki težak period života imaju zauvek. Ako se nisu potpuno izgubili u tome.

Ivan Minić: Da, kad je počela korona, ja sam ostao zaglavljen u Americi. I tad sam prvi put video kako to izgleda u nekom društvu koje nije naviklo da im nestane struje, a nešto da se desi tog tipa. Naravno, bio SARS, bila je ta priča, ali to je bio sve neki – to je bilo par dana panike i nakon toga kao ništa neće da se desi. Ovo je bilo izvesno da neće da bude par dana i da koliko god imao razvijen supply chain i sve funkcioniše fantastično, nema maski, nema ubrusa, nema alkohola, nema ničega od toga. I mi sad sedimo kod moje prijateljice i tu je sad gomila nekih ljudi okolo i na callovima, itd. I svi lokalci su u potpunoj panici i mi smo potpuno smireni. “Kako? -Pa, u odnosu na ono šta smo mi prošli, ovo je sve piece of cake. Je li ima šta da se jede? -Ima. Je li ima internet? -Ima. -Je li ima struje, vode i tih stvari? -Ima. -Pa, dobro, sve ostalo ćemo da rešimo. Ima i drugih rešenja. Ima i kombinacija kako šta može da se zameni i kako šta može da funkcioniše. I u krajnjoj liniji, uvek možeš da ostaneš kući neko vreme i da sačekaš da se stvari smire. Ne moraš da izađeš i da paničiš po ulicama. Pusti drugima da to rade. Da, činjenica je da nas je to učinilo otpornim i na neki način sposobnim da se snađemo u najrazličitijim situacijama. Isto tako mnoge je oštetilo za ceo život i konstatno ih stavilo u onaj režim opreza i praćenja šta se dešava, što je nešto – ako dugoročno ne možeš da se opustiš, to nije baš sjajno. Ali, ne postoji sjajno. I mislim da smo možda uspeli da izvučemo najviše iz tih okolnosti. Sama činjenica da smo shvatili da to može da se desi i što je još važnije – to može da se preživi za veliku većinu, da je to neka vrednost koju smo dobili iz svega toga. E sad, dobro to studiranje, ti kažeš nisi bio preterano posvećen i ozbiljan, sad kad nekom da si studirao 7 godina, to je još i dobro. Posebno iz tog vremena.

Vladimir Tošić: Benchmark je čudo. 🙂

Ivan Minić: Tako da, OK. Šta ti je bio prvi posao?

Vladimir Tošić: Posao, posao u smislu zaposlenja ili bilo šta?

Ivan Minić: Bilo šta, pa onda i zaposlenja.

Moj prvi zarađeni dolar

Vladimir Tošić: Pa, još u srednjoj školi sam radio kao nekakav kelner/šanker, tako nešto. Imali smo neke porodične prijatelje, koji su imali neki kafić, pa sam ja tamo tokom leta radio. Radiš mesec-dva, zaradiš neku kinticu i možeš da odeš u Crnu Goru sa društvom. To su mi bile prve pare, nezvanične skroz. Imao sam jednu potpuno blesavu epizodu – u Holandiji sam bio i radio sam kao perač prozora jedan dan. Da, mogao si za jedan dan da uzmeš 50 guldena. To je tad bio 45 maraka. Bile velike pare u tom trenutku. 🙂 A onda sam shvatio koliko je težak taj posao. Koliko to sve izgleda lako, koliko ne možeš da jedeš sutra koliko te bole ruke od onog čuda. 🙂 Tako da to je bila jedna interesantna, vrlo kratka i bolna epizoda. Inače, posle pravi posao? Hteo sam da budem copywriter, kad sam završio Mašinski fakultet.

Ivan Minić: Dobro.

Vladimir Tošić: E sad, kako je došlo do toga? 🙂 Opet isti pattern, nešto me iznerviralo i onda sam uzeo da nešto uradim po tom pitanju. Ja sam bio, pa dan-danas sam, TV manijak, hajde da to tako kažemo. Jako volim da konzumiram video-sadržaje. I tad sam jako puno gledao TV i jako puno sam gledao i reklame, pošto u svakom satu ima dosta.

Ivan Minić: U tom periodu ih je baš bilo, bez ograničenja.

Vladimir Tošić: I toliko su bile glupe da je to bilo strašno, da sam ja napravio sebi hobi. Gledam neku reklamu i koja me najviše iznervira, ja kontam: “OK, šta su ovi hteli sa ovom reklamom kažu opšte.” I onda napravim neki reverse engineering, to smo isto na faksu nešto spominjali, kako su Japanci napravili čudo posle Drugog svetskog rata – reverse engineering, vidiš neki uređaj i onda ga rastaviš u sitne delova i napraviš da bude bolje.

Ivan Minić: Ili manje. 🙂

Vladimir Tošić: Manje, bolje, jeftinije, itd, ali optimizuješ. I ja tako. Uzmem, sednem, vidim neku reklamu i kao: “OK, sad ću ja za ovo pišem”, i uzmem lepo svesku i pišem ideje za scenarije. I bukvalno napišem deset različitih za jednu. Hajde neću da spominjem firme, mogu da ti kažem posle koja me je najviše iznervirala, koja je počela sve to. I tako, mic po mic. Posle sam uzeo, pa sam pisao na računaru, pa sam ja to negde slagao u neki Word dokument. Sve po nekim temama, itd. I onda sam rešio da završim konačno taj faks i to sam batalio. Sklonio sve da imam fokus i krenuo stvarno da učim i da završavam posao. I jesam. Mislim da za tipa godinu dana 11-12 ispita, tako nešto. Stavio sam target da završim to pre nego što budem morao da odem u vojsku zakonski. I tako i bi. Pet dana pre sam diplomirao. Bravo za mene! 😀 I ja odem u vojsku. I posle se to malo kao oživelo. U vojci imaš malo vremena, pa sam još nešto piskarao i tako. I poslao sam jednoj agenciji ideju za reklamu i oni to prihvate. I ja dobijem honorar i pošalju mi pare u vojsku. Dobio sam 400$. Sve sam častio. Znači, ostavio sam jedan dolar, kao to mi je prvi dolar. I dan-danas ga čuvam. To je prvi dolar koji sam zaradio od advertajzinga. Dolar sam hteo, ne marke, evre, šta god, nego dolar. Kao: “Advertising – it’s an American thing.” Dan-danas ga čuvam, a ostalo sam sve potrošio. I opet sam to parkirao. U vojsci sam, nema ništa od toga. Posle vojske sam godinu dana vrlo uporno tražio posao u struci. Hoću ja da budem inženjer, ja sam to završio. Tražio, tražio. Išao sam na brat-bratu 50 intervjua. Poslednje kad sam odustao bio je u Niškoj toplani, koja je imala projektni centar za termotehniku, uslužni, za razne klijente. Ja otišao tamo i nudio da budem ne inženjer, nego hoću da budem crtač, da radim u AutoCAD-u i da crtam. I nema nikakve računice iza toga, ja samo da crtam, da uđem. “Ko je tebe poslao?!” OK, odoh ja odavde. I ništa, to je bilo to. I onda sam te radove koje sam skupljao nakon Noći reklamoždera, gde imali su kao neki program odštampan i tu su bile kao neke dve agencije kao sponzori. I imala ona adresa office ili info @ i ja tamo pošaljem. OK, ako se nešto desi, desi. Zove me čovek iz jedne od tih agencija. Veljko neki, divan. Zove me i kaže: “E, ovo je strava što si poslao. Ja da nisam prošlog meseca dvoje primio, ja bih tebe primio sigurno.” I ja već, kao nema ništa od toga. “Ali, ja ću da ti dam deset email adresa od mojih prijatelja iz drugih agencija. Ne info, ne office, nego ime i prezime, direktor, kreativni direktori, itd. Neko će da te primi. Ovo je super.” Ja kao: “Hvala.” Potpuno neočekivano, kao dobra vila. Pojavi se čovek niotkuda i puf. Ja pošaljem na tih deset email adresa, dobijem odgovor od pet. Pozovu me na intervju u dve agencije i dobijem dve ponude. I počnem da radim kao copywriter. Naravno, kako se počinje da se radi, mesec dana gratis, što bi se reklo. I onda kao hoće da me prime, sve super. Ja donesem dokumenta i oni vide diplomu mašinstva. “Šta je ovo? -Ja sam mašinac. -Da budeš copywriter? Ne, ne, ti treba da budem media planer. -Šta je to media planer?” Nemam pojma, to je bila kreativna agencija. Ja sam počeo u Saatchi & Saatchi. Nema nikog ko se time bavi. “Ja ne znam šta je, ako biste mogli da mi objasite. -Ima tamo jedan, on zna.” I ja onda odem tamo kod nekog ko se time bavi. I čovek mi kaže: “To su ti, brate, Exceli, formule, baze podataka, brojevi. -Pa, super. Hajde to da radim.” I tako sam postao onda – zaposlio sam se kao media planer, iako sam hteo da budem copywriter. I 8 godina sam se bavio time u toj agenciji, da. 🙂

Ivan Minić: A kako si nadomešćivao tu potrebu za kreativnim?

Vladimir Tošić: E pa, mnogo su bili fini, uključivali su me s vremena na vreme. To je bilo super. Prvo što je media planiranja je jedan vrlo kreativan posao. Samo što ne možeš da budeš kreativan bez brojki, pa onda ne može baš svako da bude kreativan u tome. Ne može neko sa Umetničke akademije da dođe, pa da bude u kreativan u media planiranja. Dosta je teško ako ne razumeš brojeve. Jer sve se vrti oko toga, sve su neka istraživanja, neki podaci, gomile podataka. Ništa teško. Excel se koristi i tako to, ništa spektakularno. Dobro, danas verovatno ima puno više alata. Ali, prvo, to je kreativan posao. Stalno možeš nešto da izmišljaš, da probaš druge nove stvari. Drugo, vrlo si blisko vezan sa klijentom i vrlo si blisko vezan sa kreativcima. I onda možeš da uđeš u proces ranije. Ako, na primer, najbezbednije je kad je neki pitch, kad je tender organizuje neki klijent, i onda sad naša agencija i kreativno i medijski se trudi da dobije. To je nekako posao sa vrlo malim rizikom. Jer relativno mali procenat pitcheva se dobije, ali su sjajna prilika da se vežba i nešto da se proba. I onda te uključe, ako si u medijima, uključe te i u kreativni deo, pa možeš da daš i neku ideju ili da se nešto koriguje ili da se primeni neko kreativno rešenje na neke medijske kanala, a da oni su tako razmišljali. Pa, imali smo i tu neke avanture sa tim. Tako da uopšte mi nije nedostajalo. Daleko od toga da je nekreativan posao. Ne bih toliko dugo uspeo time da se bavim. To je jedna strana kreativnosti u samoj egzekuciji, a drugo što je firma rasla poprilično. I onda ti i to otvara neke mogućnosti. I kako da se organizuje posao, kako da se uradi ovo, kako da se uradi ono, kako da se pristupi nečemu. Vrlo su bile interesantne stvari. Vrlo dinamično poslovno okruženje, što bi se reklo. U principu, to ti je kao danas u nekom startup. Znači, ja kad sam počeo da radim u tom medijskom sektoru, to je bilo možda dvoje, troje, četvoro ljudi, a posle nas je bilo oko dvadeset. I tu sam shvatio jednu vrlo bitnu stvar, da je mnogo važno u kojoj ligi igraš. Možeš ti u agenciji da provedeš i 10 godina, ako su to uglavnom manji klijenti, sa manjim budžetima, mnogo ti je manje  toga dostupno da probaš, da vidiš i da eksperimentišeš i da iskusiš više kanala i veće kampanje i sve i svašta. To je nešto na čemu možeš da razvijaš kreativnost i na čemu može da se očvrsne. Tako da to mi je bila jedna, recimo, vrlo, vrlo velik nauk iz svega toga. I posle sam se trudio da što više mogu da idem ka višim ligama. Mnogo se brže uči. Jednostavno mnogo brže napreduješ, mnogo brže učiš, razvijaš se. Zato što je izazov. 

Ivan Minić: Dobro, sigurno da je doprinelo i to što je realno agencija u kojoj si bio agencija koja je suštinski postavila na mapu advertajzing u nekom malo naprednijem smislu kod nas. Dakle, da to nije samo neka bazična funkcija koja mora da se ispuni, nego zapravo ljudi koji su radili sjajne stvari. Imali smo u nekim od prethodnih epizoda ljude koji su bili deo toga. I prosto kad vidiš kakav se tu trust mozgova formirao 90-ih – OK, malo se to promenilo kasnije kroz vreme, jer je za početak nastalo tržište, nisu se samo oni bavili time, ali to jeste bila jedna neverovatna energija, neverovatni ljudi, mnogo veoma zanimljivih projekata, koje prosto iz ugla klijenta vrlo verovatno niko drugi nije mogao ni da iznese, pa je bilo pravljeno ciljano da se radi sa Saatchijem. Ali, ono što bih voleo da se dotaknemo – mi danas kada pričamo o digitalu, mi stalno pričamo o tome koliko zapravo tu ima brojki, metrika, koliko ima stvari iz kojih možeš da donosiš nekakve zaključke, itd. Naravno, postoji i mehanizmi kako da sistem sam donosi zaključke umesto tebe, što je mnogo lepo, ali uvek kada digitalci pričaju o marketingu, digitalci uvek kaže: “Sve je merljivo. Sve je super. Sve je egzaktno. Sve je trenutno”, što je isto lepa stvar. Možeš da upališ i ugasiš na klik stvari, što većini drugih oblasti advertajzinga nije moguće. Ali se uvek nekako podstavlja kao da pre digitala ništa od toga nije postojalo. Ljudi su bili potpuno slepi i išao si kod šamana koji ti kaže šta treba da radiš. I verovatno pre nego što se pusti kampanja baci se voda za tobom kad ideš, itd. Ali, nije to baš bilo tako. Svi ljudi koji su došli iz klasičnog advertajzinga pričaju o tome kao nečemu što je vrlo bilo merljivo, egzaktno, vrlo dobro si znao. Jer da toga nije bilo, ne bi nastalo ni ovo danas. E, zato bih voleo da nam ti daš malo više uvida kako je to bilo nekad, iako sad zvuči kao da imaš 300 godina, ali mislim da je vrlo bitno kako je to bilo nekad da bismo razumeli zašto je danas ovakvo kakvo je.

Advertajzing pre pojave digitala

Vladimir Tošić: Pa, gledaj, na skali razvoja u poslednjih 20 godina ja imam 300 godina. To toliko brzo ide da je to nenormalno. Ali, donekle mislim da ti ljudi koji to kažu da nije bilo ranije ni toliko podataka, ni toliko informacija, jesu u pravu. Najviše informacija smo imali, recimo, za TV. I naša zemlja je imala čuvene te piplmetre, kad mnoge druge nisu. Radilo se dnevničko istraživanje ranije, što je i značilo ljudi sami popunjavali šta su gledali. Kad su uvedeni piplmetri, to je bukvalno bila revolucija. I to jeste ogromna količina podataka, vrlo svežih. Nije baš kao sad, da ti znaš u ovom trenutku šta se dešava, ali si znao već od juče koliko je bilo gledano nešto što je bilo u primetimeu i takve stvari. Nije tako bilo za ostale medije. Na primer, imaš jako dobre podatke za televiziju od juče. Za print imaš podatke na, recimo, ako se dobro sećam, na nedeljnu osnovi, koji kasne jedno dva meseca ili mesec dana. Za radio se radilo, ako se dobro sećam, dnevničko istraživanje takođe, koje se radilo jednom godišnje, gde ti imaš samo tzv. share – udeo u slušanosti neke radio-stanice koja je u toj nedelji. I onda šta je vrlo lako da uradiš? Pa, da organizuješ nagradnu igru u toj nedelji na tvojoj radio-stanici, pa će malo više ljudi da čuje za tebe. Ili da zakupiš bilborde sa imenom tvoje radio-stanice, pa da utičeš na rezultate istraživanja, što, recimo, na TV-u nije baš toliko moglo. Piplmetar je ipak elektronska spravica koja meri šta se stvarno emitovala na televizoru. I to je bilo challengeovano stalno, jer zapravo to meri šta je na TV-u, a ne da li ga neko gleda, itd. Ali, u svakom istraživanju imaš da doneseš odluku “koliko ja ovome verujem i kako ću da donosim dalje odluke na osnovu toga u šta verujem u tom istraživanju i da li mu verujem potpuno ili imam neku zadršku”. Bilbordi, recimo, nisu imali nikakav research. Ono što je, recimo, postojalo i bilo interesantno je bilo istraživanje korisnika u smislu koje kanale konzumiraju, šta gledaju, gde su šta videli, itd, i šta kupuju. To je, recimo, bilo suvo zlato u to vreme kad se pojavilo, jer si mogao da uvežeš. Imaš jednu ciljnu grupu koju možeš da definišeš i onda vidiš šta je im u korpi, a šta im je pred očima, i možeš da ukrstiš šta se tu dešava – kako da napraviš dobru kampanju. Svaka agencija je imala neki svoj pristup kako da dođe do toga, do tih nekih uvida šta se tu dešava, šta radi, šta ne radi, itd. Ali, da je bilo manje podataka, apsolutno je bilo manje. Kad su krenule društvene mreže, sajtovi i digital i tako to, ono čime su se izdvojili je količina podataka koju možeš da imaš, ali udeo u opštem korištećenju je bio jako mali. I onda je ono što je i dan-danas problem je bio disproporcijalni rad koji treba da uložiš u taj kanal u odnosu na ono šta možeš da dobiješ, naročito u tom trenutku tad. Jer sa tom količinom podataka moraš mnogo više da se baviš. Prvo, liferacija kanala je ogromna, mnogo formata, mnogo sajtova, mnogo svega i svačega. Ovamo par kanala na TV-u i kupiš bulk nekakve satelitske i to će da radi – kampanja će da donese rezultate. Tako da je to tad bilo teško. Kako tu konverziju da napraviš i da opravdaš i klijentima i agenciji i vlasnicima agencije da vredi ulagati taj rad tamo, jer će to da poraste. Bukvalno je bila religija na tom nivou. Bukvalno tada. Kako da konvertuješ nekog, da ga preobraziš da veruje u digital i da hoće da uloži neke resurse. Jer tada vlasnik agencije je mogao mnogo lakše da zaradi taj svoj fee. Nije must have, bilo nice to have. Sad će već must.

Ivan Minić: Šta bi izdvojio kao neke posebno interesantne stvari koje si radio u tom periodu?

Vladimir Tošić: U agenciji?

Ivan Minić: Da.

Vladimir Tošić: Pa, mi smo, recimo, radili najveći launch medijski u Srbiji možda ikada. To je bilo kad je VIP. To je bilo nešto što je – sad igramo u velikoj ligi. Top. Bukvalno je bio najjači advertajzing mesec ili dva možda u istoriji oglašivačkih kampanja u Srbiji, a sve je moralo da se radi u užasnoj tajnosti, jer nisu želeli da se zna brend, itd. To je, recimo, nešto što je bilo užasno interesantno. Moj sam početak u medijima je bio pitch za Procter & Gamble. To mi je bilo fantastično iskustvo i onda sam posle na nekim drugim poslovima, možda se dotaknemo, razmišljao kako može drugačije da se radi tender, što mora ovako. Mi vama upit, vi nama ponudu i to je to. Oni su bili napravili tender gde si ti tri meseca zapravo radio, jer si u tom softveru za televizijsko planiranje si mogao da radiš simulacije. Nisi morao da radiš stvarnu kampanju, da je pustiš, da daš pare, da ode u etar i da onda gledaš šta su rezultati. Mogao si da radiš simulaciju. I oni su napravili nekakvu gejmifikaciju, što tad to nikad nije znao kako se to zove. Ljudi bukvalno napravili gejmifikaciju, gde si ti tokom tri meseca igrao tu igru, da ti praviš kampanju, ona se simulira i onda se vidi kakve je rezultate postigla. I što si bliži cilju, to je više poena. Ko skupi najviše poena, dobije tender. Fantastično. Niko se nije setio da to tako da uradi pre toga. Tu je, svi alati su tu, možeš. Samo te ništa nije dovoljno nerviralo da kažeš: “Čekaj, pa može i ovako.” 🙂 I nađeš elegantno rešenje, gde ljudi tri meseca nešto rade i ti bukvalno vidiš ko je stvarno bolji u tome, a ne koje imao bolji presentation skills u Power Pointu. Vidiš realne ljude koji rade realan posao za tebe i sutra će oni takođe da rade. To su mi bili super highlighti. I treći hoću da izdvojim, kad je firma puno porasla, moj kolega, Saša Đurđević, i ja smo tad šest meseci potrošili da smislimo kako će ovo da radi. Jer je toliki haos bio, jer smo dobili velikog klijenta, jednog-drugog, odjedared do troje-četvoro-petoro nas je sad osamnaest. Tu se ne zna ko pije, ko plaća. Svi klijenti plaču, sve kasni, itd. I nije bilo “sad ćemo ovako i gotovo”, nego smo sedeli, crtali, razmišljali, scenario 1, 2, 3, itd. I uložili vreme, što je nešto što sam posle naučio kao neku izreku od Amerikanaca, go slow to go fast. Da smo onda uspeli da napravimo, da organizujemo – reorganizacija, napravimo to kako će to da funkcioniše, podelili ljude u neke timove, napravili ko šta kako radi, itd. I onda je sve prodisalo do tog nivoa da mi nismo imali ni puno radno vreme, a pre toga smo radili po 10-11-12 sati svaki dan. U agenciji ponekad zna se da se crkava. Mi smo uspeli da to šest meseci potrošimo stvarno ozbiljnog vremena i snage da promenimo neke stvari, ali da onda to funkcioniše. Tako da to su mi neke najinteresantnije stvari tokom 8 godina, od junior media planera do client service direktora.

Ivan Minić: Znaš šta mislim da je isto vrlo bitno? To što je bilo uvezano da s jedne strane imaš kreativu i sve što uz to ide, što jeste uvek zabavno, lepo, šareno, dinamično i u principu u velikom procentu slučajeva ako si se opredelio da se baviš marketingom, advertdajzingom zbog toga si se opredelio da se baviš time. Ali, ukoliko nemaš poveznicu sa podacima, rezultatima i svim ostalim, to ne služi ničemu. To je lepo, ali ne služi ničemu.

Vladimir Tošić: Umetnost.

Ivan Minić: To je onaj momenat primenjene umetnosti. Zašto mene toliko ta složenica, taj idiom, toliko mi se sviđa? Zato što kad kažeš primenjena umetnost, to znači da ima upotrebnu vrednost. Neke stvari treba da budu lepe samo zato što su lepe i da postoje zato što su lepe. To je OK, ali nije skalabilno. Nije održivio dugoročno. U nekom trenutku ljudi promene šta im je lepo, a ono što im radi će malo teže da promene. I zapravo kad gledaš i analiziraš, recimo, jedna od knjiga koju sam pre nekog vremena kupio, koja me je oduševila, to je ono dizajn upotrebnih predmeta. Brate, ništa se nije promenilo 200 godina. Iako imamo sve alate, sve, sve, neko to je tad smislio, bez ičega, sigurno iz 1001 iteracija, i gomila ljudi je smišljala, pa je jedan pobedio i sve što uz to ide, ali neko je to napravio tada i nije napravljeno sa svim ovim znanjem, alatima, nije napravljeno bolje rešenje 200 godina kasnije. Meni je to impresivno. Meni je način razmišljanja te osobe pre 200 godina u tom setom okolnosti potpuno neverovatan. Ali, to je zato što ta osoba nije razmišljala nešto što je lepo, nego nešto je upotrebljivo, nešto što se ne kvari – ako je upotrebni predmet, nije toliko lomljivo, da nije toliko problematično. I to su sve stvari koje moraš da uzmeš u obzir. Kad uzmeš u obzir i kad napraviš sebi toliko ograničenja, pa prosto za kreativnost onu nesputanu više ne postoji. To ne znači da nema prostora za kreativnost. E sad, šta je bilo nakon toga?

Telenor – prelazak na stranu klijenta

Vladimir Tošić: Nakon agencije? Imao sam jednu interesatnu epizodu, to sad da se nadovežem, kad smo došli do toga Sale i ja da nemamo baš puno radne vreme. Ja opet, kao nešto me nerviralo, pa sam krenuo da ispravljam neke krive Drine. 🙂 Imali smo u firmi nekakav kurs o prezentacionim veštinama. I naterali nas za vikend da uložimo svoje vreme, jer će to nama puno da znači, itd. Išli na taj kurs, prošli kako se prezentuje, kako se pravi prezentacija. To je jako bitno u advertajzingu, naravno. Tako dobijaš nove poslove u principu. Ništa od toga se nije primenilo. U naredna mesec-dva-tri, možda par stvari vidiš, jednostavno zamre i ništa. I ja krenuo da smišljam kako bi ovo moglo bolje da se uradi. 🙂 I uzme i napravim neki svoj kurs. Išao sam na još dva, uplatio sam još dva neka kursa da vidim je li to stvarno svuda tako – jeste. U principu, iste stvari, knjiški neki primeri, itd. I uvek je to ex cathedra i uvek to bude neki vikend i uvek to plati firma i natera ljude da dođu, jer to je LnD program, learning and development. I ja okrenem sve to naglavačke i napravim da pod jedan moraš sam da platiš. Ne može firma da plati. Moraš ti. Mora tebe da interesuje, da ti želiš, tvoje pare. Drugo napravim da je podeljen kurs – mislim da sam imao osam časova i podelim kurikulum u tih osam oblasti. I napravim da imaš ulazna dokumenta, a to ti je donećeš jednu Power Point prezentaciju koja ti je kao najbolja i onda ćeš da je prezentuješ i snimićemo te. I ulazni dokument su taj snimak i taj deck, ti slajdovi. Izlazni dokument iz kursa je novi snimak tebe kako prezentuješ, novu prezentaciju koju si pravi dok smo prolazili kurs. Jer imamo jedne nedelje nešto radimo, pa ima domaći, pa prođemo domaći, pa sve tako mic po mic. Kad se to završi, pogledamo zajedno oba snimka i obe prezentacije. Ako ti nisi zadovoljan, ja ti vratim sve pare. I to je to. I opet na koji način može drugačije da se pristupi? Uzmem pa iznajmim salu za sastanke od jedne recruiting agencije u periodu od 5 do 9 uveče. Tamo nema nikog, prazno, kao za 100 evra mesečno dobijem fantastičan prostor kod hotela Moskva. Vrh mesto, super prostor, sve. Morao sam samo svoj projektor da donesem, pošto lampice i to da se ne troši previše. Nema problema, donesem i to je tako funkcionisalo neko vreme. I baš mi je bilo zabavno i svašta sam i ja naučio. I onda sam bio regrutovan od strane Telenora za poziciju medija i digital menadžer. To je bilo 2011. godine. I tad sam rešio da pređem na stranu klijenta, kako se to govori u agencijskom svetu, da promenim tabor. 🙂 Tako da to je bilo posle. I to je nekako zvaničan ulazak u digital, iako sam se ja time i u agencije bavio. Imali smo i to. Tad su svi počeli time da se bave, kao društvene mreže za klijente, baneri, itd. Takve neke bazične stvari. Onda u Telenoru kad sam dobio tu poziciju, onda je sajt kompanije bio u mom timu. To je, recimo, bilo nešto vrlo interesantno za mene. U prethodne da li dve godine ili tako nešto su pokušavali da urade redizajn sajt i projekat je failovao oba puta. I sad sam ja kao doveden da to rešim. Pritom, ja to nikad nisam radio. Nikad nisam radio ne redizajn, nego ni dizajn sajta, niti vodio takav projekat niti tako nešto. I to isto što je pattern u mojoj karijeri je – u svakoj verujem – vučeš neka iskustva od ranije i primenjuješ na nešto novo. Transferable knowledge. Ja se vratim podacima. “OK, treba da redizajniramo ovo. OK, šta je bitnije od čega? -Pa, ovo je bitno zato što vole komunikaciju. Ovo je bitno zato što to voli ovaj, voli onaj. -A šta vole korisnici? -Pa, hajde da pogledamo.” I sad kad pogledamo, vidimo šta treba da radimo prvo. 🙂 85% ljudi dolazi da vidi mobilne uređaje. OK, hajde prvo da sredimo to, pa ćemo da vidimo po podacima koje oblasti su sledeće da se sređuju. To je bilo jedno. OK, navikao sam da tako radim. Go fishing where the fish are, što kažu Amerikanci. Hajde da vidimo šta ljudi gledaju, pa ćemo to. A drugo je bilo što je bilo super interesantno. Mi smo samo to došli da prezentujemo. Tamo u Telenoru je bio jedan super sastanak, zvao CMO meeting, gde chief marketing officer i njegov tim su tu i onda svake srede ja mislim da je bilo možeš da prezentuješ ideje za projekte. Šta hoćeš da radiš, zašto, ovo-ono. I onda se tu prolazi neki semafor sistem i ide se dalje. I mi dođemo i pokažemo samo taj deo. Znači, šta smo mi uradili, koju analizu, šta zbog toga mislimo da treba da se radi prvo, ali mi ne prezentujemo nikakvo rešenje. Mi ćemo tek da pravimo rešenje. I na tom sastanku kroz neki challenging session dođemo do toga da nećemo da pravimo jedno rešenje, nego ćemo da napravimo četiri i da ćemo da pustimo korisnike da biraju šta oni misle da je bolje, lepše i da više odgovara nama, što mi je bilo fantastično da se dozvoli da se tako nešto radi. Tako da smo posle toga pravili – kupili neki domen poseban i tamo smo stavili četiri verzije. Dali neke male incentive ljudima da dođu da ostave komentare. Ja mislim da je bilo tipa 15.000 poseta, da smo dobili preko 2.000 komentara, bez da su ljudi znali da će išta da dobiju. A onda komentari koji su stvarno bili dobri – znači, ljudi su se stvarno iscimali, ovo je bolje zbog ovog, ovo je bolje zbog onog, ovde mi se više sviđa to. Napisali tako. Onda smo mi dobili neki dodatni budžet, pa štampali majice, štampali šolje, štampali sve i svašta i slali im, kao: “Ja sam učestvovao u pravljenju novog sajta za Telenor”, i to slali da se zahvalimo. Niko nije ništa bogzna šta od njih očekivao, ali ljudima stvarno bilo stalo i vrlo nekako lepo reagovali što je korporacija otvorila vrata. “Hajde zajedno ovo da radimo.” Tako to mi je, recimo, bilo super i to je taj moj prvi ulazak u neke takve projekte, gde ti nešto praviš, konkretno digitalni neki proizvod bez ikakvog prethodnog iskustva. 

Ivan Minić: Mislim da zapravo taj trenutak u životu Telenora na ovom tržištu je bio neverovatan. Da se formirao jedan potpuno fantastičan tim ljudi, koji je u ljudskom kapitalu imao mnogo toga što je mogao da uradi, a ljudi koji su bili donosioci odluka, ali je možda mnogima uopšte nije bilo blisko to što treba da se dešava su pokazali poverenje prema tim ljudima i tako nastaje magija. Jer te stvari, posebno tada, pričamo o periodu pre 11 godina, su bile izuzetno retke. Sve je to bilo nešto što mora da se uradi, pa daj da vidimo kako to može što jednostavnije, što jeftinije, itd. Dok je ovde zapravo napravljen iskorak i neko je uzeo u obzir šta su realne potrebe korisnika. Mi često, i dan-danas, tada manje nego danas, danas mi se čini da je to još teža situacija, kad pogledaš ponudu koju ti nudi operater sve vreme se pitaš za koga je ova ponuda. Kome ovo može da odgovara, jer ovo nikome ne odgovara. Možda možeš da ga napraviš da ti odgovara. Možda možeš da ga prilagodiš sebi, ali iz kutije – OK, nisam ni ja običan korisnik svakako i ja nisam ni normalan korisnik, ali kako je moguće nikad niko ne ubode ono što meni treba. Pa, vrlo je lako moguće zato što me niko nikad nije ni pitao šta mi treba. U suštini, ti si imao tu situaciju, i dan-danas, to se koristi kao primer, nebrige o korisniku, da ti neko korisnik 20 godina, da mu nikad nisi poslao SMS, osim onaj automatski za čestitanja rođendana i počneš da se trudiš onog trenutka kad kaže hoće da ide. I onda sve može. Onda dobija sve vrste benefita, ponuda, svega. “Ali, ja sam tad već doneo odluku da je meni dosta.” Ja sam već kroz niz nekih signala poslao neko svoje nezadovoljstvo, frustraciju, šta god, i kad se ništa nije desilo, odlučio sam da odem. Ili je neko dao mnogo bolju ponudu, itd, što nije baš toliko često, ali uglavnom je to posledica neke lične frustracije i jednostavno… To je isto stara priča, mislim da sam je i pominjao. U nekom trenutku mi smo prestali da budemo biznis korisnici zato što u ponudi za biznis korisnike nije bilo ništa što nama koji smo internet intensive korisnici odgovara. Prešli smo svi da budemo fizička lica, napravili smo pakete koji nam odgovaraju za neke normalne, OK pare. Nisu ti paketi jeftini, ali meni nije to bitno. Meni je bitno da sam ja zatvorio ono što mi treba i nastavio dalje. Sada je situacija drugačija u smislu svi komuniciraju isto. Sve je neograničeno. Svuda je sve. Pa, onda kad ti zagledaš, vidiš da nije baš sve to tako, ali dobro. Ali, u tom trenutku sve je bilo prilično normirano, samo ništa nije normirano prema potrebama koje mi imamo. No, dobro. Sad sam se ja iskukao.

Vladimir Tošić: Uživao sam. 🙂

Ivan Minić: Malo. 🙂 Ali, činjenica je da zapravo baš u tom periodu, 2010-11-12-15-16, se dešavaju neke prilično neverovatne stvari. OK, svi operateri rade dobre advertajzing kampanje. U jednom trenutku smo bukvalno došli do toga da nam operateri dižu standard toga kako treba da izgleda advertajzing, što je lepo. Ali, to je show-off, to nema veze sa korisnicima. Kako ste se vi trudili da uspete da napravite zadovoljne korisnike i da na taj način firma raste? Ipak pričamo o privatnoj firmi, koja mora da se izbori za taj profit od koga na kraju dana živi i zbog toga postoji.

Kako je Telenor učinio svoje korisnike zadovoljnim?

Vladimir Tošić: Ima tu par stvari. Sad opet pričamo o 2011-12. To je stvarno bilo davno. Neke stvari koje sam ja prvi put video i iskusio na takav način. Prvo, prvi put sam prešao u korporaciju da radim iz relativno male firme. Publicits i Zenith Optimedia zajedno možda stotinak ljudi u nekom trenutku. Telenor je 1500. Ogromna razlika. Šta su stvari koje sam prvi put video, koje su i danas impresivne? Kompanijska kultura i briga o kompanijskoj kulturi. Znači, dizajn kompanijske kulture i omogućavanje da ona stvarno zaživi i da stvarno postane dodatna vrednost u kompaniji. Meni je to bilo fascinantno. Kako jednostavna neka pravila, tipa, imaš nešto što se zove Make It Easy. Zvuči kao jednostavno, ali tebi to kad postane način rada i kad svaki put kad nešto pravimo, moraš da razmišljaš da li je ovo dovoljno jednostavno za korisnika, može li lakše, na koji način. Pa, kad radimo nešto interno, je li može lakše, je li može bolje, je li može brže da se završi. Onda te stvari počnu da se dešavaju. Drugo što je to bila kompanija u norveškom vlasništvu i oni imaju jednu mnogo lepu izreku, ja sam posle i radio u Oslu neko vreme: “Work smart, not a lot.” Znači, šta će uvek tamo da se desi? Pod jedan, da se prioritizuje. OK, imamo 20 želja šta bismo radili, hajde da ih poređamo od 1 do 20. Nema veze možemo ili ne možemo. I sve da možemo da ih radimo, hajde mi da ih prioritizujemo. Pod dva, je li mi imamo resurse sve da uradimo? Nemamo. Aha, gde ćemo da isečemo? Na šta ćemo da se fokusiramo? To je, recimo, super, pošto to u agenciji ne postoji. U agenciji sve što dođe na sto sve mora da se uradi. Danas, sutra, uglavnom. 🙂 Nema to ovo ćemo za tri meseca, ovo ćemo sad. Sve je hitno i sve je bitno. Ovamo to nije bio slučaj. Možeš da se fokusiraš na neke stvari. I treća fantastična stvar je bilo istraživanje korisnika. To je bukvalno bilo suvo zlato. Kad to dobiješ kao neko ko treba da pravi kampanje ili media planove ili bilo koji razvoj proizvoda, ti vidiš osobu. Vidiš bukvalno tu osobu. Istraživanje tržišta na nivou da se prave nekakve korisničke persone, gde ti vidiš bukvalno tu neku osobu sa svojim karateristikama, navikama, šta voli, šta ne voli, šta gleda, šta ne gleda, itd. To ti odjedared otvori sve žive čakre kako da ti toj osobi priđeš. Šta je bitno, a šta nije. Gde možeš da se igraš na nivou proizvoda, gde možeš da se igraš na nivou kampanje. Koje kanale možeš da koristiš koje možda nisi, itd. Tako da taj neki sistem koji je bio jako dobro napravljen. Za koga se radi, na koji način se radi, šta čemu služi, šta je od čega bitnije i dosta velika sloboda u okviru toga. I da probaš i da testiraš i da izađeš iz nekih okvira. Opet ta viša liga ti donese to. Jednostavno, ima dovoljno budžeta, ima dovoljno fleksibilnosti da možeš da si priuštiš da probaš neke stvari, pa ako ne uspe – ne uspe. Naučićemo nešto novo. Možda ćemo onda da budemo pametniji kad radimo nešto što uobičajeno radimo, pa će i to da bude bolje. Tako da meni su to bile fascinantne stvari u tom prelasku, koliko je to sve drugačije i kako jedna zapravo toliko velika firma može da diše kao jedno. To mi je bilo fascinantno.

Ivan Minić: A sa jedne strane ti imaš mogućnost da radiš sve te stvari, imaš i neke resurse, imaš i neko znanje koje ti na raspolaganju koje je sa drugih tržišta, itd, što možda ne može da se primeni ovde, ali je dobra hrana za glavu. A sa druge strane, ti imaš ogroman broj korisnika, ali ti znaš kako oni koriste. Ne kako oni kažu da koriste. Ne, ne, ti vrlo egzaktno vidiš kako oni koristike. Vrlo egzaktno, čak na nekom nivou vidiš i koje oni probleme imaju. Jer ako koristi nešto dobro i onda ima pad, vrlo verovatno tu postoji neki problem sa mrežom ili nešto tog tipa. I imaš sve te stvari koje su ti na raspolaganju i sve te podatke koji su ti na raspologanju i šta onda sa njima radiš? OK, pomenuo si kako je izgledao proces i taj proces je izuzetno dragocen, ali kako konkretno to izgleda u egzekuciji?

Vladimir Tošić: To je uglavnom, bar u Telenoru, ne znam drugde, pitanje za ljude koji se bave CRM. Jer postojale su te kampanje, koje su medijske kampanje, a čitav drugi set kampanja, koje su tzv. stealth kampanje, koje ne vidi svako, koje ti vidiš kao korisnik nekog profila. I postojali su timovi koji su se mega ozbiljno bavili time. Bukvalno tim analizima, šta je next best offer, šta treba ponuditi, šta je neki gap koji negde može da se zatvori, šta nekim korisnicima fali. Tu postoje razne metodologije. Imaš taj upsell, cross-sell, šta možeš da ponudiš od drugih usluga koje imaš, itd. Na tom nivou korisnika ja mislim da je to tad bilo oko 3 miliona korisnika, to nije Excel i sad ću da sednem pa nešto da vidim. To su bukvalno sistemi koji su pravljeni da takve stvari mogu da rade i da ti možeš da podešavaš te kampanje da vidiš kad je potreban neki trigger, da ispali neku kampanju, kad se kod nekog korisnika desi, itd. Tako da ja se nisam time bavio, uvek mi je bilo interesantno, ali nikad nisam ušao u to. Uvek sam bio na ovoj drugoj, vidljivoj strani, odnosno ono što ide na medije. Tako da, nažalost, ne mogu nešto detaljno da ti odgovorim, ali znam princip kako je to funkcionisalo i naravno da smo morali da budemo sinhronizovani. Kad se razvija nešto, oni moraju da znaju šta je marketing ponuda i šta će biti da oni mogu svoje CRM kampanje da prilagođavaju, da menjaju te pakete, nivoe, itd.

Ivan Minić: Ti si menjao svoju poziciju u Telenoru kroz vreme, ali ono što bih ipak voleo, na šta bih voleo da se fokusiramo zato što je prosto to najlakši način da ljudi shvate, vizualizuju, je opet da izdvojiš neke stvari na kojima si radio. 

Projekti zlata vredni: Olimpijac i Moja Firma

Vladimir Tošić: Dve. 😀 Olimpijac, očekivano. 🙂 I Moja Firma, naravno. Olimpijac je bio super zabavan projekat. Telenor je bio, ako se ne varam, generalni sponzor Olimpijskog tima Srbije za London 2012.

Ivan Minić: Jeste.

Vladimir Tošić: I mi u marketinškim komunikacijama smo imali zadatak da se to ozbiljno isprati. Tako da slali smo bili čak i naše ljude u London. Bili su izveštači odande, imali smo dogovore sa nekim novinarima, pa smo time punili društvene mreže. Tako, sve i svašta. Meni omiljena aktivacija je bio kviz Olimpijac, koji smo zajedno radili, gde svoje prste i Milan Obradović, legenda, umešao. Umešao – bio glavni egzekutor u smislu spone između Telenora i vas tada. Nama je inspiracija bio Conquiztador. I što ne bismo napravili ovo, samo da budu sportska pitanja? Sa ne mnogo velikim očekivanjima smo ušli u to, ali obično kad ti uzmeš nešto da radiš onda zapneš preko svake mere, pa i tad. Ja ne znam, baza pitanje je bila, tipa, 3000 ili tako nešto. Možda i više. 🙂

Ivan Minić: Počeli smo sa tako nekom idejom i u nekom trenutku smo došli na 28.000 pitanja da se ne bi ponavljalo, jer ljudi će da preteraju.

Vladimir Tošić: Će da provale. 🙂 I kulminacija svega toga događaj uživo. U zgradi Telenora smo pravili bili finale, gde su se ljudi takmičali, gde smo mi svi iz kompanije bili apsolutno fascinirani kako ljudi ovo sve znaju. 🙂 Prvo, kako je ovaj ludak smislio sva ova pitanja. Drugo, kako oni znaju odgovore. Šta se ovde dešava? 😀 To je za mene bilo jedno potpuno fascinantno iskustvo, da budem u toj sobi i sve to da gledam kako se dešava. I da sve prođe kako treba i da svi budu prezadovoljni. I da vežemo onako jednu mašnicu na sve to i da pobednika pošaljemo u London, koji je dominirao u sportskim pitanjima i da sad dobije još priliku da ode, itd. To je bio jedan fantastičan projekat.

Ivan Minić: Moram da podelim par nekih tu zanimljivih stvari.

Vladimir Tošić: Iza kulisa.

Ivan Minić: OK, sa jedne strane mi imamo bazu od skoro 30.000 pitanja. Nije počelo sa tim, ali updateovano je kroz vreme, jer prosto videli smo šta je ljudima zanimljive. S druge strane, videli smo šta je im teže da pogode. Pravili smo neki odnos da bude i dovoljno relativnih pitanja – nijedno nije bilo lako, ali relativno lakih pitanja, ali da imamo i ona koja su zaista teška. Zašto zaista teška? Zato što ti koji su došli do toga da se takmiče uživo, što je ako se ne varam, bilo 27 ljudi, jer smo na kraju troje slali, pa smo imali troglavi kup otprilike. Ti ljudi su imali preko 80% tačnih odgovora, a postojala su pitanja koja su bila suludo teška. Jednostavno suludo teška, gde sam ja u jednom trenutku seo: OK, imamo lige petice u fudbalu, jeste da olimpijski nije toliko relevatno, ali jeste sportski vrlo, svi znaju da je fudbal broj jedan. OK, lige petice, poslednjih 60 godina, izvući ćemo neke najzanimljivije brojke što se tiče samih sezona. Ko je koju poziciju imao, koliko titula i to sve. Da jednostavno kad te neko pita, na kom mestu je završio Bajern Minhen 68. godine i ljudi sa 80% tačnosti ti kažu koja je to mesto –  to je strašno. I gomila takvih stvari je zapravo bila. Ali, ono što je posebno tu neverovatno je što se potrefilo, a nije to baš uvek slučaj, da ti ljudi koji su pobedili su ljudi koji su stvarno živeli za to. Meni se desilo 7 godina kasnije na koncertu u Novom Sadu da me sretne jedan od momaka koji je otišao, da me vidi, da me izgrli kao da smo rod najrođeniji, da mi kaže: “Meni je to bilo jedno od najlepših iskusatava u životu. Meni je to bilo potpuno neverovatno da se desilo. Naravno kao i svi, ja sam mislio da je to prevara i da to neće da se desi nikad, a ispostavilo da se ipak desilo. Nisi ti imao ništa sa tim, nisi me ti odabrao, ali stvorio si mogućnost i ja sam ti večnost zahvalan.” Dobro. E sad kako je to izgledalo iza kulisa i zašto je meni skratilo život jedno 10 godina, nije preterano bitno. Pričaću jednom i tu traumu.

Vladimir Tošić: Možda ja tebe intervjuišem, videćemo. 🙂

Ivan Minić: Samo da ja budem u ležećem položaju. 🙂 Ali, jednostavno bilo je previše važno i moralo je da desi, iako je sve bilo protiv toga da se to desi i sve zakomplikovalo sto puta. Bilo je previše važno i moralo je da se desi. Sada to možda ne deluje spektakularno, ali mi smo imali 30.000 igrača na mobilnoj aplikaciji tada, što nije baš bilo mnogo primere tako nečega. Imali smo na web verziji kviza, koja je bila multiplayer, mobilna nije i mobilna je imala mnogo manje pitanja i bila više kao teaser da ljudi vide da li im to odgovora i bilo je za pokazivanje, za show-off, ali zapravo na web verziji kviza mi smo imali, ako se ne varam, preko 25.000 aktivnih igrača. Imali smo ljude koji su odigrali preko 500 partija da se pripreme za tako nešto. I zato kad smo shvatili koliko su ljudi posvećeni i spremni da se bave time je dogovor bio: OK, finale mora da bude uživo, jer online ne možemo poslati nekog na osnovu rezultata iz online, jer on će da skupi 15 drugara kući i igraće zajedno. I svako zna nešto i nadopunjavaće se. Ne, ne. Uživo ko pokaže da zna najviše taj će ići. To se na kraju ispostavilo kao rešenje.

Vladimir Tošić: Svi smo mislili da to rade, da imaju ekipu kući i da peglaju. Kad su došli ljudi sami, jedno, drugo, treće, četvrto… Kako, čoveče? Meni dan-danas nije jasno kako im to sve stane u glavnu. Fascinantno.

Ivan Minić: Potpuno neverovatno i potpuno neverovatno kad dođeš na tu količinu iskustva, tu količinu odigranih partija i svega, nije samo količina znanja nego način na koje je sistematizovano to znanje. Jer ti ne možeš da zapamtiš toliko pojedinačnih informacija, ali ti kad uvežeš stvari i napraviš nekakav sistem sebi, matricu kako to funkcioniše, onda je mnogo lakše. Jer suštinski ti ne znaš ko je bio 68. u Bundesligi na 7. poziciji, ali znaš ko je osvojio titulu. Znaš ko je osvojio kup. Znaš ko je bio dobar. Znaš ko nije. I onda imaš mnogo faktora koji mogu da ti pomognu da budeš bliži, tačniji, itd. To je ono što je magija.

Vladimir Tošić: Vidiš koliko se ti i dan-danas ložiš na taj projekat. To je bilo pre 10 godina. 🙂

Ivan Minić: Kako da se ne ložim, brate? Ja sam se zbog toga bavio svim čime sam se bavio. I to je nađi nešto što voliš i pustiš da te to ubije. Otprilike. 😀

Vladimir Tošić: Otprilike. 😀

Ivan Minić: Ali, dobro.

Vladimir Tošić: Bilo je blizu, ali preživeo si. 🙂

Ivan Minić: Mislim da je to pivo posle završetka tog dana kada je bilo takmičenje možda najslađe pivo koje sam popio u životu. Nećemo da pričamo o tome šta je Milan posle uradio kad mi je došao sa maskotom u kuću koja me je traumatizovala, ali dobro. Postoje slike, postoje slike. 😀

Vladimir Tošić: To ostaje iza kulisa. 🙂

Ivan Minić: A drugi projekat?

Vladimir Tošić: A drugi projekat je isto došao iz problema i nerviranje. Znači, negde jedna od osnova kreativnosti je to – da imaš, pod jedan, nešto što te žulja i neki problem koji treba da se reši, da se zaljubiš u rešavanje tog problema; i drugo, da imaš neka ograničenja, jer inače ćeš samo da mašta i da mašta i nikad ništa neće da se desi. To što kažeš, menjao sam nekoliko puta poziciju. U nekom trenutku sam postao odgovoran za business-2-business komunikacije, takođe. Znači, media i digital za sve, plus B-2-B komunikacija. Mi smo tada radili ja mislim jedno godišnje jedan mesec je otprilike bilo za B-2-B medijske kampanje. Toliko je bilo budžeta, toliko je business case opravdavao. Znači, koliko se prihoduje o te grupe ljudi. Ne možeš da ideš 12 meseci godišnje. Mora da se smanji. I to je bio jedan mesec. I sad šta se dešava u biznis rezultatima, da ti u tom mesecu i mesecu posle imaš neki peak, onda se to vrati na neku normalu i čeka sledeću kampanju. Realno jako malo. Mene kao medijaša jako žulja što to tako radimo zato što kad pogledam otprilike 1,5% do 2 stanovništva ukupnog su ti ljudi kojima se obraćamo, a mi stavljamo kampanju na televiziju, snimamo TV spot, itd. Znači, hoćeš komarca da ubiješ sačmarom. Potpuno bez veze. I sad mene to nerviralo, nerviralo i krenuo sam da razmišljam šta bismo mogli. Onda sam pitchova ideju direktorki marketinških komunikacija i direktoru B-2-B marketinga da napravimo content marketing, tako da ne radimo go fishing where the fish are, nego da mi lepo napravimo bazenčić i da stavimo tu nešto i da onda te ribe dođu same, pa onda tu da pecamo, a pecamo u buretu, a ne da pecamo u okeanu. “Hajde, hajde da probamo. Šta bismo mogli da radimo? Šta interesuje te ljude? Hajde da vidimo. Hajde da pričamo sa nekoliko ljudi, pa ćemo da vidimo ko se loži na to.” Tako da pričali smo sa par ljudi, da i mi izmerimo, jer nama se dopala ideja, pa smo se zaljubili. Kao mogli bismo da radimo nešto potpuno drugačije, hajde da pričamo sa nekoliko ljudi da vidimo šta oni misle. I tako i bi. Sastanemo se. Tebi okice, kao: “Uf, što je to dobro. To je super ideja.” 🙂 Onda smo napravili tender, onda je prošla ta neka procedura i iskreno ja sam molio Boga da ti pobediš, jer od svih tih sastanaka najbolji predlozi, najveće loženje, najbolje razumevanje tehnologije. Na sreću sve se lepo poklopilo i tako ti mi počnemo sa Mojom Firmom. I ostalo je istorija i legenda. 😀

Ivan Minić: E sad, ono što ti ne znaš je šta se dešavalo iza kulisa. Iza kulisa se dešavalo da taj projekat postoji napisan. Postoji napisan. U tom trenutku 5 godina. Samo nema niko koje spreman da uđe u to na način da pusti da se to tako dešava. I da to ne bude – inicijalno je pravljen 2009. ili 2010. za jednu banku kao predlog. Isti predlog, jedna A4 strana. Mogu ja to da ti razložim to na beskonačno, ali ako ti se ne sviđa to što je na jednoj strani, nije bitno, onda nemamo o čemu da pričamo. Njima se to sve svidelo. Njima je to sve bilo super. Samo ako može veliki kreditni kalkulator ispod svakog teksta, svega i to sve. Ja kažem: “Pa, ne može. -Pa, kako ne može? Nama je to… -Pa, ne može. Ako to uradiš tako i ako sve brendiraš tako i ako ti bude tekst u sredini, a okolo ti je, što mi volimo da kažemo, umrlica svega ostalog, taj tekst više nije bitan. Ne znači da ne treba nigde da prisutno ništa. Što da pravimo ako nije prisutno. Ali, ne može da bude sales pitch za tvoje kredite. Jer ako je sales pitch za tvoje kredite, bez obzira na to koliko je dobar sadržaj, više apsolutno nikog ne zanima i nije relevantan. -Mi bismo ipak to voleli da radimo tako. -Važi, nema nikakvih problema. Vi to radite tako, ali ja ne mogu to da radim. Ne mogu.” Nisam proveo 20 godina, u tom trenutku nije 20, ali 10. “Nisam proveo 10 godina radeći nešto da bi to radio tako. Mogu da vam radim za pare za koje se dogovorimo, ali to neće da bude nešto gde ću ja da dam celog sebe.” I zapravo taj momenat – OK, mi smo pričali, znali smo se od ranije, prošli smo zajedno traume, to je isto dosta bitno, je li.

Vladimir Tošić: Ovo je bilo dve godine posle toga ili tako nešto.

Ivan Minić: Jeste. Ali, taj momenat gde sam ja stekao utisak iz razgovora sa tom, a kasnije i sa ostalim, da će mene neko da pusti da ja to radim kako mislim da treba. Naravno, ne potpuno, mada sam ja prilično bio odgovoran u tom nekom smislu, ali ne sad da ja nešto vilenim, ali kao: “Mi verujemo da ti znaš šta da radiš, da ti je stalo i da ćeš raditi u najboljem interesu. Evo nekih feedback, insighta i sve to, ali it’s your show.” I zato je projekat bio takav. Jer u svakoj drugoj varijanti ne može da bude tako. Mora da postoji ta neka vrsta slobode i… Svi mi koji smo radili taj projekat, mi smo taj projekat voleli mnogo više od njegove komercijalne vrednosti. Mislim, komercijalna vrednost je prestala da bude bitna drugog meseca, jer smo mi krenuli da deliverujemo 40% više nego što je dogovoreno, jer smo shvatili da to treba da bude tako, jer po feedbacku ljudi njima fali još. “OK, daćemo im još, ali nemamo budžet. -Ma, pusti budžet, bre, uzeli smo da menjamo svet.” I, dobro, sad to isto nije normalno i sigurno ima neka zanimljiva, kompleksna dijagnoza za tako nešto, ali zato je bio toliko dobar. Zato je napravio takav rezultat, a meni je potpuno neverovatno – OK, relativno brzo si se ti sklonio iz priče, ali meni je potpuno bila neverovatna ta količina poverenja i ta količina slobode. “Mi smo tu da te podržimo. Nismo tu da te sputavamo. OK, skrenućemo ti pažnju da za nešto, naravno, i treba i sve je to OK, ali you do what you do.”

Vladimir Tošić: Mogu ja da ispričam iza kulisa sa naše strane.

Ivan Minić: Hajde.

Vladimir Tošić: Što dan-danas radim, manageovanje rizika je jedno od zaduženja menadžera kad ovako neku ideju pitchuješ. Znači, šta su sa naše strane uradili? Ti si dobio brief na kojoj tehnologiji to treba da živi. Zato što smo mi sa našim IT-jem dogovorili ako bude nešto ne daj Bože da oni to preuzmu. Samo u nekom trenutku dogovorili smo hand-over mehanizam, dogovorili smo SLA, dogovorili smo two-step publishing. Znači, mi smo s naše strane napravili da se mi osećamo u dovoljno komforno da možemo da ti damo slobodu, a da je rizik podnošljiv. S druge strane, dali smo ti viziju za koju si ti bio spreman da zagrizeš i gde mi sada smetamo – mi ne znamo o tome toliko koliko ti znaš. Ništa šta tim ljudima treba, koji content je interesantan, da li sad treba da se piše ovog meseca o porezu ili ovome ili onome, nemamo pojma. Stavili smo, takođe, čitav business case u startu je bio koliko nama tu publike treba, koliko poseta, koliko čitanja, itd, da mi to možemo da uporedimo rezultate sa onim što smo dobijali jedne mesečne kampanje godišnje. 🙂 Da vidimo da li je to zadovoljilo te KPI-jeve. Tako da to smo stavili, takođe, u ugovor. To posle mesec dana ostalo kao – sve ste razbili jednostavno. I onda što da smetaš. Pusti ljude da rade, vidiš da super rade, ali jednostavno manageuješ te neke rizike u startu. Kad vidiš da je to partnerstvo i da to stvarno neko radi kako treba, skloni se, brate. Plaćaj na vreme i skloni se. To je to. 🙂

Ivan Minić: I pitaj je li treba nešto. 

Vladimir Tošić: Pa, to. Nemoj da smetaš i vidi s vremena na vreme je li može nešto još da se pomogne. Je li ne mogu do nekog da dođu? Možemo mi da pomognemo da se do nekoga dođe preko nekog od naših iz organizacije, itd. Takve neke stvari. To je meni bio fantastičan recept kako partnerstvo treba da izgleda. Svako radi ono što zna da radi i radi ga jako dobro, radi i više nego što se obavezao, jer vidiš da to stvara dodatnu energiju. Jednostavno je bilo baš onako – ja mislim do dan-danas da je to najbolji content marketing projekat u Srbiji, a verovatno i šire.

Ivan Minić: I beskrajno ti hvala na tome što se me pozvao u njega. 🙂 E sad, šta se dešava dalje u tvojoj karijeri? Tad si baš počeo da šaraš. 😀

Kako izgleda nabavka u marketingu?

Vladimir Tošić: Tad sam počeo malo neke – bilo je svašta. Znači, prvo sam išao na tzv. short-term assignment, neki kratak ugovor, sam išao u Oslo. Prebacio sam se iz marketinga u nabavke, procurement. I to globalni. Bio sam globalni category manager za nabavke u marketingu. Kako se to desilo? Radili smo pitch bili – birali medijsku agenciju za – Telenor je imao evropske business unite i azijske business unite. Bilo je ukupno 13 tržišta. 6 u Evropi i 7 Aziji ili obrnuto, tako nešto. Sad u Evropi je rađen pitch, birala se medijska agencija i to se radilo tako što imaš nekog iz procurementa koji vodi posao, ima nekog konsultant tamo mislim iz Švedske, i mi media manageri po tržištima smo bili tzv. tehnička strana. Znači, kada agencija nešto šalje, mi to pogledamo revidiramo sa konsultantom, damo svoje inpute, itd. Završio se taj proces, sve je bilo super i zove me ta žena koja je vodila taj proces, ona je bila taj category manageri, kao: “Imam dve stvari da ti kažem. Jedno je ja idem, dobila sam ponudu iz jedne druge firme. I drugo, hoću tebe da predložim da budeš moj naslednik.” Ja rekoh: “Dobro. Hvala. Zašto? -Pa, ti si jedini od ovih tehničkih kontakta koji je stvarno slao sve. Sve analize, sve si gledao, redovno slao. I sad treba da se radi isto ovo za azijske zemlje. Nema ko. Ja odoh. Konsultant to ne može sam. Ako bi ti to preuzeo, to bi moglo, tipa, šest meseci short-term assignment. Možeš da dođeš u Oslo da živiš tih šest meseci, pa da vidiš posle”, itd. Ja rekoh: “OK, hajde, razmisliću, pa ću da vidim.” Pričao sa ženom, ona kao: “Hajde probaj, pa da vidimo.” I ja se tako prijavim i mislim za tri nedelje sam bio u Oslu i krenuo da radim sa Malezijom, Tajlandom, Indijom. Kao pravim pitch za njih, ne znam ni ljudi, ne znam ni zemlju, ne znam ni medijsku scenu. Ne znam ništa, ali hajde. To je neki ugovor na dve godine. To je nekoliko desetina miliona evra vredno, itd. Ja sam prvih mesec dana samo čitao prethodne ugovore, samo da razumem šta mi trenutno imamo, ko to radi, itd. I onda su krenuli ti pregovori, dogovori i bilo je interesantnih stvari. Na primer, u Bangladešu smo imali in-house agenciju. Tad u Bangladešu nije bilo agencija. Veliki klijenti su imali in-house agencije i to je to. Mi smo se onda dogovarali sa potencijalnim agencijama da otvore office u Bangladešu. Znači, negde sam zaslužan za početak agencijske scene u Daki. 😀 Jer smo bukvalno tamo završili ugovore. Oni su otvorili stvarno agenciju tamo i preuzeli većinu tih ljudi iz naše firme kod njih da rade i dalje taj posao za nas. To je bilo jedno potpuno interesantno iskustvo, koje me je otvorilo ka tome da ima viša tržišta, a ne samo Srbija. Može svašta da se radi iz različitih zemalja i mnogo mi se dopalo to – tolike su razlike i u načinima rada i u načinima razmišljanja. Ti pređeš odmah u višu ligu na nivou razumevanja s kim pričaš, zato što to taj neko tako govori, šta je njemu bitno, a šta nije, kako da se prilagodiš, itd. Potpuno ti otvori nove vijuge, novi mišić gradiš kroz to. To mi je bilo užasno interesantno. Odlučio sam bio da se vratim, porodična odluka. Meni je žena doktorka, pa je bilo kakva selidba užasno komplikovana i dugotrajana, itd. Tako da sam se zahvalio, vratio. Poslu su me zvali da idem na proslavu na Tajland kad je to sve bilo potpisano, agencija odabrana, itd. To je bilo dva meseca posle sam ja završio projekat. Tad sam išao dosta ispred svog vremena, radio sam od kuće i to u Oslu od kuće dva poslednja meseca, jer je toliko posla bilo sa drugim vremenskim zonama da nikakvog rezona nije bilo ići u kancelariju. Ja sam ustajao u pet ujutru. To je već 11 Maleziji. I onda pokušavam da se čujem sa jednim drugim, pa onda šta ko kaže, da to sklopi, da opet krajem njihovog dana se ponovo čujem sa njima, da bih onda sutra mogao ka agenciji da idem sa našim zahtevima, predlozima, itd. To je tako trajalo i trajalo i trajalo. Za mesec dana sam se ugojio pet kila, jer sam samo jeo pice i radio od pet ujutru do bukvalno devet-deset uveče, u krevet i ponovo. Tad nije bilo video-poziva, bilo je sve putem telefona, tako da u pidžami iz kreveta većinu dana, ali imao sam mikro pandemiju, što bi se reklo. Tako da izgradio sam ta iskustva i pre nego što je postalo popularno, na primer. 😀 I posle kad sam se vratio, nisam još dugo bio u Telenoru. Ja mislim ukupno tad u tom mandatu jedno tri i po godine, možda tako nešto. Onda sam bio regrutovan od strane Ringier Axel Springera. Sad se to partnerstvo, za Srbiju barem, razišli su se. Sad je valjda opet samo Ringier. Gde sam postao chief digital officer. Pa, sad hoćeš da me pitaš nešto?

Ivan Minić: Kako izgleda dolazak taj u publishing? 🙂 U tom trenutku publishing postaje – ne možemo da kažemo digital first, pošto je i dan-danas pitanje koliko je, ali postoje ozbiljan. Ja se sećam 2007, kad sam prodao prvu firmu investicionom fondu, koji je između ostalog bio veliki publisher u Mađarskoj, mi smo tad išli, obilazili, upoznavali ljude, itd. I u tom trenutku, znači pre 15 godina, Index.hu, koji je njihov vodeći centralni informativni sajt, njihov Blic, hajde nazovi to tako, u tom trenutku ima 107 ljudi u integrisanoj redakciji, koja radi online. I 10 godina kasnije pitanje da li smo mi imali takvu redakciju. OK, i budžeti koji su trošeni, itd. Kako sam bio deo grupe, imao sam stvarno prilike da vidim sve te neke i finansijske izveštaje i sve. To je meni bilo neverovatno. Jer to je 2007. Kod nas tržište digitalnog oglašavanja suštinski ne postoji. Krenulo je da postoji tada i krenulo je lepo da raste i sve. Ali, ako pričamo o apsolutnim ciframa, to koliko se kod njih potroši za božićnu kampanju je naš godišnji ad spend i to je to. I onda prosto taj momenat – to obično bude na malim, vrlo tradicionalnim tržištima da neko se grčevito drži onoga što je radio prethodnih sto godina, pokušavajući da ostane u tome i da se ništa ne promeni. Onda shvati u nekom trenutku da to ne može tako, da polako proklizava tlo pod nogama i da ako nastave tako ugasiće se. I većina velikih publishera je to shvatila u tom nekom period, 12-13-14-15, pa su krenuli da rade nešto po tom pitanju, ali je uglavnom to bilo na nivou neke vrste eksperimente. U nekim slučajevima, incidenta. Ali, ne nešto preterano ozbiljno, posvećeno, itd. Jer to zahteva ceo novi tim ljudi, to zahteva ceo novi set znanja i sve ostalo, što nemaš in-house, a nije baš ni tako jeftino da se akvizira, a nije ni nešto što može neko eksterni sve da ti radi, pa ćeš ti nešto na fakturu sitno, pa nije strašno. Nije ni sitno, a nije ni eksterno. A što si ti, pobogu, ušao u publishing? Šta te je nerviralo? 🙂

Ulazak u publishing – Ringier Axel Springer

Vladimir Tošić: Ništa. Kupio me – taj koji me je regrutovao kupio me jednom rečenicom. To je bilo to. Nikad pre i posle toga nisam imao takav razgovor. Čovek je bio zaposlen da bude chief digital officer za Ringier Axel Springer grupu. Nemac. Opasan jedan Nemac. U Švajcarskoj živi, i dan-danas. Rekao mi: “Ti meni trebaš učiniš sebe suvišnim u toj firmi.” 😀 Hoću! 

Ivan Minić: To, ceo život sam želeo da budem. 😀

Vladimir Tošić: “Da sa mnom radiš na tome da mi tu neke stvari promenimo. I kad promenimo, ti možeš da ideš ili ćeš da budeš CEO.” Jer to će onda da postane digital first publishing, itd. Imao super viziju šta će tu da se desi u regionu. Značila, bila je Poljska, Slovačka, Mađarska i Srbija, ako se dobro sećam. Te četiri je bio Ringier Axel Springer kao joint venture između Ringiera i Axel Springera. I par stvari se desilo. Oni su tad u Poljsku – ne tad, malo pre toga, kupili su jednu dosta veliku firmu, koja je outsourcing i tako to, Dream Lab mislim da se beše zove.

Ivan Minić: Kao tehnološki partner.

Vladimir Tošić: 400-500 ljudi, koji ima i svoje proizvode, imaju svoje farme servera, svega i svečega. Ozbiljna stvarno firma, koja ima i te stvari potrebne za publishing. Ima CMS sistem custom, koji je pravljen za to, itd. I generalno bilo je tu par velikih projekata. Ja kad sam došao mislim da u development timu je bilo možda dvoje-troje ljudi. In-house. Morali smo to da ojačamo, pa smo onda radili na tome da dovedemo CTO, da očajamo development tim, da se bolje povežemo sa tom tehnološkom firmom u Poljska, koja je pozadina svega toga i kičma treba da bude. I onda najveći projekat tada koji smo radili je da promenimo CMS na Blicu, a da to niko ne primeti. Pritom migriraš sajt koji je star u tom trenutku 17-18 godina, koji i dalje čuva sve slike koje su ikad obavljane u tih 17-18 godina.

Ivan Minić: U ko zna koliko veličina. 😀

Vladimir Tošić: U ko zna koliko veličina, u ko zna koliko prethodnih CMS-ova. Nije to sad kao selim ovo u ovo. Ne, selim ovo što ima nekih šest u ovo sad sedmo. Ja mislim da je to jedno šest meseci da je trajalo i stvarno skoro niko ništa nije primetio. Jer mi nismo menjali frontend. Mi smo samo promenili CMS, da sve ostane isto, da budem promena tehnologije potpuna. Znači, i čitav frontend je nov, samo izgleda isto. Opet manageovanje rizika. Jer, znaš kako kod nas, ako nešto negde dirneš, pomeriš jedno polje sajta ovamo, odmah krenu: “Ah, šta ste ovo radili?!” 😀 Mi smo hteli da smanjimo rizik i da ne privlačimo pažnju, jer realno ne znamo da li će toliko kompleksan i dugotrajan postupak da uspe isprve. Možda moramo rollback, pa ponovo. I onda smo tako smanjili bili rizik, da na frontendu se ne vidi, da uradimo prvo backend kompletan, da promenimo – bukvalno izvadiš sve iz kola, i motor i menjač i sve živo, samo mu ne diraš školjku. I to je to. Radi? Radi. Radi kao sat. Super. Hajde sad može polako da se menja nešto drugo. To su mi, recimo, bile interesantne stvari. Mnogo više sam ulazio i u Agile i u Scrum i u razumevanje i postupak razumevanja tehnologije. Tako da to mi je bilo jedno fantastično iskustvo iz tog ugla. Publishing kao publishing, mislim da ima problem koji je sam sebi napravio još u samom startu kad je krenuo u digital. Biznis model u publishing ranije, pre digitala, je bio da ti kao korisnik plaćaš content. Dođeš na trafiku, platiš novine i nikom to nije bilo strano. Iz ugla publishera ti plaćaš content i oni sa tim mogu da pokriju sve troškove štampe, distribucije, čak i proizvodnje tog sadržaja. Advertajzing prostor im dođe profit. To je odličan, vrlo zdrav biznis model, koji ide ka tome da ti praviš kvalitetan sadržaj i da se boriš sadržajem. To je win-win za sve. Za sve je dobro. Kad su ušli u digital, onda je bio veliki pritisak. Sve što je online mora da bude besplatno. I onda su oni u tom trenutku, to je davno bilo, pre nego što sam ja ušao publishing, napravili grešku, gde su ostavili da taj sadržaj bude besplatan. I onda kako posle 10 godina se setiš da ga naplaćuješ. Sad je kasno, navike su napravljene, a biznis model ti to više ne podržava. Jer ti ne možeš da imaš toliko poseta da možeš kroz banere i kroz advertajzing da platiš kvalitetan sadržaj. I onda to ide u lose-lose. Ide u negativnu spiralu. Hiperprodukcija jeftinog sadržaja je ono što publishing u digitalu održava. Ili da se plati content. Još tad je bio pokrenut projekat pay contenta. To je zaživelo sad relativno skoro. Tek. Tako da meni se – ja se ne ložim na publishing u smislu imaš ljude koji vole da budu bliski novinarstvu, koji se lože na to, kao informacije, zavere, pravdoljubivost, itd. Ja nešto nisam baš u tom filmu previše. Mene je jako puno interesovala druga strana: kako stvari funkcionišu, kakvi su tu procesi, kako tehnologiju bolje koristiti. I drugo u RAS-u tad je – imali smo ecommerce, imali online classifieds. Bilo je sve i svašta. Zahvaljujući najviše Joci Protiću, koji je gurao to pre toga kao manijak i pokretao puno stvari, ogromnu energiju i znanje da se to pokrene. Ono što je bio minus, to nisu bili zasebni biznisi. Svi su bili vezani za mothership, za Blic i teško mogu da funkcionišu bez te veze, što je i dobro i loše. Tako da meni je bilo užasno interesantno profesionalno to iskustvo najviše iz ugla tehnologije, različitih biznis modela, razumevanja kako stvari funkcionišu i što sam upoznao stvarno fantastičnu ekipu u okviru te kuće, koji su svi fenomenalni digital ljudi, koji toliko toga znaju, probali, videli, iskusili, gde sam ja mogao mnogo od tima da učim, a da sa druge strane doprinesem nekim svojim prethodnim iskustvom, itd.

Ivan Minić: I jesi li sebe učinio suvišnim?

Vladimir Tošić: Pa, ne do kraja. Ja sam mislim da sam otišao pre nego što to sve bilo gotovo, ali je bilo na dosta dobroj putanji. Znači, odnosi sa tim Poljacima bili uspostavljeni, tehnologija uzeta. Otkazali smo bili saradnju sa lokalnim outsourcing provajderima, prebacili na Poljsku i na in-house tim. Tako da te neke ključne stvari koje su bile, da, ali ta vizija tog čoveka nije zaživela. On je otišao, pa sam onda otišao i ja, jer je onda krenulo u drugom pravcu. Generalno mislim da je njegova ideja bila dosta dobra, da se napravi bliža saradnja između tih zemalja u okviru nekih oblasti. Znači, da li je news publishing, da li health, da li sport, da li ovo – da te zemlje mnogo više sarađuju i da se mnogo više koristi content između njih. Ne znam sad na kome je to nivou, da li se nešto s tim desilo kasnije ili ne, ali nekako iz mog ugla ja sam došao bio u firmu zbog njega i hteo sam sa njim da radim i da najviše od njega učim. Kad je on rešio da napravi svoj startup i dobio dosta veliku investiciju, i dan-danas se time bavi, ja sam rešio da idem dalje.

Ivan Minić: Rešio si da si ipak suvišan.

Vladimir Tošić: Da sam suviša, da.

Ivan Minić: I gde si otišao dalje?

Drugi mandat u Telenoru i okupljanje hakera

Vladimir Tošić: E pa, onda interesantan splet događaja. To mi je onda bio drugi mandat u Telenoru. 🙂 To je kao Uno, ona reverse karta. 😀

Ivan Minić: Ciklična priroda zapošljavanja u Telenoru.

Vladimir Tošić: Pa, u tom međuvremenu dok sam ja bio Ringieru, Telenor je napravio neku novu strategiju da hoće da bude digital service provider, DSP, kako su to tad zvali. To znači nešto drugo u nekim drugim oblastima, ali digital service provider. I oformili su, tj. hteli da oforme neki mali tim koji bi se bavio inovacijama, digitalnim inovacijama u okviru tog sistema. I onda im je bio potreban neko ko će to da povuče, organizuje i tako to. Bio je tim u centrali koji bi vodio puno toga, ali neko mora lokalno. Velika je firma, neko mora da se bavi. Tako da sam imao razgovor sa mojim budućim šefom tada, on je sada na toj poziciji chief strategy and transformation officer, Nemanja Žilović, da možda to budem ja. Hajde da probamo. I to mi je isto bio super razgovor, kao: “Gle, ja ne znam šta tačno tu treba da se radi, ali ti ćeš sigurno to da razvališ. Hajde mi to da probamo zajedno.” Hajde, što da ne, super. Tako da opet taj odnos kao vizija, poverenje, kreira neke super stvari. Tako da vratio sam se bio u drugi tim. Nisam bio u marketing i komunikacijama, nego u tim za strategiju. To je prilično mali tim, možda pet-šest ljudi. Hajde, deset neka bude, sa ovim project managerima. I onda sam radio neke potpuno otkačene stvari. Tad sam ušao bio u design thinking. Radili smo hackathone. Sponzorisali smo bili neki eksterni smart city projekat. Svakakve interesantne stvari. Imali smo interni startup program, gde smo mogli interno da pravimo timove koji će da pitchuju neke ideje firmi. I onda ako budeš odabran na globalnom nivou, to ti postaje posao. Znači, firma investira u taj tvoj startup tako što ćeš da dobiješ neka sredstva, dobićeš prostor gde ćeš da radiš, dobićeš opremu, dobićeš budžet, zadržavaš platu koju si imao do tada, a ne radiš prethodni posao. Nalazi se neko drugi koji će da radi to tvoje i dobijaš da li godinu ili 18 meseci da to razviješ. Takve stvari, recimo, mi smo imali ja mislim četiri tima iz Srbije su išla na finale. Išli smo u Singapur, tamo da prezentujemo ljudima iz centrale. Bio je jedan fantastičan i interesantan period, gde sam mogao stvarno – ogromnu slobodu sam imao da probam mnogo toga i da mnogo toga predložim. Na primer, ti hackathoni to nigde nije bilo u spisku toga što treba da se radi. Mi smo iskoristili i za razvoj novih rešenja i neko dizanje raspoloženja u firmi i u developmentu, itd, i za employer branding. Jer smo prvo pravili interne, pa eksterne, ne mogu da ti opišem.

Ivan Minić: Tad nije postojao employer branding, ali da je postojao zvalo bi se tako. 🙂

Vladimir Tošić: Tako je, nama je za to služilo. Kako da dođemo do senior developera, na primer. Da li možeš da zamisliš razgovor sa našim IT securityjem kad sam došao i rekao da ćemo 60 hakera da dovedemo u zgradu, da tu budu ceo vikend i nešto da prave. “Nećemo, ne može. Pašće mreža. Ući će nam u bazne stanice, ući će u bazu.” Dobro, kako mi to da napravimo da oni mogu da dođu, da sve bude bezbedno, ali to bude u našoj zgradi? Nećemo mi to da pravimo u hotelu nekom, šta god. Hoćemo da dođu kod nas, da iskuse, da vide kako je. Oni zamišljaju Telenor kao gomila vrata i sad ti tu kao kuc-kuc: “Dobar dan, je li mogu da uđem da nešto pitam?” Svuda opet space, izgleda kao da si u San Francisku. Stvarno izgleda fantastično, ali slabo ko ima prilike da to vidi. I uspeli smo. Napravili smo i bilo je super. Najbolje reakcije smo dobili od IT managementa, koji kao nikad nismo imali ovoliko razgovara sa ljudima u zadnja tri meseca. Dođeš na hackathon, pa pričaš, pa saznaš malo i kako je drugde i tako to. Employer branding. Tako da to je bilo jedan dosta zabavan period.

Ivan Minić: I?

Vladimir Tošić: Misliš posle toga? 🙂 Ili za vreme? Posle toga je bio jedan – to je isto super anegdota. Jedna pomenutog Saše Đurđevića iz agencija žena godinama je radila u Coca-Coli. I mi smo kućni prijatelji. Ja se zezam da sam im porodični kolega, pošto sam radio i s njim i s njom. Sad čekam ovaj stariji da završi faks, pa i s njim da radim u nekom trenutku. 😀 Šalje mi oglas. Kaže: “E, kod nas retko izlaze oglasi, ali ovo je strava za tebe. Pogledaj i prijavi se molim te.” Ja uzmem da čitam. Verovatno ne zna čime ja bavim. Uglavnom je bilo pisano kao neki CRM sistemi, poznavanje nekih software i tako to, ali suviše je poštujem da ne bih uradio šta mi je rekla da uradim. Poslaću. Pošaljem i naravno ispostavi se da nije baš oglas bio 100% opis kako treba. I kad mi je osoba iz HR-a objasnila na prvom razgovoru šta je, hoću da se potrudim, ovo deluje super. Bila Nataša u pravu, samo ovi nisu lepo napisali. I tako jedan krug, drugi krug, poslednji krug u Milanu. To mi je najduži intervju za posao u životu. Četiri sata sam imao intervju, kao hackathon.

Ivan Minić: Kao podkast. 🙂

Vladimir Tošić: Odavde, odande, sto hiljada pitanja. Sve super interesantno, ali stvarno ceo dan. Od devet do jedan. U jedan izašao mrtav. I kaže mi čovek: “Gle, pošto putuješ sad i tako to, ja da ti kažem da je ovaj posao tvoj. Samo treba oko detalja da se dogovorimo, ali idi kući i čekaj. Biće sve super. Jedva čekam da počnemo da radimo.” I stvarno tako i bi. Dobio sam ponudu i vrlo brzo sam počeo da radim. Ima tome sada tačno pet godina. 

Ivan Minić: E sad, ti si bio deo jedne korporacije. Odnosno bio si deo dve korporacije već u tom trenutku, ali u oba slučaju to su negde primarno lokalni zadaci, gde je, OK, bilo malo više toga u Ringieru sa svim aktivnostima koje su bile na tom umrežavaju regionalno i nekom izvlačenju tog maksimalnog efekta iz te kolaboracije koja tu može da se desi. Ali, ovo je ipak jedna od najvećih korporacija na svetu koja postoji toliko dugo, koja ima proizvod koji je možda najprepoznatljiviji, najvredniji brend na svetu. OK, danas su primat preuzele tehnološke kompanije. I dalje ono sa jabukom verovatno vredi više od bilo čega drugog, ali ovo vredi beskonačno 100 godina. I to je ono što je impresivno i to je ono što sa sobom vuče ogromnu neku dozu odgovornosti prema brendu i kompaniji. Ali, vuče i to da si ti imao jedan ozbiljan sistem, infrastrukturu, itd, koja postoji decenijama. Ove neke stvari koje su se razvijale, razvijale su se na gomili interesovanja, funding i svega, i onda si ti od nule pravio nešto negde kad se ukaže potreba i to sve. Ovde nema od nule, ovo su sve već prilično razvijene stvari, gde sad ti treba da napraviš razliku ne tako što ćeš da napraviš nešto novo što će da donese beskonačno i što ćeš da povećaš nešto 1%, to je i dalje nenormalno veliki uspeh, itd, ali je drugačija igra potpuno. Kako je to izgledalo?

Nova i viša liga – Coca-Cola

Vladimir Tošić: Pa, moram da ti razbijam malo izluzije. 🙂

Ivan Minić: Hajde, hajde. 🙂

Vladimir Tošić: Znači, ja sam bio zaposlen kao digital technology manager za centralno-istočnu Evropu. To je bilo negde 28 tržišta u ovom našem delu svetu. Posao generalno, da sam ja čitao job description i radio to, je bio na nivou da svakog meseca sa IT-jem bacim pogled koliko para je potrošeno na razne aktivacije, koliko nam troše sajtovi u ovom Amazonu, koliko te aplikacije što ovde, onde nešto niklo kroz neke kampanje, itd, da se to pokrije, da se budžetira i maintenance manje-više. Ja sam dijametralno suprotno krenuo od toga. Zašto? Šta se desilo? Ja sam bio regrutovan za jednu poziciju. U ta dva meseca dok sam ja čekao ponudu, dogovarao se, odlazio, itd, bila je reorganizacija. Ja sam došao na nešto što je bilo ne to gde sam ja pošao. 😀 Moj posao je trebalo da bude da kad se prave kampanje za taj region ili neke zemlje, da ja vodim jedan mali tim koji će da ima po jednu osobu za svaki brend: tipa, za Coca-Colu, za Fantu, za Sprite; u tim kampanjskim timovima da prave digitalni deo te kampanje. Znači, pravi se novogodišnja kampanja. OK, a šta će da bude digitalna aktivacija u okviru toga?

Ivan Minić: Komponenta, bukvalno.

Vladimir Tošić: Da. Bazične stvari kako će da izgleda sajt, ali šta ćemo još da radimo, što će da bude, na primer, kao što smo Olimpijac. Takve stvari. Ja sam na to bio doveden. I onda u međuvremenu tralala i ja dođem i kao ti tu treba sa IT-jevcima samo to da pratiš budžete. OK, ali mi sa druge strane šef kaže: “This job is what you make of it.” 🙂 Ja zapišem. Kaže: “Ako si pametan, za godinu dana sto ljudi može da radi može da radi na projektima koje ti smisliš. Ovo je takva firma.” Kažem: “Možeš malo da mi pojasniš?” Kaže: “Ovo ti je vrlo preduzetnička firma. Ako imaš dobre ideje, ako imaš dobar plan, dobar projekat, to ima sve smisla – znači, mi imamo toliko resursa da ništa nije problem. I nije problem da se proba i nije problem da dođeš do najboljih ljudi da to rade.” Idem ja kući malo da crtam. I ja tako mic po mic. Ja mislim za već šest nedelja da smo imali novu tehnološku strategiju za centralno-istočnu Evropu šta nama tu fali, šta sve tu treba. Pa, hoćemo da pravimo novi sajt, pa ovo su sve karakteristike novog sajta. Naravno, napravio sam design sprint u Atini sa jedno deset ljudi, gde smo već – em što smo napravili ideju koja je dobro, već smo znali da i ostale funkcije u firmi su iza te ideje, da je to sad naše i da to sad možemo da guramo dalje. Smislimo smo da nam treba, da hoćemo insourceujemo software za promocije. Jer su korišćena dva-tri neka rešenja, koja su što štucala, što bila skupa, gde in-house to ako praviš biće bolje, jeftinije, brže, fleksibilnije, naše, podaci ostaju kod nas, itd. Kao da smo znali da će da dođe GDPR. Smislili smo da bi bilo dobro da imamo mobilnu aplikaciju, gde će promocije da se izvršavaju, pa na koji način, pa kako to da napravimo fleksiblno, itd. I treba nam sistem za registraciju korisnika i za čuvanje podataka. Sve nekako bazične stvari i sve je to nešto postojalo, ali je bilo rešenje od ovog vendora, rešenje od ovog vendora, ovo ćemo da kupimo, ovde ćemo da pravimo licence. Dok ti to sve uspojiš, to naravno da nešto da krene da štuca. Onda ne možeš da izvališ gde je problem, jer nemaš dovoljni udeo vlasništva u svemu tome. Odnosno, mali deo tog lanca kontrolišeš. Jako je teško da upravljaš tim. Tako da glavni je bet je bio – OK, šta je glavno i šta je traffic generator? Mora da bude kod nas. I to je bio taj software za promocije. Zbog toga ljudi dolaze u principu na naše sajtove. Da, saznaju i neke druge informacije, ali kad imaš promociju mnogo skoči saobraćaj. Tako da u roku, šta znam, par godina to je došlo dotle da je taj sajt postao globalni standard za Coca-Cola kompaniju. I sad će svaki sajt na kugli zemaljskoj Coca-Colin da bude to, što smo mi tad napravili, smislili za tri dana na design sprintu i onda naravno jedno godinu dana nam trebalo da to stvarno zaživi, da se provuče kroz sve nivoe odlučivanje, itd. Postalo je globalni standard. Aplikacija se proširila i na zapadnu Evropu. Tako da sad je u oko 40 marketa. Širiće se i dalje. Moja bivša šefica je sad postala globalni direktor za te in-house assete. Znači, i za sajtove i za aplikacije. Zahvaljujući u principu tome što smo tad radili, jer je stvarno bila baš dobra praksa. Meni nekako uvek glavno zadovoljstvo bude da pokrenem tako nešto nenormalno i veliko i bitno i da onda omogućim ljudima koji su tu bili sa mnom da porastu, da uđu neke nove stvari, da nauče, da dobiju neka nova iskustva i da se ja maknem da pokrenem nešto drugo, sledeće što ćemo da radimo. Tako i bi. Kako sam se sklonio, taj tim product ownera je ostao tu. Došla je jedna devojka iz IT-ja da preuzme dalji razvoj i to sad ide nekim svojim tokom, raste dalje, scaleuje se. Ja sam postao prešao u analitiku. Vodio sam neki tim za advanced analytics za MA region. To je u našem slučaju negde blizu 100 zemalja, 90-ak. To je sve bilo u vreme korone. Planovi su bili fantastični. Dobio sam bio – dobio sam, izborio sam se za budžet da zaposlim devet data scientista. To su skupi ljudi i dosta ih teško naći, itd. I već smo bili krenuli u intervjue i onda je krenula korona i onda se više nije znalo šta će da bude i u kom pravcu to, itd, pa smo to stopirali. I onda nakon nekog vremena je opet došlo do nekakve reorganizacije i vrlo interesantna stvar se desila. Omogućeno je da možeš da radiš u globalnom timu iz bilo koje zemlje na svetu. To u Coca-Coli nikada nije bio slučaj. Globalni timovi su 95% bili u Atlanti. I ako hoćeš da radiš u globalnom timu, to znači moraš da se seli u headquarters. Međutim, dozvolili su. Napravili smo nekakvu potpuno drugačiju strukturi, neki network organization, gde ti možeš timove da imaš rasute po celom svetu ljude. Borimo se, naravno, sa vremenski zonama, ništa od toga nije lako, ali kad su se ta vrata otvorila sam odmah kuc-kuc: “Je li mogu da probam?” I prešao sam u globalni tim. Tako da sad radim u globalnom marketing capabilities and operations timu odavde.

Ivan Minić: A šta znači to? Marketing globalni, kako si rekao?

Vladimir Tošić: Marketing capabilities and operations. Pa, znači par stvari. Hajde, čime mi sve bavimo. Konkretno ovaj deo kojim se ja bavim je manje-više digitalizacija u marketingu globalno, koja već duže vreme se nešto radi i stvari postoje, ali Coca-Cola je bila ranije nekako skupina kraljevstava. Svaki operating unit je imao dosta slobode. I onda šta se tu desi? Svako ima neku platformu koju želi da koristi, da radi isti posao kao, ne znam, u Evropi različita, u Severnoj Americi različita. Mi sad radimo platformizaciju u smislu da ćemo koristiti iste alate. Na primer, za workflow management. Odnosno, da snimimo proces i da taj proces digitalizujemo. Koristićemo jedan alata u svim operating unitima. Iako je taj proces 90% isti svuda, korišćeni različiti alati i onda to jako posle teško možeš da skupiš na jedno mestu i da ta znanja koristiš mnogo lakše. Knowledge management, što bi se reklo. Znači, kad se završi kampanja, na koji način mi to sve skupljamo, kako pravimo neki feedback loop, da to može da se vrati kao ulazna informacija za neke nove kampanje. Znači, ja se bavim podrškom glavnim procesima u marketingu. Kod nas su to proizvodnja kampanja i proizvodnja novih proizvoda. Jedna se zove inovation, odnosno product inovation, a drugo je experience loop kako ga zovemo. Kako praviš te kampanje? Znači, kako kodifikujemo znanje, kako se te stvari rade kod nas? I onda ih stavljamo na digitalnu platformu, tako da ko god da dođe – ti sutra novi da dođeš u našu kompaniju, ne moraš da se misliš gde da počneš i kako. Klikneš tamo hoću da počnem novi projekat, tebi izađe project plan. Koje su tu faze? Imaš drugi deo koji će da bude za Agilne projekte, biće posle treći deo za nešto još. I šta radim? Uvezujem sisteme da olakšam ljudima. Znači, ono make it easy iz Telenora imaš i ovde u principu. Kako da ja olakšam mojim kolegama da o nekim stvarima ne moraju da razmišljaju, da se samo dese. Kad počneš neki projekat, dobiješ neki kod, i sad ja hoću taj kod da pošaljem u sve druge sisteme i da posle to možemo lako da uvežemo, bez da ti moraš da se misliš kako sad u ovom finansijskom sistemu ili u SAP-u ili u ne znam čemu, imamo ih gomilu, kako da identifikujem taj moj projekat, jer tamo je malo drugačiji naming convention, pa oni ne nazivaju prvo da je operating unit, pa kampanja, nego kampanja, pa operating unit, pa ti… Razni takvi problemi koji dolaze od nesinhronizacije u decentralizovanom sistemu. Mi i dalje hoćemo decentralizovan sistem, ali da bude sinhronizovan. Znači, mogu oni i dalje da funkcionišu tako, ali da nam bude lakše kad…

Ivan Minić: Da bude standardizovano s jedne strane.

Vladimir Tošić: Tako je. Znači, koji alati, na koji način, koja struktura tih podataka, tako lakše možemo svi da radimo, da se smanji količina izgubljenog vremena i realno gluposti. To je deo kojim se ja bavim. Imam onda, na primer, koleginicu koja se bavi Agilnim načinima rada. I mi to sad kao capability radimo sa operating unitima da se i to takođe standardizuje jedan i dva digne na viši nivo. Pa, imamo kolegu koji je globalni PMO za sve projekte u inovacijama. Imamo kolegu koji je globalni PMO za sve globalne kampanje. Radi se o tome da izvlačimo se najbolje prakse iz svih operating unita, da onda zajedno sa njima radimo na tome da definišemo koji je trenutno najbolji način da se nešto radi, da to implementiramo, radimo roll-out, radimo change management jako puno. I onda da napravimo mehanizme gde će to da se prati opet zajedno sa operating unitima, jer ništa ne radimo za sebe, sve radimo za njih, da se menja i da se unapređuje, ali to da se na jedan sinhronizovan način i da pravimo mnogo bolje rezultate u kraćem vremenu, a da pritom to bude i zabavno. Znači, onaj deo koji ja hoću da uvedem kasnije nekakva gejmifikacija svega toga, kako ti možeš da insetivizuješ dobro ponašanje, dobre rezultate, kako da napravimo sistem koji će ljudima da bude zabavan i koji će da koriste. Tako da ima tu svašta još. Biće interesantnih stvari, ali je mukotrpan posao zato što u principu postoje već ustaljene navike, postoje proizvodi koji se koristi. Daću ti jednostavan primer. Kad si pričao na početku da ti imaš tu iteracije, pa je napravljen neki proizvod, pa je on sad takav kakav je dugo godina zato što je napravljen jako dobro i koristan, itd. Ja razmišljam o viljuška, nož, i kašika kod nas i štapići u Aziji. Znači, job to be done je isti, treba nešto pojesti, je li. I jedno i drugo postoji stotinama godina i jedni i drugi su ubeđeni da je to najbolje rešenje. I koriste ga iz navike, jer to je tako. Tamo kad se rodiš, daju ti štapiće i tebi su ti štapići laki. Kod nas kad ti daju štapiće posle u 30 godina, nemaš pojma šta radiš. Ali, ja se negde time bavim. Ja ove u Aziji hoću da prevedem sa štapića na viljušku i nož. Nisu to lake stvari. Ne kažem da je ovo hiljadu godišnja tradicija, ali opet neko ko radi u toj kompaniji 10 godina radi zadnje 2-3 u jednom sistemu na jedan način. I mi sad to hoćemo da promenimo. Change management je nešto što me jako loži u poslednje vreme i kompanijska kultura. To su mi neke stvari u koje hoću mnogo više da uđem.

Ivan Minić: Šta donesi jedan takav sistem iz ugla podrške u nekom ličnom razvoju usavršavanja? Jer pretpostavljam da gomila ljudi koja je ovde prošla u 170-180 epizoda koji su imali u svom CV-ju neki ozbiljan rad u nekoj ozbiljnoj korporaciji na nekom višem nivou su zapravo u tome videli možda i najveću vrednost, što ti dobiješ gomilu znanja na raspolaganju, što firma ulaže u tebe da se usavršavaš, da učiš, itd. Naravno, mora da dođe inicijativa od tebe. Nekad će ti firma nametnuti inicijativu, skrenuti ti pažnju šta bi mogao da bude tvoj put, jer korporacije imaju rešen karijerni put za svakog čoveka kog su dovele. Tako funkcionišu. A, šta je u tom smislu, posebno uzevši u obzir da dobar deo tih aktivnosti zahvata period korone kad ništa nije funkcionisalo onako kako je bilo ko zamislio, kako je taj deo izgleda što se tebe tiče?

Šta pruža rad u velikoj korporaciji?

Vladimir Tošić: Pa, ovo se slažem sam sa tobom. Mora inicijativa od tebe da dođe i to je negde glavno meni uvek da gledam šta mi je na radu, gde mi je interesantno da uđem, šta mi je zanimljivo da saznam i onda da pravi neki plan kako može do toga da se dođe. Bukvalno. 🙂 Jako je bitan manager. Šef je tu izuzetno bitan zato što je negde glavna karika da se tako nešto desi. Znači, ja, na primer, u pet godina u Coca-Coli sam promenio četiri pozicije. Imao sam dva short-term assignment, odnosno te neke kratke avanture, gde možeš da uđeš u nešto, da vidiš kako je tamo bez ikakvog rizika da možeš da se vratiš na ovo što si ranije radio. Bio sam tri meseca u IT-ju. Imao sam ideju da možda pređem IT. I napravili takav dogovor. S druge strane, jedna osoba u IT-ju je imala ideju da pređe u marketing. I onda smo se lako dogovorili da se tri meseca menjamo. Tako da je to bilo bez ikakvog rizika. Ja sam vrlo brzo shvatio da neću. Ona je brzo shvatila da hoće, ali nije posle bilo nikakvih problema. Sve se namestilo kako treba. Radio sam neko vreme kao executive assistant za leadership team. Znači, centralno-istočnu Evropu postoji neki management tim od nekih 15-ak ljudi, koji ima neke svoje načine rade, rutine i tako to. Oni su hteli da iskoriste moj design thinking iskustvo i Agile iskustvo, da probam da im nešto promenim u načinu rada. Tako da to sam, recimo, imao prilike da radim, što je bilo fantastično iskustvo, jer najviše se uči tako što si izložen nečemu. Ti kursevi, knjige, sve super i sve je korisno, ali jedan dan na poslu kao mesec dana na fakultetu. Otprilike taj neki odnos. Tako da što više možeš da uđeš u nešto i da probaš, što kažu, ne možeš da učiš da plivaš iz Power Pointa. Mora da skočiš u vodu. E, ovde možeš da skočiš u vodu, a da si prilično siguran da nema pirana i da kad hoćeš da izađeš da možeš da izađeš. Neće da bude nikakvih problema da se vratiš, ako kažeš: “Ne, hvala, ne sviđa mi se.” To su fantastične stvari u korporacijama. Nema svako, s druge strane, prilike da dođe do toga. Mora da postoji jaka lična želja i moraš da imaš neke rezultate.

Ivan Minić: Neki nivo senioriteta.

Vladimir Tošić: Pa, ne mora čak ni da bude to. Ja sam i ekstremnim juniorima u svom timu omogućavao takve stvari. Jer ako ne omogućavaš, mislim da je lose-lose. Taj neko će da bude nezadovoljan i možda je super za to što hoće. Zašto to ne bismo iskoristili? Tako da mnogo ima do managera i do HR i do kompanijske kulture na kraju dana. Sigurno u nekoj kompanijskoj kulturi gde mnogo top-down i gde mnogo veži konja gde ti gazda kaže varijanta, manje se dešavaju takve stvari. Ja sam imao sreće da radim u kompanijama gde se to vrlo – čak i nagrađuje. Sve i da bude neuspešno, svejedno se nagrađuje. Jer to je vrlo pozitivno, jer izlaziš iz neke zone komfora. Nešto ćeš da naučiš. Sve i da naučiš da to nije za tebe, OK, super. Znaš koja druga tri puta možeš da probaš. Ovaj više nećeš. I ono što je isto super u Coca-coli da možeš da budeš izložen jako kvalitetnim ljudima, koji su eksterni saradnici. To je isto megabitno. Sa kojom agencijom ćeš da radiš, sa kakvim developerima, sa kakvim tehnološkim partnerima – to su super stvari. Tako da opet se vraćam na ono u kojoj si ligi, šta možeš da si priuštiš. Jer tri-četiri takva sastanka gde se pravi road mapa sa nekom agencijom koja je to radila i sa Hewlett-Packardom i Nikejem i sa ovim i sa onim, mnogo toga naučiš, što će da ti ostane za posle. Tako da to je moje iskustvo.

Ivan Minić: Početkom godina izašla je jedva vrlo zanimljiva vest u našim tehnološkim medijama, da ne kažem dok naših drugara i komšija, o tome da si se priključio konsultantski part-time jednoj zanimljivoj gaming kompaniji. U pitanju je Two Desperados. Jedna od vodećih gaming kompanija kod nas, koja pravi igru koju igraju desetine miliona ljudi na globalu i jedna divna priča o sjajnim ljudima, priča koja rasta već godinama. Priču koju sam upoznao, koja mi je bila na radaru, ali koju sam zapravo upoznao iznutra kroz projekat Moja Firma, jer smo radili prvi intervju sa njima bilo gde vidljivije. I, naravno, otad negujemo neke odnose i pratim šta se tu dešava. I dosta je tu nekih drugara uključeno u sve to. Ali, jedan jako zanimljiv primer firme koja je porasla od fenomena u nešto što bi moglo da se nazove ozbiljna firma. Kod nas to nešto ozbiljno je preko nekog broja kvadrata i zaposlenih. Oni imaju svoje kancelarije, poslovni prostor, nisu više na gajbi, itd. Mnogo je lepo to gledati sa strane, posebno kad znaš koliko divni ljudi stoje iza toga. Ti nisi imao nekih posebnih dodatnih tačaka sa gamingom, osim kroz marketinški aspekt toga, da to može da bude lep alat u nekom procesu. Otkud ti kao, kako beše, chief operations officer?

Kako je Vlada postao Desperado?

Vladimir Tošić: Da, splet okolnosti. Nekako se pogodilo. Prvo što sam počeo da pričam o Coca-Coli, hoću da napravim nekakvi gejminifikacioni mehanizam za neke stvari. I onda mi to bilo jako interesantno. Krenuo sam malo da čitam o tome. I pričao sa svojim šefom šta bismo mogli da napravimo, neki short-term assignment ili nešto kako da uđemo u dodir sa više takvim stvarima. Počeli da kontaktiramo neke vendore koji imaju neke gejminifikacione mehanizme kao već gotovo digitalne proizvode koje možeš onda da implementiraš i tako to. I zove me jedna bivša koleginica. Ona je isto nekad radili davno u Coca-Coli, koja je konsultant Desperadosima i radi im leadership development program. Radi sa leadership timom i sa managerima na razvoju liderskih veština i tako već duže vreme. Dosta oni ulažu u razvoj. I zove me da se vidim s njim, da popričamo. “Ne bi bilo loše. Traže ljude koji su radili u većim firmama. Za ovu poziciju nije nužno gaming iskustvo, ali interesantno. Ali, poznavanje procesa, uspostavljanja načina rada u firmama, kompanijska kultura, neke bazične prakse lidera, tipa: kako radiš razvojne planove, kako radiš planiranje, kako se radi strategija, kako se postavljaju OKR i tako neke stvari.” Ja kažem: “Super, hajde da popričamo.” Gaming, odlično, nekako se pogodilo, složile se kockice. I otišao sam na razgovor, popričali malo i nekako dopali smo se jedni drugima, što bi se reklo. I kao hajde nešto da probamo, da počnemo, pa ćemo da vidimo, da pričamo par puta, da vidimo šta bih ja mogao da pomognem, šta njima tu fali i tako to. I realno smo napravili nekakav plan. Šta sam ja pomagao? Da se uspostavi struktura oko objectives and key results. Znači, to je ta metodologija Googleova, koje mnoge kompanije koriste za postavljanje ciljeve i onda kako ćeš da meriš te ciljeve i kako ćeš da praviš inicijative koje će dovesti do ostvarivanja ciljeva i tako to. Oni su to već nešto počeli da rade. Ja sam sa mojim iskustvom malo tu dodao nekih tweakova kako da se nešto optimizuje taj proces, jedno. I drugo, počeo s njim da radim na definiciji kompanijske kulture. Takođe, postoji nešto što nije zaživelo, jer ono što bude česta greška je da napraviš nekakav dokument i kao to je naša kompanijska kultura, stavi se na sajt, itd, ali nekako ne zaživi. Ne naprave se mehanizmi koji će u firmi da podrže, da se to uspostavi, da se održava i da se koriguje kad treba da se koriguje. Tako da ja sad radim na tome. Nešto smo već uradili. Došli smo donekle. Užasno mi je zabavno. Jako drugačiji model od Coca-Cole, na primer, gde imaš fizički proizvod, gde imaš nekakav supply chain, prvo dok se tog proizvoda dođe imaš puno fizičkih komponenti. Znači, ništa tu nije ni lako ni brzo.

Ivan Minić: Znači sve može da pođe naopako. 😀

Vladimir Tošić: Apsolutno. Onda posle imaš proizvodnju, distribuciju, pa onda imaš marketinške kampanje koje su offline, online, puno zemalja, sve i svašta. Pa, posle toga dok ti skupiš podatke šta se desilo, to nešto traje. Zato što imaš bottlera koji to onda isporučuje svojim supermarketima, kafićima, itd. Dok se to sve skupi, tebi podaci puno kasne. U gamingu ono što je meni fascinatno je to toliko sve brzo, jer supply chain – sve je online. Ti praviš neki proizvod, danas pustiš 100 levela, sutra vidiš koja dva levela si zeznuo, popraviš te levele i optimizuješ proizvod. To traje par dana. U Coca-Coli dok ti optimizuješ proizvod to može da traje meseci, može da traje godinama za neke proizvode. Znači, neke stvari su užasno kompleksne i može vrlo lako da failuje nakon tipa 6-9-12-18 meseci rada, da tek onda vidiš da ne ide. Drugo, ulazni podaci u smislu zarade, odakle dolazi, šta smo prihodavali, kako, koliko, zbog čega, itd, to je sve užasno brzo i sve na dohvat ruke. Tako da je meni užasno interesantno. I ono što mi je vrlo zanimljivo u celoj industriji je koliko znanja dele, koliko su otvoreni. Jer i oni ovde lokalno ne doživljavaju jedni druge kao konkurenciju. Doživljavaju jedni druge kao partnere, gde mogu jedni drugima da pomognu u razvoju znanja i iskustva, da svi budu bolji.

Ivan Minić: Ne, tržište je beskonačno.

Vladimir Tošić: Tržište je maltene beskonačno. Vrlo interesantno i vrlo drugačije. A ono opet što je isto, ljudi su i tamo i ovamo. Ako nekom porediš firmu od 20 ljudi, 80 ljudi, 1000 ljudi, nigde nije lako da se to organizuje. Dva čoveka, pa ne mogu da se dogovore kako će rade, a kamoli više. I sad meni to što je užasno interesantno tu je da sa takvim profilom ljudi, koji su navikli da to sve bude tako brzo, dinamično, itd, da se tu uspostavi kompanijska kultura koja će da doprinese biznis rezultatima. To mi je, recimo, super interesantno i na to sam se fokusirao sa Bojanom i sa ostalima iz leadership tima.

Ivan Minić: I to je part-time angažman. Dakle, ti si tamo paralelno sa svojim radom u Coca-Coli i to je angažman koji je negde vremenski oročen, gde ti takođe želiš sebe ponovo da učiniš suvišnim.

Vladimir Tošić: Tako je, da. Ja za sad to radim nekim šest meseci. Radiću još neko vreme dok se ne zaveže neka mašnica na projektu i da onda može da profunkcioniše. Tu je takođe bitan taj fokus, jer mogu da uđeš u 500 stvari tamo, da svako malo čačnem i da im ništa ne pomognem. Super benefit tog limitiranog vremena koje ja s njima provodim je što me tera da se fokusiram i što nas tera da nas fokusiramo na par stvar koje će da naprave neki impact. Tako da model uopšte nije loš. U Coca-Coli inače postoji platforma gde ti tražiš odobrenje za takav neki rad dodatni: konsultantski, ovako, onako. To je sve vrlo dobrodošlo sa obe strane i vrlo može lako da se uklopi. Ono što je super je što su Desperadosi ovde, u ovoj vremenskoj zoni. Ja fizički idem tamo u kancelariju po par sati svakih par dana. Moj posao je uglavnom, pošto radim u globalnom timu, uglavnom na američkom vremenu, tako da u principu nemam sastanke pre dva popodne, što je osam ujutru u Atlatni, ali vrlo često to bude deset-jedanaest uveče ponekad. Jer pet popodne je kod njih je jedanaest kod mene. Tako da pomeren mi je dan. Opet oslobađa mi ujutro za tako neke stvari. I jedno i drugo me realno puni energijom, jer potpuno dijemetralno suprotne su stvari koje radim. Ovamo uspostavljanje kulture i jedan vrlo tako dinamičan i mlad tim. Ovamo je change management nečega što je ustoličeno. Radim direktno sa Adobeijem, na primer, na razvoju – ne, na implementaciji tog softwarea. I vrlo mi je interesantno poređenje jednog, drugog. Tako da užasno mi je zabavno i nadam se da je i korisno svima.

Ivan Minić: I ja sam siguran da ćemo ponovo kroz par godina da sedimo, da pričamo o ovako nečemu, a sada bih ti samo još jednom zahvalio na to što si mi dao priliku da radim Olimpijac. Kad smo završili Olimpijac, što me nisi trajno izbrisao iz sećanja, bez obzira na to što je projekat bio uspešan, ali istovremeno beskrajno stresan za sve uključene u to. Jer da nisi video to nešto, mi ne bismo danas imali ni sve ono što je bilo Moja Firma i sve ono što se kasnije izrodilo iz svega toga. Tako da beskrajno ti hvala na tome. Mislim da iz tvog iskustva može mnogo toga da se nauči, ali neće biti baš mnogo ljudi koji će moći zapravo da sebe vide u svemu tome, ali mislim da je zapravo glavna vrednost to da pokažeš da uz adekvatan mindset i motivaciju i sve čovek može da radi sve te stvari i može da proba različite stvari. I da zapravo veliki sistemi koliko god bili predstavljeni kao babaroge podržavaju takve stvari, jer znaju da je to jedini način da oni ostanu relevantni i konkurentni. Da to učaureno i na taj neki način nepromenjivo nije nešto što može da opstane na duge staze, a svi oni rade sa ciljem da postoji još 100-200-500 godina i da budu najviše što mogu u tom trenutku. I onda ta neka vrsta prilagođavanja i svega toga nečeg što je veliko je beskrajno impresivno za gledanje sa strane, mogu da zamislim kako je iznutra.

Vladimir Tošić: Gle, fala tebi što si se uvek cimao više nego što si morao. I to se vidi. 🙂 I zato si jedna od legendi na ovom tržištu. I mnogo mi je drago što si ovo primetio iz mog izlaganja, jer nekako stalno ljudi gledaju na korporacije kao neko zlo i mrsko i tako to. Naročito iz ovog našeg sveta kao digital i tako to. Realno nije. Znači, toliko toga možeš da uradiš i da postigneš bez nešto previše nerviranja. Tako da preporučujem kao razvojni put mnogima. 🙂

Ivan Minić: Ali, tebi i dalje mora nešto da žulja i mora nešto da te nervira da bi napravio neku razliku.

Vladimir Tošić: Takav sam čovek. 😀

Ivan Minić: Hvala ti još jednom. Hvala vama što ste nas slušali i gledali. Nadam se da vam je bilo zanimljivo. To bi bilo to. Vidimo se ponovo sledeće nedelje.