EP128: Srđan Janićijević

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: U današnjoj epizodi Pojačala gost je Srđan Janićijević, čovek koji ima izuzetno bogatu i zanimljivu korporativnu karijeru, izuzetno bogatu i zanimljivu preduzetničku karijeru, ali i karijeru edukatora. Srđanova karijera je počela na Pravnom fakultetu, u advokaturi, a zatim je 10 godina radio za Philip Morris na nekim od najzanimljivih, izazovnijih tržišta. Bio je generalni direktor Coca-Cole, bio je generalni direktor Politike. Pokrenuo je nekoliko malih biznisa, između ostalog, i Hauzmajstor, gde njegovog partnera i razgovor koji smo imali ste mogli da čujete pre nekoliko nedelja i bio je izuzetno zanimljiv. A, ono po čemu danas Srđana najčešće prepoznajemo je Mokrogorska škola menadžmenta i u suštini prva prva poslovna škola kod nas. O celoj njegovoj karijeri, razvojnom putu od toga šta je hteo da bude kad poraste do toga šta je danas, pričali smo skoro dva sata i apsolutno nemam nikakvu dilemu o tome da ćete uživati slušajući nas. Tako da, izvolite, slušajte.

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Srđane, dobro došao.

Srđan Janićijević: Što bi rekli, bolje te našao.

Ivan Minić: Ako si ispratio, a znam da jesi barem za neke goste, znaš da ovi naši razgovori ima taj neki svoj tok koji mene podseća na put heroja u storytellingu, jer ja stvarno mislim da su svi moji gosti heroji sa kojima neko može da se identifikuje. I zato su toliko različiti, da bi svako našao nekoga, a neko možda i više njih kod kojih će prepoznati nešto. Razlog zašto si ti danas ovde je tvoj put koji je u najmanju ruku neobičan, koji ima mnogo različitih faza i komponenti, i svaka od njih je zanimljiva na svoj način. I jedva čekam da ih ispričaš i da podelimo to sa publikom. Ali, početak je uvek isti sa svim gostima, pa mora biti i sa tobom. Šta si hteo da budeš kad porasteš?

Kad porastem biću…

Srđan Janićijević: Penzioner. Imao sam baku i deku koji su živeli nedaleko tu, gore na Konjarniku. Imali su fenomenalan život. Uvek su bili nekako elegantni, skockani. Deda je uvek imao odelo u tri reda, Borsalinov šešir i to. I oni su provodili po pola godine – Dubrovnik, Igalo, banje. Jedno, drugo, treće, a ja sam gledao svog oca i majku i sestru koji rmbaju od jutra do mraka, i nikad nema dovoljno love, i uvek kraj meseca je knap. I onda mi je bilo: Čekaj, kako?! Pa, ovi ljudi žive fenomenalno! I onda mi je prva stvar bila šta ćeš da budeš kad porasteš, hoću da budem kao baba i deda, tu eleganciju, varijanta: odelce, putovanje, malo Igalo, malo Opatija, malo ne znam ni ja šta. Od čega? Od penzije.

Ivan Minić: U kom trenutku si skapirao kako nastaje penzija?

Srđan Janićijević: Ako bih sada rekao, ne, tu nema veze posle. Čak ni danas to uopšte možda nije ni važno. Ako me sad pitaš šta bih hteo da budem kad porastem, ne verujem da bi se mnogo promenilo. Sad bih razmišljao ponovo: Aha, vidi, to uopšte ne bi bila loša opcija. Jedan bezbrižan, welfare život, gde u stvari je sve OK i gde ne moraš ništa – zaradio si svoje, kako kažu Englezi, you earn your stripes. Ali, bojim se da toga nema baš mnogo.

Ivan Minić: Nema baš mnogo, i da svi moji prijatelji znaju da ja barem jednom dnevnom da jedva čekam da odem u penziju, a vrlo je jasno da će to da potraje još verovatno 30-ak godina.

Srđan Janićijević: Sigurno.

Ivan Minić: Mada, taj momenat koji većina ljudi kad krene ta priča, a ljudi koji me ne poznaju, nego kao onako usput pričamo, svi kažu istu stvar: Ma, šta pričaš?! Ti ne bi mogao da ne radiš! Nije stvar u tome. Nemam ja problem da radim. Ja samo neću da moram.

Srđan Janićijević: Da, da.

Ivan Minić: Ti kad mi daš da ja ne moram, ja ću verovatno da radim isto, ali ću da se osećam super. Ja ne mogu da ne radim. Imam potrebu da radim neke stvari, ali neću da se opterećujem šta radim, koliko radim, šta je koliko plaćeno. Hoću da radim iz uživanja ono što mi se radi i u suštini to je za mene penzija. 

Srđan Janićijević: Jeste.

Ivan Minić: Barem u nekom mom načinu razmišljanja.

Srđan Janićijević: Jeste. Ima dobra vest jedna. Pre neki dan sam nešto čitao da su preduzetnici dugovečniji, agilniji i otporniji na obolenja. To je neka američka studija pokazala. Prosto zbog prirode posla kojim se bave, zbog te borbenosti koja mora da se luči da bi ti u stvari išao kao neki makar virtuelni pobednik sa tim zamišljenim neprijateljima, a sa kojima se ceo život mačuješ. Ima nešto donkihotovski u tome.

Ivan Minić: Apsolutno. To je ono, ako preživiš proces, živećeš dugo. 🙂

Srđan Janićijević: Da.

Ivan Minić: Samo je problem u tome da li ćeš da preživiš, sa kakvim posledicama.

Srđan Janićijević: Pa, slušam tebe malopre što si mi objašnjavao za to šta si uradio sa ovim prostorom. Pa, istu stvar smo mi radili u Vukovoj zadužbini. Je li te neko pita šta će ti to, koliko ti vremena otišlo? Koga ti zanima što si ti menjao krov ili ja ili što si ne znam ni ja u nekoj zgradi koja je ne znam – ovo gde smo mi je pod zaštitom države, pa imaš osećaj da daješ ipak neki, kao malo vraćaš društvu na neki način. Razumem one koji kažu: Vidi, to je – razlika u ceni je glavna stvar. Ili imaš razliku u cenu ili nemaš. A ove vaše te velike priče, svrsihodnost, zašto se čovek bavi stvarima kojima se bavi, i tako – to je manjak preduzetnika. Ipak, ovih nekih koji su kontemplativci, pa više razmišljaju.

Ivan Minić: Pa, dobro, svi mi tražimo tu svrhu i svi pokušavamo da pravimo nekakav sistem u kome ćemo biti srećni i zadovoljni. Pa sad, šta u kom procentu, ali da postoji i jedna i druga komponenta ako je ikako moguće. Dobro, nakon što si shvatio da želiš da budeš penzioner kad porasteš, kako je tekla tvoja priča sa obrazovanjem? Šta te je interesovalo? Šta te nije interesovalo? Šta su ti bile stvari koje su ti prvi put krenule da te pale neke lampice, a za šta si shvatio da ti se baš to ne dopada? Svi prolazimo kroz obrazovanje u tom prvo periodu tako što se bavimo i stvarima koje želimo i koje ne želimo.

Srđan Janićijević: Naravno.

Ivan Minić: Svakom od nas je to različito. Šta je kod tebe bilo?

Koja su bila interesovanja u mladosti?

Srđan Janićijević: Pa, znaš kako? Mi smo, moja generacija, ta 65 – vidim da su kod tebe bili jedan moj dobar drug i prijatelj, isti smo generacijski moj pojam, Stevanović – mi smo svi rasli u sličnim okolnostima. To je neka vrsta ipak nekog sovjetskog, koliko god to nije popularno da se kaže, ali to je neki sovjetski model blagostanja. Regularno ustanovi, znalo da se deca idu ili u muzičke škole i na sportove, itd. Tako da ni ja nisam bio daleko od toga. Moj otac je bio državni službenik, faktički ceo život. Majka profesor muzike. Tako da je logično bilo da me sklone sa ulice i da ja se bavim muzikom. Onda sam ja išao u muzičku školu više godina i svirao više instrumenata. Pa su me bili poslali na veslanje. Umesto toga, verovatno bih imao sve moguće besplatne stipendije na ovim Ivy League univerzitetima umesto što sam išao da učim solo pevanja, klarinet i ne znam šta. Ali, to ti razvije neku drugu vrstu crte. Bilo je tih koji su pričali da sam talentovan za muziku. Gimnazijsko doba me interesovalo da upišem dramaturgiju. I to mi je bio, da kažem, prvi neki profesionalni san na kraju gimnaziju. Lepo sam pisao, a onda su me naterali da upišem prava pod izgovorom Hajde, molim te, završi ti nešto što je neki zanat, a u onom smislu intelektualnom, naročito tog socijalizma, zanat je bilo…

Ivan Minić: Svaki čovek da ima svog pravnika.

Srđan Janićijević: Da si završio ti pravni fakultet, pa možeš da radiš šta hoćeš. I, ništa, tako je – odatle je išlo formatiranje. I onda nekoliko godina kasnije sam počeo da upoznajem biznis kao student sa Philip Morrisom. I posle jedno godinu dana sam podcenjivao sam to prvo i govorio sam: Kakav crni biznis?! To je sve glupo! A onda sam počeo, kako sam učio, da shvatam: Au, pa ovo je zanimljivo. Ovo je inteligentno. Ovde bi čak mogao da se nađe – ima da se uključi mozak. Taj proces nije samo ovo košta ovoliko, prodaš, kupiš i nemam pojma šta. U svakom slučaju, tu je počela moja poslovna karijera. I nisam pogrešio.

Ivan Minić: Jesi li imao neke letnje poslove, slične stvari? Šta si prvo radio u životu i šta su ti donele te stvari? Pošto kad pričamo sa ljudima ovde, vrlo često te neke varijante prvog zarađivanja za more ili sličnih stvari im donesu neke uvide koje kasnije kroz život im jako puno znače u nekim mnogo naprednijim trenucima i pozicijama. Šta si ti radio?

Prvi poslići

Srđan Janićijević: Kako se zove, kao kod Milomira Marića, mogu da delim te sočne priče. 🙂 Bol na Braču. Mi smo tamo sa školom – u osnovnoj školi. I tu ima dosta mojih drugara, svi letujemo zajedno. Dobar deo njih bi mogao da znaš iz javnosti, a neki deo njih znaš i lično. Mi smo imali 14-15 godina, 14 godina. Kako ja nađem direktora tog kampa, odmarališta, gde smo mi svi bili. To je neposredno pored te plaže, Zlatni rat i to – nisam tamo bio ne znam koliko, 30 godina ili šta, ali u ono vreme to je bilo neko odmaralište gde su oni slali decu iz beogradskih škola osnovnih. Ja sa direktorom napravim dogovor da treba da se kopa kanal za vodovod, koji ide pored tog kampa i povezuje neke dve tačke. I jedino što znam sledeće je da svi moji drugovi rade sa krampovima, uključujući i mene. I dan-danas mi to spominju da sam ja bio prvi koji je njih protivzakonito, kao onaj child labour, angažovao i da su imali prve žuljeve u životu da su dobili od tih krampova, jer smo mi po tom kamenu tukli ne bi iskopali neki kanal za razvođenje vodovodne ili ne znam ni ja neke tamo mreže. To je bio prvi preduzetnički poduhvat i dobili smo za to lovu. Taj direktor nam je za to platio i ja sam pretpostavljam da sam ja i neku razliku u ceni napravio. Ne mogu da se setim, ali ne bih se toga odrekao. Prvi posao koji sam imao srednjoškolski je da sam radio kao kurir u Službi društvenog knjigovodstva Jugoslavije. Molim lepo.

Ivan Minić: SDK.

Srđan Janićijević: SDK savezni, što je moj otac radio u SDK Jugoslavije kao šef za informacije. To je zgrada bila, dan-danas postoji ta zgrada, ugao Pop Lukine i ove tamo, kako se zove…

Ivan Minić: Brankove.

Srđan Janićijević: Brankove, tako je.

Ivan Minić: Tačno znam koja je zgrada bila.

Srđan Janićijević: I gore na 7. spratu – to su bili savezni kadrovi. Znači, tu je, ne znam, Makedonac, Šiptar, ovaj-onaj. To su sve po kabinetima te republike i to je izgledalo nešto najbliže nekoj NASA-i što bi zamišljali. Oni su čak imali i nešto što se zvalo AOP i neku sobu gde su imali sve na nekim velikim diskovima, gde su sve transakcije iz Jugoslavije slivale i to – kontrola i to. Ali, sve je bilo užasno ohlađeno, ogromne klime, ogromni kabineti, i ja sam tu bio zadužen da kupujem direktoru, koji je tad bio Vojvođanin ili Slovenac, ne mogu da se setim, da svako jutro odem sa šoferom iz Pop Lukine u mečki me odvezu kod Ruskog cara da ja kao kurir kupim dve pogačice i jogurt, da me taj isti vrati kolima službenim direktor dole i da ja odnesem to kod sekretarice u kabinet generalnog direktora, koji je voleo pogačice iz Ruskog cara. I to mi je bilo prvo jutarnje zaduženje tog leta kad sam zarađivao za more. I to je bilo spektakularno. I drugo je bilo da sam raznosio novine. Kolica imaš ona, i onda ideš po tim kabinetima i nosiš. I tad sam zaključio da neću da se bavim državnim poslom, da ću biti privatnik. Jer ta količina dosade koju sam ja tada video u toj hladnoći tog, da kažemo, birokratskog aparata, gde najveća sreća je da li je NIN i da li je petak pa im daješ NIN ili je utorak pa je izašao ne znam šta – Ilustrovana ili Bazar ili šta već moglo da bude, START. Ali, to su bile pretplate na sve moguće časopise. I jedino kad se oni ozare je kad ti dođeš i doneseš, Evo, stigla vam vaša novina. To je nivo sreće. To su mi, da kažem, iskustva koja pamtim.

Ivan Minić: To su neke stvari koje nas sve formiraju u tom nekom periodu. Što kažu, razviješ traumu i kažeš sebi: OK, možda ne znam šta hoću, ali sad već prilično jasno znam šta ne bih.

Srđan Janićijević: Da, da. I ovo prvo, s tim kopanjem, to je stepen očigledno neke asertivnosti: kako sam ja mogao da dođem do direktora kampa, kako je on došao do mene? Tamo ima 300 dece, da sam se ja s njim dogovorio da ćemo mi da kopamo rovove, ne razumem i ne sećam se uopšte. Ne znam, možda neko od mojih drugara zna. A, ovo drugo je to – kao da sad dođeš na tržište rada, otac ti rekao sad ćeš da radiš mesec dana, pa koliko ti zaradiš, mi ćemo dati još toliko i ideš na more. I to je neko ovo vreme, juli-avgust, 3800 stepeni, ti sad kad treba da odeš, napolju te pošalju sa nekim džakom da predaš na poštu. To je da ti se stomak okrene i samo vičeš sebi: Ovo sigurno neću! 🙂 Otprilike, to je ta vrsta iskustva.

Ivan Minić: A šta ti je doneo Pravni fakultet? Pošto nisi ga birao, izabrao si ga uz vrlo jasne sugestije da je to put kojim treba da ideš. Ali, šta ti je doneo Pravni fakultet? Kako ga pamtiš? Je li pamtiš nešto da ti je bilo interesantno, da te je neko za nešto zainteresovao ili je to samo bilo odrađivanje svojih obaveza i ispunjavanje svojih obaveza?

Šta mu je Pravni fakultet doneo?

Srđan Janićijević: Ja sam počeo da studiram prava tako posle vojske polunevoljno. Onda se pojavio konkurs za JAT-ove stjuarde i stjuardese, gde u ono vreme JAT leteo prosto gde hoćeš. Primera radi, za, recimo, mlađe generacije da razumeju, bilo je verovatno deset letova dnevno za Zagreb. Isto toliko, na primer, za Ljubljanu ili Skoplje. Znači, ozbiljna infrastruktura putna je postojala. To zvuči kao pričam Pre rata… Pre rata smo imali sve.

Ivan Minić: Ko pogleda to, zna da je JAT 80-ih godina imao direktne letove za Peking, Tokio, Njujork, Čikago, Toronto. Da je bukvalno ta infrastruktura letova bila neverovatna i da je zapravo jedna od najvećih vrednosti JAT-a kao kompanije su bili slotovi na tim aerodromima, koji su bili fantastični.

Srđan Janićijević: Tačno, tačno. Vidi, to je ozbiljan konglomerat bio. I tu se vrteo i putovali smo. Nije se letelo na prazno, nego su to neki ljudi putovali, neki poslovi su se radili, nešto je privreda aktivna bila. Ti samo kad pomisliš, znači ljudi su leteli – pet letova za Ljubljanu si mogao da biraš u toku jednog dana ili za Zagreb. A danas nisam siguran da bi mogao da napuniš jedan avion i kad bi se letelo. Ali, ne znam uopšte što sam sad počeo da pričam o JAT-u i ovo… A, da! Ja se prijavio za konkurs za stjuardesu za JAT – za stjuarda za JAT. I to mi je bilo super, pa oni putuju. To se putuje po celom svetu i kao mogu ja to uz rad. U svakom slučaju, mene tu na neku foru me dekuražira ćale tako što ja odem da spremam ispit neki koji je bio, recimo, Uvod u pravo kod neke drugarice u Milano, koja je isto studirala prava, i kao hoće da pošalje za mene tu prijavu. Pojavim se ja tamo na taj konkurs, tamo sedi na konkursna komisija. Kako sam ja ušao unutra, oni svi umru od smeha i padaju sa stolica. Šta je? Meni je ćale napisao prijavu za taj konkurs koja je bila duhovita, ali sigurno da me odbiju. Znači, takva ideja da ovaj kao nije normalan. Otprilike: Umereni kozer prijatne spoljašnjosti, tako neke fraze su bile kretenske. I, u svakom slučaju, ja shvatim da meni nema druge nego da studiram. I od te tačke prava – to je nužno zlo sam ja završio Pravni fakultet obožavajući ga. Kako sam koji ispit polagao, tako sam se više zaljubljivao u pravo. I već od 3-4. godine je meni bilo otprilike ja ću biti advokat ili ništa. I na tome sam radio. I dve godine posle Pravnog fakulteta spremao kancelariju, išao pravosudni ispit, ozbiljno sam se na to ložio. Pravo je strašna nauka. I ako mi je nešto donelo, donelo mi je da umem logično da mislim. Fantastično razvija analitičke sposobnosti, ako se to udubiš. Mada, naš obrazovni sistem generalno ne razvija analitičke sposobnosti.

Ivan Minić: Skoro uopšte.

Srđan Janićijević: Ako se kroz to provučeš, pa misliš svojom glavom, to je strašna baza. Kako inače možeš da naučiš onolike hiljade stranica koje su za te ispite ako nisi sposoban da povezuješ. Inače, nisam ni siguran kako je moguće drugačije.

Ivan Minić: Može napamet. Ja znam neke slučajeve, ali to je baš strašno.

Srđan Janićijević: Tako da, divno je pravo. Pravo je divna nauka i ona je stvarno fundamentalna nauka. I mnogo mi je pomogla u poslu posle. Ja sam jedan od retkih kolega koje su po tom multinacionalnom okruženju bio pravnik po obrazovanju. Uglavnom su to ljudi koji završe biznis ili su inženjeri ili su… Pravo je suviše skupa i teška nauka da bi završio pravo, otišao da se baviš nečim sasvim drugim – biznisom. Mnogo jednostavnije – završi biznis.

Ivan Minić: Da, generalno, to naši ljudi najčešće i ne znaju, ali u Americi pre svega, ne znam da li u celom anglosaksonskom svetu, ali u Americi ti da bi došao do toga da studiraš prava, ti moraš da završiš prvo nešto.

Srđan Janićijević: Naravno.

Ivan Minić: Pa, onda ideš…

Srđan Janićijević: Kao i medicinu. To ti je grad school. Ti moraš da završiš undergrad – undergrad je najmanje tri ili četiri godine već nekog fakulteta. I onda ideš dalje.

Ivan Minić: I to moraš da ispuniš neke vrlo stroge kriterijume i uspeha i svega da bi uopšte mogao da uđeš u tu priču.

Srđan Janićijević: Da. Teško da možeš da uđeš na tržište rada pre 30. u svojoj profesiji školujući se. A to znači neko treba da plaća, neko da finansira. Ali, za biznis je dobro, za poslovno razmišljanje je pravna logika jako zgodna.

Ivan Minić: A zašto nisi napravio tu priču sa kancelarijom, nego si krenuo svoju karijeru sa Philip Morrisom?

Zašto nije započeo sopstvenu praksu?

Srđan Janićijević: Pa, ja sam sve napravio. Ja sam došao dotle da je meni kancelarija bila skroz opremljenja. Znači, moja strategija je bila – pošto sam ja čovek malih zadataka i ja sve radim na malo, na kratko i na sitno, i to me motiviše. Onda je moj plan tada bio: ja završio fakultet, radim u advokatskoj kancelariji kod jednog velikog gospodina, Voje Berberovića, koji je bio čuveni beogradski advokat, i spremam svoju kancelariju. Ja odem, kupujem nameštaj, roditelji su me častili što sam završio fakultet, dali mi lovu da kupim kompjuter. Sve se to sprema polako, i sad zanimljivim paradoks je, ja mislim da je to bila 91. godina, kad je bilo ono Slovenija, tamo u Sloveniji, mi zaključimo da će da bude mobilizacija, da će ovi sve nas da pošalju u vojsku. I nas nekoliko sedne u kola i furnemo za Beč. I sad u Beču su se našli klinci vojnog uzrasta, što bi rekli, između 20 i 25 godina, iz svih krajeva bivše Juge. Ko god je tamo imao nekog rođaka, neko studirao, neko je nešto, vidiš da bleje. Čim su grupe po tri-četiri muškarca, to ti je jasno ko smo i šta smo. I sad vreme je došlo da se mi vratimo. Meni je prošlo nedelju dana i kao otprilike jasno je šta je, idemo sad, vraćamo se kući i ja razmišljam da li da odem da kupim shotgun, pošto je to moglo da se kupi u Austriji u to vreme bez dozvole ikakve – znači, onu pumpericu, onu pušku – ili da kupim u nekoj radnji, antikvarnici sam video dve dobre fotelje kožne za advokatsku kancelariju. Ja to obilazim danima, gledam ovo, gledam drugo. Razmišljam: Aha, dobro. Pa, taj shotgun bi mogao da se rastavi na tri dela, pa pošto idemo s dvoje kola da dam jednim ovo, neke delove ovo, da ja to unesem. Šta će mi to? Da imam nešto za samoodbranu u kući, jer idu loša vremena. Vidiš da je komplikovano, šta se dešava, to će da vuče sad neki kriminal. Mi sve to intuitivno razmišljamo kao klinci šta će da bude. Međutim, ja odlučim da to ipak neće biti to, nego da će biti fotelje za kancelariju, i to otprilike je slika mog karaktera: da preovladava uvek emocija nade umesto emocije straha. Zamerali su mi moji saputnici u kolima da su ih te fotelje tukle u potiljak iz nekog gepeka što smo morali da tamo tumbamo, ali to je bilo zanimljivo iskustvo. 🙂 I tako, ja sam završio taj staž, i u međuvremenu sam dobio školovanje u Švajcarskoj Philip Morrisa na godinu dana, jer sam paralelno radio za njih u suštini kao komercijalista i kao neki šegrt. I onda sam rekao: Pa, dobro, super. Odoh ja na godinu dana da učim menadžment, pa ću posle da vidim šta ću. I nikad nisam položio pravosudni, a zaljubio sam se u menadžment. I nisam imao prilike to da otkrijem, a niko nije to mogao u ono vreme ni da te uči. Ko je kod nas radio za multinacionalne kompanije od naših roditelja? Niko živi. Nismo mi imali to znanje da nekog pitaš šta to znači i uopšte šta je međunarodni biznis. Najdalje gde si mogao da dosegneš je Geneks. Kao otprilike: Ovaj radi u Geneksu, to je strava!

Ivan Minić: Ima kontakt sa nekim eksternim…

Srđan Janićijević: Pa, kao to je svet. Već Geneks je svet, a da ti stvarno upoznaš ili neko ko radi za tu export, da upoznaš nekog original koji radi za neku multinacionalnu kompaniju, to nije niko do nas. Ni na puškomet nismo znali nikoga ko bi mogao da bude. I ja sam onda razumeo da je to u stvari moj život. Da sam ostao pravnik, advokat, nisam siguran da bih bilo neuspešan, ali ne bih sigurno imao tu vrstu širine koju sam stekao, i radoznalost, i socijalnog ispunjenja koje dobiješ kroz ovu vrstu posla.

Ivan Minić: Mislim da je taj trenutak možda i jedan od ključnih za ovo dalje što se dešavalo, i sa Mokrogorskom školom, i a sa svim. A ja se sećam tog perioda, jesam ja bio klinac, ali moj otac je radio u marketingu i bio je na menadžerskoj poziciji. Ja sam tako neke 91-92. prvi put čuo za izraz menadžment. Kako sam čuo za izraz menadžment? Tako što je on radio povremeno, pored redovnog posla, projekte koji su mu bili plaćeni u literaturi. Literaturi, koju je svojevremeno Clio otkupljivao prava i prevodio. I ja i dalje imam tu biblioteku, i dan-danas ja neke od tih stvari sednem pa listam. A tad sam bio klinac od sedam-osam godina koji samo nervira svog oca tako što dođe i pita: Šta sad ovo piše? Jer ja ne znam. Pola reči ne znam šta je, ali mi je lepo, zanimljivo mi je, šareno. I sećam se tog trenutka, jer sam dosta puta to premotavao kao film unazad, da je u suštini, taj period je bio trenutak kada se prvi put ta vrsta obrazovanja uopšte pojavila i ta vrsta znanja, ti autori. Bilo ranije i nekih od njih prisutno ovde kroz prevode, ali da je to neki prvi trenutak kada je ozbiljnije kreće da dolazi strana, poslovna literatura ovde, u trenutku u kome se sve raspada.

Srđan Janićijević: Tačno. Pa, vidi, u suštini, ti imaš dva suprotna procesa. Ovde se sve raspada, a u istom tom periodu tamo doživljava ozbilju akceleraciju, doživljava bum. Znači, mi smo – te naše ose su išle, ova osa, da kažemo, liberalnog kapitalizma ide na svoj peak, a do nas ide osa raspada i onoga što smo imali.

Ivan Minić: Mnogo smo se više razišli nego što bi se procesnog slobodnog pada razišli.

Srđan Janićijević: Tačno, tačno. I to ljudi ni ne razumeju. Znaš, nisu cene naših biznisa 2001, kada je krenula privatizacija, bile toliko niske zato što ne znam ni ja šta. Nego ti si izgubio korak sa vremenom, sa sajmovima, sa tehnologijom. Sada tebe ta izolacija – otišli su ti ljudi, odneli su ti poslove.

Ivan Minić: Pa, suštinski, u mnogo slučajeva nisi se bavio uopšte time 10 godina.

Srđan Janićijević: Ne, ne.

Ivan Minić: I onda je to jednostavno potpuno postalo deplasirano, bezvredno. I danas imamo biznise koji su nekada bili veliki, zapošljavali desetine hiljada ljudi, hiljade ili desetine hiljada čak, koje se danas kupuju zato što je taj plac na dobro lokaciji.

Srđan Janićijević: Tačno, tačno.

Ivan Minić: I zato što nije preterano teško srušiti ono što postoji da bi sazidao nešto novo.

Srđan Janićijević: Pa, dobro. Vidi, to na neki način je i logično. Ti prodaješ na kraju šta imaš da prodaš i ne znaš tu vrednost. Ti si možda pre 20 godina – 2001-02. ja sam se tek vratio tad u Srbiju i mnogo me zanima ta privatizacija. I na kraju mi je užasno drago da u njoj nisam ni na koji način učestovao, i ako sam bio vrlo tempted, što bi rekli Srbi. I gledao, i zanimale su me razni stvari gde bih možda mogao da učestvujem, ali na kraju mi je uvek bilo nekako…

Ivan Minić: Možda nije…

Srđan Janićijević: Za nekog možda drugog, ali uvek je bio neki razlog na kraju zašto bi bilo ja to ipak ne mogu. Ali, tužna je to. To je kao kupuješ neki stan, pa koji ima karmu da gleda: tebe interesuje i ko je tu živeo, i šta je bilo, koji je neki background. Kao da ima neka energija koja se u stvari prenosi. Možda čak i ima, samo što to nije naučno-inženjerski dokazano. Ali, znaš, što se grbo rodi, vreme ne ispravi. Mnogo je tih stvari, te vrednosti koja je tako prebacivana budzašto, ništa se s njima nije ni desilo. Kako je došlo, tako je i otišlo. I činilo ti se da je nešto jeftino, a na kraju sve ispalo skupo. Mnogo je bolje ovako: ti nešto se trudiš, pa guslaš, pa radiš, pa svaki dan, pa ovo, pa ono, pa sad nešto bude od toga bolje, nešto možda nekad ne bude uvek kako treba, ali imaš makar osećaj da znaš šta je stvaranje.

Ivan Minić: I ako ništa, ti snosiš odgovornost za sebe i ono što.

Srđan Janićijević: Da. Najlepše u stvaranju je osećaj stvaranja i u preduzetništvu, a sve ostalo su side efekti. Ali, taj…

Ivan Minić: Švajcarska – kako je bilo u Švici?

Kako je izgledalo doškolovavanje u Švajcarskoj?

Srđan Janićijević: Švicarska?

Ivan Minić: Švicarska.

Srđan Janićijević: Švicarska je fantastična. Iskustvo je fantastično. Tamo mi se rodila ćerka. Tamo sam se oženio. Tamo imam dobre prijatelje. Mi smo manje-više držali sve vreme, da kažem, boravak. Takva je i politika bila Philips Morrisa da svi ti koji su po raznoraznim zemljama iz tog regiona da im je neki način matica Švajcarska.

Ivan Minić: Kako je uopšte taj deo obrazovanja izgledao? To doškolovavanje koje si dobio?

Srđan Janićijević: Pa, znaš šta, oni su imali eksperimentalan program. Pošto sad to staviš u kontekst vremena, koje opet slična neka, može da bude neko turbulentno vreme u kome živimo i sad. Ti si imao da se otvorio 89-90. Blok čitav. Znači, oni nisu imali nikakva predznanja – o Jugoslaviji relativno jesu, ali Češka, Poljska, Rumunija, Bugarska, Mađarska, Rusija – znači, ceo taj deo sveta je za njih bio, za sve te velike svetske kompanije je bio nepoznanica. I ti sad dolaziš, pada Berlinski zid i ovi shvataju: Mhm, koliko je to potrošača?! Koliko je to fabrika?! I mi bi voleli! Bez obzira što ti dolaziš iz neke civilizovane zemlje, to ne znači da nisi gramziv i da nisi alav na pare, da ne voleo da dobiješ…

Ivan Minić: I da ne voleo da imaš koloniju, defakto. 🙂

Srđan Janićijević: Tako je, što Rusi zovu, kažu, nahaljavu. To je da dobiješ nešto za džabe, u stvari. I onda su oni počeli da razmišljaju kako ćemo mi to kadrovski da radimo. I ja sam se tu – stvarno ispada kao da sam se našao slučajno, sa još jednom grupom. Bio je neki kolega iz Mađarske, bio je neki iz Senegala, bio je neki Nemac, jedan Irac i mi smo bili prvi ti neki pokusni kunići za kreiranje kadrova. Oni su sve nas s fakulteta pokupili, različitih. Znači, ja sam imao godinu dana-godinu i po radnog staža u Beogradu. Oni su prepoznali kao: Aha, ovaj nije glup. Možda bi mogli nešto da napravimo. Ali, kao da su sad pa imali izbora. Nije bilo njih sto da biraju. Nego sam bio ja i bio možda neko, ali mali izbor, da ne preuveličavam ja sad tu ideju kako je od 20 miliona Jugoslavena je baš palo – ne! Izbor je bio mali. I ja sam dobio školovanje godinu dana tamo i oni su pravili faktički program as you go. Znači, smisli su šta će s nama da rade i nas su šibali to tim tržištama. Sve je precedentno bilo, što bi rekli Englezi. Sve je bazirano na iskustvo. Tako da oni kažu: Aha, brand management se najbolje uči u Americi. Idete mesec dana i gledate sa brand managerima Marlbora i ne znam čega tamo u Americi, Česterfilda, i vi slušate šta oni rade i s njima se. Distribucija se najbolje uči, na primer, u Turskoj. Ideš sad tri nedelje u Tursku i radiš sa turskim timom. Oni dobiju tamo program, naprave ti, ideš vidiš teren, videš sve: kako logistika, magacini i sve. Event management, kad to već pomenuo. Beneluks je bio najpoznatiji za event management. I mi smo bili kao klinci su nas tamo poslali na dve nedelje da pratimo ogranizaciju Luven festivala, koji je u Luvenu najveći muzički festival – govorimo o vreme kada je reklamiranje duvana bilo potpuno slobodno. Znači, od Formule 1 do trka na vodi, voz koji povezuje stenovite planine, koji se zove Marlboro voz, koji služi… Perverzije na kub! Strašna stvar za školu, da naučiš šta sve može i šta sve radi marketing. Podsetićemo se da u ono vreme počinjati karijeru u marketingu, kada je nadaleko najvrednija robna marka po svim onim brend kriterijumima bio Marlboro, pa ide rupa, pa idu Coca-Cola, IBM, šta je moglo, Procter & Gamble. Ovo je bilo, vidi, ovako! I pritom bilo je džebana i bilo znanja da se to radi i slobode. I ja se tu skroz, kako da kažem, ozbiljno se primim. A to je rađeno – kako se zove onaj film, Tom Kruz, advokat, zapošljava se kao mladi advokat u…

Ivan Minić: Gordon Geko?

Srđan Janićijević: The Firm. Ne znam da li si to gledao, to je Firma. Stari. I u to vreme se taj film pojavio. Meni je supruga došla da živim sa mnom u Lozanu, ja imam službeni stan. Službeni stan je preko puta zgrade gde mi idemo na posao. U službenim stanovima sve žive mladi službenici. Da li su solo, da li su oženjeni, ali sve je sistematizovano do krajnjih granica. Odelo koje nosiš može da bude sivo ili teget. Ako je sivo ili teget odelo, košulja može da bude eventualno sa dezenom, ali kravata ne sme da bude sa dezenom. Pravilo je two plain one stripe. Znači, ako gledaš košulja-odelo-kravata, dva od ta tri mora uvek da budu plain color, a jedno može da bude šareno. Pantalone, ako si executive, ako nisi da radiš u administraciji ili u nekom poštanskom, pantalone imaju manžetnu 5 cm. Čarape su uvek dokolenice. Cipele su uvek crne ili tamno braon. Nema zelene, nema braon, nema antilop, nema…

Ivan Minić: Nema ovo danas. 🙂

Srđan Janićijević: Razumeš. I mi svi idemo kao roboti. Svi smo mladi. Svi idemo na trčanje u pauzi za ručak. Istrčava se dole iz zgrade na Ženevsko jezero. Ono što je bilo 90-ih, kao Vuk Drašković ima na Ženevskom jezeru vilu. Nije imao vilu. I svi smo to – mladi japi. To je japi pokret. U ono vreme japi pokret je bio još na peaku. I tako prođe godinu dana. A da ne govorimo da je sve to praćeno, kao u toj The Firm, svi te znaju ti predsednici kompanija. Oni imaju 40 godina, mi imamo 26, a najstariji ima, naš predsednik je imao 40. Sve se leti biznis klasom. Meni dočekuje, kad idem na obuku, ja sam pripravnik – pazi, pripravnik, imam iskustvo i pripravničkog staža u Srbiji kod advokata, ali ovo sam pripravnik i piše stažer…

Ivan Minić: Nije to isto.

Srđan Janićijević: Mene dočekuje na aerodromu u Ženevi neki s bradom, kao Čak Noris neki, koji je vozač kompanijski. U kompanijskom limou piše Mr. Janićijević i on mi nosi, tovari moje stvari, moje Elanove skije koje sam poneo iz Beograda, jer tamo ja volim da se skijam. 🙂 I to su iskustva. To je ludilo mozga. Ne znam gde to danas ima. Ne znam koja industrija to danas ima.

Ivan Minić: Sećam se kad sam istraživao, jer me je to nešto zanimalo kao fenomen, ko je dugoročno investirao i nije menjao gde je investirao, u kojim industrijama je najbolji povrat. Naravno, dve industrije u kojima je najbolji povrat: naftna, koja će evidentno zbog nedostatka sirovine nestati u nekom trenutku, i duvanska. I kao, racionalizacija iza toga, da li je bio Harvard Business Review ili neko je tako pisao, kaže: Vrlo je jednostavno, to su industrije u kojima nema inovacije. Inovacija je najskuplja stvar na svetu. Nema inovacije, a već neko vreme nema ni nekog direktnog marketinga, koji, takođe, povlači neke ogromno troškove. Ima nekog posrednog, negde nekog brendinga, kobrendinga, nešto se troši, ali u suštini ti samo praviš beskonačan profit, a tehnologija je ista sto godina.

Srđan Janićijević: I ogromnu ekonomiju skale.

Ivan Minić: Da.

Srđan Janićijević: Ogromnu ekonomiju.

Ivan Minić: Sad, hajde, sad i duvanska industrija ima 1001 inovaciju. OK, ali 70 godina nije imala nijednu.

Srđan Janićijević: Da, da. Ja mislim da je, recimo, to. Možda su 80-e, 90-e, na primer, do kraja 90-ih, ja mislim da je to bio peak duvanske industrije. Na primer, tako možda 90 – pre nego što je onaj lawsuits, kad su krenuli u Americi i kad su krenule zabrane. A mislim da je to, recimo, bilo tako nešto 97-98-99. Ali, to je bilo – vidi, akcije ubijaju, dividende ubijaju, potrošnja strašna. Tad se otvarajaju istočna Evropa, Azija. Razumeš, to je stvarno… Ali, šta je zanimljivo? Šta je u stvari naravoučenije? Prvo, ničija nije gorela dovjeka, to bi mogli da kažemo. Drugo, momenat je isto važan igre, momenat igre. I, treće je da li prepoznaješ, da li si prepoznao mogućnost, da li si radoznao dovoljno da prepoznaš mogućnost. Znaš, mene niko silom terao da idem Švajcarsku. Niti sam ja maštao da ja treba da idem. Vidi, ja idem iz pozicije gde ja znam da je u, na primer, aprilu 92. ja imam tablu u Svetozara Markovića Kancelarija, advokat Srđan Janićijević. To je isto. Sa 26 godina, nisam siguran da bi bio manje uspeh nego što je uspeh da si pripravnik u nekom – gde em ne znam engleski toliko dobro, em nisi studirao biznis. Znaš, meni je bila logika: Ma, ja sam brzo završio faks, pre nego moja generacija, ovi su to malo žvalavili, idem da vidim godinu dana. Kao visokoplaćeni backpacker. Plati ti neko da dodatno učiš. Nisam ja imao neki commitment, to je nešto za šta ću ja. Ja sam se posle primio.

Ivan Minić: I kad si se primio, tvoja karijera u Philip Morrisu je bila vrlo interesantna i dinamična. Šta si radio? Kako se to razvijalo? Upravo iz perspektive i uzevši u obzir da je to zlatno doba industrije.

Kako se razvijala karijera u Philip Morrrisu?

Srđan Janićijević: Da. I da je samo to – ja ne znam pošto stvarno nisam u nekom kontaktu detaljnije sa tom organizacijom sad, ali ne verujem da je fundamentalno ona u pogledu korporativnog upravljanja izmenjena. Možda je malo depresivnija zbog promene industrije i to. Ali, u ono vreme je to bilo bazirano na postulatima koje mi danas predajemo u školi, a tiče se razvoja karijere. Takvu brigu o zaposlenima – ne samo brigu u smislu to, dao ti neko da letiš biznis klasom. Ne to. Nego brigu o tvom ličnom, profesionalnom razvoju, mentorstva i feedbacka, koju ja nisam nigde posle video. Ni kod svojih klijenata, ni u drugim firmama u kojima sam radio. Znači, to je – i šteta što je zbog te prokuženosti industrije, to nisu neke javne činjenice. Oni su strašnu metodologiju imali za pravljenje kadrova.

Ivan Minić: I za negovanje talenta i razvoj.

Srđan Janićijević: Pa, to! Od momenta kad smo mi ušli unutra kao pripravnici, kad je neko tebe definisao i rekao: Aha, on je high potential, to mog momenta oni počinju o tebi da brinu na najrazličitije moguće načine. Da te briju, da ti daju feedback, da ti daju izazov i zadatke u kojima ćeš ti da učiš ne bi li te naciljali da budeš nešto što je krajnja destinacija. I ja sam skoro imao, pre nekoliko godina, sastanak – druženje sa mojim i sadašnjim akcionarom u MŠM-u, a inače mojim šefom u to vreme kad sam bio pripravnik, koji je imao veliku karijeru. On se čovek zove Džordž Farah, on je pravoslavni Libanac, i on je završio valjda kao vice-president duty-free worldwide, mislim da mu je to bila neka poslednja pozicija. To je nekoliko mesta od Svetog Petra. I mi sad sedimo i pričamo, i on kaže: Znaš, meni je užasno žao što si ti otišao tako rano.

Ivan Minić: Samo 10 godina. 🙂

Srđan Janićijević: Da. I kaže: Ti si bio… You had a VP profile. Znači, oni su tebe definisali u nekim knjigama, u nekim papirima kadrovskim kao nekoga ovaj može da dođe dovde, a ovaj može da dođe dovde, a ovaj može da dođe dovde. I to je meni bilo jako zanimljivo. I ja mislim da je ta vrsta brige o ljudima – može da se primeni taj algoritam i na malu porodičnu organizaciju, može da se primeni na školi, kao što je naša, a može da se primeni ozbiljno i na korporacije koje posluju u Srbiji, a imaju tu slobodu da se time bave, koje nisu ograničene pravilima i procedurama, nego imaju slobodu razvoja kadrova. I to je realno najskuplja stvar. Znači, da brineš o nekom resursu koga si identifikovao kroz karijeru, pa to najviše vredi.

Ivan Minić: Ako uspeš da zadržiš tu osobu i da razvijaš tu priču, potencijalno štediš jako mnogo i dobijaš mnogo. 🙂

Srđan Janićijević: Tačno. Ali, da zamislimo, recimo, i to ograničenje, koje kažeš, koje nije malo ograničenje. Ne mogu da zadržim. Ja sam identifikovao neko mladog čoveka koji kod mene radi. Toga sam imao u karijeri ranije neku osobu. Imam nekoliko jako uspešnih žena sa kojima sam sarađivao, koji nisu mogle da ostvare karijeru u domenu poslu kojim se bavili. Nema veze, ti si u kontaktu i za kasnije. Nema veze što tebi neko ode, ti si u obavezi da tog nekog preporučiš, da mu pomogneš, da nekom drugom mestu gde on može da odskoči dodatno budeš podrška. Na kraju mi to treba da shvatimo u jednom širom smislu. Znaš, poslovođa, da tako nazovem ono čime se mi bavimo, onih upravljača ili poslovođa ima maksimalno 10% od ukupne radne populacije. To je posebna grupa ljudi. To su ljudi koji ili žele ili ih je neko prepoznao da treba da nose veću odgovornost. Automatski su redak resurs. Odgovornost, za šta? Za neke procese, pare, ljude, za nešto. I da imaju želju, volju, sposobnost da donese odluke. To nije vezano, tipa, ja ću sad dobijem veliku čuku zato što sam direktor ili ću da imam veća kola. Ne, ipak je primerna stvar ja sam odgovoran, spreman sam da ne spavam noću, spreman sam da mi zvoni telefon stalno, spreman sam da idem na službeni put. To je redak – većina ljudi to neće. I to nije samo kod nas, većina ljudi nigde to neće. Neće odgovornost. Ne želim da budem odgovoran. Nemoj tzv. onaj delegate upwards. Ali, kad si prepoznao tu neku kastu, to su ti što mi zovemo high potential – high potential su oni koji se ne libe da hoće da uče, da rade na sebi, da budu odgovorni, da donose odluke. Svaka organizacija čezne za takvim ljudima, čezne! Uz to spada i da su preduzetni. Jer preduzemljivost je potrebna bez obzira da li si ti u privatnoj firmi preduzetnik ili radiš u korporaciji. Nema napretka bez preduzimljivosti. I razvoj toga je redak i važan. I ja sam našao neki model da u stvari škola je neka outsourceovana, moderna platforma za negovanje tih vrednosti. 

Ivan Minić: Hteo bih samo da zaključimo priču o Philip Morrisu time što ćeš nam reći ukratko kako je izgledalo tih 10-ak godina. Šta si radio i šta su najvrednije stvari koji si poneo iz svega toga od onoga trenutka kada si završio bootcamp obrazovanja koja si dobio? Kako si odlučio da ostaneš tamo?

Srđan Janićijević: Misliš u PM-u?

Ivan Minić: Da, da.

Srđan Janićijević: Pa, znaš kako, ja sam imao jednu, hajde da kažemo, recimo, da sam imao nekoliko faza. Ipak, to je za nekoga ko, recimo, razmišlja danas o karijeri 10 godina kao je: Au, au! A, 10 godina, ako se baviš ozbiljnim nekim poslom, stvarno nije ništa. Ti prve dve-tri godine učiš elementarne – ne znaš ništa o poslu. Kao: Ekspert sam postao sa tri godine! Važi, nema to! Znači, ti si šegrt-kalfa-majstor. Ne možeš da budeš majstor za tri godine. Ne znam, možda možeš da štrikaš neki softver, ako ima neka obuka za to, ali sumnjam. Mislim da je majstorstvo viši stepen. Majstorstvo je kreacija, a ovo sve pre toga je reprodukcija.

Ivan Minić: Ili, što ja volim kažem, to je razlika između tehničara i inženjera.

Srđan Janićijević: E, pa, jeste! To je to! Prva faza je bila ja sam napipao to šta je, ništa mi se tu nije svidelo i gledao sam to kao s nekom dozom podcenjivanja. Ma, kakva privreda! Valjam pljuge! Pričao sam to sto puta, moja baba je govorila: Šta radi mučenik unuk kad pije kafu? Kaže: Vidi, eno ga, obilazi kioske! I to priča sa najgorom dozom nipodaštavanja. Šta ti radi unuk? -Podizali smo ga i školovali da bi obilazi kioske! Druga faza je zainteresovanost i želja da u tome, u karijeri. Sad sam ja video šta ima gore i sad sam ja hteo da me neko vidi, prepozna, itd. I tu je faza čekanja. To je trajalo, na primer, tri godine, dve-tri godine sigurno, pre nego što su oni meni poverovali i rekli: Sad si spreman. A ja sam vikao sve vreme: Ja sam spreman! Dajte mi, hoću da idem na teren, hoću da idem na tržište! Dajte mi neku odgovornost, neku zemlju, neku teritoriju da idem! Jer to je osećaj pravi kad se time baviš, nije da sediš u kancelariji nekoj i da premećeš papire. E, kad sam to dobio, a to je bila prva ta, da kažemo, opcija je bila severna Rusija – sam dobio da vodim kancelariju u Peterburgu za severnu Rusiju, sa svim tim gore gradovima, što je najveća kancelarija bila pored Moskve. Znači, u Moskvi je bila centrala, i tu je sedeo generalni direktor Jovo, a mi se rekli: Ti ćeš da vodiš petrogradski office, a tu isto bile dve fabrike koje su bile deo toga. I tu sve posete, zanimljivost toga je bilo što svi koji dolaze iz inostranstva – znači, svi svetski predsednici, potpredsednici, njihove žene, svi idu Peterburg. Jer Peterburg turistička destinacija. U Moskvu ideš ovako, a u Peterburg dođeš da vidiš. I onda je tu naša ekipa bila pola biznisa, pola turizam. Trebali smo da imamo neku outsourceovanu agenciju, ali to mi je dosta dalo ekspozicije da upoznam ljude, da ljudi mene upoznaju, da se nadobijam tih pisama Thank you very much, it was very… Imam jednu selekciju tih. Predsednik – ovaj se zahvaljuju, onaj se zahvaljuju, bogzna kako, takve neke fore. To je druga faza. Ali, tu je faza učenja ovakva sve vreme. Onda ide faza monetizacije. Ja bih rekao da to može da bude vrlo slično u svim poslovima. Da to nije moje pravilo, moje lično iskustvo, ja bih rekao da bi to moglo da bude neko prirodno pravilo. Faza monetizacije je kad već počneš da naplaćuješ to što znaš. Rekao bih da to ne može da se desi ili retko će se desiti pre pet godine, a optimalno od desete. Ako dobro imaš razvijenu neku konzervativnu, stabilnu karijeru, i onda ide faza ozbiljnije monetizacije. Ali, onda malo može da pada interesovanje, što je bilo moj slučaj.

Ivan Minić: Zasićenje.

Srđan Janićijević: Jer ti sad, vidi, osetio si lovu o kojoj nisi sanjao, osetio si poziciju o kojoj nisi sanjao, a onda ide repetitivno. Sad oni kad tebi kažu: Vidi, sad si u Moskvi, za dve godine si u Almati, a tri godine si u Bakuu, ili, nemam pojma, na Tajlandu, ti suštinski radiš isti posao. Mikronski su, nema tih velikih koraka koje ti praviš. I znam da je, recimo, feedback koji sam ja dobio kad sam odlazio i kad otišao da radim taj intervju izlazni u Švajcarskoj sa našom tom potpredsednicom, Nemicom, nekom fenomenalnom, koja je rekla: Znam ja šta je vaš problem. Pošto nisam bio jedini slučaj, bila su još dva čoveka koja su to isto uradila. Kaže: Vaš problem je što ste prerano dobili premnogo. Što je tačno. Mi smo se nakačili na taj talas da se otvorilo rusko tržište. I, u drugom slučaju, u Španiji, Portugalu, negde u Belgiji bih čekao da imaš 50 godina da ti neko da da budeš generalni direktor. A mi smo ovde na tom talasu, ovaj u Češkoj, ovaj postao u Mađarskoj, ovaj sa 30 i nešto u Rusiji. Mene pošalju sa 30 da budem direktor severne Rusije, da budem direktor marketinga sa 33 godine. Svet stane. Znaš, premlad. I ti posle: Dobro, a šta ću ja da radim sa 40?

Ivan Minić: Nema dalje.

Srđan Janićijević: Ima dalje. Onda su ti ljudi koji su bili ta moja generacija, plus-minus dve-tri godine, svi smo otišli u neke privatne biznise. I svi su ljudi pokrenuli – jedan je, ne znam, pravio čips, drugi su otvorili shopping mall, jedan od prvih Moskvi, vrlo uspešni, sad žive na Majamiju. Jedan otišao u poljoprivredu, u Turskoj kupio tamo neke, krenuo da se bavi. To je… Ali, ti tad ipak nisi došao do pola karijere. To si 40-godišnjak koji je – nisi ti sad otišao zato što ti je plata tri marke. Nego si otišao zato što si dobio sve, zaradio si tu kintu, onda si shvatio: Pa, imam snage i pameti da radim još nešto, a nisam, što bi rekli, nisam bez para. I na neki način, to je bio i moj slučaj.

Ivan Minić: I kako donosiš odluku da odeš i sa kojom idejom izlaziš?

Zašto je napustio Philip Morris?

Srđan Janićijević: To su me juče pitali na Mokroj Gori. Sad smo neki program otvarali, pa jedno od prvih pitanja je bilo: Pa, kako to? Evo, mi znamo toliko direktora, niko nikad nije pokrenuo privatni biznis, osim ako nešto nije lapio od firme. Kao: Bio si direktor, pa odneseš kući neki ugovor i onda sad si ti privatnik. A, u stvari, sediš tu. Ne znam, ja mislim da to ide nešto iznutra i da ćemo toga više i da gledamo kako mlađe generacije – mlađe, da, ove sve što su mlađe od nas. Već da biti prirodnije. Imaš ideju? Ne bojiš se sad te ideje. Znaš, to nije pre 20 godina. Evo, uzmi, na primer, ja sam počeo da se bavim aktivno preduzetništvom 2003. Znači, moja odluka je bila – prvo, mene je preduzetništvo uvek zanimalo, ali je bilo dosta više korporativnog života je bilo. I kao sad ne mogu da idem ponovo u inostranstvo, ne želim da idem. Srbija mi se činila sasvim dovoljan teren da mogu da ostvarujem svoje socijalne i materijalne ideje.

Ivan Minić: Malo je to bilo i vreme nade.

Srđan Janićijević: Pa, dobro. Ja mislim da je sad bolje.

Ivan Minić: Ne, ne. Nakon neke vrlo ozbiljne depresije, tad je bilo nade.

Srđan Janićijević: Jeste, jeste! Slažem se, slažem se. Ali, vidi, uvek je dobro vreme i nikad nije dobro.

Ivan Minić: Naravno.

Srđan Janićijević: To je ono čuveno pitanje – kad je dobro za pokretanje biznisa. Vidi, uvek je ako hoćeš i nikad nije. Uvek ima razloga za i protiv. Ali, u svakom slučaju, moraš da imaš nešto da kažeš: Vidi, to sam ja. Ja to hoću! Pa, ti ćeš da probaš, pa neko će da proba jedanput, pa dvaput. Ali, to je neki prirodan proces traženja i sazrevanja. Mislim da je najgore ako nemaš ideju i ako pustiš da te voda nosi, pa sad bilo da si u privatnom biznisu, bilo da si u korporacijama. To je meni recept za katastrofu. I ove mlade, mlađe kolege koje savetujem, i sa kojima radim je uvek: Vidi, samo nemojte sebi da dozvolite da kažete da vam je dobro i da ste uljuljkali i da je to to. Jer to odmah znači stagnaciju. 

Ivan Minić: A u nekim godinama u kojima imaš najviše potencijala da nešto daš, stagnacija baš i nije dobar scenario koji možeš da doživiš.

Srđan Janićijević: Pa, nije. Vidi, nisi ti svestan stagnacije, ali mi ako danas razgovaramo, imaš neki svoj posao. To je kad mene ove mlađe kolege pitaju: Pa, kako bi stalno nešto tražite da idemo, da inoviramo, da se svaki put nešto menja, da ima stalno neko unapređenje. Sad, vidi, realno ja sam već mator i osećam se mator, ne osećam se ja sad da imam 30 godina. Samo imam drugu vrstu energije i mudrosti i gledam stvari, što bi rekli, da bolje iskoristim vreme, jer umem, iskusniji sam u tome. Ali, šta si ti zadovoljan? Jesi što je prošle godine bilo isto što je i ove godine? Na isto si mesto išao na more, isto ti se desilo, sve je postalo… To nisam siguran da je za ove vreme u kome mi živimo više dovoljno.

Ivan Minić: Mislim da u ovom konkretnom trenutku svi treba da budemo zadovoljnu za prethodnu godinu ako smo na istom. Ali, to je baš vrlo specifična godina. U poslednjih sto, nema ih mnogo.

Srđan Janićijević: Pa, da. Ali, nisam nešto siguran – ne mislim čak na monetarno, koliko mislim na iskustveno. Znaš, kad ti treba da podvučeš crtu. Ima strašna ta izreka koju sam – to je, recimo, šta dobiješ od prava: naučiš mnogo dobrih latinskih izreka koje su primenljive u životu. Pa, ima taj: Nulla dies sine linea. Ta latinska izreka koja može pogrešno da se protumači kod nas kad se prevede na srpski, jer glasi: Nijedan dan bez crte. A, nijedan dan bez crte u kontekstu starih Latina je značilo da ti svakoga dana moraš da si podvukao neku crticu, da znaš da si nešto uradio. I onda brojiš: jedan, dva, tri, četiri, pet – nešto si savladao! Ja mislim da je to važno da to razvijemo. I da umesto toga da smo nekako letargični ili da smo besciljni. Vidi, koja vremena su dobra? Nismo ni svesni. Ta koja su najbolja vremena, mi kad u njima živimo, nismo svesni da su ona najbolja.

Ivan Minić: Naravno.

Srđan Janićijević: Ali, ključna stvar je: Aha, danas jedna crtica, pa sutra druga crtica, pa će nekad da se  nagomila toga, ali da ima svakog dana nešto što smo uspeli da postignemo.

Ivan Minić: Postignemo, naučimo, uradimo.

Srđan Janićijević: Ma, da li je to knjiga, da li je to iskustvo, da li je to vreme koji proveo sa prijateljem. Ali, to je, što bi rekli, radi stvari sa razumevanjem, ako je moguće. Čim počneš da radiš stvari, a da ih ne razumeš, da imaš maglu u glavi ili da ideš kud svi Turci, tu i mali Mujo – ja bih se toga plašio. 

Ivan Minić: Tvoja preduzetnička karijera je krenula. Paralelno sa njom si jedno vreme imao i korporativnu karijeru. O delu tvoje preduzetničke karijere smo slušali kad je bio Bojan i ta priča sa Hauzmajstorom.

Srđan Janićijević: Kad smo mi u podrumu, to smo rekli, smejali smo se. Vidi, ako nas iko ikad još bude pitao Kad se vas dvojica bi onda u podrumu – vidi, moramo da slikamo taj podrum. 

Ivan Minić: Definitivno da. Pošto sve ove velike firme imaju to slikano, svoju prvu garažu iz koje su krenule.

Srđan Janićijević: Da, da.

Ivan Minić: Treba slikati i podrum. Treba slikati ono gde je bio prvi studio, treba slikati gde se šta dešavalo. Definitivno, sa neke distance. Hajde samo da završimo korporativni deo, jer korporativni deo je opet vrlo interesantan. Bio si jedan od važnijih ljudi u kompaniji koja posedovala najvrednije brendove na svetu u duvanskoj industriji, a onda je došla Coca-Cola, koja, znaš… Koliko god…

Srđan Janićijević: Da se zakuca. 

Ivan Minić: Bukvalno. Koliko god možemo da pričamo, ima brendova koji su možda trenutno vredniji. Ako gledamo prosek od sto godina…

Srđan Janićijević: Jeste, dobri brendići.

Ivan Minić: Ti imaš Grand Slam.

Kako je izgledao posao u Coca-Coli?

Srđan Janićijević: Dobri brendići. To je ono neko bi ti rekao: A, ovo si uvalio! Slučajno ti je bilo! Onda je bilo: Čekaj, evo sad i ovo! Čisto da ne bude da im izbiješ argument. Jeste. Pa, zato što je moja specijalizacija zapravo bila u najužem smislu je brand management. Bez obzira što sam ja kroz iskustvo radio i marketing, i prodaju, i na kraju akviziciju i business development. Ali, kad bih rekao šta je zanat, moj osnovni zanat, šta sam ja prvih pet godina pekao tamo, to je brand management. Znači, ja sam se naštancavao ozbiljnu količinu brand planova, brand launcheva, raznoraznih tih. To niko me ovde nikad za to ništa nije ni pitao. To je resurs koji sam ja parkirao. Eno, stoji tamo u fasciklama po Mokroj Gori u kancelariji kod mene negde. Ali, to je, vidi, to nije mala količina. To je velika kilometraža tih dokumenata, klik-klik, slajdova, ovo ovde, trendovi, segmentacije, istraživanja tržišta, consumer studies – znači, sve te. Dobar zanat. A slično je – it’s consumer brand je jedno i drugo. Multinacionalna jedna i druga.

Ivan Minić: Multibrend.

Srđan Janićijević: Multibrend, multiamerička, u stvari, po korporativnoj kulturi i po radi. Jedina stvar što su duvandžije njime bile zanimljivije u ono vreme, jer smo bili malo više entrepreneural. Hajde da prevedem to na, recimo, naš neki – mi smo malo više bili mangupi. Znaš, mi smo imali svoju prodaju, svoju distribuciju alkohola, a Coca-Cola je sve to radila preko to – distributera, trećih lica, ovih i onih. I onda je bilo da su brand manageri bili malo svileni ako si kadar Coca-Cole, a ako si došao od nas ili ala Mca ili alkoholičara ovih drugih, tu si malo bio to tako. Ne znam kako je sad, ali u ono vreme je bilo to. I znam kad su oni tražili, recimo, kadrove, njima je globalni partner bio Egon Zehnder, koji jedan od najvećih executive search kompanija. Ali, tačno gađaju – kažu u profil šta gađamo. Hoćemo ovo, sa ovim iskustvom, sa ovim tržištem, sa ovim znanjem. Gde ti dobiješ specifikaciju koja je algoritmizovana. I onda danas to možeš da prebaciš u LinkedIn i sve si to našao. U ono vreme nije bilo LinkedIna, koliko se sećam, pa to je bilo da mora da lista u Londonu u nekoj kancelariji da te nađe, da kaže: Ah! Imamo jednog!

Ivan Minić: I, kako je izgledao posao? Šta je tebi donelo iskustvo rada u Coca-Coli?

Srđan Janićijević: Pa, donelo mi je iskustvo, zaključak da ne želim više da se selim. Donelo mi je iskustvo da druga ljubav nikad nije jača kao prva ljubav, jer prva ljubav zaborava nema. I donelo mi je soft landing kući. Donelo mi je dolazak kući na velika vrata. Nije mi nešto donelo – donelo mi je u iskustvenom smislu neku reafirmaciju da u suštini, kako da ti kažem, malo promeni se teren neki. Igraš u nekim uslovima koji su malo drugačiji, sa malo nekim drugim brendovima. Ali, u tehnologiji posla ne mogu da kažem da sam nešto…

Ivan Minić: Da, više je to bila potvrda nego što je bilo neko novo saznanje.

Srđan Janićijević: Pa, vidi, dobro je, dođeš kući, malo su drugačije odgovornosti, malo je drugačiji sistem rada Coca-Colin zbog to – tzv. dogovorna ekonomija. Malo više liče na tu federaciju, jer sve se dogovaraju sa punionicama. Oni dele budžet pola-pola. Gde je sve neka takva, kao presedništvo. A mi smo ovde bili, vidi, ako si tata na terenu, na tržištu, ti odgovaraš gore, Lozani, odgovoraš za svoju profitabilnost, odgovoraš za svoje…

Ivan Minić: Ali, imaš…

Srđan Janićijević: Pa, sediš u sedlu i to je. Ali, moguće da je to isto zbog toga što ja sam stvarno – ja sam u profesionalnom, kadrovskom smislu, u smislu radne etike, u stvari, formiran u Philip Morrisu. Ja ako postoji išta što bi mogao da bude neki njih klon, bez obzira što je to bilo pre 20 godina kad sam ja za njih radio, to je – ti postulati su neki jako, jako dragoceni. Oni su tako mene formatirali.

Ivan Minić: Kažem, tvoja korporativna karijera je išla u paraleli u jednom periodu sa preduzetničkom. Između ostalog, još jedno od iskustava je bilo da si bio generalni direktor Politike.

Srđan Janićijević: E, jesam! I to sam bio! Tačno! Pa, ko bi to odbio?

Ivan Minić: Što, pobogu?! Šta ti je bila motivacija?

Šta je bila motivacija da dođe na čelo Politike?

Srđan Janićijević: U, pa važna motivacija. Znači, moj otac je radio u Politici.

Ivan Minić: Tu priču znam zato te i pitam.

Srđan Janićijević: Jednom, dva. Ja sam, kako da to kažem, ja sam konzervativac po uverenjima i lokal patriota. I deo mog povratka u Srbiju nije da dođem da kibicujem. Deo razloga mog povratka je dolazim da bih nešto doprineo. Želeo da budem učesnik u promenama. Politika je bila jedan od četiri stuba društva, srpskog društva. I nenormalno značajna bila za našu pismenost. Politika je u prvoj polovini 20. veka bila Google po načinu kako su pisali, po tome koji su novinari tu bili, kako se to radilo u poređenju, recimo – ne može se porediti sa drugom polovinom 20. veka. Znam, mnogi bi mi zamerili to što kažem, ali to je istina. Kad gledaš naslovne strane, kad gledaš prelome, kad gledaš tekstove. Prvo, Politiku je zadesila sudbina – jednu građansku, ozbiljnu, intelektualnu novinu građanskog, srpskog društva je zadesila sudbina, hajde da kažem, Komsomlske Pravde ili tako neka slična. Ostao je isti brending, a u stvari iznutra smo ga, u mentalnom smislu, sovjetizovali. Pa, sada smo samoupravno, ali škola misli je ista. I, eto, zato, u najkraćim crtama, da dam neki svoj doprinos mojim nekim uverenjima. Ja bih voleo da je Politika danas Frankfurter Allgemeine Zeitung ili Die Zeit ili New York Times. Nažalost, nije, iako bi se tako moglo gledati, i ja bih mogao da kažem da u svom ultimativnom cilju, u tom smislu, nisam uspeo. Ali, ako bi kao optimista upario ono šta je realno moguće, ja sam tamo za tri godine uradio verovatno više nego što je bilo ko, u poslovnom smislu, s Politikom uradio u 30-40 godina. 

Ivan Minić: Sećam se jednog intervjua koji je izašao, u kome je baš bila priča o tome kako, kao jedan od detalja svog odrastanja, pamtiš tu zgradu i sve te stvari koje su se tamo dešavale. Imali smo ovde mog dragog prijatelja Srđana Ercega više puta, jer nemoguće je obuzdati ga na neku konačnu količinu vremena, i on je prepričavao istu stvar koju sam i ja video par puta u životu kad sam bio baš mali i koja je i dan-danas ja mislim, bez obzira na sve što postoji, mislim da je to ultimativno čudo tehnike, a to su one tube koje vakuumski šalje pakete i pisma.

Srđan Janićijević: Ma, to je sve čista neka emocija. Izgradnja zajednice, izgradnja firme, to je emocija. To je neki sistem uverenja koji ti deliš. U ono vreme je bilo to, takvo pitanje, Pa, što, pobogu?! Šta će to? Ti si bio ovde, ti si bio ovde. Koji će ti đavo? Žao mi je što nema više, što nije napravljeno plodno tlo u našem društvu da se, recimo, ozbiljni ljudi iz ozbiljnih uverenja posvete opštem dobru i javnim stvarima. Nego je to stvar koja je potpuno nekako zavisi od nekih – ili si budala entuzijasta, pa te onda izlemaju. Ja jedino što sam imao sreće da nisam baš bio u tom smislu ni naivan ni neiskusan, pa mogli su da me ulupaju ozbiljno. A ja sam ipak uspeo za tri godine da uradim svašta tamo. I kad gledam da se od toga – veliki deo toga je ostao sad već preko 10 godina stvari koje neko će to jednog dana gledati, pa će neko analizirati, pa će na tu temu možda da piše doktorat, pa ćemo onda da dobijemo rezultat šta se u nekoj epohi desilo. Ali, ja mislim to bi bilo divno kad bi takvih primera bilo više. Pa, dobro, tri godine – tri godine. Daj šta možeš u datim okolnostima. Ali, vidi, vreme je bilo kad su naši prelazili Albaniju i smatrali su to svojom dužnošću. I probijali Solunski front i verovali da time prave neko društvo ili očuvavaju neko društvo koje je… A mi smo zaboravili u tranziciji šta i dajemo. Nego, to je samo da uzmemo. Ne znači da to treba čak da radi džabe i da za to ne treba da bude plaćen. Da isto te socijalističke, što bi rekli, floskule da se razviju. A, kako si to radio za toliko veliku platu? Pa, radio sam zato što cena rada košta toliko koliko košta. To je cena rada.

Ivan Minić: Toliko košta ko god da radi. 🙂

Srđan Janićijević: Ko god da radi ko zna toliko će da košta. Ali, to je fantastično iskustvo. Nisam siguran da bi škola imala ton koji ima danas bez tog iskustva. Ja sam upoznao kroz Politiku Srbiju. Ja nisam znao Srbiju. Ja sam radio u kesonu. Velike korporacije, oni koji te znaju, to je mali krug ljudi koji znaju šta znaš, ti si sa njima veza. To je ipak jedna izolacija. A Srbija je meni – Politika je meni dala da razumem šta radi vertikala gore, ko utiče na Politiku, ko utiče na medijski-politički život, kako se mešaju političari, tajkuni, kriminal, zaposleni, opet ta vrsta, koji tu svi miljei postoje. Ja sam radio u okruženjima gde su svi bili super profi. Nemaš to, nemaš ovo. Sindikalce, ne za ove onakve, ovakve. Vidi, nema. To je sve na nekom bilo nivou. Strašno iskustvo. Opasno iskustvo. Negativno iskustvo bi moglo da bude u tome da kad mi danas neko kaže za neku stvar lako ćemo, to može brzo, kao kad bih ja sad došao tu da nešto to… Ne. Znači, sve ovo što bi mi želeli, voleli da se dešava brže, da se reformiše, da se dešava u našem društvu – ne može to. Ima neki svoj ritam, ima neki svoj – te moramo da razumemo kontekst klime u kojoj živimo.

Ivan Minić: I zahteva neko vreme. Svaki kompleksan proces zahteva neko vreme.

Srđan Janićijević: Da, da.

Ivan Minić: Što kaže, to sam ja često govorio studentima na project managementu: Morate da razumete kontekst, jer ako ne razumete kontekst, onda mislite da devet žena može da rodi dete za mesec dana.

Srđan Janićijević: Tačno, tačno.

Ivan Minić: A jednostavno, treba vremena. Tvoja preduzetnička karijera – Boki je pričao iz svog ugla taj jedan deo koji se toga tiče. Šta su bile tvoje ideje? Kad je to počelo? Šta si probao? Odnosno, da spojimo to sa trenutkom nastanka škole. Šta se dešavalo u periodu pre toga što se tiče tebe lično?

Kako je otpočeta preduzetnička karijera?

Srđan Janićijević: Na mom profilu, tamo na LinkedInu, piše da sam imao, ja mislim, 11 sam pobrojao različitih serijalnih, preduzetničkih poduhvata, koje nisam specifično naveo šta, ali, recimo, da sam bio jedan od developera Conversea za Rusiju.

Ivan Minić: Kao konsultant?

Srđan Janićijević: I kao minority equity partner. Kod nas u Srbiji, Sinalco, Voda Voda.

Ivan Minić: Hauzmajstor, to znam.

Srđan Janićijević: Dobro, to je bio projekat koji sam, što bi rekli, u punom kapacitetu i osmislio i razvijao i finansirao. Ovu su, recimo, neki gde sam bio više kao minority equity, ali sa vrlo važnom odgovornošću koju smo imali. Ja sam zapravo 10 godina pre nego što sam krenuo da se bavim sam direktno imao neke projekte koji su bili kao neka vrsta pripreme. I onda je bilo, kad sam shvatio da je to blizu…

Ivan Minić: I da si ti spreman za to.

Srđan Janićijević: Da. Ja sam krenuo da pravim jedan Excel, koji je bio ideje – moja banka ideja. I to čuvam. Eno mi ga gore, isto na Mokroj Gori, ukoričeno. I otprilike su bili kriterijumi: šta bi mogao da bude biznis ovde u Srbiji da se radi, koji je brendiran – znači, koji je usluga ili roba, ali da je brend i da može da bude premium po karakteru – da je, recimo, 250.000 neki startup kapital, da s tim može da se počne, i da bi mogao da bude neki ROI između tri i pet godina. I onda sam ja popisivao tamo svašta. Nećeš verovati, na tom spisku se bio Hauzmajstor pokazao kao prvi, hajmo to da radimo, zato što je najveća bila grupa, najveći okean, ogromna količina novca se tu vrtela, usluga koja je bila totalno nesistematizovana i sa sve ovim što danas postoji ja mislim da ima prostora – bukvalno, mislim da bi svaka beogradska opština mogla da pravi milion evra godišnje kad bi se jedan setio da kaže ja ću to da radim pošteno, kako treba, na svojoj opštini.

Ivan Minić: Srećom, neće se to desiti sa našim majstorima, ali dobro.

Srđan Janićijević: Pa, vidi, ne znam, ali ja govorim o tome šta je prilika.

Ivan Minić: Slažem.

Srđan Janićijević: A sad svako će tu za sebe… Znači, i da nije toliko, od toga može da se živi famozno. I svašta je tu bilo. Jedno, drugo, treće, od nekih tako različitih projekata, ali ništa mene nije emocionalno vezalo do zapravo škole. U stvari, u to vreme Coca-Cola, pa Politika, to je, recimo, prošlo četiri godine dok nije krenula škola. Ja sam razne neke stvari probao, uradio sa nekim nešto. I onda je posle Politike bilo: Vidi, jednostavan algoritam. Neću da idem u inostranstvo ponovo. Video sam šta znači srpska firma – to nije za mene. Vidio sam šta znači multinacionalka – to nije za mene. Nisam ni dobio ponudu, niti me je zanimalo da idem da radim za nekoga od tzv. ovih naših tajkuna. I tako. I onda je bilo: Aha, a šta mi nemamo na tom spisku? Mi nemamo poslovnu školu. I, eto, danas imamo poslovnu školu.

Ivan Minić: Od trenutka kada si došao na ideju da to radiš, do trenutka kada je to počelo da ima neke konkretne obrise, šta se dešavalo? Kako je bila osmišljena ideja? Zašto baš na ovaj način?

Kako je nastala Mokrogorska škola?

Srđan Janićijević: Znaš kako, sad će da bude… Na svu sreću, nema nikog drugog da može da priča tu od ljudi koji su sa mnom u tome učestvovali, da dele tu vrstu početničkih iskustava. Ali, to je dosta išlo brzo. I ja sam, inače, prilično bio nestrpljiv. Nisam ni sad mnogo strpljiviji, samo je drugačiji. Ali, mi kad smo pravili Hauzmajstora, ima, ne znam da li si gledao, taj video kad smo mi lansirali taj projekat i to je bilo po brifingu je za 12 nedelja – od momenta kad smo seli, u roku od 12 nedelja moramo da počnemo da prodajemo. To je onaj po modelu IDEO-a, to je onaj deep dive. Tad je to bilo – i danas svi to znaju i danas je po tome nastao design thinking, ali u vreme kad smo mi to radili, ja sam dobijao na CD-u snimak tog videa iz IDEO-a i čuvao ga pod jastukom, kao neko najveće blago, kao neki najtajniji know-how koji čovek može da ima u kreiranju biznisa. Sa školom je bilo slično, možda čak i površnije. Jer ako smo ga ovde bili previše metodično i projektno razvili – bio je u međuvremenu jedan projekat koji se zvao Budi svoj čovek, koji je bio da uči ljude da započnu svoje biznise, koji smo isto metodično jako lepo uradili, i pedantno, i puno ljudi na tome radilo, i imalo je to i neku svoju poznatost, monetizaciju onako traljavo, niti je to na kraju postalo javno dobro. To je na kraju postalo javno dobro tako što sam ja to stavio na open source i rekoh: Evo, ko god hoće, evo vam priručnik. Učite, i gledajte, skidajte fore, pa nastavite vi dalje. E, a škola je bila super. Nemamo poslovnu školu. Dobro, onda da vidimo šta bi to moglo da bude, od čega da se krene, kako da se definiše ime. Tu sam se bio posvađao sa svojim drugom koji je radio u Coca-Coli, jer on mi je predlagao neka imena. Na kraju, kad sam ja testirao različita imena koja bi mogla da budu, a testirao sam ih sve suprotno od onoga što sam učio u multinacionalkama. Valjda sam bio zasićen od svega toga, od tog prevelikog mišljenja. Izneo imena, pokupio sve u kancelariju, uključujući i ženu, koja je čistačica bila, koja je dolazila da čisti, onda sam im rekao ime ovo, ime ovo, ime ovo. Šta vam se najviše sviđa? I većina je rekla: Najviše nam se sviđa Mokrogorska škola. I onda mi ja ovaj reče: Ti nisi normalan. Ja se ovde ubih, ja sam ti drug, ti ćeš da veruješ šta će da ti kaže čistačica! I malo pojednostavljenje, ali Mokrogorska škola je koncept isto, metafora, da možemo mi da imamo našu poslovnu školu, da naša priroda, tradicija, pamet, takođe, ima neku vrednost, da to ne treba da podcenjujemo, da to može jako lepo da se poveže nešto šta mi imamo prirodno u sebi sa nečim šta su veštine otklono od generike, od toga da mi sad treba da naučimo: Aha, sve što je videla žaba da se konj potkiva, pa bi i onda. Znači, sve što vidimo da je sa zapada je sve dobro. Opet treba da se stavimo u kontekst pre 10 godina, kad je mnogo više bilo to, kad su svi razmišljali. Znaš, 2009-10. i ranije je bilo. Vidi, koji god hoće da dođe kreten sa bilo čim, taj je genijalan. Čim priča na engleskom, on je pametan. Ludilo mozga. Tako da, to je sve satkano u stvari u školi. I ona je nastalo tako što sam ja rekao: Evo ga, ovo je logo. Hajmo da se napravi brzo sajt sa nekoliko programa za menadžment. I izdiktirao to i znam da su moje dve koleginice koje su tu radile: Ovaj nam je rekao da moramo do večeras da izbacimo sajt. -Da. -I on je rekao tog i tog dana, i to mora. I onda je to izašlo na sajt, a mi smo posle celu noć ispravljali greške koje su bile tekstualne. Samo da bi one zadovoljile s jedne strane tu ideju moju da to mora da bude danas u šest sati, kao da mora da bude. Ali, onda one imaju savest da kažu: Čekaj, sad moramo da popravljamo greške, jer to je… Imam ja tu brzinu preduzetničku u sebi i to je krenulo. Empirijski, jedno vodi ka drugom. Ja sam puno tih škola imao prilike da posetim po inostranstvu i da se školujem, i onda mi je lako bilo da napravim tu matricu. Rezidual da je nenormalno, koliko je ono bilo loše vreme za nas, za pokretanje poslovne škole 2009, i nije bilo dobro vreme za preduzetnički poduhvat, i nije dobro vreme bilo da se to radi četiri sata od Beograda, i nije bilo dobro da ima bilo kakav kontakt sa nekom domaćom pameti, toliko je danas sve suprotno.

Ivan Minić: A vi ste već established.

Srđan Janićijević: Da. Danas već ima svest o tome da – vidi, već su bili stranci i pričali, znamo šta mogu. Postoji fenomenalna prva liga, sve je super, ali taj gap se smanjio. Nije to više kao…

Ivan Minić: I mi vrlo retko dovodimo prvu ligu.

Srđan Janićijević: Ma, može, ali smanjio se gap. Nema taj gap koji je postojao pre 20 godina.

Ivan Minić: Dobro, imaš dosta i naših ljudi koji su dobili prilike da studiraju neke ozbiljne fakultete i da rade neke ozbiljne poslove, i kada njega dovedeš da ti priča ili nju, on razume, oni razumeju i kontekst, a daju ti i upravo to što ti treba.

Srđan Janićijević: Tako je! Apsolutno!

Ivan Minić: Ja sam to baš u raznim situacijama gde prosto mnogo stručnih događaja koje smo pravili, neki koji su i bili koncipirani tako da, OK, primarno privuku publiku, ali moraš da im daš vrednost, praviš da bi dao vrednost. Vrlo često su tu, recimo, desi, to je onaj problem koji naši ljudi imaju da budu izneverana očekivanja zato što osoba koja je izašla nije rok zvezda na sceni.

Srđan Janićijević: Tačno, tačno.

Ivan Minić: Ali, to što je ispričala je zlato. Samo nije ispričano na najdinamičniji, najzanimljiviji način.

Srđan Janićijević: Tačno, tačno.

Ivan Minić: Ja kao: Ljudi, je li vi slušate sadržaj ili gledate kako ko nastupa? Ako je samo stvar u tome da dobro nastupa, dovešćemo ljude koji super nastupaju, i vi ćete izaći srećni i neće naučiti ništa. Ovde si imao pet stvari za koje si mogao da uhvatiš, da ti promene život, da ne možeš da spavaš naredne dve nedelje. Ali, kod nas malo postoji i dalje problem sa tim.

Srđan Janićijević: Postoji. Mi smo našli da to na neki način pomirimo kroz profil predavača, obuku predavača i pripremu tih tema. Ipak je to što mi radimo sa odraslima. Radiš sa odraslima koji imaju viši stepen adrelina i samopouzdanja, jer su već nešto postigli u životu. Koliko god da je lepo da imaju želju za učenjem, za radom na sebi, toliko imaju i taj osećaj da u stvari teže ih je malo zadovoljiti. Znaš, nisu ljudi koji ne znaju. Nego tu je druga… Mora da bude i jedno i drugo. Znači, ja moram da uračunam da tebe moram da zainteresujem. Jer ako te ne zainteresuje, ja sam izgubio. A, i ti si izgubio, ali ja kao vaspitač sam izgubio više, jer ja tebi pružam neki obrazovnu uslugu.

Ivan Minić: Pritom, vrlo je specifično kada pričamo o ovom konceptu poslovne škole što to nije obavezna stvar. Tu dolaziš zato što želiš da naučiš nešto novo.

Srđan Janićijević: Tačno.

Ivan Minić: Nije da moraš to da slušaš, jer treba da ispuniš neku kvotu.

Srđan Janićijević: Pa, to je nestvarno velika razlika. Nestvarno velika razlika. U formalnom obrazovanju, ti si ideš kao što sam ja išao, da studiram prava. 90% ljudi ide da studira nešto zato što su mu ili roditelji bili ili nešto. Mali je broj oni koji iskreno iznutra žele. Drugo, ti nemaš iskustveni, mentalni, razvojni kapacitet da ti mogao da uhvatiš sa 20 godina šta treba da uhvatiš. A ovde si ti već 5-10 godina, imaš nekog radnog iskustva, nabo si da tebi nešto fali i da bi hteo u nekom smislu da se razvijaš. I onda kad oni dođu kod nas, to je stvarno eye-opening, što bi rekli naši. Nema toga ko se prepustio, a da mu nismo neki prozor otvorili.

Ivan Minić: Znaš kako ja razmišljam o tome? Nisam bio na vašem programu, ali dosta prijatelja koji su…

Srđan Janićijević: Ali, mlad si. Ti si profil… Ne znam šta si ti studirao. Šta ti je osnovno obrazovanje?

Ivan Minić: Inženjerski menadžment, ali ga još nisam diplomirao.

Srđan Janićijević: Pa, ti bi kod nas profil. Ili bi bio MBA studija ili bi bio profil Boljeg biznis. Nešto od ta dva. A, pritom si preduzetnik.

Ivan Minić: To i jeste nešto što sam gledao. I svi ljudi sa kojima sam pričao, prijatelji koji su, doduše, uglavnom bili iz nekog korporativnog sveta, ali svi koje vuče iz tog korporativnog sveta odu u nešto svoje najčešće, svi su bili jako zadovoljni. I ono što sam ja negde izvukao kao zajednički feedback od svih njih je: s jedne strana, da, oni su želeli da idu tamo. U nekim slučajevima dobili su podršku svog kolektiva.

Srđan Janićijević: Tačno.

Ivan Minić: U nekim slučajevima, nisu. U nekim slučajevima, to je bila njihova investicija i njihovi slobodni dani.

Srđan Janićijević: Da.

Ivan Minić: Nekad je firma, nekad je… Zavisi! To je vrlo specifično i za svakog pojedinačno drugačije. Ali, svi su mi rekli da su oni to želeli. I ono što mi je bilo jako važno i što je jedan od glavnih razloga zašto želim da pričamo o ovome i zašto želim da damo na značaju celoj stvari je što su mi svi rekli da znanje koje su dobili je vrlo vredno, konkretno, primenjivo i da je ljudima koji su bili deo toga, koji su im predavali, a ta ekipa ljudi se menja minimalno, a suštinski je ista već otpočetka, samo je s vremena na vreme proširena na još neki…

Srđan Janićijević: Tako je.

Ivan Minić: Da je tim ljudima bilo stalo da jako prenesu to što…

Srđan Janićijević: To ne može na nema uzajmno.

Ivan Minić: Ne postoji… OK, naravno. Kako kaže Joker: If you are good at something, never do it for free. I ja se apsolutno slažem sa tim. I hiljadu puta sam rekao: OK, ako zaista radimo neki projekat gde neko ne može da mi plati, nije nikakav problem. Sve je OK. Ako može da plati, pa ima da me plati.

Srđan Janićijević: Da.

Ivan Minić: I ja trošim svoje vreme i investiram se u nešto.

Srđan Janićijević: Naravno.

Ivan Minić: Moraš na neki način da kompezuješ.

Srđan Janićijević: Na to su ja mislim već ljudi i navikli. Nije to…

Ivan Minić: Ali, znaš šta je tu stvar? Nije stvar u novcu. Niko od tih ljudi to ne radi zbog para.

Srđan Janićijević: Da.

Ivan Minić: Postoje mnogo lakši načini da se zaradi mnogo više novca. 🙂 Načini gde ima mnogo manje potrošnje, jer ti u tih nekoliko dana, posebno kad su programi koncipirati tako da su, recimo, kvartalno na po nekoliko dana intezivnog programa, ti, bre, daš celog sebe.

Koje su prednosti neformalnog obrazovanja?

Srđan Janićijević: Tačno. Tačno. I dobiješ energiju ne samo od nekih ljudi koji su ti predavači, ti dobiješ energiju ljudi koji su slični kao ti koji su tu. Slično se sličnom raduje. Ti kad gledaš naše okruženje, mi govorimo da je 95% svih biznisa u Srbiji, privrednih društava su mala, mikro društva. To su poslovi ili mikro mala. To su kao što su posli: škola, mi, privatnici, fitnes centar, hamburgerdžinica, ne znam šta tu sve ima. Tvoji problemi su sistematizovani problemi. Gde možeš da si završio event management, možeš da si inženjer, možeš da si andragog, možeš da si ne znam ni ja šta. Tebi je potreban jedan paket veština kojima moraš da ovladaš da bi umanjuje rizike ili razumeo posao kojim se baviš. To je tehnička stvar. Inspiraciona stvar je da si na svoj posao, da ga više zavoliš, i da se u njega više zaljubiš zato što ćeš sresti, imati nekog iskusnog koji će biti predavač sa entuzijazmom. Ako ja se posvetim nekom svom mlađem kolegi koji ima neki svoj biznis i hoću s njim da razgovaram kao deo programa o tome kako on da svoj posao unapred, pa teško može to da ga ne motiviše ako je već svojom voljom došao. Može samo da mu bude čast. Ali, ni to čak nije kraj, nego ti onda imaš neku ekipu sa kojima počinješ sad: Aha, a vi radite ovo u Novom Sadu, a ovi rade u Subotici, a mi smo ovde u Beogradu, i ti sad vidiš da počne da živi neki, kako je to sad jako popularno – kako se to zove, eko?

Ivan Minić: Eko sistem.

Srđan Janićijević: Eko sistem! Ti sad imaš neki eko sistem neke generacije koja šljaka. Mi to imamo sledeće nedelje gore. Vidi, prvo, nikad nam se nije desilo da smo imali veći broj prijavljenih kandidata. Znači, prvi put će na Mokroj Gori biti krcata Mokra Gora mladih – ne mora da bude mladih, ali ljudi koji su preduzetnici.

Ivan Minić: Lavova.

Srđan Janićijević: Znači, sto će da ih bude u raznim grupama. To će već da bude uzbuđenje samo po sebi. Ti će ljudi da jedni druge da gledaju šta ko radi, šta od koga može da uči. Oni ulaze u neku avanturu, gde će neko njima sledeće tri godine baviti polako, da to nije ništa nabio sam ti u dva semestra, moraš da mi doneseš bod da ti dam ispit da si mi uradio ovo. Ne moraš ništa. Ali, ako hoćeš, onda ćemo da igramo igru da ti u stvari napraviš tvoj posao da bude bolji. A, nema nikog od nas, ukljujući i mene, koji imam 30 godina radnog staža, koji ne bi mogao da sedne s nekim ko gleda iz drugog ugla. S tobom, na primer, i da mi kažeš: Pa, vidiš, Srđane, a što ne misliš da bi za školu mogao da bude. Nije mentorstvo rezervisana stvar za sedu glavu nekog matorca, a ovaj mlad treba da ide i da klima glavom. Ne, to je isto pogled, preispitivanje ljudi koji drugačije vide stvari od tebe. To je fenomenalno. Ti imaš, recimo, kao odbrana radova. Pa, sede njih deset u kancelariji i sad oni brane svoje zadatke. U stvari, oni sebi zadaju temu za razmišljanje, pa kroz tu temu za razmišljanje mi diskutujemo. Pa, vidi, koje komentare oni jedni drugima daju, to je duplo vrednije još onoga feedbacka koji mogu ja da im dam ili neko od drugih kolega. Odjednanput dobiješ zainteresovanost. Tu smo mi nešto naboli mnogo zanimljivo. I meni je to preokupacija sutra zbog nečeg što je van granica Srbije.

Ivan Minić: Tu postoji, naravno, nešto što opet ljudi iz neke moje generacije koje znam, koji su se opredelili za drugačiji put, koji su išli na neke dobre, strane fakultete, završavali, itd, svi imaju veoma ozbiljne karijere, velika mi je čast što su mi prijatelji, što se i dalje čujemo, vidimo s vremena na vreme, ali oni vrlo često institiraju na tome koliko njima znači to što su bili deo jedne fantastične grupe ljudi, gde njih 30-ak sa fakulteta danas na 30 tačaka sveta svako u nečemu fantastičan i uvek mogu jedni druge da okrenu telefonu i da se posavetuju, i da potraže neki kontakt, i da potraže neko rešenje, da jedni druge preporučuju, jedni druge guraju. Jer iako nama nekako prirodno to – mislim da je to jedan od bagova mentalitetskih – nama je prirodno da gledamo sve ljude kao konkurenciju. Ne postoji konkurencija, ima previše prostora da bi mi gledali te stvari kao konkurenciju.

Srđan Janićijević: Naravno.

Ivan Minić: Jednostavno, mi jedni druge kada poguramo, što bi rekao veliki trener Svetislav Pešić, bolje veći deo velike baklave nego cela baklava, ali mala.

Srđan Janićijević: Tačno.

Ivan Minić: Ja mnogo volim njegove primere i mislim da je genije.

Srđan Janićijević: Dobar primer. Ko je rekao baklava?! 🙂

Ivan Minić: Tako da, to mi je nekako uvek bilo – znaš, onaj marshmallow test.

Srđan Janićijević: Da.

Ivan Minić: Marshmallow test i cela ta priča, kao kad pričaš to iz ugla nekog ko je odrastao u okolnostima u kojima nismo – nismo mi, nego nekim normalnim okolnostima – kao: Da, da, potpuno je normalno da dete koje nije istraumirano će da sačeka sutradan i da pojede dva marshmallowa. Ali, neko ko je odrastao ovde 90-ih, on zna da sutra neće biti ni onog prvog.

Srđan Janićijević: I kesu će da lapi. Znači, odmah ide…

Ivan Minić: Ne možeš da očekuješ da ga posmatra na isti način kao neko iz tih okolnosti.

Srđan Janićijević: Ali, da se nadovežem na ovo što sam malopre, što nisam doterao do kraja, a onda si ti u stvari malo i to povezao. Ti imaš čak i te najprestižnije škole svetske – govorimo o poslovnim školama pošto to znam, da budem vrlo precizan – nailaze na to da ne mogu da daju kompletna rešenja onima koji tu dolaze. I da oni imaju sistem tog obrazovanja poslovnog ima nekoliko ozbiljnih nedostataka. Ako je formalno obrazovanje, nije mi dovoljno praktično, ne rešava mi problem. Ako je neformalno obrazovanje, opet mi ne reševa problem, osim ukoliko zahteva da imam nekoga ko će mi biti predavač ko se stvarno razume u moj posao i to ne može da se reši na nekom kursu, trening, programu koji traje tri dana. Jer mora da ima neki followup, mora da ima nešto što se iza toga posle desi. Imam problem sa tobom opet alumni mrežom. Ja sam završio TRIUM Executive MBA, koji je treći godinama, deset godina treći u svetu, među prva tri najbolja Executivea MBA u svetu, i kao jedini Srbin koji je to završio. Vidi, šta meni znači network? Divan mi je, imamo sve te grupe, Bangladeš, ovi gore, Šri Lanka, Burma, Amerika, Kanada. Super da sam ja ostao stjuard u JAT-u, pa da kupujem i da obilazim svet, ali, vidi, moja teritorija, ja radim, živim ovde. Ti si meni važniji petnaest puta i ja tebi nego što će meni da bude vlasnik juvelirnice iz Pariza. Super je za samoupozdanje i za ego i da lajkujem njegove slike na Faceu i on moje, ali, vidi, interakcija našeg suživota je ovde. Ne radi se dovoljno ni na međunarodnim alumnim mrežama na taj način. Znači, alumni mreža meni treba u mom selu. Moj komšija, moj pekar, moj bravar, grobar, novinar. Ovo što imamo, da kažem, to je naš eko sistem. Stimulacija opšteg dobra kao posledica, takođe, je ozbiljan manjak tih sistema. Šta to znači? Mi smo svi neki različiti, borimo se za neki svoj sopstveni opstanak i krkamo taj marshmallow. Kad ga vidimo u naznakama, mi ćemo već da se bacimo kao lavovi. Jer to je borba za opstanak. Šta da radiš, takva nam je. Kad budemo siti, nećemo za tim imati potrebu. Ali, javlja se polako kod ljudi potreba za nečim što je neko zajedničko opšte dobro. Ljudi brinu o svojim zaposlenima, brinu o svojim kupcima i dobavljačima. Vole da učine nešto, da renoviraju možda neki krov, neku zgradu, nešto što i nije njihove, ali je lepo, ulica, ne znam ni ja. Da se pomaže nekom, a da nije samo na nivou SMS poruke. To je uloga škole. Ja tako vidim ulogu ovoga što mi radimo. I svi ljudi, nije slučajno – ti si više puta i bio gore i video si, nikog mi ni na šta ne prisiljavamo. To je neka mreža koju sam se neko prepoznao i nama sami nude ljudi. Je li vam treba? Šta možemo? Je li treba nešto što mi možemo? E, to je virus koji mi hoćemo da zapatimo i da mi u stvari budemo unutra neka platforma kvalitetna, pouzdana i poštena, a da se onda posle to ide nekim svojim prirodnim putem. I neko će da kaže: Vidi, ja sam zahvaljući njima unapredio biznis, ili možda, nije mi biznis propao, ili možda, lansirao sam novi biznis. Studenti naši će možda zajednički lansirati neke biznise, gde ćemo mi da budemo od neke koristi. Ima ideja da napravimo venture fund. Ima ozbiljna radna ideja da napravimo taj tzv. Vivaldi Forum za finansiranje preduzetničkih ideja. I čak nam se javili neki ljudi posle prolećnog foruma da kažu: Mi ćemo da – zainteresovani smo. Mnogo je naša sredina zanimljivija kad neko uđe unutra, u mikro. Makro je glavobolja. I dosadno. A na mikro, svašta možemo zajedno.

Ivan Minić: Svašta nešto ima zanimljivo na mikro. Ja vidim taj problem rasta mikro u nešto dalje. I to jeste nedostatak znanja i iskustva svega, koji je posledica mnogo toga, ali i najviše činjenice da prosto do pre 30 nije postojalo.

Srđan Janićijević: Kao da mora da raste, Ivane. Iz perspektive mi svi maštamo. Kao da tvoj biznis ili – ne mora MŠM da postane inside. Ili…

Ivan Minić: Nikad nije problem ako ne postoji diskrepanca između želje, mogućnosti i očekivanja. Problem je kad ti želiš da to bude veće, bolje. Još veći je problem ako misliš da zaslužuješ to, a objektivno nemaš znanje i nemaš kvaliteta za to.

Srđan Janićijević: Tačno.

Ivan Minić: Kod naših ljudi se to dešava često. Meni je svaka porodična biznis priča, a znam ih baš mnogo, koja je na nivou: Mi smo napravili nešto što je nama lepo. Mi ne želimo da to bude mnogo veće. Mi ne želimo da to mnogo menjamo. To je savršeno. Zašto ne želimo? Ne možemo da iskontrolišemo kvalitet. Ne možemo. Ne želimo veći stres. Ovo je nama super. -Je li to? Super! Zadrži se onda na tome. Problem je, naravno, taj momenat kad postoji potreba, želja da se poraste, a ne postoje kapaciteti za tako nešto. I mislim da je zbog toga, i, naravno, kroz razne fakultete, postojanje studentskih programa koji se bave tako nekim temama, ali oni najčešće vrlo nisu primenjivi, i životni, i konkretni. Ali, pre svega kroz postojanje celo eko sistema koji je oko Mokrogorske škole, što je specijalizovani kursevi, obimniji treninzi, specifični treninzi i ceo veliki program studija, plus ovi događaji koji se dešavaju kvartalno za svaki za svoju publiku, mislim da je to jedna zaokružena priča koja predstavlja jako zdravu osnovu za taj potencijalni procvat koji može da se desi. Jer ja uvek kada pričamo, ja dolazim iz IT-ja, meni sve IT priče bliske, ja sve te ljude znam 20 godina unazad. Ja samo smatram da mi možemo da imamo, Bože zdravlje, još jedan Nordeus, još dva Nordeusa i sve to. Ali, možemo da imamo još 200 Hauzmajstora.

Srđan Janićijević: Tačno.

Ivan Minić: Možemo da imamo još 200 pekara Trpković.

Srđan Janićijević: Tačno.

Ivan Minić: Možemo da imamo toliko tih drugih stvari koje će u konačnici da naprave mnogo veću društvenu razliku nego ovaj udar groma koji se zove Nordeus ili 3Lateral ili nebitno, neko treći.

Srđan Janićijević: Jeste, jeste. Može i jedno i drugo. I jedno i drugo i treće. Zato što to su isto te priče koje sad imaju…

Ivan Minić: Ne isključuje to jedno od drugog.

Srđan Janićijević: Otišao je Geox, stimulišeš stranog investitora. Sve u tom portfoliju može da pomogne. Ono na šta naša koncentracija treba da bude, jesi li ti neko socijalno biće, i razumeš kontekst sistema u kome radiš, jer si aktivan, pa za tebe je eko sistem koji mi nudimo dobra podrška. Jer tu mi u stvari jedne druge gajimo, da tokom godina svi na neki način budu bolji. I to je toliko vidljivo. Znaš, ogromna je promena, na primer, pre 6-7 godina ko je nama dolazio u školu i ko dolazi sad. Uzmi koronu – u koroni niko iz velikih državnih firmi, niko iz velikih ogranizacija. Celo poslovanje prošle godine su bili mali biznisi.

Ivan Minić: Koji su konačno shvatili.

Srđan Janićijević: Evo, otvorio se prostor i ti odjedanput gledaš: Vau, što je ovo dobro! Što je ovo uzbudljivo! I sad ti slušaš životne priče nekih ljudi koji slave slave, rađaju im se deca, žive, odu na odmore, kreče kancelarije, bave se nekim regularnim životom i kreairaju neku vrednost. Da li si ti u IT-ju ili to što ti kažeš ili si u malinama ili štampaš majice, potpuno mi je svejedno. Ti deliš neki isti sistem vrednosti, da si radoznao i da gledaš šta može bolje.

Ivan Minić: I da tražiš način da nešto što nije izvesno da može da funkcioniše ipak napraviš nekako da funkcioniše.

Srđan Janićijević: Tačno, tačno.

Ivan Minić: Voleo bih, ako možeš to da uradiš ti, pošto mislim da ćeš to uraditi svakako mnogo bolje od mene, jer je iz tvoje glave izašlo, da kažeš šta postoji – ja sam to ugrubo rekao, ali šta postoji u okviru škole i kome je šta namenjeno? Za koga je zamišljeno šta od programa?

Kome je namenjena Mokrogorska škola?

Srđan Janićijević: Pa, hajde da ne pravimo, što bi rekli, propagandu, nego više da imamo neku informativu. Ima, da kažem, dva neka dela kojima se škola u osnovi bavi. Jedno su programi razvoja upravljačkih veština, svih mogućih veština upravljanja, poslovnih veština. I druga grupa su ono što mi zovemo poslovni događaji. Javnost više zna poslovne događaje, jer su to Vivaldi Forumi, koji su dosta i prepoznati, i koji su, što bi rekli, i najbrži i najkraći način ako hoćeš da vidiš šta ima novo, da dođeš po neku svoju dozu inspiracije, to su Vivaldi Forumi.

Ivan Minić: A i neposredna prilika da upoznaš gomilu tih ljudi koji su ti zapravo na dohvat ruke.

Srđan Janićijević: Tačno, tačno. U okviru toga događaja imamo ono što zovemo još tzv. edutainment ili obrazovne događaje, koji su kao mešavina korporativnih team buildinga i obrazovanja. I to je opet nešto vrlo specifično, gde mi mešamo – razumemo šta organizaciji treba. Oni nam ispričaju. Onda mi kažemo: Aha, ovo ti treba za obrazovanje, a ovo ćemo da ti damo kao zabavu da bi se to lakše primilo jedno na drugo i da ima smisla. A od menadžment programa, od programa obrazovanja imamo faktički sistem kao kad bi, recimo, zamislili neku najpedantniju inostranu, poslovnu školu, a po tom algoritmu. Imamo za nivoe menadžmenta, za one koji su mladi u poslu, za koji su na počecima, imaju 4-5 godina, koji su već kalfe postali. Onda imamo za majstore, kao što bi bili MBA program ili taj Bolje biznis smer, to je za ljude koji su već dokazani. Zašto tebi treba da ideš sa na neki dodatni program? Ti si se već dokazao: napravio si firmu, prodao si firmu, imaš drugu firmu, imaš treću firmu. Mogao bi čovek da kaže šta će mi to. Zašto sam ja išao na Executive MBA sa 44 godine? Za posle karijere koju sam imao? I potrošio na to možda dva Porschea?

Ivan Minić: To je dosta Porschea. 

Srđan Janićijević: Što? Ima nešto što mora da bude, a nije mi ideja bila aha, kad to završim, ostvariću veću profitnu stopu. Nije mi to motivacija.

Ivan Minić: Zaradiću tri Porschea. 🙂

Srđan Janićijević: Ma, motivacija mi je da uživam u svom… Da sam stvarno dobar muzičar, da znam šta sviram, da znam kako da uživam u svom poslu. E, to radim!

Ivan Minić: Da otvoriš neke nove vidike, da upoznaš neke nove ljude, da možda napraviš malo da se… Mislim da je i to jako važno za sve koji su duboko u stvarima koje rade, a po prirodi stvari, neki smo široko, a mnogo smo duboko, da malo izađeš iz okvira u kojima si. Jer koliko god jednostavno iz te pozicije ne možeš da vidiš sve što treba.

Srđan Janićijević: Naravno.

Ivan Minić: A ja sam čovek – dobro, još uvek nisam diplomirao, ali obećavam, već treću godinu obećavam…

Srđan Janićijević: Imaš neki osećaj preda mnom obaveze da to – ja ću da iskoristim to, nemam ništa protiv! Ja verujem da isto to – da budemo tu precizno, pošto to pričam omladini i deci – ja verujem da stvari, nema veze kad, ali lepo je kad se stvari završe.

Ivan Minić: Slažem se.

Srđan Janićijević: Nešto ne mora da bude, ali super je kad se stvari ipak završe.

Ivan Minić: Pa, posebno ako ih doteraš do toga da samo što nisi.

Srđan Janićijević: Eno ga i Slavimir, kad je on diplomirao, koliko mu trebalo godina. Čovek je postao zvezda, dobićeš milion lajkova na Facebooka kad budeš stavio neku, kako se zove…

Ivan Minić: Mogu da najavim eksluzivno da će uskoro da nam dođe u goste. Ali, šta sam hteo da kažem, da prosto taj momenat kada gledaš stvari iznutra, toliko toga je izvan tvog vidnog polja. Jednostavno, ne možeš da ih vidiš. Neko sa strane može. A možda možeš još bolje ti ukoliko uspeš da se izmestiš. Pa, i ako se izmestiš, imaš još par očiju koje su radoznale, a, bogami, svašta znaju i mogu da primete ponešto zanimljivo. Može magija da se desi. Meni se mnogo puta dešavalo da sednem, uglavnom prijateljski, kao konsultant, da pomognem nekome, i da mi nakon tri sastanka, na kojima mu ja ne dam nijedan savet nego ga pitam 1001 stvar, pita: Dobro, pa kad ćeš da mi rešiš sve probleme? -Brate, ja prvo moram da shvatim šta ti radiš. Ja prvo moram da razumem zašto postoje problemi. -Pa, znam, ali neke tvoje kolege odmah dođu sa rešenjem. -Super. Ja očigledno nisam taj konsultant. I verovatno nikad neću biti. Nekad, sa 20 godina iskustva, posle pete rečenice ja imam jasnu pretpostavku šta bi moglo da bude problem. A ima situacije gde je to nešto što je toliko duboko, što je toliko malo, posebno ako je nešto jako dobro, samo malo mu fali da bude fantastično. Naći to malo…

Srđan Janićijević: Pa, to je sve. To je sve.

Ivan Minić: I to ne može da se desi za sekund.

Srđan Janićijević: Ne može. I ne može da se desi odjedanput. Neke stvari možeš da vidiš, a da nisi toga svestan, pa da onda probaš, pa pokušaš ponovo, pa ti neko otvori. Ali, moraš da imaš otvorene oči, i moraš da imaš čula da slušaš, i da prosto osećaš. Ovi moji ne vole kad ja kažem da smo mi u biznisu promocije i inspiracije, a ne prodaje znanja. Ali, činjenica je da mnogo ljudi sa kojima smo mi u kontaktu su nekako ponosni da ti nešto kažu kad im se desi nešto novo ili lepo, a to ništa drugo ne znači nego da su inspirisani.

Ivan Minić: Slažem se. Hteo bih samo da kažem to da sam primetio, i vrlo to pohvaljujem, da ste krenuli da radite dosta više proizvodnju nekog zanimljivog sadržaja koji se nalazi na vašem kanalu. I pre su bili oni razgovori. I tokom korone su bili oni makar Zoomovi.

Srđan Janićijević: Pokušaji, da. 🙂

Ivan Minić: Koji su meni lično bili jako, jako interesantni. Ali, ovo sad mi deluje sistematičnije, planski urađeno, i apsolutno preporučujem svakom da baci pogled na to, isprati šta se tu dešava. Ako ništa drugo, dobiće teme za razmišljanje i upoznaće neke ljude od kojih će možda u jednom trenutku shvatiti da želi da nauči nešto malo više. Tako da svaka čast na toj inicijativi.

Srđan Janićijević: Pa, baš ti hvala. Baš si sladak. Jeste, trudimo se. To je program Aleksejev, to je on pokrenuo. Eto šta može da kažem o mladosti, da ima taj zgodan spoj, da su neke igre s našim rečima, da nije sad nešto ono Veče sa Džonom, sa Džej Leno i ovo, nego da ima to – raščivijanje. Ima, zanimljive su reči. A, vidi, sagovornici su famozni. Ono što je još zanimljivije je što se to složilo da sa snimanjem Foruma i ovih Vivaldi Talkova, to će biti neka verzija TEDx Talka srpskog samo tako. Tako da ima tog materijala koji ni ne stavljamo, nego kao polako ćemo se. Ali, u stvari, to treba da bude: Hoćeš nešto obrazovano? Evo, vidi! Šta je u finansijama EBITDA? Nađi. A šta se dešava s kriptovalutama? Evo, nešto ćemo. A šta ima u digitalnom marketingu? Slatko je. Sladak format novi. I nije jednostavno ni to napraviti, kao što nije ništa. Kod nas je sve nešto komplikovano i svi ti odmah viču ma, šta će vam to. Nema veze, ali drago mi je. Baš mi nekako imponuje da si to primetio, naročito ti.

Ivan Minić: Postoje razne dobre inicijative i Forum na kome sam ja bio, koji je bio prolećni, ali nije se baš desio na proleće.

Srđan Janićijević: Okasnili. 🙂

Ivan Minić: Iskreno, meni je bilo drago pošto je vreme bilo još lepše tada – je bio vau! A, i ovi dosad su bili jako dobri.

Srđan Janićijević: Da.

Ivan Minić: Ali, ovo je zaista bilo level-up.

Srđan Janićijević: Vidi, uključujemo te, Ivane, da nam pomogneš za sledeću godinu za vau plus, jer to sad mora da bude – nećemo sigurno da stanemo na vau. Moramo da idemo vau nešto.

Ivan Minić: Dobro, tu sam ja za sve što treba. Pričaćemo. Hvala ti što si podelio sve ove priče, i što si nam dao neke teme za razmišljanje, i što si napravio neke fantastične stvari. Neke stvari si napravio fantastične za sebe, ali mnogo stvari si napravio i za nas ostale, što nisi morao, pa baš zato ti hvala na tome. Hvala vama što ste nas slušali i gledali, kao i svake nedelje, iako meni i dalje nije jasno zašto. Hvala našim prijateljima iz kompanije Epson koji nas podržavaju u realizaciji podkasta. Sve predloge, sugestije, pitanja, komentare napišite na Youtubeu u komentarima i ja ću se potruditi da sve što je za mene odgovorim ja, a sve što je za Srđana odgovori on. To bi bilo to. Vidimo se sledeće nedelje.