Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, -u, na Apple i Google podcasts.

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: Moj današnji gost u Pojačalu je moj imenjak, Ivan Bjelajac. Nedavno je bio u specijalu u kome smo pričali o nekim prilikama za inovativne tehnologije na ovim prostorima da se pozicionariju na globalnom tržištu na pravi način, a on je jedan od lidera. Ali, pre svega, Ivan je dinosaurus koji se internetom i tehnologijima bavi više od 20 godina, i prošao jedan izuzetno neobičan razvojni put da bi danas došao na jedno sjajno mesto, rekao bih vrlo zasluženo, a to je da je jedan od najcenjenijih ljudi koji se bavi upravljanjem kompanijama koje rade razvoj za Web3 blockchain kao tehnologije. Verujem da ćete uživati u ovom razgovoru pre svega zato što ćete videti ceo jedan put kroz tehnologiju u prethodnih 20 godina, a i možda jedan zanimljiv način razmišljanja o tome kako treba da posmatrate svoju karijeru i na koji način da upravljate njom. Uživajte!

Realizaciju Pojačalo podcasta već duže vreme podržava kompanija Epson a od nedavno smo za vas pripremili i nešto posebno. Naime, nova fiskalizacija podrazumeva da mnogo veći broj nas mora da se bavi ovim pitanjem i mnogo je nedoumica, mnogo je nedovoljno detaljno objašnjenih informacija. Mi smo se potrudili da na jednom mestu, na sajtu novekase.rs objasnimo baš sve što može da vas zanima i damo odgovore na sva pitanja što se tiče same fiskalizacije, što se tiče ko je obveznik kao i na koji način možete iskoristiti subvencije koje država daje. Takođe, dali smo i neke preporuke uređaja koje možete da koristite. A tu je i webinar, gde za nekih 30-40 minuta, možete otprilike da dobijete vrlo jasnu sliku o tome šta nova fiskalizacija podrazumeva za sve nas. Takođe, treba reći i to da je kompanija Epson, osim POS uređaja, koji su ovde u centru pažnje, proizvodi štampače u svim mogućim oblicima, veličinama i namenama, kao i već 20 godina najbolje projektore na svetu, a više o tome možete videti na epson.rs  

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Pre nekom vremena moj današnji gost mi je bio u specijalnom epizodi gde smo pričali o jednom vrlo zanimljivom projektu koji se sada dešava i čiji je cilj da podstakne razvoj inovacija i negde da razvije lidersku poziciju naše zemlje u nekim domenima za koje je procenjeno da možemo da imamo dobar rezultat. I ja sam se tada prema njemu odnosio kao prema dinosaurusu. Zato što prosto mi smo tu sve zajedno nas dvojica 300 godina. Sve smo videli i znamo i zato smo ovako istraumirani, itd. I već duže vreme želim da te pozovem u goste, na spisku si mi, nego ja nekako gledam da šaram, da nemam previše IT tema zato što nema mnogo ljudi koji mogu da se asociraju sa tim. Ima u publici i, naravno, takvih i ima ih dosta, ali ima mnogo ljudi koji su sad čak i deo neke naše struke, koji gledaju da se izmeste malo iz svega toga zbog stresa, zbog svega, pa gledaju ove neka alternativna zanimanja i sve ostalo. I onda gledam da šaram, pa tako šaranjem dođe red i na tebe. Hvala ti što si došao. Moj današnji gost je moj dragi kolega Ivan Bjelajac.

Ivan Bjelajac: Hvala tebi na pozivu. Mislim da se u Web3 samo u tih par meseci desilo dosta stvari i krajnju ruku mislim da ćemo imati dosta zanimljivih tema za razgovor. Ja sam se potrudio da ovde dođem da popijemo po jednu.

Ivan Minić: Da se prekrstimo, što se kaže.

Ivan Bjelajac: Da pijemo šljivu jednu, jedemo tartufe i zlato, kao što to blockchain nalaže.

Ivan Minić: Jeste. Doneo je neku jako čudnu rakiju sa tartufima i zlatnim listićima, ali dobra. Dobra barikirana šljiva. Znači, svaka čast. Dok ne krenete da pravite blockchainovaču i ovo će da posluži.

Ivan Bjelajac: Pa, moraćemo nešto. 🙂

Ivan Minić: Zna se šta je moje prvo pitanje, ali u ovom slučaju ću da napravim jedan mali obrt i prvo ću da te pitam šta je to čime se ti sad baviš. Odnosno, 2022. godina, Ivan Bjelajac je ko?

Ko je Ivan Bjelajac

Ivan Bjelajac: Pa, ja sam sad verovatno nešto između tech executivea, investitora i PR rizika. 🙂 Tako moram da definišem. U principu, vodim MVP Workshop, što je određena vrsta specifičnog venture buildera kao firme. Venture builder podrazumeva da smo mi u stvari firma koja se trudi da pruži podršku drugim firmama u svom nekom ekosistemu, da zapravo postanu profitabilne i nadam se velike kompanije. To radimo u saradnji sa nekim klijentima kojima vodimo ceo razvoj proizvoda, a radimo i sa nekim našim firmama, koje su unutar firme napravili naši zaposleni, gde faktički radimo na razvoju nekih naših zajednički ideja. Ta ideja najviše je nastala iz toga što u ovih 20-ak godina koliko se bavimo IT-jem i razvojem softvera i poslednjih 10 koliko sam imao prilike da razvijam neke firme, od koje su neke i prodate. Jedan od najnezgodnijih momenata verovatno u razvoju tih firmi je bio što u jednom trenutku ti imaš ljude koji rade sa tobom 2-5-10 godina, koje više u firmi jednostavno nemaš gde da unaprediš. I onda smo odlučili u jednom trenutku da praktično postanemo venture builder, najviše iz razloga zato što smo hteli da svako u ovoj firmi ima teoretsku šansu da bude unapređen, da bude i direktor. E sad, trenutno to nije direktor MVP Workshopa, ali jeste neke od tih ćerki firmi, do trenutka dok me stvarno ne oteraju u penziju i ne smene, koji možda i nije tako daleko. 🙂

Ivan Minić: Sećam se pre nekoliko godina, a kad kažem nekoliko, pa ima 3-4, pa možda i 5 smo pričali o tome koliko zapravo postoji realan problem da ti ovde možeš da nađeš prilično dobar inženjerski kadar, ali da ne možeš da nađeš ljude koji su ono što bismo nazvali product owneri, odnosno neko ko može da od inženjerski dobrog proizvoda to zaokruži u komercijalni proizvod koji može da ima svoje mesto na tržištu. I tu negde ja vidim možda najveći vaš doprinos ovom tržištu, što ste ljudi koji su imali potencijala za tako nešto odškolovali da postanu takav kadar.

Ivan Bjelajac: Pa, mislim da nismo samo mi. Mislim da ima dosta srpskih IT firmi koje su morale da razvijaju svoj interni business development, marketing, product managere i slično, i da je tu danas dosta bolja situacija nego pre 5 godina, recimo. Ono što smo mi probali kroz ovaj venture builder model da uradimo je da praktično podelimo firmu na core business firme i nekakve support funkcije. I u support funkcije nam spadaju legal finance, itd, ali i HR i marketing, a to je, da kažem, na neki način. I onda smo praktično rekli: Mi možemo da napravimo nekoliko dobrih marketara, ne za sve firme koje hoćemo da podržimo i otvorimo, koje su core našeg business, ali ovih nekoliko ljudi može da dobije ubrzanu priliku da radi marketing za 6-7 visoko inovativnih firmi praktično, koje su tu u našem ekosistemu. I onda na taj način ti ubrzavaš jako kreiranje kadra, koji zna odjednom da se bavi tim nekim high-tech product placementom ili brand placementom, nebitno, globalno za inovativne industrije. I radeći u jednoj firmi je praktično prošao životni put desetak firmi, što mislim da je dosta zanimljiv izazov za marketare.

Ivan Minić: Mislim da je mnogo lepa stvar, jer, inače, šansa da radiš nešto tako ti se pruža jedino u agencijama, gde ti handleuješ klijente, ali kada handleuješ klijente ti se zapravo ništa ne pitaš. Ti si servis koji mora nešto da pruži. Ti nudiš, klijenti odbijaju, ubijaju cene, pregovaraju, traže stvari za koje si ti ubeđen da ne funkcionišu, nemaju rezultat. Dok ovde imaš na neki način, jeste, s jedne strane slobodu, dok sa druge strane odgovornost za to sve. I, naravno, ne žele to svi, ali oni koji žele prihvate to oberučke, jer je to – OK, ja sam spreman da preuzmem odgovornost, ali hoću da imam i vrlo direktno – da vidim šta sam ja to napravim, da imam benefite od toga. Tako da verujem da to ljudima zaista znači.

Ivan Bjelajac: Pazi, nama je i mnogo značilo to što mi iza sebe imamo nekoliko uspešno lansiranih projekata koji danas imaju svetski uspeh, a da su prošli kroz MVP Workshop kao venture builder na neki način, bilo kao klijenti, bilo kao partneri.

Ivan Minić: Pričaćemo o tome još, ali sad se vraćamo na naši uobičajeni track. I ja tebi postavljam ono čuveno Muchmallow pitanje koje postavljam svima, jer prolazimo hronološku priču tvog života, da vidimo genezu bolesti, kako je došlo do današnjeg stanja, a to je pitanje šta si hteo da budeš kad porasteš.

Kad porastem biću…

Ivan Bjelajac: Pa, gledaj, ja sam na neki način hteo da budem i šahista i košarkaš i da bude softverski inženjer i imao sam razne sumanute ideje kad sam bio mali. Moj ćale kad su ga pitali šta on hoće da bude kad poraste, kad je bio klinac, on je rekao penzioner. Jer mi je deda rano otišao u penziju jako, pa je on to video. Na kraju ćaletu se ispunila želja, valjda će i meni. Mada, očigledno neće za većinu ovih stvari koje sam nabrojao, a kao inženjer sam već propao. Tako da ne znam. Bio sam svašta.

Ivan Minić: Cela tvoja karijera je vrlo šarenolika i ti si prošao zaista faze.

Ivan Bjelajac: Ali, šta je u stvari bila želja.

Ivan Minić: Šta su stvari koje su te vukle u različitim periodima?

Ivan Bjelajac: Ja bih rekao da sam mnogo voleo da pravim nove stvari. To mi je bilo mnogo zabavno da ja vidim da to neko nije radio i da sad to probam da pravim. Nekako je ispalo da je prvih desetak godina moje karijere, prave karijere, 20-ih kad sam krenuo da radim, prvih desetak godina su bili ti inženjerski poslovi. Onda je nekako otišlo u tom pravcu da sam ja lagano propadao kao inženjer zato što sam sve više bavio ovim biznis delovima, tih dogovora i slično, sa drugarima koji su ostajali inženjeri. Sad da si me pitao sa 20 šta hoću da budem, ja bih rekao softverski inženjer, odnosno sistem inženjer zauvek. Da si me pitao pre 5 ili 10 godina šta hoćeš da budeš, ja bih bio u fazonu: Ja želim da napravim jednoroga iz Srbije i da firma to bude. A sad da me pitaš, ja bih rekao: Ja volim da portfolio različitih biznisa i da su ti biznisi što različitiji. Verovatno ako me budeš pitao za 10 godina, ja ću opet da izmislim nešto drugo da ja u stvari želim da budem. Najviše zato što geneza bolesti možda nije bila želja šta ja hoću da postanem, nego više to da sam ja prosto povodljiv. 🙂 Nekako je krenulo iz povodljivosti. 😀

Ivan Minić: Uvek se to svodi da imaš sa jedne strane neki cilj, ali onda imaš i put. I put može da te odvede na neku drugu stranu. Ne mora da znači da se kaješ što nisi završio tako gde si zamislio, jer možeš da završiš na nekom mnogo boljem mestu. A, osnovna škola, srednja škola? Šta te je zanimalo? Šta ti je išlo? Ko su bili ljudi koji su te u tom nekom periodu motivisali, koji su ti možda davali neke smernice, palili neke lampice u glavi šta bi mogao da radiš, šta bi mogao da probaš?

Uzori tokom odrastanja

Ivan Bjelajac: Pazi, što se mene tiče, ja sam promenio tri srednje škole. U srednju sam išao 5 godina. Imao sam tendenciju i da me izbacuju iz srednje i slično. Nisam se baš u tom smislu proslavio. Nije zanimala mnogo tamo da odlazim, ali me je i tad zanimalo dosta da pokušavam nešto da pravim, da čitam, da učim stvari. Samo ne to o čemu su mi tamo pričali, što je moja lična disfunkcionalnost, koja nije bila pametna. Ja sam onda sa 19 godina, 18.5-19 već krenuo praktično da radim. Imao sam i neke druge aktivnosti kad sam prestao da igram košarku i šah još kao klinac. Košarku, jer sam se povređivao, šah zato što me nije na kraju dana ni dovoljno interesao.

Ivan Minić: Dobro da nije povreda i na šaha. 🙂

Ivan Bjelajac: To bi bilo teško. 🙂 Ali, kad smo došli do toga, igrao sam i igrice, što bi se reklo, što danas rade ovi gejmeri što zarađuju velike pare. Ja sam to radio bez da zarađujem pare. I onda nekako u moru aktivnosti. Kažem ti, sa 19 godina sam ja već radio u suštini. I onda sam odlučio sa 23 godine da zapravo upišem fakultet i da tu nešto krene da se dešava. Bio sam na višoj elektrotehničkoj, jer smatrao sam da imam baš rupe u tom inženjerskom znanju, koje neko mora struktuirano da mi popuni. I obzirom da sam sa većinom svojih dotadašnjih učitelja i profesora osećao da imam relativno loše iskustvo, meni je logika bila: Nadam se da će ovde na više elektro će biti bar pola njih da su normalni i da će umeti da mi prenesu neko znanje. Ne uvek da ih je bilo pola normalno, bilo je pet normalnih, a ova trojica su bila sjajna. Sa jednim, Draganom Pleskonjićem, recimo, i danas se dosta čujem. Dragan je u AI jako dugo. Ima iz teorije igara, iz veštačke inteligencije i slično preko 20 patenata koje predao US Patentu. Preko pola njih mu je već priznato, itd. On mi je tu bio autoritet i za operativne sisteme i za teoriju igara i za fotografiju, itd. I onda me je valjda tu dosta zainteresovao za te teme. Mi se i danas redovno čujemo, viđamo, ponekad sarađujemo. Njega ekstremno boli što ja već 15 godina imam tri ispita do kraja. To priča svima kad dođe negde na panel, na sastanak sa klijentom, šta god, to mora da kaže i da nagovesti. Inače, postoji ta duga doza njegovog bola sa te strane, pa iz tog razloga ako bih nekoga kao inspiraciju u tom smislu i kao nekog ko je u krajnju ruku otvorio preko 10 različitih IT firmi u Beogradu ili da im je kumovao na neki način, je bio run startup čovek. Znači, ako bih nekog u tom smislu morao da izdvojim, to bi bio on. Izvini, Dragane, verovatno ništa od tih ispita, ali barem te cenim, šta da ti kažem. 🙂

Ivan Minić: Ono čega se ja sećam je da je u nekom trenutku, što mi negde tu po godinama, da je u nekom trenutku već postao go-to škola za ljude koje je stvarno zanimalo sistemsko inženjerstvo i administracija, itd. I sa jedne strane da je bio ta neka baza profesora, da je bila OK, da si imao dobre i za naše uslove prilično up-to-date predmete, ali ono što je meni isto tu bilo vrlo, vrlo jak utisak i dan-danas ga nosim, to je da se tu u tih nekoliko godina skupila i neka sjajna grupa ljudi koja je studirala. I da se to često nije, recimo, kao i u tvom slučaju u krajnjoj liniji, da to nisu bili ljudi koji su pripadnici te generacije, nego su to ljudi koji su par godina kasnije skapirali: E, ne zanima me ovo što sam upisao. Dobio sam preporuku ili mi se učinilo da je dobro ili ovih pet ljudi pričaju da njima tamo kul – OK, hajde da idemo tamo da vidimo. Možda to na nešto liči.

Ivan Bjelajac: Moraš da gledaš i vremenski kontekst. Tebi je RAF krenuo neke 2004-05. i on je bio prvi fakultet za računarstvo. 

Ivan Minić: Privatni.

Ivan Bjelajac: Pa, da. U kontekstu, ako si ti hteo da se baviš developmentom ili softverom i slično, ti si morao da nalaziš nekakve smerove po fakultetima i školama, kao što je ETF, kao što je Matematički, kao što je FON u krajnju ruku, ali nisu postojali smerovi nekako u potpunosti, da kažem, upereni ka tome.

Ivan Minić: Ili je to bilo outdated mnogo ili si ti prosto imao previše nekog šuma mimo ono što hoćeš da učiš.

Ivan Bjelajac: Jeste, ono čime si hteo da se baviš je bio mali procent. Mislim da je jedan deo toga što si imao neki broj generacija koje su kasnije upisivale te škole, kao RAF, kasnije i VETŠ i kasnije softversko inženjerstvo na ETF-u, itd. Mislim da si imao neki broj ljudi koji jednostavno u tom trenutku sa 19 godina nisu videli da postoji to što može da se upiše što njih zanima. Izabrali su da se bave nečim i onda odjednom je postojala mnogo veća kritična masa od trenutne generacija koja dolazi na red te godine, koja je u stvari htela da studira neke ozbiljne IT teme kad su se pojavili ti smerovi. Na Višoj je bio tada ona računarska tehnika, posle i ona NFT kao dodatni smer, itd. U tom smislu mislim da je Viša stvarno jedno vreme bila super, ali, da, mislim da se nagomilala masa ljudi koji jednostavno… Postojala je velika želja da se bave tim stvarima, ali jedno 4-5 godina nije baš postojao jasan put kako će oni to da rade.

Ivan Minić: Ista priča i sa, recimo, FTN-om u Novom Sadu. Ali, ono što mi je zanimljivo da dosta tih ljudi koji su se upoznali kroz te fakultet dan-danas sarađuju, neki od njih su co-founderi na nekim biznisima, neki su bili co-founderi biznisa koji su propali, ali, nebitno. Hoću da kažem da takva mesta su im dala neku strukturu. Dobro, većina nije završila te škole i fakultetu, ali dale su im neku strukturu po koju su došli i dali su im te neke kontakte koji su im u životu trebali, upoznali su ih sa sličnim ljudima sa kojima su mogli da naprave nešto. Sad uspešno ili ne, mnogo je faktora. Ali, sama činjenica da si ti čudak koji je našao druge čudake sa kojima može da funkcioniše je jako vredna.

Ivan Bjelajac: Jeste. I već je bio dosta okrenut ka tome da ti radiš i studiraš ili da želiš da dođeš na faks da naučiš realne primene nečega što ti on predaje. Kažem, bilo je dosta ljudi koji su paralelno radili i studirali. Ja sam dolazio na fakultet svaki put sa gomilom pitanja za ono što je meni bio suštinski problem na poslu i onda sam tamo pokušavao, među profesorima i drugima ljudima da nađem nekog da mi pomogne da to rešim. Mislim da je to bilo nekako ključno zato što, kad sam rekao da je tu bio određeni broj sjajnih profesora, mislim da je tu i pre svega ta situacija da je dosta tih profesora paralelno što je predavalo i radilo u industriji. I onda nije postojao taj neki čisto akademski momenat, nego prosto mi smo bili radnička klasa IT-ja.

Ivan Minić: Mnogo je lepo i to postoji sada na nekoliko fakulteta. Ja sam, iako to možda nekima zvuči pogrešno, ja sam zapravo veliki zagovornik toga da dobri profesori, od kojih prvo mnogo naučiš, a onda ih realno i zavoliš kroz taj neki rad te često regrutuju na svoje projekte, neki i u svoje firme ili firme u kojima su konsultanti. Ja mislim da je to jako dobar početak karijere za nekog ko je mlad i nije do tog trenutka krenuo neki svojim putem. E sad, tvoja priča je takva da si ti krenuo da radiš i pre toga. I bio si i u industriji od starta, tako i skapirao da ti fali struktura. Jer svi mi koji smo sami učili i pokušavali, imaš taj momenat da si ti učio ono što ti treba. Drugo, brate, u tom periodu kad smo mi to učili, početkom 2000-ih, učio si ono što ima, a toga nije bilo ni izbliza onoliko koliko ima sad i nije bilo toliko detaljno. Nego daj, bože, nešto naletiš. Sad, što kažu, ne postoji gotovo ništa što ne možeš da rešiš ako ukucaš Stack Overflow i neko ti da gotovo rešenje ili nađeš da je neko imao sličan problem. Šta ti je bila prva šljaka?

Prvi posao

Ivan Bjelajac: Uh, pa prva šljaka, ja sam zapravo radio u BC Procesoru. Konkretno sa ovim Plato kad je bio kao igraonica i slično. To mi je bio prvi full-time posao. Tamo mi je Aleksandra Vuksanović Kurtović bila direktor. Aleksandru verovatno znaš iz neke priče.

Ivan Minić: Da, da.

Ivan Bjelajac: Aleksandra mi je prvi direktor u životu. Mislim da sam je iznervirao beskonačno puta.

Ivan Minić: Dobro. 🙂

Ivan Bjelajac: Ali, ja sam tu došao kao neka vrsta programskog menadžera i nekoga ko je pomagao, takođe, da radi tehnike u tome. Zajedno sa Nikolom Đokićem, koji je sad u VIP. Bio je pre toga u Game Credits, ali blockchain firme. Imao je sa mnom neke projekte. Isto je bio student Više elektro. Tako da ja i Nikola smo krenuli tad sa 19 godina zajedno zapravo da radimo u BC Procesoru.

Ivan Bjelajac: A, nakon toga?

Ivan Minić: Nakon toga je bilo dosta nekih izleta, i po godinu-dve nakratko u jednoj ćerki firmi Euneta. Radio sam sa par ljudi koji su sad u blockchainu u nekim manjim njihovima firmama, koji su bili sistem inženjer usluge bukvalno, kao servisne i slično. Onda kad sam upisao faks, onda sam par godina freelanceova. Zatim bio Comtradeu tri meseca. I posle toga sam nekako u potpunosti prešao u tu priču koja je okrenuta baš bila web hostingu i kasnije high availability sistemima. Upravo sam bio ja mislim možda oko 2 godine u Adriatek hostu. Tako nešto oko 2 godine. Onda sam 2-3 godine bio u Firstserv, što je bila neka velika engleska firma. Sada je prodata u nekoj konsolidaciji tih svih internet provajdera, koja u suštini nudila u to vreme cloud sisteme i cloud rešenje neke 2009-10. velikim berzanskim kućama. Tipa, klijenti su nam bili Londonska berza, Narodna banka Engleske, Reuters, njihovi veliki GPS provajderi. Znači, u suštini smo se bavili time da li finansijski sistem, sistem shareovanja vesti u UK i GPS što je bilo do nivoa toga da li ti se izgubi dete do nivoa toga da li auto ide tamo gde treba, da to radi kako treba.

Ivan Minić: Ti neki mali, beznačajni klijenti za koje nije važno da li rade. 🙂

Ivan Bjelajac: Meni je dosta interesantno bilo tad u Firstservu, jer ja sam radio nedeljom 12 sati i onda ponedeljak i utorak po 7 i svaku drugu sredu 7 sati. Imao sam platu koja je red veličine koju imam danas. U tom smislu, bio sam jako dobro plaćen za to. Njihova logika je bila da mi treba da budemo odmorni, kao i uvek spremni, jer može da se desi da Reuters padne. I ako Reuters padne, oni će da plate velike penale. A Reuters ako ne radi, to je po njima u Engleskoj katastrofa. Ja sam bio u fazonu: Ja ću paralelno sa ovim jednostavno da razvijam svoju firmu, jer ste mi dali veliku platu i dosta para i brdo vremena. I, iskreno, baš me briga da li će Reuters da padne. Mislim, nije mi padao Reuters, je li, ali poenta priče je bila ja sam kao otprilike veći deo svog života žele da Reuters padne. Ja sam Srbin koji sedio u Beogradu i prosto nekako ne doživljavam kao strašnu stvar, nego kao srećan sam. Ovo je lepo da se dogodi. 🙂 Tako da ja nisam osećao taj pritisak. Oni su smatrali da sam ja pod velikim pritiskom da imam rizičan posao, ja sam bio u fazonu: Da, pa dobro, nek se dogodi. 😀 Da, i posle Firstserva sam radio kratko… Krenuo sam u tu firmu sa strane, koju sam sa Nikolom i još nekim ljudima pravio neke meni tada zanimljive projekte. Imali smo neke svoje proizvode koji su nešto bili prepoznati, ali nismo uspeli da ih baš monetizujemo kako treba. Jer sam razmišljao iz ugla onoga koji ima ove klijente i onda sam mislio da ću da napravim firmu koja će da napravi proizvod kakav njima treba i onda samo nisam znao da ga prodam. I onda kad je ta firma već krenula malo da pada i umire na neki način, i kad smo izašle iz tih nekih asseta i projekata koji su bili na različite načine, ja sam otišao u Firstserva u MaxCDN. To je tad bio neki – to je bio jedan od najveća tri-četiri u tom trenutku CDN provajdera na svetu. Tu sam bio tri meseca, prebacio sam ljudi iz svoje prethodne firme da to radimo i to je u nekom trenutku kasnije postalo MaxCDN kancelarija u Beogradu praktično, koja nije mala uopšte. Ali, ono što se meni desilo, jedan moj stari drugar koga znam od 99, Vlada Prelovac je tada krenuo u tu priču sa ManageWP.

Ivan Minić: Da uozbilji celu priču.

Ivan Bjelajac: Je li možemo da krenemo da radimo nešto zajedno? Da mu neko vodi tehničku podršku, itd. Onda kad smo to postavili i krenuli da radimo te neke delove operacija, mene je to isto mnogo zainteresovalo, jer ja sam bio dosta duboko u tom WordPress svetu. I, jednostavno, ManageWP je tad bio na početku, već je bio vrlo profitabilan biznis, prvi te vrste na svetu. Ja sam tu došao, vodio sam taj neki user experience i infrastructure i ono customer care team, kako se već kaže. Posle toga sam u tom dogovoru sa Vladom prešao da to radim kao jedinu obavezu u svom životu, odnosno ovu firmu sam zatvorio. I ovde sam postao COO Devane faktički time i kasnije kad je on odlučio da živi u Americi onda sam jedno kratko vreme i CEO. Kažem kratko vreme zato što u to vreme smo ušli u tu priču da prodajemo firmu GoDaddyju, desilo se dosta stvari i slično.

Ivan Minić: Samo da objasnimo jednu stvar koja je meni tu bila jako interesantna. OK, Vlada je u nekom periodu pre toga imao neke interesantne plug-inove za WordPress koje je koristilo dosta ljudi. Uglavnom u free verziji, ali, naravno, na tu količinu ljudi bilo je i dosta ljudi koji koriste premium verziju. Prelovac Media je bila relativno poznata kao publisher i to sve. I u jednom trenutku dolazi se do toga da se razvija softver, odnosno plug-in za WordPress koji rešava problem koji nema preveliki broj ljudi, ali ima značajan broj ljudi i taj problem je veliki, a to je da ti u suštini do tog trenutku nemaš elegantno rešenje koje ti omogućava da na jednom mestu pratiš više sajtove koje imaš. Odnosno, ne više. Kad imaš dva, otići ćeš u svaki pojedinačno pa ćeš da vidiš. Ali, kad imaš 30, ti to ne možeš da ispratiš. Ni koja je verzija čega, ni da li je sve kako treba, ni da li postoje neki errori, itd, niti možeš da se uloguješ u svaki, fali ti šifra, fali ti ovo, fali ti ono. I ti dobijaš tu jedno jako elegantno rešenje za nešto tako, koje je, naravno, bilo – ubolo idealan tajming u trenutku kada WordPress, koji je već bio dominantan CMS potpuno eksplodira na tržištu CMS-ova, jer jednostavno je svetlosnim godinama ispred svega ostalog sa strane customer experiencea. Možda su neki CMS-ovi bolji, ja imam neke koje možda više volim, ali ne umem nikom da objasnim kako da ih koristite. Ovo mogu da naučim morsko prase kako da koristi. To je bilo prilično važno. I onda ti imaš jedno vrlo zanimljivo kulturno rešenje, koje nalazi svoj put do velikog broja korisnika, jer prosto koliko god to možda ne trebalo svakom ti imaš potencijalnu bazu korisnika koja broji stotine miliona ljudi. I upravljati korisničkim iskustvom tih ljudi, posebno onih koji plaćaju licence i sve ostalo, nije ni malo jednostavno. Ima tu niz problema. Hosting je pakao za sebe, to ljudi ne kapiraju. Svaki server… Banalna stvar, danas da preseliš sa jednog na drugi server sajt može da se pretvori u pakao. Može da bude i dva klika i sve radi kako treba. Ako je cPanel na oba mesta, klikneš i sve se desi samo manje-više. Ali, može da bude noćna mora. A, ti ovde treba da imaš nešto što radi sa mnogo instalacija, na mnogo različitih sistema, što potencijalno znači gomilu problema. I moraš da se postaraš, koliko je to moguće, da ti ljudi imaju OK iskustvo, da im nađeš rešenje za problem, da ih posavetuješ, da odreaguješ brzo, jer, jbg, ako ne radi, to je veliki problem. Kako je to izgledalo? To je na prvu loptu meni deluje kao užasni stres i posao.

Najveći izazovi za ManageWP

Ivan Bjelajac: Mnogo je zapravo zanimljivo što si to spomenu iz dva razloga. Prvi je razlog koji je danas bitan i za MVP Workshop i za neke druge stvari, a to je ovo što si rekao da je Vlada imao dosta veliku korisničku bazu baziranu na tim plug-inovima. Vlada je ušao u WordPress neke 2006-07. i krenuo jako rano da se bavi time, pre nego što su drugi ljudi prepoznavali to kao dobar ekosistem. On je ubo taj trenutak da je rekao sebi: Ovo će biti budućnost za 5-10 godina i ja treba da jašem ovaj talas. I bio je jedan najpopularnijih WordPress autora po broju ljudi koji koriste njegove plug-inove. I to samo možda ne bi bilo čak ni dovoljno, nego u nekom trenutku Packt Publishing je rešio da sponzoriše i finansira, da se napravi, izda knjiga o pisanju WordPress plug-inova. Uzeli su najkorišćenijih 10 plug-inova, gde su bili i Vladini, i kontaktirali autore da ih pitaju da li bi hteli da napišu knjigu. Od tih desetak ljudi jedno šest je samo reklo da neće. I Vlada i još neka četvorica su rekli da hoće. U tim dogovorima oni su Vladu izabrali među njima. Onda je izlazak te knjige i slično njega pogurao kao autoritet u tom ekosistemom, tipa koji sedi na Novom Beogradu i programira. On je odjednom postao autoritet na svetskom nivou za razvoj WordPress plug-inova. I to je dovelo i do toga da on uspe da ima uspešan biznis iza toga i slično, ali i da prepozna da postoji neki problem, kao što smo spomenuli. Tako da mislim da MVP isto što danas radi – mi se trudimo da na različite načine prepoznajemo te faze kada ta tehnologija još uvek nije spremna.

Ivan Minić: Pre nego što dođe najvišu tačku.

Ivan Bjelajac: Ne na najvišu tačku. Pre nego što dođe maltene i na koju tačku. U fazi kad se tehnologija tek pojavila, mi pokušavamo nekako da prepoznamo da je ta situacija, da bismo na osnovu tog našeg znanja i nekih kontakata koje imamo mi probali da sebe pozicioniramo kao autoritet vezan za tu tehnologiju mnogo ranije.

Ivan Minić: Before it’s cool.

Ivan Bjelajac: Jeste. Tako da to je nekako naučeno iz Prelovac Medije, Devane i tih drugih priča empirijski kroz vreme. I nekih drugih projekata, ali da kažem ovo je prvi put da sam ja to, recimo, video uživo da se dešava i dosta je primenjeno na MVP Workshop godinama kasnije. A, druga stvar, ovo što si rekao za korisničko iskustvo, mi u MVP-ju imamo dva velika izazova kad je krenuo. Mi smo zahvaljući Vladi, tj. ManageWP je imao – nije postalo kasnije, ali u tom trenutku kad je on to krenuo i kada je napravio te prve verzije i slično, on je imao dosta svojih klijenata, korisnika, poznanika zbog plug-inova i svega, kojima je samo poslao mejl da je napravio ovaj proizvod i da ga probaju. Tako da je postojao neki initial user base, ali to je bio prvi proizvod koji je tebi omogućavao da WordPress sajtovima manipulišeš na taj način. Što je značilo da je ManageWP imao ogroman izazov u edukaciji korisnika, koji je dugo trajao. Drugi izazov je baš bio to što si rekao. Ja se sećam kad sam tad prvi put pričao sa Vladom i slično na tu temu, ManageWP. Neki prosek u industriji kada ti imaš problem da se javiš i da ti neko tu pomogne i da reši i slično sa tim WordPress firmama generalno je bio da ti u roku 12 sati ćeš verovatno dobiti odgovor i da ćeš dobiti neko rešenje tvog problema u 48 sati. Ja sam dolazio iz ovog svega gde ti radiš infrastrukturu i tehničku podršku, tipa, berzu. Mi smo u roku od 6 meseci smanjili ta vremena, da ti odgovor dobijaš u prvih 10 minuta i da imaš rešen problem za ispod sat vremena. Naša razlika u industrijskom standardu je bila preko 50 puta brža, uz manji broj poruka, manji broj razmenjenih informacija, itd, u odnosu na industrijski prosek. Mislim da je tu, recimo, to iskustvo i ta cela priča sa Firstservom i slično igralo neku ulogu, jer mi smo praktično na onaj WordPress, koji je da budemo iskreno donekle cheap skaterski market i slično, gde obično nije vrhunska usluga i obično nisu najplatežniji klijenti, mi smo na takvom marketu samo došli sa uslugom koja je po meni bila na neki način premium usluga.

Ivan Minić: Kako je to bilo organizovati to u backendu? Znači, neko to mora da uradi.

Ivan Bjelajac: Meni je dosta lako samo zato što sam to radio godinama i dalje to što smo mi postigli sa WordPressom je i dalje bilo nižeg kvaliteta i očekivanosti u odnosu na ovo za berzu. Tako da smo to isto tako uradili za Londonsku berzu, ja bih verovatno dobio otkaz. Ali, sa druge strane, to je bilo close enough da napraviš od toga bum i da ljudi pričaju sve vreme o vama kao brendu.

Ivan Minić: Taj momenat koji se često dešava sa tim nekim rešavanjem problema na velikoj skali, koji se često ponavljaju. Onda, naravno, ti praviš nekakav knowledge base interni koji koristiš za takve stvari. I ti realno kroz neko vreme dođeš do toga da 90% tiketa imaš gotovo rešenje koje primenjuješ, a onih 10%, jbg, moraš da se iscimaš. OK, ali si smanjio workload na ljudi drastično i oni se bave sa 10%, a 90% može da uradi manje-više bilo ko.

Ivan Bjelajac: Pa, da. Ono što je manje-više sve vreme bio fokus na visokom stepenu automatizacije rešavanja problema i na ekstenzivnom dokumentovanju. Zato sam rekao, trebalo nam je 6 meseci. To nije bilo, tipa, rasporedićemo smene drugačije. Mislim, bilo je i toga, ali raspodela da imaš pravi broj ljudi u peak vremenima, načina na koji se pristupa kojoj vrsti problema, kada se rešava i kojom dinamikom i metodikom koji tip problema i kako ga kategoriziješ, kako se ti problem kada ti se napravi određeni niz problema koji zahteva veće vreme da se reše i imaju dosta kako se oni komuniciraju developerima da developeri uzmu da to reše. Jer ti imaš gomilu support isto stvari koje možeš da rešiš ne tako što bolje odgovoraš na problem, nego tako što samo učiniš da problema više nema.

Ivan Minić: U narednoj verziji.

Ivan Bjelajac: Jeste. Pa, dobro, da. Ali, na internetu naredna verzija ti možeš da imaš update svaki dan.

Ivan Minić: Naravno, naravno.

Ivan Bjelajac: Imali smo jako dobre, po meni, procedure za hotfixeve. Postojale su te neke stvari koje su baš u Devani, odnosno u ManageWP baš bile koncentrisane oko korisničkog iskustva i oko načina kako da tim koji se bavi communityjem i tehničkom podrškom sarađuje sa razvojnim timom da ti minizuješ broj situacija kad korisnik hoće da se javi za problem.

Ivan Minić: Ako se ja ne varam, u tom trenutku Ivan softverski inženjer po prvi put dobija priliku da razvija i formira i raste sa njim tim ljudi kojim upravlja, koji je značajan. Ne par ljudi koje si birao, koji su ti sofisticirani, nego ti sad imaš neki ozbiljan broj ljudi tu, kojim treba upravljati, a da opet zadržiš taj neki standard kvaliteta, koji je, OK, niži nego za Londonsku berzu, ali i dalje mora da bude na nekom nivou.

Ivan Bjelajac: Pa, da. Ja sam imao, kao što sam rekao, tu neku prethodnu firmu, gde vrteli smo se između 10 i 15 ljudi. Njome dan-danas donekle zadovoljan. Bilo je stvarno nekih sjajnih ljudi koji su i danas po nekim sjajnim firmama. Ali, mi smo radili na proizvodu koji suštinski na kraju dana nije uspeo da ostvari neku vrednost u produkciji. I radili smo to tako što smo svi bili u rovovima i svi pucali. Sa Devanom je to bilo malo drugačije. I dalje si morao da budeš u rovu i da pucaš, ali tim je rastao kao dosta veći. Imao si proizvod koji zapravo ima stotine hiljada korisnika, kasnije i milion, itd. I u toj celoj situaciji, kad ti gledaš razvoj put ManageWP u odnosu na to što sam ja radio ranije, za mene je to bilo kao da si sad krenuo da igraš Ligu šampiona. Ako gledaš IT firme, ti igraš Ligu šampiona i verovatno ispadaš u grupama. Ako gledaš u mikronišu, odnosno manageovanje WordPress sajtova preko nekog alata, onda smo mi bili Real Madrid. Ali, ako gledaš nas kao IT firmu, mi smo po meni igrali u Ligi šampiona, samo smo bili ona nebitna utakmica, gde nekad nekome otkineš bod.

Ivan Minić: Dinamo Kijev. 🙂

Ivan Bjelajac: To, to, u najboljem slučaju. 🙂 Možda i Šerif iz Moldavije. U tom nekom smislu smo nekako bili margina, jer dugo je trebalo nama. Mi smo probali – nas je GoDaddy kupio u krajnju ruku tako što smo mi pokušavali da se partnerujemo sa različitim hosting kompanijama, da koristimo njih za dalju edukaciju i rast user basea za ManageWP. I onda kada smo na kraju do tih razgovora došli sa GoDaddyjem, to se završilo tako što su oni jednostavno smatrali da je jedini način da nastavimo da sarađujemo, odnosno da počnemo da praktično sarađujemo ozbiljno bio da oni jednostavno kupe firmu i eto.

Ivan Minić: Jesi li bio učesnik tih pregovora i dogovora?

Kako se postaviti prilikom prodaje kompanije

Ivan Bjelajac: Pa, jesam. To nisu bili baš toliko pregovori. Ja se sećam, Vlada i ja smo otišli u San Francisko da pričamo sa njima. Oni su došli sa deset ljudi koji su njima bili na C-level i VIP pozicijama i nas dvojica. To su bili razgovori osam sati dnevno, dva dana. I na kraju tih razgovora nama je došao čovek koji je njima tamo bio zadužen za merger i akvizicije i suštinski rekao: Vi ste mala firma. Hajde da se ne igramo. Mi ovo jednostavno treba da kupimo. Ovo je neka ponuda. I mi to nismo hteli da prihvatimo. Vodili smo tu razgovor. Ja sam sećam, ja sam rekao nešto kao: Dobro, ali ovo je stabilna firma koja zarađuje nešto iz godinu u godinu. Tu radi 30 ljudi koji ozbiljno pristupaju ovom poslu. Ove pogledajte kako to kod nas izgleda. To ima smisla. Kaže meni taj Dejvid Popovic: Da, ovo sve što ste radili je sjajan proof of concept. To je moj život, a njemu je to proof of concept. To sam zapamtio.

Ivan Minić: Baš ste slatki. 🙂

Ivan Bjelajac: Ono kao: Dečko, kad si već krenuo po burek, meni ćeš sa sirom. 🙂 I to se tako završilo. Mi smo posle toga držali još jedno vreme tu neku poziciju. Nama je taktika bila u stvari da samo ne prihvatamo cenu i da non-stop predlažemo neku vrstu partnerstva. I u nekom trenutku je ta ponuda bila finansijski nekako i dovoljno dobra da je postalo teško odbiti je u odnosu na to šta smo mi smatrali koliko firma ima potencijal za zapravo zaradu. I sa druge strane, nekako su nam se dopali ti ljudi u tim razgovorima. I onda smo pričali sa timom u firmi, rekli im: Nama se ovo sviđa. Mi bismo ovo možda prihvatili. Šta vi mislite da postanemo deo jednog velikog sistema? Ja se sećam kad sam dolazio u GoDaddy, imao sam onda i te razgovore na ulasku i oni su pitali: Što hoćeš da radiš ovde? Ja sam rekao: Pa, OK, ponudili ste da kupite firmu. Srećni smo što se to dešava. Znači, postoji neki novac, neki bonusi. Drugi razlog je bio što je tu bilo ljudi koji su imali iskustva u tehnologiji koliko ja godina života. Meni je uz Vladu direktno nadređeni posle u GoDaddyju, recimo, bio Ragun Murti, koji je lansirao Kindle u Amazonu, koji je vodio Amazonov education program, koji je u Microsoftu pre toga izbacio Kinect, koji je bio i u Xboxu, ali u drugim primenama. Pre toga bio u IBM-u, gurao njihov, kako da kažem, wireless chipset, kad je IBM stajao iza toga kao open source standardizacionog projekta, itd. Inače, sjajan tip. CEO je tad GoDaddyja bio Blejk Irvin, koji je napravio MSN i Hotmail u Microsoftu, itd. Ja sam bio u fazonu: Ja mogu vrhunski da učim od ovih ljudi. I treća stvar je bila mislio sam da je sjajno za proizvod, jer ManageWP je tad bio par stotina hiljada korisnika, možda milion manageovanih sajtova, a sada je to u milionima.

Ivan Minić: Koliko – naravno, ne moraš da odgovoriš, ali jeste mi zanimljiva tema za razmišljanje, jer kao razni ljudi naprave nešto što je dobro, obično ne na tolikoj skali da imaš stotine hiljada korisnika, jer to je već ozbiljno, to je već firma koja pravi neki realan profit, ali napraviš nešto što je interesantno, što je kul i što se pojavi neko veliki i hoće da te kupi za nešto što ti smatraš da vredi više. Naravno, postoji taj momenat gde ti možeš da kažeš: Neću. Postoji taj momenat gde ti možeš da kažeš: OK, hajde da se borimo. Ali, realno, ti ne možeš da se boriš sa takvom firmom. To je firma koja je mnogo hiljada puta veća od tebe i u principu imaš ti neke komprativne prednosti i tržišne i sve ostalo, ali realno oni ako se fokusiraju na to što verovatno neće, ali ako se fokusiraju, mogu da te zgrome. I ti možeš da izgubiš i to što imaš. Sad taj momenat da li ili ne je mnogo teža odluka nego samo koliko je to nula.

Ivan Bjelajac: To je igra, koju u nekom trenutku naučiš da igraš. Ja mislim vrlo bitno da nikada ti ne juriš nekoga da mu prodaš firmu i nikada ne budeš mnogo tužan ako se ta prodaja nikada ne desi. Ali, ja sam sebi prebacio mindset nakon toga što sam nekoliko firmi prodao u koje smo ulazili. Ja sam sebi prebacio mindset da sam ja shvatio da jednostavno umem da razvijam firme do reda veličine 50-100 ljudi. I da posle toga, što se mene tiče, ko želi da od toga napravi firmu od 10.000 zaposlenih i da je skalira mnogo više, da optimizuje poslovanje, itd. Da to nije skill koji znam, potencijalno da nije skill koji želim ni da steknem. I onda kad smo pokrenuli ovu priču sa MVP Workshopom, ja sam se jednostavno prebacio u taj mod da bih rađe napravio deset firmi do 50 zaposlenih i sve ih prodao, nego što bih seo i napravio jednu od 10.000.

Ivan Minić: Ima i taj momenat koji pretpostavljam da jeste deo toga, ali bih voleo, naravno, da mi ti kažeš svoj ugao, a to je da je mnogo lepše raditi sa 50 izuzetnih ljudi, nego sa 500 ljudi gde je 50 izuzetnih.

Ivan Bjelajac: Jeste, ali ne znam da li bih rekao lepše nego bih rekao drugačije je na vrlo specifičan način. Meni je to… Sa Aleksandrom sam pričao, mojom prvom direktorkom, na te neke teme. Ja sam joj rekao: Ja bih voleo da MVP Workshop uvek ima oko 50 ljudi, jer meni to komfort zona. I onda je ona meni rekla, kaže: Ivane, hajde da budemo iskreni, 50 ljudi je najgublja firma na svetu. Zato što ti kad imaš 10-20 ljudi, OK, vi ste fokusirani na problem, svi se znate, radite zajedno nešto. Kada vas je 50, vi već imate procedure, radite ove određene stvari na određeni način, ali nemate onaj zamajac i interciju iza sebe kao firma od hiljadu.

Ivan Minić: I redundansu.

Ivan Bjelajac: Jeste. Ti onda sa 50 ljudi u stvari najvišeš igraš na toj nekoj ivici noža. To je dosta kritičan trenutak. Ja sam shvatio i osvestio sebi da taj naredni korak obično neki drugi partneri znaju da urade bolje od mene, ali da sam ja jako dobar u tome da ga dovedem od nule do jedan. I to je jedna stvar. Kažem, ta razlika je po meni i u tome šta postaju aktivnosti. Preko 50 ljudi – ti obično imaš jako dobar revenue stream, pa samim time tebi suština biznisa postaje optimizacija. Meni je optimizacija bila mnogo zanimljiva kad sam imao 20 godina, danas me mrzi zato što je optimizacija malo dosadan posao. Tad ga radiš prvi put, pa je drugačije. Ali, mene to ne vozi baš toliko koliko ove druge stvari da praviš nešto, da dođe od nule do keca. I onda mislim da tu postoji taj momenat. Ti obično kada je firma manja, kad si ti na tim početnim fazama razvoja nečega, ti gledaš da napraviš tu neku suštinsku inovaciju i da to plasiraš negde u svet. Ali, kasnije veliki deo toga postane taj business as usual momenat. Ja imam neko iskustvo u pravljenju takvih firmi, u krajnju ruku zbog GoDaddyja, kasnije i bavljenju nekim drugim brendovima, ulascima u neke njihove veće probleme, gledanju kako oni to rade i sve ostalo. Ali, mene to nikad nije toliko zainteresovao koliko ovaj prvi deo, plus zato što valjda sam to video i osetio u životu, onda imam neki osećaj da ovim ljudima koji žele da razvijaju samo taj biznis i taj biznis se, recimo, nastavi iz naše firme, iz MVP-ja, ja dosta dobro mogu da im pomognem kroz neki savet, kontakte, predloge kako da pristupe nekim stvarima. Ali, nije mi deo ličnosti i želje više da ja to radim iz dana u dan. Onda mislim da sam tu, što ti kažem, našao neku svoju nišu, a to je građenje tih firmi do 20-30-50 ljudi i onda razmišljanje o tome kako ta firma postaje samostalno. Da li je to tako što prosto postane samostalna firma koja zaposli kadrove koji imaju ovo znanje koje founderima nedostaje, jer su to većinom tehnički founderi, ako i žele da se bave tim menadžmentom i optimizacijom svaki dan ili je to nekakva akvizicija. Istorijski gledano zato što se mi nalazimo u tom radu sa precompetitive tehnologijom, itd, nekako se dosad uvek dešavalo da na kraju to bude neka vrsta akvizicije. Ili carve-out ili nekakav acqui-hire zbog tih ljudi ili nešto drugo. Ali, eto, u nekoliko navrata imamo suštinski te primere da smo mi na kraju zapravo firme prosto prodali, jer smo zaključili da je za tim i nas to najbolje.

Ivan Minić: U tom periodu dok si radio za GoDaddy, koji je beskonačno veliki sistem, sa opet beskonačnim brojem korisnika, pominjao si neke stvari koje si naučio i pominjao si neke ljude koji su ti tu bili vrlo značajni za tvoj lični razvoj, za tvoju karijeru. Ali, šta su pored toga neke najveće vrednosti koje si poneo iz takvog sistema.

Najveće vrednosti rada u GoDaddyju

Ivan Bjelajac: Pa, ja mislim da je tu postojao taj neki trenutak gde sam shvatio, hajde tako da kažem, da ovaj internet kakav koristimo danas je u nekoj vrsti faze konsolidacije, a ne u nekoj fazi ekspanzije. Ovo što si sad rekao da firme kupuju – ja sam mislio da ćemo mi u GoDaddy praviti neki klasičan product centar u Beogradu. Na kraju se to svelo na to da je GoDaddy je, recimo, po meni sjajna firma. Ima ljudi koji ga vole ili ne vole, kao brend i sve ostalo iz raznih razloga. Ali, po meni je zapravo GoDaddy sjajna firma, ali to je firma koja je okrenuta ka tome da prodaje bundleovane usluge malim biznisama. I sad u suštini kako izgleda prodavanje bundleovanih usluga malim biznisima? To je faktički da ti kupiš firmu koja ima neku uslugu koju ti nemaš, koja to radi dobro, da je gledaš da je plasiraš na ogroman broj korisnika i da optimizuješ poslovanje i skaliranje tog biznisa.

Ivan Minić: Ja se sećam pre 10-ak godina, imao sam priliku na jednoj konferenciji da upoznam jednog od vice presidenta. I on je imao zanimljivo predavanje, gde je pričao o tome kako je firma ustrojena, šta sve tu ima, i onda je pominjao revenue streamove, ali nije hteo da govori brojke. Jer nije mogao da govori brojke iz raznih razloga. On je jedan simpatičan gospodin iz Azije, koji živi u Finiksu, u Arizoni, i stalno kuka o tome kako mu je tamo jako vruće i strašno. I onda smo, naravno, na koktelu posle toga ušli u neku priču o tome šta voli da klopa, šta voli da pije. Popio je par pića i onda sam ga ja pitao isto pitanje koje sam ga pitao dok je bio na sceni. Hajde sad ti meni objasni šta je business case. Zato što vi prodajete svoj osnovni proizvod, koji su domeni. U suštini, ako si ozbiljniji korisnik, kao svi mi, imaš onaj klub sa popustima, itd, vi ga u nekim slučajevima prodajete ispod nabavne scene. Gotovo uvek ga prodajete za nabavnu cenu, negde ispod nabavne cene. Koliko zapravo, to je bilo pitanje koje sam mu postavio na predavanju, Koliko zapravo mi zarađujete od domena, a koliko zarađujete od svega ostalog? Jer imate portfolio od obe firme od 200 miliona domena. Da zaradiš 5 centi, pa su to neke pare. I on meni kažete tada, to je bilo pre 10 godina, verovatno je sad drugačije i sve, gleda, smeje se i kaže: Pola-pola. Brate, je li realno da vi zaradite pola na sve one stvari koje ja svaki put odbijem kad mi ih ponudiš. Nekome je lakše.

Ivan Bjelajac: Ja zapravo čak mislim da je danas odnos…

Ivan Minić: Sigurno je više, sigurno je više za ove dodatne usluge. Tad ih i nije bilo mnogo, tad je bilo imaš mejl, imaš hosting. Na tom nivou je bilo. Sad ima gomila bundleovanih stvari koje su tu, ali fascinantno mi je da u toj industriji u kojoj – mislim, ja u RNIDS-u dosta se bavim pričom domena i svega ostalog – domen kao pojedinačna stvar nije proizvod. Jeste, ali on ima smisla samo ako se uveže sa nečim.

Ivan Bjelajac: Gledaj, ne mogu da kažem procenat iz dva razloga. Dok sam radio tamo, ne bih smeo, jer sam radio tamo. A, danas ne mogu da kažem iz razloga što ga ne znam, jer već godinama nisam u GoDaddyju. Ali, to jeste činjenica i činjenica da verovatno GoDaddy više zarađuje od add-on usluga nego od same prodaje domena. I, druga stvar koja je istinita da veliki procenat, zapravo ogroman procenat toga isto dolazi kroz upsaleove, kroz tehničku podršku. Tako da u suštini GoDaddy odlično cateruje malim biznisima da dobiju sve to što njima treba, da imaju neku kvalitetnu komunikaciju sa tom tehničkom podrškom, i da kroz to jednostavno se i plasira veći broj proizvoda.

Ivan Minić: Bukvalno napravio si sistem u kome ti je taj domen, koji ti je osnovni proizvod, suštinski šargarepica. 

Ivan Bjelajac: Pa, on je nešto što svako tu mora da ima. Nama je tu logika bila, ti da bi imao WordPress sajt, ti moraš da imaš domen i hosting. Iz tog razloga GoDaddy i slične firme su tu jako zanimljive. Ono što je isto jako zanimljivo baš zbog toga što je GoDaddy najveći domen registran na svetu. Tad kad sam ja radio tamo bila je neka sumanuta brojka, tipa da barem kroz DNS GoDaddy dotakne 26% svog internet saobraćaja. Znači, četvrtina svega što se desi na internetu nekako prođe kroz GoDaddy na neki način. I postojala je ogromna količina security relevantnih eventova koji su tu prepoznavani, za koje je postojao problem na nivou automatizacije i compute powera, da ti u stvari utvrdiš šta je ono security relevantan event bio. Da li je to pokušaj napada ili nešto drugo i šta se tu u stvari dešava. I to je bio problem. Ono gde sam video onu skalu tog problema i budžeta tog problema da se GoDaddy bavi time i efikasnost tih rešenja, odnosno njihovu neefikasnost. Što je ne znači da je GoDaddy bio probijan često, nego znači da u mnogim slučajevima ti ne znaš šta se u stvari desilo, a pritom govorimo o firmi koja je bila well-equipped da se time bavi. I nisi siguran da li te je neko napao.

Ivan Minić: Jednostavno je preveliko.

Ivan Bjelajac: Jeste. I onda sam ja nekako baveći se time i razmišljanjem došao do tog zaključka da tebi… Tad sam u stvari odlučio da u taj blockchain i Web3 odem u potpunosti. Zato što zaključak mi je bio da bez nekakvog fault tolerance sistema na internetu, sad da li je to blockchain ili neki drugi način da fault tolerance sisteme prebaciš na internet, i bez nekog sistema koji u svojoj suštini, odnosno u protokolu ima identitet i bezbednost kao sastavne delove protokola, ti ne možeš da http, TCP/IP i slično da braniš zbog načina kako funkcionišu. Ti ne možeš kako rastu vektori napada dovoljno efikasno braniš third-party sistemima. Nego jednostavno te neke stvari koje dovode do bezbednosti kroz neke Byzantine fault tolerance ili neki drugi način prepoznavanja identiteta onoga ko učestvuje u sistemu. Ti jednostavno ne možeš ništa da uradiš i imaš dva pravca da razmišljaš o tome. Jedan pravac je AI i machine learning u cyber securityju, gde ti kažeš jednostavno napravićemo third-party sisteme – koliko god da ima vektora napada će sami da ih prepoznaju i rešavaju. I drugi pravac je da to što imaš protokol koji je sam po sebi fault tolerant i bezbedan. Ja sam zaključio da je ovo drugo verovatno logičniji pravac, da će to biti backbone novog interneta zato što mi je ovaj prvi pravac deluje preskup. A taj problem koji danas ima, recimo, GoDaddy ili koji je imao tada bih očekivao za 5 do 10 godina da ima blok na Novom Beogradu.

Ivan Minić: U suštini ako se opredeliš za tu prvu opciju, a ne za ovu drugu gde je to deo sistema, ti se i dalje ne baviš time da rešiš 100% problema nego da smanjiš procenat, što je kul, ali nije dovoljno. Meni je, recimo, bio mnogo dobar primer, kad je bio Vlada iz Visa ovde, imali smo jedan jako zanimljiv primer kako su oni odlučili. Pošto imaš ceo onaj sistem, gde svaki put moraš da potvrdiš transakciju PIN-om koji ti stigne na SMS. To je da se ubiješ. 

Ivan Bjelajac: Da, da.

Ivan Minić: Onda su oni rekli: OK, mi smo radili analizu na beskonačnom broju transakcija, jer ima ih beskonačno, i shvatili smo da kroz sistem machine learninga koji smo mi razvili mi možemo 98,5% transakcija sa 100% sigurnosti da kažemo da su validne. I to znači u 98,5% slučajeva nećemo poslati SMS. U onaj 1,5% poslaćemo ti SMS, ali to više neće da bude ta vrsta frustracije, da ti sad čekaš da ti stigne, pa da li će da stigne, pa stigao je na telefon, ali nije na kompu iMessage.

Ivan Bjelajac: Svi ti sistemi na kraju tebi ubijaju UX i sa druge strane nisu 100% pouzdane. Da se razumemo, i blockchain ima beskonačno drugih UX problema i trebaće tu mnogo vremena ili novih tehnologija da se to promeni. Ali, da, lično isto mislim da fault tolerance sistem u svojoj osnovi je bolje rešenje takvog problema od pravljenja third-party softvera za koji ćeš sutra plaćati licencu ili nešto, gde ćeš imati i biznise koji prosto neće imati para da plate te licence ili šta god, jer prave džezve koje se kače na internet i jednostavno u nekom trenutku taj biznis propadne – ti i dalje imaš džezvu, ona i dalje se kači na internet, ali odjednom nemaš zaštitu ili šta god. Taj put koji se već dešava, a to je da imaš automatizaciju u sistemima za plaćanje, uređaje koji sami mogu nešto da plate ako si im to odobrio, IoT uređaje koji to isto rade, itd. Odjednom sve to postaju vektori napada, gde jednog dana kad budeš imao dovoljan broj pametnih frižidera, koji sami mogu da kupe od Amazona nešto kada nema u frižideru, taj frižider je odjednom billion dollar target, jer ako ubodeš pravi model frižidera ti ćeš da iscediš kreditne kartice gomile ljudi koji imaju taj frižider i internetu su.

Ivan Minić: A takve stvari se dešavaju na drugom tipu hardvera danas i prosto stvari eskaliraju što su uređaji pametniji. 

Ivan Bjelajac: Jeste. I ti danas imaš možda kući 10 uređaja koji se kače na internet, za 10 godina ćeš možda da imaš 200. U trenutku kad budeš imao 200, kažem…

Ivan Minić: Dovoljan je jedan da ti napravi problem.

Ivan Bjelajac: Jeste. A, ti ne možeš da braniš 200 uređaja niti imaš pojma. Baviš se ko zna čime, ne zanima te. Da se baviš IT-jem, da se baviš računarskom bezbednošću, pa ti nećeš ispratiti 200 uređaja šta se desilo.

Ivan Minić: Treba ti taj manage IoT da vidiš sve uređaje i da svuda klikneš update, a i tad nije dovoljno. 🙂

Ivan Bjelajac: I taj update je upitan. I onda dolaziš do toga da na kraju dana tebi treba u stvari protokol koji je bezbedan i fault tolerant da rešava te stvari na globalnoj mreži. Blockchain je trenutno najbolji bet za tako nešto. Što se mene tiče, može da se desi da u budućnosti imamo i efikasniji način od blockchaina, da se ti problemi rešavaju, pa ćemo se svi baviti njima. 

Ivan Minić: U kom trenutku si se ti prvo zainteresovao za blockchain?

Početak interesovanja za blockchain tehnologiju

Ivan Bjelajac: Pa, na nivou toga da smo gledali šta su kripto valute i slično, možda oko 2010-11, recimo. Da smo nešto sitno bili kupili, pa gledali kako to radi, zaradili 400 dolara kad smo prodali. Mislili smo da smo mnogo pametni i tako te neke stvari. To je možda 13.

Ivan Minić: Bar niste kupili picu. 🙂

Ivan Bjelajac: Da, nisam imao te momente. 🙂 Imao sam verovatno neke gore momente. 🙂 Ali, ta situacija je nekako bila – to je bilo na nivou radoznalosti. Mi smo u stvari neke 2015-16, praktično 16, kad smo pokrenuli ova Devana Labs, krenuli tu da razvijamo neku gomilu ideja. Jedna od ideja koju je Vlada imao, da hoće nekako da se bavimo njime je bio imejl. Imejl nije disruptovan suštinski od 70-ih. Hteli smo toga da se dotaknemo na neki način. I pokrenuli smo taj projekat kao Lemon Email, gde je ideja iza Lemona bila da probamo da napravimo privatniji i bezbedniji imejl. I onda smo tako u stvari u Devani, odnosno u Labsu, Mališa je inače vodio taj projekat, koji je sad u CTO u MVP Workshopa, mi u stvari u Devani krenuli odjednom da se igramo sa imejlom na Ethereumu u vreme kad je Ethereum tek počeo. I taj projekat komercijalno nije bio uspešan, ali je nas nekako uveo u taj svet. Kažem ti, te neke 17. otprilike, dok sam ja još bio u GoDaddyju, dok sam gledao te stvari koje sam mislio da su dugoročno bezbednosni rizik za internet, gde GoDaddy to reši za sebe, ali ti kući nećeš u budućnosti, i gledajući ovo što smo naučili radeći na tom imejlu pre toga u Devani, nekako sam zaključio da samo ovim treba da se bavim. Prosto ovo je niz tehnologija i primena kriptografije i primenjene matematike koji će dolaziti u narednim godinama. Prazno je tržište, suštinski maltene nema ozbiljnih igrača. Ima nekih projekata kao što su Ethereum, Bitcoin, itd, u tom trenutku koji su mega uspešni, je li, sami po sebi. Ali, nemaš timove koji se bave sa mnogo projekata, kao uslužna firma ili product studio ili tako nešto. Mi kad smo to krenuli da radimo bili smo samo mi i Bitfury u Evropi, imao si Consensus u Njujork. Mislim da je to bilo sve što je postojalo.

Ivan Minić: U tom nekom trenutku, tamo negde 16-17, kreće taj potpuni hype oko kriptovaluta, što je samo jedan deo cele priče. Ono o čemu bih voleo da malo više porazgovaramo u ovom procesu je da kao, OK, kriptovaluta je jedan način primene, jedna manifestacija te tehnologije, i to je postalo ljudimo toliko interesantno zato što misle da mogu da zarade ogroman novac. OK, bio je period rudaranja, sad je period trading ili šta god, ali to je samo jedan deo priče. Vi se u suštini ne bavite time. 

Ivan Bjelajac: U suštini, mi se bavimo tim underlying tehnologijama. To je sad zanimljiva stvar zato što u suštini ovo što sam ti rekao – znači, po meni su postojale dve velike vrednosti iza tih public blockchainova. Jedan je ovaj momenat da ti imaš fault tolerance sistem na internetu, odnosno na globalnoj mreži. Ti si i pre 50 godina imao fault tolerance sisteme, samo imao si ih u jednoj kutiji, u zatvorenoj mreži.

Ivan Minić: Objasni šta je to?

Ivan Bjelajac: Pa, Byzantine fault tolerance sistem je kao zamišljen da u suštini može sam sebe da popravi, da tako kažem. Na način što izbacuje delove sisteme koji iz nekog razloga lažu ili nisu više aktivni iz rada. I obično su se koristili na mestima – da ne ulazim kako radi Byzantine fault tolerance i oni koje to zanima mogu da malo proguglaju oko problema vizantijskih generala, itd, zato se tako i zove i slično, kako funkcioniše. Ali, oni su suštinski pravljeni da ti imaš delova sistema koji mogu da podnesu određeni broj loših igrača koji ulaze u sistem.

Ivan Minić: Samoregulišu se.

Ivan Bjelajac: Da, sami se regulišu i obično su gurani na mesta gde ti više nisi mogao da imaš čoveka koji će doći da ih popravlja. Znači, let u svemir, crna kutija u avionu, velike dubine, sneg na Antartiku. Negde ćeš ti pustiti sistem koji će sam sebe popravljati na neki način. Problem tih Byzantine fault tolerance sistema je to što ti ako ubaciš ogroman broj novih igrača u sistem, odnosno izbaciš ga na globalnu mrežu umesto da ga držiš kao zatvoren sistem. Pošto je sistem zasnovan na statističkoj istini, neko može da kaže: Ja ću da imam umesto 100 verifikatora koje si ti imao do sad, ja ću da ubacim novih 500 koji su moji i proglasiću laž za istinu. Ili obrnuto. Onda sa bitcoinom u stvari dolazi do tog predloga, kao proof of a work, kao načina da na globalnoj mreži učiniš ubacivanje svih tih novih igrača, odnosno lažnih verifikatora toliko skupim da se preuzimanje sistema ne isplati. Šta je tu problematika? Dosta tih tehnologija su i dosta stare, kao što rekoh, samo su odjednom prvi put primenjene na globalnu mrežu i iz tog razloga su revolucionarne i omogućile su tu situaciju da imaš za sada prilično spor i skup, ali jako bezbedan internet protokol. Drugi deo toga su ti tokeni koji su došli preko toga. Znači, jedna inovacija koja je došla sa blockchainovima je bio taj proof of work, odnosno kasnije i drugi modeli koncenzusa za Byzantine fault tolerance koji ti u stvari omogućavaju da na javnoj mreži to sve i dalje radi kako treba.

Ivan Minić: I da si ti siguran da je informacija koja je tu postoji tačna.

Ivan Bjelajac: Pa, da. Ili barem da budeš siguran ko ju je tu postavio i šta je rekao. E sad, ako je on slagao nešto, to je to. Ako on laže u odnosu na ostatak sistema, pošto je to transakciona baza, ti ga samo isključiš iz sistema zauvek. I imaš mehanizam da to automatski uradiš. Pored toga, drugi deo suštinski inovacije je bio taj momenat tokena. Jer ti imaš odjednom globalnu mrežu verifikatora nečega i treba da ih nagradiš na neki način. Onda je sa bitcoinom krenuo taj momenat – ti generišeš faktički neki ekvivalent neke vrednosti, novca ili čega god kroz token, koji koristiš da nagradiš to verifikatora…

Ivan Minić: Što ti je dao computing power.

Ivan Bjelajac: Što ti je dao computing power. I istovremeno je za bitcoin konkretno to bila i jedina njegova svrha zato što je bitcoin zapravo novac i payment sistem. Ti faktički tim novcem koji kreiraš plaćaš i ovaj compute power, a i omogućavaš njegovo dalje korišćenje. Tokeni su zapravo tu kod blockchaina mnogo moćna stvar zato što ti odjednom uzmeš na Ethereumu ili nečem drugom napraviš svoju aplikaciju kao programer. I ti odjednom imaš automatski integrisan sistem za plaćanje.

Ivan Minić: Ono što bih isto voleo da objasniš – bio nam je Aca Matanović, pričao je donekle o tome, ali mislim da je interesantno, a to je upravo ta razlika koju… Bitcoin je takav-kakav je i prilično je zatvoren za gomilu stvari.  I u suštini je samo finansijski instrument na neki način, ali Ethereum je platforma. U kom smislu se razlikuje? Šta to još donosi kao mogućnost i zašto se koristi kao tehnološka osnova za gomilu stvari?

Po čemu se Ethereum razlikuje od Bitcoina

Ivan Bjelajac: Pa, Ethereum je… To imaš iz tih nekih prvih predavanja o Ethereumu kao evoluciji u blockchainu. Gde otprilike dolaziš i kažeš: Bitcoin je tebi kalkulator. Znači, on je sposoban da uradi nekoliko matematičkih operacija na toj globalnoj mreži i da ih verifikuje. Taj Ethereum je bio nešto kao otprilike Android platforma za mobilni na koji ti možeš da imaš razne aplikacije, pa je jedna od njih i kalkulator. Pre Ethereuma ti si, ako hoćeš da napraviš svoj blockchain koji radi isto kao bitcoin za finansije ili se bavi nekim supply chainom ili nečim drugim, ti si u stvari morao da napraviš ceo blockchain i koncenzus protokola i sve ostalo od nule. Ili da forkuješ bitcoin, pa da ga u potpunosti promeniš na način koji tebi odgovara za ove druge stvari. Ethereum ti je samo rekao: Evo ti platforma. Ako znaš problemski jezik koji koristi ova platforma, ti na njoj možeš napraviti bilo kakvu-takvu aplikaciju.

Ivan Minić: E sad, zašto ne napraviti svoje? Odnosno, šta su sve problemi? OK, jedna stvar je da treba da napraviš tehnologiju. Druga stvar je da treba da imaš mrežu.

Ivan Bjelajac: Jedna stvar, skupo je. Druga stvar je što ti treba da izgradiš – da bi imao bezbedan blockchain, ti treba da imaš i veliku mrežu verifikatora. Sve Ethereum aplikacije, imale svoj token ili ne, na kraju dana rade na Ethereum mreži ili na nekoj od, kako da kažem, tih layer 2 rešenja, kao i u krajnju ruku ovaj poligon koji mi razvijamo i na kome radimo, koji je trenutno najveće rešenje za skaliranje Ethereuma na svetu. Layer 2 u suštini kaže: OK, treba nam tvoj compute power da se izvrši neka akcija i da se ona verifikuje na mreži. Layer 2 rešenja suštinski kažu verifikacija i dalje može da se desi na toj mreži, ali izvršavanje možemo da prebacimo na manje instance ili druge mreže, gde će to biti jeftinije da se uradi, ali će i dalje da se zadrži jednak nivo bezbednosti. Kao što rekoh, jedan od projekata na koji mi radimo je Polygon Edge. To je jedan sastavni deo tog poligona kao najvećeg trenutno rešenja za skaliranje Ethereuma i aplikacija na Ethereumu. To je krenulo bilo iz Beograda i sad je veliki deo onoga što se dešava u firmi, ali da vratim se samo na originalno pitanje. Znači, to su dve te stvari kojima se mi suštinski bavimo, kako da to radi tehnološki i kako da praviš dobre sisteme plaćanja i sam aplikativni layer koji ih koristi na različitim blockchain mrežama. Mi nismo toliko u priči samih tih tokena i kriptovaluta koliko u nivou te underlying tehnologije. Ono što je interesantno, što se prvi put desilo sa blockchainom da sam ja video barem u kontekstu tih precompetitive tehnologija, obično si ti imao tu situaciju kao desi se tehnološka inovacija, pojave se ljudi koji je monetiziju kroz nekakva rešenja. Ti ljudi zarade nekakve pare, te firme izađu na berze, javnost krene da ulaže u te firme i neki ljudi koji su ulagali u te firme se obogate. Ovde je interesantna situacija sa tokenima, naročito te 2017. nastala kada je bila ta eksplozija toga, što si imao tehnološku inovaciju koja je nastala, ljude koji to prave i ljude koji su odjednom istovremeno kroz token mogli da u to ulažu, gde se desilo da su neki ljudi koji su samo ulagali, iako nisu zapravo ni pravili te firme ni ništa, obogatili verovatno i više od ovih koji su proizvodili softver.

Ivan Minić: Imaš community koji je tvoj, koji nije investitorski, nego je tvoj.

Ivan Bjelajac: Jeste. Taj community ljudi, odnosno taj neki momenat nalik na berzanski momenat pojavio se kao nešto u čemu učestvuje gomila mikroinvestitora, koji to rade paralelno sa razvojem tih projekata. Što je nešto što ne znam da li se nekad ranije desilo, ali u krajnju ruku nikad se nije desilo na način da je bilo ovoliko lako. Ogroman tih projekata je propao, neki drugi, oni koji su uspeli su doživeli sa druge strane ogroman uspeh. Nama kao proizvođačima softvera u toj konstalaciji što je najgore obično je bolje išlo u tim trenucima kada je tržište u lošijem stanje. To je isto interesantno: za nas su zapravo najbolji periodi kada se mnogo više gradi nego što se ulaže u marketing da neko kupi tvoj token ili nešto. Jer mi se bavimo tom underlying tehnologijom. Tako da na nas to ne utiče mnogo, ono što tržište skače ili pada. Izuzev što kada tržište skoči, ima više glupljih projekata koji nam se javljaju da pitaju da li možemo da im pravimo nešto. Dok kada je tržište u padu, obično je obrnuta situacija, prilaze nam samo oni koji su zaista ozbiljni da nešto rade. I onda ta filtracija šuma ume da bude težak posao, jer ima više šuma kad je bitcoin 60.000 nego kad je 30.000. Ali, kažem ti, u krajnju ruku, da, mi smo pre svega tehnološka firma, koja pokušava da napravi što bolje tehnološko rešenje za određene use caseove u tom svetu.

Ivan Minić: Kad ste se formirali, krenuli ste da okupljate ljude, krenuli su da se pojavljuju neki potencijalni projekti. Šta je bila prva stvar značajna koju ste radili i kako je to krenulo od prve stvari do onoga što radite danas?
Klijent od 5 milijardi dolara

Ivan Bjelajac: Pa, u principu, MVP Workshop je zapravo i krenuo na svom prvom velikom klijentu. To je bio ovaj Celsius Network. Celsius je danas firma koja vrednovana, preko 5 milijardi dolara.

Ivan Minić: Sitnica.

Ivan Bjelajac: Da. Ima preko 30 milijardi dolara pod menadžmentom, oko milion i po korisnika, itd. Mi kad smo krenuli da radimo sa njima, to je bila neka ideja, da bi mogla da postoji platforma za pozajmljivanje novca na osnovu kolaterala koji imaš u svojoj kriptovaluti i koja bi mogla ili da ti na osnovu svog kriptokolekterala, uzmeš jednostavno zajam ili da omogući da prosto držiš svoje pare dok ih obrću, da ti oni jednostavno isplaćuju nekakvu dividendu.

Ivan Minić: Kao neka vrsta mikrokredita.

Ivan Bjelajac: S jedne strane, mikrokredit. S druge strane, neka vrsta štedne knjižice.

Ivan Minić: Da.

Ivan Bjelajac: Bez oročavanja. To je tad bilo na nivou ideju. Nama je prvi zadatak i razgovor bio otprilike da napišemo njima jedan A4 papir kako se radi token generation event, da izdaju svoj token, i kako bi otprilike mi mislili da takav jedan projekat može da otprilike ima arhitekturu. Onda smo mi to nešto uradili, krenuli da pričamo sa njima oko toga. Rekli mi: Hoćemo da se bavimo Web3. I pravimo firmu oko toga. I dogovorili smo da sarađujemo. Zatim smo radili zajedno neku vrstu V1 njihovog proizvoda, koji je više bio demo nego proizvod. I pisali smo zajedno tehničke papire kako bi sistem funkcionisao. I to je bio septembar 2017, avgust-septembar 2017, formirali smo firmu i tim oko toga koji je radio pre svega na tom projektu i pričao sa drugim potencijalnim klijentima. I onda u martu 2018. je taj Celsius uradio taj svoj ISO, odnosno token generation event, podigli su neku investiciju – 56 miliona mislim da je to tad izašlo. Da, 56. I posle toga smo te pare praktički krenuli da koristimo za razvoj samog proizvoda, kao finalne verzije. Prva verzija koju su ljudi mogli da koriste i da zarađuju na njoj je onda izašla tamo negde leto-jesen te godine. Mislim da je možda jul-avgust 2018. Kao što rekoh, sad koristimo negde oko milion i po ljudi. To je verovatno najveći pojedinačni igrač tog tipa na svetu, ali ima ih još nekoliko koji su blizu i slične veličine.

Ivan Minić: Jako zanimljiv koncept market place za nešto što je bazirano na kriptu. 

Ivan Bjelajac: Jeste.

Ivan Minić: Takve stvari postoje. Kod nas, nažalost, ne, ali u inostranstvu postoji ta opcija da ti svoj kapital staviš na raspolaganje instituciji koja nudi mikrokredite koji rešavaju.

Ivan Bjelajac: Kako je Celsius u stvari eksplodirao DeFi, što je pre nekih godinu i po dana, otprilike dve. Kad se tad eksplozija desila, Celsius je do ovih 30 milijardi u kapitalu pod menadžmentom došao tako što je u godinu dana porastao sa milijardu do trideset. Najviše, kažem ti, zbog toga što se desilo sa DeFi i velikog ulaska tih ljudi i sve većom automatizacijom tih finansijskih procesa koji ti omogućavaju da plodiš svoj kripto na neki način. I Celsius je tu odigrao maestralnu ulogu. Kažem opet, naša uloga je tu bila tehnička.

Ivan Minić: Tehnološki partner.

Ivan Bjelajac: A oni imaju to znanje u svom core businessu i bave se time. Ali, ono što se tu isto interesantno desilo, par puta sam pričao na tu temu, isto jedan dobar deo tog Celsiusovog rasta je bio baziran na nečemu što nismo uradili, a ne na tome što jesmo uradili. Zato što dosta tih, recimo, platformi za takve stvari, koje su bile konkurencija Celsiusu nisu imale mogućnost da likvidaciju na osnovu pada vrednosti tvog koleterala urade automatski. Celsius je razmišljao o tome u nekom trenutku. Mi smo ga samo gurali nekako poluprirodno, poluprinudno, i nekako samo nikada nismo napravili i implementirali takvu funkcionalnost.

Ivan Minić: U smislu da ako si ti založio neki kripto, a on značajno padne u vrednosti…

Ivan Bjelajac: Pa, ti si dužan nešto, tebi može da se taj kripto automatski likvidira da bi se vratio tvoj dug hteo ti to ili ne. Ti si možda hteo da dođeš i da ubaciš još para, da povećaj koleteral ili tako nešto, ali jednostavno nisi stigao na vreme. I onda par puta su se desili neki flash crashevi tržišta, gde je tržište naglo palo. Čak u jednom slučaju nije zapravo tržište naglo palo nego je sajt koji meri vrednosti je imao grešku, pa je izazvao na globalnom nivou to da je postojao veliki broj tih automatskih likvidacija nekakvih zajmova. I Celsius samo to nije uradio, jer mi nikad nismo napravili funkcionalnost. Pazi, sa druge strane, Celsius je isto tako jedina firma tog tipa koja ima telefonsku tehničku podršku i tako neke stvari, da ne pomisliš da je čisto nemar. Ali, nekako u tom trenutku kod konkurencije gomila ljudi je samo izgubila pare. Odnosno, nije izgubila pare, dobili su pare nazad i završen im je zajam, itd, ali po za njih nepovoljnim uslovima. Dok je Celsius postao ta firma koja misli na čoveka, jer to nije uradila. Kažem, dobrim delom iz razloga što ga nismo napravili. I mi smo razmišljali o tome da je taj sistem dobra ideja, samo što drugi su ga zapravo napravili. I onda kad je sistem napravio problem, mi smo samo rekli: Pa, ovaj sistem i nije tako dobra ideja. 🙂 Ali je više bio naš lični problem i problem roadmapa što se on u stvari nije desio.

Ivan Minić: Šta ste još radili od interesantnih projekata koje bi hteo da izdvojiš?

Ivan Bjelajac: Pazi, bilo ih je 40-50. Pored Celsiusa, ti imaš i Polygon, koji sam spomenuo, koji je najbolje rešenje trenutno za skaliranje Ethereum baziranih blochchainova po meni svetu. Najkorišćenija jeste sigurno. A van toga je bilo jako zanimljivih projekata. Bio je, recimo, iDonic, koji je cashless sistem za plaćanje u ratom pogođenim područjima. Oni ga sada razvijaju bez nas. Mi smo radili tu prvu verziju sa tom jednom firmom, koja NGO iz Švajcarske, koji je razvijao takve platforme i to ih je zanimalo. Mi smo radili taj blockchain deo. Kasnije su oni nastavili da rade nevezano, ali pilot za to kada smo radili bio je u Siriji. Kao kako se isporučuje humanitarna pomoć i da ti budeš siguran da će neko na tom svom putu da je potroši na hranu i piće i na hotele, a ne na bombe ili pušku. 🙂 U tom smislu, bilo je baš dosta tih nekih sistema. Radili smo isto neke različite sisteme u verifikaciji contenta za medije, donekle posledično. U kontekstu, mi smo to gradili iz drugog razloga, ali smo onda shvatili da je zapravo i super način da se koristi za takve neke aplikacije i slično. Kažem ti, u tih nekih 40-50 proizvoda koje smo radili dva su postali jednorozi, njih 5 do 10 i dalje živi, ostali su prosto ugašeni projekti.

Ivan Minić: A vaš pristup celoj stvari, osim činjenice da ste tehnološki partner koji to razvije, kako se postavljate? Jeste li vi nekakav klasičan outsource, ali na naprednijem nivou ili gledate da pravite neku vrstu partnershipa i sličnih stvari?

Ivan Bjelajac: To je jednostavno i teško pitanje. Zato što core je jednostavan, hajde tako da kažem. MVP Workshop u stvari funkcioniše tako što ima jednu svoju R&D jedinicu koja se zove 3327. 3327 je dobio ime po sobi u New Yorkeru, gde je Tesla živeo i umro, pa pošto svi vole Teslu, a i mi, onda smo nekako odlučili da probamo da kažemo da mi imamo neko odeljenje koje funkcioniše kao ta njegova soba koja je izdvojena od svega za razmišljanje, što bi se reklo. I tu se vrti nekih 10 do 15 ljudi, koji u stvari samo rade na assessmentu novih tehnologija. I cela poenta tog odeljanja je da mi u stvari budemo ti prvi koji će primetiti da se nova tehnologija pojavila i razmišljati o načinima kako ona može da se primeni i automatizuje. I dodeljivati tim tehnologijama neke flagove kada one možda postoju market ready. Onda zatim imamo neku vrstu inkubacionog dela, gde mi gledamo da u stvari primimo ljude koji žele da dođu i da pređu iz Web 2.0 u Web3 na neki način. I tu radimo na grantovima, na tim tehnologijama za koje mislimo da su spremne za adopciju. Tako faktički finansiramor razvoj tih ljudi ili na klijentskim projektima, gde je to klasičan outsource. Ali, nama je tu primarni cilj da otprilike isfinansiramo razvoj ljudi da uđu u Web3.

Ivan Minić: Da se odškoluju.

Ivan Bjelajac: Imamo svoje interne akademije, načine prenosa znanja, kako mi gledamo da to znanje iz 3327, znanje iz tog servisnog biznisa i nove ljude spojimo u jedno, što bi se reklo. I onda kada gledaš iz tog ugla, mi smo u stvari neka vrsta butik outsourcing firme, koja ima unapred stečena znanja iz tih precompetitive tehnologija. E sad, ono gde mi postajemo od toga venture builder studio je u stvari zato što mi tim klijentima isto tako kažemo: Ako hoćete, možete da nam platite deo u novcu, a deo u svom equityju. Ili ima projekata koje mi hoćemo da pokrenemo, trenutno ih je pet, koji kreću iz firme na neki način, gde smo mi izabrali naše zaposlene u 3327 i tom inkubacionom delu za koje smo mislili da su nam dobri co-founderi i napravili smo posebne firme gde oni imaju equity. Znači, mi smo kanibalizovali taj servisni deo i R&D deo da napravite nove firme kao posebne entitete, gde smo u partnerstvu sa svojim zaposlenima.

Ivan Minić: Kao mikrotimove koji se bave specifičnim projektima.

Ivan Bjelajac: Jeste, kroz te neke SPV-jeve koje rade te projekte imaju udeo u njima. I onda mi faktički iz tog klasičnog outsourcing dela, koji je zasnovan na tome da ima jako specifično znanje, pa jako lako dolazi do klijenata, jer drugi možda ne znaju šta mi radimo…

Ivan Minić: I lepo se plaća.

Ivan Bjelajac: Jeste. Mi onda faktički imamo ta dva pravca. Ili ćemo mi skupiti znanje, pa napraviti firmu koja radi nešto zajedno sa našim zaposlenima ili će neki klijent reći: Pa, ja bih rađe to platio manje, ali da vam dam neki udeo u firmi i da vas dodatno insentivizujem.

Ivan Minić: Ili ću vam platiti dosta, pa onda…

Ivan Bjelajac: I to je OK. Što je u redu. U tom slučaju ja sam prosto: OK, zaradićemo, reinvestiraćemo to dalje u razvoj tih ljudi. Plus, u nekom trenutku mi ćemo možda neke od tih ljudi samo da uzmemo i prebacimo na drugi projekat, jer su se spremili i naučili na ovome što je taj klijent plaćao. Tako da i to je za nas vrlo dobro.

Ivan Minić: Jedna od stvari koja je uvek primetna, kada neko ode na vaš sajt i prati, to je stalno tražite ljude. E sad, naravno, ko je zainteresovan može da se prijavi, prođe kroz tu proceduru, itd. Ali, ono što bih ja voleo kao završni deo ovog razgovora je da objasnimo kakvi ljudi to vama trebaju. Generalno, kakvi su to ljudi? Čudni, taj deo mi je jasan, ali osim toga?

Profil ljudi koje tražimo

Ivan Bjelajac: Pa, ja bih rekao da imaš dve stvari koje su tu nekako traže. Jedna stvar je ljudi koji su voljni da probaju da prave novi proizvod tehnologijom koju niko nije probao za tržište koje ne postoje. Znači, to je neko ko vrlo verovatno želi da dođe na posao svaki dan svestan da će biti naporno, u smislu da mora da reši problem za koji verovatno ne postoji nikakav šablon za rešenje. Jer većina tih projekata u koje mi ulazimo ili ovih tehnologija koje treba da se assessuju su u stvari nove tehnologije sa malom količinom dokumentacije, velikom količinom potencijalnih bugova i malom količinom ljudi koji imaju prethodno iskustvo sa njima da možeš nešto da ih pitaš.

Ivan Minić: Znači, ljudi moraju da imaju veliku količinu apstrakcije u sebi. 🙂

Ivan Bjelajac: Ima toga. I dalje u Web3 svetu ti imaš taj problem da gomila alata ili biblioteka i slično, koje možeš da koristiš da rešiš neki problem u Web 2.0. Jednostavno, još ne postoji za Web3.

Ivan Minić: Ili ako postoji, nije dovoljno dobra, nije dovoljno dokumentovana.

Ivan Bjelajac: I onda ti dolaziš do toga da zabodeš negde i moraš sam da nađeš kako će se to rešiti. Tako da na neki način uporni ljudi koje mnogo zanima da eksperimentišu su definitivno plus za firmu. Druga stvar je mi imamo lepa iskustva i uvek smo voleli one ljude koji su nekako hteli da budu, koji su tehnička lica, koja su nekako hteli da postanu preduzetnici, pa onda traže način da to nauče. Možda su i probali da to budu, pa im baš nije uspelo ili su imali neki mali exit i slično. Ali, mislim da smo dosta dobra sredina za one koji žele da dođu, uđe u nove tehnologije, shvate te stvari i da onda postanu suvlasnici nekog projekta na neki način.

Ivan Minić: Nije neophodno da osoba ima taj drive, ali je lepo ako ima.

Ivan Bjelajac: Jeste. Gledaj, ti možeš i na nekom od tih projekata dobiti equity tako što si samo programer, iako ne želiš da budeš preduzetnik. Ili možeš zauvek raditi u ovom servisnom delu, ali uvek smo voleli i kad dođu ti ljudi i onda kada imamo i taj materijal da sa nekim zajedno zapravo sutra napravimo novu firmu.

Ivan Minić: Jedan deo koga si se samo dotakao, a hteo bih malo više da kažemo o tome je kakav tehnički background treba da imaju. 

Ivan Bjelajac: Pa, zavisi od pozicije. Ono što su nama uvek otvorene pozicije to su product manageri, dizajneri i developeri. Mi nemamo baš situaciju da mi ljude učimo da postanu programeri i dizajneri ili product manageri, ali ako imaš već neko iskustvo u tim oblastima mislim da smo jako dobar ulaz za Web3 tehnologiju.

Ivan Minić: Znači, ako imaš iskustva u Web 2.0 i razmišljaš se da tranziciju, to je OK.

Ivan Bjelajac: Da. Ne mora da bude veliko iskustvo, ali barem da si prošao tu neku osnovnu školu. U smislu, da si vodio nekakav projekat, da se nešto dešavalo. U tom smislu, mi smo otvoreni i za juniore, samo što obično nismo uzimali – zato što dovoljno je već teško da ti nekog naučiš da uradi taj switch iz Web 2.0 u Web3. Sad ako još moraš da potrošiš godinu dana da od njega uopšte napraviš nekoga ko liči na product managera, na primer, ili nešto, onda je to malo veći posao.

Ivan Minić: Previše cimanja.

Ivan Bjelajac: Pa, znaš kako, ti ne možeš da znaš da li čovek koji voli da rešava te jako teške probleme dok se nisi pokazao da si čovek koji uopšte voli da rešava ikakve probleme. I onda smo mi nekako za sada još orijentisani ka tome da većinom jurimo ljude koji su bar nešto već probali. Ne bih rekao da tražimo samo seniore ili tako nešto. Juniori su nama super, naročito ako demonstriraju jaku želju, ali ne bismo voleli da budemo onaj čovek koji ti priča šta je HR.

Ivan Minić: Mora da postoji način razmišljanja koji je posledica prakse.

Ivan Bjelajac: Da, nekakva praksa.

Ivan Minić: Ne samo mene to interesavalo – ne, ne, moraš da prođeš neku kilometražu.

Ivan Bjelajac: Bar nešto. Jesto, to je činjenica. Znači, poprilično smo orijentisani ka tome da više da prebacimo Web 2.0 čoveka u Web3  nego tome da nekome potpuno promenimo industriju.

Ivan Minić: Dobro. Pošto sam ti pitao šta ćeš da budeš kad porasteš, a sad si, recimo, možda porastao, pitaću te za sam kraj, iako je to jako nezahvalno pitanje, jer se te stvari menjaju i to sve, ali u ovom trenutku sa ovim razmišljanjem koje imaš gde vidiš sebe za 10 godina?

Za 10 godina sebe vidim…

Ivan Bjelajac: Pa, gledaj, to sam ti rekao, sad sebe vidim kao neko ko menadžuje nekakav portfolio firme. Mislim da će mi to bar 10 godina sigurno biti jako zanimljivo. Pretpostavljam lično da za 10 godina će meni uloga mnogo više biti neka vrsta konsultantske ili edukativne priče u kontekstu načina pristupa takvim biznis modelima, ali videćemo za sve te godine. Ono što jesam shvatio da je otprilike nekako kod mene su tu na 10 godina nastajale te neke radikalne promene.

Ivan Minić: Tektonske, da. 🙂

Ivan Bjelajac: A sada sam tek ušao u ovih novih 10 godina procesa, tako da ko zna. Ali, ako gledamo kako se dešavalo ovo do sad, mislim da u budućnosti ću možda manje biti hands-on i manje baviti tim pojedinačnim stvarima, nego da će mi prosto biti mnogo zanimljivije da izučavam taj ekosistem. Kapiram da ću biti onaj čovek koji peca i šeta kuče i to, i onda napiše nešto, i onda neko misli da je glupo, neko misli da je pametno, ali meni je bilo zanimljivo.

Ivan Minić: Ja mislim da ćeš biti i dalje onaj lik koji voli da prčka oko stvari i da se bavi time. Nikad nećeš moći da pobegneš od svoje…

Ivan Bjelajac: Ne podcenjuj moju lenjost. Dosta stvari kod mene kreću od povodljivosti i lenjosti. Tako da…

Ivan Minić: Dobro, videćemo, pričaćemo za 10 godina, prepostavljam opet uz neku rakiju, sa nekim plemenitim metalom, i nekim plemenitim pečurkama, možda nekim drugačijim. Bilo je zadovoljstvo što si bio ovde i što si ispričao ovu priču i što si, nadam se, ljudima na drugi način približio fenomen koji se trenutno dešava. Kad je Aca bio tu, pričali smo o kriptovalutama i celoj toj istoriji, jer je to nešto što prosto… Iz mog ugla, nažalost, mnogo ljudi vidi kao nekakvu priliku, a suštinski ne razumeju ni u šta ulaze. Nije sporno da ulaze ako razumeju. To je moj uslov broj jedan za bilo šta. Hoćeš da uložiš u nešto? Važi. Je li razumeš šta je? Ne? Nemoj da uložiš. Ulaži samo u ono u šta razumeš. Ali, ovde smo sada pričali o potpuno drugom aspektu tehnologije koja u perspektivi, a videćemo, je li, još je u ranoj fazi, u perspektivi može zaista da napravi jednu ozbiljnu promenu, barem kada je u pitanju taj neki deo komunikacije, gde je zaista važno da stvari budu verifikovane, proverene, sigurne, što su obično transakcije, ugovori, slične stvari.

Ivan Bjelajac: Na kraju dana, to je sve. Samo je pitanje koji deo toga postaje koliko bitan kroz vreme. Ali, tebi je, po meni, i sve veći hakova i finansijski gubitaka, je li, u tim cyber napadima, ali i sve ovo što gledamo sa fake newsom, suštinski je posledica iste stvari. A, to je nemogućnost interneta, kakav je danas, da se bori sa verifikacijom izvora informacija. 

Ivan Minić: Odnosno, ono što si ti negde i rekao, odnosno što smo zaključili negde zajedno, od čega je sve krenulo, a to je ta sposobnost samoregulacije.

Ivan Bjelajac: Ja mislim da će ta tehnokratska samoregulacija postati nešto što je jako bitna temae u narednih 10 godina. Jer teško ćeš zakon ti sprovesti ako sama tehnologija ga ne sprovede, bio zakon dobar ili loš. I to će postati verovatno u narednih 10 godina jaka tema. Postoji više različitih tehnologija koje pokušavaju kroz blockchain ili konkurentska rešenja blockchain da reše te probleme. Neki od njih će uspeti, neki neće. Mislim lično da je ogromna prilika za ljude da već danas krenu da u njih ulaze zato što ta prednost koju ti kada ulaziš u precompetitive tehnologije i nova rešenja je ogromna i baš omogućava ovo što sam ja i valjda hteo da prenesem kroz ovaj razgovor i hvala ti na prilici za razgovor, da je čak i ono ako dolaziš iz male zemlje na Balkanu ti imaš ogromnu moć da, ako si jedan od retkih ljudi koji nešto umeju da rade, ti imaš ogromnu moć da to sutra implementiraš, naplatiš i sprovedeš na neki način. Mi ne treba da gledamo gde svet ide, pa da ga pratimo. Mi moramo da probamo jednostavno da ulazimo u te stvari u toliko ranim fazama, da nas jednostavno ne zaobiđu, jer smo potencijalno jedini ili među retkima koji se njima bave.

Ivan Minić: To je onaj momenat koji ću ja sad jako da banalizujem, ali mislim da to nije loše kao ilustracija, kada veliki skapiraju da nešto postoji i kažu: Mi došli, a ti si već tu.

Ivan Bjelajac: Da, da.

Ivan Minić: I nemaš kome drugom da se obratiš. Odnosno, imaš neke opcije, ali nema ih beskonačno.

Ivan Bjelajac: I u tom trenutku više nije bitno što si ti neki dečko od 25 godina, jer ti to radiš 5 godina – dečko ili devojka, je li, ali nije bitno što ti to radiš samo 5 godina…

Ivan Minić: Jer je to 5 godina više od bilo koga drugog. 🙂

Ivan Bjelajac: Od svih njih. Ti dolaziš do momenta gde tebi dođe čovek sa 30 godina poslovnog iskustva, ali ti imaš 5 godina više od njega u toj stvari, koja je u tom trenutku jedina bitna. Kad pogledaš, većinu startup biznisa i drugih biznisa naprave ljudi od 40+, ali većinu tih duboko inovativnih biznisa naprave jako mladi ljudi. Jer im je to jedina kompetetivna prednost da se tu nešto dogodi.

Ivan Minić: Odnosno, ja bih preformulisao to što si ti rekao, jer sam baš skoro radio tu analizu, jer mi je bila interesantna, većinu uspešnih biznisa naprave ljudi od 40+, ali većinu izuzetno uspešnih biznisa naprave mladi ljudi. I mnogo onih koji failuju, OK. Ali, ti ljudi koji imaju ozbiljno iskustvo i sve, oni to naprave sa malim procentom greške, ali i sa relativno skromnim procentom rizika i to je safe biznis koji može lepo da rade, ali neće porasti hiljadu puta.

Ivan Bjelajac: Ali, čak i kad naprave inovativne biznise, broj godina tvog prethodnog iskustva, kad radiš te ultra inovativne biznise, u stvari postane nebitan, jer ne postoji prethodno znanje. Ako si bistra osoba, čak i na početku karijere, samo to što si se posvetio pravom pravcu na neki način u tom momentu može da ti napravi ogromnu razliku u životu.

Ivan Minić: Imao si taj jedan momenat u razgovoru, kada si pomenuo svog jednog od šefova u GoDaddyju, koji ima celu istoriju svojih proizvoda koje je razvijao za druge kompanije, i kao to je fascinantno i neverovatno brilijantan je čovek koji razvije jednu takvu stvar za nekog, on je razvio četiri za četiri različite firme u periodu 15 ili 20 godina.

Ivan Bjelajac: Malo više, da. Neke od njih, da.

Ivan Minić: Potpuno neverovatno. To je jedan u milion i on će u 60 godina verovatno da napravi nešto što je nenormalno inovativno.

Ivan Bjelajac: Ali, dobar život je u krajnju ruku dovoljno da ubodeš i jedan talas. Sad mi pokušavamo da napravimo firmu koja će da bode više talasa. Ali, za tvoj dobar život često je dovoljno dobro i da samo ubodeš jedan talas taj u pravom trenutku.

Ivan Minić: I pritom se baviš jako interesantnom industrijom, gde i da ne ubodeš ništa i da samo radiš kao šljaker imaćeš super uslove za tako nešto.

Ivan Bjelajac: Da, i u krajnju ruku biće zabavno. 🙂

Ivan Minić: I to. I meni bilo zabavno da pričamo o ovome. Hvala ti što si bio. Vidimo se za 10 godina, ako budemo obojica čitavi, da vidimo gde smo stigli u međuvremenu. Hvala vama što ste nas gledali i slušali. Nadam se da vam je bilo interesantno. Sva pitanja koja eventualno imate ostavite na za to predviđenim mestima na društvenim mrežama i na komentarima na Youtubeu, a ja ću da pojurim gospodina da odgovori na njih ako bude bilo nešto što je interesantno, a što je za njega. I, naravno, ako ste tu na nekoj klackalici i ne znate kuda dalje i smorila vas je ta cela priča sa Web 2.0, možda ste dobili neku temu za razmišljanje i neko rešenje gde možete da idete dalje. Ja ne volim da dajem preporuke tog tipa nikome, jer na kraju dana svako od nas upravlja svojim životom i svojom karijerom, ali jeste vrlo zanimljiva mogućnost za nekakav naredni period i jeste tehnologija koja emerging sada već neko vreme i koja ima jako veliki potencijal. Hvala vam još jednom. To bi bilo to. Mi se čujemo i vidimo ponovo sledeće nedelje.

Nove epizode u vašem inbox-u:

Podržite Pojačalo:

Donirajte jednokratno ili kroz dobrovoljnu mesečnu pretplatu već od 5 EUR.

Pratite nas:

Biografija:

Ivan Bjelajac

Ivan Bjelajac je serijski preduzetnik, koji od svoje 19. godine radi u IT sektoru. Danas je direktor digitalne agencije MVP Workshop, koja se bavi validacijom ideja i razvojem startupova, te predsednik Serbian Blockchain Initiative i član odbora SeVeN (Belgrade Venture Forum). 

Svoju prvu kompaniju CyberNet Technology osnovao je kad je imao 28 godina. Pridružio se u procesu osnivanja kompanije Devana Technologies, čiji je softver ManageWP kupila američka kompanija GoDaddy, najveći svetski registar domena i jedna od vodećih hosting kompanija, čiji je posle bio operativni direktor za Evropu.

Trenutno je usredsređen na izgradnju infrastrukture za brze, sigurne i skalabilne blockchain transakcije putem side-chains, uglavnom usmerenih na DeFi, Supply Chains i Asset Tokenization.

  1. bio je proglašen za jednog od najuspešnijih mladih preduzetnika ispod 30 godina.

Pojačalo podcast možete gledati na Youtube-u i Facebook-u, a slušati na SoundCloud-u, Spotify-u, -u, na Apple i Google podcasts.