Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Moj današnji gost u Pojačalu je Vlada Pavlović iz WM Equity Partners. Pričali smo o finansijama, o tržištu kapitala, o tome kako izgleda biti investitor u neko dobrom i neko loše vreme, kako izgleda tražiti investiciju i kada je zapravo pravi trenutak da neki biznis sebe predstavi tržištu kapitala. Pričali smo o mnogim važnim stvarima, kako za nas kao pojedince, tako i za nas kao preduzetnike koji treba da razmišljaju o tome da firma ne mora isključivo da bude finansirana samo od novca koji prihoduje. Verujem da će ovaj razgovor biti vrlo zanimljiv svima. Ono što je meni važno da je Vlada podelio svoju ličnu priču i svoje lično iskustvo, tako da ne pričamo o nekim apstraktnim stvarima, pričamo o stvarima gde su ljudi koji su učesnici dali deo svoje kože, dali deo svog žitova, rizikovali, u nekim situacijama prošli dobro, u nekim ne tako sjajno, ali nijednu bolnu stvar nismo preskočili. Uživajte u razgovoru i počnite da razmišljate o tome šta ćete raditi sa svojim kapitalom.

Realizaciju Pojačalo podcasta već duže vreme podržava kompanija Epson a od nedavno smo za vas pripremili i nešto posebno. Naime, nova fiskalizacija podrazumeva da mnogo veći broj nas mora da se bavi ovim pitanjem i mnogo je nedoumica, mnogo je nedovoljno detaljno objašnjenih informacija. Mi smo se potrudili da na jednom mestu, na sajtu novekase.rs objasnimo baš sve što može da vas zanima i damo odgovore na sva pitanja što se tiče same fiskalizacije, što se tiče ko je obveznik kao i na koji način možete iskoristiti subvencije koje država daje. Takođe, dali smo i neke preporuke uređaja koje možete da koristite. A tu je i webinar, gde za nekih 30-40 minuta, možete otprilike da dobijete vrlo jasnu sliku o tome šta nova fiskalizacija podrazumeva za sve nas. Takođe, treba reći i to da je kompanija Epson, osim POS uređaja, koji su ovde u centru pažnje, proizvodi štampače u svim mogućim oblicima, veličinama i namenama, kao i već 20 godina najbolje projektore na svetu, a više o tome možete videti na epson.rs  

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Vlado, dobro došao. Ti si jedan od retkih ljudi koje smo do sada imali u Pojačalu koji se vrlo temeljno bavi finasijama, a to jeste jedna od stvari gde mislim da fali najviše znanja i svesti, jer posebno u nekom mom krugu prijatelja i dobar deo publike koja sluša Pojačalo nema više one egzistencijalne brige već neko vreme. To su sve ljudi koji imaju dobre poslove, dobre plate, dobar životni standard, mogu da planiraju neke stvari, ali prosto nekako nismo naučeni i osposobljeni za to, ni u jednom trenutku nam niko ništa nije rekao, i onda ne postoji nikakav dugoročni plan niti bilo šta slično. E sad, zašto sam baš tebe zvao i zašto sam s tobom želeo da pričam? Prvo, zato što ti imaš jednu jaku neobičnu ličnu priču. Drugo, ti si jedan od ljudi koji ne priča o tome, nego je on to sve uradio i radi na ličnom primeru, pa samim tim se i bavi time da sa drugima na takvim stvarima sarađuje, a drugo dolaziš iz korporativnog sveta. Imaš iskustvo koje je na različitim stranama i možeš da razumeš različite profile ljude. Vrlo često si bio u prethodnom periodu adresa kada prosto nešto treba da se priča ili sa ljudima koji su investitori ili sa ljudima koji su iz nekih finansijskih institucija kao neko ko može da posreduje, pomogne ljudima da se međusobno razumeju, jer obično ako neko dolazi iz IT-ja ili komercijalnog biznisa, ne razume se baš najbolje sa svima ostalima koji su tu važni i nije loše da postoji prevodilac. Tako da dobro došao. Biće ovo jedno zanimljivo i nadam se poučno iskustvo. 🙂

Vladimir Pavlović: Ivane, hvala puno na pozivu i, naravno, biće mi zadovoljstvo da sa tobom i sa svim slušaocima i gledaocima ovog podkasta podelim svo svoje iskustvo u jednoj karijeri koja već ima 20 godina, na domaćem i regionalnom finansijskom tržištu.

Ivan Minić: Prvo pitanje za tebe, kao i za sve goste, je Munchmallow pitanje: šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Vladimir Pavlović: Pa, to je jedno vrlo interesantno pitanje. Ja sam kad sam bio mali, bavio se sportom, ali sam nekako znao da nikad neću biti niti profesionalni fudbaler, niti profesionalni skijaš, već nešto u vezi sa finansijama, ekonomijom. To je nešto vrlo interesantno još od srednje škole, a i čak mogu i da kažem i od osnovne. Onda moja profesorka i fizike i profesor matematike su se jako razočarali kad sam im ja saopštio u 4. razredu gimnazije da ja neću da upišem ETF, nego da me interesuje ekonomija, da ću se baviti finansijama, i oni su rekli: “Pa, zašto ti, Vladimire? Od svakoga smo to očekivali, ali od tebe ne. Pa, zašto i ti da budeš ekonomista?” To je meni bilo nekako jasno od ranih dana. Da li sam napravio grešku ili nisam, proći će još malo vremena, pa ću moći to da cenim. Ali, nekako finansije, berza, trgovanja akcijama, korporativne finansije, finansiranja malih i srednjih preduzeća su mi uvek bile jako interesantno, iako to nije profesija sa kojom može da se zaradi puno novca u Srbiji, za razliku od razvijenih tržišta, i dan-danas se bavim time.

Ivan Minić: Ima taj neki momenat, nikad to neću da zaboravim u svom odrastanju, jer valjda je tako bio postavljen bankarski sistem u tom trenutku, gde su roditelji dali jednom ili dva puta mesečno, kako već, morali da odu u banku. To je bio proces. To se ide u banku, pa se boravi neko vreme u banci, jer valjda svi čekaju da podignu platu ili kako je to već išlo. I, naravno, koji sam mali, hoću da odlepim dok se to dešava. I trenutak kada se desila magija je trenutak je kada moj ćale u jednom trenutku shvatio da meni beskrajno zabavno da se igram sa onim čekovima u bankama. Bile su tri vrste, dva crna i jedan crveni, to nikad neću da zaboravim, koji nisu čekovi, nego su nalozi za uplatu/isplatu i slične stvari. I sva deca su se igrala time, tako što su pravila od toga aviončiće, a ja sam se igrao tako što sam popunjavao to. Malo je čudno! 😀 Ali, nekako te zainteresuje. Moj matori je bio ekonomista i ja sam od najranijeg detinjstva voleo da čitam te njegove knjige i da on meni to objašnjavao, a voleo je da objasni i nekako me to uvek interesovalo. Nije mi bila primarna profesija nikada, ali me je uvek interesovalo. A šta se dešava – OK, faks, u redu. Kad dođe na faks, kako prosto pronađeš svoje mesto u svetu ekonomije? Jer prosto postoji mnogo usmerenja kojima možeš da kreneš. Finansije su jedan od njih, marketing je drugi, mnogo nekih stvari do kojih može da se stigne. Kako si ti našao svoje mesto?

Kako je pronašao mesto u svetu ekonomije?

Vladimir Pavlović: Ja sam Ekonomski fakultet upisao 1997, tako je. I u to vreme ono što sam ja želeo da radim u životu takvih predmeta ja mislim nije ni postojalo. Možda je bio jedan predmet koji se zvao finanijska tržišta ili je možda čak on uveden kasnije, na postdiplomskim studijama, ali već tada su bili filmovi Wall Street i drugi filmovi, tako da nekoga koga je zanimalo trgovanje na berzi, šta je to broker, kakvi nalozi može da se ispostavljaju, koliko tu može na kraju dana novca da se zaradi, to mi je prosto privuklo pažnju i sa tobom idejom sam i krenuo na Ekonomski fakultet. Prosto i dok sam studirao deo svog vremena sam posvetio i praćenju nekog globalnog tržišta, akcija, u kom tom pravcu ide i razumeo sam. I takva jeste bila situacija da već 2001. pa do 2007. godine je bila zlatna era srpskog tržišta kapitala, gde se tada činilo da će i naša berza i naše finansijsko tržište ići nekim velikim stopama, kao što su išla razvijena finansijska tržišta. Nažalost, došla je kriza krajem 2007. godine i ova manja i nelikvidna tržišta su imali mnogo veće negativne konsekvence nego razvijana tržišta. Tako da se naše finansijsko tržište u nekom užem smislu ni dan-danas nije oporavilo od krize 2007-2008, dok su razvijena tržišta porasla i nekoliko puta više u odnosu na nivo koji je bio pre krize.

Ivan Minić: Kažeš da u tom trenutku na fakultetu nije bilo previše onoga zbog čega si ga ti upisao, ali šta si dobio na fakultetu? Šta su bile najvrednije stvari koje si iz tog iskustva povukao?

Vladimir Pavlović: Pa, ja bih rekao poznanstvo sa jednim zaista sjajnim ljudima. I naša generacija, 1997, zaista je iznedrila puno, puno uspešnih današnjih i menadžera i osnovača svojih kompanija. Tako da se i danas dosta družimo, viđamo, poslovno i privatno sarađujemo. Tako da je zaista to bila jedna sjajna generacija, koja se s druge strane imala i dobar tajming, jer smo mi fakultet završavali 2001. godine. Tad su se već određene promene dešavale, strane banke, osiguranja, druge kompanije su dolazile u Srbiju, i oni su hteli da osveže svoj kadar ili da zaposle kadar sa mladim ljudi koji su znali da koriste računar, da pričaju engleski. Tako da je moja generacija bila jedna od prvih koja je dobila priliku da ima to međunarodno iskustvo i kasnije kroz vreme oni koji su bili zaista dobri su sada na baš značajnim pozicijama u srpskim preduzećima danas.

Ivan Minić: Šta je bio tvoj prvi posao?

Prvi poslovi

Vladimir Pavlović: Pa, moja karijera je vrlo, vrlo čudna. I skroz, ja bih rekao, ono što sam prvi radio, kada sam počeo da radim, bi možda trebao da radim danas, a ono što radim danas je obično nešto sa čim se počinje. Moj prvi posao je bio u Narodnoj banci, tada se zvala Narodna banka Jugoslovije, i to spletom određenih okolnosti. Ja sam radio u kabinetu guvernera, upravo u jednom timu koji je bio zadužen za razvoj i pravne i institucionalne infrastrukture za razvoj tržišta kapitala, još tada Jugoslavija, kasnije u Srbiji. I prvi projekat na kome sam radio je bilo izdavanje obveznica stare devizne štednje. Ja često zaboravljam datume, ali 19. novembar to neću zaboraviti, to je bio datum kada je bilo prvo trgovanje obveznicama stare devizne štednje. Narodna banka je vodila taj projekat, bile su uključena još i druge poslovne banke, naravno, Beogradska berza. I pre tog dana su prosto ljudi dobijali one velike štampane obveznice. Imali ste obveznicu od 10 evra do 5 miliona evra ovako ištampanu. Presavijete, stavite u džep i šetate se gradom i idete da trgujete. To deponujete tad je bila u okviru Narodne banke se tek formirao centralni registar, da biste dali nalog za trgovanje, treba da deponujete obveznicu u centralni registar. Dobijate tu potvrdu i sa tom potvrdom, kao što si rekao, se prošeta do brokera. Odnese se potvrda, broker sa tom potvrdom se prošeta do Beogradske berze, izda nalog i posle tri dana ste mogli da dobijete novac na vašem računu od prodaje ili obveznice ili ste dobijete izvod da ste kupili te obveznice i opet da ih izvadite u papirnom obliku, stavite u džep i da se šetate. Nakon Narodne banke Srbije, pošto je Centralni registar postao samostalna institucija, ja sam prešao i radio sam dalje u Centralnom registru. Tad je novi zadatak bio da pored jednog takvog organizovanog trgovanja, kao što smo ustrojili za obveznice devizne štednje, preuzmemo i sve akcije i trgovanje svim akcijama koja su do tada bile izdate u Srbiji. Tada je postojao privremeni registar u okviru Agencije za privatizaciju. I to je bio jedan vrlo interesantan isto projekat, jer iako su određeni i fizička lica i preduzeća trgovali na Beogradskoj berzi, recimo, 2000-2001. godine, u tom Privremenom registru neke transakcije pa više od godinu dana nisu bile saldirane. Tako da ste vi dali novac, neko je dobio vaš novac, ali vi kada ste hteli da dobijete potvrdu o tome da ste vi vlasnik tih akcija, neke transakcije se nisu saldirale i po više dana i više meseci. I onda kažete: “Sačekajte, dođite za nedelju-dve-tri”, kako već. Sad sa jedne strane imate razvijena finansijska tržišta gde u okviru jednog dana možete da kupite i prodate istu akciju, u Srbije ste morali da čekate i više nedelja-meseci, a nekad i godina. Tako da prosto u toj 2004. godini Centralni registar kad je postao samostalna institucija, kad se izdvojio iz Narodne banke Srbije, preuzeo registraciju svih hartija od vrednosti koje se izdaju u Republici Srbiji. Elektronski se povezao sa Beogradskom berzom i od tog trenutka je zaista naše finansijsko tržište poprilično izgledalo na isti način kao i ova tržišta u okruženju, u tom tehničkom smislu. Kada su se stvorili ti preduslovi za neko ozbiljnije trgovanje, ja sam onda video da meni značajno više interesuje privatni sektor nego državna služba. I pošto sam smatrao da sam taj neki dug prema državi odužio na ovaj način, pošto nisam išao u klasičnu vojsku, nisam nosio pušku, nego sam išao u civilnu službu i još sam radio u državnoj administraciji još par godina, onda sam prihvatio izazov i prešao sam u jednu brokersku kuću. Tu brokersku kuću sam vodio od 2005. do 2007. godina, kada se pojavilo nešto o čemu sam sanjao dok sam bio mali, kao što si me pitao, a to je uspeli smo da registrujemo društvo za upravljenjem investicionim fondovima i otvorili smo prvi investicioni fond koji ulaže u akcije. Delta je otvorila prvi investicioni fond koji ulaže u akcije i obveznice, mi smo bili prvi koji smo bili fokusirani na akcije. I to je zaista u prvom kvartalu 2007. godine naša berza je porasla duplo. Znači, svako ko je kupovao nešto za tri meseca je imao gotovo duplu vrednost svoje investicije. Indeks na Beogradskoj berzi se udvostručio. I to je najbolji tajming za osnivanje fondova, za fundraising, a ujedno i najgori tajming za investiranje. Mi to nismo tako baš planirali, mi smo već u drugoj polovini 2006. počeli pripreme za osnivanje društva za upravljanje investicionim fondovima, podneli smo zahtev komisiji. Ja sam dobio licencu portfolio menadžera, skupili smo sve papire i to smo uspeli da završimo tamo negde krajem prvog kvartala. Tako da se baš pogodilo tako da je bio za fundraising trenutak fantastičan. I to je zaista bilo neverovatno. Za manje od tri meseca uspeli smo da skupimo preko 30 miliona evra od strane i domaćih i regionalnih investitora. I zaista u nekim trenucima ljudi su iz bolnice u onim bolničkim pidžamama dolazili ovde da oni potpišu ugovor i da mogu uplate svoj novac, da investiraju u investicioni fond koji će investirati u akcije. Mi smo bili u tom trenutku jako oprezni i zaista smo svim ljudima skrenuli pažnju da su akcije jedna vrlo rizična vrste investicije, da nikako svu svoju imovinu ne treba da investicioni fond koji ulaže u akcije, već da to treba da bude primereno mali deo njihove imovine. Dobar deo nas je poslušao, neki nas nisu poslušali, želeli su brzu i veliku zaradu. Tako da sa tih 30 miliona evra smo krenuli u investiranje tamo negde u maju 2007. godine. Kad se fond registrovan za trgovanje akcijama, onda moraš u nekom primerenom roku da se 75% te imovine investiraš baš u akcije. Ne možeš da kažeš: “Mislim da je tržište precenjeno, pa ću da čekam da budem u kešu”, nego zaista mora da se ulaže 75% imovine u tu vrstu aktive. I taman negde u oktobru ja sam uspeo da to sve investiram. I onda je krenula agonija i panika. Tržišta su počela, prvo globalno, a onda i naše domaće, da padaju. I sve što sam u tih nekih 4-5 meseci trebao da investiram, u narednih 4-5 meseci sam trebao da dezinvestiram i da vratim uloge investitorima u naš investicioni fond. Tako da smo onda vrlo brzo sa tih 30 miliona se vratili na nekih 3 miliona imovine u tom otvorenom fondu. To je bilo jedno nezaboravno iskustvo u tih godinu dana.

Ivan Minić: Taj momenat gde imaš neki kapital sa kojim treba nešto da uradiš, dešava se kriza, na koji način ljudi reaguju u tom trenutku? Pričamo o ljudima koji nisu – nije im prvi put da čuju šta je investicija, nije im prvi put da se dešava nešto da je tržište destabilizovano, itd. OK, verovatno nisu prošli globalne ekonomske krize više puta u životu, jer prosto dešavaju u ciklusima koji su dovoljno razmaknuti, ali obično kada pričamo o takvim stvarima postoje dobre faze, postoje slabije faze, ali investiranje je igra na duge staze. I te promene koje mogu da se dese kao posledica raznih stvari, na nivou godine-dve-tri-pet, se uglavom na neki način međusobno analiraju. To dođe na neki nivo koji je OK. Kad krene panika, to baš nikako nije dobro ni za koga. Kako je taj deo izgledao? Objasnio si šta si morao da uradiš, ali kako je to zapravo izgledalo?

Oči u oči sa ekonomskom krizom

Vladimir Pavlović: Pa, kao što si rekao, ta kriza je bila prva kriza sa kojom su se suočavali naši ljudi, stanovnici, a našli su na mestu da budu investitori. I zaista, kao mi sad o tome pričamo, to može da se čita, ali ja sam na svom ličnom primeru video da se to ne može niti naučiti niti čuti od nekog drugog, nego se mora osetiti na svojoj koži, kako je kada razaradiš novac, kako je kada izgubiš novac. I tek ćeš tada upoznati sebe, kad zarađuješ i kad gubiš. Sve drugo je nerealno, sve drugo je teorija. Ja sam te 2007-2008. godine zaista naučio da ljudi nisu racionalna bića. I ne vrlo često, ja bih rekao preko 90% investitora mnogo više vremena potroši da izabere mobilni telefon koji će kupiti nego da odabere u šta će investirati nešto što je radio i zaradio u zadnjih 10-20 godina svoje karijere. To se prosto dešava tako. Ljude ponesu emocije i dok se ne prođe par tih faza, dok ljudi ne nauče zaista da se na berzi može zaraditi puno, a da se može izgubiti sve, vrlo je teško argumentovano pričati. I bilo je tada i ja isto danas to vidim. Ne samo kad su u pitanju ulaganja u akcije na nekoj berzi, nego bilo koja ulaganja. Znači, jedina stvar koja ti daje sigurnost jeste diversifikacija. I to je nešto što su ljudi na razvijenim tržištima naučili pre 100-200 godina, a što se tek danas uči u Srbiji. I kad kažem diversifikacija, imaš ljude koji svu svoju imovine investiraju u nepokretnosti. Nepokretnost kao vrsta investicije je super, ali ona po pravili je značajno manje likvidna od nekih drugih vrsta investicija. I kad je problem, kad je kriza, ne možeš brzo to prodaš. Ako si se još malo kod banke zadužio, ne malo, nego malo više, a moraš da zatvoriš tu poziciju, onda si prinuđen da prodaš nepokretnosti po bilo kojoj ceni i tad možeš da izgubiš možda isto toliko kao što ćeš izgubiti na berzi. Sa druge strane, ako si osnovač sopstvene kompanije i ceo život si radio da osnuješ svoju kompanije i da dostigneš neke prihode koji su čak mereni u desetinama miliona evra i ako je vrednost tvoje kompanije danas zaista velika, može se uvek desiti neka korona, može deseti neki rat u Ukrajini, Rusiji, gde već, što će igrom slučaja na tvoje poslovanje jako negativno uticati i zaista to nikome ne želim, ali u jednom delu svoje karijere ja sam radio sa ljudima koji su jedan dan bili zaista živi bogovi koji su hodali na ovoj zemlji, odnosno u Srbiji, a sutradan su došli i bili su u situaciju da će banke ili neki drugi poverenici da im otvore stečajni postupak i da bukvalno posle toga neće imati ništa. Tako da jedina diversifikacija je pravi odgovor na svaku krizu, na odgovorajuće upravljenje svojom imovinom, ali samo hoću da kažem i ovo, to sada pričam samo zato što sam ja 2008. godine bankrotirao. Znači, to sam naučio na najteži mogući način. I ja sam isto napravio tu istu grešku. Kao jedan od menadžera regionalne finansijske grupacije, dobio sam priliku da kupim akcije po knjigovodstvenoj vrednosti koja je bila pet puta niža, odnosno koja je bila 20% vrednosti te akcije na hrvatskoj berzi na toj berzi u tom trenutku. I jedina stvar jeste kad kupite akcije kao zaposleni, dve godine ne možeš da je prodaš, nego dve godine moraš da je držiš. Pošto je to bila sjajna prilika za investiranje, ja sam, naravno, investirao svoj novac, ali sam otišao u banku i rekao: “Ja hoću da kupim još dupli iznos za iznos kredita.” Za dve godine vrednost te investicije je, naravno, pala na manje od jedne četvrtine inicijalne vrednosti po kojom sam ja kupio. I kada sam sve prodao, jedva sam uspeo da zatvorim kredit koji sam imao u banci. Tako da prodao sam svu svoju imovinu i na svojoj koži, na teži način sam naučio da se prosto iz kredita ne kupuju niti akcije niti se na taj način može brzo obogatiti.

Ivan Minić: Jedna od stvari koju kažeš je diversifikacija. Pričali smo o tome već u nekim od epizoda, ali smo isto tako pričali i da prosto mnogi instrumenti koji su napolju bili uobičajeni i bili dostupni godinama unazad ovde prosto nisu bili dostupni. Mi do 2001-02-03. nismo imali ni privatne penzione fondove i životno osiguranje i slično. Kako se situacija po tom pitanju menjala kroz vreme? Prosto, kad su te stvari postale dostupne i šta su sve opcije koje danas imaju ljudi koji razmišljaju da svoj novac na neki način uposle malo bolje nego da on stoji na računu?

Kratak vodič u šta sve možete da ulažete

Vladimir Pavlović: Pa, ja bih rekao da ni danas situacija nije sjajna, iako sada postoje značajni, šira lepeza opcija u koje možete da investirate svoj novac i da prosto gradite sebe kao investitora. I ja bih nabrojao neke koje duže, neke koje kraće postoje i šta su prednosti i mane svake od njih. Bankarski depoziti su bili nešto kad su došle strane banke tamo 2000-2001. godine sjajan finansijski instrument, sjajan način da uložite novac, jer u onim nedeljama štednje, ako se ja dobro sećam, nekada ste mogli da dobijete i skoro 10% godišnju kamatnu stopu u evrima. Na svetu ne postoji bolje investicija. I tada je isto država garantovala za taj depozit. Znači, bezrizični depozit na 10% prinosa godišnje – fantastična investicija. Tokom vremena do danas, depozit na štednju, odnosno prinos na štednju je spao na 1 ili ispod 1%. I svakako svaki čovek treba da ima neki iznos likvidnih sredstva, ali taj iznos ne bi trebalo da bude više od 6 do 12 meseci troškova njegovog običnog života. Prosto, ostatak svoje imovine treba da bude investiran u nešto drugo. A postoje dosta dugo i osiguranja i penzioni fondovi i njihovi proizvodi. Ja sam korisnik proizvoda od strane osiguravajućeg društva, jer prosto osiguranje života je stvar, ja bih rekao, i kulture.

Ivan Minić: Civilizacijska tekovina.

Vladimir Pavlović: Civilizacijska tekovina. Stvarno je malo bez veze imati obavezno osiguranje za auto, imati kasko osiguranje za auto, nemati životno osiguranje. Tako da zaista tu civilizacijsku tekovinu retko ko sebi može da obrazloži zbog čega ne izdvoji 100-200 evra godišnje za taj proizvod i da zaštiti najvažniju stvar koju ima, a to je sopstveni život. I naročito u kombinaciji sa nekom štednom komponentom. Zaista ti proizvodi od strane osiguravajućeg društva su dugo prisutni i treba ih svakako imati u određenoj meri. Penzioni fondovi su, takođe, počeli sa radom već ima više od 10-ak godina. I prosto imovina penzionih fondova pod upravom je, takođe, baš, baš značajna. I to je neki znak da ljudi razumeju koliko je važno štedeti kroz život i dočekati penziju sa nečim što je i privatna penzija, ne samo državna penzija. E sad, to su sve jako nisko rizični načini investiranja i od kojih srpska privreda nema puno koristi. Jer, hajde da stavimo sa strane ovu štednju u bankama, ipak banke dosta sredstva plasiraju srpskim preduzećima, penzioni fondovi, osiguranja, oni najveći deo svoje imovine plasiraju ili u bankarske depozite ili u obveznice Republike Srbije. Šta je jako pohvalno i šta je na kraju dana meni jako uzbudljivo i šta postoji sada kao alternativa dodatna za investiranje? Crowdfunding kampanje su počele pre, koliko, dve godine ili godinu i po dana, i ja bih rekao da je možda jedan najlepši finansijski instrument sa kojim čovek može da se upozna i da upozna sebe, jer ne mora da rizikuje puno. Znači, kroz crowdfunding kampanje može se investirati 100 evra i prosto podržati neko preduzeće ili neki preduzetnik koji želi da unapredi svoje poslovanje sa jedne strane, a sa druge strane jasno ti je da si izložen određenom riziku da ako taj poslovni poduhvat ne prođe dobro možeš izgubiti deo ili celu svoju investiciju. I kroz to ja mislim da se ljudi mogu na najbolji način edukovati i upoznati samog sebe kakvi su kao investitori.

Ivan Minić: Da, to je najjeftnija ulaznica u taj svet. 🙂

Vladimir Pavlović: Tako je, tako je. I meni jako žao – evo do sada smo imali završene tri crowdfunding kampanje, i kada se saberu svi investitori, to je i dalje ispod 200 ljudi u Srbiji koji su investirali. Ako izuzmemo neke koji su verovatno investirali u sve tri kampanje, onda je to verovatno brojka koja je bliži cifri od 100 ljudi koji su iskoristili tu priliku. I to mi je baš žao zbog toga i verujem i nadam se da će u narednim kampanjama biti prilike i da se više investira kroz taj način. Ono što em, takođe, isto raduje jeste da u poslednjih godinu ili malo više od godinu dana, takođe, startup kompanije koje posluju u Srbiji mogu da dobiju finansiranje od strane poslovnih anđela i udruženje poslovnih anđela, odnosno mreže poslovnih anđela koje okuplja inicijativa Digitalna Srbija, jedan sjajan primer kako novi način investiranja može da se organizuje u Srbiji. Nažalost, trgovanje na Beogradskoj berzi nije toliko zastupljeno, nije toliko primereno, barem ja danas ne vidim veliki broj interesantnih kompanija u koje se može investirati. Ali, isto ono što je interesantno jeste danas posredstvom nekih globalnih platformi vrlo lako iz Beograda možete investirati pare širom globalnih berzi. Za to ja uvek savetujem da to ne radite sami, nego da za to angažujete odgovarajućeg stručnjaka koji prate sve te svetske berze i koji može da napravi portfolio koji je u skladu sa preferencijama svakog pojedinca: da li je stabilan, manje ili više rizičan, koliki se prinosi mogu očekivati, koliki se i gubici mogu očekivati. Tako da je sa te tehničke strane sad investiranje na globalne berze mnogo, mnogo jednostavnije. Isto ono što je postalo s jedne strane i zakonom regulisano i jasno i poreski obuhvaćeno jeste investiranje u kripto valute. Tako da od prošle godine kripto više nije dilema je li to legalna ili nelegalna investicija, već je zaista legalna. I opet tu se može investirati mala količina novca i čovek može sebe da upozna i sa tim načinom investiranja. Kripto tržište je jako, jako rizično, ali isto interesantno i neki određeni deo imovine svakog pojedinca, odnosno investitora zaslužuje da može da bude u kriptu, odnosno ja volim da zovem to u privatnom novcu. Tako da vidimo kolika je inflacija bila i u Evropskoj uniji prošle godine, a sa druge strane kripto valuta, odnosno privatni novac ima nešto što se meni jako sviđa, a to je, recimo, Bitcoin – osnivači Bitcoina su rekli da više od 21 milion Bitcoina nikada neće biti izdat. I to je daje jednu zaista veliku buduću vrednost Bitcoinu, a sa druge strane državni novac koji se izdaje i koji se emituje zaista nema nikakva ograničenja. I prosto na kraju dana nije čudno što imamo onda inflaciju.

Ivan Minić: Ono što si pomenuo za crowdfunding i za Ventu.rs platformu, gde sam i ja bio uključen od samog početka i danas sam uključen u taj neki deo marketiranja, nama je svima jako drago što su sve tri kampanje uspele i što imamo jako dobar feedback od ljudi, ali isto tako smo svesni toga da nam je publika zapravo dosta manja neko što smo možda inicijalno mislili. Ono što nam je jako zanimljivo svima što kada analiziraš prosečnu potrošnju, odnosno koliki je taj čip koji oni investiraju, da su tu brojke mnogo bliže austrijskom proseku što smo mislili da će biti. Ja sam mislio da će upravo zato što je minimalna investicija 100 eura biti jako puno njih koji će probati sa 100 eura, jer što da ne. Međutim, ispostavilo se da to i nije slučaj. Ima i njih, ali oni su možda u brojkama 20-ak% u iznosima i mnogo manje, a zapravo ljudi mnogo više razmišljanju da ako već ulaze ne bude prevelika količina novca, ali bude nešto na čemu će osetiti zapravo i efekte te kamete i svega toga. Jer kad uložiš 100 eura na period od par godina, prinos može da bude nekoliko desetina eura. U najboljem slučaju, to se ni ne oseti. Zanimljiv je taj momenat da imaš mogućnost da izabereš mali iznos, uđeš sa tim, a da onda imaš to nešto, jer nije equity, nego je pozajmica, ali se ti ipak osećaš kao da si deo toga.

Vladimir Pavlović: Tako je.

Ivan Minić: Ipak se osećaš. To je… to je poslastičarnica u kojoj ćeš kupovati nadalje zato što hoćeš da ih podržiš, ti si deo toga. Imaš jedan drugačiji emotivan odnos. Imaš i taj momenat, nismo imali tih slučajeva za sad i nadam se da ih nećemo imati, ali imaš taj momenat da mnogo ti je stalo, guraćeš, promovisaćeš i sve to, a ako te iznerviraju mnogo više će da te pogodi nego što bi te pogodilo u nekoj drugoj okolnosti. Jer nisu oni sad neki tamo, nego ti si učestvovao u svemu tome.

Vladimir Pavlović: Tako je.

Ivan Minić: Tako da jeste sjajan način da oceniš kakav si u takvim situacijama. Jer prosto, kako Ameri kažu, put your money where your mouth is. Svi mi kada nas neko pita da li bismo uradili ovo ili ono, do trenutka dok ne izvadimo novac da li bismo nešto kupili, itd, svi mi pričamo ipak malo drugačije nego što bismo postupili u tom trenutku. A ovde je to baš konkretno nešto gde – od obećanja se ne živi. 🙂

Vladimir Pavlović: Ja bih samo istakao još jedan vrlo važan momenat koji ima veze sa svakim investiranjem, a to je, ti si spomenuo ako se investira 100 evra, koja se kamata može očekivati, itd. Prinos od svake vrste investicija je jedna stvar i on može biti jednocifren, može biti dvocifren, itd. Ali, najveći efekat je u tome što vi taj novac niste potrošili. Kad si investirao u crowdfunding platformu ili neku kampanju 100-200-500-1000 evra, nisi taj novac potrošio u kafani, nisi kupio nepotrebne cipele, nepotreban sat, nisi pretplatio neki automobil. Prosto, to je stvar isto evolutivne prirode, a to je da si se odlučio da štediš. A to isto mislim da neke zemlje uče decu malu decu od malih nogu da štede, mi i dalje možda ne učimo našu decu da kad novac zaradi nešto se potroši, a nešto se i uštedi. I ako si uštedeo 100 evra tako što si investirao u crowdfunding kampanju, a nisi kupio nove patike, recimo, taj novac će ti se vratiti sa ne velikim prinosom, ali tu je, pa sledeće godine ćeš imati još dodatnih 100-200-500 evra i kroz neko vreme to će ipak biti neki novac sa kojim može da se isfinansira s jedne strane prva godina školovanja tvog deta ili put oko sveta ako želiš da putuješ i uživaš. Prosto, ja mislim to najveći deo i najvažnija stvar kod investiranja to je da smo sačuvali novac, a da ga nismo potrošili.

Ivan Minić: Sa jedne strane da ga nismo potrošili, sa druge strane da on nije izgubio vrednost kako bi prirodno izgubio vrednost u tom vremenskom periodu.

Vladimir Pavlović: Tako je.

Ivan Minić: Jer to je možda i najveći problem sa ovim izuzetno sigurnim načinima štednje. Oni su takvi da u najboljem slučaju će umanjiti ili idealno eliminisati problem inflacije, ali ne postoji tu nekakva realna zarada od toga na kraju dana. Ista jedna od stvari svaki put kada pričam sa ljudima koji ozbiljnije se bave time i sami već duže vreme rade nešto sa svojim kapitalom, pokušavajući da ga i uvećaju i alociraju na neki pametniji način je koliko to zapravo dugoročna stvar, koliko o tim stvarima ne može da se razmišlja ili ne bi trebalo da se razmišlja na nivo 1-2-5 godina kao neke stvari koja je za ceo život. Možda neki deo novca za rizične stvari, da, ali da prosto ove ostale stvari zahtevaju da ih pustimo da porastu kroz vreme onoliko koliko treba.

Vladimir Pavlović: Kad smo mi 2007. godine pričali sa investitorima koji su želeli da investiraju u naš investicioni fond, odnosno akcije na berzi, pa to je bilo vrlo interesantno. Mi nismo našli nijednog špekulativnog investitora. Svi su bili dugoročni investitori. Imali smo preko 3000 investitora i svi su bili dugoročni investitori. Kada je cena akcije na berzi pala više od 10%, više od 100% ostalo još manje od 10% koji su zaista bili dugoročni investitori. 🙂 Tako da, opet čovek treba da upozna sebe sa jedne strane, a oni koji kreiraju finansijske instrumente treba da budu mudri i da kažu: “Ljudi se neracionalno ponašaju i treba napraviti one finanijske strukture koje su odgovorajuće za predmet investiranja.” Tako da smo mi naučili tu lekcije 2007. godine. 2008. godine smo osnovali zatvoreni investicioni fond, koji je bio mnogo manje po vrednosti svoje imovine, ali smo imali mandat od 10 godina da investiramo novac na berzi i da likvidiramo fond posle 10 godina, vratimo novac investitorima. Ovaj prvi otvoreni investicioni fond, gde su ulagači mogli svaki dan da ulože i da povuku svoje novce, posle tog perioda od 10 godina, manje-više je završio sa gubitkom od preko 30%. Zatvoreni fond, gde smo mogli da planiramo investicije na dugi vremenski period je udvostručio vrednost inicijalne investicije našim investitorima. Prosto, isti tim je upravljao sa novcem. U jednom fondu je imao zaista mogućnost da sprovede dugoročnu strategiju, u drugom fondu je bio izložen stalnim uplatama i isplatama, i prosto rezultati su zaista očigledni. Tako da ja se radujem da je sad donošen ovaj zakon pre par godina o alternativnim investicionim fondovima. Imamo od početka ove godine i prvi alternativni investicioni fond, to je TS Ventures. Mislim da je zaista sjajna stvar što je Telekom Srbije osnovao prvi alternativni investicioni fond i prokrčio, ja bih rekao, i regularni put za nove slične fondove. I svakako bih još pozdravio ovu sjajnu inicijativu Inovacionog fonda i svih drugih institucija koji sarađuju sa njima – Komisija za hartiju od vrednosti, Ministarstvo finansija i prosto drugih koji podržavaju ovaj program Srbija Ventures, a koji će podržati, recimo, druge osnivače alternativnih investicionih fondova, konkretno VC fondova, odnosno fondova preduzetničkog kapitala, gde će država – prosto državni novac matchovati sa privatnim investitorima i domaći startupovi će onda imati mnogo više prilike da dobijaju kapital i u Srbiji. I vrednost tog programa je 15 miliona evra. Ja bih voleo da grešim, ali mislim da je sada u ovoj situaciji Srbija ta koja je napravili veći korak nego što će napraviti privatni sektor. Pošto je uslov da biste povukli 1 evro od države morate imati 1 evro privatnog novca. Nisam siguran da je kapacitet srpskog finansijskog sistema da matchuje 15 miliona državnih para sa 15 miliona privatnih para u ovom trenutku, ali bih voleo da budem u krivu i da me praksa demantuje. A zašto je to tako? Srbija ima jednu, ja bih rekao, nesreću, jer finansijsko tržište pored činjenice da je mlado i nerazvijeno ono je još i fragmentisano na sledeći način: Komisija za hartije od vrednosti je regulator za brokersko-dilerska društva, za investicione fondove, a sa druge strane Narodna banka Srbije je regulator za banke, osiguravajuća društva, penzione fondove. I prosto regulativa Narodne banke je takva da manje-više ovim institucijama koje ona reguliše je zabranjeno da investiraju u ove finansijske institucije koje su pod regulativnom Komisije za hartije od vrednosti, što nije slučaj u drugim zemljama u okruženju. I mi kad pričamo sa našim kolegama, recimo, iz Hrvatske, oni ni ne primaju privatne investitore u njihove VC fondove ili private equity fondove, jer prosto imaju toliko institucionalnih investitora, pre svega, penzionih fondova, koji su u međuvremenu rasli, koji žele deo svoje imovine da investiraju u njih kako bi oni podržali ili tradicionalna preduzeća ili startup kompanije. Tako da Hrvatska već ima zaista jednu vrlo razvijenu scenu privatnih fondova i venture capital fondova. Nadam se da će se to desiti i u Srbiji. Bitno da je krenulo, a oko dinamike ćemo videti još.

Ivan Minić: Kako je izgledala tvoja karijera od trenutka kad je, pod jedan, sve otišlo do đavola na posla, a onda i privatno, kada je tvoj kapital u pitanju, manje-više slično? Znači, to je bilo pre 14 godina. Šta se dešavalo u ovih 14 godina?

Karijera nakon ekonomskog kraha

Vladimir Pavlović: To što sam doživeo i na privatnom planu i na poslovnom planu zaista je jedno dragoceno i neprocenjivo iskustvo. 🙂 I tad sam naučio da šta god da se desi čovek može da preživi zaista i da izađe još jači i pametniji. Mi smo prosto na privatnom planu… Pa, ništa, prodaš kola, svedeš svoju potrošnju na minimum, kupiš motor koji je primeren za Beograd i čekaš priliku da krene bolje u životu, pa da onda možeš ponovo kupiš stan, da kupiš bolji auto, itd. Preduslov za to jeste da ovaj poslovni plan krene dobro. Mi smo od tima koji je brojao preko 50 zaposlenih morali da se svedemo na tim koji broji 5 zaposlenih. I videli smo da dugoročno posao na finansijskom tržištu nije održiv, pa onda razmišljali smo šta tu drugo možemo da radimo, šta mi to sad znamo dobro i da možemo da unovčimo. I onda smo zaključili da upravo ovo što se nama desilo se dešava i kompanija u Srbiji. I onda smo počeli da naše iskustvo kako se prilagoditi krizi i kako restrukturirati svoje poslovanje možemo da prenesemo prvo onim kompanijama u čije akcije smo investirali kroz naše fondove. I nakon par uspešnih restrukturiranja banke su nas prepoznale kao zaista jednog pouzdanog partnera. I od, recimo, 2009. do 2018. godine radili smo na više od 100 projekata restrukturiranja preduzeća koja su se našla u finansijskim poteškoćama. To smo najčešće radili ili kroz unapred pripremljen plan reorganizacije ili plan reorganizacije kroz stečajni postupak. I to je isto bilo jedno dragoceno iskustvo. Tu smo upoznali ljude, koje kao što sam rekao, pre samo par godina su bili bogovi koji su hodali zemljom i kad smo pričali s njima oko investicija iz naših investicionih fondova, za samo par godina videli smo koliko se oni uopšte nisu – ne da nisu su se pripremili za krizu, nego zaista nisu imali nikakav plan B, svu svoju imovinu su investirali svoje preduće, operativno su se bavili svojim poslovanjem, nisu strateški postavili neke ciljeve i zaista su bili jako ranjivi, bili na ivici bankrotstva. Tako da to jedno iskustvo nam je bilo zaista dragoceno. I sada ponovo kada smo se vratili na ovu stranu investiranja i podrške i startup kompanijama i malim i srednjim preduzećima da dobiju novo finansiranje, zaista delimo sa njima to iskustvo. Jer koliko god si dobar danas, uvek se može desiti nešto da si sutra na rubu bankrostva, a kad se to desi, onda je mnogo, ja bih rekao, glupo da sve ono što si zaradio u prethodih 20-30 godina bude pod rizikom. U Srbiji se, recimo, nepokretnosti kao način investicije jako dobro razume. Najprostija je stvar isplatiti dividendu i nezavisno od svog preduzeća investirati u neku nepokretnost. I obavezno ne davati menice bankama, ne davati hipoteku na toj nepokretnosti, koja je upravo van biznisa, da bi imao neku sigurnost.

Ivan Minić: Da bi bila van biznisa.

Vladimir Pavlović: Jeste, i da bi imao neku sigurnost ukoliko biznis krene kako treba.

Ivan Minić: Postoji taj ceo momenat da kada se situacija na tržištu, kad kažemo ustala, onda ljudi, naravno, kreću da beže. Na taj način će sigurno svi izgubiti, ali ne možeš da – nije lako pobediti u sebi taj instiktivni momenat da kada krene problem bežiš pre nego što izgubiš sve. Obično ko ostane ne izgubi sve i obično se to sve vrati negde na neki nivo. Ali, postoje trenuci i svi smo na manjoj ili većoj skali doživeli u svom životu, i sjajno je kad čovek vidi da mogu da se dožive i na malo većoj skali i mnogo većoj skali, da se ljudi suočavaju sa istim tipom problema, ali možda je nekome – mada, svakom je njegov najveći, je li. Ali, taj deo kada firma dođe u situaciju da mora da se restrukturira potpuno, pod uslovom da želi da u bilo kom obliku opstane, tome prethode bolne, teške stvari i taj trenutak je verovatno trenutak potpunog očaja za mnoge ljude. Kod nas je to posebno, i kao stvar mentaliteta i svega ostalog, posebno teško, jer ljudi treba da žive sa osudom okruženja. Na mnogim mestima na svetu, naročito na onim najrazvijenijim, to je potpuno normalna stvar koja se dešava. Dešava se i velikim, izuzetno uspešnim firmama. Ja to često koristim kao primer, jer dovoljno nam je starija publika, nisu baš klinci, klinci, nego imaju to 25-26-27, 35-36, kao ko je 2005. godine mogao da zamisli da Nokija neće biti večno najveći proizvođač telefona na svetu. Nokija je potpuno nebitna. I biznis model koji je potpuno iz 19. veka u odnosu na sve ove ostale danas i činjenica da jednostavno ni volumen nije bitan, a profit po proizvodu svakako je mnogo manji na proizvodu od 30 eura nego na onome od 1000, ali dobro. Kako izgledaju ti razgovori? Kako izgleda taj proces kada neko dođe u gotovo bezizlaznu situaciju i onda mora da se desi intervencija?

Kako izgleda proces reorganizacije preduzeća?

Vladimir Pavlović: Pa, prvo ono što je velika greška, svi odlažu tešku odluku i kako vreme prolazi odluka je sve teža i posledice su sve veće. Umesto da se ide u susret problemu, da se blagovremeno priča sa poveriocima, da se napravi odgovorajući dugoročni aranžmani i dogovori, pa ja bih rekao da 90% naših restrakturiranja smo radili tako što zove nas klijent i kaže: “Podneo mi neko zahtev za otvaranje stečaja. Imam rok od 30 dana da podnesem plan reorganizacije ili se otvara stečajni postupak.” Znači, on je uspeo da sačeka da neko plati taksu i da mu pokrene stečajni postupak, umesto da je 6 meseci ili godinu dana pre toga sam inicirao ceo postupak, ispregovarao sa svim poveriocima i da nije bio u blokadi 6 ili 12 meseci, u kom vremenu je izgubio dobar deo klijenata. Znači, dobar deo klijenata je – ne dobar, ja bih rekao preko 90% je zaista zakasnio, a neki su primili to bolnije od drugih. Imali smo i tu neprijatnost, jedan klijenat nam se i ubio. Tek smo počeli da radimo plan reogranizacije, on čovek nije mogao da izdrži pritisak i ubio se. Ali, od sto desilo se samo jednom, tako da statistika nije tako katastrofalna. Ali, opet da kažem, od tih koje smo radili ja bih rekao preko 30% njih i danas vodi neki svoj privatan biznis na nekom manjem ili većem obimu. Tako da, ono što smo malopre rekli, šta god da se katastrofalno desi, čovek može to da preživi i da nastavi da posluje u nekom izmenjenom modalitetu. Poruka jeste: ako loše stvari krenu da se dešavaju, treba što pre reagovati.

Ivan Minić: Voleo bih na nekom oglednom primeru, bez imenovanja, da objasniš kako zapravo izgleda taj proces. Recimo da se desi u neposlednjem trenutku, ne desi se ni u idealnom, ali da se desi u nekom optimalnom trenutku, da neko shvati: “OK, ovo će za 6 meseci sve da ode do đavola ako nešto ne promenim.” Kako izgleda proces od tog trenutka nadalje u idealnim okolnostima?

Vladimir Pavlović: Pa, imali smo jedan vrlo lep i ja bih danas rekao uspešan primer, jedna kompanija – imali su dinamičan rast i dobili su prilike da uđu u veliki broj maloprodajnih lanaca. Maloprodajni lanci su im dali priliku da plasiraju značajnu količinu njihovih proizvoda, što im je zahtevalo značajno obrtno sredstvo, jer maloprodajni lanci su plaćali u rokovima koji su zaista bili neprimereno dugi. Posle 6 meseci su ih sačekali i neke akcije, bonus i kako već, tako da kad su oni videli da na kraju dana u maloprodajnim lancima oni generišu prihode, ali je profitabilnost zaista mala ili minimalna, a kad su bili pritisnuti od strane banaka da sad kredite koje su ranije uzeli vraćali, oni su doneli jednu stratešku odluku da značajno smanje svoju izloženost i da posluju tamo gde ima smisla poslovati. Odnosno, da kapital plasiraju tamo gde oni zarađuju najveću moguću stopu prinosa. I oni su smanjili poslovanje sa maloprodajnim lancima na neku primerenu meru, razvili su i svoju maloprodajnu mrežu, okrenuli su se tradicionalnim kanalima prodaje i profitabilnost podigli na jedan odgovorajući nivo, iako su prihode sveli na 1/3 onih prihoda što su bili pre nego što su se našli u finansijskim problemima. Videli su da veliki broj zaposlenih nije dogoročno održiv. I zaista vrlo je teško restrukturira kompaniju da niko ne dobije otkaz. Mi smo na svom primeru morali da od 50 ljudi damo otkaz njih 45. To je zaist jedno bolno iskustvo, ali ako vodite kompaniju, onda zaista s vremena na vreme morate nekome da date otkaz – ne zato što je on možda loš, nego zato što su se promenile okolnosti, a naročito je neko loš treba da ne bude deo više vašeg tima. I ono što je česta greška naših privrednika jeste da žao mi je da plaćaju porez na dividendu i onda, recimo, neku investiciju, nepokretnost prave sa kompanije umesto da sebi isplate dividendu i naprave tu investiciju nezavisno od same kompanije. Tako da u tim slučajevima, kad je već došlo do problema, naš je uvek bio savet: prodaj svu neposlovnu imovinu, zatvore sve obaveze koje imaš i nastavi dalje da posluješ na nekim stabilnim osnovama. Ljudi imaju veliki problem da prodaju. Nije im bio problem da uzmu kredit i da kupe nešto, ali im je sad problem da to isto prodaju i da vrate kredit. To je bio veliki, veliki problem. Tako da zato je dobro finansijsko tržište na kojem možeš i da kupiš i da prodaš akciju, i da dobitak realizuješ i gubitak. To je isto stvar kulture. Ako to primeniš i u svom poslovanju, da kažeš: “OK, ušao sam u neki poslovni poduhvat. Ako ide super, super. Ako ne, ja to mogu i da prodam i da vratim možda neki kredit banci i da nastavim poslovanje manje zadužen i da mogu da servisiram svoje obaveze.”

Ivan Minić: Ima i jedan momenat koji je možda previše banalan, ali mi se čini bitnim, a to je da ako kupuješ nekretnine ili nešto od vrednih stvari, najčešće se to vidi, bar na početku. Posle kad kreneš da kupuješ nekretnine koje više ne koristiš ti, onda i ne. Ali, onda zato što se to vidi, zato što je to nešto što koristiš, zato što je to nešto gde živiš ili nešto voziš, onda ti je posebno problem da kažeš: “E, ja sam sad izašao i nemam više tu kuću. Rentam stan sa porodicom, jer želim nešto da uradim.” To je lični poraz i mislim da mnogo tih mentalitetskih stvari koje su nam, nažalost, usađene da bi to morali da krenemo da menjamo što pre, barem oni koji žele nešto dobro sebi, jer te stvari ne vode na dobru stranu.

Vladimir Pavlović: I još jedan primer, skroz sa druge strane. Mi sad radimo sa dosta uspešnih malih i srednjih preduzeća, koji su dobili priliku da deo svoje neke investicije finansiraju iz dodatnog kapitala. Šta to znači? Znači da će ili napraviti dokapitalizaciju svoje firme ili će prodati deo svojih akcija i dobiti neki novac za sebe koji mogu ostaviti sebi za penziju ili investirati na neki drugi način. I sa kojim problemom se susreću ti sada vlasnici. Baš smo juče imali jedan vrlo interesantan razgovor. Sjajna kompanija, sjajan klijent i zaista imamo upit od strane nekoliko potencijalnih investitora. Ali, vlasnici kažu: “Jao, Vlado, ovo će nama da bude veliki problem. -Pa, šta će da bude veliki problem? -Ako mi krenemo u razgovore sa njih dva-tri-četiri, tu informaciju da mi pričamo sa potencijalnim partnerima oko osnaživanja našeg biznisa i regionalne i globalne ekspenzije, naši poslovni partneri će protumačiti da mi prodajemo našu firmu. Evo nama problema. Što ljudi u Srbiji prodaju deo svoje firme i rade kapitalizaciju, zašto? Zato što su u problemu. I onda dobićemo izuzetno negativan publicitet zato što radimo sjajnu stvar za našu kompaniju.” To je isto jedan primer pogrešnog mentaliteta. Ja kažem: “Da vam ja kažem, mnogo je gora informacija da vaši partneri saznaju da vi imate kredit u banci. Jer vi kredit morate da vratite. A ako vraćate kredit, možda nećete imati da im platite. Ako dobijete kapital od nekog partnera, taj kapital ne morate nikome vratiti. Možda ćete od kapitala baš platiti neke dospele obaveze.” Tako da je skroz drugačija percepcija uzeti kredit iz banke koji morate da vratite ili, ne daj Bože, pričate sa nekim partnerom da osnažite svoju firmu.

Ivan Minić: Bilo je dosta tih slučajeva. Uvek kada se pojavi nekakva nova opcija za zaradu, iako to nije namenjeno inicijalno za zaradu, kao kad su se pojavile seed investicije u startupe i kompanije u ranoj fazi razvoja, itd, uvek se nakon nekog trenutka pojave ljudi koji razmišljaju: “Aha, neko daje 25.000. Šta treba da uradim da bih ja dobio tih 25.000?” I, naravno, nije to ni često toliko, ali svaki slučaj gde neko nezasluženo dobije novac je problem. Jesu to visokorizične investicije i bio nam je i Jan, ali svi VC fondovi gledaju da od sto priča u koje su uložile jedna-dve-tri-pet budu, ne znam, pet budu OK, dve budu dobre, jedna da razvali i to je manje-više statistika sa kojom oni operišu. Ali, i dalje svaki loš primer je jako loš publicitet za samu tu priču. Mi smo imali tu situaciju da je tržište stranog kapitala ovde za takve priče bilo vrlo aktivno 2006-07, 08. je otišlo do đavola, ali se to vratilo tamo negde 12-13-14, i dalje postoji. Imamo priče lokalnih biznisa, koji neki su i ostali lokalno registrovani, neki su se preregistrovali negde u inostranstvo, jer im je bilo jednostavnije, ali imamo priče uspešnih biznisa koji su dobijali kako u tehnološkim industrijama, tako i u industrijama koje su konvencionalne, stare brick and mortar priče. Kako se tebi čini kretanje tog tržišta kapitala? Često ljudi koji imaju neke zanimljive priče, bez obzira koje su veličine te priče. Neke su male, srednje, neke su zaista velike. Imaju, čini mi se, pogrešan utisak da ne postoji kapital za njih, odnosno nije moguće da nađu investiciju za ono što žele da rade u narednom periodu.

Kako se kreće tržište kapitala poslednjih godina?

Vladimir Pavlović: Pa, kao što si rekao, u zadnjih, naročito dve ili tri, a i možemo reći zadnjih pet godina, situacija se promenila i postoje investitori koji jesu zainteresovani da investiraju i u tehnološke startupove i u tradicionalne kompanije. Šta su ti, ja bih rekao, dva ključna izazova? Prvo ću da se osvrnem na tradicionalne kompanije. Da biste mogli da dobijete investitora u tradicionalnoj kompaniju, vi od samog osnivanja ili bar dovoljno treba da se brižno odnosite prema svojoj kompaniji, odnosno da izbegavate određene, ja ću ih zvati optimizacije, uštede. Zaista čest je primer da vlasnik kompanije vozi najnoviji model Mercedesa ili BMW-a, a da mu njegov informacioni sistem još uvek star 20 godina, da mu je žao da plati plate za neki i middle management, ako je i on sam top management, da umesto da sačeka i plati sve dozvole za gradnju, on ozida neke objekte, pa će se kasnije baviti legalizacijom, da deo svojih privatnih troškova predstavi kao trošak firma, pa da tu plati manji porez, a onda mu je profitabilnost manja. I kad se sa svom tom istorijom sedne da priča sa potencijalnim partnerom, potencijalni partner to kad pogleda i kaže: “Zaista na drugi pogled tvoja kompanija deluje mnogo lošije nego što smo gledali na prvi pogled.” I onda imamo veliko razočarenje u smislu vrednosti. Tako da taj aspekt vrednovanja je nešto o čemu se mora razmišljati značajno pre nego što se priča sa investitorima. I drugi aspekt jeste problem sa kojim se isto suočavaju osnivači, a to je kad imate nekog novog investitora, oni zahtevaju od vas da im date određena jemstva i garancije da to što oni kupuju zaista bude tako kao što ste vi njima predstavili u nekom postupku inicijalnog pregovoranja ili kako već. Znači, prodaja firme ili primanje strateškog partnera ili finansijskog partnera u firmu nije prodaja polovnog automobila u viđenom stanju. Ne, to je postupak u kome vi dajete jemstvo i garancije da ako se neki problem desi, a odnosi se na prethodno poslovanje, vi treba da nadoknadite štetu vašem partneru. I to dve ključne stvari o kojima vlasnici tradicionalnih preduzeća treba svakako da razmišljaju. Opet, na strani startupova, dobra činjenica jeste da imamo svake godine sve više startup kompanija. Dobra činjenica jeste da njihovi osnivači nisu samo studenti koji su se odlučili da krenu nešto inovativno posle fakulteta, već imamo određeni broj ljudi sa značajnim korporativnim iskustvom koji kreću u taj posao. Šta je tu izazov sa kojima se susrećemo? Prosto, Srbija je siromašna zemlja i veliki broj tih startup preduzetnika mora nešto i da radi da bi pokrilo svoje dnevne operativne troškove i sa druge strane da razvija svoje startup. I onda jako je teško u određenom kratkom roku taj startup gurati da on raste dovoljno brzo, odnosno toliko brzo koliko bi neki finansijski partner, kao što VC fond zahtevao. Tako da dobra stvar jeste da vrednost tih inicijalnih investicija je sada sve veća i daje mogućnost osnivačima da onda zaista se posvete svom startupu ili da zaista budu tu fokusirani i da u nekom razumnom roku, od godinu do dve, ili naprave sjajnu priču ili da prosto stave tačku i da kažu: “Ova poslovna ideja nije funkcionisala. Stavljamo tačku i idemo u novi startup i neko novo iskustvo.”

Ivan Minić: Taj momenat organizovanja finansija firme i vođenja poslovnog života firme kroz nekakve finansijske dokument jeste nešto što vrlo često se ovde posmatra na malo drugačiji način, sa brojnim optimizacijama, odnosno, je li, razne stvari se završavaju u kešu, jer su jeftinije. I to je sve legitiman način da ti se odvojiš od zemlje, da porasteš do nekog nivoa. Ali, prosto u nekom trenutku kada dođeš do određene veličine preduzeća, više to jednostavno ne možeš da radiš. Organizaciono je prekomplikovano da bi bilo šta na taj način mogao da radiš. Sećam se, u jednom trenutku imali smo jako zanimljivu scenu. Razgovorao sam sa jednim direktorom naših tehnoloških kompanija koji je dugo u tom poslu. Ja sam u tom trenutku bio klinac od 20-ak godina. I, naravno, imao sam neke ljude koji su bili zaposleni, primali plate, ali imao sam gomilu tih nekih spoljnih saradnika koje sam keširao za stvari koje su radili. Jer prosto to je bio u tom trenutku jedini način da se to jednostavno završi u mojoj glavi. Pričali smo o raznim stvari i, između ostalog, ja sam pitao: “Je li postoji kod tebe taj momenat?” I on me gleda i kaže: “Je li ti stvarno misliš da na 200 ljudi to može da se radi tako? -Ne znam. Na 10 može. -Može na 10, na 20, na 30 može. Na 40 već imaš dve osobe koje se bave samo time. Veruj mi, ne može, ne funkcioniše.” Onda moraš da porazmisliš da li negde u tom procesu grešiš. Jer onda kad zapravo staviš na papir sve troškove koji postoje, ti shvatiš da odjednom nisi baš toliko profitabilan, odjednom to nije toliko dobro, a to su neki od parametara koji se koriste u procesu određivanja valuacije firme. I to bih voleo da te pitam, tvoje mišljenje i iskustvo, praksa. Ljude kada pitaš koliko im novca treba za nešto, pričao sam ti tu i scenu koja se sto puta desila sa Ventu.rs, kad pitaš nekog: “Dobro, koliko novac vam treba? -Pa, koliko možemo da dobijemo? -Šta hoćete da uradite? -Pa, ne znamo. -Pa, onda vam ne treba novac. -Pa, ne, treba nam novac. Crowdinvesting funkcioniše tako što vi nama kažete šta planirate da uradite i koliko vam novca treba. Mi onda procenimo da li to ima smisla za nas i da li smo dobar fit i da li mi to možemo da vam isfinansiramo. Jer ako su želje prevelike, verovatno je prerano da tako nešto radimo na taj način.” Ali, uvek se vrtimo oko istog pitanja, odnosno vrtimo se u krug oko stvari koja je pitanje šta je bilo prvo – kokoška ili jaje – a to je za šta vam treba novac, a koliko možemo da dobijemo. Pa, ne možete da dobijete ništa ako nam ne kažete za šta vam treba. I onda vrlo često, posebno ljudi koji nisu iz ekonomije, jako precenjuju to šta su uradili ili opet u drugim slučajevima podcenjuju koliko to zapravo vredi. Na koji način neko ko nije iz te priče može da sebi postavi na pravi način u glavi kako se vrednuje jedan biznis? Koji su parametri koji se gledaju? Na koji način je to uobičajeno da se uradi procena?

Kako se vrednuje jedan biznis?

Vladimir Pavlović: Postoji velika mistifikacija procene vrednosti nečega. Nešto vredi onoliko koliko – ukoliko uopšte postoji druga strana koja hoće da za to da neki novac. Da bi uopšte postojala ijedna strana koja hoće da kupi tvoju firmu i u nju investira, onda ja zaista mislim treba da se oni prethodni koraci urade, o čemu smo pričali, na odgovarajući način, da firma zaista bude uređena, sređena, da sve posluje, kako se kaže, na belo i da bude OK. To je zaista prvi preduslov. Ako se u to zakopamo i krenemo investitoru da objašnjavamo: “Ako nije baš tako, nego ovako”, vrednost firme značajno, značajno padne. To je nešto što je sasvim legitimno da se testira iz godinu u godinu u razgovoru sa potencijalnim partnerima, investitorima. I tako što ćete angažovati nekoga ili vi sračunati vašu EBITDA-u puta neki multiplikator, minus neto finansijski dug, to je zaista, zaista suviše uprošćena priča i ako tako izračunate, dok ne probate u praksi, dok ne videti da li ima neka druga zainteresovana strana, to je zaista samo projek na papiru. I ja bih rekao da je jedini način da se stekne osećaj oko toga koliko neka firma vredi jeste imati stalno otvorenu tu priču. I baš kao što si ti rekao, kako se finansiraju investicioni projekti? Idealno iz više vrsta izvora finansiranja. Retko koja firma ima toliko keša na svom računu da može neku novu investiciju sama sprovede. Ono što su danas preduzećima dostupni banakarski krediti i to jeste u redu, ali sam video veliki broj preduzeća što su se suviše zadužila od banaka i bili su finansijskim velikim problemima. Dodatni kapital je zaista jedan legitiman i vrlo korišćen način finansiranja novih investicija, koje zaista koriste – ne razvijane, nego normalne zemlje sveta. A kada uđete onda u te razgovore, onda kroz vreme testirate i pitanje vrednosti vaše firme. I meni je sjajan sad jedan primer koji u praksi sada diskutujemo zajedno i sa svojim prijateljima i partnerima. Našli smo jedan interesantan startup. To su naši ljudi koji žive i rade u Berlinu, a koji su nedavno imali jedan vrlo uspešan exit. I na tom exitu su bukvalno uzeli značajne pare, da ne kažem milione evra. Oni kreću u novi startup i imaju prvu rundu finansiranja koja iznosi par stotina hiljada evra. I naše prvo pitanje je bilo: “Zašto oni idu u prvu rundu eksternog finansiranja kada imaju toliko novca da im je ovo što će dobiti eksterno zaista smešno?” Ali, dobili smo jedan vrlo smislen odgovor. “Mi želimo od samog starta da verifikujemo vrednost naše firme. Mi želimo od samog starta da podelimo rizik sa eksternim investitorima. I mi želimo od samog starta da čujemo drugo-treće-peto mišljenje, jer ne mislimo da smo mi najpametniji na svetu i verujemo da kad pričamo sa drugim pametnim ljudima dobićemo dobre smernice da naš investicioni projekat bude što veći.” To zaista nedostaje preduzetnicima u Srbiji, da budu otvoreni za razgovore sa eksternim investitorima, da čuju njihove mišljenje i da nekako priznaju sebi da nismo nužno oni najpametniji na ovom svetu.

Ivan Minić: Ti si imao prilike dosta da radiš i sa jednom i sa drugom stranom. I onima koji gledaju gde da investiraju i onima koji su u potrazi za dodatnim kapitalom za rast i razvoj ili za šta god je firmi potrebno. Kakav je tvoj utisak – OK, pričao si kako je to izgledalo 2008, kada su svi bili dugoročni investitori dok nije došao prvi problem, kakva je situacija danas? Kakvi ljudi se javljaju za takvu neku vrstu saradnje i aktivnosti?

Vladimir Pavlović: Pa, obično opet i ovde se samoinicijativno javljuju oni koji su sad već iscrpeli neke svoje interne mogućnosti i sad su oni zaključili, što je opet, takođe, dobro, da ne mogu dalje sami i kažu: “Hajde sad da vidimo da li možemo da dalje radimo u partnerstvu sa nekim.” I to je skroz legitimno i za takve kompanije imamo potencijalne partnere i svakako uvodimo u neke razgovore. Međutim, ovim investitorima su najinteresantniji upravo one kompanije koje ne dođu kod njih, nego oni moraju da ih nađu. To su one kompanije koje zaista imaju odličnu istoriju poslovanja, gde je poslovanje iz godinu u godinu je sve bolje, i prosto oni i ne razmišljaju šta znači dobiti nekog finansijskog ili strateškog partnera da podeli riziki sa njima. Tako da uzme tu dosta vremena u razgovoru sa takvim osnivačima da oni razumeju da iako im danas ide sjajno da je prosto dobra stvar podeliti rizik i imati nekog finansijskog partnera koji će biti tu narednih 5-7 ili koliko već godina i sa kojim ćete zajedno napraviti, nadamo se, uspešan exit i da će onda zaraditi mnogo više nego da ste bili sami u vašoj kompaniji kroz sve to vreme. Tako da, još se vraćam na ono što sam rekao, što je stvar percepcije kulture u Srbiji. Ako ste sjajno preduzeće, ako vam nije neophodan eksterni kapital, ne znači da vam ne treba. I u tim trenucima treba pričati sa potencijalnim partnerima, treba ispitati koliko je neko spreman da plati za vašu firmu, i sasvim je legitimno da ako vam to ne odgovara da kažete: “OK, čujemo se za godinu dana ili za dve godine, pa ćemo da pričamo tad, ako sam ja bio u pravu, ako nastavimo da poslujemo ovako uspešno, onda ćete biti spremni da platite onoliko koliko ja tražim.” Ali, to je nešto što se ne rešava za mesec-dva-tri, to je jedan dugotrajana proces koji traje najmanje 6 do 12 meseci, a realnije da traje i više od godinu.

Ivan Minić: Imali smo nedavno tu jednu jako čudnu situaciju kakve se obično ne dešavaju, barem se ne dešavaju javno, vidljivo, itd, sa Ilonom Maskom i kupovinom Twittera, gde se on, naravno, uz dužno poštovanje gospodinu, nalupetao gluposti, rekao cifru, oni nisu bili zainteresovani dok nisu ponovo pročitali cifru i kao: “Čekaj, čekaj! Neko hoće da da ovoliko besmislenu količinu para?! Daj, samo beži glavom bez obzira!” 🙂 Barem je u mojoj glavi to tako izgledalo. Pretpostavljam da u realnosti baš i nije, ali jednostavno dešavaju s vremena na vreme neke takve potpuno sulude stvari, ali to nije – ljudi će to zapamtiti i počeće da razmišljaju da to tako funkcioniše. Ne, to je udar groma! Za to čovek mora da bude led! 🙂 I da ima viška para i idealno da nije baš morao previše da pogine da ih zaradi i da su mu prethodnih nekoliko godina bile jako dobri. Kad smo kod prethodnih nekoliko godina, otprilike si nas doveo negde do 2018. Šta ste radili u poslednjih nekoliko godina i šta se dešavalo sa poslom, tržištem tokom pandemije?

WM Equity Partners tokom pandemije

Vladimir Pavlović: Pa, ja bih rekao da i pandemija, a i sada ova kriza u Ukrajini i Rusiji je navela ljude da ponovo ozbiljnije razmišljaju o finansiranju putem dodatnog kapitala. I zaista zadnje 3-4 godine ponovo smo se okrenuli i ne radimo više restrukturiranja, radimo posao koji mnogo više volimo, a to su nove investicije i finansiranje, kako tradicionalno, tako i startup kompanija putem dodatnog kapitala. Tako da ovih dana imamo i neke konsultantske mandate na tu temu i baš nam je drago da vidimo da se te transakcije realizuju. I prošla godina i ova godina – prošla je bila sjajna i nagoveštaj da će ova isto godina biti sjajna u poređenju sa prethodnih nekoliko, i za tradicionalne i za startup kompanije. A i naš tim – mi prosto gledamo da se što više umrežimo i udružimo sa ljudima koji dele naše poglede i naša razmišljanja. Nadam se da ćemo iskoristiti ovaj pozitivan momentum koji je sad prisutan sad ovde u Srbiji, da imamo dobar zakonski okvir za alternativne investicione fondove, da imamo poreske podsticaje za one investitore koji investiraju u alternativne investicione fondove, da imamo podršku od strane Inovacionog fonda kroz Srbija Ventures program, da se matchuje državni kapital sa privatnim kapitalom u procesu osnivanja VC fondova. I nekako mislim da naš tim u narednih godinu-godinu i po dana može da iznedri jedno novo društvo za upravljanje alternativnim investicionim fondovima i da ćemo uspeti da osnujemo nekoliko različitih vrsta alternativnih investicionih fondova, od fonda preduzetničkog kapitala, odnosno VC fonda. Imamo jedan tim koji se bavi private equity fondom, imamo jedan tim koji je zainteresovan i za upravljanje nepokretnostima, imamo jedan tim koji se bavi trgovanjem na globalnim berzama. Tako da ja sam uvek optimista i voleo bih da za 12 meseci mogu da te sretnem i kažem: “Ivane, evo, uspeli smo da osnujemo društvo za upravljanjem alternativnim investicionim fondovima. Imamo sad i jednu široku lepezu finansijskih instrumenata u koje prosečan čovek u Srbiji može da investira i da napravi određenu diversifikaciju i zadovoljavajući prinos u narednih 10 godina.”

Ivan Minić: Kada mi je bio Rade Rakočević, on mi je pričao, naravno, i svoju ličnu priču, ali je pričao i taj deo koji se odnosi na ono što očigledno njegova velika strast, bez obzira što mu je i profesija dugi niz godina, a to je zapravo negde edukacija ljudi, motivisanje ljudi da krenu u neku priču sa trgovinom na berzi. Naravno, kad on to priča, to deluje sve veoma lako. I njegova energija, njegova iskrenost, njegova neposrednost je fantastična stvar. I jako puno ljudi odlično reaguju na njega. Međutim, naravno, postoji i onaj deo ljudi koji je u startu nepoverljiv. Prvo, jer im je ta stvar nepoznata. Drugo, nekako on to čini da deluje veoma lako. I u suštini jeste lako, u smislu danas relativno brzo i lako možeš da uđeš u tako nešto. Opet to zahteva vreme i koncentraciju i bavljenje time. Ali, jeste tema koja sve veći broj ljudi interesuje. Šta je tvoj savet nekome koga zainteresuje da krene sa investiranjem na berzi? Od čega da krene i prosto da li je to nešto što treba da radi samostalno? I ako da, do kada treba da radi samostalno, a kada možda treba da uključi nekog ko je ipak profesionalac u tome?

Saveti za investiranje na berzi i raspodelu kapitala

Vladimir Pavlović: Pa, evo ja ću reći svoj primer. Znači, ja nemam dovoljno vremena da bih mogao da pratim dinamična dešavanja na berzama i ja ne mislim da sam mogu da upravljam svojim portfolijom, iako sam se time bavio vrlo aktivno skoro 6-7 godina. Ja sam to radio za druge ljude. Prosto finansijska tržišta su dinamična, danas nemam dovoljno vremena da se posvetim time i vrlo rado koristim usluge ljudi koji se time bave. Sa druge strane, danas je mnogo jednostavnije napraviti svu tu infrastrukturu za trgovinu. Pre nekoliko godina sve ste morali da ide peške, kod brokera, u banku da otvarate račune, itd. Otvoriti danas nalog, recimo, kod Interactive Brokers, a to je globalna platforma, sve možete online. Uz ne više od nekoliko dana. Online može da se da nalog da se izvrši transfer sredstava na vaš račun i da su sve globalne berze na raspolaganju. Vrlo jednostavna investiciona strategija jeste kupiti neki berzanski indeks i vas glava ne boli. U narednih 10 godina su dobre šanse da će vaša imovina značajno vredeti više nego što vredi danas. Naravno, ako pravimo presek za narednih 3-6 meseci, godinu-dve dana, moguće je i da se dese gubici, ali sa tim treba da budete spremni i na samom početku. Mislim da je investiranje u akcije važno ne samo zato što vam daje određeni prinos, nego zato što tako podržave i realne kompanije, koje tako pribavljaju kapital i prave bolje proizvode, koje na kraju dana i koristite. Da dam direktan odgovor na tvoje pitanje, ne mislim ni da je suviše lako, nije ni preterano komplikovano, i opet ne mislim da postoji dovoljno veliki izgovor da neko ko razmišlja da plasira par hiljada evra nema i taj način investiranja u svom portfoliju.

Ivan Minić: Ali, svakako da bi se time bavili na pravi način, to zahteva neko vreme, a i zahteva da smirimo trigger finger koji ima potrebu da nešto čačka non-stop. 🙂

Vladimir Pavlović: Tako je. Ja svoj portfolio gledam jednom u par nedelja i pogledam ga ovako informativno. I portfolio akcija, i portfolio kripto valuta. Prosto, ja znam da to investiram sutra da kad moja deca krenu na školovanje da sam sigurno zaštitio vrednost imovine i da će oni imati neki pristojan početak odakle mogu da krene, a ne bavim se špekulativnim trgovanje, jer ako trgujem iz dana u dan mnogo su veće šanse da ćemo izgubiti nego da ćemo zaraditi.

Ivan Minić: Kako bi ti savetovao ljudima da biraju u šta će ili u koju će kompaniju ulagati? Po kom principu?

Vladimir Pavlović: Šta je najzanimljivije jeste naći dinamičku kompaniju, gde ćete zaraditi x10 u narednih godinu dana. Ja prosto mislim da su šanse za to male.

Ivan Minić: Otprilike onolike kolike da ti prođe tiket sa kvotom 10 u kladionici. 🙂

Vladimir Pavlović: Jeste, jeste. I moj je uvek prvi izbor, upravo zbog ovog dugoročnog investicionog horizonta, da to budu zaista velike, snažne kompanije, koji su globalni lider. I oni su, kad pogledamo zadnjih 10 godina, zaista imale sjajan rast, veći čak od prosečnog rasta tržišta, iako se mogu naći neke pojedinačne kompanije koje su imale bolji performas od njih, ali ja bih uvek izabrao velike, zdrave kompanije kioji su tržišni lideri, koji će u nekom i u narednom roku, od 5 do 10 godine, ja sam siguran imati zadovoljavajući prinos. Ja ne bih jurio neke gde se može zaraditi zarada preko noći x10 ili kako već.

Ivan Minić: Pa, to je uvek najveći problem. Mislim da sam barem jednom pričao tu priču. Pre, recimo, 2-3 godine, kada je ludilo sa kripto valutama bilo najmasovnije ovde, jer je bio onaj konstantan rast mesecima, koji je stvarno došao do nekog neviđenog nivoa, sedimo kolega i ja u kafiću ispod u kome ima 100 sedećih mesta i mi smo jedina dvojica IT-jevaca, što se prilično vidi u tom trenutku, po tome da jedini mi imamo laptopove na stolovima i imamo građu da smo IT-jevci i sve što uz to ide, i mi smo jedino dvoje ljudi koji ne pričaju u tom trenutku o kripto valutama. Jer kao, OK, ušao si u to na vreme ili nisi, možda nije ni danas kasno, ali nema šta o tome da se priča. Svi ostali pričaju nešto, svi ostali nešto kombinuju. I ja kada sam to analizirao, jer sam bio slobodan da pitam ljude koje znam da su ulazili u različitim fazama u to, većina njih je, naravno, ušla sa nerealnim očekivanjima i većina njih je izgubila u tom procesu. Neki su samo imali sreće da izgube previše, neki su na nuli, što opet znači da su efektivno izgubili, jer ako gledamo kretanje inflacije i svega, nešto su u tom procesu izgubili, a vrlo mali broj njih je zapravo napravio neku priču. I samo je bila stvar u tome u takvim situacijama najčešće da oni to nisu posmatrali kao što će da triplira njihov novac u narednih godinu-dve-tri, i najčešće nisu ulazili sa prevelikom količinom novca, ali su radili ono što svi savetuju, a to je, što kažu: “Pusti ga da se kamati. Reinvestiraj, nemoj podizati. To je nešto što si odvojio. Suštinski zaboravi da postoji i pusti neka se vrti u krug. I na taj način ćeš napraviti neku priču sebi.” Kako danas, 2022. godina, kako je, ukoliko nije previše lično, kako je raspodeljen tvoj kapital? Odnosno, kakva bi bila preporuka da to neko radi ko ulazi u priču? Koliko procenata okvirno je u različitim instrumentima?

Vladimir Pavlović: Pa, evo ja imam u svom portfoliju i depozite u banci. Ne opet u nekom preteranom iznosu. Možda ipak sad u nekom iznosu koji je veći nego što bih želeo, ali ja sam obazriv investitor i, sa druge strane, nemam ni vremena da se bavim svojim ličnim portfolijom, što nije dobro. Imam investicije u nepokretnosti, jer prosto to je deo portfolija koji je stabilan i koji donosi neku dugoročnu vrednost i kroz neku rentu kratkoročnu i kroz rast vrednost nepokretnost kroz neko drugo vreme. Nedavno sam našao vremena i pravog savetnika koji mi pomaže i bavi se investiranjem na globalnom tržištu akcija. A prošle godine sam, kada je donešen zakon o digitalnoj imovini, investirao i u kripto valute, ali ne sa idejom da zaradim ne znam koliko puno u nekom kratkom vremenskom periodu, nego da to ulažem i da imam tu investiciju narednih 10-20 godina. Ali, taj portfolio kripto valuta mi je ispod 10% ukupne imovine. Takođe, akcije na berzi nisu više od 10-20%. Nekretnine opet nekih 30-ak%. I ostatak je keš. Ono što ne propustim priliku svaki put kad postoji crowdfunding kampanja. Zaista mi se to jako, jako sviđa i pravim investicije tamo. I svakako ono što će biti jako interesantno jeste podržavati dalje srpske startup kompanije. Tako da kroz različite forme, da li su to neke pojedinačne investicije ili investicije kroz venture capital fond, svako mi je veliko zadovoljstvo da podržavam i inovativne kompanije s jedne strane, a i očekujem odgovorajuću zaradu narednih 10 godina.

Ivan Minić: Za kraj bi te pitao samo još jednu stvar. Vrlo često kada pričamo o visokotehnološkim kompanijama, kod nas ove vrlo često imaju rešen deo koji se odnosi na tehnologiju. U smislu, ima ko će napraviti taj proizvod. Sve što ide sa te strane da ti na kraju imaš urađeno to što treba je OK, ali, naravno, vrlo često biznis segment nije na dovoljno visokom nivou razvijen, ne postoji ni svest i postoji niz problema oko toga. Naravno, ako je to nekome projekat koji radi iz strast, onda je količina fitilja koji postoji dosta duža nego u drugim nekim situacijama, ali u kom trenutku je pravo vreme da se neko ko ulazi u takvu priču, investira svoje vreme, svoj novac i sve ostalo u startu, da se obrati nekome kao što si ti, odnosno firmi kao što je vaša da im pomognete, da ih vodite kroz taj proces njihovog razvoja i njihovog finansijskog osnaživanja?

Kada je pravi trenutak za finansijske konsultacije?

Vladimir Pavlović: Idealno i pre nego što krenu u taj postupak. Jer šta je jedna od ključnih determinanti da li neki startup može da dobije finansiranje ili ne, a to je da li osnivači imaju različite veštine koje su potrebne da pokriju i odnos sa postojećim, budućim klijentima, da li imaju odgovorajući talenat da neku tehnologiju savladaju i da naprave zaista dobar proizvod, da li su dovoljno finansijski pismeni da mogu da pričaju sa potencijalnim investitorima, da obezbe finansiranje za ovaj ostatak tima i da li neko ima dovoljno nekog biznis iskustva da to zajedno organizuje i vodi. I prosto to smo u nekim regionalnim programima objašnjivali, u nekim startupovima imamo jednog osnivača. I mi kažemo: “Iako ste jedan osnivač, sigurno nikad i nigde nećete dobiti investiciju od nijednog VC fonda. Od samog starta razmišljajte da imate bar dva ili tri člana koji imaju neko iskustvo iz svih ovih navedenih oblasti. I nije neophodno u samom početku da svi budu full-time committed za taj projekat, ali je mnogo važno da svi imaju malo svoje kože u toj igri i za takve stvari, pogotovo kod startupove, nemoguće uzeti konsultanta da kratkoročno reši neki problem. To je nemoguće. Ja zaista mislim da osnivači moraju da imaju ceo set ovih veština i ovih znanja da bi u nekom raznog vremenskom periodu mogli da i kreiraju odgovarajući proizvod, da ga modifikuju da on nađe svoje mesto na tržištu i da to na odgovorajući način objasne nekim finansijerima koji će ih podržavati u daljom ekspanziji. Tako da prosto nikad nije kasno da se zatraži takav savet, ali je dobro što pre ga zatražiti i najbolje je na samom osnivanja, da inicijalni osnivači pokriju sve neophodne veštine, a ne da, recimo, bude tri-pet IT-jevaca koji samo znaju da razvijaju proizvod, a sve ove druge stvari koje smo nabrojali ostanu skroz nepokrivene.

Ivan Minić: Ima i slučajeva gde to se završilo jako dobro. Tako što neko vidi fantastičnu tehnološku stvar i kaže: “OK, ovo ja mogu da proguram.” Ali, u toj varijanti ti ljudi koji su to razvili najčešće ne dobiju baš onoliko koliko zaslužuju, jer oni to ne mogu da prodaju nikome. Njima je potreban neko ko će to progurati gde treba. Tako da idealno je kada sve pod jednom kapom. Naravno, može da bude i kroz ljude koji su tu part-time, koji su tu kao savetnici, itd, ali neke stvari mogu i da se interno organizuju na takav način. Vlado, hvala ti što si podelio svoju priču i hvala ti što smo na jedan vrlo životan način ispričali nešto čime se niko od nas ne bavi dovoljno, jer svi mi živimo u trenutku i živimo u zemlji u kojoj se već 30 godine živi u trenutku i niko ne može da razmišlja dugoročno, a moramo to da menjamo i mislim da ovakvi razgovori pokreću promene u tom smislu. Neka se dve osobe nakon ovoga odluče da nešto prodaju, meni je to sasvim OK, opravdalo je što smo ovako proveli jedno popodne u razgovoru. Hvala ti puno.

Vladimir Pavlović: Hvala puno, Ivane, na pozivu. Bilo mi je zaista veliko zadovoljstvo i baš mi je vreme brzo prošlo. 

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali. Sva pitanja, sugestije, komentare ostavite na Youtube., mi ćemo se potruditi, ako je bilo nešto gde je potreban odgovor, taj odgovor i dobijete. Hvala što ste nas slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno. Vidimo se i čujemo ponovo sledeće nedelje.