Audio zapis razgovora:
Transkript razgovora:
Ivan Minić: Moj gost u današnjoj epizodi je moj dragi prijatelj Vladimir Vanja Vulić. On je već jednom bio, u 50, pa smo mislili da bi bilo baš super da bude i u 150. To je nekih dve godine. Za dve godine se dešava mnogo toga, a posebno se dešava mnogo toga u životu predavača i konsultanta koji se bavi temom digitalne transfomacije i menadžment konsaltinga u firmama koje su morale da se jako ozbiljno transformišu u ovom periodu. Mnogo toga se zanimljivog desilo i u privatnom životu g. Vulića. On je postao tata, naučio gomilu nekih stvari od svoje 9-mesečne ćerkice i shvatio da sve ono što je do sad učio i radio kroz razne oblike svog delovanja, i kao profesor, i kao konsultant, i kao čovek koji je osmišljavao i bavio se najboljom konferencijom na ovim prostorima, Spark.me, da je sve to ništa u odnosu na to kad ima zadatak da zabavi Helenu. Uživajte u ovoj epizodi barem delimično onoliko koliko sam ja uživao snimajući.
Realizaciju Pojačalo podcasta već duže vreme podržava kompanija Epson a od nedavno smo za vas pripremili i nešto posebno. Naime, nova fiskalizacija podrazumeva da mnogo veći broj nas mora da se bavi ovim pitanjem i mnogo je nedoumica, mnogo je nedovoljno detaljno objašnjenih informacija. Mi smo se potrudili da na jednom mestu, na sajtu novekase.rs objasnimo baš sve što može da vas zanima i damo odgovore na sva pitanja što se tiče same fiskalizacije, što se tiče ko je obveznik kao i na koji način možete iskoristiti subvencije koje država daje. Takođe, dali smo i neke preporuke uređaja koje možete da koristite. A tu je i webinar, gde za nekih 30-40 minuta, možete otprilike da dobijete vrlo jasnu sliku o tome šta nova fiskalizacija podrazumeva za sve nas. Takođe, treba reći i to da je kompanija Epson, osim POS uređaja, koji su ovde u centru pažnje, proizvodi štampače u svim mogućim oblicima, veličinama i namenama, kao i već 20 godina najbolje projektore na svetu, a više o tome možete videti na epson.rs
Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome.
Ivan Minić: Vuliću, dobro mi došao. Sto epizoda je prošlo od tvog prethodnog gostovanja. Realno, u trenutku kad snimamo nije baš prošlo sto, ali pošto si ti podgorički plejboj i podgorički Bendžamin Baton, meni je skroz OK da ti imaš te jubilarne epizode, iako smo se mi dogovarali i neki opšti cilj je da vremenom, pošto si malo mlađi, stigneš Srđana Ercega po broju epizoda. E, sad ti vidi, očekivanja, dakle, nisu prevelika. Dobro mi došao!
Vladimir Vulić: Bolje te našao! Hvala na pozivu! 🙂 Izvinjenje što zbog korone nismo mogli da realizujemo neku epizodu u međuvremenu. Ovih stotinu – je li moguće stići velikog majstora Ercega, to sumnjam. Uprkos najboljoj nameri, i mojoj i tvojoj, čovek je ipak institucija.
Ivan Minić: Vidi, probaćemo, pa ćemo da vidimo gde će to da odvede, ali možemo da probamo da nakon što ga stigneš po broju epizoda da nakon toga imamo epizode sa vama dvojicom. Ja vas najavim i odem, a vas dvojica se lepo ispričate.
Vladimir Vulić: To je dobar koncept. To već funkcioniše sigurno.
Ivan Minić: Znači, meni bi to već dosta rešilo. Jer želim, to sam svojevremeno pročitao, to je Vudi Alen rekao u nekom trenutku: Želim da razvijem životni stil u kome moje prisustvo nije neophodno. Znači, to je i moj neki put što se podkasta tiče. Dakle, da dođem u fazu da ja uopšte ne moram da budem tu, a da se to snima. Jer ja, kao što je poznato, ja ne volim da budem okružen ljudima i meni bi bilo super da ja mogu negde da budem, a ovde sedi hologram s tobom i tebi je lepo. Ali, dobro. Prošlo je dosta vremena. Prošli put smo svašta nešto lepo rekli – link prethodne epizode je u opisu, kliknite, pogledajte, zanimljivo je to, poslušajte. Svašta nešto smo rekli, ali u suštini smo samo zagrebali. Zato što ti si tad se sveže oženio i svašta se tu dešavalo i vi ste morali da žurite na avion. I mi smo imali samo dva sata, što u principu nama nije dovoljno da se zagrejemo. Tako da sada opet imamo neki target, pa, što kaže, prva od, druga od, treće od, pa koliko bude bilo.
Vladimir Vulić: Ali je moving target konstantno.
Ivan Minić: Da, da. Pa, zato što taman ti stigneš, Erceg pobegne. Taman ti stigneš, Erceg pobegne. I tako u krug. Uglavnom, za sve one koji nisu gledali prethodnu epizodu, par nekih osnovnih stvari da kažemo, a moja topla preporuka ponovo da je poslušate i pogledate. Epizoda broj 50, dosta je lako naći, jer za gospodina se uvek rezervišu te jubilarne epizode. Ali, hajde da krenemo, brzinski da prođemo onih nekoliko ključnih tema. Prva stvar je, naravno, Munchmallow pitanje: Šta si hteo da budeš kad porasteš?
Kratka retrospektiva
Vladimir Vulić: Genijalan brend. Posebno mi je drago što je njihovo pitanje. Verovatno nije to bio san, ali sad da me pitaš da se vratim u tom periodu, rekao bih da budem degustator Muncha. U to vreme sam se ložio da budem pilot-lovac. Verovatno ili skoro sigurno je uticao Top Gun na to. Tako da kombinacija Tonija Skota i Kenija Loginsa je značila bila nemoguća za nepoželeti. Vrlo brzo su mi svi snovi bili razbijeni, jer još pre puberteta, a u pubertetu posebno zbog visine mi je rečeno da nikad neću moći da budem to. Tako da je ostao nedosanjeni san.
Ivan Minić: Ali, nema veze. Sada ako sretneš Toma Kruza…
Vladimir Vulić: Ali, ostaje ova opcija – da, Toma Kruza. Sad samo da ne uništi ovaj nastavak. To mu ne bih nikako oprostio. Toni Skot je već pokojni, tako da se plašim ko će da nadzire taj proces. Ali, ako i to unište, onda od naše 80s zaostavštine ne ostade ništa.
Ivan Minić: 😀 Lagano, ali sigurno ide ka tome, nažalost. 🙂 Dobro, čime se ti baviš uopšte? Sad čime se baviš?
Vladimir Vulić: Pa, pazi, u prošloj emisiji kad si me to pitao, a realno se ništa nije promenilo u međuvremenu, tata moj i dalje tvrdi da sam ja nezaposlen. Naš zajednički drug Tufi i dalje tvrdi da ja prodajem maglu. Moj brat i dalje tvrdi da idem po svetu i uzimam narodu pare. A definicija na koju sam ja najviše ponosan, to je moj bratanić Aleks, koji i dan-danas kaže da je njegov siko, ja sam sve na svetu, da je njegov siko u avionu i da priča engleski. Sad što se promenilo za ove dve godine, promenilo se to da se on toliko naložio za to što siko radi, jer ja uvek moram da mu pošaljem fotografiju iz aviona, pa iz hotela, pa sa konferencije, pa da mu snimim neki video na taj konferenciji, itd, što pre par sedmica moja snaha ulazi u sobu i vidi njega kako drži frontalnu kameru upaljenu i nešto priča na engleskom. I, Tamara ulazi i kaže: Aleks, šta radiš to? A, on ovako pokazuje rukom kao pusti me, ne diraj. I, ona izađe iz sobe i u trenutku kad čuje da je prestao zvuk vraća se u sobu i kaže: Aleks, šta si to radio? A, on kaže: Mama, bio sam na nekoj konferenciji. Vidiš li da pričam engleski. Tako da ja kombinovano sam govornik-predavač, što na javnim događajima, što in-house ili off-site za kompanije. U najvećem broju ili u velikom broju slučajeva ne mogu da otkrijem ko je klijent ili da javno podelim fotografiju sa događaja. Što znači ako prođe mesec-dva-tri, ponekad i četiri da nema objave, onda ljudi se zabrinu i kažu: Pa, ima li posla? Ima li leba od tog speakinga? Ima, ima. Ima non-stop, samo što klijent je zamolio da se to ne objavljuje javno. Kad su javni događaji, kao što smo imali pre dve sedmice, kad smo ja i ti imali reunion post-corona, e onda je to nešto što ljudi vide. Paralelno sa tim sam i menadžment konsultant. Preferiram, da kažem, taj oldschool izraz, iako danas čak i ja se često brendiram kao strateg u oblasti digitalne transformacije. Ali, da, to je otprilike i moja reakcije. Ali, to je više zbog toga što klijenti vole te buzzwords i lože se na to. Jer, kad kažeš da si menadžment konsultant, onda obično usledi pitanje: A, ne baviš se digitalom? Pa, rekoh: Bavim se, to je suština. -Ali, kažeš menadžment konsultant. Ja sam odrastao na veličinama kao što su Draker, Tom Piters i slično, i dalje mislim da se ti fundamenti nisu promenili, da imam nove stvari, ali da je to ipak malo više šminka na ovim temeljima. To su dve stvari kojima se bavim privatno, kao fizičko lice, uslovno rečeno. Uz to sam suosnivač Digitalizuj.Me. Prekjuče smo proslavili 10 godina postojanja. Ti si bio nekoliko puta predavač na našim događajima. Kažem, posebno sam ponosan što smo uspeli da napravim Digitalizuj.Me, jer iz sadašnje perspektive znati da smo napravili nešto što se bavilo digitalom pre 10 godina i dan-danas pomažemo i pojedincima, i preduzećima, i državi, i međunarodnim organizacijama da na najbolji mogući način iskoriste digital je ogromna stvar.
Ivan Minić: Stvarno je to što ste napravili kroz projekta Digitalizuj.Me i sve te neke mlade ljude koji su bili uključeni od samog početka u to je jedan fantastičan uspeh. Jedan neverovatan pokret i neverovatna energija. Ja nisam neki ljubitelj da sednem u avion u sedam ujutru u onim pekarskim letovima i da dođem…
Vladimir Vulić: I dođeš na 40 stepeni u Podgoricu.
Ivan Minić: Da dođem na 40 stepeni u Podgoricu dok se topi asfalt, da nešto kao predajem i onda se to veče ili sutra ujutru vratim. Ali, ne možeš da ignorišeš količinu ljubavi i posvećenosti koju ti ljudi odašilju kad dođe. Pre 5-6 dana sam pričao na nekoj konferenciji ovde, neki klinci studenti su me pozvali, i sad izađeš na binu pred njih… Nije to baš bilo sjajno organizovano, ali vidiš da im prvi put, da im je stalo. Nisu ništa ni radili godinu i po dana, niko nije radio, jer je takva situacija bila. I sad izlaziš i krećem ja u neku priču. I, u principu, trudim se da bude zanimljivo i trudim se da pravim i neke šale i sve, ali feedback iz publike je nula. Sve vreme je nula. Hajde, OK, našao sam ja dve osobe u publici koje se smeškaju, pa gledam u njih i ostalo me u principu ne zanima. Strateški pozicioniran, da izgleda kao da gledam u sve, ali gledam u njih. I, završava se to i ja sad očekujem sići ću sa scene, neće ništa da bude – ono standing ovations, gomila te dece me je dodala posle na Instagramu, pisali mi, pitali me za savete. Ja kao: Super, ali šta je bilo ovo? -Pa, nismo znali. Ja im kažem na sceni: Ljudi, je li vi kapirate koliki je stres? Ja nemam tu vrstu stresa, jer sam pričao 500 puta, pa u principu mogu da na autopilot da ispričam i da bude interesantno. Ali, nekome ko nema toliko iskustva iseći ćete ga potpuno. Daće vam 5% onoga što je zamislio zato što nema feedback. -Jao, pa ni ne znamo…
Vladimir Vulić: To je kao crnogorska beba kad ne progovori do pete, jer nije imalo zamerke.
Ivan Minić: Nije imalo primedbi, da. E sad, kad dođeš dole, taj neki broj ljudi koji se skupi, koji je uvek značajan za tako mali grad i zemlju, uvek ti daje tu energiju. Znači, prošli put kad sam bio, mi smo došli sa idejom OK, sedeću ja, pričaću nešto sat vremena. Ja sam pričao tri sata. I ostali smo posle toga da se družimo još X sati. Morali smo malo da biramo gde ćemo da se družimo, jer je tad u tom periodu bilo dosta često da neki objekti polete u vazduh…
Vladimir Vulić: Ali, i to je neki draž tih događaja. 🙂
Ivan Minić: Da, to je added value.
Vladimir Vulić: Južni vetar, Southern edition. 🙂
Ivan Minić: Kako su napravili neki klub pivnica neka, koja bila čak možda i u planu da idemo tamo, neki fini ljudi su digli u vazduh veče pre toga, pre nego što sam ja došao. I, onda je bio komentar na društvenim mrežama njihov: Razneli smo se malo večeras, ili tako nešto. Toliko je bilo dobro da smo se razneli. 🙂
Vladimir Vulić: Social media manager je izdominirao tu vest. 🙂
Ivan Minić: Jeste, tu je stvarno bilo prilično živopisno. 🙂
Vladimir Vulić: Što bi se reklo, dobro pamtiš sve. 🙂
Ivan Minić: Da, baš ti hvala. 🙂 Ko gleda, vidi da je na stolu šolja jednog određenog kluba, čiji ja nisam simpatizer, ali gospodin jeste. I, samim tim su mu dozvoljene stvari koje inače ne bi bile dozvoljene. A, ko sluša, mogu da mu kažem da je na stolu šolja Partizana. Ali, dobro, nema veze. Nije to bitno. OK, znamo šta si hteo da budeš kad porasteš, znamo čime se baviš, odnosno šta svi doživljavaju to kako si ti baviš i čime se ti baviš, kako doživljava tvoje okruženje.
Vladimir Vulić: Da preciziramo, vi sad znate što ljudi kažu da se bavim, ali šta stvarno radim, to verovatno niko ni ne zna.
Ivan Minić: Pa, dobro. Ja mislim da znam ponešto. Ali, ono što isto moram da te pitam i što je negde uvek intro za svaku priču, to je naše poslovi.infostud.com pitanje, a to je: Šta je bio tvoj prvi posao? Prvi, prvi posao koji si radio?
Šta je bio prvi posao?
Vladimir Vulić: Sad to će biti malo interesantno, jer obično…
Ivan Minić: Pošto, inače, sve što ti pričaš dosadno.
Vladimir Vulić: Dosadno, da. U američkim filmovima ili knjigama, kad te pitaju, ti kažeš: Prvi posao da sam krao cveće od komšija, a onda prodavao komšinici. Pa sam prodavao baseball cards, itd. U mojoj varijanti stvarno moj prvi posao je bio kad smo moj drug Nikola Vučević, Peđa Miranović i ja napravili Download Zonu u tom trenutku. Danas bi se to verovatno zvalo startup. Mi bi verovatno bili neki startup cofounderi, itd. Tada niti smo znali da postoji koncept startupa, nismo znali šta ta reč znači.
Ivan Minić: Tada nije ni postojao.
Vladimir Vulić: Znali smo da je počeo internet zvanično u tom trenutku u Crnoj Gori, da smo mi to već godinama koristili na polulegalne načine, i da želimo da iskoristimo to znanje da pomognemo ljudima koji prvi put u životu vide internet. Tako da verovatno nas je taj posao svu trojicu prilično opredelio za ubuduće sa aspekta da smo uvek birali da mi budemo ti koji će da naprave svoj posao i svoje zanimanje, a ne baš da čekaju nekog drugog da ga zaposli. Mnogo kasnije, i na fakultetu i kasnije, jesam formalno bio na smeru i završio smer preduzetništvo, ali da si me tada pitao šta je preduzetnik ili preduzetništvo, pojma nisam imao. Nisam znao da reč suštinski postoji.
Ivan Minić: Cela priča oko Download Zona i gomile tih nekih stvari koje si radio i menjanja fakulteta i svega, opet kažem, nalazi se u prethodnoj epizodi – preslušajte je. A, sada ćemo negde da nastavimo tamo gde smo stali prošli put. A, stali smo na priči o Spark.me konferenciji, koja je jedan od najznačajnijih događaja u regionu i vrlo neobičan i drugačiji u odnosu na većinu ostalih događaja. Pre svega što okuplja ljude koje ne možeš da zamisliš da ćeš okupiti možda ne u Beogradu, ali na tako 500 km od Beograda vazdušnom linijom. Dakle, nije baš preterano daleko.
Vladimir Vulić: A, ima more još.
Ivan Minić: Pa, dobro, sad to manje-više. Ali, pričali smo o tome kako zapravo cela priča funkcioniše, otkud ti ljudi, kako se sve to organizuje. Dali smo nekakav intro, dali smo neku postavku stvari, ali to je bila 2019. godina, kada je svet postojao, funkcionisao, život je ličio na ono na šta je ličio prethodnih 2000 godina, a onda se desilo sve što se desilo i on je dosta ovako prestao da liči na to na šta smo mi navikli. I, šta se danas dešava sa Sparkom?
Šta se danas dešava sa konferencijom Spark.me?
Vladimir Vulić: Pa, ti si od svih tema sa kojima smo mogli da počnemo novi podkast izabrao ovu gde meni treba sad suza da kane otprilike. Desila se prvo pandemija, da se razumemo. Desilo se to da smo mi u tom trenutku imali već objavljenih pet govornika. I, naravno, potvrđene sve ostale govornike. Dakle, pandemija se dešava u trenutku kad je jedan ozbiljan broj karata već prodat, kad su ljudi već isplanirali kraj maja i sa aspekta odmora, i sa aspekta vremena, i avionski karata, i hotela, i svega života. Gde, kažem, mi smo pustili javno pet govornika, sedam je bilo još potvrđenih. I to je bilo ludilo totalno. Znači, ti jesi rekao da su bili fantastični govornici i pre toga, ali ovo što smo toga puta napravili bili – prevazišli smo sami sebe. Recimo, Mič Džoel, kog zovemo od 2013. godine, apsolutno svake godine, kaže da. Prvi put kaže da. Markus Šeridan, kog zovemo poslednjih 5 godina, prvi put kaže da. Miko Hiponen iz F-Securea, kog zovemo od 2014, prvi put kaže da. Tako da od tih prvih pet javnih svi su bili ljudi koje smo najmanje 5 godina jurili, a neki od prvog Sparka do tog trenutka. Ovih sedam ni dan-danas neću da otkrivam, jer, kažem, toliko su spektakularni da meni se i dan-danas plače što se taj Spark nije desilo. Ono što je važnije, što u tom trenutku svi, i govornici, i publika, i mi računamo: OK, to se nešto malo kratko desilo, neće biti Sparka, ali vidimo se svi naredne godine. I svi ti govornici kažu: Nemojte da vam je palo na pamet da zovete nekog drugog za narednu godinu. Mi smo tu i to je to. Pravimo reprizu Sparka koji se nije održao. Jasno ti je da se ni taj naredni nije održao, a za sledeći ćemo da vidimo. E sad, šta je bilo u pozadini? Prva velika dilema je bila – prvi pakao je bio da se otkaže konferencija. Prvo, teško ti pada, a onda je to agonija sa logističkog aspekta. Treba da probaš da vratiš novac od karata, pa onda treba da pomogneš ljudima da oni vrate novac za svoje karte, za svoje hotele. Znači, katastrofa. A, onda treba da doneseš odluku šta radiš te godine. Znači, jeste jedao deo budžeta potrošen i neće se nikada vratiti – propalo je, ali je ostao deo budžeta. Šta radiš? Da li praviš online konferenciju? Sa kim praviš online konferenciju? Sa tim ljudima koje si obezbedio? Što je jedna opcija. Ili sa prethodnim govorincima? Pa, kao praviš neku retrospektivu najvećih hitova iz prethodnih 7-8 godina. Ili, ono što smo na kraju odlučili, da po tom pitanju ne radiš ništa. Procenili smo da Spark, kao celokupan brend, imajući u vidu sve ono što si ti objasnio, nije nešto što treba da ima samo elektronsku verziju ili neku hibridnu verziju. Bez toga da ti vidiš tog Rorija Saterlenda, da se izgrliš s njim, i da pođeš na krstarenje, to nije Spark. Varijanta – kasnije su bila raznorazna ograničenja – varijanta Sparka od 50 ljudi ili od 100 ljudi, koliko se u nekim kasnijim kovid merima dozvoljavalo, to nije Spark. Posebno nije samo ova online varijanta. Tako da te godine kompanija doMEn kao glavni organizator je u stvari odlučila da najveći deo budžeta pokloni u humanitarne svrhe, odnosno za nabavku respiratora i slične medicinske opreme. Jer kapiraš da je bio u pitanju početak pandemije, kad ničega nije bilo. Znači, nismo imali dovoljno respiratora, nije bilo maski, nije bilo ničeg život, i kompanija je najveći deo budžeta u stvari uložila u to. Mi se onda kao tobož nešto ponovo pripremamo za narednu godinu, tj. iz ove perspektive ovu godinu. Međutim, realno vrlo brzo se pokazalo da to neće biti moguće na način na koji mi želimo. Da, može da napraviš nešto 50-100 ljudi, možeš da praviš neku hibridnu varijantu, gde se neko uključuje sad iz San Franciska, nas 50 kao gleda u Tivtu ili ga svi gledamo kući, ali to nije bio koncept Sparka koji mi želimo i nismo želeli da razvodnjavamo taj brend. E, onda je pitanje bilo: Dobro, a šta da kompanija doMEn sad radili sa tim delom budžeta koji iz budžeta za društvenu odgovornost, CSR? Šta da radimo sad? I onda je odlučeno, pošto se situacija stabilizovala po pitanju medicinske situacije, nabavke, itd, da je onda sledeći korak da u toku ove godine napravimo nešto što se zvalo Spark.me startup avantura, gde je u stvari pomognut startup ekosistem u Crnoj Gori. I bila su dva kruga. Ideja je bila da se u prvom krugu nagrade tri tima sa 5.000, a onda jedan sa 15.000, i drugom krugu isto tako. Tako da u ta dva kruga imali smo nekih stotinak prijava raznoraznih mladih ljudi sa nekim super idejama, i mi smo im osim tog novca pružili i tri meseca ozbiljnog, detaljnog mentorstva na teme programiranje, dizajn i biznis. Tako da ove godine trud, novac, vreme, resursi, ljudi su pošli u nastojanje da se pomogne što je moguće više startup zajednici. Sad za narednu godinu ne smem ništa da obećam. Što se nas tiče, mi smo spremniji nego ikad. Svi govornici i svi, što je mnogo važnije, njihovi agenti povremeno i redovno nas kontaktiraju sa pitanjima je li ovo dogovoreno za narednu godinu. Što znači da se i njima i te kako i govori i putuje i druži, ali imajući iskustvo od prošle i ove godine nećemo zaletati sa nekim najavama dok malo ne vidimo kakva će biti situacija. Jer imali smo, recimo, period kad smo planirali neke manje događaje, kad Crnu Goru stavljaju na crvenu listu. Što znači, ako nama govornik dođe, on kad se vrati mora 15 dana da bude u izolaciji u svojoj zemlji. Čak i ako bi neko bio lud da to napravi, mi ne nameravamo da ljude stavljamo u tako neprijatnu situaciju. S druge strane, trenutno smo u situaciji kad su svi događaji javni u Crnoj Gori zabranjeni, i venčanja, i rođendan, i sve živo moguće. A, sledeća faza će verovatno 50, pa 100 ili tako nešto. Dok ne budemo mogli da napravimo nešto, što ti kažeš, što makar liči na one naše prethodne živote, ta prva pravcata Spark.me priča se neće dešavati, a ja se iskreno nadam da će biti što pre.
Ivan Minić: Dobro, napravili smo nekakav presek toga šta se zapravo dešavalo sa Sparkom i kako ste se vi poneli u toj situaciji koja je prilično nezgodna. Nezgodna je bila za sve, ali količina energije koja se ulaže da se napravi nešto te veličine i tog značaja je mnogo veća nego što je uobičajeno u nekakve projekte tog tipa. I onda samim tim pretpostavljam da je i teže i više boli, itd. Ali, drago mi je da kada se steknu uslovi verovatno ćemo moći da nastavimo tamo gde smo stali, odnosno ta priča će moći da bude na onom nivou na kom treba da bude i na kome je bila prethodnih godina, svake godine podižiću tu lestivicu još malo. Šta se desilo u tvom životu?
Šta se sve izdešavalo u Vladimirovom životu od prethodnog gostovanja?
Vladimir Vulić: Ovako ukratko, Miniću moj, postao sam ti onaj stereotip dosadnog porodičnog čoveka. Znači, oženio sam se, dobio dete i izvadio kredit za stan. Ne znaš šta ćeš gore od toga.
Ivan Minić: I navijaš za pogrešan klub, ali dobro sad. To je bilo i ranije, tako da nema veze sa ovim periodom.
Vladimir Vulić: Sad ozbiljno, Jovana i ja smo se u međuvremenu, što bi rekli, krunisali našu ljubav i venčali se. U trenutku kad je bio prethodni podkast, mi smo tebi izgledali kao zaljubljeni golupčići, ali formalno tada još nismo bili venčani. Venčali smo se tek u septembru te godine. U međuvremenu je došlo jedno malo čudo, koje si ti imao prilike da upoznaš – Helena, koja danas je napunila 8 meseci i to je potpuno promenilo život na najbolji mogući način. I, šta se još desilo? Desila se podjednako bitna stvar, a to je da se najveći svih vremena vratio u voljeni klub. Tako da, Željko je ponovo tu. Tako da, to su tri najveće stvari. Otkad je korona počela, ja i ti nismo zvanično u emisiji videli. Možemo da nazdravimo u to ime. 🙂
Ivan Minić: Pa, slobodno nazdravi. 🙂 A, šta se dešava sa tvojim životim i tvojim poslom, koji je bio prilično vezan za to da je siko u avion i priča na engleskom?
Vladimir Vulić: Jeste, to je sjajno pitanje. Situacija je zvanično počela još 2019. Realno, u našim okvirima ja sam još uvek krajem februara imao događaje uživo. Znači, nije ovaj region reagovao baš tako brzo.
Ivan Minić: Ja sam 1. marta otišao na put i ostao tri meseca neplanirano. 1. marta nije bilo nikakvih naznaka da bi to moglo da eskalira.
Vladimir Vulić: Mi i dalje čekamo Netflixovu seriju o ta tvoja tri meseca, to da se razumemo. 🙂
Ivan Minić: To će baš biti strašno. 😀
Vladimir Vulić: E, već u martu, pošto znaš da dominantno radim sa globalnim brendovima, već u martu to nije stop. To je varijanta nema ništa. Znači, apsolutno ništa se ne dešava. Znači, nijedan događaj, nijedan projekat, ništa, ništa. Sve je stavljeno na pauzu. U tom trenutku, i partneri, i donatori, i klijenti, svi su mislili, verovatno i svi mi, da je to nešto što će da traje par meseci, i prođe, i mi onda nastavljamo da živimo normalno. Tako da realno, recimo, mart i april je bilo nula. Ne samo nula eura, nego nula minuta provedenih u radu i sa klijentima, i na konferencijama, internoj edukaciji i svemu živom. Jer niko nije smeo i hteo da radi nešto uživo, a još uvek se nije odlučilo da je neopohodno prelazak na online varijantu. E, već negde krajem aprila, kad je postalo očigledno da to neće da traje baš par meseci, su prvo počele da se prebacuju edukacije online. I to edukacije u onim najkraćim mogućim formatima. Znači, obično keynote, tipa, 60 minuta i to je to. Nakon toga su krenule edukacije poludnevne, celodnevne, trodnevne radionice. A, onda su se i donatori, s jedne strane, malo dozvali pameti, s druge strane, dobili sa viših instanci odoberenja da ti budžeti moraju da se prenamene. Jer, ako imaš projekat koji zavisi od toga da moraš da obiđeš svaku srednju školu u Crnoj Gori i da imaš neki projekat sa njima, da onda ti klinci predstavljaju svoje ideje i da ti izabereš najbolje i da ih onda povedeš na neki vikend bootcamp, jasno ti je da to sad ne može da se održi. Jasno ti je da je većina tog budžeta, jedan dobar deo tog budžeta bili troškovi putovanja, smeštaja i svega ostalog. Sad taj budžet se ne troši. Kako ti kao lokalni ogranak međunarodne organizacije sad javljaš nivo iznad tebe da su ostale pare u budžetu? To traje i traje, međutim, kažem, vremenom svi su bili dovoljno i posvećeni, i imali želje da se nešto realno postigne, tako da su budžete prenamenjeni s aspekta da se onda to prebacuje online, i da onda, recimo, umesto da imamo novca za jednog govornika sada imamo za pet. Ili što imamo novca za 10 radionica sada imamo za 25. Tako da, na kraju ako izuzmemo ovaj ozbiljan nedostatak fizičkog sveta i fizičkog kontakta, vrednost koju su polaznici raznoraznih Digitalizuj.Me programa dobili je bila neuporedivo veća. Iz ove perspektive sad kad je prošlo godinu i devet-deset meseci, realno, kad se sve sabere, realno ja kao strateg u oblasti digitalne transformacije nisam nikad imao bolje dve godine. Znači, imali smo nulta dva-tri meseca, a ovo ostalo je u najmanju ruku spektakularno, uz značajne promene vrste posla. Tako da, ti si me jednom prilikom kad si me pitao kako ide, pa kad sam ti ja rekao, ti si mi na Viberu napisao: Pa, znači, ti postao sad korona profiter, tako da moglo bi se i tako reći. 🙂
Ivan Minić: Jedna od stvari koja se tu desila u tih prvih dva meseca, koji jesu bili u suštini to što i rekao, jedna potpuna blokada svega, jer niko ne zna šta u ovoj situaciji radi. Nije to prvi put u istoriji čovečanstva da se tako nešto dešava, ali je prvi put u ovoj generaciji. Ono generacija koja se seća prethodnog puta, prvo je bilo malo drugačije pre 100 godina, a drugo ima sad 100 i kusur i verovatno se baš i ne seća najbolje kako je to išlo. 🙂 Dolazimo do toga da se dešava nešto što se dešava prvi put u jednoj generaciji. OK, bilo je raznih prethodnih sličnih incidenata koji nisu prerasli na nivo ovoga što je bilo sad. Imali smo ptičji grip, imali smo svinjski grip. Sve je to bilo po mediji frka, ali nije došlo do nas. Nije došlo do toga da sad to zaista postane realan problem i počinju da umiru ljudi, razboljevaju se ljudi koje ti znaš, koji su u tvom okruženju. Takođe, ono što se dešavalo tada, naravno, bilo je priče o merama, bilo je vođenja računa o svemu, ali nije stao posao, nije bio lockdown, nisi bile te vrste mere koje potpuno zahtevaju da se biznisi prilagode. E sad, tvoja uloga je da savetuješ i edukuješ biznise kako da naprave promenu koja im je neophodna da bi bili konkurentni, ako su sad, da bi bili i za 10 godina. Jer sad su konkurentni možda po inerciji i imaju rezultate po inerciji, ali za 10 godina ako treba da ostanu tu gde jesu, verovatno će nešto morati da promene i na nečemu morati da rade, a nemaju baš svi svest o tome gde su realno sada i šta je to nešto na čemu bi trebalo da rade. Međutim, ovo što se dešavalo nakon tog prvog perioda od par nedelje koje smo se svi odmarali, razmišljali, lamentirali nad sopstvenim životom, gledali šta ćemo i kako ćemo, došli smo svi negde u fazu OK, mi sad nešto moramo da uradimo. Ta opcija da mi sačekamo da se smiri prestaje da bude opcija. Mislim, ta opcija više apsolutno ne postoji. Ja uvek kažem: Moj mozak je frameovan da radi na način koliko god da je teško nije mi nikakav problem, samo mi reci dokle. Ako je najgore na svetu, kaži mi 18 meseci. Ja ću da izdržim 18 meseci – 18 meseci i prvog dana će sve biti OK. Sada imamo nešto što ne znamo koliko će da traje, ne znamo kako će da se menja. Čak i da se smiri, imamo tu situaciju – pričao sam par puta o tome, ne znam da li sam u podkastu, mislim da možda i nisam, ali mislim da je sa tobom to jako dobra tema za pokrenuti. Imamo situaciju koja čak i kada se smiri mi znamo da ovo može da se desi. I svaki naredni put kad krene nešto da se dešava slično, potpuno drugačije ćemo se postavljati, potpuno će drugačiji biti i psihološki mehanizmi i sve ostalo. Jer pre tri godine je ovo bilo nezamislivo. Bilo je zamislivo, jer znamo igrice u kojima se ovakve stvari dese i bude…
Vladimir Vulić: Zombi apokalipsa.
Ivan Minić: I hodamo po post-apokaliptičnom svetu. Ali, sada živimo to. Nije to baš tako, ali živimo tako nešto…
Vladimir Vulić: I zasad nema još zombija.
Ivan Minić: Nema zasad, ali ima to nešto što nas tera sve vreme da ovo što je nama neprirodno i nenormalno prihvatimo kao što se zove nova normala, što meni kao nekome ne prihvata skoro nikad skoro ništa zvuči užasno. A, ja verujem da su naši ljudi dosta slični meni i ne vole da se menjaju, itd. I ja sam sad napravio ogroman neki uvod, komplikovan dozlaboga, ali poenta svega toga što pričam je – tvoja pozicija je takva da si ti najčešće eksterni saradnik, nekada i poluinterni, čiji je zadatak da usadi ideju o promeni i da mehanizam kako ona može da se sprovede u okruženju i mentalitetu koji se opire svakoj vrsti promena. Dolazi korona i svi smo primorani da se menjamo. Kako izgleda biti Vanja Vulić u tom trenutku? I, šta kažeš, posao je posle dva meseca pauze krenuo super, ali kakav je to posao?
Kako je Vanja prilagodio posao pandemiji?
Vladimir Vulić: Kakav je to posao? Da, to je ključno pitanje. Uvod jeste bio duži, ali nije bio, što ti kažeš, dozlaboga loš, nego je bio sjajan, jer u suštini si otvorio sve moguće teme kojima se ja bavim i o kojima moram da razmišljam, diskutujem sa klijentima. Pre nego što precizno odgovorim, napraviću jednu paralelu. Helena sada ima 8 meseci. Ja se tobože kao nešto bavim transformacijom, upravljanjem, promenom. Što bi rekli na engleskom, leading, change, itd. Tek kad dobiješ nju, ukapiraš da sve to nema veze s mozgom, jer ona za jedan dan napravi više promena i nauči više nego ti sa tvojim klijentima uspeš za tri godine. I da nije tu pitanje kao što sam ja nekad mislio koliko se bebe brzo prilagođavaju, nego koliko ti i tvoja supruga uspevate da se prilagodite na tu njenu promenu. I pre neku noć nikako da zaspi. Znači, nikako da zaspi, dete hiperaktivno, sve na svetu je interesuje. Stvarno ne znam na koga je to. I u jednom trenutku čujem da je zaspala. I ja dolazim i pitam Jovanu, rekoh: Kako si uspela? Otkrij mi tajnu, recept, da znam ja za sledeći put.
Ivan Minić: A, i za klijenta. 🙂
Vladimir Vulić: A, i za klijenta. I, ona kaže: Pojma nemam. Rekoh: A, šta si radila? Kaže: Pa, probala sam nešto od sinoć, nešto od preksinoć, nešto naksinoć, nešto od prošle sedmice, i u jednom trenutku je zaspala. E, to je generalno kako izgleda posao konsultanta. A, kako izgleda posao konsultanta u ovim perioda nadrealnih promena – e, to je to. Ti vrlo često moraš da isprobavaš i da radiš stvari za koje iskreno nemaš pojma kakav će efekat da imaju, ali prvo moraš da veruješ, ali ne onako slepo, nego da imaš nešto u sebi, da veruješ da to može da dovede do rezultata. Da onda ubediš klijenta do to može da dovede do rezultata, a onda da se to spusti na najniži mogući nivo da stvarno svi veruju da može da ima rezultat.
Ivan Minić: Samo bih hteo tu da te prekinem, da mi daš još malo materijala, još malo mesa da mi daš za to, a to je – prvo ti moraš da veruješ da to ima smisla. Odnosno, ne slepo da veruješ da baš to ima smisla, ali da ima smisla ići u tom smeru, pa probati različite stvari. Prvo ti moraš da veruješ, onda mora da veruje osoba sa kojom ti pričaš, onda moraju da veruju osobe sa kojima oni rade, a onda moraju da veruju i oni najniži koji to treba da sprovedu. To podrazumeva mnogo poverenja, koje opet nije nešto što je lako izgraditi, dobiti. Nije nešto što po defaultu funkcioniše kroz sistem hijerarhije u našim preduzećima. Kod nas ako funkcioniše nešto tog tipa, funkcioniše na nivou komande i izvršenja, ali ne na nivou verovanja u nešto što nije tangible.
Vladimir Vulić: Ja imam idealan predlog za tebe. Znaš kako si na početku ti predložio da Erceg i ja dođemo, da vodimo podkast, a ti da odeš? E, ja imam kontra varijantu. Da ti preuzmeš ovaj moj konsalting i speaking, a ja ću ovaj tvoj podkast. Ključna reč u čitavom procesu je poverenje. Ne samo u teorijskom smislu, nego u vrlo praktičnom smislu za ove dve godine. Pokazalo se da klijenti – ne na nivou mene i klijenta, to uvek funkcioniše OK, jer ja sam prilično težak po pitanju izbora klijenata. I govorim ne do beskonačnosti i biram samo one sa kojima sam 100% siguran da mogu da funkcionišem na ovom ljudskom osnovu, a poslovni će da se nadgradi. Praksa mi je pokazala da kod onih kompanija gde je kultura poverenja unutar kompanije bila na višem nivou, da su neuporedivo lakše uspevali – sad ne mogu da kažem da prođu kroz ovu situaciju, jer nismo još prošli i ne znamo kad će proći, ali da makar, kao na splavarenju na Tari, da makar uspešnije splavare nego ovi koji su se verovatno zabili u neku ogromnu stenu. To je vrlo često posledica onog drugog što si ti rekao, a to je da najčešće postoji neka malo inovativnija organizaciona struktura unutra, koja nije baš klasična piramida koja se zasniva na komandovanju i kontroli, odnosno naređenje-izvršenje. U takvim rigidnim sistemima ovakve promene su i te kako bolne. Suštini organizacije, suštini menadžmenta kratkoročno gledano je da napraviš što je moguće efikasniji sistem u kojem imaš što moguće manje wastea u svakom pogledu. Znači, da se svaki resurs što je moguće manje troši uludo. To funkcioniše kad okruženje funkcioniše bez greške.
Ivan Minić: Što je nemoguće.
Vladimir Vulić: Znaš, Toyota Production System, Just-in-Time, itd. To je bio ideal menadžmenta. Sad kad tebi u luci u Long Biču u Los Anđelesu čekaju na stotine brodova da se iskrcava, kad najveći brendovi, tipa, IKEA imaju ogromnih problema sa lancom snabdevanja, kad Ford ne može da napravi dovoljno ford tip f, jer nema čipova…
Ivan Minić: Kao i svi ostali.
Vladimir Vulić: Kao i svi ostali, onda kapiramo da mi prelazimo ili ćemo morati da pređemo ili je već trebalo odavno da pređemo iz ovoga Just-in-Time u Just-in-Case. Pa, onda kapiraš da činjenica da vojska ima raznorazne rezerve nije baš suludo, da je tamo neko razmišljao o tome. Pa, onda ono što smo nekad davno, ako se sećaš, imali, savezne ili republičke robne rezerve, da ni to nije bez nečeg. Da malo veći stepen, uslovno rečeno, wastea, kratkoročno onemogućava maksimalnu efikasnost. Ali, dugoročno omogućava maksimalnu efektivnost. I to je ovo pitanje što ti kažeš dobro, ali danas, a za 10 godina. Kad su pitali jednom u Nabisku proizvođača, tadašnjeg proizvođača Orea: Pa, kako ste tako genijalni? On kaže: Nismo mi genijalni. Genijalan je bio onaj lik tada koji je napravio oreo keks. Mi sad samo živimo od te zaostavštine. Veliki broj kompanija je uspešan zahvaljujući nečemu što je neko napravio pre 5-10-50 ili 100 godina, a ovaj trenutak, s jedne strane, poguban. Sve ovo što pričam dominantno pričam o biznisu. Sa ličnog i društvenog aspekta, ovo je horor. Ali, s druge strane, verovatno je bogodan za jedan dobar deo biznisa, jer je morao da ih prodrma, i da ih cimne, i da im kaže: Ljudi, ovo ovako će da se ugasi. Ili ćemo da usvojimo neke nove načine rada, koji podrazumevaju i restrukturiranje, i usvajanje određenih inovativnih menadžment koncepata za koje smo mislili da su nemogući, da nisu za našu industriju, da nisu za našu državu, da naš narod neće da ih prihvati. I hiljadu različitih izgovora ako u krajnjem želimo da primamo platu ne u tako dalekoj budućnosti, za 5-10 godina, nego idućeg meseca ili do Nove godine.
Ivan Minić: Imamo taj pojam menadžmenta, upravljanja, rukovođenja ljudima, ali ovo o čemu sad pričamo mnogo više zalazi u jedan drugi pojam, a taj pojam je ono što ja isto često volim da citiram Ajzenhauera i Sašu Đorđevića: Igračima nije važno koliko znaš dok im ne pokažeš koliko ti je stalo. Ista priča je kao šta je poenta leadershipa. Pa, poenta leadershipa je da njima stalo zbog toga što je tebi stalno, odnosno da ti živiš život Srđana Ercega.
Vladimir Vulić: Ne znam jesam li pominjao u prethodnom podkastu, relativno mlad sam počeo da predajem na fakultetu.
Ivan Minić: Ti si i sad mlad, ako ćemo iskreno.
Vladimir Vulić: U cvetu mladosti. Razlika između mene i studenata u generacijskom smislu je bila skoro nepostojeća. I onda je bilo meni vrlo jednostavno da se njima poistovete sa mnom na nivou pop kulture, filma, muzike, itd. I kad ja citiram Top Gun, oni znaju šta je to. Kad citiram Mućke, oni znaju šta je to. I onda sam im relevantan sagovornik i kad pričam o strategijskom menadžmentu. Kako je vreme prolazilo i decenije prolazile, tako klinci više nemaju pojma šta je Top Gun i popularni su neki drugi filmovi, serije i ja gubim na relevantnosti. To sam prevazilazio tako što pitam njih šta je to što trenutno vi gledate i nekada davno oni kažu Gossip Girl. Dobro, ja ću da provedem ovaj vikend da izbingeujem Gossip Girl. Glava ovolika, svi tinejdžerski problemi ovog sveta su tu, ali si ponovo relevantan. I svakih par godina je nešto novo. Naravno, to vreme smanjuje. Ali je njima jasno stavljalo do znanja da se ja interesujem za njihov svet. Onda Sale Nacionale Đorđević gostuje nedavno dok Srđe Radojevića i Džileta, naših zajedničkih prijatelja, u podkastu. I Srđa ga pita kako izgleda raditi sa mladim igračima. I Sale bukvalno kaže, kao da je mene slušao, kaže: Podelimo svet na dve grupe. Ove mlađe od 35 i nas starije od 35. Mi bismo želeli da verujemo da oni žive u našem svetu i da je naša uloga da im mi damo rešenja iz našeg sveta koji oni trebaju da koriste. Ali, to je najveća nebuloza svih vremena. Mi moramo da shvatimo da mi živimo u njihovom svetu i da mi moramo da otvorimo njihove glave, da vidimo šta je unutra, i da prihvatimo da na neki način priđemo njima. I on navodi primer kako su negde Bogdan i Luka Mitrović igrali World of Warcraft, nisu baš pratili na treningu, Sale je pitao o čemu se radi, oni su rekli: Kouč, ne znaš ti o čemu mi pričamo. -Kažite. -Ma, džabe i ako ti kažemo, nemaš ti pojma o čemu pričamo. I on kaže: Hajde, recite mi, a ja ću za vikend onda da vidim i da naučim šta je to. I onda, naravno, Sale ne bi bio takav kakav je da ne kaže: A, onda da vas razbijem u ponedeljak! Naravno da ih nije razbio, ali nije to bila poenta. Poenta je bila da im pokaže ovo što si ti rekao, da mu je stalo da vidi koji su njihovi i problemi, i dileme, i interesovanja, i strahovi i sve ostalo. Ako kao menadžer nisi spreman na to, onda je više to neka varijanta malo manje prisilnog koncentracionog logora nego što je okruženje poželjno za rad.
Ivan Minić: Ima taj jedan momenat sa Saletom. Kao što znaš, meni je taj njegov rad u reprezentaciji…
Vladimir Vulić: I ti bi citirao nekog iz vašeg kluba kada biste imali takvu veličinu, ali drago mi je. Nastavi slobodno, ja sam prezadovoljan.
Ivan Minić: Hvala, hvala. Sale i ceo njegov selektorski mandat je nešto sa čime sam ja prilično lično upoznat. Imao sam prilike i da pričam sa njima i to sve. Utisak koji sam ja sve vreme imao, a koji su mi u principu i neki ljudi iz struke potvrdili, je da on uopšte nije bogzna kako dobar trener, i da on ima sjajne saradnike, i da je to ono sa stručnog aspekta podiže mnogo tu celu priču, i da je to potpuno OK, i da na taj način funkcioniše – u mnogo vrlo uspešnih organizaciji da na takav način funkcioniše zapravo podela, gde ti je osoba koja je na čelu trenerskog tima, pre svega vrhunski psiholog i motivator, a da taj deo koji se tiče struke rade ljudi koji su za struku i to je to. Ali, kaže, taj jedan momenat, priča mi moj stric koji je bio pomoćni trener reprezentacije, i priča mi, u jednom trenutku i objašnjava, kaže: Ti ne razumeš. Ja to nikad u životu nisam video. Radio je sa najvećim trenerima našim i sam je jedan od velikana, kaže: Ti imaš Sašu, imaš igrača preko puta njega, kome ništa ne ide, koji bukvalno kao da nikad loptu uzeo u ruke nije. Saša, koji ga uhvati za ramena, i kaže: Ti to možeš. I ovaj izađe na teren i može. Jer on ne veruje u sebe, ali on veruje Saši.
Vladimir Vulić: Kako sam stariji, iako sam i dalje u cvetu mladosti, kapiram koliko je za menadžera ili lidera u stvari važniji taj drugi deo. Znači, ne ova tehnička znanja, stručna znanja, nego taj ljudski deo. Kad sam bio mali i pratio tada Čikago, mislio sam da je Fil Džekson najbolji trener u istoriji univerzuma, koji zna najviše o košarci. Kako sam rastao i dobijao mogućnost da pratim više izvora ili da pričam sa ljudima, ukapirao sam da nije on baš premnogo znao o košarci, ali je znao sve o ljudima i međuljudskim odnosima. I njegov nadimak, Zen Master, nije bio bez veze. Nisu ga zvali Basketball Master ili Triangle Offence Master ili tako nešto. Tako da ovo što kažeš za Saleta, sve više primećujem i u biznisu i, opet sad potpuno iskreno, sve više primećujem i kod sebe. Jer period 97-98-99-2000, kad smo Peđa, Nikola i ja sa svim mogućim tehničkim znanjima radili proizvod i vodili biznis, prošlo je dve decenije. Moje tehničko poznavanje toga je sad na skoro nepostojećem nivou. Znači, ja uvek u timu moram da imam nekoga ko to tehnički zna kako se radi. Ja razumem samo koncept. Ali, ovaj drugi deo, međuljudski odnosa, pregovaranje sa klijentom, motivacija ostalih – e, to je ono što bi taj čovek trebalo da radi.
Ivan Minić: U suštini, i moj utisak je bio da je najveća veličina, najveća specifična vrednost Fila Džeksona kroz celu karijeru bila to što je on bio jedini čovek na svetu koji mogao da skupi te ljude da igraju zajedno. I da ne bude mrtvih. I u Lejkersima i u Čikagu.
Vladimir Vulić: I u Lejkersima i u Čikagu pre toga, apsolutno.
Ivan Minić: Kako je to uspeo, to samo on zna. I, kad bi drugi to umeli i razumeli, verovatno bi bili on, ali ne mogu. Skoro sam imao jednu zanimljivu situaciju sa kolegom. Neću da otkrivam detalje, ali indikativno i prepoznaćeš takve situacije često, a to je da imaš mlade lavove, koji fantastično rade svoj posao i već su vrlo tržišno potvrđeni. Oni jesu mladi, oni imaju 30-ak godina, ali imaju 10 godina iskustva u industriji koja postoji 10 godina. Dakle, oni su…
Vladimir Vulić: Utemeljivači.
Ivan Minić: Oni su tu gde treba da budu. I zašto je klijent nesiguran, na projekat dolazi oldschool igrač, koji ima 30 godina impresivne karijere, koja jeste impresivna, ali su to sve stvari koje su iz prošlog veka u suštini. One jesu i dalje dobre, ali su iz prošlog veka. I pozicija u kojoj on tu dolazi čini radnu atmosferu krajnje neprijatnom zato što on na silu postavlja svoj autoritet u taj sistem. Sad, OK, zbog važnosti projekta i svega, svi to tolerišu. Ali, svi su nezadovoljni i svi su nesrećni. Nisu nesrećni kada fakturišu na kraju meseca, ali u svim ostalim trenucima u toku meseca su izuzetno nesrećni oko svega što se dešava. I pošto sam ja sad stariji tu, pitaju mene šta da rade. Ja kažem: Dobro, ne možete da radite ono što bih radio zato što ja zato ne radim sa takvim klijentima što ja to odjavim odmah. Ali, možete da kažete da, ako nastavi da bude jako neprijatan bez ikakve potrebe na sastancima, možete lepo da kažete: Super je to, tvoja generacija je uradila neke fantastične stvari. Vi ste doneli sve odluke zbog kojih je nama danas ovako kako je. Pa, pošto su očigledno bile toliko dobre i u prethodnim firmama u kojima si radio, gde si napravio dobre rezultate, ali su se one sve ugasile, i na projektima koji su imali neke svoje high pointe, a onda su otišle dođavola, možda malo da poslušaš i nas koji planiramo da živimo ovde još 20 godina i da doprinosimo, a ti ćeš tad uveliko da budeš u istoriji. -Pa, znaš, ali to je jako neprijatno. -Pa, da, ali bullyjima je to jedini način. Ti možeš da trpiš i pristaješ na nešto zbog novca, to je OK, ali postoji granica. Posao menadžment konsultanta, a i svake druge vrste konsultanta koji treba da radi da sa klijentima ovde, je vrlo često jako nezahvalan iz razloga što naši ljudi kada angažuju konsultanta oni ga angažuju sa ciljem da on potvrdi ono što su oni smislili. I ti to možeš da radiš, ali ćeš da se osećaš kao ovaj mladi kolega, ako ne veruješ u to. Može da se desi da ti on kaže i da ti kažeš: Fantastično! Ali, to se desi jednom u X slučajeva. A, šta se dešava u ovim ostalim? Odnosno, pošto si već rekao da dosta biraš ljude sa kojima radiš, na osnovu čega ih biraš? Pomenuo si neke kriterijume, ali kako bi se postavio u nekoj situaciji koja nije baš idealna?
Koji su najveći izazovi menadžment konsultanta?
Vladimir Vulić: Opet si u uvodu u suštini pogodio moj odgovor. U najvećem broju slučajeva, da ne grešim dušu, ali u najvećem broju slučajeva se konsultant, a, bogom i često i govornik angažuje sa namerom da apsolutno potvrdi ono što top menadžment misli, ali da to zaposlenima dođe kao iz tuđe glave. I, onda oni posle kažu: Pa, vidite da je gospodin konsultant isto tako rekao i to je potvrda da to mi treba da uradimo. Da ne preteram, ali od 10 puta 9 puta na pozive bilo kakve prirode kažem ne. Jedan glavni razlog kad kažem ne je ovaj: Ako u razgovoru ukapiram da je jedini razlog zašto se pozivam, bilo ja, bilo Digitalizuj.Me, bilo neki konzorcijum, sa namerom da klimnemo glavom i da potvrdim…
Ivan Minić: Da pozajmiš svoj autoritet.
Vladimir Vulić: Jeste. To je odmah ne. I nebitno je koji su uslovi, koje su pare. Znači, to je uvek ne. Jednom od 10 se stvarno istinski desi ovo što si ti rekao, da ja sam fasciniran i klimnem glavom i kažem: Pa, čoveče, jeste! Stvarno je sve tako! I on kaže: Pa, dobro, možeš ti sad da izneseš svoje? -Pa, mogu. Ja verujem da to što si rekao je tako. Obrnuto, i evo desilo se pre dve nedelje, ogroman klijent. Možda nije najveći, ali, recimo, u top tri najveća koja bih ikad imao, traži da imamo neki serijal radionica na temu inovacija. Fantastično. Kako si ti to zamislio? To je sad prva, što bi rekli, crvena zastavica. Čim me pitaš kako sam ja to zamislio: Možeš li da mi daš koncept? Možeš li da mi daš slajdove? Možemo li da imamo jednu probu pre nego što to zaposlenima izneseš? To je siguran indikator nepoverenja…
Ivan Minić: Da bi oni nešto da menjaju.
Vladimir Vulić: Jeste, jeste! Ja se ugrizem za jezik i kažem: Hajde, mogu da dam koncept. U najgrubljim crtama. Gde, između ostalog, u delu koji se odnosi, jer radimo sve moguće inovacije, i proizvoda, i usluge, i marketinga, i organizacione strukture, i menadžment praksi, ali i poslovnog modela. E, kad dođemo do inovacija poslovnog modela, gde ja objasnim, pritom njima samo ugrubo, ne zašto ja mislim da to mora da se menja. Nego, kakvi su trenutno trendovi i koje su opcije za promenu poslovnog modela da bi bio bolje pozicioniran u skladu sa trendovima. Kaže: Ne, ne, ne. To ne može. -Što ne može? -Taj deo – to ne pominji uopšte. -Ali, moram. Celokupna priča o inovacijama će da kulminira sa pričom o poslovnom modelu. -Taj deo ne pominjemo. -Ali, kako onda pričamo da budemo inovativni, ali da se zaustavimo tu? -Pa, upravo tako. -Pa, onda nemamo šta dalje da sarađujemo. Jer onda si ti u stvari fake. Prvo prema tim ljudima si fake, i izvor znanja, i veština, i autoritet, i sve. A, da ne pominjemo da ti onda daješ blagoslov da u suštini ta firma produžava agoniju, a ne da ide u skladu sa savremenim tendencijama.
Ivan Minić: Ti si u suštini tu da zabavljaš ljude, a u onom trenutku kad treba da se desi konverzija da ipak to zaustaviš, da ne komplikujemo mnogo.
Vladimir Vulić: Upravo tako.
Ivan Minić: Malo si možda to pregrubo u smislu potpuno je OK da te neko pozove i kaže: Možeš da nam daš koncept? A, mi ćemo da ti kažemo šta bi nama bilo važno da se sadrži. Nemoj koristiti primere konkurencije.
Vladimir Vulić: E, to je potpuno OK!
Ivan Minić: To su sve stvari koje su legit. Samo nemoj fundamentalno, strukturno da mi menjaš stvar.
Vladimir Vulić: I te kako tebi zahvalan što si omogućio da koristim ovu čašu ovom prilikom, ali isto tako sam te pitao da li možemo da to imamo.
Ivan Minić: I ti si jedina osoba kojoj bi rekao može.
Vladimir Vulić: 🙂 Meni je potpuno OK da mi kažu, i to se redovno dešava: Nemoj da koristiš primere konkurencije. Nemoj da, ovaj drugi deo sad posebno volim, Nemoj da koristiš primere uopšte iz naše industrije. I to stvarno volim, jer to mi znači da je kompanija željna da otvori malo vidike, otvori glavu i da nauči kako funkcionišu druge industrije, a da onda vidi da li nešto iz tih industrija može da se primeni. Obrnuto, kad mi kažu: Nemoj da pričaš o drugim industrijama, nego navodi samo primere iz naše. To ti je odmah signal kao hajde da budemo inovativni, ali ne baš stvarno.
Ivan Minić: Ali, nemoj mnogo! 🙂
Vladimir Vulić: Na kašičicu! Imaš varijante – ja uvek nosim neku flašicu, nešto sa sobom da pijem. Molim te, nemoj da imaš taj i taj, jer je to konkurent. Nemoj da imaš taj i taj, jer to povezani ili nepovezani brend. Dešavale su mi se varijante možeš li da nemaš tu majicu, jer tu majicu šije brend koji šije dresove naše konkurencije. To je sve OK. Postoje u korporativnom svetu hiljadu raznoraznih ograničenja. Ne volim, ali čak prihvatam i one varijante možeš li da ne obučeš neku superhero majicu, nego da te bude košulja. Hajde, može, ali to je baš teško. Ili mogu li da ne budu patike, nego da budu cipele – to ako je neki stidni gost u pitanju ili tako nešto, može. Ali, to su sve podnošljive stvari. Ove varijante gde kapiraš zašto te dovedu. Drugi, recimo, kad je sigurno ne, kad je 100% ne, je kad ti traže neku implementaciju. Znači, ne savetovanje, nego da stvarno nešto uradimo, ali suštinski ti imaš potpuno vezane ruke i ne pitaš se ništa. Znači, ti si formalno vodiš kao implementator ili project manager ili šef projekta, šta god, a suštinski to rade sve ljudi iz kuće. E, to nikad ne prihvatam. Dakle, da mogu da budem implementator pod uslovom ako to radim sa svojim timom, iako onda mi operativno to radimo.
Ivan Minić: Pa, nije sporno ni da se radi sa ljudima iz kuće, ali da postoji dogovor da bude posvećenost na adekvatnom nivou. Možemo mi da diskutujemo o tome zašto nešto treba ili ne treba, ali ako smo zaključili da treba, onda i da se dese.
Vladimir Vulić: Teorijski, da.
Ivan Minić: U praksi…
Vladimir Vulić: U praksi, ne kažem nikad, jer je bilo slučajeva, ali vrlo retko ti od ljudi in-house, kakvi god da su, dobijaš nivo energije, poverenja i svega ostaloga kao što imaš u tvom timu. Neophodno je, moje iskustvo pokazuje, a, kažem, pratim, kao i ti, dosta sport, pokušavam da učim od trenera. Sličan je posao menadžera-lidera. Nijedan trener ne dolazi u novi sistem sam, sa rukama u džepovima. Nego je tu jedan pomoćnik, drugi pomoćnik, kondicioni, ovaj-onaj, itd. Željko, kad je došao, uz svu svoju veličinu, nije došao sam. Došao je sa ozbiljnim timom, sa kojim je prošao sve živo na ovom svetu, i koji mu veruju, i kojima ne treba da gubim vreme da im objasni neke osnovne stvari. E, slično je i ovde. Možemo da imamo, ali makar pola-pola. Znači, da je pola tima iz kuće, a da je pola tima našeg. Jer sam nemaš šanse – kažem, moje iskustvo, opet naglašavam, moj prag ili stepen tolerancije nije baš previsok. Moja želja da imam jedan spokoj i mir u životu je ogromna. I kad kombinuješ te dve stvari, uvek sam spremniji da kažem: Ne, neću to da radim. Hvala, sve je super. Pare su odlične, reference super. Sve je to idealno, ali ne želim da gradim, jer neću da noćas ne spavam, osim zbog Helene, i neću da me boli glava. Bolje to da preskočim.
Ivan Minić: I, posle što otac kaže da si nezaposlen. 🙂 Šta sam ja primetio, i kroz svoj neki konsultantski rad, ali i kroz posmatranje tih sistema spolja, a nekad i malo iznutra? Veliki sistemi su vrlo retko ti koji su u stanju da samostalno, uz nečiju pomoć, ali samostalno sprovedu promenu. Ali, ono gde mislim da postoji taj neki sweet spot, gde čuda mogu da se dese, su srednji i manji sistemi, koji su agilni, gde svaka osoba ima svoje mesto i obično – OK, postoje firme u kojima su tu osobe na nivou samo poverenje i to kako srpska domaćinska firma funkcioniše, ali postoje firme i nije ih malo koje ako su uspešne – uspešne su zbog toga što su pravi ljudi na pravim pozicijama zbog sposobnosti, zbog načina na koji se ponašaju. I meni je uvek jako dobar indikator, za kafanu mi je dobar pokazatelj, a ne za biznis, ako ja dođem 5 godina kasnije i zateknem 50% istih konobara. Nisu oni tu ostali slučajno. Nije pozicija takva da sad oni ne mogu da biraju gde će, pa, eto, oni su sad tu. Ne, ne, oni žele da rade tu. Možda na drugom mestu mogu da imaju i bolje uslove finansijske, ali to je samo jedan deo kolača. E, tako je i u firmama. Kada dođeš i kada vidiš da su neki sjajni ljudi tu i da su oni tu 10 godina, 5 godina, 15 godina, 17 godina, a da opet imaš na nekim pozicijama i neke nove, mlade ljude koji su sjajni, to deluje kao mesto koje već pravi magiju, da se razumemo, ali gde ti možeš da se pojaviš ili ja ili neko i, što kažu u čačanskom kraju, da pojačamo. Tvoj posao je takav da dosta radiš sa velikima. Zato što veliki imaju potrebe za tim delom public speakinga i svega toga. Kakva je priča sa konsultantskim delom posla? Koliko je to individualno, koliko je to rad sa velikim klijentima, koliko je to rad sa nekim srednjim-manjima? Koji su to profili i šta tu nešto zanimljivo imaš da izvučeš kao zaključak?
Sa kojim profilom klijenata sarađuje?
Vladimir Vulić: Dugo, potpuno iskreno. Dugo, dugo vremena nisam uopšte radio sa malim i srednjim, kao individualni konsultant ili član tima. Ne računam donatorske projekte koje je Digitalizuj.Me implementirao. I, jednostavno, usluge koje sam ja nudio, neki skup znanja i veština koje imam, i, da budemo realni, tarife koje ja naplaćujem, nisu najčešće u dometu malih i srednjih. E, onda pre, recimo, 5 godina zbog potreba jedne međunarodne organizacije, koja je s jedne strane prepoznala šta ja mogu da ponudim, a sa druge strane znala šta njima fali, uspostavili smo jedan stvarno odličan odnos. Verovatno u 90% slučajeva da je bilo pitanje s druge strane, ja bih odmah rekao: Ne, ne radim to. Doviđenja, prijatno, uz najbolju moguću nameru. Ljudi su bili toliko korektni, toliko su mi pokazali da znaju šta ja radim, a onda oni meni objasnili kako se to uklapa u njihov projekat. Jer moja inicijalna rečenica bi bila: Ljudi, ja ne radim to. Mogu da vam kontakte ljudi, mojih prijatelja fantastičnih, koji to rade. Onda su oni rekli: Ne, ne. Mi znamo da radiš to, to i to. Nama fali to, to i to. I tako je počela saradnja. E, onda kroz to jedan-drugi-treći-peti-deseti projekat. Tako da za ovih 5 godina – jesu globalne korporacije i dalje ubedljivo broj jedan, ali ima ozbiljan broj projekata i za ove male i srednje. Kao što si ti već rekao, tu imaš – moja praksa je da imaju dva ekstrema. Jedan onaj koji je karakterističan za malo širi Mediteran: Portugalija, Španija, Italija, Grčka, Crna Gora, Hrvatska i Srbija. A, to je ona varijanta ti si tu zato što si ili član familije ili šire famije, znači prijatelj. I nema veze što pojma nemaš, ali ti ja kao verujem. Kao ti verujem zbog toga što ja tebi kažem da verujem, ali i dalje sve odluke ja suštinski donosim. Da ti ja stvarno verujem kao članu familije, onda bi u tom sistemu ja bih delegirao deo odgovornosti. Na kraju se u suštini pak sve ja pitam. Ja nikad neću zaboraviti kad je moj brat bio autom po Grčkoj. I planirao je da te noći spava u jednom drugom gradu. Međutim, u toku dana se previše umorio, nije više mogao da izdrži i da vozi, i morao je da stane negde usput da ipak prespava. I sad neko malecko mesto u Grčkoj, vidi neki pansion-smeštaj, ulaze tamo, i lik od 60 godina i sad priča sa njim. Imate li slobodno? Nemate li slobodno? To ti je onaj real-life booking.com, gde on gleda, merka…
Ivan Minić: Da proceni.
Vladimir Vulić: Da proceni koliko ćeš ti da platiš, koliko da ti kaže ceni, itd. I sad ispita on moga Nikolu sve živo. To traje 15 minuta i na kraju kaže: Da, imamo. I, Nikola kaže: Dobro, koliko to košta? I, daj da platim više da idem da spavam. -A, ne, pritom je čovek 60 godina, Ne, ne, to ne možete sa mnom. -Pa, nego sa kim? A, on se ovako okreće i kaže: Pa, sa mojim tatom. A, tamo iza tata od 120 godina. I, Nikola prilazi i kaže: Da platim? On kaže sad koliko je to i onda skida oko vrata ključ, otvara sef, uzima pare od Nikole i stavlja tamo. Dakle, činjenica da sin ima 60 godina i da je najuži član porodice, to nema nikakve veze. Dok je tata tu, radiće se onako kako je tata rekao. Jer ko je napravio ovu firmu? Ja ili ti? Pa, kaže: Ti, tata. -Pa, onda ćuti i slušaj. Druga krajnost je ova koju si ti pomenuo, da su ljudi na vrhu, bez obzira je li porodična ili nije porodična firma, ukapirali da jedino šta tu firmu može da održi u nekom srednjem ili dužem periodu je stvarno znanje i veštine, i da na ključnim mestima postavljaju ključne ljude, bez obzira znaju li ih-ne znaju, rođaci, prijatelji, itd. Vrlo je bitno kao konsultant da proceniš o koja dva slučaja se radi. Ako se radi o ovom prvom slučaju, ja bežim tu glavom bez obzira, jer tu leba nema. Na kraju se taj odnos svede na uncle Alberta iz Mućki during the war, gde ja pričam: Ljudi, OK je to što ste vi najveći i najbolji u univerzumu, ali je trenutno korona. Situacija se promenila zbog toga, toga, toga i toga. Mi moramo sad nešto da promenimo da biste vi idućeg meseca imali za plate. A, odgovor je: E, znaš li ti kad smo mi 70-ih ovo otvorili, to je bio… Čoveče, nebitno je to. Ja poštujem sve to. To je super, ali nismo mi ovde da snimamo za HBO dokumentarac o tvom uspehu, nego da pokušamo da nekako da ovi ljudi ne odu kući, jer nemaju leba da jedu. Ova druga stvar, kad je prva, to je stvarno spektakl. To je ova razlika koju si ti rekao. Imam ja genijalnih klijenata, korporativnih, super uspešne priče. Ali, iskreno, nikad ne može to da bude na ono nivou, što bi rekli, da te u srce pogodi kao neki srednji ili mali, koji razume priču, zajedno dolazite do nekog rešenja i vidiš u praksi da to što pričate, a opet naglašavam onu situaciju sa Jovanom i sa Helenom, nije ni ja ni on nismo uvek sigurni da to što radimo će stvarno da da rezultat, ali eksperimentišemo. Svaki dan probamo nešto novo, nešto ne uspe, nešto ne uspe. I, generalno, čak za korporacije tokom kriza, koja i dalje traje, ubedljivo najbolje su se pokazali klijenti koji su samostalno ili zajedno, ako smo bili u nekom odnosu, eksperimentisali pre krize. Kompanije koje su omogućavale, recimo, svojim zaposlenima iz kuće. Znači, imaš pravo jednom mesečno da radiš iz kuće. Sad to se ne čini na 22-23-24 radna dana kao nešto mnogo, kao jedan mogu iz kuće. U praksi se pokazalo ogromno. Ogromno sa aspekta da su ljudi prvo već imali infrastrukturu, sa aspekta opreme. Meni se desilo sa ogromnim globalnim klijentom da u trenutku kad pandemija izbija oni nemaju dovoljno laptopova da svi zaposleni mogu da rade iz kuće. Država naređuje da mora da se radi iz kući, osim ako nisi vodovod, struja ili tako nešto. Oni šalju ljude kući i jedan dobar deo ljudi sedi kući skrštenih ruku, jer nema na čemu da radi. Od takvih stvari, preko potpunog nepoznavanja digitalnih alata, preko toga da njihov interni firewall ili VPN kasnije blokira raznorazne digitalne alate. Na pitanje zbog čega, recimo, blokirate Dropbox ili Google Docs, zašto – odgovora najčešće nema. Pa, onda moramo da tražimo neke zamene. Ili, ako kažemo: Hajde da kupimo neko korporativno rešenje. -Nemamo mi para za to. Do najčešće onog dela da, OK, imamo infrastrukturu, znamo alate, ali naša korporativna kultura nije na tom nivou da mi možemo da radimo udaljeno i da možemo da imamo rezultate.
Ivan Minić: Mnogo se tu situacija desilo, nekih jako dobrih. Jer tek kada dođeš u situaciju da moraš, shvatiš da neke stvari mogu da se reše digitalno. Što je za posao super, a i državnu birokratiju još bolje. Znači, može bez da se fizički ode. Kako može? Veruj mi može, pošto nije opcija da se ode, sad ćeš da vidiš kako može i ovako. Ali je jako često bila ta situacija da prosto neke stvari ne mogu da se rade remote, bez fizičkog kontakta. Mogu kratkoročno, srednjoročno je problem, dugoročno je veliki problem. Jedna od najvećih stvari je upravo ta izgradnja korporativne kulture, kulture rada u timu i sve ostalo. Ja to često kažem, šta smo kao zaključili tokom ovog perioda kada su tehnološke kompanije u pitanju i rad na tehnološkim projektima? Nije bilo nikakvih problema prvih 6 meseci, onda su počeli da se dešavaju problemi stalno i oni su uvek bili oko istih stvari: fundamentalnih, komplikovanih stvari, koje se rešavaju tako što nas dvojica sednemo na ručak i pričamo o tome, i onda posle sednemo za kompjuter i radimo. Ili odemo po kafu ili šta god i tokom toga pričamo i radimo taj deo problem solvinga kako ćemo nešto. To sve teoretski može da se radi i na Slacku i na Zoomu, ali praktično ne može.
Vladimir Vulić: Ali, u kafani isto bolje? 🙂
Ivan Minić: Ne, nego prosto možeš ti i na Zoomu da doneseš ručak, pa vi kao ručate na Zoomu, ali si ti na radnom mestu ručaš. Ti, inače, to ne radiš tako. Ti, inače, odeš u neku kantinu, kafić, nešto, izmestiš se, fokusiran si na tih dvoje-troje ljudi i tu klopu i to sve, i vi tad jedno drugom kukate o tome šta je problem koji treba da rešite. Ovde to nije to. I, drugo, ja sam, recimo, primetio to dosta često i ja lično ne volim ništa od tih alata, ni Zoom, Teams naročito, ali dobro. Ne volim iz raznih razloga što nemam naviku i dalje, godinu i po kasnije da me kamere snima sve vreme, pa pravim grimase, što uživo ne bih radio. Ali, primetio sam koliko je ljudima izražena trauma od toga što su pred kamerom ceo dan. Naravno, prvih tri meseca si u pidžami. Sediš kući i nije bitno. Onda je gomila firmi rekla: OK, ne morate da palite kamere. Kad nisu upaljene kamere, ja ne znam ni da li si ti tu. Nije sporno, ugasiš je na dva minuta da završiš nešto, pa se vratiš. Ali, kad radimo, radio sam i ja neke obuke i treninge, kao: Hajde, molim vas, popalite kamere. Ja se osećam kao da pričam u crnu kutiju, što mi nije nepoznat osećaj, ali nije baš naročito prijatan. I onda kao niz nekih naizgled banalnih stvari koje treba da prevaziđeš, a kako ih prevazilaziš kada i onaj koji je decision-maker dosta teško se prilagođava nečemu takvom.
Vladimir Vulić: Recimo, ja mogu da ti navedem još jedan ili dva dodatka za ovo. Na sve ovo što si ti rekao imaš situaciju da posebno u ovom delu tehnoloških kompanija zbog povećane potrebe za raznoraznim digitalnim transformacijama si imao povećanu potrebu za zapošljavanjem ljudi. Gde ti onda imaš situaciju da si zaposlio jedan deo, novo zaposlio jedan deo kolektiva koji nikada do dana-današnjeg nije video uživo ostale članove tima, a moraju da rade zajedno. E, to je ova varijanta, što ti kažeš, gde institucija kafane rešava to u sat vreme sve što ni Slack, ni Zoom, ni Teams nije da ne mogu, ali treba neuporedivo više vremena. Ja imam klijenata koje sam dobio u toku pandemije i dan-današnjega nismo se nikada videli i realizovali dva-tri projekta u međuvremenu. I sve je to idealno, ali moj i njihov odnos nije ni blizu onog koji imam sa klijentima sa kojima sam počeo pre pandemija. Što se predavanja, edukacije neke tiče, bude to sjajno. Sad na pitanje prošle sedmice, kompanija je htela da me angažuje, i radili smo pre dve godine nešto i sad hoće ponovo za drugu ciljnu grupu. I menadžerka njihova me pita, kaže: Jesi li podjednako sjajan kao uživo? Rekoh: Potpuno iskreno, to nije na svetu. Znači, ne postoji public speaker koji je isti sa nivou angažovanja, energije, zanimljivosti i svega kad te gledam na ekranu mobilnog telefona, tabletu ili te projektujemo na neko čudo iza, i kad sam stvarno tu. Znači, ako ti kažem da, isti sam, lagao bih te. Nisam isti. Lošije je to, naravno. Ali, sad pitanje: Jesam li od toga što može da se napravi digitalno, online podjednako sjajan? To jesam. Ali, razlika je u te dve kategorije.
Ivan Minić: Šta si ti, radeći u ovih više od godinu i po dana, šta si ti naučio novo od svojih klijenata, ljudi sa kojima si radio? Šta su neke stvari kada si se ti zapitao i došao u situaciju da ne možeš da spavaš, a nije zato što te je neko iznervirao, nego zato što ti je neko usadio nešto što te onda tera da razmišljaš?
Koje važne lekcije je naučio od klijenata?
Vladimir Vulić: Da razdvojim posao na dve stvari: na ovaj deo edukacije i na ovaj deo konsaltinga. Što se edukacije tiče, zahtevalo je značajne promene. Od toga da prvo moraš da imaš neko mesto gde će to da se radi. U starom stanu kad smo Jovana i ja bili, to je bilo prilično nezgodno. Jer suštinski nismo imali prostoriju ili deo prostorije gde smo to mogli da napravimo, a da to izgleda minimalno zadovoljavajuće na kameri. I onda smo na kraju morali da fakeujemo tako što smo deo dnevne sobe u stvari preuredili u moj studio za snimanje. Sad to je na kameri izgledalo prilično dobro, ali je nama u svakodnevnom životu pravilo ogromne probleme, jer suštinski nismo imali više funkcionalnu dnevnu sobu. Kad smo prešli u novi stan, onda smo imali posebnu sobu koja je namenjena samo tome. I bukvalno sve je u toj sobi podređeno da to prvo izgleda lepo ljudima koji gledaju, a drugo da je onda meni funkcionalno da provodim dan ili sat ili dan ili tri dana u toj sobi. Zahtevalo je prilagođavanja koja naizgled su banalna. Tipa, moje standardne majice koje nosim se više na toj kameri ne vide, jer najčešće me snima ovako, do tu. I ta neka poruka koju ja želim da prenesem ili je to Street Fighter ili je to Goku ili je to Star Wars, to oni ne vide. I onda smo morali da pravimo specijalne majice, gde smo u stvari koristili samo ovaj prostor ovde minimalan da pošaljemo neku poruku. I sad prvi put kad zovneš štampariju sa kojom inače radiš, oni kažu: Ne, ne. Ne stavlja se to tu. To mora da se spusti. -Čoveče, ne pričam o tome. Pričam o tome da to treba… -Ah, to – može! Pa, onda da se nabavi poseban mikrofon, pa osetljenje, pa čuda, ovo-ono. Onda, kako poruke koje ti šalješ, koje vrlo često zavise od tvog govora tela, od tvoje energije koju prenosiš, od toga da li se primakneš nekom u publici da bi kao tobož nešto pitao, čestitao, postavio dilemu ili slično, što ništa ne postoji online. Pa, sada moraš da modifikuješ da taj deo. Recimo, ja sam se u početku užasavao onih anketa umobolnih na Zoomu, na Teamsu, na čuda. I ja sam na nekom webinaru, pa on kaže: Hajde sad da vas pitam kako vi, meni mrak padne na oči, jer najčešće te pita bez razloga, jer iz odgovora koje dobije ne izvuče nikakvu pouku i ne saopši nam nikakvu pouku. Nego, kao mi isklikamo, kaže: Dobro, hajmo sad nastavljamo dalje. I, nisam inicijalno koristio. A, onda sam na dva uzastopna edukacije dobio ozbiljan feedback da nije bilo nikakvih polls, anketa, i kao voleli bismo da vidimo to ubuduće.
Ivan Minić: To, to, kao nije interaktivno! 🙂
Vladimir Vulić: To! I onda shvatiš, jedna je stvar što ti ne voliš, a druga je stvar da očigledno jedan veliki broj ljudi voli da ih kao nešto pitaš. Sad ja se stvarno trudim da to što pitam je direktno vezano za materiju i da mogu onda iz toga što pitam da izvučem zaključak koji će nam biti koristan, a ne samo onako da isklikam. Što se tiče ovo konsultantskog dela, tu je ključna poruka – ključna lekcija za mene, a konačno sad i za klijente, tu je snaga, moć, spremnost da nešto probamo i da eksperimentišemo. Jedna je stvar kada ja 5-10-15-18 godina uporno pričam da treba da testiramo stvari na nekom maleckom uzorku, da probamo, da vidimo, da vežbamo, itd, kad ti kažeš: A, zašto bismo to radili? Profitabilnost maksimalna, tržišno učešće ludilo, prvi smo u industriji. Zašto bismo bilo šta eksperimentisali? E, sad znamo zašto. Sad svi znamo zašto. I onda moj poziv hajde da eksperimentišemo sad već nailazi na plodno tle. Vrlo često ni ja ni oni nemamo pojma šta će biti ishod tog eksperimenta, ali je valjda i to suština laboratorije. Mark Šejfer, koji je bio keynote speaker na Sparku pre par godina, imao je katastrofa varijantu. On je mnogo, mnogo, mnogo više public speaker nego što je konsultant, što znači da posebno tih prvih par meseci imao je nula, ali je ta nula bila sa aspekta da ugrožava osnovni opstanak. S druge strane, dobio je koronu. Što bi on rekao, bio je early adopter korone. I sad kombinacija korone i, on je čovek u godinama, i posledice koje je korona ostavila i nemogućnosti da ima događaje ozbiljno ugrošavaju egzistenciju. I onda je pričao sa prijateljem i kaže: Čoveče, katastrofa. Imao sam godine pre toga kao najbolju godinu u životu i sad mi se dešava ovo. A, prijatelj mu u stvari postavlja ključno pitanje, to je ovo o čemu ja stalno insistiram, a to je, kaže: OK, ali da li si u toj najboljoj godini inovirao? I on ga gleda i kaže: Kako misliš, jesam li inovirao? Pa, kaže: Ta najbolja godina i taj prihod koji si ostvario i ti klijenti koje si ostvario i te nove reference i sve to, je li to posledica nečega što si imao od ranije, pa si istu prezentaciju, govor odradio po 105. put ili to godina je najbolja, jer si uspeo da dobiješ novog klijenta, potpuno novu prezentaciju, napisao novu knjigu, upoznao neke nove ljude, neki klijent tebi otvorio glavu? I on stane i kaže: Pa, ne. Najbolja je bila u stvari zbog toga što sve je to bio u stvari repeat i success od nečega pre. E, to je ovo koliko je loše je dobro, jer kad kažem klijentu: Hajde da probamo nešto. Hajde da inoviramo. Hajde da vidimo šta će ovaj eksperiment, nije više odgovor: Pusti đavola, vidiš da smo najbolji i nema potrebe.
Ivan Minić: Jedna od stvari koju ti na svojim predavanjima koristiš je da challengeuješ, odnosno dovodiš u pitanje to kada ljudi kažu da nešto ne može i da to nešto ne može u nekoj industriji. Tako što nađeš primere iz te ili srodnih industrija kako neko nešto može. To ne znači da je to takvo identično moguće na drugom mestu, na drugi način, ali ostavlja mogućnost da je izvodljivo i da može da se desi. I da možda u nekom modalitetu sa nekim izmenama može da se desi. I, tu gde oni rade sa tim što rade uz neke adaptacije. Pošto sam slušao tvoj Masterclass i bio u prvom redu i smeškao ti se, itd, to je sve bilo jako simpatično i lepo, i svi su jako dobro reagovali upravo zato što ti sjajno pričaš – taj deo nije sporan. Ko god sluša ovu emisiju, to zna, ali ljudi se ipak najbolje asociraju kroz primere, a naročito se dobro asociraju kroz primere nečega što im je blisko. Jer ti kada kažeš: To ne može da se napravi, ali evo Apple može. Dobro, ali Apple nije baš uobičajeni primer nečega što može da se primeni na bilo koga drugog na ovoj planeti, osim na njih. Ili za bilo kog drugog zaista velikog igrača. Gde nalaziš ti te male, zanimljive primere koje koristiš? Na koji način se ti informišeš, gde istražuješ? Prosto, jedan deo tvog posla, veliki deo tvog posla je da ti izbacuješ iz sebe neke stvari i daješ ljudima. Ali, moraš sebe prvo napuniti nečim.
Kako izgleda proces pripreme za predavanje?
Vladimir Vulić: Prvo, ovaj storytelling deo koji si pomenuo, to je apsolutno zasluga moga ujak. Znači, moj ujak, pa to je ubedljivo najbolji storyteller u istoriji univerzuma. Kad sam još bio klinac, mama ti priča neku bajku, tati ti čita bajku, itd, a ujak uvek imao svoje originalne priče. Pa, to na Marsu, pa to na Divljem zapadu, itd. I to su bile ubedljivo najzanimljivije priče koje sam ikad u životu slušao. Ja nisam bio svestan toga. Očigledno da je moć oponašanja velika, jer moja mama, posebno kad se nešto naljuti na mene, ima običaj da kaže: Bato, hajde… I onda ukapira da nisam baš ujak nego sin – njen brat nego sin. Ali, očigledno da je to i te kako uticalo. Iz tog razloga Tufi i dan-danas kaže da je prodavanje magla ključna osobina. Sad ovaj drugi deo, ti si propustio kad si rekao nije moguće da citiraš Duleta i da kažeš…
Ivan Minić: Ali, ti ćeš me podsetiti.
Vladimir Vulić: Naravno, da realnost nije briga na koju se obazirem. Vrlo često kad mi na konferenciji traže jednu liniju opis na engleskom, ja napišem digital transformation strategist who is always challenging the status quo. Znači, strateg u oblasti digitalne transformacije koji se nikad ne miri i uvek izaziva status kvo. I jedina stvar koju nikad nigde ne prihvatam je neargumentovano to ne može ili još gore to ovde ne može. E sad dolazimo do tvog ključnog pitanja, a to je kako se ja hranim. Ogroman je proces. Ogroman je proces toliko da ponekad ni ja nisam svestan koliko to dugo traje i koliko ja nebrojano mnogo sati, dana, godina odvajam za to. I ponekad mi čak i ljudi oko sebe, i Jovana i mama kažu: Pa, je li moraš opet to da čitaš? Je li moraš po stoti put da probaš prezentaciju koju si već sto puta izveo za klijenta? Nekad se zapitam i ja, pa možda preterujem. E, onda pre par godina vidim kad je Seinfeld hteo da ima novu rutinu. Odnosno, da budem precizan, da u svoj postojeći stand-up nastup doda tri minuta novog nastupa. Dakle, to nije nastup. To je postojeći nastup u kojem inovira tri minuta samo. Za ta tri minuta on je preveo 6 meseci na turneji po Americi po raznoraznim barovima, kafanama, pozorištima i čudima, gde je nastupao i testirao milion malih – znači, novu foru, novu promenu skeča, itd. Dobijao feedback od ljudi da bi za 6 meseci uspeo da ima ta tri nova minuta. E, onda i meni je malo postalo jasnije zašto ja toliko vremena ulažem. Navika koju imam još otkad sam bio klinac, a to je da kad god nađem nešto što je zanimljivo, tada sam to radio tako što ili izrežem iz novina, iz časopisa i fizički ostavim, a kasnije fotografišem. Danas već sve je dostupno u elektronskom formatu. Tako da kao neka verzija hrčka na steroidima. Ali, bukvalno kad god nešto čujem ili vidim ili pročitam ili mi se desi, ja na neki način dokumentujem. Onda, kad je ta dokumentacija postala nepretraživa i nemoguća za organizovanja, onda je sledeći korak bio da se organizuje. Dakle, je li ovo oblast organizacioni ponašenje ili je oblast digitalna transformacija, jesu li ovo startupovi, je li ovo dizajn. I, onda kad ima konkretnu – ja sam sinoć, čitavo popodne i čitavu noć, do kasno, kasno u noć proveo pripremajući se za današnji razgovor. Znači, da vidim šta sam to radio, da vidim ko su bili ti klijenti, da vidim koji su bili projekti na kojima smo sarađivali, da vidim koje sam to izvore koristio. Vrlo često jedna od obično najboljih stvari na koje ljudi reaguju nisu poslovne analogije, nego analogije iz nekog drugo sveta. Ili iz pop kulture – znaš da u mojim predavanjima često navodim ili citate ili elemente iz filmova, iz serije ili stvari iz beletristike. Znači, dva citata ili dve situacije Marka Tvena još kad sam klinac bio su možda stvari na koje publika najbolje reaguje i dan-danas, iako nije govorio o biznisu. Ali, ja uspevam da na neki način napravim paralelu između knjige Jenki na dvoru kralja Artura za decu i aktuelne poslovne situacije. I često su me ljudi pitali: Dobro, a šta je to što ti sad radiš? I sad pokušavam da objasnim, onda kaže: Pa, dobro, ali to rade i drugi ljudi. Pa, zašto si ti dobar, a onaj nije? I nisam uspevao da nađem pravu definiciju dok nisam pročitao da postoji koncept koji se zove sensemaking. Odnosno, tvoja sposobnost da nađeš smisao u svemu što se dešava. I što se okruženje više komplikuje i postaje više kompleksno, što se stepen promene ubrzava, a što onda posebno kad dođemo u fazu ovakvih nenormalnih vremena, kad imaš pandemiju, pa je to sve puta deset, sensemaking je ono što, kažem, sam ukapirao u stvari da ja radim. Da nekako prikupljaš sve te informacije, sve te trendove iz milion različitih izvora i uspevaš onda da ih staviš u neki kontekst, a onda zahvaljujući onom prodavanju magle, to uspeš da preneseš ljudima na neki način koji će njima da bude razumljiv, da bude prijemčiv, da shvate da se to odnosi na njih i da bude dovoljno inspirativan da ih podstakne na akciju, na pozitivno delovanje.
Ivan Minić: Pitao sam te šta si za ovih godinu i po dana naučio od klijenata sa kojima si radio. Ne možeš da deliš dobar deo stvari koje radiš, jer su pod nekim NDA-jem ili pod kakvim god dogovorom, ali voleo bih neki primer potpuno anonimizovan da mi daš gde te je neka organizacija sa kojom si radio oduševila, šta je uspela da uradi sa onime što si im dao. Odnosno, šta ste uspeli da uradite zajedno možda.
Šta ga je najviše oduševilo kod klijenata u prethodnom periodu?
Vladimir Vulić: Probaću da budem najopštiji mogući iz razloga koje si naveo, ali da objasnim suštinu. Ono što me najviše oduševilo za ovih godinu i po i dobrim delom povratilo veru u ljude i da ovo što radim stvarno ima smisla, a to je što sam više ljudskog video u korporacijama za ovih godinu i po nego za prethodnih 18 godina moje karijere. Pokazali su mi da uprkos neograničenim administrativnim, birokratskim, svakakvim mogućim barijerama – ako ti je stvarno stalo, možeš da nađeš način da se prevaziđu svi ti nivoi u toj organizacionoj piramidi. Posebno mi je drago, recimo, što sam u tom periodu sarađivao ili sa korporacijom, pa sa dve-tri-četiri njihove filijale u različitim zemljama, ili sa istom zemljom, pa sa, recimo, tri-četiri različita tima. Gde imaš situaciju da te jedan tim ili jedan menadžer ili jedna država ubeđuje da to što predlažeš apsolutno nije moguće, jer njima tačka 1, tačka 3,7 na 47. strani zabranjuje da to rade, a onda drugi tim ili drugi menadžer uradi sve to bez da ti uopšte citira njihov pravilnik ili da ti kaže da je to nemoguće. E, onda ukapiraš – uporediš dva ili tri ili četiri primera i onda pitaš ljude. I, kažeš: Dobro, hajde mi ti objasni kako si ti ovo uspeo da rešiš? A, kako onaj tvoj kolega, koji možda sedi samo jednu kancelariju pored tebe mi i dalje objašnjava da to nije moguće? E, onda dolazimo do onoga što si na početku pomenuo, poverenje, a to je da ova osoba je spremna, bez obzira što radi i te kako u hijerarhizovanoj organizaciji, spremna da sa jedne strane – to se vrlo često svodi na to da si ti spreman da preuzmeš rizik da na kraju popiješ otkaz. Znači, ti oformiš neki mini tim za neku gerilsku akciju, preuzmeš odgovornost da ako to sve failuješ da ćeš ti da kažeš svom nadređenom: Pazi, ja sam uradio ovo što nije se smelo i na kraju prihvatam – daj mi otkaz. Ali, ljudi veruju tebi, a na kraju dođeš sa rešenjem kod ovogo iznad tebe. Ti si spomenuo Apple, ja znaš da generalno nisam preveliki fan te kompanije. Naravno da izučavam menadžment, prakse njihove. I ljudi često pričaju o tome kako je Stiv Džobs izmislio ovo, izmislio ono, napravio revoluciju ovamo-onamo, itd. Konkretno, recimo, kažu kao napravio je revoluciju u svetu mobilne telefonije, izmislio iPhone. Stiv Džobs je bio najveći hater mobilne telefonije koji postoji. On je dao strogu zabranu da Apple sme da se bavi mobilnom telefonijom ili da uopšte radi na prototipu mobilnog telefona. E, sad zamisli koliko hrabrosti treba i ludosti treba da u takoj hijerarhizovanoj kompaniji, gde imaš polumanijaka na čelu…
Ivan Minić: Pa, ne bih ja rekao polu. 🙂
Vladimir Vulić: 🙂 Imaš tim koji odluči da uloži pola godine potpuno tajno, dakle, pola godine vremena da dođe do prototipa mobilnog telefona i da onda da mu ga predstave. Znači, da i u najvećim, najhijerarhizovanijim mogućim sistemima pojedinac ili grupa pojedinaca i te kako može da napravi promenu. Samo što prvo treba da veruje u to. Drugo, treba da ima neograničenu energiju. I, treće, treba da bude spreman da stavi svoj vrat na giljotinu.
Ivan Minić: Ali, treba i da zna da taj manijak, a ne mora da bude manijak, je neko ko kada vidi nešto što je sjajno će to umeti da prepozna. Kad meni neko kaže on je izmislio to, ne, on nije izmislio ništa, ali on je stvorio okruženje u kome je to moglo da nastane i on je na neki fasilitator. Zapravo, nije zato što većina tih stvari nije došla kao direktiva u okviru firme nego kao mini startup u okviru pojedinih timova, ali je stvorio okruženje u kome je tako nešto moguće, u kome su takvi resursi dostupni, u kome nemaš suludu kontrolu nad svakim zaposlenim, jer da imaš on ne bi mogao 6 meseci da radi krišom nešto.
Vladimir Vulić: I, najvažnije, kad stvarno vidi i odobri, onda je imao manijakalnu želju kao prvog dana kad je bio preduzetnik da se to izgura, da bude najbolje moguće. E, to je, recimo, ono što mene uvek oduševi u timu, kad vidiš nekoga ko se ne zadovoljava sa 65-73-92%. Jer zna u njegovoj glavi da njegov tim može da izgura to na 105%, ali kao zašto bi to radili. Pa, zato što ne želimo da iznesemo nešto što nije dostojno našeg potpisa. To je dobrim delom moj, da kažem, i moja boljka. Ne dozvoljavam da iz našeg tima izlazi nešto što je onako polupečeno. Često to dovodi ljude do ludila, da se razumemo. Ja sam to naučio od mog profesora, prvenstvenog od njega, Milenka Gudića, koji – ja se sećam, bio sam student i trebali smo da pišemo neki esej. Ja sam bio najbolji u generaciji, napisao sam odličan esej i mislio sam da em sam inače najbolji, em je to stvarno bilo odlično. Znam šta je ostalih 30 uradilo i računam to je to. On je rekao: Vladimir Vulić, a ja onako ponosan ustajem, kaže: Izađite pred tablu. Ja sad računam da je on da ja pročitam ostatku generacije na fakultetu. I ja ponosno izlazim i on počinje. Kaže: Ovde ste imali ovo, ovde ste imali ono. Zašto ste ovde stavili ovako? Zašto ste ovde… I na kraju ispada više loših stvari u tom mom eseju nego dobrih. Ja onako ubijen u pojam potpuno vraćam se na mesto i razmišljam: Pa, čoveče, ovo je bilo užasno, ali vidim da sam dobio 10. Ja ga pitam i kažem: Profesore, pa vi ste ovo ocrnili. Kaže: Ne, ne. Nisam ocrnio, ovo je bio najbolji rad. Ali, valjda je poenta da u svom poslu budemo najbolji što možemo. Rekoh: Dobro. E, onda ćeš da budeš najbolji, a to najbolji znači uvek ima…
Ivan Minić: Ovo je objektivno za 10, ali ti možeš bolje.
Vladimir Vulić: E, to je to! Ali, ti možeš bolje. Žoc kaže: Svaki dan je prilika za napredak. I naj trenutak, što bi rekle verovatno moje kolege, pa to te stvorilo u monstruma, prošlo je 4-5-6 godina od ovog trenutka upoznavanja sa profesorom Gudićem, i idem ja sad na neku obuku dvonedeljnu kod njega na Bled, koje je on direktor čitave škole. Obuku izvode najbolje profesori iz Evrope i Amerike, imaš raznorazne module, ali jedan modul izvodi i on. I na tom modelu – svi smo mi predavači menadžmenta – na tom modulu dobijaš slučajnim uzorkom neku studiju slučaja da analiziraš i da onda ti kao predavač menadžmenta uradiš svim ostalim predavačima menadžmenta. Znači, svi su neke vrste profesora. I meni potpuno slučaj zapadne studija slučaja koju je on kao profesor radi sa mnom kao studentom u Podgorici. Ja kažem: Pa, ja ću ovo da izdominiram. On me sad nagleda, ja sam slušao njega kako on radi tu analizu studije slučaja.
Ivan Minić: Ali si ga slušao pre X godina.
Vladimir Vulić: To je to! To je ključni momenat! Ja izlazim pred njih 30 i stvarno razbijem. Bude super. Što se bi rekao, standing ovation. Ja kažem: Je li ima pitanja? Nema. Kažem: Je li ima pitanja? I oni ponovo počinju da aplaudiraju. Ja onako presrećan, letim i kažem: Hvala, i okrećem se i vidim uz stepenice amfiteatra na svoje mesto, a samo čuješ onako malo promuklim glasom na engleskom, kako moj dragi profesor kaže: Momenat, momenat! Imam ja samo neka pitanja, nego samo da zapišem sve komentare. Ja se okrećem, on ovako zabio glavu u svesku i piše li piše. Ne može da stigne da ispiše sve što ima. I ja se vraćam se. Znači, to se crveni ona sveska. Čovek je ispisao hiljadu komentara. I ti onda kapiraš da nije isto danas i pre 5 godina. Prvo, nije ni on isti pre 5 godina, a tek nije Vanja isti pre 5 godina. Njegova očekivanja od mene danas i tada su neuporediva. To što je tada bio moj vrhunac, danas verovatno nije ni za šest. I, kažem ti, to je jedan od prelomnih trenutaka u karijeri kad sam ja naučio da prvenstveno od sebe, a bogami i onda od članova tima uvek zahtevam više.
Ivan Minić: Vuliću, treba da ostavimo nešto i za treću epizodu. Verovatno će opet da bude neka jubilarna.
Vladimir Vulić: Da pobedimo Ercega.
Ivan Minić: Hvala ti puno što smo pričali o svemu ovome. Mislim da smo dali ljudima dosta razloga da ih boli glava, ali nadam se da smo dali i nekim decision makerima u nekim kompanijama ideju kako treba da postupaju sa ljudima koje angažuju ili kao predavače ili kao konsultante i zašto možda nije loše da izaberu jednog mladog gospodina iz Podgorice, a ta šala na račun tvoje mladosti, takođe, može da se čuje u prošloj epizodi koju imate u opisu.
Vladimir Vulić: A, siguran sam da će biti i u sledećoj. 🙂
Ivan Minić: Pa, ja sam rekao prošli put. To je bilo pre dve godine. Ti si tad…
Vladimir Vulić: Tad sam imao 27.
Ivan Minić: Jeste. Tad si dogovorio bio sa Jovanom i ja sam joj tad rekao: Ako ostari do sledeći put kad ga budem video, znaću da mu jedeš džigericu. I, vidimo da nisi. Tako da očigledno to nije bio loš izbor. Za nju nije bio sigurno, ali izgleda da nije bio loš ni za tebe. Hvala ti. Hvala ti što si izdvojio vremena u celom ovom haosu da dođeš ovde da ti i ja malo pričamo. Hvala vama što ste nas slušali i gledali. Nadam se da vam je bilo zanimljivo. Mislim, kako da vam ne bude zanimljivo, slušali ste njega – mene trpite, pa trpite, šta da vam radi. To je bilo to za ovaj put. Čujemo se i vidimo ponovo sledeće nedelje.
Nove epizode u vašem inbox-u:
Podržite Pojačalo:
Donirajte jednokratno ili kroz dobrovoljnu mesečnu pretplatu već od 5 EUR.
Pratite nas:
Društvene mreže:
Podcast platforme:
Biografija:
Vladimir Vulić
Vladimir Vulić, među prijateljima poznatiji kao Vanja, je profesionalni govornik i programski direktor jedne od najvećih biznis konferencija u ovom delu Evrope – Spark.me.
Kao mali, želeo je kad poraste da bude kompjuteraš. Prvi kompjuter Commodore poklonio mu je otac, i od tad se javlja velika ljubav. Kroz celo osnovnoškolsko i srednjoškolsko obrazovanje želja i strast ga usmeravaju ka programiranju, a u tom vremenu postaje i prvak Crne Gore iz iste oblasti.
Za sebe kaže da nikad nije bio jednodimenzionalan, pa je paralelno sa ljubavlju prema kompjuterima, postojala i posebna povezanost prema ekonomiji, pošto mu je otac bio ekonomista i od detinjstva je sam uzimao očeve časopise i učio o ovom svetu.
Nakon srednje škole, fakultetsko opredeljenje nije uopšte bilo lako, ali prevagnula je prva strast – studiraće programiranje. Upisuje PMF, međutim, tamo se zadržava svega dve godine, nakon čega se odlučuje ipak za Ekonomski fakultet, ali nikada sebe nije video u ulozi profesora. Upravo to mu se i dogodilo: iza sebe ima 12 godina iskustva u podučavanju na Ekonomskom fakultetu.
Okušao se i u preduzetničkim vodama još u vreme prve pojave interneta u Crnoj Gori, paralelno sa studijama. Drugi preduzetnički posao započinje u trenutku kada je procenio da je akademska karijera postala jednodimenzionalna i kada mu se budi želja za nečim novim i uzbudljivijim, a to je konsultantski posao. Vremenom, kako je razvijao svoje znanje i iskustvo u ovoj oblasti, pozivi postaju učestaliji, pa tako posao počinje da se grana na konsultovanje, držanje edukacija u firmama i govori na različitim skupovima. Rađa se Digitalizuj.Me kao i Spark.me – konferencije koje godinama unazad okupljaju ljude iz ove sfere iz čitavog sveta.