Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Moj današnji gost u Pojačalu je Vladimir Vukićević. I nisam vam ovo nikad do sad rekao, ali sad vam kažem – ovo je najvažnija epizoda koju ćete pogledati u životu. I kada je pogledate, shareujte svima. Svi treba da čuju ovu priču. Znate da nisam baš lak na komplimentima i da ovakve reči nisu nešto što baš često dolazi iz mojih usta. Neko bi možda rekao da sam izuzetno težak, ali dobro. Ova priča je neverovatno duboka na jednom ličnom nivou i neverovatna značajna za svakog ko se ikad bavio biznisom, ličnim razvojom. Svako ko se u bilo kom trenutku upitao da li ovaj život ima smisla i šta dalje, kako dalje ili pomislio da mu je previše teško. Ova priča je priča o detetu koje je otišlo u Ameriku da se leči od raka, koje je uspelo da pobedi dve teške bolesti, da završi dobar fakultet, da napravi tri startupa i da dva uspešno proda, a u trećem sada dobije veliku investiciju o kojoj su naši mediji pisali pre nekih mesec dana. Ali, ova priča je mnogo više od toga. Ovaj intervju je nešto što je mene pomerilo, iako ja kažem da nakon 500 intervjua koje sam radio u životu je ovo možda nešto najznačajnije što sam snimio. Verujte mi na reč. Uživajte.

Realizaciju Pojačalo podcasta već duže vreme podržava kompanija Epson a od nedavno smo za vas pripremili i nešto posebno. Naime, nova fiskalizacija podrazumeva da mnogo veći broj nas mora da se bavi ovim pitanjem i mnogo je nedoumica, mnogo je nedovoljno detaljno objašnjenih informacija. Mi smo se potrudili da na jednom mestu, na sajtu novekase.rs objasnimo baš sve što može da vas zanima i damo odgovore na sva pitanja što se tiče same fiskalizacije, što se tiče ko je obveznik kao i na koji način možete iskoristiti subvencije koje država daje. Takođe, dali smo i neke preporuke uređaja koje možete da koristite. A tu je i webinar, gde za nekih 30-40 minuta, možete otprilike da dobijete vrlo jasnu sliku o tome šta nova fiskalizacija podrazumeva za sve nas. Takođe, treba reći i to da je kompanija Epson, osim POS uređaja, koji su ovde u centru pažnje, proizvodi štampače u svim mogućim oblicima, veličinama i namenama, kao i već 20 godina najbolje projektore na svetu, a više o tome možete videti na epson.rs  

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Vladimire, dobro došao. Ti si neko ko je prethodnih nekoliko nedelja bio dosta u našim tehnološkim medijama sa ovom poslednjom pričom koju radiš, a to jedan startup koji se zove Better & Better.

Vladimir Vukićević: Da.

Ivan Minić: Koji se bavi, pričaćeš ti već o celom setu proizvodu, ali u suštini bavi se ličnom higijenom na jedan malo drugačiji način. To je tebi treći startup. Tvoja karijera je jako interesantna i ceo tvoj život je zapravo vrlo neobičan. Kada su me kolege kontaktirale sa informacijom da dolaziš, bio sam vrlo rad da se uklopimo, iako su okolnosti bile vrlo teške da se uklopimo, jer prosto zaista nesvakidašnja priča i mislim da je većina ljudi ovde ne zna.

Vladimir Vukićević: Hvala.

Ivan Minić: I zato mi je jako drago što si mi danas gost. Ali, pošto ti povremeno pratiš Pojačalo, znaš otprilike kako izgleda sve ovo, znaš da naša priča kreće hronološki od…

Vladimir Vukićević: Od početka.

Ivan Minić: Od početka, detinjstva, svega. U tvom slučaju to će biti posebno interesantno i emotivno, ali ja tebe pitam ono isto što pitam sve svoje goste, naše čuveno Munchmallow pitanje, šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Vladimir Vukićević: Hteo sam da budem živ. Kao dete glavni cilj mi je bio da preživim. I tako na neki način nisam imao taj luksuz da uopšte razmišljam o nekoj karijeri ili profesiji ili čak preduzetništvu. Nego o sadašnjem momentu kad sam bio 5-6-7-8-9 godina i preživljavanju u tom trenutku. Tako možda vredi početi od te priče.

Ivan Minić: Slažem se.

Vladimir Vukićević: Da.

Ivan Minić: U medijima je pomenuto u jednoj rečenici.

Vladimir Vukićević: 🙂

Ivan Minić: Da si ti u Ameriku svojevremeno otišao na lečenje, ali nema nikakvih detalja o svemu tome. Ne moramo da idemo previše u detalje, ti ispričaj ono što je tebi OK da kažeš, ali hajde da damo ljudima kontekst, jer mislim da jako važan.

Vladimir Vukićević: Da, i to gura i sada. Tako jeste vrlo važno i to je deo nekog temelja mog identiteta. Tako počinje ja mislim oko 89-90. godine, kad sam imao 5 godina. Imao sam neke bolove u nozi, u desnoj nozi. U početku je to bilo verovatno nije ništa, ali počelo je da se pojavljuje svakih par meseci. I bilo je sve jače, jače i jače. I onda konačno smo otišli u Institut Majku i dete na snimanje i videli su da je to u stvari bio kancer-rak desne butne kosti, koji je srećom bio lokalizovan, ali je bio znatno – video se. Radili su par operacija da vide šta je tačno i kako je. I u jednom trenutku moji roditelji su rekli: “OK, ovde smo u Jugoslaviji tada. Postoji šansa za lečenje ovde, ali ta šansa je prilično mala za uspeh.” Imali smo neke kontakte u Njujorku srećom i oni su rekli: “Dođite, dođite na lečenje ovde u Memorial Sloan Kettering”, to je čuvena bolnica u Njujorku. I jednu noć su me izvukli roditelji iz bolnice ovde, išli smo da se slikamo za pasoš, i kroz nedelju dana smo ja i majka smo bili u avionu ka Njujorku. I tako je počeo moj, u stvari, svestan život. Pošto pre 5-6 godina, kad si malo dete, ne sećaš se, ali to mi je bio jedan od prvih momenata kad sam se baš sećao šta se dešava. I to je bila 90. godina, moje lečenje je počelo u Njujorku odmah čim smo stigli i to je trajalo dugo. 4-5 godina. To je bilo mnogo problema. Prvo, uspeli smo da izlečimo taj kancer u kosti, ali sam posle dobio leukemiju kao drugi rak, dodatak uz prvi. Imao sam transplataciju srži, imao sam različite hemoterapije, radijacije, itd. Tek se sve to sleglo posle otprilike 95-96. godine i tada moj otac, koji je inženjer, je našao posao u Americi i kroz taj njegov posao smo uspeli da ostanemo tamo. I tad postao u stvari zvanično Amerikanac i osećao se kao: “OK, to je moj novi dom, moja nova kuća.” Ali, ta priča medicinska još uvek se nastavlja, iako sam ja u remisiji, nemam srećom raka, nema ništa znatno. Moram da idem u bolnicu svakih 6 meseci na kontrole, snimanja, krv, sve. To je stalno u meni deo mog života i stalno postoji taj neki strah ili to znanje da, OK, to može da se vrati. Tako da nemam mnogo vremena da uspem šta želim da uspem i to me gura.

Ivan Minić: Sa jedne strane, to je strah koji, nažalost znajući kako stvari funkcionišu, statistički vrlo često opravdan. OK, na jako dobrom si mestu i ako se sve to primeti na vreme, imaš dobre šanse.

Vladimir Vukićević: Da, apsolutno. 

Ivan Minić: Što kažu, polazna pozicija ti je dobra. Ali, mislim da je jako važan i taj momenat koliko je to tebi drive da se pokreneš u celoj priči. Ono što isto mislim da je važno, iako takođe verujem da je to duboko lično i emotivno, je to što ti u nekom periodu kada bi trebalo da budeš najbezbrižniji, da odrastaš, da se igraš i sve ostalo, ti provodiš vreme po bolnicama, sa neizvesnim ishodom šta će da se desi, sa nizom stvari koje su užasno bolne, koje ti prave razne vrsta trauma koje ti ostaju ceo život. Ja lično nisam imao takva iskustva, imao sam neke povrede, neke operacije, ali to je sve nedelju dana-dve nedelje nečega i nakon toga se ni ne sećaš da se to desilo.

Vladimir Vukićević: Da.

Ivan Minić: Setiš se kad radiš to kako si se povredio, ali ovde imaš taj momenat koji ja nekako uvek doživljavam kao jako veliki mindfuck, a to je ništa nisi kriv. Nisi ti ništa uradio da se to desi, to se dešava i ti sa tim boriš, a pošteno ne znaš ni ko si. Ne znaš ništa, ne razumeš ništa oko sebe, a moraš da se boriš i moraš da pobediš. Kako je izgledalo to? Rekao si da je to trajalo nekoliko godina. Kakav je osećaj? Bio si baš dete.

Nošenje sa bolešću

Vladimir Vukićević: Da, kad sam imao prvu dijagnozu, imao sam 5 godina. Znači, napunio sam 6. godinu tačno u to vreme i to je bilo totalno čudno u početku. Odjednom te neko bode, odjednom neka operacija, odjednom vrlo, vrlo, vrlo neprijatne stvari se dešavaju. Čak i odlazak iz Srbije u Ameriku je bio isto vrlo traumatičan. Zašto moram da napustim? Sve se to kao dete ne razume. Što sam postao sve stariji i stariji, recimo, 6-7-8-9-10 godina, onda već se uči i zna šta je život, šta je smrt, šta su razlozi za sve te procese, hemoterapija, zašto se gubi kosa kad dobiješ hemoterapiju. I na neki način je lakše ako znaš šta se dešava i zašto se dešava, a na neki način je i mnogo teže, pošto znaš koji su mogući scenariji u tim različitim pričama i iskustvima. Tada baš znaš – OK, to je život ili smrt, nije ništa drugo. Ali, to nije baš lako kao 9-10 godina shvatiti, ali je definitivno deo mene i mislim da zbog toga znam da nemamo mnogo vremena kao ljudi. Ta ideja, ta poenta da sve to može da se, nažalost, završi prilično brzo me konstantno gura da menjam svet i da stvaram nešto u ovom svetu.

Ivan Minić: Ja sam imao ja mislim 26 godina kad sam svojom nemarnošću i time što sam verovao da sam mlad, nepobediv i sve što uz to ide, a i nizom nekih propusta lekara zaglavio tri nedelje u bolnici sa teškom upalom pluća, bio na intezivnoj nezi 7 dana, itd. I posle 7 dana u kojima sam bio prilično loše, ali stabilno manje-više sve vreme, konačnu su me prebacili na odeljenje gde su mogli da mi dolaze prijatelji, itd. I dolazio je ogroman broj ljudi. To je takav energetski boost da je neverovatno. Posebno što u takvim situacijama dođu i ljudi koje mnogo voliš, a nisi ih dugo video i sve to. Ali, sećam se jednog trenutka, jer to je 7 dana nakon što sam ja tu došao, već sam ja OK, ostao sam još dve nedelje u bolnici, ali već se ja osećam prilično dobro.

Vladimir Vukićević: Prošao si kroz to.

Ivan Minić: Što se kaže, za promenu, nakon jedno 10 godina sam se naspavao. Onako 7 dana naspavam dolazim, svi su super kao super izgledaš i to sve. 🙂 I jedna drugarica mi kaže, nikad to neće zaboraviti, jer u intezivnoj nezi to su dve spojene sobe u kojoj ima – ima nekoliko soba, ali ta gde sam ja bio dve spojene sobe u kojima ima 8 kreveta. Ja sam bio najmlađi pacijent u toj sobi i drugarica mi jedna kaže: “Sjajno izgledaš, dobro se držiš. Kako ti je bilo ovih nekoliko dana?” I ja je gledam i kažem: “Brate, jesi li ti svesna da su ovih 7 dana izneli četvoro ljudi iz intezivne nege u kesama? OK, ja nisam bio jedan od njih, ali gledaš to svaki dan i ne može da te ne pogađa.” Većina tih ljudi jesu bili značajno stariji, stari ljudi koji su vrlo teško podnosili probleme koje su imali sa plućima. Videli smo sa koronom kako to, nažalost, izgleda sa starijom populacijom.

Vladimir Vukićević: Da.

Ivan Minić: Ovo je manje-više slično. Svi su oni imali neke teške oblike, upala pluća i slično, ali je strašno, pogodi te. Nemaš do dok trenutka nikakav odnos prema tome, jer nikad to nisi mogao da doživiš na taj način. Naravno, svi smo znali šta je smrt, jer tokom odrastanja gubiš lagano te starije srodnike i sve to, ali ovo su ljudi koje ne poznaješ, koji jedan dan izgledaju super.

Vladimir Vukićević: Relativno.

Ivan Minić: Ne mogu biti super ako su tu, ali pričaš sa njima, a sutradan imaju ravnu liniju i neko dolazi i odnosi krevet i donosi drugi krevet. I mene je to naučilo da malo više vodim računa o sebi. Nedovoljno me je naučilo. Trebalo mi je neko vreme da shvatim da ipak nisam nepobediv i nakon toga, ali mogu da zamislim kako je to kad si klinac i kad kroz takve stvari prolaziš jedno duže vreme, sa verom i nadom da će sve biti OK, ali sa realno neizvesnim ishodom po tom pitanju.

Vladimir Vukićević: Apsolutno. Kad sam ja bio tamo u početku 90. godine, bilo je još dvoje naših ljudi, dece koja su bila na tretmanu. I jedan prijatelj, tada postao prijatelj, on je dobro prošao, preživeo je, a drugi nije. Tako da jedan od troje gotov. To je dobar uspeh, ako 66% preživi. Tako da vrlo, vrlo je čudno videti to, naročito sa decom. Dete trči okolo i odjedanput ne trči okolo više. Da, te slike – zanimljivo je, kad idem na kontrole, često idem na pedijatriju, pošto još su mi doktori tamo, i vidiš dete malo, 5-6 godina, nema kose. Još uvek su tretmani isti. Još uvek su rezultati – rezultati su mnogo bolji sada nego što su bili pre 20-30 godina, ali sve to mora da se preživi da bi se preživelo kao dete. Da, to je to.

Ivan Minić: Sad jedna stvar koju, naravno, obično pitam svoje goste, a u tvom slučaju će biti vrlo specifična je taj momenat da si ti tad u godinama kada treba da se krene u školu, treba da se krene sa učenjem, što možda i nije loše da imaš neke stvari koje ti skreću pažnju, mada verujem da teško da ti nešto skrene pažnju sa borbe za život, ali treba da se krene sa tim. Kako je to u tvom slučaju izgledalo?

TV kao prozor u svet

Vladimir Vukićević: Pa, ja sam mnogo, mnogo vremena proveo ili u bolnici ili kod kuće. Naravno, majka je bila sa mnom, otac je radio, ali je bio tu, imam sestru. Oni su bili moj svet, glavni svet. A prozor u spoljašni svet je uglavnom bio televizor. Znači, medije i vesti, programi, to je bilo skoro pre interneta. Tako da nije bilo telefona, nije bilo interneta, ali je bio televizor koji ima 500 kanala, naročito u Americi. Na neki način ja mislim da me je to edukovalo o svetu. I zanimljivo je bilo kad sam počeo da idem u školu opet, 5-6-7-8 razred, srednja škola, itd, moja glavna referenca o svetu bile su američke serije 80-ih i 90-ih godina. “Ovaj scenario se dešava, to će i meni da se desi!” Dugo mi je trebalo da shvatim da život nije kao američka komedija ili drama ili bilo šta ili film, ali kad sam shvatio, onda je bilo OK. Ali,  trebalo mi je par godina, možda do srednje škole, do sred gimnazije da stvarno se odvojim od te neke čudne medijsko stvorene ideje.

Ivan Minić: Slike o svetu.

Vladimir Vukićević: Da, da, slike o svetu ili slike o drugim ljudima. Tako da kad sam se oslobodio toga, recimo, do fakulteta, onda sam bio OK. Sad sam relativno normalna osoba koja može da funkcioniše i da komunicira relativno normalno sa drugima. 🙂

Ivan Minić: 🙂 Kada je krenula ta cela priča sa školom, svako od nas ima, naročito u Srbiji, gde vrlo brzo shvatiš šta ti se ne sviđa, a šta ti se sviđa, jer u početku te dosta forsiraju, kako je bilo u tvom slučaju bilo? U smislu kad si krenuo sa školom, kad si krenuo da upoznaješ i predmete i teme, oblasti iz kojih može nešto da se uči, šta te je zainteresovalo? Šta ti je upalilo neki spark u glavi?

Vladimir Vukićević: Zanimljivo. Sve mi je bilo malo zanimljivo, ali ništa mi nije bilo apsolutno zanimljivo. Ideja znanja mi se više svidela kao neka celokupna ideja shvatanja sveta, ali nikad nisam hteo baš duboko idem u hemiju ili biologiju ili matematiku. Nego sam hteo da znam gde je most između biologije i hemije i matematike i geografije i istorije. Baš svesno se osećam tih različitih momenata kada shvatiš “pa, ovo je sve povezano”.

Ivan Minić: Da razumeš kontekst, da razumeš širu sliku.

Vladimir Vukićević: Tačno. Da razumeš da zbog istorije Bliskog istoka pre 200 godina mi danas imamo određene lekove. Ili zbog nekog filozofa u 17. veku mi imamo sada matematiku koja je stvorila mogućnost za stvaranje kompjuterskih programa. Tako te veze su u stvari uvek bile najzanimljivije za mene. I to se nastavilo kroz osnovnu školu, srednju školu, gimnaziju, i naročito na fakultetu, kad sam video na fakultetu da ekonomija je skroz povezana sa politikom, skroz povezana sa geografijom, skroz povezana na neki način sa matematikom, itd. To je bio najveći vau, spark, najveći momenat kad sam rekao: “OK, ceo svet je povezan i u tim spojevima postoje mogućnosti za inovaciju i za nove ideje.”

Ivan Minić: Imali smo neke goste pre tebe koji su išli na razmenu u Ameriku ili su išli u srednju školu, neki su završili američke univerzitete. Svako od njih nosi sa sobom neko iskustvo. Naravno, ono je uvek obojeno i time u kom delu Amerike, u kom gradu, gradiću su studirali. Svaki put je to, naravno, interesantno i daje jedan novi pogled svima nama o svemu tome. Sada voleo bih da se prvo dotaknemo srednje škole, a onda fakulteta, jer mi ovde verujem da ne razumemo kako funkcioniše njihov obrazovni sistem. OK, osnovna škola je manje-više ista svuda.

Vladimir Vukićević: Slična, da.

Ivan Minić: Daje jedan širi set osnovnih znanja koja su ti potrebna da bi mogao da funkcionišeš u ovom svetu, ali kod nas srednje škole imaju dve opcije. Jedna je da ideš u gimnaziju koja je opšta, druga je da ideš u neku profilisanu školu koja ima usmerenje: da li je medicina, ekonomija, tehnologija, elektrotehnika, šta god. Kako je to u Sjedinjenim Država i kako je to bilo u tvom primeru?

Školovanje u SAD pre i posle 11. septembra

Vladimir Vukićević: Da, ja sam išao u gimnaziju u predgrađu Njujorka. Znači, malo van, 40 minuta van Njujorka, na Long Ajlendu. To je ostrvo pored Menhetna. I to je vrlo zanimljiv svet. Iako si toliko blizu Njujorku, imaš osećaj da si vrlo daleko. Svi pričaju o Njujorku kao neka oaza, iako sedneš u voz i u Njujorku si za pola sata ili 45 minuta. Tako da na neki način to je bilo tipično američko iskustvo. Vangradstvo, predgradsko, gde mentalitet, razmišljanje je još na neki način ograničen. Ali, kao što sam rekao, za mene je gimnazija uglavnom bila – to je više bio na neki način učenje kako pričam sa ljudima, sa decom, na mom nivou. Ne odraslim ljudima, sa doktorima ili sa majkom. Na drugom nivou. Nego kako pričati sa nekim ko ima isto godište kao i ja. Tih četiri godine su bile meni na neki način mnogo značajnije za te neke interpersonalne nova iskustva, a ne kao sad sam naučio nešto iz matematike ili naučio sam nešto iz nekog predmeta, engleskog ili istorije. Tako da to je jedna stvar, a druga stvar je kad sam ja bio u gimnaziji desio se 9/11. Znači, to je bio ogroman momenat u američkoj istoriji. Ja sam bio u trećem razredu gimnazije. Znači, 11. razred. I taj momenat je promenio svet i promenio naročito Ameriku.

Ivan Minić: I naročito Njujork.

Vladimir Vukićević: I naročito Njujork. Osećao se miris, iako smo bili 30-40 minuta van grada, osetili smo miris svega toga. Videli su na daljini nešto u suncu, kako dim se diže. To je bilo promena svesti u Americi.

Ivan Minić: Imaš taj jedan momenat, izvini što te prekidam, ali uvek imam u glavi to, jer razmišljam vizuelno o svim tim stvarima, a to je onaj momenat nakon koga tačno znaš kad je nastala neka slika. I to je mnogo strašno kad shvatiš. Njujork je uvek izgledao kao da je sto godina ispred svog vremena. Dok nisam otišao na Menhetn, pa video da to ne izgleda uživo baš tako, da ima dosta stvari koje su zapravo stare, iako meni i dalje…

Vladimir Vukićević: Podzemna železnica. 🙂

Ivan Minić: I užasno prljave. Ali, imaš Chrysler Building koji zaista izgleda nestvarno, kao da su vanzemaljci spustili i Empire State Building, itd. Ali, imaš landmarks koja su ti na svakoj fotografiji Njujorka jako vidljive, na skylineu Njujorka jako vidljive. Imaš ih do jednog trenutka. I onda više ne postoje.

Vladimir Vukićević: Da.

Ivan Minić: I tačno znaš ova slika je nastala pre 2001. godine, a ova slika je nastala nakon 2001. godine. Prvi put u istoriji, ne u istoriji, ali u istoriji u ovo naše vreme kada imaš mnogo slika – ti pre 100 godina ima dve slike i to ti je. 

Vladimir Vukićević: To ti je sve.

Ivan Minić: Hoćeš da ilustruješ, to ti je što imaš od slika. Sad imaš stotine slika i tačno znaš, tačno imaš takvu promenu, a to je promena koju vidi svako od nas. Ne mogu da shvatim uopšte kako ta promena izgleda iz ugla nekog ko je tamo, plus taj momenat, što ja stalno pričam, sada i za koronu i za sve te stvari koje su se dešavale, koje su velike, jedna stvar je što se desilo to što se desilo i to je strašno. Druga stvar je što sada svi znamo to može da se desi.

Vladimir Vukićević: Apsolutno.

Ivan Minić: Jer mi do tog trenutka niko nije mogao da zamisli da se tako nešto desi.

Vladimir Vukićević: Ne.

Ivan Minić: Ili da tako nešto može da se desi u ovome što zovemo civilizovani svet. Jer ako se dešavalo u nekom Kabulu ili negde tako, realno to niko od nas nije znao niti imao kontakt.

Vladimir Vukićević: To je daleko.

Ivan Minić: Ali, Njujork je centar sveta i ne možeš da zamisliš da se tako nešto desi. Ne možeš da zamisliš da avion udari u Pentagon. Ne možeš da zamisliš takve stvari. I od tog trenutka, evo 21. godina kasnije, možeš da zamisliš i uvek imaš to u malom mozgu. Kako je to bilo?

Vladimir Vukićević: U trenutku se video novi Njujork i u trenutku se videla nova Amerika, koja više nije nedodirljiva. I to je neverovatno iskustvo imati iz unutra. Kako ljudi prihvataju ideju da su odjedanput i oni mogu da izgube svoj život, da odjedanput i oni mogu da budu napadnuti i odjedanput oni mogu da budu uništeni. Tad je počeo ogroman strah što se tiče biološkog oružja, hemijskog oružja. Ljudi su razmišljali da će neko bombu da donese u Njujork, da uništi ceo grad. Tako je ta paranoja i ideja da sve je moguće, kao što si rekao, apsolutno sve je moguće je ostavilo mnogo, mnogo značajno – i još uvek ja mislim teče ta ideja da je sve moguće, a pre toga nije bilo sve moguće. Vrlo, vrlo zanimljivo kako – ja mislim sve što se dešava danas, zadnjih 20 kusur godinu, na neki način potiče od tog momenta kad je Amerika shvatila da oh, shit, sve je moguće.

Ivan Minić: Da, imaš taj momenat koji meni deluje kao amplifikator, pojačalo svega što se dešava. OK, nakon toga si imao SARS, imao si sve to, ali strah koji bi bio na nivou 20 je sada bio na nivou 2000. Zato što ne znaš. Imaš strah od nepoznatog koji sve povećava preko granice razume. I strah od korone, naravno, da je bio opravdan i, naravno, da je i dalje opravdan, jer vidimo šta se dešavalo i svi smo izgubili nekog: i starije, i mlađe, i ljude koji su bili potpuno zdravi i više ih nema. Ali, sve bi to bilo, verujem, potpuno drugačije da se ovo nije desilo pre 20 godina.

Vladimir Vukićević: Da, apsolutno.

Ivan Minić: Mislim da ta količina straha ne bi bila toliko, da se on ne bi tako širio, da to ne bi bilo toliko preintezivno.

Vladimir Vukićević: I ja mislim da je taj momenat stvorio internet. 

Ivan Minić: Pa, pogurao ga značajno.

Vladimir Vukićević: Taj internet koji sada shvatamo. Taj internet koji stvara svoju viziju sveta je počeo sa 9/11, sa 11. septembrom, kad su Bliznakinje pale. I tad je u stvari i počela ta kultura ko zna šta je istina. Conspiracy theory.

Ivan Minić: Dobro, pre toga smo imali Dosije X.

Vladimir Vukićević: Imali smo Dosije X.

Ivan Minić: I to je dosta pomoglo svima. 🙂

Vladimir Vukićević: I JKF, film o Kenediju, koji je izašao 90-91. godine, koji je isto bio nova verzija istorije – stvorio je novu verziju istorije. Ali, to je sve bilo konceptualno. Nije bilo realno. A 9/11 je tu realnost stavio u facu, gde smo odjedanput videli da je sve moguće i da možda ista nije tako čista. To je bilo 2001. godine, 99. godine je bilo bombardovanje ovde, što je bilo vrlo, vrlo čudno gledati iz inostranstva. Pošto ta priča je bila totalno suprotna od neke ovde priče. Ja mislim da je 9/11 za nas, naročito za ljude srpskog porekla, jugoslovenskog porekla, kao infleksija – inverzija od 99. godine i bombardovanja. Da, taj strah koji smo verovatno mi osetili ovde 99. godine se proširio po celom svetu dve godine kasnije, 2001.

Ivan Minić: Inače, jedan zanimljiv podatak – zanimljiv podatak, ja imam gomilu tih gluposti koje čuvam u glavi, jer eto. 99. je srušen Avalski toranj, koji je kasnije obnovljen, i mi smo verovatno jedini ljudi na svetu koji uzmu i sagrade isti toranj kao što je bio. A mogli su naprave bilo šta…

Vladimir Vukićević: Da, bio sam! Baš je lep!

Ivan Minić: Jeste, ali kao što je bilo 70-60-ih.

Vladimir Vukićević: Dobro, ikona brutalizma.

Ivan Minić: Ali, taj momenat kad čitaš istorijski neke stvari i shvatiš da je Avalski toranj od 99. do 9/11 bio najviši objekat ikada srušen. I onda imaš Bliznakinje koje su srušene nakon toga, koje totalno…

Vladimir Vukićević: Vau, nisam znao!

Ivan Minić: Počne da te boli glava, počne neka nelagoda u stomaku kad shvatiš da su te dve stvari i na tom nivou povezane. E sad ti si u tom trenutku, naravno, tamo u srednjoj školi, već lagano treba da razmišljaš o fakultetu i o svemu. Realno za većinu mladih ljudi fakultet je prvi trenutak kada se ti u životu opredeljuješ šta ćeš da radiš. Ne mora da znači da ćeš da radiš to što bi trebalo, što si se opredelio da ćeš da studiraš, ali jeste neka indikacija, posebno ako ne odabereš neki generički fakultet. Tebi je srednja škola bila, dakle, period u kome si se ti adaptirao na svet.

Vladimir Vukićević: Ljude. 🙂

Ivan Minić: Ljude i sve što uz to ide. Ja i dan-danas se nisam adaptirao ni na svet ni na ljude, ali, Bože moj! 

Vladimir Vukićević: Ima vremena. 🙂

Ivan Minić: Ni srednja škola nije pomogla u tom preterano, ali u celom tom setu okolnosti koje se dešava, koji je vrlo kompleksan i u situaciji koja je vrlo neizvesna, napeta, i rat je u medijima 90% vremena, jedan, drugi, treće, ovakav-onakav, osveta-ne osveta, nije ni važno.

Vladimir Vukićević: Terorizam je glavna reč.

Ivan Minić: Ali, znaš šta se dešava, video si šta se dešava. Još uvek su ruševine, još uvek se priča o ljudima koje su neki ljudi izgubili u tom procesu i ti treba da razmišljaš o fakultetu i da se opredeliš šta ćeš da studiraš. Kako je to izgledalo? Kako si ti razmišljao o tome? I kako si se odlučio šta želiš da studiraš?

Studije na NYC i neformalni mentori

Vladimir Vukićević: Da, u našoj školi je bilo roditelja koji su poginuli. Znači, moja prijateljica njen otac je radio na jednoj od zgrada od Bliznakinja. To nas je totalno dodirnulo direktno. Ja sam uvek mislio da ću ići na fakultet – razmišljao sam o fakultetu u Njujorku, ali kad se desio 9/11 i kad se potresao svet, apsolutno sam znao da ću ići u Njujork na fakultet. Tako da nisam znao šta ću da radim tamo, ali znao sam moram da budem u gradu. Moram da budem u tom gradu, u tom trenutku, da imam nekakvo iskustvo znatno posle 9/11, posle tog momenta, da bih, ne znam zašto, ali da bih osetio tu neku energiju izgradnje novog grada, stvaranja novog grada od toga što je bilo. Tako da znao sam da hoću da idem na fakultet u Njujorku. Samo sam aplicirao različite fakultete oko Menhetna i u gradu i primljen sam u na Njujork univerzitetu. Znači, to je fakultet baš downtown, blizu od ulica od Bliznakinja. I tamo sam studirao ekonomiju. Znači, išao sam – to oni kažu undergraduate bachelor degree. Počeo sam ekonomiju da studiram, dodao sam menadžment kao drugi deo. Znači, ne samo ekonomija, svetska ekonomija, nego kako uvesti ljude u tu ekonomije, tako menadžment. I radio sam minor, to je kao dodatak u filozofiji. Hteo sam nešto malo van standardnog ekonomskog znanja da dodam. Znao sam da hoću da znam što više, što šire, ali nisam tačno znao šta ću da radim sa tim znanjem još. Tretirao sam fakultet kao da sam gradio neki portfolio znanja. I taj portfolio će se nekako spojiti na kraju krajeva, ali nisam znao tačno gde ide. Ja sam kad sam počeo fakultet, NYU je prilično skup, dobio sam stipendiju donekle, ali morao sam posle dve godine da – moja sestra je počela fakultet isto u Njujorku i morao sam počnem da plaćam skroz sam fakultet. I uspeo sam da nađem posao u nekretninama u Njujorku. Počeo sam da prodajem i da iznajmljujem nekretnine. Dobio sam broker licence. Znači, morao sam da idem na kurs, da naučim, naučio sam sve zakone i prava o nekretninama u Njujorku. I počeo sam kao student da radim puno radno vreme sa strane kao real-estate broker i kao student. Ja računam tih četiri godina fakulteta ne samo kao neka edukacija znanja, nego i edukaciju o biznisu. Pošto te dve godine kad sam radio kao broker sam naučio mnogo, mnogo stvari o ljudima i o prodaji-kupovini. To je vrlo prljav i težak svet, naročito u Njujorku, gde je tada bila ogromna gužva što se tiče nekretnina. Pošto posle 9/11 gradilo se, pravilo se, nove subvencije, nove zgrade. Tako da fakultet je za mene bio znanje – tradicionalno znanje i znanje transakcija, znanje novca. U nekretninama naročito, ali i generalno. To je bilo moje iskustvo.

Ivan Minić: Je li bilo nekih momenata tokom studija i nekih ljudi koje si upoznao u tom procesu koji su jako puno značili u životu? Da li su to kolege, profesori, koji su ti dali nešto… Što kažu, desi ti se u životu da upoznaš osobu, ona ti kaže jednu rečenicu i ta rečenica ti promeni život. Dati jednu knjigu ili ti kaže jednog autora i taj autor ti promeni život. Kakav je tvoj odnos prema fakultetu bio u tom nekom smislu? Odnosno, kakav je odnos fakulteta bio prema tebi kada je to u pitanju?

Vladimir Vukićević: Pa, u početku, prva godina, druga godina, ja sam tražio nešto. Nisam znao šta, ali tražio sam nešto. Išao sam na klub socijalista na NYU, što stvarno postoji.

Ivan Minić: Zvuči, užasno, ali dobro. 🙂

Vladimir Vukićević: Išao sam u klub republikanaca.

Ivan Minić: To je još gore. 🙂

Vladimir Vukićević: To je suprotno, levo-desno. Išao sam na klub investitora. OK, učimo o investicijama i kako novac ulagati. I tražio sam. Tražio sam nova iskustva, tražio sam nova znanja. I na kraju krajeva kad sam dobio taj posao, kao što sam rekao kao broker u firmi, maloj firmi, 20 ljudi, tu sam sreo jednog čoveka koji je na kraju krajeva postao moj co-founder u mojoj prvoj firmi, malo kasnije u priči, ali je bio otprilike 10 godina stariji od mene. Ja sam imao tada oko 20-21 godinu, on je imao oko 30-31. Znači, 10+. Tako da imao iskustva životna. On se zove Brajan. Brajan je imao iskustva životna koja dobiješ kada imaš 20 i nešto godina. On je bio producent, stvorio je svoj film, onda je ulagao u nekretnine u Floridi. Flipovao, kupovao stanove, renovirao i prodavao, što su ljudi često radili, sad i ovde rade. I video sam da može da postoji renaissance man, da postoji čovek koji voli umetnost, voli muziku, a može i da zarađuje novac, može da stvara nešto novo, može da obnavlja nove ideje, nove nekretnine, bilo šta. Tako taj kolega, koji je postao co-founder u mojoj prvi firmi, koji je u stvari bio CEO u mojoj prvi firmi, mi je otvorio svet u mojim 20-im godinama, koji je počeo posle fakulteta.

Ivan Minić: Kada si završio fakultet, i dalje si radio kao agent za nekretnine ili ne?

Vladimir Vukićević: Ne. Posle dve godine shvatio sam da je to vrlo prljav, neprijatan posao. Pošto na neki način agent je neprijatelj. Naročito u Njujorku. Njujork je onako vrlo, vrlo oštar grad za nekretnine. To su na granici, na ivici zakona, svega, što se tiče izgradnje, prodaje, kupovine. I posle dve godine rekao sam: “OK, naučio sam šta treba da znam. Ne želim da budem u takvom ambijentu zauvek ili za neko duže vreme.” Počeo sam da tražim posao i na kraju sam dobio posao kao management consultant. Znači, kao u suštini neko po pomaže drugim firmama da rešavaju problem. Za firmu koja se zove PA Consulting. To je kao neka McKinsey ili tako neka firma koja radi uglavnom strateške konsultancije za druge veće firme. Oni su bazirani u Londonu. Znači, išao sam malo u London, išao sam malo u Singapur, u Indiju. Tako tamo sam radio dve i po godine i naši klijenti su bili City Bank, Pfizer, Thomson Reuters, različite velike multinacionalne firme, koje u to vreme glavna tema inovacija je bila smartphone. Prvi iPhone je izašao 2007-08. godine, prvi Android telefon je izašao 2008-09. godine i sve te firme su shvatili da nešto dolazi, kako mi možemo to da iskoristimo. Tako da moja firma, PA Consulting, me je uglavnom poslala u Aziju da učim.

Ivan Minić: Jer oni su bili 5 godina ispred svih nas.

Vladimir Vukićević: 5 godina, možda i više, naročito što se tiče plaćanja sa telefonom, što se tiče da uđeš u autobus ili u neku prostoriju sa telefonom. Telefon je bio produžak identiteta ljudi u Aziji, a to je još bila nova ideja u Americi.

Ivan Minić: Ja se sećam tog vremena, jer sam bio deo nekih tehnoloških časopisa, emisija, itd. I jedan deo je uvek bio posvećen tome šta se radi u Japanu, Koreji, itd. I ja nikad neću zaboraviti, možda sam imao 16-17 godina u tom trenutku, NTT je uradio prvi video-poziv. Ja kao: “Kakav video-poziv? Sa čega?” Mi nosimo Nokije 3310, nema kameru, nema kolor ekran. Ne, ne, oni su radili prvi video-poziv i to radi u real-timeu i sada imaju dostupnu televiziju na telefonu i to sve. Dobro, kako? I onda kreneš da istražuješ. Meni ono što je bilo, naravno, najzanimljivije koji su modeli telefona tamo uopšte. Jer imaš ti informacije na nekim sajtovima, imaš modele za Evropu, imaš modele za tamo. I gledaš šta je tamo i u fazonu si: “Čoveče, ovo nikad ovde neće da dođe.” Ispostaviće se da neće baš toliko kasnije da dođe.

Vladimir Vukićević: Došlo je.

Ivan Minić: Došlo je za 5-6-7 godina i sada smo mi tu negde. Mi ne zaostajemo sad za njima ne znam koliko, imaju neke druge stvari, jer to je sad postalo…

Vladimir Vukićević: Kulturno različitom.

Ivan Minić: Da, postalo je potpuno prihvaćeno, a mi tek treba da prihvatimo neke stvari, ali tehnološki smo mi sad tu, stigli smo se na neki način, ali je bilo apsolutno neverovatno. I gledaš, u realnom vremenu, gledaš kako izgleda budućnost.

Vladimir Vukićević: Apsolutno.

Ivan Minić: I prilično si uplašen da nećeš biti spreman za nju. Ovde. 🙂 Kako si to to doživljavao?

Kako me je tehnologija osnažila

Vladimir Vukićević: Ja sam doživljavao to kao 21-godišnji čovek koji u suštini ništa ne zna i plaši se svega. 🙂 Možda je to dodatak novog straha životnog. Mada, lepo je da ti neko plati kartu da ideš u Indiju nedelju dana ili da ideš u Japan par nedelja ili da ideš u Singapur par nedelja. Sa time sam bio srećan. I takođe sam shvatio nešto vrlo važno u tom iskustvu. Pošto mi smo u to vreme radili sa City Bankom. City Bank je jedna od najvećih banka u svetu i oni nisu imali pojma šta je mobilni telefon. Nisu imali pojma šta je smartphone, šta je SMS poruka. Tada ni text nije bila popularna medija u Americi. Shvatio sam da ja kao čovek od 22 godine na neki način imam više moći od CTO ili CIO City Banka, koji zarađuje 10 miliona dolara godišnje platu, ali nema pojma o nekoj novoj tehnologiji. Tako da ta ideja moći i ideja znanja mi se prvi put na taj način pojavila kao consulting u toj profesiji. Pošto sam video da iako neko možda ima 30-40 godina iskustva, to iskustvo ništa ne znači ako ne učiš konstatno i nisi stalno spreman za neku inovaciju. Tako da neki način, da, to je bio dodatak strah, ali na neki način me je to u stvari poguralo pošto sam shvatio: OK, niko nije savršen, niko nije apsolutno svestan svega što se dešava, postoji mogućnost da ja kao mlad čovek mogu nešto da napravim što bi bilo vredno, što bi bilo značajno u svetu. 

Ivan Minić: Ja sećam mog prvog iskustva u Americi 2009. godine, kada sam otišao kod prijateljice i žene sa kojom sam godinama radio. Naravno, u tom trenutku 2009, ja uveliko imam iPhone, kao pravi geek.

Vladimir Vukićević: Dvojka ili trojka.

Ivan Minić: Tad je bila dvojka. Taj telefon – na njemu ništa nisi mogao da radiš, ali on je bio predivan. I za početak si mogao da otvoriš web-stranicu u fulu, a ne sve ono nešto kompresovano, spakovano.

Vladimir Vukićević: Kao Blackberry spakovan.

Ivan Minić: Jezivo. Ne, nego imaš pun experience, imaš dobru fotografiju. Sad to zvuči smešno. Imaš dobru fotografiju, možeš da gledaš video, možeš da gledaš Youtube, itd. I ja dolazim i shvatam da to što je meni, naravno, u mom bubbleu od mojih 10 prijatelja 8 ima iPhone, da to tamo – OK, u Teksasu, ne u Silicijumskoj dolini ili ne u Njujorku, ali u Teksasu niko nema iPhone. Njih to ništa ne zanima. Oni nose neke jako čudne telefone, sa hardverskim tastaturama, koji nisu Blackberry, nego neki HP-ovi ili nešto tako ili šta god, koji izgledaju užasno. Imaju olovkicu i to sve što smo viđali prethodnih godina, kao zašto bi to neko koristio. I što je meni bilo potpuno mindblowing u tom trenutku, kao treba da idemo negde, to negde je – treba da idemo u neki restoran. Ja, naravno, sednem, pogledam gde je na mapi, ja to nađem i sve to. I sad treba da se napravi rezervacija. Dobro, ima na mapi, klikneš telefon i pozoveš i to sve. Moja prijateljica sedi, vozi, stavlja slušalice, sve odgovorno, nosi slušalice koje su ubodene u telefon, pritiska neko dugme na telefonu, koja ja ne znam ni postoji dugme za to, nebitno, i kaže: “Operator, please tell me where is the location of that and that restaurant.” Jbt, 1921. godina zamišljam kako neko sa druge strane utačinje i spaja, kao: “Je li moguće da ovi ljudi ovako žive?” Prvi put u redu, ali to se dešava deset puta tog dana. Ja sve vreme razmišljam: “Jbt, u toj firmi koja je kao operater postoje neki ljudi koji handleuju te stvari.”

Vladimir Vukićević: Da, ljudi pravi.

Ivan Minić: Jer to ne može u tom trenutku bot da handleuje, ne može ni danas. Danas bi možda i mogao, Hey Siri, ali u tom trenutku ne mora da se javi na to, pa ti nađe to što ti treba. Imali smo mi 988, ali 988 pozoveš jednom u sto godina da dobiješ broj neki: ambasade ili pozorišta da bi pitao nešto, jer nema gde da ga nađeš. Ali, ovi ljudi tako žive. Kako možeš da živiš tako? Ti sad čekaš – ona sad čeka da joj ova nađe broj, pa je onda ona prespoji. “Šta radi? -Prespoji. -Dobro, OK.” I, naravno, 3 godine kasnije sve je bilo potpuno drugačije. Ali, u tom trenutku, 2 godine već postoji iPhone, 2 godine postoji sve, Androidi, sve, ali ti ljudi koji su pritom – ona žena je uvek bila tech savvy vrlo, za svoju generaciju above & beyond, ali i za prosečne ljude apsolutno – i ona živi u 18. veku. I koliko se brzo sve okrenulo.

Vladimir Vukićević: E sad zamisli šefa neke banke koja ima 100 milijardi dolara na računu, možda i više od toga, možda 500 u tom trenutku je City Bank imao, koji ne zna šta je iPhone ili ne zna šta je online banking. Tad su tek počeli da imaju internet banku, ali da to može da živi na telefonu je bila totalno nova ideja. Da telefon može da služi kao kreditna kartica je apsolutno bio mindblowing ideja. Da telefon može da služi kao produžetak nečega, identiteta, da potvrdi da si to kao što kažeš, totalno nova ideja. Sve te ideje su bile apsolutno na neki način ljudi su se smejali kad su čuli da je to moguće, ali ti ljudi koji su se smejali nisu bili obični ljudi nego su bili šefovi.

Ivan Minić: Decision makeri u najvećim firmama. 🙂

Vladimir Vukićević: Tako. 🙂 Bilo je veliki trip videti to, imati to iskustvo pošto na neki način obhrabrilo. Na vrlo jak način.

Ivan Minić: Ti si u tom trenutku shvatio da tehnologija može da nas osnaži i da nam omogući da, iako smo možda mali, postanemo jako veliki i vrlo značajni.

Vladimir Vukićević: Tačno, i vrlo brzo.

Ivan Minić: I da je ta tehnologija tada već dostupna, da to znanje nije nešto što je – tada je već prilično dostupno široko svima ko hoće da se potrudi da ga, naravno, prikupi, primeni, itd. Ali, nije više to varijanta nemaš nigde da naučiš o tome, to su neki ljudi naučnici koji nešto programiraju. Ne, ne, može svako da sedne da napravi sajt, može svako da sedne da napravi aplikaciju manje-više. Naravno, još sto stepenika ispred.

Vladimir Vukićević: Tačno.

Ivan Minić: Ali, već u tom trenutku su te stvari postale mnogo dostupnije nego što je bilo kad ranije bio slučaj.

Vladimir Vukićević: Da.

Ivan Minić: Kako dolaziš do svog prvog startupa?

RocketHub i naučene lekcije iz prvog startupa

Vladimir Vukićević: Da, kroz ta iskustva sam prvi put video ideju finansiranja neke ideje, neke firme preko mikrotransakcija. Znači, mikrotransakcije su bile vrlo popularne u Aziji. Ljudi su plaćali za različite stvari preko telefona, preko digitalnih načina. I to mi je nekako ostalo u glavi. I počeo sam da razmišljam kako to možemo da iskoristimo u Americi. U isto vreme se desio onaj ekonomski kolaps, 2008-09. godine, što se dosta poremetilo u to vreme. Ljudi su izgubili opet neku stabilnost, što je to bila bezbednost 2001. godine, 2008-09. to je bila finansijska stabilnost. Ljudi su shvatili da možda sve što mi ulažemo, sve nekretnine, sve što raste može čak i da padne. Te dve ideje, moć tehnologije za mikrotranskacije i ideja da je sistem vrlo nestabilan je stvorio ideju moj prvi startup. I taj prvi startup se zvao RocketHub. RocketHub je bila platforma za mikrofinansiranje različitih – generalno ideja. To su bile umetničke ideja. Ako neki muzičar hoće da snimi novi CD ili novi album, može da skupi par hiljada dolara od prijatelja i od fanova, ako neki preduzetnik hoće da skupi 50.000 dolara da napravi prototip, ako neki naučnik hoće da skupi 100.000 dolara da ide na Antartiku da istražuje pingvine. Svi ti projekti su bili realni projekti na našoj platformi, na Rocket Hubu. Mi smo bili jedna od prvih crowdfunding firmi u svetu. Mi i Kickstarter, Indiegogo. To su bile tri glavne firme u tom trenutku. I videli smo da, kao što si rekao pre, je to moguće. Moguće je stvoriti veliku platformu relativnu brzo za ne tako veliku cifru novca. Ja sam bio jedan od co-foundera, ja sam bio jedan CTO. Znači, vodio sam tehnološki tim. Naučio sam malo kako da programiram. Stvorio sam prvi proizvod i na kraju sam shvatio: OK, nisam baš tako dobar. Hajde da napravimo programere. I tako smo stvorili platformu. Moj co-founder, CEO, je bio taj Brajan, koga sam upoznao kad sam radio u nekretninama. I on je bio muzičar bivši. Tako da iskoristio je to iskustvo kao muzičar da vuče naše prve klijente koji su skupljali pare preko naše platforme. U početku su bili muzičari, pa smo onda proširili na širi svet. I to smo stvorili relativno brzo. Krajem 2009. godine sam počeo da stvaram tu prvu firmu. Još sam bio consulting, a noću sam radio kao preduzetnik. I onda 2010. godine sam prvi put dao otkaz. Dao sam otkaz i rekao: “OK, sad ću da radim full-time Rocket Hub.” I to je bila vrlo stresovita i teška… iskustvo. Pošto prvi startup, ogroman pritisak, vrlo zanimljiva priča i teška priča, ali dobro.

Ivan Minić: Taj momenat – mi sad imamo situaciju da nam crowdfunding postaje opcija ovde o kojoj se priča. Naravno, imali smo nekih uspešnih projekata prethodnih godina na velikim platformama. Neki od tih ljudi su bili i gosti. To je zanimljivo, ali je nivou incidenta. Nije nešto što se često dešava. Ja sam sad u projektu crowdinvestinga, crowdlending, koji je drugačiji, jer podrazumeva povrat te investicije i sve što uz to ide. Ali, verovali smo da možda tržište nije spremno za tako nešto. Ispostavilo se da tržište sa strane onih koji će dati novac jeste spremno, da je dosta teže naći za ovo što mi radimo biznise koji su spremni da naprave plan šta će da rade sa tim novcem, što je vrlo bitno. Da nađeš biznise kojima treba novac, to nije problem. Svima treba novac.

Vladimir Vukićević: Uvek.

Ivan Minić: Ali, kada pitaš za šta ti treba novac: “Pa, ne znam. Ja kada vidim koliko ću da dobijem, ja ću da ti kažem za šta mi treba.” Ne ide tako, malo si obrnuo redosled. Crowdfunding je neverovatno osnažujuća stvar i ja redovno učestvujem na raznim crowdfunding projektima i gomila nekih gadgeta koje sam kupio, itd. Uglavnom ne trošim previše novca, jer nemam toliko novca za bacanje, posebno što uvek kod nas imaš i shipping i carine i sve. Strašno. Ali, volim da ispratim i da vidim i stalno gledam šta ima novo. I moram da priznam da danas je to možda jedno od najboljih mesta da se inspirišeš i dobiješ ideje.

Vladimir Vukićević: Apsolutno.

Ivan Minić: Kad kažem da se inspirišeš i dobiješ ideje, to ne znači da dođeš i da iskopiraš nešto što je neko napravio, da ukradeš ideju i to sve. Već da vidiš veliki broj potpuno različitih stvari, gde ljudi rade ono što zapravo si ti radio celu svoju karijeru – pravim tu poveznicu – a to je kako, što si rekao i kroz studije, kako dve stvari koje su potpuno odvojene ako ih spojiš u nešto mogu da naprave nešto fantastično. To ja stalno pričam ljudima kod nas, imali smo tu priču, moj prijatelj Miloš Minić iz Domaćih kiflica je bio jedan od prvih gostiju i Miloševa priča je predivna i Domaće kiflice su divan proizvod i mi ih obožavamo, mindset prosečnog Srbina je: “Vidi, Miloš pravi kiflice, sad ću i ja da pravim kiflice. I neće se zvati Domaće, jer, jbg, tužiće me neko, ali zvaće se Bakine kiflice. Ali biće iste, imaće sve isto, indentično.” I, naravno da ćeš da propadneš posle tri meseca, jer Miloš to pravi već 2-3 godine. I to je prilično težak posao koji niko ne želi da radi. Deluje zanimljivo, ali kad kreneš da se baviš time nije. Ja stoputa priča: “Ljudi, imaju domaće kiflice. Zašto ne pravite nešto drugo domaće?” Domaće pitice, domaće krofnice, nije važno. Bilo šta, samo uzmi to što je specifično, a to je da to nije industrijski proizvod, nego je to proizvod kao što bi ga napravila tvoja majka, tetka, baka, ko god. Samo to uzmi i primeni ga na nešto drugo. I 10 godina kasnije gotovo da niko nije uzeo da tako nešto napravi. Meni je to fascinantno. Elem, šta si naučio iz tog poduhvata?

Vladimir Vukićević: Pa, naučio sam… Dva nivoa sam naučio. Na prvom nivou je bilo na ličnom nivou. Znači, naučio sam kako da kontrolišem svoj stres. Pošto očigledno u životu sam imao dosta stresa, ali to je bio prvi put da sam imao svakodnevni ogroman stres biti founder neke firme. Probudiš usred noći i radiš. Probudiš se u tri-četiri sata i email proveravaš da se nešto ne dešava. Naročito pošto je to digitalno tržište, nešto može da se desi u bilo kom trenutku. To radi 24 časa. Tako da taj lični stres mi je u početku vrlo teško udario i morao sam da naučim da se na neki način odvojim od toga, da odvojim svoj ego od firme, da odvojim svoj identitet od firme. Ja nisam firma. Firma je firma, ja vodim tu firmu, ali ako firma ne uspe to ne znači da ja umirem, što je za mene bila vrlo važna ideja.

Ivan Minić: Imaš taj momena, izvini, ali taj momenat, možeš da ga iskoristiš i u Americi, lako se prevodi, a dosta je karakteristično i često mi to ovde međusobno pričamo, kad kaže: “Otkako sam postao preduzetnik spavam kao beba. Budim na svaka dva sata i plačem.”

Vladimir Vukićević: Da!

Ivan Minić: To je taj momenat. 🙂 “Lako je tebi. -Evo probaj! Evo ti ključevi, probaj!” Apsolutno nije za svakog i taj momenat gde ti jesi to, ali nisi to. Odnosno, ja sam to probao sebi da objasnim ne na način “ja nisam to”, nego ja nisam samo to.

Vladimir Vukićević: Tačno, da.

Ivan Minić: Ali, jesam to. Ako nisam to, ja neću celog sebe dati. Moram da budem ja to, ali nisam ja samo to. Ja sam ipak malo više od toga.

Vladimir Vukićević: Da. I fiziologija ne sme – tvoja fiziologija ne sme da zavisi od zdravlja firme. Pošto ako je to apsolutno povezano, kao što sam rekao, ti možeš da osetiš bukvalnu bolest ako firma ne posluje kako želiš u tom trenutku ili ako ima nekih problem. Morao sam da naučim to da postoji neka distanca između mene i firme. Pošto ako ne postoji će se to brzo završiti na neki negativan način. A druga stvar što sam naučio – naučio sam kako da fund-raiseujem, kako da skupljam i da nalazim investitore koji ulažu u startupe. To su individualni angel investor, znači individualci, i venture capital. Znači, firme koje ulažu u startupe čisto sa ciljem da zarađuju novac koji se zarađuje ako se ta firma prodaje ili…

Ivan Minić: Imali smo nedavno jednog gost koji je jedan od managing partnera jednog od retkih investicionih fondova u ovom regionu i upravo kod nas ne postoji svest o tome i za klasične biznise koji traže investitore i za tehnološke biznise da kao posao venture capitala – imaš dva opcije, mogu da budu obe, a ne moraju da budu obe. Može da bude smart money, a može da bude samo dobiješ novac, pa ti radiš sa tim šta hoćeš. Idealno je za svakog da bude smart money, da dolazi sa kontaktima, sa svim što uz to ide, ali mnogo je lep trenutak kad Jan objašnjava: “Naš biznis funkcioniše na sledeći način. Mi gledamo kompanije koji imaju visok potencijal za rast i nama nije važno – mi želimo da svaki biznis uspe, ali nama nije važno da svaki biznis – naš biznis ne zavisi od toga da svaki biznis uspe.” Jer jako je teško nekome ko nema svest o tome da prebaci switch u glavi da ako ti ne uspeš, a dao si sve od sebe, imao si najbolju nameru, nisi nikoga zajebao.

Vladimir Vukićević: Ne!

Ivan Minić: Samo nisi uspeo i to je OK. Oni su investirali u sto i očekuju da će tri da razvale i još pet će da budu OK. I to je to. To je statistika.

Vladimir Vukićević: Tačno.

Ivan Minić: Potpuno je normalno da ti završiš u onih 90 koji nisu.

Vladimir Vukićević: Da.

Ivan Minić: Ali, da naučiš nešto u tom procesu ako može. 

Vladimir Vukićević: Pa, naučio sam da oni gledaju svaku investiciju kao loš scenario istih – nula. Za sve. Sve može da bude nula. To nije važno. Šta je važno? Koji je dobar scenario, koji je maksimum…

Ivan Minić: Koliko veliko to može da bude.

Vladimir Vukićević: Koliko veliko to može da bude. Pošto srednje veliko to nije dovoljno za njih. Kao što si rekao, oni smatraju da će 90% biti nula, ali 10% što uspe ne sme da bude srednji uspeh. Ne sme da bude čak ni veliki uspeh, nego mora da bude jedna od najvećih firmi na svetu možda. Treba taj mindset prebaci sa “mi ćemo biti OK” prebaciš u “mi ćemo biti najveći na svetu” u nečemu. Najbolji na svetu u nečemu. Najunosnija firma, najveća firma. To je vrlo, kao što si rekao, čudno naučiti. Na neki način za njih je bolje da ti guraš da budeš najveći na svetu i da ne uspeš, nego da guraš da budeš srednji i da uspeš. Oni žele da svaka firma ima šansu da bude nešto ogromno. Venture capital i investicije nisu za sve preduzetnik. Apsolutno nisu za svaku firmu, nego mora da bude firma koja je fokusirana ili određena za to neke investitore.

Ivan Minić: Vi ste tu imali exit.

Vladimir Vukićević: Jesmo.

Ivan Minić: Kako je to bilo?

Prodaja prvog startupa i pokretanje drugog

Vladimir Vukićević: Komplikovano. 🙂 Firma je dobro poslovala. U tom trenutku imali smo šestocifreni mesečni dobitak za nas, što je OK, ali videli smo da to neće biti, kao što sam rekao, najveća firma na svetu u crowdfundingu.

Ivan Minić: Neće biti Kickstarter.

Vladimir Vukićević: Neće biti Kickstarter. Neće biti čak ni Indiegogo, koji je na kraju ispala druga najveća firma. Videli smo da je vreme – u tom trenutku crowdfunding nije bila prilično popularna reč, vreme je da prodamo. Došla nam je jedna evropska firma koja kao grupa različitih firma, koje su hteli da dodaju crowdfunding element u svoj portfolio. I zato su nas – prvo smo imali neko partnerstvo sa njima, shvatili smo da postoji moguća saradnja i onda u jednom trenutku su oni ponudili da nas kupe, da usvoje ceo firmu u taj njihov portfolio različitih mikrofirmi. I cifra je bila OK. Nije nešto neverovatno, ali je bilo dovoljno da imamo malo novca, ja naročito, za sledeći projekat. Znači, da se isplate te 3-4 godine što sam posvetio RocketHubu, naučio sam nešto i imam malo resursa da stvorim nešto novo. Prilično brzo je trajalo. 6 meseci smo pregovarali sa njima, ugovorili, advokati. Srećom u Americi to je relativno standardan proces. Uvek ima nuancea, ali je relativno standardan proces i završili smo za 6 meseci. Moji co-founderi su ostali u toj većoj firmi, a ja nastavio. Nisam hteo da budem deo veće firme, hteo sam nešto novo da stvorim.

Ivan Minić: Jesi li imao ideju šta ili si samo želeo da imaš par nedelja, par meseci čistu glavu i slobodu da razmišljaš kako dalje?

Vladimir Vukićević: Nije bilo čiste glave. Imao sam ideju šta. Već sam počeo da pričam sa svojim novim co-founderom o različitim ideja pošto sam znao šta dolazi. Znao sam da dolazi nešto novo za mene. I taj moj co-founder Džeri – ja njega poznajem sa fakulteta. To mi je bio prijatelj od početka fakulteta. Mi smo bliski. On je kineskog porekla. Isto jedan imigrant u Americi. Isto je došao kad je imao 6 godina. Mi imamo dosta različitih veza, tako nekih psiholoških i emotivnih. I počeli smo da razmišljamo o različitim idejama i ideja za Meural, moju drugu firmu, je došla od iskustva u RocketHubu. Video sam u RocketHubu da skoro sve forme umetnosti: muzika, filmovi, serije, čak i na neki način priredbe su ušli – te forme umetnosti su ušle u digitalan svet, ali vizuelna umetnost: slikarstvo, fotografije su još bile nekako u prošlom veku. Digitalizacija nije obuhvatila su umetnost, nego je obuhvatila većinu umetnosti, ali nije obuhvatila vizuelnu umetnost. 

Ivan Minić: Znaš kako ja gledam na to? U tom trenutku kako sam ja razmišljao o tome, odnosno šta mi se desilo kad sam prvi put seo ispred Apple iMaca 27? Prvi put sam video kako nešto treba da izgleda od slika. Do tad uvek gledaš nešto na monitoru i nikad ne znaš kako će da izgleda kad ga odštampaš i moliš Boga da će boja biti kako treba. I onda sedneš za kalibrisani ekran, profesionalni ekran, vau. Onda odštampaš i to bude tako. I uvek je nekako u tom periodu te stvari su bile, ako je slika, painting, onda su bile slike na zidu, ako je fotografije, bile su štampane – u knjizi, u bilo čemu, ali bile štampane i neko je izašao 16 puta da proverava da li je to sve kako treba i to je jednostavno bilo to. Uvek si imao – za film nije to toliko bitno, jer je bitna akcija, bitna emocija, bitno je sve to.

Vladimir Vukićević: Iskustvo, da. Narativ.

Ivan Minić: Naravno da je bitno kako izgleda. Ne bi se trudili toliko da nije bitno, ali nije sve u tome. Ovde je sve u tome.

Vladimir Vukićević: Da.

Ivan Minić: Ovde je sve u detalju. Ovde je sve u tim stvarima. Ali, kao nešto fali.

Vladimir Vukićević: Da. Tako da naš cilj je bio da napravimo, baš kao što si rekao, iPod za vizuelnu umetnost, tj. fizikalni proizvod, električni ram koji prikazuje umetnost tradicionalnu. Znači, Mone, Van Gog, Pikaso, ali takođe novu umetnost: GIF art, digitalne fotografije, itd. Da možeš da staviš to na zid, bilo koji zid, svoj kod kuće ili u hotelu ili u restoranu. Bilo gde. I da se povežeš sa celim svetom umetnosti bilo gde. Znači, ako neki umetnik stvara u Tokiju super zanimljivu kombinaciju digitalne fotografije i tradicionalne umetnosti, ti možeš to da vidiš na svom zidu u Njujorku ili u Beogradu ili bilo gde. Ili ako hoćeš da vidiš kolekciju u Gugenhajmu na svom zidu, možeš i to. Ili ako hoćeš da vidiš svoju fotografiju, koji si ti napravio kad si išao na odmor, na moru, na svom zidu odjedanput, sa porodicom, možeš i to. Tako da ideja je da stvorimo čitavu platformu contenta koji može da se prikazuje i koji može da se šire, koji može da se deli, i koji može prvi put da se monetizuje na način koji do tada nije moglo u digitalnoj umetnosti, što se toga tiče.

Ivan Minić: Da, u tom trenutku ti si monetizovao digitalne stvari tako što si prodavao printove. 🙂

Vladimir Vukićević: Da, tako je.

Ivan Minić: OK, ja sam kupio neke printove i postere, itd. I stvarno volim što ih imam i uvek mi taj taktilni momenat kod toga važan.

Vladimir Vukićević: Kad dobiješ.

Ivan Minić: Kad nešto dobiješ, osetiš u ruci i knjigu dalje i sve to, važno mi je, ali je mnogo jednostavnije i lepše kad imaš mogućnost da na pravi način prikažeš nešto što je neko zamislio, da ga ne možda na idealan, ali dovoljno dobar način zapravo možeš prikazati i promeniti u bilo kom trenutku.

Vladimir Vukićević: Da.

Ivan Minić: Znaš, mi smo imali te momente kad su došli televizori, i naglo su svi smislili screensavere na kojima su lepe slike. Super! I dalje ja nekad sednem tako, pa gledam.

Vladimir Vukićević: Da, ekrani su vrlo jaki.

Ivan Minić: Lepo je. Prvo su bile slike, sad su videi. Time lapseovi iz nekih gradova. Ja sedim ovako i gledam kao idiot. “Što ne pritisneš neko dugme? -Pa, lepo je. Neću da pritisnem dugme.” Ali, to je danas. To je 10 godina kasnije. Kad ti stvarno možeš da dobiješ kalibrisani monitor, kad imaš high density display na svemu – na satovima imaš high density displaye, ali u tom trenutku to baš nije bilo svima dostupno. I nisi mogao te stvari da prikažeš na pravi način.

Vladimir Vukićević: Da, i naša strategija je bila – u svakoj sobi ima četiri zida. Na jednom zidu je televizor, a na ostala tri zida su uglavnom statične slike i fotografije. Kako mi možemo da osvojimo jedan od tih drugih zidova u sobi, u kući, u hotelu, u restoranu, bilo gde i da stvorimo novo tržište za tu digitalnu umetnost. Nije bilo lako stvoriti fizikalni proizvod koji je električni: ima komponente, ima čipove, ima ekran. Specijalni ekran koji su morali baš da nađemo teško, ali smo uspeli. Kao što sam rekao, Džeri, on je kineskog porekla, i njega smo poslali u Kinu da radi. 🙂 Pošto tamo je elektronika još uvek. I pokušali smo u stvari da pravimo u Americi prvih godinu-dve i nismo uspeli. Pošto nema komponenata, nema… Na kraju smo uvozili, pravili u Americi…

Ivan Minić: Sastavljali.

Vladimir Vukićević: Sastavljali, ali na kraju smo rekli: “Zašto trošimo novac da sastavljamo ovde, kad bi mogli tamo da sastavimo i da imamo završeni proizvod?”

Ivan Minić: Vidi, ako Appleu nije problem da napiše na laptopu assembled in California, meni je to skroz OK. 🙂 Znaš šta je tu neverovatan – ja nisam doživeo taj proizvod, nisam ga video nikad, ali razmišljam na sledeći način: Ti sad imaš mogućnost da staviš umesto tri slike staviš tri proizvoda i na jedan klik potpuno promeniš atmosferu koja je u toj prostoriji.

Vladimir Vukićević: Da, apsolutno.

Ivan Minić: Što je neverovatno. Koliko mogućnosti to zapravo otvara i koliko možeš da imaš onaj momenat, koji meni je uvek lično bitan, ja to rešavam ambijantalnim svetlom, soba bi trebalo da održava to kako se ja u tom trenutku osećam. Da, nekad će da bude disco ball i laseri, a nekad će da bude diskretno ambijentalno svetlo u ćošku, koje u suštini je mrak u sobi, ali je dovoljno da vidim da ne udarim u trosed, jer ne postoji ništa što boli kao kad udariš malim prstom u trosed otprilike. I kako je izgledalo – OK, imali ste fizički proizvod, imali ste platformu, sve što uz to ide. Šta je bio razvojni put i šta je bio ishod tog projekta?

Vladimir Vukićević: Da, to je full, full stack ideja. Pošto ne samo imaš digitalnu platformu i tržište, nego imaš i elektroniku, hardver, firmver, imaš drvenariju. Mi smo stavili drvene ramove. Znači, to je izgledalo kao slika, ne kao televizor ili kao neka tehnologija. Nego često ljudi nisu ni znali da gledaju digitalni ekran dok se ne promeni. Kad se promenilo, rekli su: “Vau, ovo je digitalni ekran?!” Pošto smo uspeli da stvorimo neku tehnologiju koja nije bila prava tekstura, ali je izgledalo kao da postoji tekstura u ekranu, pošto smo uspeli da stvorimo vrlo duboke tamne boje.

Ivan Minić: Da, što je najveći problem bio u tom trenutku. Crna nikad nije bila crna.

Vladimir Vukićević: Crna nikad nije bila crna. I ako možeš da stvoriš duboke tamne boje, onda možeš da stvoriš efekat da postoji trodimenzionalna tekstura na ekranu, što ne postoji, ali oko to vidi. I kad smo došli do tog trenutka posle godinu-godinu i po dana, da smo imali prototip koji izgleda izvanredno, onda smo radili fund-raise. Skupili smo prvih tri miliona dolara od američkih investitora, što je bilo značajno za hardver startup u to vreme, 2014-15. godine. I tada smo počeli zvanično proizvodnju u Kini sa tim novcem. Pošto do tada smo radili uglavnom u Americi, ali kad smo imali resursa stvorili smo proizvodnju u Šendženu, u Kini, gde se sva velika elektronika proizvodi. I počeli razvoj firme. Na kraju krajeva mi smo prodali nekih 200-300.000 komada tog proizvoda.

Ivan Minić: Vau.

Vladimir Vukićević: Pre nego što smo došli do A runde. Videli smo da nam je trebalo još kapitala, još novca. Vrlo je skupo proizvesti hardver. I tada smo skupili 5 miliona dolara series A runda. Znači, to je druga veća runda. I jedna od naših investitora je bila firma koja se zove Netgear. Netgear pravi rutere, ostale internet proizvode. I oni žele da se šire van standardnih proizvoda. Žele da imaju malo širi obim.

Ivan Minić: Da, to je bio trenutak kad su svi hteli da uđu u Internet of Things.

Vladimir Vukićević: Tačno.

Ivan Minić: A ovo je baš lep Internet of Things. 🙂

Vladimir Vukićević: Internet of Things koji na neki način niche, mali, malo tržište, ali postoji šansa da bude veliko tržište.

Ivan Minić: I mnogo je lepo da ga pokažeš u portfoliju. 🙂

Vladimir Vukićević: Mnogo je lepo u portfoliju. CEO voli da kaže da ima kulturu, da je spreman. To se slaže sa time. I oni su bili najveći investitor u toj A rundi za nas. Ubacili su nekih 40-50% od tih 5 miliona dolara. I tada su nam se oni pridružili, bili član naše borda direktora i počeli su da vide kako firma funkcioniše iz unutra. I tada smo lansirali – to je bio vrlo važan momenat – lansirali smo servis, subscription service. Znači, servis gde ljudi mogu da nas plaćaju mesečno da dobiju umetnost na svom ekranu, da ne moraju da individualno plaćaju sliku po sliku, nego ako plate 10 dolara imaju veliki broj slika koje mogu da prikazuju. I taj servis je bio vrlo važan momenat za nas pošto smo shvatili da mi sada više nismo samo biznis koji zarađuje od prodaje ekrane ili od prodaje tehnologije, nego smo biznis koji može stvara dugovečne kupce, koji plaćaju…

Ivan Minić: I ima predvidljiv mesečni prihod.

Vladimir Vukićević: Apsolutno, što je vrlo, vrlo značajno za hardver biznis. I tad smo rekli: “OK, vreme je za B rundu. Ako hoćemo da se proširimo, kao Apple ili tako neka veća firma, kako osvojiti svet?” I počeli smo da fund-raiseujemo 2018. za B rundu. I odjedanput me je pozvao Netgear na sastanak. Oni su rekli: “Dođite kod nas, hoćemo da pričamo o nečemu.” OK, i mi smo otišli kod njih, oni su nam rekli: “Mi ne želimo da vi idete na B rundu pošto tada će firma biti previše skupa za nas. Vrednost firme će biti na određenom nivou, iznad nivoa gde bismo hteli da platimo za tu firmu. I mi bismo želeli da vas kupimo u ovom trenutku.” Ja sam rekao: “OK, super. Dajte nam ponudu.” I onda su oni dali ponudu, mi smo popričali sa našim investitorima i onda smo odlučili 2018. da prodamo celu firmu, ne samo deo, pošto su oni već imali deo, celu firmu Netgearu. I tada smo postali Netgearu Meural produžetak i to je bio ceo ciklus tog iskustva.

Ivan Minić: Vau.

Vladimir Vukićević: Da, dugačak, ali dobar.

Ivan Minić: Ne, ne. Ceo proces je vau i beskrajno ti hvala što si ga podelio. Vidi, ja sam uradio mnoge intervjua u životu. Ne bih sebi nikad oprostio da ne radim ovaj u ovom trenutku. OK, to je tvoja druga firma. Ono što se prethodnih nedelja pojavljivalo u medijima je treća.

Vladimir Vukićević: Da.

Ivan Minić: I treća je opet hardver, recimo, ali nije tehnološka firma. Odnosno, i jeste i nije. Nije baš u klasičnom smislu. 

Vladimir Vukićević: Za sada.

Ivan Minić: Meni je bila jako interesantna, jer bukvalno to je jedan od trendova koji sada postaje jako važan, a to je životna sredina, vođenja računa o životnoj sredini, vođenja računa o poreklu sirovina i svega toga. Jer shvatili smo konačno, malo nam je više trebalo nego što je normalno, da smo prilično sjebali ovu planetu na kojoj živimo i da baš ne vodimo računa i da mislimo samo na sebe. I onda ovi koji su malo samosvesniji su shvatili da možda ne bi bilo loše malo više računa da vodimo i o planeti na kojoj živimo, jer za sad imamo jednu i ne deluje baš, bez obzira Maska i sve ostale i Bransona, ne deluje baš da ćemo tako brzo da se selimo na sledeću nakon što ovu upropastimo. I u tom trenutku mi saznajemo da čovek poreklom sa ovih prostora ima jako zanimljiv proizvod koji je prikupio jednu lepu rundu investicija i onda odlazim na taj sajt i vidim sajt koji je jako lep, sređen, uredan, pregledan, prirodan, sve što uz to ide. I kažem dobro. Onda istražim ko je taj čovek i kažem: “OK, ovaj čovek treba da dođe.” Ali, o čemu se radi? Kakav je to proizvod? Kako si došao do njega?

Better & Better, treći i revolucionarni startup

Vladimir Vukićević: Pa, na neki način ova treća firma, Better & Better, je najpersonalnija, najličnija, najveći produžetak mene. Pošto, kao što smo pričali, ja imam skoro celog života iskustva sa zdravstvom, sa zdravstvenim ustanovama, ličnim zdravstvom, ličnim zdravljem. I znam moć navika, svakodnevnih, stečenih navika. Od malih dana sam morao da imam fizikalnu terapiju, od malih dana sam morao da jedem određene stvari, da pijem određene stvari, da pijem lekove. I, kao što smo rekli, uspešno sam se izlečio od raka, ali tu su ostale dugačke posledice. Jedna od tih posledica je nedostatak određenih vitamina i minerala. Naročito vitamina D. Vitamin D je vrlo važan za sve.

Ivan Minić: A pritom svi imaju insuficijenciju vitamina D.

Vladimir Vukićević: Tačno, ne izlazimo na sunce više, ne idemo na plažu dovoljno. I pijem te pilule za vitamin D svaki dan. Godina, dve godine, tri godine. Često imam bolove u stomaku od toga, pošto to su velike doze, telo nije stvoreno da primi toliko ogromnu dozu vitamina i razmišljam: “Pa, mora da postoji neki bolji način. Mora da postoji nešto bolje da nam da te minerale, vitamine, da ne moramo sad mi da se ubijamo od određenih lekova, određenih pilula”, itd. Tokom Meural, još tokom prošle firme moje počeo sam da eksperimentišem, kako mogu da dobijem, naročito vitamin D, a da ne moram da pijem tu pilulu svaki dan. I počnem da razmišljam o sprejevima, različitim preparatima koji mogu u ustima da se upiju. Znači, direktno da mogu da odu u krvnu sliku, ne da idu kroz stomak i kroz jetru, nego direktno u krv. I tada razmišljam: “Da li je moguće dati dozu značajnu preko kaladonta, preko paste za zube?” Kad peremo zube, mi imamo tu pastu dva-tri minuta u ustima i onda je izbacimo, ali u tom trenutku je to vrlo aktivna faza. Znači, mi trljamo i pomeramo. I to je na neki način perfektan način da se ta mikrodoza vitamina. Ta prva ideja da iskoristimo tu stečenu naviku, što je pranje zuba, da se da ne samo čista usta, čisti zubi, nego i mikrodoza vitamina, da se stvara tokom moje bivše firme, kad smo prodali, posle godinu dana kad smo uklopili tu firmu, ja sam rekao: “Pa, OK, sada imam iskustvo. Možda je vreme da stvorimo firmu od ove ideje.” I tako 2019. mi počinjemo da razvijamo taj proizvod i ja sam privukao Džerija, mog bivšeg partnera, rekao sa mu: “OK, dosta je bilo. Doći da stvorimo nešto novo.” I on je rekao važi. I tad smo počeli da razvijamo ovu novu firmu, 2019. Trebalo nam je otprilike oko godinu i po dana da dođemo do proizvoda koji je bio prihvatljiv. I lansirali smo prvu verziju početkom prošle godine, 2021. Napravili smo oko 10.000 komada da testiramo dve stvari. Imali smo dve stvari što hoćemo da testiramo. Jedno, da li možemo da napravimo – da. I da li ljudi to u stvari žele, da postoji tržište za tako nešto. I prodali smo prvih 10.000 komada za otprilike 6 meseci i shvatili smo: “OK, možemo i ljudi žele. Vreme je za prikupljanje pravog novca.” I tada je počela ta priča sa investitorima našim i svetskim.

Ivan Minić: Ja imam inače momenat ponekad u podkastu da ispričam neki užasan detalj iz svoje prošlosti. I jedan od njih je da sam ja jedan od onih koji su one dečje paste za zube toliko voleli, a bilo povezano sa mojom smotanošću, ja sam prvih tri meseca gutao pastu za zube nakon što završim pranje, jer nisam znao da ispljunem. 🙂 A i dečje paste za zube su imale super ukus u tom nekom periodu.

Vladimir Vukićević: Slatkiši.

Ivan Minić: OK, imaš proizvod, imaš proof of concept, imaš feedback sa tržišta, znaš da li nešto treba da koriguješ, znaš u principu da taj jedan proizvod i jedan proizvod i oko toga treba praviti portfolio proizvoda u perspektivi.

Vladimir Vukićević: Da.

Ivan Minić: U industriji si koja je eksplodirala prethodnih godina, posebno tokom korone, kad smo počeli konačno malo više da vodimo svi računa o zdravlju, a i kad smo bili zatvoreni, pa su svi imali insuficijenciju vitamina D. Ja mislim bukvalno da znam dve osobe koje ne piju vitamin D sad. I kako sad to ide? OK, ti si čovek koji već ima nekoliko uspešnih biznisa iza sebe, sa exitima, već si prepoznat u zajednici, imaš kontakte, poznaješ investitore, ali sad je ovo nešto drugačije. Nije baš klasična tehnološka priča, iako ima tehnologiju kao svoju komponentu, jer hemija isto nauka, ali nije hardver.

Vladimir Vukićević: Nije elektronika.

Ivan Minić: Nema touch screen, što se kaže.

Vladimir Vukićević: Za sada.

Ivan Minić: Dobro. Kako je to išlo?

Vladimir Vukićević: Da, u pravu si, nije klasični venture biznis. Nije klasično Silikonska dolina, odeš, fund-raiseuješ od bivših CEO ili preduzetnika koji su stvarali tehnološke firme i onda stvoriš novu tehnološku firmu. Nego je nova vrsta firme. I bilo je vrlo važno da mi prezentujemo šta mi u stvari pravimo. Mi ne pravimo proizvod, mi ne pravimo čak ni portfolio proizvoda, nego pravimo čitav sistem koji može pasivno da nadoknadi nedostatak minerala i vitamina, čak možda i drugih sastojaka u budućnosti, tj. naš plan je da napravimo firmu koja personalno zna ko si ti, šta radiš, gde živiš, koji su ti nedostaci, i kroz to da preporučimo ovu pastu, ovaj sapun, ovaj šampon, ovaj karmin, bilo šta, kolekciju proizvoda koji dotačinju tvoje telo tokom dana, ali na pasivan način i mogu da ti daju sve što ti treba bez pilula, bez različitih dodataka i disrupcija tvog života. Ta velika ideja da stečene navike mogu da budu povećane na taj način da se stvori celokupni neki zdravstveni sistem je – to smo pitchovali. Tu veliku ideju. I kad su investitori videli da to nije samo kaladont ili pasta za zube, nije samo krema, nije samo sprej za usta, nego čitav je personalizovani sistem za zdravstvo, za zdravlje, to može da bude nešto u šta mi možemo da ulažemo u to. I može da bude nešto što je firma koja vredi 100 miliona dolara, 500 miliona dolara, milijardu, itd. Vrlo je važno prezentovati celokupnu viziju.

Ivan Minić: Čini mi se nekako, barem bih ja to tako objasnio, da ti imaš misiju i viziju da u narednom periodu popraviš ovaj svet, čoveka po čoveka, a da oni ne moraju time da se bave.

Vladimir Vukićević: Tačno.

Ivan Minić: Pošto ako moraju neće, većina neće: zaboraviće, teško im je to sve.

Vladimir Vukićević: Da.

Ivan Minić: Ako napraviš to sve u varijanti gde ja dođe, kažem, popunim upitnik, itd, ti mi napraviš set, ja kliknem na subscription i to mi stiže i ti si završio ceo posao za mene. Ti si mi olakšao beskonačno ceo proces i ti si u suštini uradio moj posao, a ja imam benefite od toga.

Vladimir Vukićević: Produžio život, to je cilj.

Ivan Minić: Apsolutno. I povećaš kvalitet života.

Vladimir Vukićević: Tačno. Apsolutno. To je cilj firme. Da postoji celokupni dobitak za naše društvo. Ranije si spomenuo isto ideju ekologije i ideju našeg ambijenta svetskog, to je neki minimalan nivo dodatka naše firme. Recimo, mi pakujemo pastu ne u plastici nego u pakovanju od šećerne trske. Imamo floss i četkicu za zube gde je nula plastike, nimalo plastike. To je temelj, a na temelj se gradi taj čitav sistem.

Ivan Minić: Tvoja priča je neverovatno. I sad smo došli do trenutka sadašnjeg. I sadašnji trenutak je ono što smo videli u medijima. 

Vladimir Vukićević: Da.

Ivan Minić: Dakle, možda nije baš idealan trenutak da ti Vil Smit investira u biznis, a možda i jeste idealan trenutak-

Vladimir Vukićević: Ko zna. 🙂

Ivan Minić: Ja i dalje imam – u mojoj glavi je to sve stageovano. Jer, ne, ne izgleda to onako i nasmejao se kad je izlazio sa scene. Ne mogu da kažem, imao sam taj neki period navijački. Kad te udari onako čovek, ne ostaneš ti da se ne pomeriš pošteno sa mesta. OK, kako god. Možda sve to pogrešno tumačim, nije ni važno. Mislim da je to bio publicity stunt, da Oscar sledeće godine bude gledaniji nego što je bio, jer realno postoji značajan decline publike. Ali, to što smo mogli da pročitamo je da ste prikupili neke značajne investicije. E sad da ne bih ja to prepričavao, jer ću sigurno nešto bitno izostaviti, šta se sve tačno desilo i ko je učestvovao sve u tome?

Ko su investitori i kakvi su planovi?

Vladimir Vukićević: Da, otprilike smo prikupili sveukupno oko 4 miliona dolara za sledeći korak naše firme. Tih 4 nije sve odjedanput, nego tokom zadnjih godinu i po dana, ali većina u zadnjih 6 meseci. I lead investor, investitor je novi fond, koji se zove Fifth Quarter Venture. To je srpsko-američki fond, koji vodi Tihomir Bajić. On je verovatno pričao sa vama u nekom trenutku. I stvara fond koji će ulagati u ne samo srpske firme, nego globalno balkansko povezane firme. Znači, neko kao što sam ja, koji je odavde koji živi tamo ili neko živi tamo pa se vraća, bilo šta ako ima neke veze sa Balkanom i našim zemljama ovde oni će da investiraju. I oni su stvorili ovu rundu. Oni su stvorili vrednost firme. Odlučili koliko će da ulažu. I počeli da taj proces sa nama u septembru-oktobru prošle godine. Preko njih smo upoznali fond koji se zove Dreamers Fund, koji ima dva glavna investitora. Jedan je Vil Smit, a drugi je Keisuke Honda, čuveni fudbaler iz Japana. Njih dvoje su se sreli pre par godina u Japanu slučajno, ne znam kako, možda su igrali fudbal, i odlučili da stvore firmu za investiranje. Ne samo radi dobitka, nego i firme koje na neki način poboljšavaju svet. Naravno, naša firma, Better & Better, se perfektno uklapa u to, pošto mi pomažemo i na ličnom nivou i na svetskom nivou. Tako preko konekcije smo uspeli da pitchujemo njima, tako u oktobru-novembru. Oni su odlučili da, takođe, ubace novac. I uz ta da dva glavna investitora, Fifth Quarter Venture i Dreamers Fund, smo stvorili ovu novu rundu investicije. Takođe su se dodali mnogi individualni investitori, angels, koji su nam povećali celu sumu. I sada smo mi to objavili prošlog meseca, ali, naravno, to je trajalo dugo vremena da se sastavi i da se zatvori.

Ivan Minić: OK, hajde samo da objasnimo gde ste vi sad i šta je plan? Plan si rekao, ali prosto šta je neki kratkoročno, srednjoročni plan? Za nekog ko hoće da prati priču šta može da očekuje?

Vladimir Vukićević: Da, taj novac apsolutno ide skroz u novu proizvodnju, u razvoj novih proizvoda, kao što sam rekao, i u marketing i branding. Mi smo još uvek mala firma sa novom idejom. Tako da ta ideja kad neko čuje, kaže: “Aha, vau, apsolutno to ima logike i ja hoću da probam to!” Ali, mi smo sada 0,0001% populacije postigli što se tiče tog brandinga i marketinga. Naš glavni cilj sledećih godinu-dve-tri je da ljudi znaju o nama, da znaju o firmi, da znaju o ovom konceptu, i da počnu da probaju taj koncept. Znači, na neki način mi moramo da edukujemo tržište pre nego što osvojimo tržište. Zato smo skupili ovaj novac, da bismo mogli da edukujemo tržište da je ovo u stvari moguć sistem koji može da zameni sadašnje sisteme pilula i injekcija čak, i da taj sistem može da bude mnogo prijatniji i na neki način da se ubaci u naš život bez ikakvih problema, čak i na jeftiniji način. Pošto ako spojiš dve stvari, te dve stvari će biti jeftinije nego ako odvojiš te dve stvari.

Ivan Minić: I sama činjenica da prelaziš iz nekog aktivnog bavljanja u nešto što je suštinski pasivno je vrlo značajno. To ti je kao ono kad povrediš nogu, išao si na fizikalnu dugo, je li. Kad povrediš nogu, ti ideš da središ dok ti noga ne postane funkcionalna. Onda ti kažu: “E sad pošto ti je funkcionalna i možeš da hodaš, sad narednih tri meseca treba da radiš ove vežbe.” Niko nikad nije radio te vežbe.

Vladimir Vukićević: Nikad. 🙂

Ivan Minić: Nikad. 🙂 Znači, ljudi koji žive od toga, koji su profesionalni sportisti ne rade te vežbe. Jer nema to kud, što kažu naši majstori.

Vladimir Vukićević: Prošlo je.

Ivan Minić: Noga je dobro, nema tu šta, i za tri meseca kasnije ili šest meseci ponovo povredi zato što nije uradio sve što treba da ojača, da stabilizuje. To što radi ne znači da je to sad kraje cele priče, ali ako ga prebaciš u pasivni režim, gde on suštinski ne mora da razmišlja previše o tome – OK, mora nešto da prati, ali svakako prati, ali ne mora da se bavi time, sad ono da planira, i ne mora da doživljava ništa što je za njega neprijatno. Jer, jbg, ja svako jutro popijem, pošto pijem gomilu suplemenata, mnogo sam smršao i takva mi je ishrana da moram da pijem dosta suplemenata, ja svako jutro popijem šaku toga. Prvo, kad piješ šaku toga, treba da popiješ šaku nečega što je vrlo neprijatno. Drugo, te stvari čudno mirišu, imaju čudan ukus i sve što uz to ide. Treće, kad imaš 15 stvari koje piješ, uvek jedna fali. Kako god ga planirao, uvek jedna fali. Ili možda ne fali, ali znaš da će da ti ne stane u drugačije vreme u odnosu na sve ostalo.

Vladimir Vukićević: Apsolutno.

Ivan Minić: OK, u Americi za takve stvari ti kad isklikćeš, on te podseti i stigne ti pre nego što ti istekne 5 dana pre toga. U Srbiji to nema. U Srbiji ja moram da budem taj koji će da isklikće. I uglavnom ja isklikćem. Onda se desi nešto što me poremeti, ja ne isklikćem, i dobro sad nemam magnezijum citrat. OK, preživeću tri dana bez magnezijum citrata, nije sad da je to ne znam koliki problem, ali zašto kad ne mora da funkcioniše na taj način. Znači, to je veliki plan.

Vladimir Vukićević: Da. I ima još. Stečene navike nisu samo fizičke navike, nego su i digitalne navike i psihološke navike. Tako da ako uspemo, mi možemo da razvijemo malo širu platformu. Ne samo pasta za zube, itd, nego i…

Ivan Minić: Znači, biće neki touch screen. Biće neka aplikacija. Biće nešto. 🙂

Vladimir Vukićević: Biće tu širi obim vizije. 

Ivan Minić: Znaš šta? Kada smo ušli, nisam znao šta mogu da očekujem, ali sam znao da želim da obavim ovaj razgovor. Sada kada sam ga obavim, mogu da kažem da je ovo možda za ovih 36 godina najvažniji intervju koji sam uradio u životu. Ja imam neke koje mnogo volim, ali ovaj mi nešto stvarno posebno. Hvala ti na tome. Ostaćemo u kontaktu, pratiću priču. Obećao si da ćeš da mi pošalješ proizvod, tako da držim te za reč.

Vladimir Vukićević: Važi.

Ivan Minić: Hvala što si izdvojio vreme, znam da ga nemaš dovoljno, a hvala ti što si izdvojio i došao baš kod nas. Nadam se da će barem deo ljudi shvatiti koliko je to sve što radiš veliko i značajno. I da ćeš bar neke ljude osnažiti, jer tvoja priča je možda inspirativnija priča koju smo imali u Pojačalu, a imali smo mnogo inspirativnih. Hvala ti još jednom. A vi što ste gledali i slušali, šta mogu da vam kažem osim jebote kakva priča. Hvala vam što ste gledali i slušali. Mi se čujemo i vidimo, kao i uvek, naredne nedelje. Sve komentare ostavite na Youtubeu na za predviđeno mesto i već znate kako to sve ide, a nikad vam to nisam rekao i nikad nisam od vas tražio tako nešto, ali ovo shareujte. Napišite svoje iskustvo, shareujte, ovo treba da čuje mnogo više ljudi nego što inače slušaju naše klasične preduzetničke, motivacione priče. Ovo su stvari i ovo su ljudi koji menjaju svet. I ovakvi ljudi su nam više nego potrebni. Hvala vam još jednom.

Vladimir Vukićević: Hvala.