Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Moj današnji gost je moj dragi prijatelj, Srđan Erceg, čuvar galaksije. Četvrti deo njegovog gostovanja. Četvrti od beskonačno, sve mi se čini. Pričali smo o hronološki nekom nastavku onog gde smo stali. Pričali smo o tome kako je zapravo izgledala Huge Medija kroz prethodnih 10-ak godina i kako je to izgledalo razvijati se iz partnerstva u nešto što će voditi samostalno i kako danas zapravo izgleda Huge Medija. To je jedan emotivni rollercoaster, kao i svaki razgovor sa Srđanom. On je neko kome je preko svake granice stalno do svega što radi i zato te stvari radi toliko dobro. On jeste malo nepredvidljiv i ovo viđenje smo zakazivali pet puta i on ga je pet puta odlagao, ali kao i uvek, to što je podelio je beskrajno dragoceno i možda jedna od važnijih lekcija koju ćete ove godine čuti. Uživajte!

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: I nakon skoro godinu dana nastavljamo žitije Ercegovo. Četvrti deo od beskonačno. I obećavamo da neće biti ovoliki gapovi ubuduće, da ćemo se viđati bar na 5-6 meseci, dok ne ispričamo celu priču – znači, narednih sto godina.

Srđan Erceg: Hvala.

Ivan Minić: Srđane, dobro došao.

Srđan Erceg: Bolje vas našao.

Ivan Minić: Nije te bilo lako uhvatiti. Odlagao si me više puta nego otvaranje poglavlja. 🙂

Srđan Erceg: Oprosti još jednom. 🙂

Ivan Minić: Nema veze. Sve je to u redu. Ljude kao što si ti, jednostavno prihvatiš da su takvi kakvi su i uživaš u tome i trudiš se da ne praviš neku preveliku štetu. Ja volim da kažem da ti i još par ljudi koje znam, svakoj u svojoj oblasti, sile prirode. Sile prirode su impresivne, imaju samo jedan problem – ne možeš da ih baš kontrolišeš. 🙂

Srđan Erceg: Hvala još jednom. 🙂

Ivan Minić: Pričali smo o dosta tema u prethodnim epizodama. One su uglavnom bile hronološke, ali naravno bilo je iskakanja na neku vrstu aktuelnosti. Samim tim nećemo krenuti od početka i toga, nego ćemo negde nastaviti taj razgovor i pokušati da dođemo do današnjeg trenutka i onoga što danas radiš. Ali, da dam neku retrospektivu: pričali smo u prethodnim epizodama o tvom ličnom razvojnom putu još iz detinjstva, škole, prva iskustva u agencijama, prva iskustva vezana za Formulu i MotoGP, zatim tvoj ulazak u preduzetništvo. Prethodnu epizodu smo se zapravo dosta bavili time kako je izgledao digitalni ekosistem pre 15-ak godina, kada ste vi počeli priču sa Hugeom i šta se tu dešavalo, i kakve su tu krupne biznis odluke donošene, gde sve nisu uvek bile dobre. To se ispostavilo kasnije kao zanimljivo.

Srđan Erceg: Da.

Ivan Minić: Ali, da recimo taj jedan momenat usmerenja agencija i specijalizacije za određene stvari i možda na nečemu što niko drugi na tržištu nije na taj način, odnosno negde fokus na rezultat, na performans jeste nešto što je vas izdvojilo i zbog čega je Huge i opstao, i dan-danas postoji. Iako svi mi koji gledamo to sa strane, deluje nam da je malo u drugom planu u odnosu na tvoje strasti koje su vrlo vidljive. Jer ti si čovek koji najviše vremena provodi u snimku u toku nedelje koje znam, a znam sve ljude koji su na televizoru i tako. Ali, dobro.

Srđan Erceg: Da.

Ivan Minić: Ono što hoću da te pitam na početku – mi imamo Munchmallow pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš, što si više puta rekao i sve je to u redu. Ali, ono što bih ja voleo da te pitam, pošto si ti i dalje tinejdžer…

Srđan Erceg: Definitivno.

Ivan Minić: Ne šta si hteo da budeš kad porasteš, nego kad ćeš da porasteš i šta ti je plan kad porasteš, čime da se baviš?

Kada će Srđan da odraste?

Srđan Erceg: Ne znam kad ću da porastem, možda ću da umre kad porastem. Šalim se, nemam pojma, pravo da ti kažem. Ne znam zato što meni je lepo i dalje i uživam u ovome što radim i načinu na koji radim. Svestan jesam negde svojih godina, 46, jelte, ali ja se i dalje osećam kao neko ko tek kreće negde. Naravno, svestan sam da nisam tek krenuo, ali to je neki moj osećaj. “Uf, vidi šta još imamo da uradimo! Vidi šta smo smislili! Jao, sad smo se sedili ovoga! Hajdemo ovo!” I ono što je meni mnogo lepo u toj celoj priči – osećaj potpune slobode. U smislu da koliko god da sam bio slobodan ili uradio stvari koje mislim da su sloboda, može još slobodnije, tj. može da se radi bukvalno još slobodnije. Dakle, imaš mogućnost, pogotovo sada uz razvoj tehnologije, meni prija savremena tehnologija, dobro se osećam u njoj. Zamisli ovo pre 15-20 godina da se snima. Gledao sam neke snimke od pre 10-ak godina, gde je pogotovo zvuk veoma loš u nekim snimcima. Ne vašim konkretno, nego nešto drugo sam gledao. Naišao neki snimak iz 2010. i pokušavam da čujem. Onda shvatim: za 10 godina gde smo došli, a izgleda kao da je, pošto je to svakodnevnica, danas, današnji trenutak, to je sasvim normalno da imaš telefon koji može da snima u 4K, u full HD, u čemu god. Da imaš zvuk koji je neverovatno. Ali je to, iako je u razvoju u poslednjih 10-15-ak godina, i više, sve je to nasleđe, nekako sam došao do izražaja – čekaj, sad mogu da budem još slobodniji, sad mogu da stvorim još više stvari. Tako da nemam pravim odgovor. Ne znam kada ću da odrastem. Nemam pojma.

Ivan Minić: Ima taj momenat, svi mi smo odrastali kroz neke predivne trenutke i kroz mnogo ne tako sjajnih i kroz neke traume.

Srđan Erceg: Definitivno.

Ivan Minić: Poput Mijatovićevog penala od koga se ni dan-danas nismo oporavili, 24 godine kasnije.

Srđan Erceg: Dobro, ja sam malo stariji, ne zameri, ja se sećam i Argentine. Tako da… To je moj bol. 🙂

Ivan Minić: Dobro, ja mislim da se ona prečka i dalje trese.

Srđan Erceg: Trese se sigurno.

Ivan Minić: Sećam se i ja, meni je prvi album bio Italija 90. I dalje mislim da je ono najbolja maskota koja je ikad napravljena. Znaju Žabari. To smo shvatili kroz život da znaju Žabari. 🙂

Srđan Erceg: Budi emocije definitivno.

Ivan Minić: Ali, taj neki momenat da kao sećaš se tih nekih trenutaka, a posebno što se sećaš tih trenutaka, jer nakon toga nije bilo više takvih stvari. Nisi imao loženje da ideš na Svetsko prvenstvo da uradiš nešto u fudbalu. Nisi imao ta zlata u košarci i to sve. I onda kad premotaš i skapiraš, kako smo dobili Amere u Indijanopolisu. To je bilo pre 20 godina.

Srđan Erceg: Da, tačno 20.

Ivan Minić: I kad pogledaš snimke toga, to izgleda kao da snimamo fiksnim telefonom.

Srđan Erceg: 4:3. Pre neki dan je išla trka iz Lagune Seke 2005. 4:3, ja gledam i razmišljam: “Bože, standard definition. Kako to loše izgleda po današnjim standardnima.”

Ivan Minić: Kao da je bilo pre 300 godina.

Srđan Erceg: Ali, da li ti je u glavi kao da je bio full HD, kao da je bio 4K snimak? Jer meni u glavi kao da ništa nije nedostajalo u tom snimku, kao da je to najnormalnija stvar bila.

Ivan Minić: To nam je u tom trenutku bio standard i nismo znali za bolje.

Srđan Erceg: Sve OK. I onda gledaš i razmišljaš. Čoveče, kako je to loše zapravo. Suštinski nije ništa loše, samo je bilo drugačije.

Ivan Minić: Znaš šta sam isto? Mi smo geekovi, ljudi će se smoriti ili će se oduševiti za ovaj deo, ali taj momenat – nekada smo svi imali televizore sa katodnom cevi i svi televizori su u principu imali dobre boje. Znači, ti si video – OK, ako stariji i sve, ali taj varijanta da se dešava na fudbalskom terenu nešto, da ti je sve zeleno i da ni ne vidiš loptu. To nije postojalo, to se videlo, takve su bile i kamere, sve je bilo tako. A sad imaš situaciju da kupiš neki jako jeftin televizor, a veliki, to sve izgleda kao jedna velika fleka u kojoj vidiš detalje, ali jednostavno ti odnosi boja, kontrasi, sve ostalo, to ne izgleda prirodno. I imaš jako čudan osećaj da iako imaš sve detalje ovog sveta, ti u principu ništa ne vidiš.

Srđan Erceg: Nisam razmišljao o tome, ali moguće da zapravo tada nisam mogao tako lako da proizvedeš televizor.

Ivan Minić: Apsolutno.

Srđan Erceg: Ta tehnologija ti prosto nije dozvoljavala, a i prosto lanca snabdevanja, način na koji si mogao da dođeš tehnologije je bio mnogo kompleksniji. To je moja pretpostavka.

Ivan Minić: A i pravljeno da traje sto godina.

Srđan Erceg: Jeste.

Ivan Minić: Nije se menjalo.

Srđan Erceg: Nije se menjalo, tj. kad se menjalo, to je bio događaj. To je bio događaj u kući, to se slavilo. Dakle, novi televizor je stigao. Sada je to, što kažu, commodity. Komoditet. To ti je usputna stavka. Ideš u neki od hipermarketa i kupiš televizor. To tako nije bilo.

Ivan Minić: Obično taj televizor, naravno ako ne uzimaš nešto ekstravagantno i to sve, obično taj televizor košta manje od telefona koji nosiš.

Srđan Erceg: Da.

Ivan Minić: I to je taj momenat bukvalno kod ljudi koji su malo boljeg finansijskog stanja, a koji vole sport, televizor se menja u ciklusu ili Olimpijskih igara ili Svetskog prvenstva u fudbalu. 🙂

Srđan Erceg: To je to. Četiri godine u svakom slučaju.

Ivan Minić: Kao, nema veze, ide na vikendicu, ide kod roditelja, šta god, vreme je za novi televizor. Dobro, OK, hajde da se vratimo na priču o Hugeu, jer jednim delom te priče se nismo bavili, a mislim da je značajan, posebno da je značajan za publiku koja sluša i voli Pojačalo, a to je taj momenat da si ti kroz Huge prvi put u jednom ozbiljnom poduhvatu ušao u partnerstvo. Odnosno, partnerski si to radio sa prijateljima i to nije bila neka kratkoročna stvar koju vi radite partnerski, nego je to bilo nešto što se pravi za ceo život, pa sad da li će trajati – ne znam.

Srđan Erceg: To je bila ideja, tako je.

Ivan Minić: Ali, nije pravljeno da traje dva meseca, pa dva meseca ćemo da se istrpimo.

Kako je isprva funkcionisala Huge Medija?

Srđan Erceg: Ne, ne. Praviš svoj posao. Neću da kažem kuću, jer ne smeš da zameniš posao kućom. Nemojte to da radite. Ali, činjenica je da za razliku od klasičnog posla, ako si preduzetnik, ko je preduzetnik zna o čemu pričam, ko nije, želi da uđe u preduzetništvo, neka zna – radićeš ceo dan. Radiš ceo dan. Nema tu radnog vremena. To ono što ljudi,  voleo bih, ne moraju da shvate, ali mislim da bi bilo pozitivno da shvate. Radićeš ceo dan, jer uvek ćeš razmišljati da nešto možeš unaprediš i popraviš.

Ivan Minić: Radiš za sebe. Uvek imaš taj momenat.

Srđan Erceg: Tako je. I to je nešto što kasno tek uvideo, možda tek sada. Sad sam se vratio sa nekog kratkog mini odmora i moja lepša polovina je sedela i radila non-stop. I ja gledam zapravo sebe, koji gledam u računar, iako je prelepi Jadran tu. Ona radi, radi, ima puno posla. A ja, to je jedan od lepših momenata u ovom trenutku za mene, imam posla, ali nemam toliko posla i odbio sam da radim koliko sam ranije radio. Jer suštinski se izgubila svrha. Stalno sam u računaru. Uvek možeš da proizvedeš, stvoriš, napraviš još. Ali, negde pokušavam da uživam u tome što se događa oko mene i to mi je bilo važno. Ali, apropo ovoga kad smo kretali, to je bilo razmišljanje: “Sad ovo pravimo za nas i to će trajno da traje.”

Ivan Minić: Pomenuo si kako je to izgledalo u startu, gde suštinski vi ste imali druge poslove i krenuli ste da pravite to pored onog ostalog što radite. E, onda lagano su ulazili ljudi kojima je to bio jedini posao.

Srđan Erceg: Tako je.

Ivan Minić: Ali, u principu, taj start je bio vrlo bootstrapping.

Srđan Erceg: Pa, da.

Ivan Minić: Ali, taj deo smo negde prošli, tu ranu fazu Hugea, taj trenutak Huge nije postao…

Srđan Erceg: Kompanija.

Ivan Minić: Stabilan, kompanija, koja ima 20-ak ljudi, ima stabilno poslovanje, predvidljivo. Naravno, tržište je takvo kakvo, pa nikad ništa nije 100% predvidljivo, ali znaš otprilike šta te negde očekuje, šta su neki naredni koraci. Ali, taj deo koji vrlo često postoji kao challenge u ovim situacijama u firmama, odnosi partnera, suvlasnika, investitora, menadžmenta. Šta je čiji posao? Šta je čija odgovornost? Na koji način stvari funkcioniše? Prosto voleo bih da podeliš svoju vizuru vezano za to, jer postoji određena vremenska distanca, pa možeš da sagledaš to unazad.

Srđan Erceg: Da, pa vidi, sad baš razmišljam. Mi nismo baš znali kako to funkcioniše. Možda bih danas znao, ali ne mogu da ti garantujem. Zato što nije sad Bogdan tu, nije Ivan, nije Nikola. Ne znam gde su oni sada u svojim razvojnim putevima. Svako je otišao na svoju stranu, svako je uspešan u svom poslu, čime god da se bavi. To su ljudi koji su ambiciozni po prirodi negde svojoj. S druge strane, to su ljudi koji su inteligenti i sposobni. I sad da ih ne hvalim previše, ali zaslužuju pohvale. Bogdan je u svom nekom filmu, prodao je firmu, radi neke nove stvari, stvorio je nove firme. Ivan je u Švajcarskoj, živi svoj život, i konsultant je istovreme. Nikola je direktor jedne od najvećih, ako ne i najveće agencije regionalnoj. Pričamo o ljudima koji su nastavili svoj razvojni put. Gde oni sad stoje po tom pitanju? Nemam pojma. To je ono što ne znam. Tako da imate 25% priče u ovoj priči. 75% nedostaje.

Ivan Minić: Jeste, ali ti iz ugla svih nas sa strane deluješ kao najnepredljiviji element u tom…

Srđan Erceg: Kao faktor nestabilnosti i stabilnosti? 🙂 Znaš kako, ja sam stabilno nestabilan. Ozbiljno. Na mene uvek možeš da računač da će to tako biti.

Ivan Minić: Samo ne znam kad. 🙂

Srđan Erceg: Pa, vidi, ako možeš to da prihvatiš i ako možeš da kažeš to tako funkcioniše, može mnogo lepih stvari da se desi. Neće se uvek desiti samo lepe stvari. Nije nužno sa mnom lako sarađivati. I činjenica je… Ali, zašto kažeš da sam predvidivo nepredvidiv? Ti znaš sa mnom to ne mora nužno da znači, ali ono što ti je sigurno takođe je da ja nešto radim, da ja nešto smišljam i da nisam nestao zato što sam bezobrazan ili zato što me baš briga ili zato što ću da uništim nekoga ili nešto, što ne znači da neću dovesti u situaciju neprijatnu partnere, saradnike, poznanike, itd, porodicu, itd. To nije kvalitet, to nije vrlina. To nije lepo, ali prosto koliko god da sam se trudio nisam baš uspeo da te stvari dobro komuniciram sa ljudima. Jer meni zaista mozak odluta. Ja nešto vidim i kažem: “Čekaj, čekaj!” Evo danas sam baš nešto pričao sa kolegicom, prijateljicom iz Infinityja, sa Irenom, i ja joj kažem: “Vidi, ja sam oportunista.” U kom smislu, šta to znači? Ako vidim priliku, može da se desi da ono što smo se već dogovorili ja stavim na stand-by zato što uskačem u priliku. Vidi, nije to – sa strane gledano, to je možda i nepristojno, neprimereno, bezobrazno, ne znam ni kako bih to nazvao. Ali, isto tako zato što sam to uradio, otvaraju se neke vrata koja se baš i ne ukažu svaki dan. Ili se ukažu jednom u životu ili u X godina ili decenija ili kako god. Jer mnoge stvari koje smo uradili smo uradili zato što smo se dobro dopunjavali. I moja uloga jeste bila ta. Jer, vidi, nama se dešavalo da mi otvorimo neka vrata i kod klijenata i kod partnera zato što – konkretno sad pričam o sebi, ali nisam samo ja, da se razumemo, sva četvorica smo radili svoj deo posla. Uskočio sam u nešto na osećaj, na njuh.

Ivan Minić: Na ludilo.

Srđan Erceg: Na ludilo, možeš i tako da kažeš. Baš sam danas pisao advokatu i kažem: “Do ludila, do beskonačnog ludila i nazad.” Jer sam mu ponovo postavio neka čudna pitanja. Imam super advokata, našeg Dragana Markovića, koji se sa radošću budi kada čekaš email, jer ne zna šta ćemo ga sledeće pitati. Ali, u tome i jeste jedna od mojih vrlina, takođe. Obično su ti najveće vrline najveće i mane. Nije to nikakva mistika ili filozofija. Ono što ti je najveći kvalitet najčešće ti je najveća mana. To je neko moje iskustvo. Ne znam da li sam u pravu ili nisam. Ljudi, to je samo moje iskustvo, ali zato što znaš da sam ja nepredvidiv i ti znaš da sam ja negde nestao – kažem: “Vidimo se za 15 minuta.” To je, na primer, na trke kad odemo MotoGP. Ja stvarno sam otišao negde da se vratim za 15 minuta. Ali, ja sam usput sreo Maksa Bjađija. Ma, nema šanse da ga ne uhvatim i da kažem: “Maks, šta se…” Takav sam. Onda zalutam u nečiju garažu, pozovu i kažu: “Hej, dođi da vidiš.” I sad ti zalutaš u garažu i ti si u garaži… Evo sad je Rosi dobio u Muđelu priznanje za celo svoju karijeru. Znaš li koliko novinara je bilo u garaži? 

Ivan Minić: Jedan.

Srđan Erceg: Tako je. Ja sam samo ušao na vrata. Nisam nikog ništa pitao. Jer ja sam video da nas sve teraju na startni ciljni pravac. I idem, idem, idem i kažem: “Zakasniću za startni ciljni pravac”, jer vidim garažu VR46. Otvorim vrata i ispred mene bio neko iz ekipe, čini mi se. I ja sam se samo pravio da ja tu pripadam. Ja za njim, on me pogleda, ja njega gledam, vidi da imam propusnicu odgovarajuću. I ove godine super, to je lepa stvar, imamo godišnje propusnice. I već je kao: “OK, ovaj ovde treba da bude.” Ja sam samo ćutao, ušao i stao defakto na dva metra od Rosija. I to ti je to. E sad, mene čekaju na startnom ciljnu pravcu. Žao mi je, neću se pojaviti na startnom ciljnom pravcu. Ali, ja sam zato bio uz Rosija, pa ga snimao, pa ga snimao, pa ga snimao, pa izašao s njim. Izašao tamo gde ovako špalir napravljen i medije drže sa leve i desne strane. Ali, ne mogu ništa da mi kažu iz Dorne, jer ja sam sa ekipom došao, a ekipa ima pravo da me pozove. Pri čemu poznajem predstavnika za javnost, Pola Bertrana, i ja kažem: “Ćao, Pole”, on kaže: “Ćao, Srđane.” E, sad sam već dobio potvrdu da ja tu treba da budem. Ne zna on zašto sam ja tu. I to je ti ta igra. Ali, ja nisam došao tu da bih nešto učinio loše. Ja inače nemam snimatelja sa sobom. Jedino što mogu, a to je mnogo, je da snimim taj kadar i pustim na Instagram gledaocima Sport Kluba. Ili kome god da prati naš Instagram. U konkretnom slučaju moj, jer sticajem okolnosti postoje pravila šta smeš da postaviš. To je sad korporativni nalog Sport Kluba, itd. Ali, ja tagujem Sport Klub da on može da pusti takođe taj snimak. I ljudi dobiju neki snimak koji niko drugi nema. Zašto? Zato što nisam došao na dogovoreno mesto. I sad čekaju me negde. Ja sam u fazonu: “Snimajte, ljudi, radite vi vaš posao i radim ja ovde moj posao i sve je OK.” Da li bi se desilo da sam drugačiji, nemam pojma. Možda bi, možda ne bi. Ali, sumnjam. I sad da li sam prekršio pravila? Pa, nigde nije pisalo da ne smem da uđem u garažu. Pol me je pustio da budem u garaži. Predstavnik tima je prihvatio da sam ja tu. Rosi se nije bunio. Nit zna ko sam – znaju oni svi nas iz viđenja, kao ćao-ćao i to je to, ali nije sad da mi pričamo i imam otvorena vrata. Ali, ti si tu i to je tvoj posao. I ja bio pristojno radio moj posao, sklonio se sa strane, vratio se nazad u garažu, jer imam pravo da se vratim u garažu, jer sam bio već u garaži. I onda slikam njegovu reakciju. I mi jedini imamo taj kadar. Ali, kažem ti, to je predvidiva nepredvidivost. Zna Jelena da se ja neću pojaviti ili pretpostavlja, ali nisam otišao da jedem sendvič, nisam otišao da pijem limunadu, nisam otišao da se pravim mangum i kažem: “Baš me briga da radim svoj posao.” Ne, ja sam otišao da uradim svoj posao. Sad što se posao promenio, to je nepredvidivost. Isto ti se dešavalo sa Hugeom. Ja odem na jedan sastanak, ali ti se desi da naletim na osobu koja je u toj istoj zgradi gde je klijent, koja mi kaže: “Jao, nisam te dugo video. Šta radiš? Hajde da sednemo na kafu.” Ja sad pričam sa čovekom, kaže: “Jao, super, nisam ni znao da to radite. Hajde da dođete kod nas na sastanak.” I nama se otvore vrata. Fakat, ja nisam došao nazad u firmu na vreme, ali sam otvorio neki novi kontakt. E sad, gde je tu, moje mišljenje, poenta? To su defakto – ja sam u toj situaciji prodavac. Samo što ja nisam znao. Mene bilo sramota da budem prodavac u početku. Ja prodavac? Kao da sam uvaljivač robe, a ne prodavac. To je mnogo ružno. Prodavci su, kada ne uvaljuju stvari, kada ne lažu, jedna i od najvažnijih svakaka karika. Uvek su jedna od najvažnijih karika, ali i karika koja može da ima ogromno znanje. Zato što prodavac dobar da bi stvarno prodao, mora da zna to što prodaje. Većina misli samo pričaj nešto i to je to. Ne, ja prodajem ono u šta verujem. Zato je meni bilo lako da budem u Hugeu prodavac. U nekim drugim firmama mi je bilo teško, jer je menadžment tražio da lažem. Ja nisam to hteo da radim. Zato su me izbacili. Defakto su me mobingovali dok nisam otišao. Ali sam rekao: “Neću otići dok mi ne date otpremninu. Neću da odem dok mi ne date otpremninu zato što ste bezobrazni.” Da ih ne imenujem, oni su u prošlosti, nevažni su, ali činjenica je da su oni bukvalno lagali. Odštampan tiraž je X, oni kažu: “Ne, ti ćeš reći Y.” Pa, neću. Pri čemu, to je vrlo ružno i gadno. To su gadni ljudi za mene, jer dovešće nekoga u situaciju da slaže, a onda kad taj neko bude uhvatićen u laži, neće oni reći: “Ja sam to rekao.” Nego: “Jao, strašno!” I onda korporacijski odreći se te osobe. Upotrebio bih neki slikovitiji termin, ali nije primereno. To su gadovi za mene. Koje god da su pola, koje god da su uzrasta – gadovi! I takvi ljudi – držite do svog integriteta, jer će ga vrlo rado drugi prodati za vas. I ja sam tada rekao: “Ne, meni je to glupo. Zato što nema potrebe da lažete.” To je inače neka moja filozofija i teorija. Što lažete koliko usluga košta? Takva nam je industrija marketiška. Traži se transparetnost, a mi imamo lažnu transparetnost u velikom broju slučajevu. Izmišljamo razliku u ceni. Ja nemam problem sa razlikom u cenu, da se odmah razumemo. Imam samo problem sa tim odnosom, gde klijenti znaju da ih lažeš, ti lažeš i svi su OK sa tim. To je meni besmisleno.

Ivan Minić: OK, imaš i taj momenat konkretno u našoj industriji da vrlo često praviš takvu vrstu ponude koju niko ne može da isprati, a koja se ni tebi ne isplati.

Srđan Erceg: Pa, da.

Ivan Minić: Da bi uništio konkurenciju u tom nekom smislu. Ili imaš druge stvari od kojih možeš da živiš, pa onda nemaš problem da radiš nešto sa 1,5%.

Srđan Erceg: Da dumpuješ cene, tako je. Ali, vidi, sve je to legitimno. Svako ima pravo. Ništa tu nije protivzakonito. Ja samo mislim da će svi zajedno na tržištu imati mnogo manje para zahvaljujući tom principu. I ono što smo mi rekli, to je inače jedna od Hugeovih filozofija, makar dok se ja pitam nešto – dobro, ja se sad više ni ne pitam toliko, mnogo sam više u Infinityju fakat, ali moje mišljenje je da ne možeš da se boriš sa cenom ako radiš kako mi radimo. Zašto? Zato što će uvek neko moći da da nižu ponudu. Uvek će neko moći da bude jeftiniji. Nama se dešavalo da radimo društvene mreže i dođe neka od velikih agencija, velikih sistema, koji kupuje-prodaje televizijsko vreme, tj. GRP, out-of-home radi, bla, bla, bla. I tu se skupi, tolika količina novca se akumulira da oni mogu da dumpuju usluge za digital. I, ne znam, mikro naplaćuješ. Mi smo naplaćivali nešto sitno, tipa 250-300 evra vođenje stranica za nije ni bitno, jednu veliku kompaniju. I to je trošak od 750-1000 evra za njih mesečno. Ali, postoji ta percepcija kada plaćam Googleu, u redu je da platim i 100.000 evra. Ako plaćam Facebooku, u redu je da platim 100.000. Gotovo poltronska. Oni su bitni, veliki! Onda dođe Huge Medija, vama da dam 1000 evra. Ne dajem meni, čoveče, plaćaš za uslugu neku. I onda dođe agencija XY, stvarno nemam neku potrebu da ih imenujem, zna se, imaš 3-4 velika sistema, koja u okviru svog internog sistema ima situaciju u kojoj neko je ograničen, da li direktor, vlasnik, da li ono ispod, da li ono ispod. To je čuveni layer cake, jelte. Shit fall down, ne zamerite, to tako ide. Neko gore nešto rekao i sad svi će dole da sprovedu. I svi peru ruke. “Jao, izvini, znaš kako, moram da primim platu. Frka je!” Niko se ne bavi tržište. I šta onda dođu i urade? Kažu: “Mi ćemo da vam vodimo besplatno vođenje Facebook stranice.”

Ivan Minić: Zato što ste vi kod nas za sve ostalo. Mi ćemo to da ubacimo kao gratis.

Srđan Erceg: Jeste. I ti sad nas ubio kao Huge Mediju. Nije, ubio si svoj mozak. Zato što tebi jeste to nevažno. Ti ne zarađuješ dovoljno da bi platio osobu da to radi ozbiljno. To mi je jedna od stvari kojima sam razočaran na kraju bio. Facebook je iz moje perspektive komunikaciono imao ogroman potencijal. Šta to znači? Mislim da ga niko nije upotrebio kako treba, jer su svi bavili banalnim i besmislenim brojkama: koliko imam likeova, koliko imam ovog. Čekaj, polako! Hajde da vidimo, da damo neki emotivni opis tog posta. Hajde da krenemo od tehničkog opisa: je li to slika, je li to video, je li to grafika. Šta je sadržaj toga? Je li to business-2-business, business-2-consumer? Je li to nešto emotivno, konkretno, je li to proizvod? Imaš ne previše opisa, ali imaš ih dovoljno. Možeš da imaš i beskonačno, ali negde kategorizaciju napraviš. Pri čemu imaš svetske standarde. Ti kasniš svakako za globalnim tržištem. Pogledaj, poslušaj šta se priča. Staviš mesečni plan, čuveni scheduling udariš i kažeš: “Evo ga plan za ovaj mesec.” Pri čemu, isplaniraš ad-hoc objave. Šta to znači? Pa, ako danas padne kiša i bude potop, smisli nešto. Čuveni dunk in the dark, jelte, za Super Bowl. Ne znam ko je to, Oreo je radio, kada je nestalo u Nju Orleansu svetla na Super Bowl, pa su oni napisali: “You can still dunk in the dark.” Ako se dobro sećam, ne zamerite, napamet pričam. Gde ti Oreo možeš da umočiš u mleko. To je u SAD je običaj. Oreo umačeš u mleko i jedeš. Mrak je, ali oni su napravili viralnu kampanju.

Ivan Minić: I onda su bile reakcije svih ostalih brendova na to.

Srđan Erceg: Tako je, da ih imitiraju. Ali, kako je nastala kampanja? Zato što je neko rekao: “Nedelja je, ali ćemo mi imati tim kreativaca”, jednog, dva, tri, pet, nemam pojma koliki im je bio tim za društvene mreže, “koji će sedeti i čekati situaciju.” I sinula ideja, paf situacija, bam! Evo mi i dan-danas pričamo o tome. Sad zamisli mene koji odlazim kod klijenta i kažem: “Sedećemo za Svetsko prvenstvo i imati tim koji će za vas. -Koliko to košta?” Pa, hajde ovako da izračunamo: Svetsko prvenstvo traje četiri nedelje, 28 dana, je li tako, četiri nedelje. Da imamo fully dedicated tim, dakle, u potpunosti posvećen samo tom projektu, to znači da vi morate da platite platu tih ljudi defakto, da bi se nama isplatio kao Huge Mediji. Da kažemo da ti je plata, ne znam, ne sećam kolika je tad bilo, 700 evra, počeli smo tek, mali smo, nisu velike plate. Drugo, tad je 700 evra nešto, kao vredelo nečemu. Dodaj na to procenat, pošto je to neto, ovde svi pričamo o neta platama, ali to je bruto. Dakle, bruto je negde oko 1300. Overhead ti je oko 50% u marketinškim agencijama. Da li je 42, 54, 38, staviš 50% zarad razgovora. Znači, 1300, dodamo još 50% na sve to. 1950, je li tako? Znači, to je skoro 2000 evra bruto. Da budemo na nuli. Samo si platio plate. Kolika nam je marža? Sad ćemo da kažemo 15% je marža. Znači, nije neka marža, ali u marketingu vau. U kom marketingu? Ako imaš veliki problem, 15% nešto znači. Ali, ako je mali promet – imaš maržu 15% na 100 evra. 15 evra, top! 🙂 To je besmisleno. I ovde ljudi se frljaju. Inače, nisi pitao za savet, ali savet svim zaposlenima. Kad vam šef dođe sa glupavom pričom, u procentima tvoja plata je skočila 20%. Pa, da, ali ako je 300, 20% i nije nešto mnogo. To su meni radili redovno kroz korporaciju. “Skočila ti je plata 20%!” To je i dalje ništa. Čuveni Bob Rokovski, 20% od ništice je i dalje ništica. S tim što ja nisam bio loše plaćen kroz moju karijeru fakat, ali činjenica da sam se uvek smejao kada dobijaju, kao: “Pa, dobio je 15% povišicu!” Reče čovek koji ima sedam puta veću platu. Hello, nije isto! OK, ti želiš da zaštitiš svoju plata, blabla, truć, PnL čuveni, profit and loss, ali nemoj da lažeš tog čoveka. Ružno je i glupo je. Drugo, ne investiraš u budućnost i već stvaraš jaz između vas. Vratiću se na partnere, ne brini. I sad u toj celoj priči, ali sad ti je to tržište i to je priča i o partnerima. Ti dođeš i kažeš: “2000 evra nam treba imamo jednu osobu. I 15%. Znači, 2300 treba da nam platite po jednoj osobi.” A mi hoćemo tim od troje ljudi. “Molim? 7000 evra da platim ljude? Nema šanse. Ne dam!” A ti kažeš: “OK, pošto smo agencija, ti ljudi ne moraju da budu dedicated tim, ne moraju da rade samo to. Mogu da rade druge stvari. Koštaće 4500 evra, na primer. I mi ćemo zaraditi neki novac.” 4500? Pa, dobro, koliko ti to vredi? E sad, zato što je šatro velika agencija, mala razmišljanja, zato što imaju dovoljno keša ne znaju kako da razviju ovo ostalo. I ne znaju da razvijaju. Apsolutno ne znaju. Ja stojim da su digital potpuno promašili da razviju kako treba. Stojim i dan-danas pri tome. Na kraju dođeš do toga da je e-commerce platforme imaju svoje timove, jer su na kraju pošašavile i rekle: “Ne možemo, ne.” A ti stalno dobijaš falš informaciju, da ne govorim o odsustvu transparentnosti na Googleu i Facebooku. Hello, to radi na bazama podataka i na data driven zapravo sistemu, gde podaci moraju da budu liberalizovani. A kako da liberalizuješ, ako ti moraš da sakriješ koliko si stvarno platio za Google i Facebook? Ne možeš. I onda si upao sam sebi u rupu. I onda što bi ti razvijao taj biznis? Sad treba da budem transparentan, a zaradiću mikro, mikro, mikro. Pri čemu, nacionalna kampanja i dan-danas minumim 100.000 evra ti treba za ozbiljnu nacionalnu kampanju na TV-u.

Ivan Minić: Sa 100.000 evra ne može da te primeti niko.

Srđan Erceg: Minimum, kažem ti. To je kao hello, kao nešto mašeš.

Ivan Minić: Da samo bude da si se svuda pojavio.

Srđan Erceg: Tako je.

Ivan Minić: Niko ti nije video, ali pojavio si se svuda.

Srđan Erceg: I sad ti dođeš u situaciju da ti tražiš svojih 4500, da imaš dva čoveka koji rade samo na tebi i mogu da stvore čudo. Pazi sad, ovo je sad paradoks. Odjednom: “Aha, vi ste zapravo jeftini. Pa, onda nećemo da se bavimo vama.” U suštini, nikom nije stalo da to razvija, jer niko ne vidi gde je zarada. I što se bavili time? Gde nastaje problem? Ako se ne bavite time, pustite nas da se bavimo time. “A, ne može! -Zašto? -Zato. Vi nas ugrožavate.” Ja se smejem, mi smo bili deo – o nama su pričali na, jelte, zboru menadžera, da ne kažem na kolegijumu, kao agencija koja ugrožava ne znam šta. Šta ugrožava? Jeste li svi poludeli kolektivno? Pa, jesu, ali to je smejurija. Inače, apropo partnera, evo ti sad naše razmišljanje. Kako mi da uspemo u tom biznisu? I šta mi da radimo uopšte? Nemamo pojma, Ivane. Naš odnos partnera, pri čemu ja ne znam, nemam sad ovde njih trojicu da sednemo i kažemo: “Kako bismo danas pristupili?” Mislim da samo da brže i odlučnije da se sukobavljaš kada imaš različita mišljenja. I nema podilaženja. Nema pustiću kako jeste, iako znam da grešiš, da bi ti video kako to izgleda. Bilo ja, bilo neko s druge strane. Mi smo to pokušali da rešimo time što smo imali taj čuveni momenat – ja stavljam veto na ovo. I kažem: “Nećemo to da radimo.” I svako je od nas imao to pravo. Ili imaš nešto se zove “ja kažem mi ovo radimo”. I nemaš pravo na pobunu. Svako od nas ima glas za, da se radi obavezno nešto, gde oseća da će biti dobro. I drugog gde kaže “nećemo ovo da radimo”, jer oseća da neće biti dobro. Držite se zajedno. Ko je pogodio, ko nije. I sad svako od nas ima neku svoju intuiciju, neka svoja znanja. Nismo tad ni znali kako da pretočimo to što znamo u neki pisani govor ili usmeni govor. To ti je odnos prijateljstva pre svega. I to jeste nezgodno zato što ti sada vidiš – ne treba sa prijateljima raditi, ja stojim i dalje pri tome. Neko mi rekao: “Ne, ja sam sa prijateljima napravio super priču.” Top, super, bravo, čestitam! Meni je to divna priča, ali bolje ne. Zato što ko zna kako se mi ponašamo u poslu. Znaš, možda sam ja jedna ličnost privatno, potpuno druga poslovna. Ili tako izgledam, jer kao u biznisu važe neka druga pravila. Druga stvar, evo sad smo pričali sa gospodinom Mudrinićem, jelte, agonija i saradnje, na primer, majstor, majstori. Svi kritikujemo majstore. To je kolektivna situacija. Nema pojma kako je tom majstoru, da li je on imao problem ili nije, i zašto je on kasnije ili nije kasnio, šta god. I nikog ne branim niti napadam. Samo hoću da kažem, ti si ušao u poslovni odnos sa tim ljudima i obično je zategnuto. Zašto? Nisi dobio ono što si želeo, oni misle da su ti isporučili ono što si želeo. Obično na komunikaciji sve to puca. I isto ti je u celom priči sa partnerima. Ja sad govorim: “Hajde da radimo ovo.” Neko to drugačije tumači. To je mnogo teško, komunikacije je najvažnija. Šta ti zapravo hoćeš? Ja nisam mogao da objasnim šta ja hoću.

Ivan Minić: Jasno mi je.

Srđan Erceg: Zaista nisam mogao da objasnim. Veruj mi, znaš me dovoljno.

Ivan Minić: Znam.

Srđan Erceg: I ja im pričam: “Ljudi, idemo tamo, jer to će da bude super.” Oni kao: “Ne, ne. Tamo ne idemo sigurno. To neće biti super nikada.” I onda dođemo u sukob, gde ja guram nešto, neki put izguram, neki put ne, neki put budem u pravu, neki put ne. Ali, to ti je ako prihvatiš da će tako biti, neki put je da, neki put je ne, nije savršeno, možda će biti lakše. Naš odnos – mi u jednom trenutku mi nismo ni bili suštinski partneri, jer smo imali toliko posla i nije bilo vremena da pričamo. Nije bilo vremena da pričamo. Nemam pojma. Ivan nešto radi. Ja mu kažem: “Gde si, Ivane? Kako si? -Evo dobro sam, super.” Znaš Ivana. Ivan od pet ujutru radi do tri popodne. Ja u pet ujutru nisam pri svesti, on je nešto ustao i radio. Znaš kad me je probudio u Zagrebu kad smo išli. E, tad smo dobili nagradu za Frikomaniju. Koja beše nagrada? Znam da je zagrebački neki festival bio digitalni. Ne mogu sad da se setim. I legli smo u četiri ujutru, slavili smo. I u 5.30, ja se budim, neka silueta nešto radi usred sobe. Ne šalim se. 🙂 Ono Ivan vežba u 5.30. On je ustao za svoje vežbe u 5.30. Rekoh: “Ludače, mislio sam da nas neko pljačka!” A on ugasio svetlo da mene ne bi probudio. Samo vidiš jednu siluetu koja nešto radi, ali to je Ivan Rečević. 🙂 Ali, stvarno nismo stigli da pričamo jedni s drugima. Pri čemu, Bogdan vodi Agenu još uvek u tom momentu. Pravi Diwanee, nemam pojma ni šta se zbiva sa čovekom, ali verujemo jedni drugima. Danas mogu da ti kažem da sam im verovao. I oni meni. Zato što je nemoguće da bi mi dali da radim to što sam radio da mi nisi verovali. Nema šanse. Sad šta to znači? Danas bismo možda bili drugačiji. Ono gde sam ja mnogo pogrešio je bio momenat kada sam verovao da je svaki zaposleni poput partnera. To je moja velika greška. Nisu to partneri. To su ljudi koji su se zaposlili i koliko god da im govoriš: “E, ovo pravimo zajedno. Biće više para”, šta god, ti definitivno lažeš. Hteo, ne hteo, lažeš. Ja sam lagao, hteo, ne hteo. Šta, sutra će da pripada udeo u firmi nekome od njih? Ja sam čak i to pokušao. Imam pismo čuveno od advokata. “Hajmo barem pola posto, jedan posto da damo, da izmisliš nešto.” Tu je srpski zakon malo problematičan. Ti ako napraviš akcionarsko društvo, tek onda imaš papirološke probleme. A onda ako si zatvoreno akcionarsko društvo, ne znam da li možeš da daješ procente. Ne možeš, berza ne postoji. To je neka izmišljotina. A sa druge strane, DOO jednom kad daš, ne možeš da uzmeš. Ne možeš čak ni da otkupiš, kaže: “Uzimam!” Kod akcionarskog društva možeš. Ja sam imao akcije, pokupovao u nekom trenutku ludila, idemo na berzu! Ja potrošio pare i sad kao otkupljene su vaše akcije. Kako su otkupljene? Nisam dao pristanak. Suviše su mali broj i većinski vlasnik ima pravo da ih otkupi ne znam kojom metodom. I nemam više akcije? Nema.

Ivan Minić: Možda i dobro. 🙂

Srđan Erceg: Nisam mnogo potrošio, ali to su stvari koje smo mi, ne samo ja, to je bila moja ideja, ali smo svi zajedno bili raspoloženi da to rešavamo. Nismo uspeli. I onda na kraju ti kažeš neko ko je – to je ispada pežorativno. Nije pežarotivno. To je neko ko se zaposlio. Iz tvoje perspektive ti si poslodavac, taj neko je zaposlen kod tebe, i sad mu pričaš: “Ne, ovo ne radiš za mene. Ovo radiš za sebe.” Zvuči malo onako… 🙂

Ivan Minić: Imaš tu još jedan specifikum industrije i Hugea u tom trenutku, a to da je Huge realno bio obdanište. I da je manje-više svaka digitalna agencija u tom nekom periodu uglavnom bila obdanište.

Srđan Erceg: Pa, jeste.

Ivan Minić: Imao si možda jednog-dva seniora koji su držali to pod kontrolom, ali ovo ostalo su uglavnom bila deca sa fakulteta koja nemaju nikakvo pređašnje iskustvo, nemaju čak ni radno iskustvo. Ne u industriji, nemaju radno iskustvo.

Srđan Erceg: Nemaju nikakvo iskustvo. Ni ljubavno nemaju u smislu – ne mislim na seks, nego mislim na slomljeno srce. Nisu ni doživeli ni takve stvari. Brodolomi nisu nevažne stvari. Ja se nadam da ljudi neće prolaziti brodolome, ali kada si ga prošao drugačije ti je. Inače, to si 100% u pravu. To sam isto zanemarivao. Ja sam sve razmišljao, svi imaju iskustva kao i mi, 15 godina već nešto rade, valjda znaju šta im govorim.

Ivan Minić: Taj momenat gde su suštinski u tom trenutku, iako je firma relativno velika i dobro strukturirana, a kad pogledaš nekakvu sistematizaciju.

Srđan Erceg: Nije bilo loše.

Ivan Minić: U realnosti ti imaš nekoliko vas koji ste uglavnom partneri u tom trenutku, koji stvarno mogu da povuku i naprave nekakvu razliku.

Srđan Erceg: Tako je, baš smo vukli.

Ivan Minić: A ovo ostalo je na nivou nekog bazičnog izvršioca.

Srđan Erceg: Znaš kako, hajde ovako, i jeste i nije. Ne mogu da ja grešim duše. Hajde da krenemo od prve grupe ljudi koja je došla: Aleksandro, Milan, Hristina, Jelena, Ivana. To su neki prvi ljudi koji su došli. Sad oni su sa sobom doneli i neiskustva i iskustva. Iskustva životna, ograničena možda, ali sa druge generacije dolaze. To su ljudi koji su mnogo mlađi od mene, bliže su tvom godištu. Ti si anomalija, da se razumemo. Ti si toliko rano krenuo da nemaš, moje mišljenje, ti nemaš svoje vršnjake u suštini. Jer tvoji vršnjaci su počeli 10 godina kasnije da razmišljaju o onome što si ti već završio. To je fakat. I onda ti imaš grupu ljudi koja je tek stigla sa fakulteta, gde ti ne kontaš da su oni potpuno drugačiji. Pri čemu, oni koriste neku terminologiju koju sam isto učio: KPI. Ja gledam, šta priča, kakvi KPI. O čemu priča? Kakav key performance indicator? I onda pitam Maju u to vreme Marković, koja danas devojka vodi digital Agrokora celog, i ja pitam: “Majo, o čemu pričate sad? Objective key results?” OKR čuveni Googleovi. “I, dobro, šta hoćeš da mi kažeš sa key performance indicator? Aha, imamo ciljane, imamo KPI.” Meni zvuči tako sve fancy, vau, kung-fu. Razmišljam, šta sad moram da naučim. I onda sam ja rekao: “Ma, ne, Srđane, objective je, tj. goal, šta ti je cilj. A KPI kako ćeš da meriš.” Rekoh: “Ne razumem. Hoćeš da mi kažeš, prodaja knjiga – knjige Sena, KPI 1000. -Da.” Ja razmišljam, zašto bismo to uopšte tako struktuirali. To mi zvuči suviše jednostavno. Nekako kao da mi banalizuje intelekt, ali nije. To ti je potrebno da bi mogao da skaliraš posao. Samo je pitanje šta ti želiš. Hoćeš butik, agenciju i kućnu atmosferu ili hoćeš spreadsheetove, tj. radne liste u kojima pišu čuveni, jelte, indikatori performansi, zajedno sa ciljem. I ako staviš na taj papir, na taj način stvari, onda možeš da rasteš kao Google i kao ko god. Samo što mi nismo znali šta hoćemo. Iskreno, da me pitaš tad da li bih prodao Huge, ja bih ti rekao: “Molim? Da prodam Huge? Da izdam moje zaposlene? Jer onda će doći zla korporacija!” Pa, da li bih ih izdao? Ako neko dođe, kupi, njima poveća plate, tebe veže na tri godine, da ti još više para da ti stvoriš nešto još veće. Ali, mi uvek imamo taj infantilni momenat, pa da li mi nekog izdajemo. Bogdan nije, Bogdan kao: “Da, hajde da prodamo, ljudi, hajmo da zaradimo pare. Šta ste poludeli? Šta vam je?” Jer je on mnogo više prošao od nas u tom momentu. On je već imao 15 godina preduzetničkog iskustva. Ja nisam imao preduzetničko iskustvo. Neko ograničeno tamo iz 99.  i to je to. Ali, suštinski, Bogdan je osetio i kad klijent ne plati, i kad nestane u džungli, i kada duguješ pare, i kada treba da ih vratiš, i blablabla. Mi to nismo znali. On je bio u fazonu: “Ovo je biznis, šta vam je?! -Ne, ne. Ovo je naš dom. Mi pravimo…” I to je OK, ali sad to mogu da ti kažem. Tad nisam imao pojma ja šta pričam. Pri čemu, nisam ja prošao školu menadžmenta. Šta sad, mi smo menadžeri? Meni najteže bilo da budem menadžer. Nikad nisam hteo da budem menadžer. Nikad. Ja sam hteo da budem neko ko radi za sebe, svoju priču, imam inženjerski neki mozak i to je to. A sad ti treba da se baviš inženjerijom ljudi, što je moguće, ali moraš da prihvatiš blago emotivno odstojanje. Jer emotivne ucene su neminovnost opstanka. Sad neko ne radi dobro posao i ti moraš da ga otpustiš. Ti kažeš: “Hajde da te prebacim na drugo radno mesto. Hajde da te prebacim na treće radno mesto.” I ti ga vrtiš sad u krug i više se baviš njime, iako znaš da je najbolje i za tebe i za tu osobu da se raziđete, a onda dođe tužna priča: “Jao, znaš li koliko je meni težak život.” Onda ti kažeš: “Dobro, zaposlićemo još jednu osobu, a tebe ćemo da plaćamo.” A onda dođe još jedna takva osoba. Pa, dođe još jedna. Pa, onda ovi što rade kažu: “Čekaj, a to tako funkcioniše?” Pri čemu, gde smo grešili? Ovaj mi rođak, ovaj mi je brat, ovaj mi je kum. Ne, ne. Čak i da super rade, moraju da rade još bolje, u suprotnom će svako drugi moći da kaže: “Pa, doveo si svoju porodicu, a ja ovde treba da radim.” Nije OK:

Ivan Minić: Jedino je OK u slučaju kada ti ljudi vode ličnim primerom.

Srđan Erceg: Kada su toliko, da se izrazim rogobatno, high-performing individuals, da ti kažeš: “Ovaj je neverovatan. Ova devojka, ovaj čovek, ovaj muškarac, šta god, je toliko neverovatan da nema veze što je u srodstvu s nekim.” I nije nama neko mnogo zamerao, ali ti počneš da zapošljavaš ljude da na kraju dođeš u situaciju da kažeš: “A, ne!” A mi smo partneri i svaki partner ima nekog svog. 

Ivan Minić: Ima taj momenat kog se nisi dotakao, a mislim da jeste bitan. Vi ste se kroz vreme smenjivali na…

Srđan Erceg: Poziciji direktora.

Ivan Minić: Formalnoj funkciji direktora.

Srđan Erceg: Jesmo.

Ivan Minić: I, OK, jedna stvar je šta piše u APR-u. Jedna stvar je kakva je postavka u kancelariji, itd.

Srđan Erceg: Tako je.

Ivan Minić: Ali, realnost je da ti u agenciji u tom trenutku imaš tri odrasla čoveka, od kojih svako ima znanje, kredibilitet i sve ostalo da ti kaže nešto, da ti da neku vrstu ne naredbe, ali da ti zada zadatak.

Srđan Erceg: Jeste.

Ivan Minić: A da ti tri čoveka se možda nisu baš uskladila oko toga šta bi trebalo, kako bi trebalo.

Srđan Erceg: Sve si opisao.

Ivan Minić: Kako je prosto to izgledalo i šta si naučio iz tog dela priče?

Kako izgleda biznis sa tri partnera?

Srđan Erceg: Pa, razišli smo se. To ti je rezultat. Proći ću ja kako smo se razišli, ali kada je Gojko došao da nam bude konsultant, da nam pomogne, uradio je eksperiment. Svi smo se, svi zaposleni u Hugeu i Gojko je zamolio sve osim menadžmenta, top level menadžmenta, dakle, nas trojicu, Ivana, Nikolu i mene, Bogdan je bio tihi partner, da napišu ko im je šef. Znaš šta su napisali ljudi? Šta misliš?

Ivan Minić: Random.

Srđan Erceg: Ne, svu trojicu su stavili svi. To je katastrofa. To je pakao. Oni ljudi nisu znali ko odlučuje. Onda dođem ja i kažem: “Radi X”, dođe Ivan i kaže: “Hajmo Y”, dođe Nikola i kaže: “Ne, radimo Z.” Ti na kraju ne znaš šta radiš.

Ivan Minić: Ti na kraju radiš vektor. 😀

Srđan Erceg: Tangenta, opalila se. Lepo si rekao, vektor. I to su naše greške. Ali, tu ti je, hajde ja ću pričati iz moje perspektive, to je pitanje sujete i pitanje – ma, ego, sujeta, nisu nam bili dovoljno veliki ni jedno ni drugo. Zaista. Jer ne možeš da imaš tri šefa. Upravljanje komitetom je pakao za takve kompanije. Komiteti su za neke glomazne, spore sisteme. Mi nismo mogli, niti je trebalo, niti smo pravili glomazni, spori sistem, niti smo imali te pare.

Ivan Minić: Možda bi to moglo da funkcioniše da je postojao jedan nivo između, koji se zapravo bavi time šta će da se desi.

Srđan Erceg: Da, to ti je izvršni direktor defakto. Mi ako smo neki Upravni odbor, pa onda mi spustimo na izvršnog direktor, onda on iseče, izabere šta će, šta neće. Ali, pričaću samo za sebe. Ne mogu u Nikolino i Ivanovo ime da pričam, nemam pojma da li oni to tako vide. Iz moje perspektive to je izgledalo kao da njih dvojica, ne uvek, nego u tim situacijama u kojima smo se razmimoilazili greše. Ne, ne tako. I onda ti počinješ da imaš svoje mikro projekte i da guraš neke svoje stvari. I tu počinje defakto sistem unutar sistema i to je loše. Pri čemu mi nismo znali dobro da komuniciramo. U kom smislu? Mnogi se pitaju čemu Slack, šta je Slack i čemu transparentnost. Privatne poruke na Slacku su izdaja transparentnosti. Ovde postoji generalno, mada i u svetu je slično, ali kod nas je to malo ekstremnije, možda ne mnogo, ali malo ekstremnije, privatne poruke transparentnost. Kao: “Pisao sam na Slack.” To je nevažno. Dok ne stvoriš, makar meni je to potrebno da mogu da funkcionišem, da ljude informišem, ali sam i napravio haos, ja sam napravio haos, jer sam insistirao da se dosta informacija deli, pa ko želi može da prihvati informaciju, ko ne želi neće. Ali, nije to okruženje za svakoga. Zato se opet vraćam na to kako koga biraš, zašto biraš, kako ljudi funkcionišu. Šta to znači? Ako mi sada pričamo o nekom projektu, trebalo bi da postoji, to je onaj čuveni all hands on deck, blabla – nije to blabla, to su ozbiljne stvari koje pametno koristiš – da svi znaju gde ide ta kompanija, šta se zbiva. Jer znaš kako, kuloarske priče se stvori kada ljudima niko ne govori šta se događa.

Ivan Minić: A vide da se nešto događa.

Srđan Erceg: A vide da se nešto događa. “A ovaj je dobar sa ovim. Ovaj…” Čak i u maloj agenciji to odjednom postane blablabla. E sad, ja sam sve to shvatao lično. To je moj problem. Aha, paranoja. “To je sad izdaja kompanije!” Čekaj, polako, stani. Biblijski momenat nije takav. Dakle, ljudi su dokoni, ali to ti govori da možda ne radite vi kako treba posao, jer si doveo u sitauciju da oni ljudi imaju da pričaju o nečemu zato što ne znaju šta se zbiva. Ili nisi im dao određene zadatke koje treba da završe ili iskoristio njih talente ili šta god. Ili si izabrao prosto ljude koji ne odgovaraju tvoji kulturi i onda treba da ih zamoliš da napuste kompaniju. To je to. Meni je bilo teško to kod otpuštanja pogotovo. Ja otpustim nikoga? Ja dolazim iz zemlje veselog socijalizma. Ne otpuštaš nikad nikoga. Svi do kraja, borimo se, ali ti se boriš, a ovaj iza viče: “Borite se!” Stani! I nema tu kao poslodavac-zaposleni. Ne, to je samo čovek-čovek. Jesi li čovek ili nisi čovek? Čak i u poslu. Ali, bilo je ih mnogo koji su vikali: “Jao, borite se!” Ti se okreneš i kažeš: “Dobro, otpušten si. -Koliko si ti zao čovek!” Moraš da prihvatiš da će to neko da ti kaže, da će da te obrišu sa Facebooka zato što bili ste drugari, ali više niste, jer ne radite zajedno. To nisu Nikola i Ivan uradili, ali bilo je nekih bivših zaposlenih koji su to uradili. Zašto? Pa, daš čoveku i on izgubi klijenta. Daš čoveku drugog klijenta i on izgubi klijenta. Ti kažeš: “Dobro, moraš da ideš. -Ali, tužna priča iz mog života. -Pa, žao mi je, ali sad je tužna priča za sve nas.” I onda dođeš do kapetana plovidbe. Je li ti odgovaraš za celu posadu ili samo za jednog? To je čuveno pitanje. Mi nismo znali. Mi stvarno smo hteli da imaju posao zauvek, ali nije uvek moguće. Ja kažem, na kraju dana, opet su to naše greške. Ali, da se vratimo samo kratko na transparentnost. Kada pričaš i kada si zaista transparentan i kada neko vidi, kada pogrešiš i ne otpadne ti glava, nego neko dođe i kaže: “Hajde da rešavamo, pa ćemo posle da vidimo zašto si pogrešio”, možda možeš da stvoriš dosta dobru kulturu. Ali, to je na menadžmentu opet na koji način? Ako ti si transparentan i neko zloupotrebi transparentnost, taj mora da ide iz sistema. Taj mora da ide iz sistema. Jer taj će da povuče nekog još da uđe u privatne poruke. Kakve privatne? Kao: “Ja sam mu pisao. -Dobro, je li ja znam da si ti nekome pisao da ti treba nešto, da ti kasni projekat? -Pa, ne, ali nisam hteo da ga drukam. -Hello! Nije ovo kriminalna organizacija! Nije ovo policija.” Niko od nas ne zna da se nešto događa. Očekujemo da imate više od 14 godina razvoja i da kažete: “Hej, u problemu smo”, i da onda svi zajedno nešto uradimo. Nažalost, mnogo menadžera na ovim prostorima pogotovo to zloupotrebljava. “Aha, pogrešio”, i onda ide sledeća igra. Ako si pogrešio, sad mi duguješ. Ma, ne duguje ti. Tvoj posao je da pomogneš čoveku da se reši problem, a posle da vidiš da li je on i dalje za taj posao i da li možete i dalje zajedno. Ali, pošto su menadžeri u velikom broju slučajeva nesposobni, oni su uspeli da dođu do pozicije, onda on svoju nesposobnosti štiti tako što njega uceni: “Aha, bio si pogrešio, sad mi duguješ.” A zna da je on sposobniji od njega, ali on mu je dugu emotivnom. A ovaj je naučen da bude poslušan i onda emotivni dug se gradi. Kultura kompanije je mnogo bitna stvar, ali ti kao kapetan moraš da se baviš njome non-stop. Ali, onog momenta kad ti izađeš iz firme zato što si ti i account manager i prodavac i IT i ne znam ni ja šta, ćao. Neko mora da čuva brod, neko mora da bude kapetan. Mi smo to pokušavali, ali nismo znali kako. I ja ne mogu nikog da krivim. Ali, kažem ti, apropo obdaništa, jeste bilo obdanište, ali ti ljudi su doneli takođe neka razmišljanja koja su meni makar bila nova. I ja uvek verujem da možeš da naučiš od ljudi.

Ivan Minić: Ja smatram da je jako važno da imaš tu neku vrstu svežine i nepotrešenosti ljudi koji dolaze. Zato što prosto svi mi, hteli to da priznamo ili ne, smo istrošeni prilično.

Srđan Erceg: Molim?! 🙂

Ivan Minić: Dobro, ti si fenomen. Ali, sa jedne strane, tu postoji, pod uslovom da smo potrošeni u procesu koji je bio produktivan i dobar za nas, to znači da mnoge stvari možemo da radimo bez ikakvog opterećenja, da ih radimo po automatizmu i kao posledica nekog iskustva, da možemo da uradimo mnogo više bez toliko napora. Ali, ako tražiš tu neku svežinu, tu neku iskru, to nešto novo, to će dosta teže da dođe ukoliko je neko u mašini X godina.

Srđan Erceg: To sad zavisi od pojedinca. Da li ga je mašina slomila. Ja uvek gledam pojedince. Ti si u pravu u suštini. Mnogo je više ljudi koji su slomljeni.

Ivan Minić: Nema ljudi kao što si ti, Srđane. Ti si jedinstven.

Srđan Erceg: Ja to ne razumem.

Ivan Minić: Ni meni nije jasno, ali prihvatam da je tako.

Srđan Erceg: OK, hvala. 🙂 Lepo zvuči, meni makar lepo zvuči, ali ja to stvarno ne razumem. Ti kad me pitaš kad ću odrasteš, Ivane, ja zaista se osećam kao da sam tek počeo.

Ivan Minić: Srđane, što si jedinstven, ne mora nužno da bude dobra stvar. Valentin Rosi je jedinstven, ali Adolf Hilter je jedinstven. 🙂

Srđan Erceg: OK, hvala ti, ja bih više da vučem neko bolju varijantu ako može.

Ivan Minić: Hoću još jednu stvar da te pitam vezano za celu tu situaciju. Vi ste imali tu postavku u kojoj ste vi nosioci znanja. Znači, vi ste ljudi koji najviše znaju u firmi, do nekog trenutka kad je tu bilo više ljudi. OK, ali u nekom početku svega toga vi ste tri osobe koje najviše znaju, svako u svojoj specifičnoj oblasti.

Srđan Erceg: Da.

Ivan Minić: I to je jako dobra osnova da se radi autoritet, ali nije dobra osnova da se gradi firma zato što treba još nekog znanja.

Srđan Erceg: Da.

Ivan Minić: Ali, ono što meni se čini kao možda najveći problem na koji ni ja nisam imun, da se razumemo, je taj momenat da je mnogo teško da upravljaš ukoliko si stalno u operativi. Tebi treba operativa da bi bio u toku, da bi i dalje znao, da bi bio aktuelan i sve to, ali je količina operative nešto što je vrlo problematično. Vi ste konstantno radili.

Srđan Erceg: Jesmo.

Ivan Minić: Najzahtevnije, najkomplikovanije stvari ste radili vi. To je lepo, jer keeps you on the cutting edge, što je super, ali nosi sa sobom niz drugih problema. Prvo da se svi oslanjaju na vas da ćete uradite kompleksnu stvar, a drugo da je pitanje kolika je vrednost tima ukoliko tim zavisi od pojedne osobe.

Srđan Erceg: Mi smo pokušavali da prenesemo znanje.

Ivan Minić: Vi ste preneli mnogo znanja. To govori činjenica da su svi ljudi koji su otišli iz Hugea otišli na nešto jako dobro i napravljen im je karijerni put za svakog od njih, koji je sjajan.

Srđan Erceg: Ali…

Ivan Minić: Ali, šta Huge ima od toga?

Srđan Erceg: Pa, znaš kako, u jednom trenutku Huge se u međuvremenu promenio, ali u jednom momentu meni smo izgledali kao firma koja je osuđena na to da nikada zapravo ne stvori neko veću količinu novca, ako pričamo o poslovnom uspehu. Zašto? Zato što baš u tom momentu kada ti ljudi postanu toliko vredni, to je sad ironija, ti da bi mogao da ih zadržiš moraš da im ponudiš nešto više. Obično je to novac, ali nije samo novac. Mi smo imali super atmosferu u jednom momentu. Zaista je bilo lepo. Bilo je i teškim momenata, baš pakleno, ali bilo je lepih trenutaka. I imaš mogućnost da ih zadržiš na tom emotivnom nivou. Međutim, postoji nekoliko stvari. Ti ne zarađuješ dovoljno novca još uvek, ali ne možeš da ga zarađuješ dovoljno, jer moraš da se dosta i baviš tim novim ljudima, a oni su dosta spori nego što će biti vremenom. Sve je prirodno. Svi smo prošli kroz te razvojne puteve. I onda u onom momentu kada bi trebalo da oni stvore taj novac, da možeš da ih priuštiš, oni odu, što je normalno. Pogotovo za novije generacije u odnosu na moje. Ja sam imao tu lojalnost. Nije pitanje – to je pomalo infantilno iz ove perspektive, ali nije samo infantilno. Mislim da je kapitalizam, tj. kvazi-kapitalizam dosta ružno predstavio stvari zajedništva. I meni je to degutantno i namerno koristim dosta teške reči iz te perspektive. Jer taj svaki čovek za sebe je egoizam i sve to što se gura, gde zajednica ne treba da postoji između ljudi i ne mislim na porodicu – ako ti i ja radimo nešto zajedno, to je zajednica. Poslovna – poslovna, ali došli smo do stadijuma da baš te briga za druge. Daj, daj, još, još! Ima čuvena Ultima Underworld, to smo imali bug Coa i ja kad smo igrali, gde ti dođeš kod gnoma koji treba nešto da ti da, a on ti samo govori: “You must give me more! More! You must give me more!” I ti mu daješ, daješ, daješ. Nema bug, ali nismo imali crackovanu igricu, šta da radiš. 🙂 E, ovde kao da je neko crackovao igricu i samo ljudima govore samo treba da tražiš više. Niko nije bio alav od tih ljudi koji su otišli iz Hugea. Oni su samo hteli da svoj život dalje unapređuju. Pri čemu, pošto im je prvi posao, ne znaju da li je to dobro ili loše.

Ivan Minić: Nemaju sa čime da uporede.

Srđan Erceg: Tako je. Možda je izgledalo dobro. Ja znam kad sam odlazio sa dobrih pozicija, dobrih, udobnih situacija, pogotovo u Directu – u Directu sam mogao da budem bubreg u loju. Veruj mi, između dva senfa da se valjam još 20 godina. Bukvalno! Ali, meni nije dalo mira, šta ću, a gušim se! Hoću nešto još! I ja sam tad izgovorio šta hoću. I 90% stvari se obistinilo. Danas da me pitaš šta hoću, mislim da ne bih mogao da ti dam taj odgovor kao tada, ali tada ja radim u defakto državnoj firmi. 9.30 dođeš na posao, 17, 17.15, 17.30 u najgorem slučaju si napustio preduzeće. Dobiješ platu koja je prilično dobra. Sve je prijavljeno u potpunosti. Četiri godišnje plate bonusa na kraju. 16 plata godišnje, Ivane! Jao, mama može da se hvali na slavama kako je dete uspešno. Sve je kako treba. Ona je izmišljala, povećavala mi plate, čisto da ljudima gura prste u oči. Mame kao mame. “Moje dete uspešnije od tvoga! Haha!” Ali, to tako ide. 🙂 Jer ti si sve ispunio. Ti si štiklirao sve što treba da društvo ištikliraš. I meni nije bilo loše kod Gojka u IT-ju. Mi smo svašta radili, razvijali softver, sve je bilo OK. Ali, sedim i razmišljam: “Jao, Bože, ja bih ipak nešto drugo. Nešto drugo. Nemam pojma šta bih, ali hoću nešto drugo.” Svakako sam hteo da brbljam, da nastupam. To se sećam kad smo pričali kao da ostanem, ja kažem: “Dobro, ljudi, niko živ ne zna da ja postojim. Niko ne zna da ja išta znam o ovom gradu. Sutra šta ako vi prodate kompaniju?” Nisam ni znao koliko im vredim. Veruj mi, da sam znao, ostao bih, ali bih tražio mnogo više, nego nisam ja imao pojma, a oni su hteli da mi kažu koliko im vredim. Njima je to bio sistem pregovaranja. “Bolje da ne sazna nikad koliko nam je bitan!” Glupost! Platite ljude koji vam vrede! Aman-zaman, na kraju će opet da vam odu. I onda će da bude: “Izdao si kompaniju”, ili će biti, “Znaš ti šta smo ti pripremili u momentu kad odlaziš?” Šta ste mi pripremili? Što niste ponudili pre nego što sam otišao?

Ivan Minić: Ne, to je taj odnos korisnika i mobilnog operatera.

Srđan Erceg: Da, može!

Ivan Minić: Radio silence do trenutka dok ne kažeš da ćeš da odeš i onda sve može. Sve može.

Srđan Erceg: Sve može, ali sve!

Ivan Minić: “Ali, ja sam se već dogovorio. -Pa, ne, ne, znate…” 

Srđan Erceg: To ti je za menadžere. To mi isto nismo znali. Ko zna koliko ljudi je otišlo iz Hugea, jer mi nismo znali da oni rade. To je dvosmerna ulica, ali nije u manjku volje, makar ne kod mene. Tu sam stvarno kao Koštunica. Neinformisan. Nemam pojma šta se događa pored mene. Ja ni ne znam da se desilo. Nek ne zameri g. Vojislav Koštunica, ali postao je sinonim, mada je zaslužio zahvaljujući tome što je političar, dakle, postao je sinonim za neprimećivanje očiglednih stvari. Ali, to se desi čoveku. Nadovezujem se na priču.

Ivan Minić: Pa, vrlo ima veze i sa tim što kada si u operativi ne možeš da se izmakneš.

Srđan Erceg: Ne vidiš, Ivane. Ali, opet vraćam ti se na to. I onda ti ljudi koji treba da idu negde dalje, ti im poželiš da imaju uspehu. Ja nikad nisam rekao ko je odlazio da izdao, osim mojim prijateljima, koji su stvarno izdali neki. Ne, stvarno ima njih par kojima ništa nisam tražio i rekao sam kad su odlazili: “Hej, samo mi reci jednu stvar. Samo mi reci koliku platu dobijaš, ne da bih ja bio besan, nego da znam šta će da drugi da ponude ostalim ljudima, da mogu da znam čemu moram da težim. -Ne, ti znaš da sam ja profesionalac.”

Ivan Minić: Kakve to veze ima sa bilo čim?

Srđan Erceg: Pri čemu, čovek koji mi je spavao u kući. Sa kojim sam bio u fazonu: “Daj da otvorimo vrata svega, daj da samo da uspeš.” Vadili ga iz dugova, ne znam šta sve nismo radili i on – a ti si profesionalac. Ja sa njime ne razgovaram više. Neću. Može ćao-ćao, da treba pomoć neka, ja super sve. Neću da razgovaram. Zašto? Zato što je to za mene bila izdaja. I stojim pri tome da je to izdaja. Ovi klinci? Ko me izdao? Šta, otišli na druge pozicije? Ma, daj, poželi im srećan put. Reci im: “Bravo, želim ti uspeh!” Zašto mi ne bi bilo drago što je neko uspeo? Bilo mi je drago i za njega što je uspeo. Ja sam samo rekao: “Pomozi sad ti meni. Nisi ti ništa tražio. Da razumem tržište.” Razočarenje. To je besmisleno, ali ti nešto govori. Daj čoveku moć da vidiš kakav je. Uvek ista priča. Apropo Maje, Maja je carica. Maja nije zaboravila. Spominje u nekom podkastu Huge Mediju. Ja se istopim. Tamo neki uspešni čovek, neka devojka koja je sada – ja sad ne znam kako se to meri u korporativnim uspesima, nemam pojma, spominje nas kao svoje prvo radno mesto. Čekaj, pa ne može da ti ne bude drago. Ne znam, Igor, koji je otišao u Google, verovao u Linkedin. On je otišao iz Huge Medije u Google. Njega je Google Inc zaposlio. Pa, daj, nije to tako loše. Milan Jovanović je napravio svoju agenciju. Čekaj, evo ruke, prijatelju, čestitam! Da li ti je krivo? Pa, naravno, gubiš dobre ljude, ali prirodno je da ćeš ih izgubiti. I vraćam se na to, tad sam shvatio – mi nikad nećemo napraviti pare. Zašto? Zato što je naša filozofija bila da ih empowerujemo, da im govorimo da mogu više, da mogu da budu bolji, da mogu da napreduju. Posledica je da ćeš ostati bez njih, jer ti im govoriš da treba da budu slobodni, čak i od tebe. I šta ti sad da radiš? Kad si kao roditelj. Ja sam rekao: “Ne, mi smo zapravo obrazovni sistem.” Problem sa obrazovnim sistemima je što nema izvora prihoda.

Ivan Minić: Nije profitabilno.

Srđan Erceg: Razumeš! 😀 I onda sam rekao: “Nama treba država da plaća da obučavamo ove ljude.” Ali, to se neće desiti. Država je u polupostojanju, a i ne odgovara joj obrazovanje. Tako da toga nema. Ali, poenta je u tome da ti dođeš – meni je bilo drago. Problem što od dragog ne mogu da platim ništa, a ja imam sve manje pare. Sve manje prihoda i porodica cela trpi. I sad kako to rešiti? Nemam pojma, Ivane. Ja ni dan-danas ne znam da li sam to uspeo da rešim. 

Ivan Minić: Da, ali imaš taj momenat kada ulaziš u neku preduzetničku avanturu, ti si svestan toga da će tvoj životni standard biti mnogo drugačiji i niži nego što je bio do tog trenutka, ako si bio na nekoj dobroj poziciji. Znači, svestan si.

Srđan Erceg: Nisi svestan! 🙂 Ne, ja mislim da ljudi nisu svesni. Evo moram da se javim čoveku koji me je pitao – hoće da izađe iz zaposlenog odnosa, hoće da stvori svoju firmu. Moram da ga pozovem. I evo ovo je za sve koji slušaju. Izvinjavam se što sam te prekinuo. Ako planirate da napustite svoje radno mesto, život će vam se maksimalno promeniti. Vaši partneri, partner, deca, porodica, ko god, moraće da prihvate potpuno drugi život. Moraćete vi da prihvatite slobodu, a sloboda ima visoku cenu. Da, daje ti slobodu. Hoću da budem konkretan, dve do tri godine svog života obrišite iz kalendara. Obrišite ih odmah sada. Sve godišnje odmore, sva zezanja, sve rođendan, sve prijatelje, sve slave, sve poklone. Sve obrišite. Pare koje uložite u te tri godine zaboravite. Kao da ste otišli u Vegas. Kad odete u Vegas, idite sa ograničenom količinom novca koji ste spremni da bacite u peć, da ih spalite u Sloboda Čačak, da gori.

Ivan Minić: Jer ako niste, što ste išli u Vegas.

Srđan Erceg: Tako je. I tako se ide u Vegas. Ne idite da zaradite. Slično je sa preduzetništvom. Vi idite u ludilo. I budite spremni. To je onako vrtlog. Još jedna stvar koju sebi treba da kažete: U redu je ukoliko niste uspeli. Ukoliko vam je ambicija toliko jaka da morate da uspete, napravite pauzu od tri do pet godina da se oporavite duhovno, fizički, emotivno, finansijski, u odnosima sa ljudima, itd. Tri do pet godina da se oporavite, pa krenite ispočetka. Nemojte da nastavljate to, jer to je kao loš kladioničar. U rupi ste, ali nastavljate da je kopate, jer sad će nafta. Neće nafta.

Ivan Minić: Ne kune majka sina što se kocka, nego što se vadi.

Srđan Erceg: Tako je, tako je. 🙂 Nemojte. Pametan čovek preseče. Na drugoj godini ako presečete, vi ste mnogo zreliji od mene. Na trećoj godini ako presečete, i dalje ste zreliji od mene, jer nikad nisam presekao, a bilo je divnih trenutaka da se to uradi. Ali, da li mi je danas žao? Pa, nije mi žao, tu sam. Ne mogu da promenim prošlost. Možda u nekom multiversu nekom Srđanu jeste žao ili je pametnije prošao. Ja nisam loše prošao. Meni je i dalje život lep. Ali, poenta je u sledećem, ulazite u biznis, poslušajte ovo što je Ivan upravo rekao. Vratite unazad. Život će vam se promeniti. Uglavnom nagore. U početku. Vremenom može nabolje ili na mnogo bolje, ali nemojte da mislite da ste odjednom slobodni. Jeste, ali šta znači sloboda? Sad vam niko ne govori šta vi danas treba da radite.

Ivan Minić: Što znači da morate da kažete sami sebi.

Srđan Erceg: Tako je.

Ivan Minić: I da slušate samog sebe.

Srđan Erceg: Niko vam neće napraviti uzbunu u glavi, osim sami sebe. Ali, vi nemate razvijene sisteme za uzbunu, osim ako niste živeli u porodice preduzetnika koji ima razvijene sisteme za opasnost. To vam je kao mali Mogli u džungli. Kad čujete kako šumi lišće, Mogli neće da gurne glavu u žbunje i vidi šta je. Mogli će da pobegne. E, tako i vi. Čujete kako neko lišće i gledate, a ono tamo jaguar. Dobro, nije kod Moglija jaguar, nije bio u južnoj Americi, pa da, fakat, ali neka životinjka hoće da vas pojede. Bež’te, ljudite! Ili se sakrijte na drvo ili napravite akciju ili zamku ili se naoružajte, ne znam. Ali, poenta je da vi ne znate šta vas čeka i to je u redu dok god ste svesni. Porodicu posadite pre preduzetništva i recite: “Biće mnogo teško, ali što sam sada najavio nemoj da kukamo tri godine.” I nema novih patika, nema ludila, itd. Samo nemojte da krijete od svojih partnera, nemojte da krijete od svoje dece. U redu je da se rasplačete. U redu je da se raspadnete. U redu je da kažete: “Ja ovo ne znam.” I da se dignete ujutru i kažete: “Uspeću.” U redu je da gledate Poslednji ples Majkla Džordana i mislite Majkl Džordan. Sve je u redu. I ako budete Skoti Pipen, nije loše. I ako ste Stiv Ker, nije loše. Svako ima svoju ulogu u životu. Samo nemojte da vam neko kažete: “Niste uspeo. Ti si propalitet.” Ili, ako si devojka, govorim advokatski, u muškom rodu zato što sam muškarac, ništa drugo. Dakle, poenta je da samo znate da vi i dalje vredite. Težite da budete moralna osoba i nemojte da vas tupavi kvazi-biznismeni navedu na to da budete prevaranti. Nemojte, molim vas. Ako niste, nemojte da postanete. Nemojte da to otkrijete u sebi. Jer ovo vam je glavna mudrost. Sve ostalo možete da slušate, ne morate. Ovo poslušajte, vratite ponovo. Život će vam se promeniti nagore, na lošije, ne na bolje. Posle će da bude bolje ako shvatite svoju slobodu.

Ivan Minić: Ako budete imate sreće i sve se desi kako treba.

Srđan Erceg: E, to. Šta su uspesi? Šta je uspeh? Ne, šta je tajna uspeha? Sreću ću da ostavim za kraj zato što njome ne upravljate. Tajna uspeha – prvo, definišite sebi šta vam je uspeh. Mislim da je to prva stavka, šta će vas zaista učiniti srećnim. Hoće puno para, hoće slava, hoće ne znam ni ja šta. Naš dragi prijatelj Gordan Kičić može da vam kaže: “Ako si slavan, onda si bogat.” Ne ide to tako, ljudi. 🙂 Ali, poenta je šta vas čini srećnim. Jeste li ostvarili neki svoj san? Meni je bio san da objavimo knjige. To sanjam ceo život. Mi smo objavili knjige, ja sam srećan čovek.

Ivan Minić: I šta sad? 🙂

Srđan Erceg: Šta sad? Sledeća knjiga, nemam pojma, Ivane. Sad ćemo da snimamo emisije, sad ćemo da idemo u svemir, sad pravimo – sad sam rešio da napravim deo koji će da bude na nekoj svemirskoj letilici. To sam sa mojim prijateljem Ivanom Mejahusom davno pričao. Ma, šraf jedan da ide u svemir, samo da znam da smo ga poslali u svemir. 😀 To je jedna od ideja. Ali, šta hoću da kažem? Pa, da, vidi, idemo dalje, Ivane. Ko zna, geostacionarni satelit, orbicita neka, svašta tu nešto ima. 🙂 Poenta je u sledećem – čitajte knjige, btw – ali, poenta je u sledećem. Poenta je da vi definišete šta će vas učiniti srećnim, ako ikako možete. Ako ikako možete. Druga stvar, morate biti zaista posvećeni tome. Morate biti posvećeni tome. Neko priča ne znam – disciplina, to je čuvena rečenica. Ljudi, posvećenost pre svega. Da li ćete imati disciplinu, govori vam čovek koji nije preterano disciplinovan, ali ja nisam nedisciplinovan za stvari u kojima zaista nema vrdanja. Vidi, ja prenosim, komentarišem trke već 17. sezonu. Još na trku nisam zakasnio.

Ivan Minić: Za razliku od svega ostalog. 😀

Srđan Erceg: Tako je. To mi je Paja Živković rekao. “Znaš šta, Srđane, Srki, slučaj, ti kasniš na sve sastanke. Nikad nisi zakasnio na trku.” I to je čula moja devojka. “Stvarno? -Stvarno.” Šta ti to govori? Da sam ja negde podsvesno vrlo svestan da mogu da pustim svoje ludilo pod nekim situacijama, a nekim ne mogu. Tebi, hvala ti što mi dozvoljavaš da budem lud. Meni je to potrebno. Nisam ja lud. Ja sam samo možda ekscentričan. Ali, hvala na tome, Ivane, zato što je meni to potrebno. Meni. Ali, to sam samo ja. Nekim ljudima to nije potrebno. I da se vratim na ovu priču o slobodi, kada dobiješ tu slobodu, onda ja imam tu slobodu da nestanem, ali završim u Rosijevoj garaži. Šta ćeš, to to je sloboda. 🙂 Ja sam sebi dao tu slobodu i borio sam se za nju. I u jednom trenutku sam bio dovoljno hrabar da kažem: “Ja to stvarno hoću.” I sreća vam je potrebna. Zaista vam je potrebna. Disciplina? Super bi bila. Mihael Šumaher je uspeo čovek, ne samo zato što je bio i posvećen, imao cilj, itd. On je imao gvozdenu disciplinu. Novak Đoković? Ovako! Majkl Džordan? Ovako! Ja to nisam. Ja ne mogu da ustajem svaki dan u isto vreme i vežbam. Nisam Tom Brejdi. Ja sam Srđan Erceg i to je to. I to je u redu. Ja sam zadovoljan tip, što kaže Bora Đorđević iz perioda još kada je njegova poezija zaista vredela. Imao je on periode kada je zaista vredela ta poezija, ali poenta je da kada ulazite u to, poslušajte ponovo Ivana. Grabim tvoju rečenicu, jer to je ključna. Mnogi ljudi ne bi srce slomili sami sebi. Mi to nismo znali, a ja sam prošao iz pozicije gde sam imao i sigurne prihode i prilično dobre prihode i neku poziciju i blablabla u situaciju gde krećeš od nule. I odjednom ko će da ti isplati platu? Nema. Nema na računu. Nema plate. 😀

Ivan Minić: A doprinosi moraju da se plate. 

Srđan Erceg: Sve mora da se plati. 🙂

Ivan Minić: Hajde, dobro, platu ne moramo da isplatimo sebi, ali doprinose bi morali da platimo. 🙂

Srđan Erceg: Mi smo to u jednom trenutku radili. Ja se izvinjavam svima u Hugeu koji su tad bili. U jednom periodu mi smo zaista počeli da kasnimo sa platama, jer deca nisu znala kako se radi naplata. Ivan Rečević nama lepo rekao: “Ljudi, menica odmah sa klijentima.” Ja kažem: “Gde ćeš menicu, čoveče, u marketingu? Pa, nećemo dobiti nikad posao.” Nećeš dobiti posao. Ali, vremenom se promenila situacije, gde ti dođeš i kažeš, kad se i pročulo za nas: “Menica. -Molim? -Menica. -Zašto? -Pa, zato što ne znam da li ćeš platiti.” Imaš ti otpis dugova, ali ne možeš da izdržiš. I onda smo upali u čuveni negative cash conversion cycle, positive cash conversion cycle. Ko ne zna šta je likvidnost, taj nije vodio firmu. To može da vas ubije. Na papiru možete da imate milione, ali ako nema u novčaniku, problemi. I to se nama sve desilo. A onda partneri. Ko je kriv? Jesam li ja kriv? Je li Nikola? Je li Ivan? Je li Bogdan? Pri čemu, ti si sad – ja sam barem bio u vrtlogu. Čekaj, sad ne zarađujem ništa.

Ivan Minić: Svi su krivi, niko nije kriv i svi su najebali. 🙂

Srđan Erceg: Tako je, tako je. I svi su zadovoljni. Ti uradiš Frikomaniju, dobiješ nagradu – dobro, jesmo li u plusu ovog meseca? Ma, jesmo, ali nema para. Kako nema para? Ko će tu sad neko da naplati? Pa, dok ti naučiš kako da naplatiš, pa dok preživiš, dok si akumulirao dovoljno dugo…

Ivan Minić: Da, možeš da isfinansiraš sve cikluse koji treba.

Srđan Erceg: E, kod naše industrije postoji ozbiljan problem, za nas pogotovo u tom trenutku, a to ti je što smo mi Google morali da platimo u početku karticama odmah, a vremenom pređemo na invoice, tj. na fakturu koja se plaća u zaostatku 25 dana. Ali, Googleu ne platiš za 25 dana? Cik! Ceo MCC seče, svi klijenti padaju u vodi, ne samo klijent koji nije platio. A ti dobiješ velikog klijenta, za nas velikog klijenta u to vreme, potrošio 20-30-50.000 evra mesečno i ti kažeš: “Kako ću to da platim?”

Ivan Minić: Jer je valuta 60 dana. 🙂

Srđan Erceg: Tako je. Jer je valuta 60 dana, a 60 k’o 90. I igranka. A onda pošto su svi ugovori po srednjem kursu, ti zaboraviš da staviš gornji kurs ne Narodne banke Srbije, nego kupovni kurs naše poslovne banke. Pa, onda imaš gubitak, pošto je kajmak dosta velik tu, imaš gubitak od jedno 2%. 2% – ti si se borio za svojih 15, koji je nestao. Razumeš, za kupovinu deviza. A onda imaš još kašnjenje naplate, pa moraš da uzmeš revolving kredit da bi mogao da platiš plate. Pa, plaćaš kamatu na to. Cost of money, čuveni. Koliko te košta tvoj novac. Vidi, ja to sad sve to znam. Danas daj mi da otvorim firmi, nema problema. Ja ću ti napraviti firmu za godinu dana. Ima da bude mašina. Ali, ja sam Hardvard položio u ovih 15 godina. Bukvalno.

Ivan Minić: Ali, taj momenat gde, OK, donekli si makar svestan…

Srđan Erceg: Sviđa mi se uvod, donekle si makar svestan. 🙂

Ivan Minić: Makar. 🙂

Srđan Erceg: Možda. 😀

Ivan Minić: Da ćeš imati period koji će biti svestan.

Srđan Erceg: Tako je.

Ivan Minić: OK, možda neće biti godinu dana, biće dve ili će biti tri, ali postoji neko svetlo na kraju tunela, pa ti se krećeš ka njemu, pa vidiš negde.

Srđan Erceg: Pa, da.

Ivan Minić: Međutim, i mlad si, i možeš da podneseš svašta i možeš da se stisneš. I sve je to OK. 

Srđan Erceg: OK. 🙂

Ivan Minić: Ali, onda prođe neko malo duže vreme i stvari se ne odvijaju kako treba. U smislu da ti i dalje da ugasiš svoju firmu, što ne možeš uvek baš tako lako, ali hipotetički da je odsečeš i ugasiš, ti sutra možeš da se zaposliš na tri puta većoj plati nego što si imao ovde.

Srđan Erceg: Dobro.

Ivan Minić: I da radiš 9-17, a 00-24.

Srđan Erceg: Dobro.

Ivan Minić: I kako onda preživiš to?

Srđan Erceg: Da si je ugasio?

Ivan Minić: Ne, kako preživiš to da si svestan toga da vreme prolazi, da ti ne dobijaš od toga ono što bi želeo, a opet previše si emotivno involviran u sve da ne možeš baš sve tako da ugasiš? Pitam te iz razloga zato što mislim da si u prethodnom periodu konačno uspeo da posložiš te stvari na način koji je dobar za tebe.

Zašto je emotivno teško ugasiti firmu?

Srđan Erceg: Pa, jesam. Mislim da si baš lepo definisao. Dobar je za mene.

Ivan Minić: A nije loš ni za firmu.

Srđan Erceg: Pa, nije loš. Mogu ti reći da nije loš. Ali je stvar u tome da – nisam analizirao uopšte kako smo gde stigli i šta smo radili.

Ivan Minić: Ti si samo živeo. Jasno mi je.

Srđan Erceg: Pa, bukvalno. Bukvalno sam samo živeo. Nije, nije, bilo je tu dosta razmišljanja. Na primer, iskustvo, želja da ne doživiš ponovo iste stvari, makar u mom slučaju, iako doživeću sigurno neke stvari ponovo. E, i nemojte da nasedate na tu priču – jednom, dvaput, ma sto puta će vam se desiti poneka glupost. Jednostavno, ili ste takvi ili su se tako namestile okolnosti, ali to ne znači da mora i sto prvi zaista. Evo Aleš Espagaro neka vam bude zvezda vodilja. Za mene je on… Ja moram s njim da napravim jedan ozbiljan intervju. Zato što je on za mene otkrovenje. Za one koje ne znaju, to je čovek koji vozi u Moto Grand Prix kategoriji ove godine i veoma je uspešan. Zabeležio je prvu pobedu, četvorotaktnu u istoriji šampionata za Apriliju, što je istorijski događaj. Ali, on nikada nije pobedio ni u jednoj drugog klasi svetskog šampiona, a vozi preko 15 godina. 15 godina nije odustao i evo ga. Možda bude i šampion. Male su mu šanse, ali ima šansu, on je drugi u šampionatu. Za mene je to samo potvrda da može. E sad, slaganje kockica, to je ono ključno, Ivane, što si napomenuo, složiti kockice. Sad znam kako da ih slažem. Kad sam došao do toga? Nemam pojma. Meni je Gojko puno pomogao. Šteta kod Gojka što moje iskustvo da nije na sebi primenio svoja pravila. To je ono što se često svima događa. To se i meni znalo da događa, gde pričam nešto pričam i onda pogledam, pa da, ali ti to ne radiš. To je meni mama jednom rekla. “Sine, slušala sam jedno tvoje predavanje. I moram da ti kažem, ti ne radiš upravo to što si rekao. -Molim? -Ti ne radiš upravo to što si rekao.” Uradio sam to što mi je ona žena rekla, jer sam poslušao samog sebe defakto, ali svi znamo da preskočimo ogledalo, jer lakše da ja tebi nešto kažem, ti meni, ali na sebi da primeniš… Evo da sam tebe slušao, ti bi mi davno spasao život. Davno bi me sredio.

Ivan Minić: Davno bi te spasao od tebe.

Srđan Erceg: Pa, tako je. Da li se sećaš šta su govorili Dušan Stojković i Andrej Prekajski, naši nekadašnji advokati? “Ne čuvam ja, Srđane, tebe od drugih, nego od tebe.” To je njihova izjava, ja to pamtim. Pozdrav, inače, i za jednog i za drugog. To su legende advokature beogradske.

Ivan Minić: O, da. 

Srđan Erceg: Ali, činjenica da su oni – ja ih gledam šta priča i onda samo mi je sinulo: “OK, u pravu si.” Jer ja ću da potpišem loš ugovor, ja ću da napravim loš dogovor, ja ću da prekršim zakon nesvesno, ako ne pitam advokata apriori. Hello! Ljudi, šta radim, što smem i što ne smem? I onda su me oni naučili da me oni čuvaju od mene samog, pa nisu oni doneli moje odluke. Isto ti je i ovde priča. Drugi mogu da te sačuvaju. E sad, dolazimo do ega i sujete. Ako ti je ego dovoljno velik da kažeš: “Šta, pa ovo nije poraz, ovo je epizoda u mom životu”, možeš da nastaviš. U suprotnom ćeš se raspasti. Jer nećeš smeti da izađeš poznanicima, nepoznanicima. Znaš koliko je meni ljudi drobilo dok sam trošio para na putovanje, a onda posle toga: “A, nekad se putovalo.” Šta ti to znači nekad se putovalo? Šta, ti se sad sladiš što trenutno ne putujem? Kako ograničen um zapravo. Ali, on nije ni bitan samim tim. Šta vas briga šta će da kaže, tužno spodobo? Umesto da shvatiš da bukvalno ti isto treba da putuješ, ne samo ja. I šta te briga što sam ja putovao, nisam uzeo tvoje pare. To nije čak ni zavist.

Ivan Minić: Istini za volju, 2022. nije da nismo pričali o tome i razmišljali da možda ti stavimo jedna RTG u ranac da znamo gde si, na Zemljinoj kugli, jer…

Srđan Erceg: Kao što sam ti rekao, to niko ne zna. Ova godina je zabavna, moram ti priznati. Baš sam na raznim meridijanima. Apropo, ponovo putujem, ako to nekom nešto znači. Meni znači, ja to volim. Ali, isto tako došao sam ove godine do stadijuma… Čekaj, stani! Kako je bilo na koncertu u Švajcarskoj! Ja moram da zloupotrebim! 🙂 Inače, Švajcarska je lepa, čista, divna i tamo za život bombonica. Ali, hevi metal koncerti na tribinama čudni su zato što su toliko pristojni ljudi – piše sedište i ljude sede. I aplauz za Iron Maiden. Kako možemo da sedimo, ljudi?! Iron Maiden je! 😀 Dobro, našao sam prostor za skakanje.

Ivan Minić: Pošto je ostalo to nedorečeno svojevremeno i kod Galeba kad smo bili i pričali o tome da meni Srđan duguje da idemo na Iron Maiden. I onda na kraju je Rečko morao to da reši.

Srđan Erceg: Ivan Rečević je to rešio. Dakle, kupio nam karte. 🙂

Ivan Minić: Kupio nam karte. Doneo ih meni. Ali, to mi je najnejasnije u celoj priči. Znači, on koji se javlja i kao: “E, u Beogradu sam. Možda svratim do Flerta. -Može, hajde da se nađemo tamo.” On dolazi, daje mi karte i kaže: “Evo, kartu i za njega i za mene i za tebe.” Sve tri karte. 

Srđan Erceg: Samo da napomenem, on ih je doneo iz Švajcarske. Koncert u Švajcarskoj.

Ivan Minić: “Evo ti karte i sad je na tebi lakši deo posla da organizuješ Srđana.”

Srđan Erceg: Dobro, to je bilo zabavno. 🙂

Ivan Minić: “Mogu li ja da kupim karte, a da neko drugi organizuje?” 😀

Srđan Erceg: Ja sam ceo grad promašio. Pazi, mi treba da se nađemo u Bazelu, ja sam kupio kartu za Cirih. Zato što je koncert…

Ivan Minić: Bitno je da si ti došao.

Srđan Erceg: Ja sam došao, kako nije ni bitno. 😀 “Idem u Cirih. -Šta ćeš? -Tamo je koncert. -Pa, da, ali mi se nalazimo u Bazelu. -OK.” Ali, dobro. Ti si mi rekao da će biti u Bazelu, ali…

Ivan Minić: Nebitno. Bilo je svakako lepo.

Srđan Erceg: Nevažno, ali poenta jeste apropo putovanja i svega. Šta sam hteo da kažem? Hteo sam da ljudi mnogo bave drugima. Iako neuspete, u redu je. Vaša porodica je jedino bitna. Svi ostali su nevažni. Nevažni su.

Ivan Minić: Ima taj momenat, svako od nas ima neki relativno mali broj vrlo bliskih ljudi.

Srđan Erceg: Na kraju dan.

Ivan Minić: I šta god da uradiš sebi, na neki način sve što si uradio sebi si uradio i njima, jer te oni vole, ali onog trenutka kad stvarno to što radiš počne da utiče na njihove živote, kad direktno njih involviraš u to i praviš njima problem, onda to nije baš dobro.

Srđan Erceg: Vreme je za razmišljanje uveliko onda. Jer, vidi… Izvini da te pitam. Pitao si me kakav je osećaj – šta je tačno bilo pitanje?

Ivan Minić: Pa, kad shvatiš da prolazi vreme…

Srđan Erceg: Da neće uspeti? Ili da to nije to?

Ivan Minić: Možda će uspeti, ali to nije ono što si hteo.

Srđan Erceg: Pa, znaš šta, vreme je da se to onda rešava. Vreme je da se rešava. Na koji način? Ili zatvaraš, što je pakao sam po sebi, ali i to je jedno iskustvo. E, prvo zatvoranje firme! Ja sam ih dve zatvorio. Jer mi smo mislili da kad ulaziš u novu poslovnu avanturu, da ne kažem venture, jelte, da ti otvoriš novu firmi. Otvoriš firmu – zatvoriti je agonija. Polako, ali to isto moraš da prođeš. I u redu je i da ne uspeš. Ja sam više za američki princip – keep trying. Nije evropski. “A, nisi uspeo! Znali smo! Vrati se u stado…” Ne stado, povlačim, to je ružna reč. Ispada da su drugi stado zato što nisu… Ne, ne, izvinjavam se. Ne. “Vrati se u stroj. Vrati se u stroj.” Ali, znaš šta sam, takođe, shvatio? Ni to nije istina. Ne postoji stroj. Postoje ljudski životi kojima je lepše da žive kao što sam ja nekad živeo. I to je u redu. Nisu niti ovce, niti stroj, niti bilo šta. Ja samo – evo sad sam to shvatio ovog momenta – to vidim tako, a ne bi trebalo. Jer na taj način ja zapravo nipodaštavam sve oni koji ne rade ono što ja radim. OK, nešto sam naučio upravo. Hvala, Ivane. Ne, ozbiljno ti kažem. Pa, jeste. Tako funkcioniše moja glava. Postavim stvari i sad sam shvatio da zapravo ja – evo sad sam shvatio zašto ja nisam odustao. Zato što nisam hteo da se vratim u nešto što se meni činilo da je stroj, a da li je zaista stroj. Odem i završim i porodica mirna. Prosto, to meni ne odgovara. Da, sad mi baš neprijatno zapravo. Izvinjavam se. Ali, to je rast i razvoj i spoznaja. I, da, to sam isto hteo da ti kažem. Moramo sledeći put da pričamo o mentalnom zdravlju. Da te zamolim, ako ti nije problem da pričamo o mentalnom zdravlju. Zato što sam shvatio sam, pošto sam često u poslednje vreme u gostima u podkastima, u emisijama, itd, i pitaju me i za životno iskustvo i za mišljenje, niko me nije pitao kako je izgledao moj pakao. Lični i profesionalni pakao i kako sam ja to uopšte preživeo. Nisam nikakav heroj, ali su heroji svi koji su bili oko mene i koji su mi pomogli. I imao sam ozbiljne psihičke brodolome. Baš brodolome kroz koje je baš bilo teško proći. A niko o tome ne priča, jer sve kao šalala, turbo, kung-fu i sve je strava. Meni je uvek lepo fakat. I kad je najteže, ja se trudim osmeh na lice i hajde idemo bitka. Ali, veruj mi, bilo je dana kada je baš bilo pakleno. I treba ostati psihički stabilan. Imam i fizička oštećenja od životnog stila. Tinitus.

Ivan Minić: Generalno, ti si dosta često imao te momente…

Srđan Erceg: Raspada sistema.

Ivan Minić: Da nas obavestiš nekim zanimljivim snimkom iz bolnice ili nečeg sličnog.

Srđan Erceg: Nažalost, ali da. Da, sad razmišljam zapravo to niko ne priča o tome, a o tome treba pričati. Ja mislim da ljudi koji su uspešni, ako ja spadam u tu grupu, ne pričaju o tome. Ili to ispada kao jeftina reklama. “E, kako mi je bilo teško, ali ako kupite moju knjigu Kako da budete bolji… Desiće se ovo!” Mada, preporučujem jednu knjigu, pa eto… Autor sedi preko puta mene. Svašta je pisao. 🙂 Naterao si me playlistu da pravim.

Ivan Minić: Zapravo smo kroz Pojačalo dosta ispričali priča o tim nekim trenucima kojima su – OK, danas možda uspešni ljudi – svi smo mi uspešni u nekom kontekstu. Da li želimo nešto više od toga, to je drugo, ali svi smo mi uspešni ljudi iz vizure onih koji slušaju i gledaju, i svi smo neko od koga može nešto da se nauči. Ako ne mogu da budem pozitivan primer, mogu da budem strašno upozorenje.

Srđan Erceg: OK.

Ivan Minić: Ali, jeste taj momenat da je dosta ljudi zapravo delilo svoje tragedije lične, profesionalne, itd, i kako su to prolazili i kako su iz toga izvukli. Ja nekako uvek volim i to je bio pokušaj sa današnjom epizodom da kažemo o tome kako je do toga došlo.

Srđan Erceg: Do čega?

Ivan Minić: Geneza bolesti.

Srđan Erceg: Geneza bolesti… Moraš mamu da pitaš.

Ivan Minić: Šta je kontekst. OK, u tvom slučaju to će trajati nekih 100 epizoda podkasta verovatno kroz vreme.

Srđan Erceg: Već trajemo sat i dvadeset šest minuta.

Ivan Minić: Pa, dobro, Bože moj.

Srđan Erceg: Meni ne smeta.

Ivan Minić: Već trajemo osam i po sati otprilike, ali dobro. 🙂 Ali, taj momenat da prosto nijedna od stvari koje su se desile, odnosno gotovo nijedna, nije bila trenutna katastrofa. Nije udario grom i sve spalio, nego se desio niz stvari koje su akumuliranim efektom doveli do nečega što je u nekom trenutku puklo.

Srđan Erceg: To je kao hipnoza. Ti hodaš kroz pakao, ali ono čuveno – keep on walking. Ali, zapravo, to je potencijalno velika opasnost. Ne moraš da hodaš dalje. Možeš i da kažeš: “E, dosta. Dosta.” Šta je mene držalo u jednom momentu? Ja nemam pojma da li je to istina zato što nikog nisam pitao od ljudi sa kojima sam sarađivao, a to je da li njima odgovara to kroz šta svi zajedno prolazimo. Jer ja sam često u početku sebi govorio: “Pa, vidi, ima 10-15 zaposlenih. Ti si odgovoran za sve njih.” Nisam siguran da je to istina. Zašto? Zato što prvo nikad nisam pitao njih da li sam ja odgovoran za njih. Tako da je to vrlo ružno iz moje perspektive prema njima, kao da su ona neka deca koja nemaju svoje mišljenje, što mislim da nisu. Možda će neko to da iskoristi, zloupotrebi, kako god, da se tako postavi, ali nisu. Da ih pitaš: “Hej, ljudi, je li vama odgovara ovo što se trenutno događa? Gde mi idemo kao kompanija? Jesmo li mi zdravo preduzeće, zdravo okruženje? Je li vama ovde OK? Ili samo uzimate platu dok ne nađete nešto bolje”, što je isto u redu, da se razumemo, to je ljudski život. “Ali, da li vam je bolje zato što ste ovde? Da li mislite da ćemo za godinu dana biti u nekom sistemu ovde našem u kojem radimo, zarađujemo, možemo da priuštimo sebi više, da imamo više slobodnog vremena, da budemo pametniji, da se osećamo bolje?” Nikad ih nisam pitao. Nego sam podrazumevao, što ti je dosta tiranski stav zapravo, to ti rade državnici, jelte, pogotovo vrhovni vladari. Svi smo mi deca. Ne, nismo mi deca. Ti si samo tiranin. Ništa drugo. Tako da sam ja imao tu ulogu, iako sam mislio da sam ja dobroćudni, jelte, izvršni direktor.

Ivan Minić: Prosvećeni tiranin. 🙂

Srđan Erceg: Prosvećeni tiranin, da, važi, a dok se slažeš sa mnom. 😀 To su besmislice. To ne postoji. Ne postoji dobroćudni tiranin. Postoji samo tiranin. Ali je stvar u tome bila što nikad nisam pitao njih. I pošto nisam ih ni pitao, ja sam projektovao da ja moram sada da firmu izvedem na pravi put, jer sam njima obećao da ćemo mi uspeti, što je zamka u suštini. Samom sebi sam postavio zamku. Zamke iz koje nema izlaska. Jer će uvek biti neko zaposlen. A pošto ti njih ne pitaš, postulat je postavljen. To ti je kao Ustav. Ti si postavio preambulu iz koje nema izlaska i samim tim ti si u trajnoj zamci. Ja moram da nastavim. Zašto? Šta bi to bilo? Viši ciljevi. Koji viši ciljevi? I onda osoba pored koje se budiš postaje nevažna. Jer imam viši cilj, ja moram da spasim 20 ljudi. Pazi, to je toliko ružno.

Ivan Minić: Ili da stigneš na trku.

Srđan Erceg: Ili da stignem na trku. To je toliko ružno sa moje strane. U pravu si 100%. To je zapravo s moje strane ružno. Ali, to me Gojko isto naučio – mit o dobrom čoveku. Mi da bismo funkcionisali, mi moramo da verujemo da smo dobri ljudi. Svako od nas. To je psihologija. To imaš i u religijama, ta potreba da se bude dobar. Čak i kad znaš da si zao i da si, da izvineš, seronja, ti moraš da tražiš racionalizaciju svojih…

Ivan Minić: Da opravdaš to.

Srđan Erceg: Tako je, i onda ja u opšte nisam shvatao da mogu da budem loš. Kao ja zapošljavam 10 ljudi, ne zapošljavaš ih ti, oni rade, oni su zaradili svoj novac. To su odrasli, zreli, pristojni, pošteni ljudi, koji rade, a ti si im ponudio okvir u kojem će da rade. S tim što sad sam shvatio da moji i dan danas okviri su bolji što ti dajem slobodu, pa možda je nekom, možda nekom nije. Možda nekom više prija da ima vrlo jasno struktuiran život u smislu odu u kancelariju i radi, to je samo moj problem, mislim sad aha čekaj u stadu stoj, zašto, čekaj, zašto o tome razmišljamo na taj način. Vidiš ja moram sebe da izlečim po tom pitanju, time vređam 99,99% društva. Šta sad, ljudi koji rade u firmama od 9 do 5 oni su lošiji od mene. Pa baš i nisu, naprotiv, a to što verujem duboko u humanizam to je što sam toliko besan na korporativne strukture da sam zaboravio da te korporacije čine ljudi, znaš tako da izvinjenje 99,99% populacije. Ali činjenica je da i ono sa čim se treba suočiti su ove stvari, nemam pojma kad mi se to desi. Evo sad mi se to desilo, nisam ni shvatio da grešim već danas sam postao bolji čovek, hvala. Pa ozbiljno i ja se ne šalim ovako izgleda proces, ja se trudim da se malo više ogolim ovog puta, jer sam razmišljao o tome, kada pričamo o psihičkom zdravlju nije nužno na teške trenutke samo, ja mislim na vrlo intimne momente, kako ti je izgledalo kad si se probudio sam iz noćne more. To ljudi ne dele, mislim treba da pokažemo kao ljudi koji se često pojavljuju ispred ekrana da se isto tako probudiš u znoju bukvalno, ne znam sećam se da sam sedeo u kolima bukvalno plakao, ja više nisam mogao da izdržim, nisam mogao da izdržim, ne znam više šta da radim. Znaš, nemam znanja, ne umem, mogu samo na silu da se probudim sutra ujutru i ustanem. Ali poslednji nerv mi je pukao, pukao, nema para, nema para u firmi, neko pored mene strada bukvalno, tako da je potrebno da nekome pomognem, čemu me vi ubeđujete, to je sve za naše dobro, biće nam bolje… Kad će nam biti bolje, majke ti? Ne znam, prijateljima ne pričam ne zato što neću, nego nemam kad da ih vidim, drugo što sam postao klasični biznismen, neko me pita za mišljenje ja mu ga dam. Ali kao poslovnu analizu, znaš nema onog saslušaš ga znaš biće sve uredu. A to sad ću ja da ti kažem šta treba bolje da radiš. No, niko te to nije pitao, samo te je zamolio da mu daš malo podrške, rame za plakanje i to je ok. Ali to su stvari koje ti se dese, a koje su se meni desile, i zato sam i rekao sebi i moram tebi da kažem i bilo kome, mi treba da pričamo o psihičkom zdravlju. Ljudi puknu psihički, budu oštećeni, a nema potrebe. Mislim da možemo da pomognemo da budemo svi zajedno bolje, prosto mi je tako važno da ljudi znaju da nisam savršen. To mi je mnogo velika opasnost.

Ivan Minić: Znaju ljudi, znaju ljudi.

Srđan Erceg: To je super, jer znaš ta neka, ima tih momenata jao super si ovo uradio, super si ono uradio, ljudi šta nisam super sve uradio. To isto meni se svidelo isto tako Džordan, pričao koliko sam trojki promašio. mislim nisam ja Džordan, ja sam mnogo manje od toga, ali sam u isto vreme mnogo više od toga. Džordan nikad neće biti Srđan Erceg, šta propušta, možda, znaš Džordan je to ali šta znaš možda propušta, možda sam proživeo što on nije, nije da se takmičim sa Majklom Džordanom jer je takmičarskog duha, samo hoću da vam kažem da je u redu da budemo, ne manje uspešni nego nismo u istim sferama sa nekim ljudima koji su se bavili nekim jako dobrim javnim poslom, ja se još bavim, ali samo da znate da je ok biti ja. A to je u suprotnosti sa onim što sam malo pre rekao, kažem ti moram malo da razmislim zašto sam toliki hejt prema korporacijama bacio.

Ivan Minić: Ne, ali imaš taj momenat gde prosto, niko nije postao, ja to često na taj način frejmujem i to ne mora da bude nečiji cilj u životu. Ali ako je cilj onda se malo drugačije funkcioniše. Niko nije postao olimpijski šampion tako što je bio umeren. Niko nije postao…

Srđan Erceg: Ja ne znam…

Ivan Minić: Majkl Džordan zato što je bio umeren.

Srđan Erceg: Da..

Ivan Minić: To ne znači da je to dobro, zdravo, da je izvesno, ako budeš neumeren u svemu da će se sve završiti kako treba, mnogi su na tom putu koji je ono čeličenje, mnogi su završili polomljeni..

Srđan Erceg: Jesu…

Ivan Minić: Niko ne zna za njih i upropastili su sebi život i sve ostalo, ali sa druge strane..

Srđan Erceg: Evo i poruka njima, proživeli ste pa šta, život nije gotov, ja imam 46 ja ti kažem, šta ću tek da pravim..

Ivan Minić: Kapiram…

Srđan Erceg: Da porastem, izvini što sam te prekinuo, bitno

Ivan Minić: Ne, ali, taj momenat da kao okej, ako hoćeš da budeš Novak Đoković, vrlo verovatno moraš da prođeš sličan put koji je prošao Novak Đoković, jer je to nešto što te je napravilo takvim, znaš..

Srđan Erceg: Be careful what you wish for.

Ivan Minić: Ali možeš da budeš srećan i ako nisi Novak Đoković…

Srđan Erceg: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Samo je pitanje šta ti je veći cilj, da budeš besmrtan u nekoj disciplini ili da budeš srećan, šta bi više voleo da budeš. Da budeš u pravu ili da budeš srećan? To je pitanje.

Srđan Erceg: Pa da, da to je da li si srećan kad si u pravu.

Ivan Minić: Zavisi oko čega si u pravu.

Srđan Erceg: Kažem, znaš, to su te pipave stvari.

Ivan Minić: Ja najčešće nisam.

Srđan Erceg: Ozbiljnost ovog u opšte se ne šalimo toliko,mislim, vidi, ako treba da odgovorim na još pitanja vrlo rado, mislim ja ne znam da li sam ti odgovorio na pitanja, gledam da nisam bežao od teme.

Ivan Minić: Pa ..

Srđan Erceg: Nego, znaš, šta god mogu da odgovorim.

Ivan Minić: Koa što je poznato od ranije, ti imaš digresije na digresije.

Srđan Erceg: Da, da dobro, to imam.

Ivan Minić: Hoće malo da petlja, malo da ti pobegne da ti kažem. Ok odgovorio si na većinu stvari i kroz većinu smo ih prošli, dobar deo. E sad, taj momenat  nismo pričali konkretno, ali ga jesmo prošli kao nešto što se desilo na vremenskoj liniji, jeste taj momenat kad, dakle vi ste imali internu organizaciju koja kaže ja ću preuzeti na sebe nešto ili ja kažem da ovo ne bi trebalo da se radi i ono veto interno, ali u nekom trenutku si ti odlučio da je to nešto što ćeš da preuzmeš potpuno na sebe.

Kako je došlo do interne reorganizacije u Hugeu?

Srđan Erceg: Misliš ovaj celu firmu?

Ivan Minić: Da.

Srđan Erceg: Pa znaš čak i nije bilo tako. Ja nisam hteo tako da funkcioniše, rekao ja idem iz firme, ja sam rekao, ja sam rekao ljudi evo vam firma, odoh ja. Gde ću, otkud znam, idem, gardening leave hoću, bukvalno, kao u F1 hoću, 6 meseci hoću platu i posle 6 meseci više nisam na plati i to je to i radim šta mi se radi. Nemam pojma šta ću da radim, meni je bilo dosta, meni je bilo dosta, bilo dosta vrtenja u krug, samo sam, delovalo mi je da, suštinski se vrtimo u krug iliti x, y, z nije ni bitno, ja sam reko budite u pravu, evo neka bude, vodite firmu, svejedno mi je, nek nešto se kažem, dođe do kraja, mi smo napravili magičan trougao, mene, Nikola, pa preuzmem ja pa dođe Ivan i onda vrtimo u krug i otimamo jedan drugom jer se ne slažemo ili se slažemo i da se vratim na ceduljicu i posle ko upravlja, niko. Svako i niko, a nismo mogli da se dogovorimo dovoljno dobro, da podržavamo onog drugog, mi kao podržavamo te ali da ti objasnim zašto sam ja uradio još nešto pride, ne može čovek je rekao ne radimo to. Ako si mu dao da bude izvršni direktor njegova je poslednja, pošto smo mi suvlasnici, da jel te dupe, oko, ko je šta, ne može. To što ste vlasnici to je jedna priča, onoga momenta kada ste operativno i da se vratim na operativnost, u operacijama, u radu, u izvršenju imate funkciju. Ne može da bude po potrebi. Sad imate e pa ne može, ako si ti podređen Nikoli, mora slušaš šta Nikola kaže tačka. Ako Nikola nije u pravu, vi sedite na kraju godine pa upravni odbor neka glasa za novog direktora. Ali to dok je on direktor mora da uradiš ono što ti je on rekao. Ne zato što ne postoji demokratija, ne zato što u toj fazi ne postoji demokratija, postoji na kraju godine, već nama ili ako je firma u propadanju ili nikad nije bila u propadanju, niko nikad nije radio tako katastrofalan posao. To ti je isto naš problem, panika,aaa panika, a uspeli smo aa, da l ij e to dovoljno dobro, da li nije. Znaš zašto? Nikad nismo bili uspešni u biznisu, znaš zašto, jer nikad nismo imali biznis. Ne znamo šta je uspeh jer nikada nismo, mi uspevamo u nečemu, besmisleno uspevamo a mi to ne vidimo. Isto kao što sam spomenuo ljude koji su imali prvi posao u Hugeu, pa je ovo prvo vođenje kompanijom, a nije bilo merila uspeha, u smislu jasno ti je, bilinzi, koliko novca vrtiš tj ovo znaš mi nismo bili agencija koja je mogla da se poredi sa drugim zato što smo mi izabrali neki put koji drugi nisu u tom trenutku. Ko se bavio Googleom, niko se nije bavio ekskluzivno Googleom, pa je to ovaj preraslo u ovaj društvene mreže, pa u full servis, pa u ne znam ni ja šta. Neki gigant, mamut, nemam ni ja pojma, istovremeno ne radiš ono što većina radi, banere, ne radiš, šta ima da radim Httpool to radi, sve razumem, šta ću ja sad to da radim, idi u Httpool pa to radi, tražim uslove od Radeta i kompanije i to je to. Ali nismo hteli u opšte da ulazimo na to tržište jer smo mislili da to za to suviše truda i para treba, nešto što i ne poznajemo dovoljno, i rekli smo nećemo. Ali nismo znali da li smo uspešni ili nismo. Verovatno smo bili, i sigurno u jednom trenutku smo bili.

Ivan Minić: Po nekim parametrima sigurno..

Srđan Erceg: I u jednom momentu, pazi mi smo upravljali sa preko 3 miliona evra budžetom, to je u jednom momentu samo na guglu, Ivane, to je besmislena suma novca za ovo tržište u tom trenutku, nemam pojma da li neko upravlja sa toliko para u ovom trenutnu, stvarno nemam, možda, verovatno, daj bože. Mi smo upravljali, ali mi to nismo prepoznavali kao nešto, mi smo samo radili i to se dešavalo. Loši smo bili u samo proceni u samoanalizi…

Ivan Minić: I?

Srđan Erceg: Ja sam rekao ja odoh. I Nikola i Ivan su rekli, pa pff, pa Srđane ajde da se ne razilazimo i onda je tu krenulo i ajde da i ajde ne i ja sam rekao neću više ovo. Prosto neću. Onda su njih dvojica rekli e nećemo ni mi. E onda sad niko više neće, ono pakao, onda smo rekli. Čekaj šta ćemo da radimo i onda smo rekli aj prodamo firmu. I onda nije ni bilo kupca i ja samo onda rekao ja ću da kupim firmu, jer opet kreten, umesto da sam pustio ja sam rekao ne mogu da pustim, jer sad nema ni njih dvojice unutra, znaš ne mogu da pustim i nisam pustio i drago mi je i žao mi je. Žao mi je a to ti je opet razvojni put, mi je žao jer u tom momentu nisam znao kako da upravljam. Nisam znao bez njih da upravljam. A nisam znao koliko oni čine firmu dok nisu otišli, razumeš. To ti je vrzino kolo, nemaš iskustvo, nemaš iskustvo ali moraš da ga prođeš da bi ga stekao, ja ne znam drugačije, ja ne umem drugačije kako da naučim možda neko ima pametniji, sigurno, mnogo ljudi je pametnije od mene, ali je ne znam.

Ivan Minić: Imaš i taj momenat da kao kad napraviš, ako to uradiš u pravom trenutku, na pravi način, mada je svaki način izazovan u svakom slučaju da vi nakon toga postanete mnogo bolji prijatelji nego što ste bili. To je onaj momenat, ja sam to 100 puta rekao više volim svoje roditelje od kad ne živimo zajedno. E tako isto i ovo, od kad ne moraš da deliš svaki pakao i sve, niste 24 časa na okupu, imaš tu neku situaciju da možeš da neopterećeno slobodnije da ulaziš u tu vrstu odnosa.

Srđan Erceg: Ali nama nije bio tako. Nama je Huge bio suviše intiman, nama je Huge bio suviše intiman, mi smo se posle toga razišli, prosto suviše je bio intiman. Da je to bila porodica, što je dobro ali je to tako bilo, nama je to baš bilo intimino i ni ja nisam, ja sam samo rekao ja ne mogu, ja ću da poludim..

Ivan Minić: Više. Ja ću da poludim više.

Srđan Erceg: Još više, ne onda ću da, dolazi ironija, kad sam preuzeo, mi smo, ja sam otkupio kompaniju, otišao i kupio kompaniju. Firma je sama kupila, ja sam direktor izvršnog odbora, potpisao otišao podigao kredit, stavio menicu. Inače čisto da znaš koliko su oni divni ljudi a i šašavi oni su potpisali menice koje su ostale kada su izašli iz firme, ne ne možeš da veruješ. Pa smo bili na sudu Ivan i ja, kasnili smo sa PDV-om, nismo imali para na računu. Ja sam bio u Čileu, Ivan je isto bio zakonski zastupnik i pošto ja nisam bio tu, u tom trenutku, Ivan je odgovoran za to što se desilo što ima smisla, ali ja smatram da sam ja odgovoran, jer bez obzira gde sam, morao sam da organizujem bolje posao. I zakasnili smo jedan dan sa plaćanjem i stigne nam, stigne poziv na sud Privredni. Zašto, da objasnim zašto smo mi kasnili sa plaćanjem PDV-a i nas dvojica, obojica dolazimo, odazivamo se pozivu, ja sam dobio, ne znam ko je kao izvršni direktor i kompanija je dobila, e sad i jedan i drugi možemo kao predstavnici kompanije da se pojavimo i sad tu se pojavljuje ne znam da li on ili ja kao čovek koji će verovatno biti kažnjen. Jer moraš da kazniš direktora po zakonu i preduzeće i sedimo pred sudijom za prekršaje i žena kaže ok šta se desilo i sad nas dvojica objašnjavamo. Nismo imali pare, mi se izvinjavamo, čim su legle pare mi smo platili i to je to. Kaže dobro, ko je odgovorno lice i kaže on ja sam, i sad kao u Kviskoteci, ja sam odgovoran. Sad ona nas gleda zamisli šou, Ivan kaže ne, ne jeste on odgovoran ali ja sam, on nije bio u tom trenutku u zemlji, ja sam odgovoran. Žena ga gleda, ja kažem hvala mom prijatelju Ivanu, što želi da preuzme odgovornost ali i vi ste svesni da sam ja odgovoran. Bez obzira gde sam, ja sam morao bolje da organizujem posao. I sad žena posle šestog pingponga između nas dvojice kaže prvi put u životu mom se dešava da dva partnera ne krive onog drugog, nego da preuzimaju odgovornost jedan od drugog za ono što je neko, za prekršaj koji se desio. I dobro dobili smo kazne, sve ok, moralo je po zakonu da nas kazni ali rekla je ja ću zaista gledati da vam dam najmanju moguću kaznu, jer ja u životu ovo nisam doživela i držite se zajedno momci, svaka vam čast. Ali to je istina, neću Ivana da gurnem pod voz, nije to poenta, mi se stvarno da budemo humani. Inače sad sam shvatio da posmatram korporacije kao da nas guraju u stada. Zato što većinom guraju, ali to ne znači da ako radimo tamo jesmo deo toga. Jer prosto sistem je taj koji nas gura od toga u taj cinizam što guraju je ono što mi, tako da ljudi apsolutno stojim pri tome što treba da vodimo računa da ne postanemo proizvodi za ironiju. Eto čoveka koji ima marketinšku agenciju, lošeg marketinga koji vam govori baš te briga za drugoga, ne nije me briga za drugoga, treba da vodimo računa jedni o drugima da bi loši ljudi i dalje stojim pri tome sistem gura kao tome, kroz poruke da ih bude više. Na kraju dana može sebe da opere svaka baraba koja prljave poslove obavlja ako vi saučestvujete u malom zločinu sa tim, onda su svi zločinici, ne nisu su svi zločini isti, veći zločin je veći zločin, e sad to je motiv, stojim pri tome da čak i u korporaciji stojite pri svome i da držite se svog mišljenja i integriteta, nije lako ni u jednom poslu, jer život vam je ugrožen jer vas guraju u kredite. Ja sam izašao iz toga, ja sam vrlo nepoželjna osoba u bankama jer nemam, mada malo nekad nešto kupim preko kreditne kartice, što je besmisleno, što više duguješ, bolji si, ne nisi. To te upravljaju više, izvini sad za ovaj pamflet koji sam upravo izbacio iz sebe, ali moram zato što mislim da je to važno i ne da dugujete pare, samo da ste svesni da se dužni bankama, a ne prijateljima i to je sve i izvinite što se ponašam malo patronizing ali to je moje iskustvo. Ja sam dugovao mnogo para svima, dok se nisam iskopao, dosta je toga nestalo iz mog života. Ali sam stekao neke nove stvari kasnije, sad da se vratimo na ovu. Preuzeo sam kompaniju i nije bilo lako, nije bilo svejedno i nisam se više nikad osećao isto. Zato što je to onda postala kompanija, možda to tako treba, nemam pojma, ali više nije bilo to onako dobro. Bilo a, kung fu,a sad sa Infinityjem imam taj osećaj ponovo ali ne doma, da mi je to dom, nego prostor gde ostvarujem svoje snove, poslovne snove. Mnogo sam zaljubljen u Infinity i mnogo mi je lepo. Ono što je dobro što sam partneru jednom, kao ništa se ti ne pitaš, ja sve radim, ti si silent partner. Mnogo bolje. Jer nisam imao para sve da pokrijem u tom trenutku i rekao sam u daćeš mi toliko i toliko para, on je rekao dobro na slepo ti verujem, i to je to, eto i to sam isto naučio i u tom e ja se pitam, iako se ne pitam, nema problema, daću parteru neka vodi, neka radi šta god hoće, to je meni bilo rešenje. Ne da umešam druge i da im kažem ej ti ćeš da upravljaš i ti ćeš ovo i ti ćeš ono nego, onda moraš to da ispuniš a zapravo sabotiraš ljude, to not cool, mi smo se, jedi druge sabotirali. Tako da sam preuzeo kompaniju, kad sam platio i insistirao sam da platim ono što je prva bila cena, što su tražili ostali partneri to sam platio. Jer sam insistirao na tome da nema cenkanja sa njima, je sa tim ljudima sam to gradio na ljubavi, nisam gradio na biznis planu, da želiš da zaradiš. Znaš ono bilo ti lepo da radiš sa tim ljudima, meni bilo lepo. Tako pogubiš se u nekom trenutku i ono što je ironija. Prva godina kada sam preuzeo kompaniju je bila najuspešnija godina u Huge Medije, ili ti siguran sam da je Nikola preuzeo kompaniju da bi njegova godina bila najuspešnija u kompaniji ili ti da je Ivan preuzeo kompaniju siguran sam da bi ta godina bila najuspešnija u istoriji kompanije. Zato što fokus je mnogo bitan. To je ono što nama nedostaje fokus. Kad nemaš fokus džaba ti svi talentovani zaposleni, svi talentovani, pamet znanje, šta god da imaš jednostavno fokus dovedi do toga da kao i veliki broj kompanija propada na kraju. Imaš core biznis, imaš nešto u čemu si mnogo dobar, nešto širiš, nešto vrtiš se na sve moguće strane. To ne znači da ne možeš da proširiš svoje poslovanje, ali moraš da imaš fokus da znaš zašto i kako to radiš. Mi smo imali i ja ti garantujem da pa i Bogdan kao tihi partner da je preuzeo kompaniju 100% da bi bila najuspešnija godina. Sledeća je bila još uspešnija, treća je bila veoma uspešna i onda smo tako počeli već da širimo biznis ponovo.

Ivan Minić: I dobro ovu epizodu smo posvetili tome da ispričamo priču o Hugeu do kraja. Odnosno ne postoji kraj, Huge je i dalje postoji ali da do današnjeg trenutka ispričamo. Mislim da si najvrednije stvari podelio mislim da je ostalo samo da napravimo neku vrstu zaključka odnosno iz razgovora i ko te prati zna koliko si ti zapravo posvećen Infinityju i svim stvarima koje radite tamo. Kao što rekoh ti si više u živom programu nego bilo ko drugi na svetu.

Srđan Erceg: Verovatno.

Ivan Minić: Ljudi koji su u rijalitiju manje provode pred kamerom od tebe. Svakako manje pričaju od tebe.

Srđan Erceg: To je sigurno.

Ivan Minić: Ovaj, ali ta pozicija da kažem, ti si dakle preuzeo kompaniju, vodio je onda napravio nekakvu drugačiju organizaciju u okviru nje i to je sve neko vreme trajalo i imalo svoje rezultate i pominjao si kakvi su oni bili u prvim godinama. Ono što je negde mislim najvredniji zaključak koji mogu da izvedem i koji ja vidim da to tebi više nije preterano opterećenje što govori da si našao neku vrstu modusa koji je tebi ok. Pomenuo si da to da posmatraš kao kompaniju i posao i da je drugačije nego kad je to tvoja beba. Sve je ok.

Srđan Erceg: Definitivno.

Ivan Minić: Naročito ako je beba više vas, onda je malo komplikovano, ne zna se ko je ko toj bebi.

Srđan Erceg: Prilično.

Ivan Minić: Ali kako danas izgleda Huge, šta danas Huge radi i koja je tvoja uloga u Huge danas.

Koja je danas Srđanova uloga u Hugeu?

Srđan Erceg: Znaš kako samo da ne zaboravim jedan bitan momenat. Ja kad sam preuzeo kompaniju posle toga se i Gojko pridružio nekih godinu dana kasnije, tako nešto i Gojko je de facto bio taj koji je vodio stvari. Apropo priče da je uvek unutra, a ja sam bio neko ko je dobio tu neku vrstu slobode, tj organizovao sebi tu vrstu slobode da mogu da tražim klijente, izučavam nove tehnologije radim neke stvari opet.

Ivan Minić: Evanđelista.

Srđan Erceg: Bukvalno. Vrlo operativni evenđelista jer mi, da ne imenujem klijente, nisam dobio njihovu dozvolu, za neke klijente sam ponovo radio automatizaciju kao što sam radio u Direct Mediji i uspeo sam da dođem do toga da zapravo sa istim brojem ljudi u određenom timu radimo stvari za koje moraš da platiš priličnu količinu novca da dokupiš alat. Ja sam hteo da napravim alat i to mi je nekako bilo bitno kao dokaz da mi je ja kao pojedinac i mi kao kompanija možemo da budemo inovativni dovoljno da možemo da uradimo neke stvari.

Ivan Minić: Srđan Erceg Excel programer.

Srđan Erceg: Tako je Excel programer, to sam automatizovao da spreadsheetove ponovo, zato što mi je to najlakši interfejs, u suštini, nema ništa da učiš, nego samo imaš skriptice i vozi. A i dalje imaš slobodu da u ćelijama radiš kao u Excelu. To, to, to je, to sam se smejao, kažem mom bratu nisam ja programer jesi, jesi samo ti je čudna platforma. U glavi mi jeste, ali to je to. Ali to je ono što je bilo mnogo bitno u međuvremenu moja uloga se promenila, samo da kažem zašto, kako. 2019. sam imao operaciju kičme, C5, C6, C7 zapravo pršljenovi su, između njih su jel te diskovi, hermijaciju sam doživeo, udario sam glavom u dovratak, tako snažno a sam zapravo povredio diskove da nisam znao a sam to uradio. Ko je bio na Sport Klubu zna, između studija i režijske sobe postoji jedan stepenik koji je zaokružen metalnim vratima vrlo oštrim po ivicama, ja sam trčao na prenos i potpuno sam zaboravio na taj pomeraj, a ta vrata zapravo nisu toliko visoka, jer imaš stepenik. Kako sam uletao ja sam tako snažno zario glavu u ta vrata da sam sebe praktično skalpirao, ovako sam otkinuo deo kože, koleginica Nataša je pomagala da vratim na mesto pre nego što sam otišao dalje, jel te sređivao sam je, jer sam morao da odradim prenos prvo.

Ivan Minić: Jer prenos ne sme da kasni.

Srđan Erceg:Tako je. Kada se to završilo, pošto ništa nije bolelo osim skalpa, rekoh pa nisam ni loše prošao, jer misliš da će uvek da te nešto boli kad se povrediš, neće. Nažalost pošto su tako diskovi pukli, onda su osteofiti počeli su da rastu po kičmenoj moždini i jedino rešenje je bilo da počela je da mi odumire ruka leva, nervi su bili počeli da odumiru bili su uklješteni da se operišu. Nisam mogao fizikalnu terapiju, jer sam zakasnio jer su dve godine prošle od incidenta, da nisam otišao na magnetnu rezonancu nema šta, genije, lekar ne sećam se kako se zove, koji je otkrio tako što mi je pregledao rame i pipne me i kao tu vas boli. Kaže morate da idete da snimite vrat. Da snimim sad vrat, baš prijatno pozadi bilo, elem morali smo da izvrše operaciju, pa su me jel te otvarali vadili diskove, sad imam unutra kaveze popularne da ne kažem cageove, graftovanje, pa je sad to fuzionisano sve C6, C7 sve je to spojeno u jedan poveći pršljen. Ali u tom momentu ja ležim i razmišljam, šta sam, šta sad, pričamo to jer za mene je to stravična operacija, plašim se šta će to biti, da li ću ostati nepokretan od vrata na niže. Da li ću izgubiti glasne žice jer ti utrnu glasne žice tokom operacije, za mene horor, iz te perspektive, ali isto tako nemam mnogo izbora, jer u jednom momentu nije čak ni opcija ako se ne operišem odumreće samo leva ruka, pa ću, vidi vidi razvučeš, sad vidi to je bilo moje razmišljanje pa vidi to je ok. Jer osteofiti neminovno rastu ka kičmenoj moždini, nema fizikalne terapije, koliko god vam neko govorio idi kod kostolomca ili tako nešto slično koji će vam ukinuti osteofite, nema. To je bukvalno idete u radionicu, skida se tvrda…

Ivan Minić: Iglica.

Srđan Erceg: Bukvalno. I brusilica stoji kao na operacionom stolu, mora da se skine i mora da se iskoristi da se graftuje, da se prespoji, hvala inače doktoru Krajnoviću koji me je operisao.

Ivan Minić: Sve može.

Srđan Erceg: Radi. I hvala zaista i kako se zove doktor sa VMA koji mi je isto rekao da je prognoza dobra, i rekao mi da njegov pacijent, devojka igra odbojku danas u Južnoj Koreji, top, top, dakle ima nade.

Ivan Minić: Možeš da igraš odbojku.

Srđan Erceg: A tako je, ti znaš koliko ja na plaži patim sa odbojkom, tako da jel te da pokažem da beach body. Dolazim u situaciju da razmišljam da imam operaciju i šta sad, šta ćemo sad. Jer u tom momentu malo presložiš preslikaš svoj život i kažeš sebi, čekaj, jel to to, jel to ono što ću da radim i onda sam sa devojkom bio na moru, Bol na Braču, inače to je jedno very happy place kad smo bili klinci, tamo ima jedan svetionik. Koji ja pamtim od malih nogu, meni to onako slika bezbedne luke, mirne i tako dalje i razmišljam hoću broj 8 pa je to infiniti pa razmišljam, pa to je već zaboravljeno, sve će to biti zaboravljeno, gledam taj svetionik i ležim i razmišljam da budemo svetionik. Jer meni su svetionici tako romantični. On svetli ti ne možeš da vidiš bez svetionika, ti moraš da dođeš do njega, možeš da imaš dan, lepo vreme, loše vreme ti vidiš svetionik. Dođeš, ne moja vizija je bukvalno bila, to sam naučio kroz Huge sa Nikolom, Ivanom, Gojkom, Bogdanom svima, svima koji su prošli kroz firmu, hvala svima, aha vizija ne sme da bude samo nešto što piše na zidu. Ovo je moja vizija, luka u kojoj je dobra ekipa, dobra muzika, dobra priča, ti dođi, otiđi ako hoćeš. Uvek si dobro došao ako si pristojan čovek, i to je to, mi te ne teramo da dođeš, ne teramo ad odeš. Mi smo samo tu i pričamo naše priče, ako si me ti naučio da ja pričam priče a insistiram, hvala ti a tome, kad si me zvao sećaš se, moraš da pričaš o tome kako se pričaju najbolje priče.

Ivan Minić: Sećam se.

Srđan Erceg: Ti me zoveš da pričam priče, kako ja  sam komentator, onda ti kažeš ne ti pričaš priče. Hvala ti, ja to nisam imao pojma. Imam ja rupe u spoznajama i saznanjima vrlo ozbiljne, ja neke očigledne stvari ne vidim, neke neočigledne vrlo jasno vidim.

Ivan Minić: Ti imaš epifanije u podkastima.

Srđan Erceg: I imam, evo sad mi u, u spojilo se. Ali se to meni stvarno tako spoji jer se to tako kažem da nekom će pomoći, da znaju ljudi da to tako izgleda u mom slučaju, zaista tako izgleda. Ja usred razgovora shvatim da, pogrešio sam, mmm, pa da znaš, ne, ne krijem to da sam pogrešio. Pa ja, čak i ako je sebično, ja ću biti bolji i još ako mogu nekome da pomognem. Samom sebi kažem, čekaj možeš da samo da pogrešiš, priznaš, napreduješ i budeš bolji. Sve je ok. I u celoj toj priči gledam i razmišljam o svetioniku, tamo sedim i gledam letnji bioskop, letnji kino u Bolu. Tamo smo gledali Imperija uzvraća udarac, znaš. I onda pitam tata jel ovo istina, neću da otkrivam onima koji nisu gledali. I tata kaže jeste, jeste sine, jeste. Elem, toga se sećam, cele te priče i to je jednostavno bio moj happy  place koji sam spakovao u tu viziju i rekao ne sme da ima moje ime, ne sme da bude lično, ne sme da bude veće od onoga ko to pokreće. Nego mora da bude neki ideal. Uvek mi je to bila slika, nije da sam toliko mislio da ču da pravim podkaste, nisam toliko predvideo, nisam toliko dalekovid. Ja sam planiramo da radimo emisije, snimamo, pojavljujemo se. Youtube mi je bio izlaz, razmišljao sam o tome a idemo, pa vidi šta vi radite, pa ej ljudi, fenomenalno, svaka čast. Ko nije nije udario like and subscribe, odmah sad, zašto, zato što to pomaže ovim divnim ljudima, algoritam njih pogura, tititi, više subscribea, Ivan više može da pošalje oglašivačima, evo da vidite, koliko nas gledaju, prate, onda, mogu da izdrže da plate sve ovo što je iza kulisa, da svi dobiju plate, da svi budu srećni. Bože zdravlja da čovek zaradi najzad i to posle 20 godina preduzetništva.

Ivan Minić: Ne daj bože.

Srđan Erceg: Ne daj bože nikome to.Ali to je činjenica, to su, te stvari i onda stvarno si stvorio zajednicu, ajde svaka ti čast, nikad nisam pomenuo javno što radite sa Pojačalom, respekt stvarno, ozbiljno, ej vidi to su mnogo ozbiljne stvari, i to je lepota i u tom momentu ja otvaram sebi neki novi univerzum, gde si ti već. Ja nisam to tako gledao, ti jesi već tu i ti razumeš u govore, ajde ići ćemo u tom  smeru i tako je krenulo. Ali onda kreće da uvlači i svi moji snovi se tu polako ostvaruju i onda neki divni ljudi koji kažu e ajmo da, doći ćemo, pa ja došao, pa došao Deki Potkonjak, došao Džimi, došao Miksa, Vanja je bio tu ili Vera koja u tom momentu radi nešto drugo, završava svoj projekat i slobodna sam ajde da vam pomažem. Piksi koji je bio moj prvi producent na EuroSportu, Piksi, Dragan Stojković nije onaj Piksi, ali ga zovu Piksi, sa kojim se nisam video 10 i više godina, koga sretnem slučajno, Piksi bio nešto na MotoGP u Holandiji i neki kontakt stvorili. Piksi koji je došao da nam pomaže, mi usred kovida, sve, karantin, mi u periodu u kom smeš da se krećeš trčimo u studio i pravimo ga izmišljamo, nemamo pojma, on zove direktora fotografije i tako dalje i tako dalje. Otvaram tu priču i sve je to neki vrli novi svet. Kreće potpuno ludilo gde se meni opet sve ja o ma šta, ma šta, možemo jao tehnologija, hajde da se igramo automatizacija, ajde ovo ajde ono. I tako to krene a u međuvremenu šta je sa Hugeom, pa izašao sam na taj način iz te operative, i dalje sam komunicirao sa klijentima, radio sam šta je trebalo, međutim covid je mnogo toga poremetio, baš mnogo toga poremetio. Huge i dalje postoji. Moja uloga je sada konsultanta, samog sebe sam prozvao interni konsultant  ili ti uvek sam na raspolaganju i dalje komuniciram sa klijentima i dalje imam kampanje, tu sam da pomognem, tu sam da skrenem pažnju, dam znanje tu sam kad treba da se povuče, nemam pojma, šta god je neophodno. Prošle godine sam i vodio kompaniju tamo od januara do septembra kad smo se razišli. Imali smo ozbiljno razmimoilaženje, kovid nam je bio baš ono, razmimoilaženje, ja sam Periš, ne ja sam Buliš on je Periš, ali više nismo mogli da podnesemo jer je bila dobra kombinacija držali smo se u ravnoteži ali e onda je kovid doneo tu situaciju gde sam ja bio ne sad idemo agresivno u napad, a on je bio sad se potpuno povlačimo i palimo, da čuvamo se dok ne prođe oluja, ja sam bio u fazonu idemo u oluju i onda smo se prosto, svako je otišao nekim svojim putem i ja sam počeo da vodim Huge i ispalo je ok. Jer opet, ista priča kao sa Nikolom, Ivanom i Bogdanom, da je Gojko rešio da on vodi na svoj način, to bi isto bilo ok zato što bi kompanija preživela na druge načine razvila bi se na druge načine. Moj sistem se pokazao vrlo uspešnim jer smo sredili baš mnogo stvari dobili nove klijente, radimo, i negde smo se vratili osnovama, to je performance marketing tu smo dobri. Tu smo stvarno dobri, tabele, tabele, tabele, tabele, planovi i evo sad opet neki novi klijenti koji prvi put ulaze u e-commerce postoje neke prilike, koje nisu male, ali prvi put ulaze u e-commerce, na taj način ali sada je to bila usputna stavka da se vratim na budžete TV, radio, čak ni radio ne znam da li je stao tu, pa digital, daj mi kilo digitala, čuvena rečenica. E mi tu radimo, ja insistiram na tome da krenemo od biznis plana, gde vam je biznis plan, imate biznis plan, pa kako ćemo da vam damo prognozu uspeha, ako nemate biznis plan. Pa onda ljudima postaneš biznis konsultant u suštini. Da bi došao do svog glavnog posla, a to je marketing.

Ivan Minić: Da ih pripremiš za to suštinski.

Srđan Erceg: Pa da, dešavalo se nama da velike korporacije neke nemaju biznis planove za e-commerce, pitaju te koliki budžet će mi trebati, ti ih pitaš za šta. mislim dosta je jednostavno, pa ti kažu hoću, ne znam, 100.000 korisnika, pa ti kažem dobro iz koje zemlje, Srbije. Dobro 100.000 korisnika i onda koliko je prosečna, pošto tu krećeš on nule davanja pre nego što dođeš do konkretnih stvari. 100.000 dobro. Nama treba nekih 10 euro centi, 10 euro centi klik, treba nam 10.000 eura za 100.000 ljudi, to je jednostavna kalkulacija. Bar ti nešto da, koliko će ljudi da kupi, nemam pojma, nema pali iz topa konverzija 0,9, to ti je neki benchmark. Znači od njih 100.000 znači 1% je 1000 znači 900 ljudi će da kupi. Kolika ti je average order value, ne znam 50 evra, lupiću, znači 900 ljudi 50 evra je 45.000 evra očekuješ. Jesam li dobro izračunao?

Ivan Minić: Da li se to onda isplati na kraju dana.

Srđan Erceg: Tako je. Tražiš 45000, koliko ti treba za 10.000 evra da daš, nemam pojma, jel tebi marža dovoljna, jel dovoljno da razlika bude u tome, ne računajući agency fee, ljude i sve ostalo, koliki je stvarno return on investment, ne znam da li je to njima dovoljno. Ali im kažeš daš 10.000 za Google, daš 1500 evra za nas, vrlo je transparentno Google, Facebook, šta god da je, ili možemo i drugu igru da igramo, podelimo naš fee, pa to je 50% onoga što sam ti rekao ali plaćaš 1% svog prometa sa Googla nama. Znaš kako mnogo klijenata to voli dok ne počneš da im praviš mnogo para. I onda ovoliko da vam dam para, šta ti je i dalje ti pravim pare.

Ivan Minić: Da imaš taj problem. Ja sam verovao u sebe, bio sam spreman da idem sa nečim što je nepredvidljivo ali sam verovao u sebe i onda sam išao sa tim i onda na neki način moraju i oni a to ispoštuju.

Srđan Erceg: Treba, ali vidi znaš kako je

Ivan Minić: Da, nije lako.

Srđan Erceg: I to je sve ok. Ali kažem ti meni je to i dalje kad je inteligentno postavljen biznis, ja nemam problem sa time, meni je to zadovoljstvo da radim, znaš, ali fakat, trenutno sam stvarno u ulozi konsultanta, pokušavam da prenesem znanje, ne znam da li sam ikada dovoljno dobro prenosio znanje, Brđa, pozdrav za Nikolu Brđovića, pa i Nikolu Đokića, Ivana Jankovića, Aleksandru Mirkanović, ne znam sve ljude koji su bili, zašto. Oni su me naučili da oni sami na kraju moraju da nauče da plivaju, jer Srki mi a tobom imamo mesec dana, posle mesec dana nema me, nema i sad mogu da dobiju znanje od mene uvek ali to će biti brzo, ali pitanje koliko ti to treba da pohvataš, obradiš, ne znam.

Ivan Minić: Meni je to taj momenat super što, kad imaš neku dobru osnovu, onda ti to samo taj kratki check problem solving i to je super, ali ti ta neka vrsta mentorisanja na duge staze sa nekim kao što si ti je nemoguće.

Srđan Erceg: Ne, ja to zaista ne umem, nisam nikad uspeo u tome, žao mi je svima koji su verovali da ću pružiti tu vrstu mentorstva, ali sa druge strane, Nikola eno ga u Barseloni je, rekao da Srki ali si me naterao da razmišljam, da pohvalim, evo čovek je isto otišao u Barselonu, evo sad je već napredovao kao jedan od glavnih ljudi u agenciji u red Španije i rekao ono što sam naučio u Hugeu je meni otvorilo sva vrata. Jer kaže to što sam naučio je toliko kompletnije od onoga što većina radi. Ali to je tako.

Ivan Minić: To što si me naučio da se snalazim.

Srđan Erceg: Između ostalog ali nije samo to ali vidi i svi mi smo prenosili znanje kroz rad, mnogo znanja, znaš jer svi misle da smo mi videli biznis plan, jer je neko potpisao biznis plan. Kad su videli digitalnu marketinšku strategiju, to je i potpisano kao digitalno marketinška strategija, kad vide zaista digitalno marketinšku strategiju, tu ti stojim, evo sedim čvrsto na ovoj stolici, ja to znam da radim, u tome sam veoma dobar, ali ne mogu da te učim na način, ajde sad daj mi konkretnu situaciju, čak izmisli situaciju i daću ti marketinšku strategiju daću ti biznis plan.

Ivan Minić: Daj da radimo studiju slučaja.

Srđan Erceg: Tako je. Nemoj molim te da ti pričam u prazno, ja to nemam, čak moj mozak neće se aktivirati, on odbija, on jednostavno ovo nije istina. I kroz primere mislim da smo mnogo lepih stvari uradili. A Brđa je super zato što je on gurao tu neku inovativnost što donosi ta neka nova generacija. I ja volim da radim sa mladim ljudima, ne razumem ih često, ne razumeju ni oni mene, možemo tak da se tu lepo snađemo, ali postoje želje za uspehom i onda sam video kod te ekipe ljudi bila je spremna za razgovor kritičan, možeš da kažeš ne, ne, u direktnoj smo suprotnosti mi lično, cilj je da napravimo samo što bolju stvar za klijenta. Šta god to bilo. Tako da kažem ti sad sam u nekoj drugoj ulozi i potpuno sam posvećen Infinityju jer to je više od strasti, to su stvarno moji snovi, jer znaš kako. Na televiziji, televizija je korporacija, televizija je veliki sistem. Mi smo startup u medijskom svetu.

Ivan Minić: Dobro, televizija je, ima svoj format, ima svoj raspored. A ti se baš ne uklapaš dobro u rasporede, osim kad je trka.

Srđan Erceg: Ne, znaš ja izmišljam stvari, ne samo ja. Ja ću da podržim kad ti dođeš i izmisliš kažeš, dobro ajde uradimo to. Nisam samo ja znaš, ne idem samo ja i izmišljam, ne, ne, ja prilično dobro hvatam informacije i sad ti nešto izjaviš i sad aj kažem super sad ću to da uradim, ja ću to da inkorporiram u Infinityju, u Huge, u bilo šta, možda je to moja najveća poslovna vrlina, nemam problem ko je rekao ja ću da insistiram da se zna i koja je to osoba rekla, jer da se vratim do oportunista, aha čuo sam nešto pametno, ajde da uguramo to u sistem, to ti je onda skup, to ti je ljudska civilizacija, Huge i sve ostalo su ti ljudski skupovi. Kažem ti, ti ljudski odnosi, nemam, nije to pitanje humanosti, ja se trudim da budem dobar čovek ali iz perspektive biznisa, možda sam previše agresivan, nema pojma. Ajmo idemo odmah to, to ljudima ne prija, uzdrmava svetove ljudima, to je šta ti je osećam odmah neurozu zato što tako funkcionišem.

Ivan Minić: Zato što ima jedan Srđan Erceg i to je to. Možda je povremeno i suviše ali je većinom vremena je…

Srđan Erceg: Gde si me stavio, između Hitlera i Rosija? 😀

Ivan Minić: Većinom vremena je to više nego dovoljno. 🙂 Srđane, hvala što si podelio ovo, sledeći put..

Srđan Erceg: Hvala tebi.

Ivan Minić: Za manje od godinu dana ćemo pričati o Infinityju, jer to jeste najvažnija stvar u tvom životu.

Srđan Erceg: Pa u ovom trenutku, da, poslovno.

Ivan Minić: Poslovno, da. Hvala vama što ste nas slušali, mislim četvrti deo žitija Ercegovog.

Srđan Erceg: Da, pa ja se nadam da vredi, ne znam šta da kažem.

Ivan Minić: Četvrti od beskonačno.

Srđan Erceg: Hvala.

Ivan Minić: Jer to je taj svetionik, beskonačni svetionik. Hvala vam što ste nas slušali i gledali, kao i sve za komentare i sugestije na za to predviđeno mesto na Youtubeu. To bi bilo to za ovu nedelju, vidimo se ponovo naredne nedelje.