EP125: Dragan Trifunović

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: U današnoj epizodi moj gost je Dragan Trifunović, u industriji poznat kao Gizmo, a široj populaciji kao čovek koji stoji iza onih Helivideo snimaka Beograda i raznih drugih lokacija. Dragan je neko ima više od 20 godina iskustva u produkciji, radio je u medijima, a već više od 10 godina se bavi snimanjem iz vazduha: od prve letelice koju samostalne napravio do danas vrlo ozbiljnih dronova koje koristi za snimanje. A imao prilike da radi i na najzanimljivim domaćim projektima i na raznim koprodukcijama, ali i na stranim produkcijama ovde, od Holivuda preko Bolivuda, i generalno indijske produkcije do raznih reklama sa raznim svetskim studijima. Nedavno je, kada smo se čuli da dođe da snima, bio na Staroj planini i snimao sa ekipom Bera Grilsa kadrove iz vazduha. Tako da mnogo zanimljivih priča i mnogo priča o tome zapravo kako kada uvidite neki prostor i osetite potrebu da krenete samostalno u neki poduhvat, uz podršku porodice, možete da ostvarite neke neverovatne stvari. Takođe, jedna od stvari kojom ćemo se baviti je i regulativa u njegovom poslu, koja je vrlo komplikovana i kruta, koja u suštini onemogućava da se ta industrija još više razvija. Pa, eto, ako postoji neko ko može na to da utiče, neka posluša epizodu. Ako znate nekog, pošaljite mu. Verujem da će možda imati razumevanja i da ćemo možda napraviti neku malu društvenu promenu. Svakako, siguran sam da ćete u ovoj epizodi uživati.

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Dragane, dobro došao.

Dragan Trifunović: Hvala.

Ivan Minić: Mi smo ovde u prethodnih sto i dvadeset i kusur emisija imali u nekoliko navrata pilote. Ili ove što su hteli da budu piloti. I ove što vole avione i sve. Ali, nismo imali zapravo nikog ko leti. Ti si nam prvi ko redovno leti sa različitim letelicama. Sad, dobro, zasad još uvek ne leti u okviru tih letelicama, ali leti njima. I ti si najpoznatniji naš drondžija, što mi volimo da kažemo. Čovek koji je zaslužan za manje-više skoro sve impresivne kadrove iz vazduha koji su snimani na ovim prostorima prethodnih pa skoro 10 godina. Ali, kako to obično ide sa ovim mojim razgovorima, doći ćemo mi do dronova i do svega, ali kako je sve počelo? Šta si hteo da budeš kad porasteš kad si bio mali?

Kad porastem biću…

Dragan Trifunović: Prvo, hvala na pozivu. Jako mi je drago da se družimo i da ispričam neku svoju priču. Kao mali maštao sam da budem neki astronaut, što možda bude jednog dana. 🙂 Skoro sam pričao sa ženom kako je Ilon Mask krenuo da priča o koloniji na Marsu, ja kao: San mi je da odem na Mars! I žena kao: Bogte, ti nisi normalan. -OK. Kao klinac sam maštao da budem astronaut. Naravno, to je bilo nedostupno. Kako se život razvijao i okolnosti menjale kroz život – bavio sam se ceo život fotografijom, od malih nogu. Radio sam dugo po televizijama video-animaciju, montažu, itd. I onda je negde 2008-09. kad je bilo – nešto sam buljio po internetu i naletim na nemačku firmu MikroKopter, koja pravi tzv. dronove. Tad se to zvalo multirotori. Dronovi su prozvani posle. Ludilo! Ovo moram da imam! Fenomenalna alatka za moj posao. A kad sam video cenu, i onda kao: Čekaj, tajmaut! Polako! Ne znaš kako to funkcioniše, nisi to nikad radio. Sve što leti hoće nekad i da padne. I ta prvobitna ideja da kupim, to je bilo nedostupno, bilo skupo. Ali, nekako ta ideja nije izbila iz glave. Onda sam se zahvaljajući internetu našao forum, neki ARC Groups, gde se skupljaju raznorazni ljudi koji se bave tako nekim modelarstvom, letenjem, raznoraznim letelicama. I nađem projekat za neki trikopter. To je sad multirotor dron sa tri motora. I kao rešim da probam to da pravim. Poručim sve što mi treba sa neta, sve delove. I po tom projektu, po nacrtu, to je trebalo da se pravi od drvenih letvica. I bukvalno je bilo kao Grunf iz Alan Forda. Tri drvene letvice, motore sam vezivao onim plastičnim vezicama. Bukvalno je bilo skarabuženo i tu sam ja silne muke ima dok sam ja to uspeo da napravim, da sklopim, da sve radi. Jer nisam imao nikakvo prethodno iskustvo sa takvim stvarima i nisam poznavao nikoga ovde ko se bavi modelarstvom ili tim remote control letenjem. I onda je bilo sizifovski, bukvalno sve sam. Traži po internetu, pa kreni, pa probaj. Pun sam ožiljaka po prstima od neznanja i od udaranja elisa. 🙂 I kad sam posle nekih par meseci uspeo to da sklopim da radi i da poleti, okačio sam GoPro kamericu bio na to. Prvi snimak iz vazduha. Pritome to nije imalo nikakav gimbal, ono kruto vezana kamera, poleti i napravi snimke. I ovaj jedan kolega, Keki, koji je radio neke malo kvalitetnije spotove, i kao: Ludilo! Hajde da snimamo spot! -Jesi li video na šta liči ovo? Odvratno je! -Nema veze! Hajde da budemo prvi! -Hajde! I onda smo uradili neki prvi spot i posle toga je krenula ludnica. To je postao opšti hit. Svi kao: Hoćemo dron, hoćemo dron! E, onda sam se posle usudio da kupim taj nemački prvi. I opet sa tim Kekijem prvi veći projekat koji smo radili bilo je Zdravku Čoliću smo snimali spot na Žabljaku, pesma Pamuk. I onda otad je krenula eksplozija. Bukvalno sve produkcije su krenule: Hoćemo dron, hoćemo dron! Pa sad, daj veće kamere, daj novije kamere. I onda je krenulo dalje. Morao sam pravim veće dronove za veće kamere i onda je to otišlo dosta daleko. 🙂

Ivan Minić: Kad sam istraživao to, pošto mi je bilo jako interesantno u nekom trenutku, prosto istorija letelica – i, OK, ta cela priča sa avionima je prilično poznata. Svi znaju braća Rajt i kako se to sve razvijalo. Međutim, za helikoptere se uglavnom u principu ne znam istorija. Odnosno, ima nekih ljudi koji su entuzijasti, koji znaju, ali generalnoj populaciji to nije poznato. I onda kad kreneš da istražuješ, shvatiš da je morao biti neki ludi Rus koji je to napravio, jer kad gledaš kako su ljudi eksperimentisali, to je bilo pakleno komplikovano da stabilizuješ.

Dragan Trifunović: Jeste.

Ivan Minić: Jer očekuješ da se nešto ponaša kontrolisano, a prilično je postavka komplikovana i nestabilna.

Dragan Trifunović: Da, jako.

Ivan Minić: I onda baš Igor Sikorski, koji je, da kažemo, napravio prvi helikopter i sve, na kraju to nije uspeo da uradi onako kako je hteo u Rusiji, odnosno mislim da je u pitanja baš Belorusija. On je otišao u Ameriku. U Americi radio kao avio-inženjer, pravio avione, uspešno pravio avione da bi skupio novac da napravi ono što mu je bio cilj da napravi, a to je helikopter. I dan-danas Sikorski helikopteri su onaj najveći, najkompleksniji, sa najvećom vučom, nosivošću, itd. To je baš impresivno, ali to – ceo put i svi ti problemi koje je on rešavao, to je trajalo. 30 godina je on to pravio. I pola veka kasnije, ti imaš neke ljude, entuzijaste, koji na forumima razmenjuju informacije o tome i prave u kućnoj radinosti. Ja znam neke ljude koji su pravili i avione, ali to je kao model mnogo jednostavnije.

Na kom principu rade dronovi?

Dragan Trifunović: Generalno, pravi helikopter ima potpuno drugačiji princip letanja od ovih multirotor koji mi koristimo. Znači, pravi helikopter ima promenljivu geometriju elisa. Znači, jedna elisa koja se vrti gore, recimo, nekom konstatnom brzinom, ali ima promenljiv ugao lopatica koje potiskuju vazduh. I na osnovu toga leti, menja pravac, itd. Ove letelice koje mi koristimo, multirotore, kod njih su elise fiksne, u smislu nema te rotacije, nagiba napadnog ugla lopatice, nego se sve reguliše promenom broja obrtaja. Znači, da li će da leti napred, pa onda zadnji motori se ubrzaju, prednji se uspore u krug, itd. – samo promenom obrtaja. Tako da dosta je jednostavniji sistem nego kod pravog helikoptera.

Ivan Minić: Dobro, ima više opcija.

Dragan Trifunović: Naravno, naravno. Modeli aviona – znam dosta ljudi koji se bave time. Ima gore, na 13. maju, na jednom malo sportskom aerodromu u Zemun Polju, tu se često skupljamo modelari. Pa, onda donose ljudi raznorazne letelice. Jako zanimljivo za videti. I super je što i klinci se uključuju u to. Dosta ljudi dovode svoju decu. I zanimljivo je stvarno.

Ivan Minić: Mnogo je sve to dostupnije danas i mnogo lakše može svako u suštini prateći nekakav Jutjub i naručujući delove da napravi nešto što mu je interesantno. Naravno, za ove neke naprednije stvari treba i više znanja i svega, ali da napraviš nešto prvo danas je to mnogo lakše nego pre samo 10-ak godina.

Dragan Trifunović: Jeste, jeste.

Ivan Minić: Ali, ja bih voleo da napravimo jedan mali intro pre prve letelice. Zato što mislim da je tvoja prethodna karijera vrlo značajna za sve ono što se dešavalo dalje, kao i trenutak kada si ti doneo odluku da promeniš svoj život suštinski iz korena. Pominjao si fotografiju, i da ti je to bila pasija i strast ceo život, ali tvoja karijera profesionalna je bila vezana za televiziju dugi niz godina.

Kako je tekla karijera?

Dragan Trifunović: Pa, da. Fotografijom sam počeo da se bavim negde od 7-8. godine. Moj tata je imao onu rusku laboratoriju, kofer onako.

Ivan Minić: Naravno. Mislim da je svaki dobar tata imao to.

Dragan Trifunović: Da, svaki tata je to imao, i Smenu 8, i Kijev, i Zenit. U stvari, Zenit sam kasnije ja kupio, a uz tatu je krenulo sa Smenom 8 i sa Kijevim. I onda mi je u školi, to mi je bilo neko inicijalno interesovanje, jer sam video kako on to radi, pa sam u školi krenuo na foto-sekciju. Prilično lepo je to bilo i zanimljivo. Onda sam išao u vreme stare Jugoslavije po nekim republičkim, saveznim takmičenjima. To su bile jako lepe uspomene odatle i mnogo sam naučio u tom periodu od raznoraznih ljudi. I onda 95. sam počeo da radim na BK televiziji. Nije bilo posla. Fotografija je tad potpuno bila, u ono vreme sankcija, potpuno bila – nije bilo posla u tome. Gde ću, šta ću, počnem da radim na BK televiziji bez veze neki posao. Rekoh: Neću ceo život da radim bez veze posao. Onda sam krenuo – 97. sam kupio svoj prvi kompjuter, neki 486. Pa, bio sam se zainteresovao za 3D grafiku, animaciju. Učio sam 3D Max na 486 sa dial-up internetom. To su bile muke žestoke. Neke stvari koje baš želim u životu, koje me zainteresuju, vrlo sam uporan u tome. Onda sam ja danima i noćima sedeo i preko dial-upa skidao tutorijale, render, učio. Tako da moja karijera i poslovi na televiziji su počeli malo da napreduju. Počeo sam dobijam bolje poslove, pa sam onda počeo da se bavim pored 3D animacije da radim i montažu, da učim. Bio sam pet godina na BK, pa YU-info televiziji, pa na Pinku. Radio sam kao animator, montažer, fotograf. 2004-5. sam provalio iStockphoto. Ja kao: Mogao bih nekako svoje znanje malo da naplatim preko interneta. Onda sam počeo da prodajem fotke, pa je posle krenuo stock video. I taj stock video je u stvari meni doveo do priče sa dronovima. I to slučajno. Tad sam, ono što sam pomenuo malopre, naleteo, nešto tražeći sam naleteo na MirkoKopter, taj nemački sajt, i kapirao sam da bi taj dron, tj. multirotor bio idealan alat za stock video za snimanje, što tada nije postojalo. I tako je krenula priča sa tim. I vremenom sam primetio da pored toga što sam naučio dobro da letim i što imam pristojnu opremu, da jedna od presudnijih stvari u mom, da kažemo, uspehu je poznavanje fotografije, tehnika snimanja i kadra, što imam dobar osećaj za kadar. Onda, recimo, klijenti traže – nešto treba da se snimi. Ja im snimim kako oni hoće. Onda kad sam već u vazduhu, ja vidim da to može nekako drugačije da se uradi. Onda pokažem im neku svoju ideju, svoju verziju. Njima se, recimo, to svidi. Tako da mislim da je to jedna od bitnijih stvari u mom uspehu u ovom poslu.

Ivan Minić: Kako si odlučio da presečeš i da izađeš iz priče sa 9 do 17 radnim vremenom i da pređeš u freelancere?

Kako je prelomio i prešao u freelancere?

Dragan Trifunović: Bilo je jedan čudan srećan i nesrećan splet okolnosti. Dok sam radio na Pink televiziji, ja sam tad radio kao animator, montažer, fotograf za celu kompaniju. Raspadao sam se od posla. I vremenom su počeli da dolaze raznorazni poslići: fotkanja za klijente. Posle sam morao da otvorim firmu. I onda sve više počne da mi smeta radno vreme od 9 do 17, jer nisam mogao da usklađujem te privatne poslove. Onda 2006. sam imao neki ozbiljan karambol sa zdravljem, tako da je napravljen bio dogovor sa ovima na televiziji da nemam fiksno radno vreme, nego da imam kao fotograf za celu kompaniju da imam, hajde da kažem, zovu me kad treba nešto.

Ivan Minić: Po potrebi.

Dragan Trifunović: Po potrebi, da. I onda sam skontao da i pored tog slobodnog vremena koje sam imao da mi mnogo više prija da radim za sebe, za svoju firmu, da kad hoću, da biram poslove. I onda sam počeo da napuštam tu ideju sedenja u firmi za neku platu. I 2012. onda je to finalno završena saradnja sa njima i onda sam nastavio da radim. Već sam bio krenuo i sa dronovima tad. I nijednog trenutka se nisam pokajao što sam otišao na tu stranu. Čak sam više puta neke kolege koje sam sretao bio sa televizije i sa ostalih, oni su kukali: Jao, mala plata! Kasni plata! Nema plate! A koji su istovremeno bili – kao freenlanceri su radili za neke produkcije, recimo, kran i ostalo. Rekoh: Čoveče, batali televiziju, batali stalnu platu, ako imaš drugo znanje, drugi posao sa strane za koji te ljudi traže. Rekoh: Nemoj gubiti vreme za stalan posao. Razvijaj to što imaš. Tako da nekoliko ljudi me je poslušalo i zahvalni su mi na tome. Ne kažem da je svima to uspelo, ali ko god ima neko znanje mislim da ne treba da se zarobljava, da sedi u nekoj firmi za bednu, malu platu, itd.

Ivan Minić: Dobro, naši ljudi vole sigurnost.

Dragan Trifunović: Jasno.

Ivan Minić: I izvesnost koja dolazi uz neko i fiksno radno vreme i nekakvu fiksnu platu.

Dragan Trifunović: Ako je plata redovna. 🙂

Ivan Minić: Ali, ako ti više puta propustiš neku priliku zbog toga, onda verovatno treba da kreneš da razmišljaš o tome da možda postoji i neko drugo rešenje i alternativu. Leteći tako širom Srbije i sveta, imao si prilike da vidiš i neke stvarno neverovatne stvari, da učestvuješ u nekim fantastičnim projektima. Ja sam prvi put naleteo na tvoje snimke gledajući snimke Beograda. To je bilo jako davno i sećam se samo Helivideo opisa na – watermarka na snimku. I to su suštinski, da ja znam, bili prvi snimci Beograda iz vazduha, ako ne računamo neke snimke, fotografije neke iz helikoptera i slično. Ali, to kad vidimo, već vidimo da su krenule da žute te slike polako. Kako se razvijala ta priča od trenutka kada si snimao prvi spot do ovoga gde smo danas?

Kako se razvijala priča sa snimanjem iz vazduha?

Dragan Trifunović: Posle tog prvog spota krenulo je. Zvali smo iz domaće produkcije, Vision Team su me zvali da idemo na Kostariku da snimamo Survivor. I to je bilo jedan od fenomenalnijih projekata u kojima sam učestvovao. Mislim da je to bila 2012. Mesec i po dana smo bili Kostarici. Po džunglama, po morima. Znači, fenomenalno iskustvo. Nakon toga sam radio Budva na pjenu od mora. To je bilo razvaljivanje od posla. Znači, više nisam znao gde ću. To je bilo pet puta mesečno za Crnu Goru, minimum. Taman se vratim, oni me zovu ponovo. Par puta je bilo ljudi, ne mogu više. Stvarno je postalo naporno. Svi živi su se kao primili, hoće dron na sve živo.

Ivan Minić: Gde god da ubaciš u tom trenutku, gde god da ubaciš snimak, to izgleda mnogo skuplje, mnogo ozbiljnije.

Dragan Trifunović: Jeste, jeste. Ali, i tu mora imati mere. Neki su preterivali, pa sad urade, recimo, ceo spot urade u dronu. Ja kažem: Ljudi, nije poenta u tome. Poenta je malo zabiberiš s ovim, da dobije. E, onda su krenuli zahtevi za većim dronovima, za većim kamerama. I sad tu moram da kažem da sam imao veliku podršku u porodici. Jer nećkao sam se da li da – ipak su ozbiljne pare u pitanju. Vremenom sam ja pare, novac koji sam zarađivao od tih projekata nisam trošio bez veze, da sad kupujem neka besna kola, itd, što mi nije cilj u životu. Nego sam ulagao u opremu da bih razvijao posao dalje. I par puta kada sam bio u ozbiljnoj nedoumici da li da kupim neke skupe kamere, skupe dronove, supruga kao: Ako to misliš da će ti to doneti pare, da si siguran da će doneti pare, nemoj da razmišljaš – idi kupi. Tako da je jako bitna ta podrška koju sam imao od strane porodice.

Ivan Minić: Tehnika koju koristimo danas za snimanje je drastično napredovalo u prethodnih 10-ak godina. I, što je još važnije, jako visok kvalitet je postao jako dostupan.

Dragan Trifunović: Jeste.

Ivan Minić: Ti danas sa kamerom, odnoso foto-aparatom od hiljadu i po-dve eura može da snimiš nešto što je bilo nezamislivo pre pet godina, ali možeš da snimiš.

Dragan Trifunović: Tačno.

Ivan Minić: I to onda na neki način i konstatno povećava očekivanja ljudi koji ulaze u neku priču produkcije. Pominjali smo, pre nego što smo krenuli da snimamo, pričali smo o tome šta se sve ovde dešavalo i snimalo prethodnih godina. Postala lokacija koja je interesantna. Neki od tih projekata ćemo i proći u kojima si ti učestvovao. Ali, kao neko ko krenuo da snima nešto pre 10 godina, i to je izgledalo impresivno, i nije snimio do kraja, danas kada aktuelnu opremu upotrebi, to nije uopšte uporedivo.

Dragan Trifunović: Apsolutno. Kad pogledam sad, pošto čuvam sve što sam snimao poslednjih 10-11 godina, imam arhivu, sve čuvam, i onda kad pogledam, kad mi neko traži neke snimke da nešto da radim, kad pogledam… Trese se, leluja na sve strane. Tad su gimbali bili mnogo – nisu bili sa servo motorima – nisu bili sa barsom, kao što danas jako precizni, brzi, sa servo motorima. Znači, to je bilo neuporedivo u odnosu na ovo danas. Čak i danas letelica od 500-600 evra će dati kvalitetniji snimak i stabilniji nego što je ono ranije koštalo deset puta više. Gde smo stali?

Ivan Minić: To komplikuje stvari.

Dragan Trifunović: Da, komplikuje stvari u smislu što klijenti očekuju hoćemo da imamo najskuplje. Čim se pojavi neki novi dron, najskuplji, oni: E, mi bi to. -Ljudi, imate otprilike isto to. -Ne, mi bi to. Tako da i to iziskuje stalna ulaganja, praćenje tehnologije šta bi klijenti mogli da traže.

Ivan Minić: Koliko ti sad imaš letelica sa kojima aktivno radiš? Odnosno, hajde da krenemo od toga koliko si letelica promenio za ovo vreme koje se baviš poslom?

Sa kakvom flotom danas raspolaže?

Dragan Trifunović: Pa, promenio sam jedno 10-ak sigurno. Trenutno od aktivnih ima veliki dron koji nosi Red i Alexu – Alexa Mini. Znači, to su uglavnom za neke high budget produkcije. Imam ove manje dronove koji su manje brojnim kamerama, koji završavaju većinu potreba. I one najmanje, koji isto rade dobro, ali to su baš za neke low budget stvari.

Ivan Minić: To je više onako… To je sad postalo – baš mi IT-jevci koji imamo gomilu prijatelja koji vole gadgete smo došli u fazu da u mom krugu drugara njih deset ima dron.

Dragan Trifunović: Svi imaju dronove.

Ivan Minić: I, što je najtužnije od svega, vrlo retko lete. Vrlo retko bilo šta rade sa tim. Na nivou da se igraju po dvorištu. Nego kao kupili su, u nekom trenutku su snimili video sa mora. I kao: Šta radite sad? -Pa, ništa, stoji u rancu.

Dragan Trifunović: Pa, dobro, to su sad izazovi novog doba tehnologije i otprilike dečaci vole skupe igračke. 🙂

Ivan Minić: Tako je, tako je. 🙂

Dragan Trifunović: I ja sam sebe uhvatio par puta da sam kupio neke stvari, kao: Evo mi treba, umreću bez toga! I onda posle stoji tako. Ne mislim na dronove, nego na neke druge tehničke igračke.

Ivan Minić: A koliko su se stvari menjale od tog nekog prvog trenutka kad si ti krenuo da radiš? Pominjao si da su se menjali gimbali, da se menjala stabilizacija kamere koje su na dronovima. Danas to sve izgleda dosta drugačije. Ali, u trenutku kada ti počinješ to da radiš, nema rešenja koja su gotova, koju su zaokružena nekakvim jednostavnim softverom, koja mogu da se kontrolišu nekakvim kontrolerima, gde ti suštinski za pola sata naučiš da letiš i možeš apsolutno sasvim OK stvar da snimiš, sad zavisi i od znanja i od svega. Kako je to izgledalo na početku?

Na šta su ličili počeci profesije?

Dragan Trifunović: Izgledalo je strašno. 🙂 Taj prvi koji sam napravio, Grunf 3 kopter, to nije imalo ni GPS, ni kompas, ni bilo šta. To je bilo full manuelno letenje, pritome za mene koji tad nisam znao da letim je bila noćna mora dok ja sam to uspeo da savladam. Današnji dronovi, bukvalno ako ne znaš šta da radiš, podigao si ga, ako si izgubio orijentaciju, ne znaš šta da radiš, pustiš komandu, on će da stoji u mestu. Ili…

Ivan Minić: Ili pritisneš dugme i on se vrati. 🙂

Dragan Trifunović: Pritsneš dugme, on se vrati sam kući, izbegava prepreke. Tako da je to poslalo, hajde, kao video-igrica danas za većinu stvari. Dosta ljudi, šta radi danas, šta greši, koji su prvi put ušli u ovo? Kao: Jao, slupao sam dron! -Dobro, šta si radio? -Pa, leteo sam oko nečega i ostao. -Dobro, jesi li gledao gde ti je dron? -Pa, nisam, gledao sam u ekran! -OK. Nema dron senzore sa svih strana, onda ljudi kao… Zato što je moje prvobitno iskustvo: prvo, bilo mi je bitnije gde je letelica i plus kadar, pokušavam da uskladim jedno i drugo. Danas ljudi kao: Jao, super! Vidi što je dobra slika! Oni gledaju u to, ne gledaju gde je letelica i slupaju čas posla. Tako da je to sad s jedne strane dobro što je letelica toliko bezbedna i sigurno, da ima puno senzora, ali nije baš svemoguća.

Ivan Minić: Sećam se kad sam prvi put istraživao to jako davno, kad mi je bilo prosto interesantno kako su nastali neki kadrovi iz vazduha, osim u situacijama kada je to bilo neko snimanje iz helikoptera, što je komplikovano, skupo, itd. Znam da su ljudi koristili najčešće dve stvari: jedna stvar su bili oni leteći zmajevi, koji su, da kažemo, relativno jednostavni, dostupni, jednostavni za vožnju, ali znam da su za statičke kadrove i te neke kadrove iz vazduha vrlo često koristili helijumske balone, weather balloons, ne znam se prevodi kod nas. I da je tu bilo nekih sjajnih, sjajnih stvari i rešenja. Kako si ti uopšte došao do toga da razmišljaš o nekom snimanju iz vazduha?

Kako je došao na ideju da se time bavi?

Dragan Trifunović: Pa, samo to što sam video taj nemački sajt, MikroKopter, mi je onako bilo… Kad sam video primere na njihovom sajtu, kao šta to sve može: da poleti odavde pa odleti tamo.

Ivan Minić: Jesu li tad ljudi, je li korišćenjeno to tad za snimanje?

Dragan Trifunović: Počelo je tada da se koristi. Znači, ta nemačka… Ja nisam znao za njih. Ranije se nikad nisam bavio time, pa mi nije bilo prioritetno da tražim bilo šta po internetu, ali slučajno sam naleteo. Koristili su – za snimanja su koristili kao modele klasičnih helikoptera. Znači, samo skalirano. Kao pravi helikopter, samo manji, koji je imao dole gimbal sa kamerom kameru, korišćen je raznorazna snimanja. Ali, te elise su bile komplikovane, opasne, jer elisu – vetar može nekog ozbiljno da povredi, benzinske motore koji vrište, urlaju, dernjaju se, itd. I sa tim letelicama je bilo fenomenalnih kadrova. Bilo je nekih ljudi i kod koji su pokušavali nešto da rade, da rade sa time. Znam kolege moje iz Zagreba su imali takve letelice. To su bili neki počeci. E, onda kad su počeli da se pojavljuju ovi multirotori, koji su radili na baterije, i bili su pouzdaniji, jer su imali više motora. U slučaju otkaza jednog, postojala je mogućnost da se letelica spasi, da sleti, itd. Tad je nekako krenula potpuna revolucija na tu stranu. Više tih klasičnih modela helikoptera su praktično… Ne znam da više bilo ko radi sa tim.

Ivan Minić: Sećam se kad sam to istraživao, ceo razvojni put g. Sikorskog, da je tu u suštini glavna stvar bila da je on relativno brzo napravio rešenje koje je stabilno, ali nema dovoljnu nosivost. Odnosno, ne može da podigne čoveka. Može da podigne sebe, može da lebdi, ali taj trenutak kada ti treba da poneseš još 100-200 kg, da budeš stabilan u toj varijanti je predstavljala veliki problem i nikako nije uspeo to da reši. Mislim da je jedan od bitnih momenata cele priče za svega ovoga je zapravo bilo i to da se u tom periodu 2005-6-7-8-9 na ovamo desilo to da smo dobili akcione kamere koje su jako male, za to vreme daju super snimke – kakve snimke danas daju, to od onda je delovalo smešno. Ali, mislim taj momenat kad se pojavio GoPro i kad si ti počeo da imaš te neke interesantne, dinamične snimke koji su ti mnogo dostupniji nego ranije, podvodne snimke, sve te ostale stvari za koje si ranije – ja se sećam, ima sigurno jedno 15 godina, moj prijatelj Borko, koji je tad uvozio foto-aparate, itd, u nekom trenutku, pošto relativno blizu sam živeo njihove radnje, on tako mene s vremena na vreme pozove kad ima nešto suludo.

Dragan Trifunović: Dođi da vidiš.

Ivan Minić: I zvao me kad dođe nešto novo od opreme, pa da zamenim, pa da ovo, pa da ono. Ali, s vreme na vreme me zvao kad dođe nešto suludo. U jednom trenutku me zove i kaže: Ej, je li nekad video kako izgleda ozbiljno podvodno kućište? Viđao sam ona plastična za Canone male i to sve. Pa, nisam. -Hajde dođi. 

Dragan Trifunović: Čudovište.

Ivan Minić: Ja dolazim, ono čudovište. I onda nakon toga je bila još suludija varijanta, kad je preko nekog – to nije imalo neku komercijalnu vrednost u tom trenutku, a njemu je imalo emotivnu i on je to voleo da skuplja, itd. – kad je kupio neki, ako se ne varam, Nikon, podvodni aparat, koji nije aparat u kućištu, nego je ceo aparat pravljen za to, koji je bio ogroman, sa ogromnom nekom staklenom sferom napred. Koliko je to sve nenormalno meni izgledalo. Da, da, da, nekad je trebalo ovo, a sad imaš ono malo kockasto, kao pola pakle cigara i imaš istu stvar suštinski, kojom mnogo lakše manipulišeš, koja pritom – i tada, kad je sve počinjalo, ima u sebi neku softversku obradu, gde to na kraju izađe tri puta bolje nego što je realno izgledalo u tom trenutku kad snimaš. Potpuno nadrealno i neverovatno.

Koliko je tehnologija napredovala?

Dragan Trifunović: Baš na tu temu jedna priča. 2014-15 godine, koja je bila, zove me jedan prijatelj odavde, koji ima svoju produkciju, radili smo više stvari zajedno. Kaže: E, zvaće te Libor, moj ortak iz Praga. Hoće da kupi dron. -Dobro. A, Libor je čovek koji živi u Češkoj, ima produkciju Escape to Nature, ide po celom svetu i snima raznorazne egzotične lokacije pod vodom i na zemlji. I on je video negde kadrove koje sam ja radio dronom ovom mom Bošku prijatelju i odlepio. I sad on hoće za tu svoju produkcija da snima i sa dronom. I zove me i kaže: Dragane, gde da kupim? Šta da kupim? U to vreme nije bilo gotovih proizvoda, tipa ovi Fantomi, Mavici, itd. Nego je bilo ili da ti neko napravi ili da praviš sam. I bilo je komplikovanije za setovanje, za nošenje, za upravljenje. Sve je bilo znatno komplikovanije.

Ivan Minić: Bilo mnogo da se sastavlja. 🙂

Dragan Trifunović: Da, da. 🙂 Ja njemu to objasnim, i on kao: Hoćeš da ideš sa mnom? -Gde? -Na Papua Novu Gvineju. -U, je!

Ivan Minić: Gde je to? 🙂

Dragan Trifunović: Znam gde je. Kad? Šta? -Mesec dana. U januaru 2014. mislim da smo išli. Ja rekoh: Hoću. Kaže: Ti mi trebaš samo da mi snimaš dronom tamo. Ako hoćeš, možeš i da roniš sa mnom. Rekoh: Naravno da hoću. I sad na osnovu toga sam – počeo sam priču zbog toga zato što je on imao ozbiljnu Sonyjevu kameru. Mislim da je bila AS1 i ogromno Gates kućište, baš profi kućište. A ja sam snimao sa GoPro. Ja sam išao rekreativno sa njima, da uživam u svemu tome. On mi je omogućio. I isto to ronjenje, pa je pazio da ja ne napravim neku glupost. I sad kad uporedim te snimke, kad pokažem ljudima to što sam snima, kao: Čime je ovo snimano? -Sa GoProom. -Ma daj, nemoj da pričaš. Ja sam sa tim zaranjao na 45 m, s GoProom. Redovno smo bili na nekih 25-30 m dubine i super su snimci. Sad tu ima par stvari koje moraju da se – narežeti filter, da se doda neko dodatno svetlo da bi bile realnije boje, jer već na nekoj dubini počinje da se gubi crveni spektar.

Ivan Minić: Da, da.

Dragan Trifunović: Taj deo je neuporediv. Ja idem ovolicnom malom GoPro, on ide sa ovolikim čudovištem pored i snima. Kvalitetniji su i snimci sa toga, ali je…

Ivan Minić: Ali, pitanje kako bi sad bilo? Kad bi poredili tu kameru i današnji GoPro?

Dragan Trifunović: Mislim da bi se opet videla razlika. Jer, generalno, GoPro ima mali…

Ivan Minić: Mali senzor.

Dragan Trifunović: Nema nikakve dubinske oštrine. Sve je oštro i sve je široko. Tako da se opet vidi neka razlika.

Ivan Minić: Sigurno se vidi razlika. Nego vremenom se menja očekivanja od ljudi.

Dragan Trifunović: Da, da.

Ivan Minić: Mi smo, recimo, ja se sećam, to je uvek bilo, taj momenat, mislim da čak i Istok je to pominjao par puta, taj momenat šta je to što nedostaje snimcima, video-snimcima, ne više ni fotografijama, jer fotografijama to imaš sad već kao rešenje. Kao: Šta nedostaje snimcima sa mobilnog telefona? Pa, nije zamućena pozadina. 🙂 Jer to kad je zamućena pozadina, to je onda skupo.

Dragan Trifunović: I onda su napravili i to da može.

Ivan Minić: To je onda skupo, i sad ti već imaš rešenje i za tako nešto. Naravno, u fotkama već imaš simulirano softverski, koje uglavnom izgleda prilično dobro. A na videu ima neka opcija, nije to baš tako sjajno. Ali, može ako ga snimiš flat i ako se malo igraš, to na kraju može da izgleda zapravo prilično, prilično dobro.

Koje su neke od nedaća sa snimanja?

Dragan Trifunović: Ja imam stav da je bolje imati bilo kakav snimak nego nikakav. I sa telefonom, i sa malom kamerom, i sa bilo čime. Bilo je par situacija da smo na nekim jako ozbiljnim snimanjima zbog vremenskih uslova ili tehničkog kvara bili u situaciji da nismo mogli da koristimo dron sa velikom kamerom koji je klijent tražio. Recimo, bilo – na Pagu smo snimali reklamu za neki hondin motor. Uveče kad smo došli, super, fenomenalno, divno vreme. Ujutru kad smo ustali, uragan. Bukvalno. Oborilo je WC, kolegi oborilo Steadicam stative. I mislili su oni: Da dignemo dron, da letimo? -Ne. -Pa, što? -Pa, zato što toliko duva vetar. Ne mogu da ga kontrolišem da stoji ispred mene, a kamoli da juri motor. -Jao, pa šta mi da radimo? -Pa, ljudi, ne znam šta da vam kažem. Ako ste spremi da platite ovoliko ovu opremu koliko košta, izvadite pare, ja ću da poletim. Ako dron padne, ja idem kući. OK, je li može tako? -Pa, ne može. -Pa, ne mogu ni ja svoju opremu da rizikujem. Jer ako oprema padne, vi ćete da kažete žao nam je i idete kući, a ja ću da plačem. -I šta da radimo? -Ako nešto smem da rizikujem, bio onaj mali Fantom 3, tad sam ja bio poneo sa sobom, jedino to smem da rizikujem po ovakvom vremenu. Ako padne – padne. Bože moj, nije tolika šteta! I ja sam taj hondin motor izjurio po Pagu, po onom kamenjaru tamo, kadrovi su ispali fenomenalni i pored tog vetra. I oni su ljudi kao: Jao, super! Ludilo! Ali, to je loš kvalitet slike! -Pa, šta da radimo? I, naravno, to je ušlo u reklamu, ti kadrovi su ušli u reklamu, koja je verovatno snimana, ne znam koliko, šest meseci i koštala neke sumanute pare. Bilo je još par nekih situacija gde smo morali da koristimo neki manji dron, što zbog vremena, što zbog nekih drugih stvari, i to je prolazilo. Kao: Daj bolje da snimamo bilo kako, bilo čime, nego da ga nemamo uopšte!

Ivan Minić: Pa, dobro. Imaš specifičan set okolnosti i vremenski u okviru kome može nešto da se desi i to je to.

Dragan Trifunović: Da, da. Bilo je jednom na Dorćolu, dole smo kod onih silosa u Luci Beograd trebali neku reklamu da snimamo. I sad veliki dron sa Alexom nije ni trebao da poleti. Sve spremno, sve super, jedan motor neće da se startuje. I šta je? Da li je bila velika vlaga, magla je bila ujutru, da li se negde nešto desilo, nemam pojma. Uglavnom, jedan motor neće da startuje, ne smem da poletim sa tim. I šta da radimo? Isto sam bio poneo Fantoma bez veze, četvorku ja mislim da je bilo, trojka, za back-up nešto. I D.B. koji je bio tu kaže: Nema veze, daj diži to! Samo spusti kontraste, sve ono na flat da bude što više. Bila je neka magla, neki lik trči u magli nekoj ujutru. I snimili i on čovek pogleda: Super, odlično! Idemo dalje!

Ivan Minić: Jer je njemu u suštini trebao detalj verovatno.

Dragan Trifunović: Pa, dobro, njemu je trebao taj neki kadar koji je on video da će moći iz toga da uradi, da izvuče. Tu nemaš – na tom malom nemaš promenljive objektive, ne može da dobije ono što bi dobio sa velikim dronom. Ali, tu je bila situacijama, imamo šest minuta dok se magla ne digne, snimaj čime imamo. Snimili smo super. Zadovoljan, idemo dalje.

Ivan Minić: Gde si još bio?

Gde je sve po svetu snimao?

Dragan Trifunović: Gde sam još bio? Bio sam na Papua Novoj Gvineji mesec dana sa tim.

Ivan Minić: Šta ste uopšte snimali tamo?

Dragan Trifunović: Sve. 🙂 Ono što sam spomenuo. Libor Spaček se zove. On je inače fotograf i čovek koji se – on je instruktor ronjenja. I vremenom je on putujući na raznorazne egzotične lokacije snimao podvodne kadrove, on i njegova devojka. I onako isto kao ja, kad nešto snimim, pa onda izmontiram posebno, pokažem ljudima. Svi su mu govorili: E, to je super. Baš ti je dobro. I onda je on krenuo čovek da komercijalno to da radi, po svetu da snima za češku televiziju, bili neki sponzori. I tad sam bio mesec dana sa njim. Znači, bili smo na tri-četiri lokacije smo bili na celoj Papua Novoj Gvineji. Išli smo, penjali se, pentrali se na vulkane, ronili sa ajkulama, išli smo u neka divlja plemena. Znači, to mi je bilo, tih mesec dana, stvarno jedno vrhunsko iskustvo. Samo nas dvojica smo bili, tu snimali. Naravno, imali smo, pri ronjenju smo imali pratioce iz tih resorta. Recimo, bila jedna anegdota. Išli smo na neki taj aktivni vulkan, gde smo se penjali. Jedno sat vremena smo išli nekim džipovima. Pošto taj deo je pokriven pepelom.

Ivan Minić: Baš aktivan. 🙂

Dragan Trifunović: Aktivan je, on i dalje radi. To je vulkan – Tavurvur se zove. U 20. veku je imao dve jako velike erupcije. Uništio to mesto pored, Rabaul koje se nalazi. I tu gde smo išli džipovima su neke onako, kao: Ovde ispod nas imala 10 m pepela utabanog. Ne veruješ gde si došao. I onda smo došli u podnožje vulkana, pa smo sigurno sat vremena penjali gore. Popeli smo se na vulkan, koji je – aktivan je u smislu dimi je tad, nije imao erupciju. Jedno šest meseci posle našeg boravka tu imao je užasnu erupciju. A, šta je bilo zanimljivo? Kad smo se popeli gore, u stvari, prvo u podnožju vulkana dole mi smo se istovarili, i dolazi neki baja kao Tarzan. U kožnim gaćama izlazi iz nekog drvenog kanua. Sad se on ljuti što smo mi došli tu da snimamo. Kao: Koga smo mi pitali to da snimamo? Mislimo: Da li će da nas pojede? Pustio nas je, malo smo ga nešto častili. Popeli se gore na vrh vulkana. Izgleda spektakularno. Vidi se dim, smrdi sumpor. I u jednom trenutku sleti mi pčela na ruku. Odakle pčela? Ovde kilometrima okolo nema ništa. Sve je suvo. Šta da radim? Sklonim pčelu sa ruke. Nisam je ubio, samo sam je sklonio da odleti. I kao, OK, spremili smo se da snimamo. Ja čučnuo dole, nameštam dron i osećam nešto mi ide po vratu. Mislio sam da je znoj pošto je bila jako velika vlaga. Uzmem da obrišem i pčela. Pritisnem pčelu koja me ubode u vrat. Jao! Dobro. Nisam alergičan generalno na raznorazne insekte, ali ne znaš kakav je pčela, šta ima koji otrov, vrućina je ubrzala puls, kako ću da reagujem. Rekoh: Dobro. Uzmem neku hladnu vodu koju sam imao, seo deset minuta, stavio na vrat, seo da se smirim. Rekoh: Ljudi, ako krene neka reakcija, ako počnem da se gušim, samo me gurnite dole u vulkan. Bukvalno nema šanse da me spasu, ako krenem da se gušim, da me odvezu do bolnice. Samo me gurnite dole. Evo ja vam dajem odobrenje. 🙂

Ivan Minić: Snimite me kako pada. 🙂

Dragan Trifunović: Snimite me kako pada. 🙂 Sva sreća, nije bilo ništa. Uspešno smo to snimili, taj vulkan. Baš, baš lepi kadrovi ispali. To je bilo zanimljivo. Pa, imali smo, kad smo ronili, na jednom mestu smo morali da bežimo od ajkula. Prva stvar kad sam krenuo na Papua Novu Gvineju, kad sam se pakovao, supruga moja kao: Molim te, pazi. Adrenalin junkie. Molim te, pazi na sebe šta da radiš. -Naravno da ću da pazim. -Lažeš, budalo, ronićeš sa ajkulama! 🙂 I kad sam poslao prvu fotku sa ajkulama, odlepila je. Rekao si da nećeš! -Moram! 🙂

Ivan Minić: Samo to sam te zamolila! 🙂

Dragan Trifunović: Da, da. Samo to sam zamolila nemoj! -Naterali su me zlikovci! Morao sam! 🙂

Ivan Minić: Pa, ne bih ja rekao da je tebi tu bilo loše.

Dragan Trifunović: Ne, naravno da nije bilo loše. To je jedno od fenomenalnijih iskustava to Papua. Prvo što je spektakularna priroda i taj Libor sa kojim sam bio je fenomenalan lik. I ako sutradan me zove, ja bih spakovao i otišao mesec dana sa njim.

Ivan Minić: A taj prethodni projekat, koji je bio Survivor na Kostariki, kako je to izgledalo? Pošto, OK, rijaliti programi kod nas u tom trenutku nisu nepoznati, ali nikad se nije radilo nešto tako. Licenca podrazumeva da ti dobiješ ceo know-how realno i sve što uz to ide. Nema tu nešto preterano nepoznatih stvari, ali to ipak treba da realizuje ekipa koja nikad nije nešto tako radila, uz podršku nekih drugih ljudi. Kako izgleda organizacija tako nečega?

Kako izgleda organizacija i snimanje Survivora?

Dragan Trifunović: Jeste ta ekipa koja je to radila. Oni su radili prethodno na Filipinima, u Panami, itd. Tako da oni imaju iskustva od ranije. Ja sam tad prvi put išao da snimam, prvi put su imali dron na snimanju. Oni su ranije koristili prave helikoptere. Koristili su čak i ovde, na Kostarici su koristili prave helikoptere za neke epic kadrove koje ja sa dronom ne mogu da uradim. Ne mogu da idem toliko visoko, toliko brzo i ostalo, a opet veliki helikopter ne može da zađe u šumu među drveće. Tako da je bila super kombinacija. Oni su imali puno iskustva sa tim.

Ivan Minić: Kako uopšte izgleda organizacija? Koliko tu ljudi ima? Mi ono što vidimo – vidimo nekakve takmičare koje to pratio. Ali, niko ne zna koliko to ljudi.

Dragan Trifunović: Jeste, jeste. Bilo je tu puno ljudi sa naše strane, plus gomila lokalaca kao podrška: vožnja čamcima, nošenje opreme, postavljanje tamo nekih skela, scenografija, itd. što je trebalo. Ono što ljudi vide na ekranu što se tiče tih takmičara, to je, koliko ja znam, sve vrlo realno. Oni stvarno žive u takvim uslovima. Spavaju tamo negde, u nekim džunglama. Dobijaju za klopu nešto. I onda se oni kroz te njihove borbe osvajaju: sad ćemo da dobijemo malo bolju hranu, malo bolje uslove za ovo, za ono. To je prilično realno, za razliku od većine nekih drugih rijaliti šouova, koji su fake većinom. Ovo je bilo prilično realno i zanimljivo bilo stvarno. Organizacija je fenomenalna. I šta mi je bilo, recimo, zanimljivo? Mesec i po dana smo mi bili tamo, u džungli, na drugom kraju sveta, gde su uslovi prilično mogu da budu ekstremni: vrućine, bube, baš je…

Ivan Minić: Kiše.

Dragan Trifunović: Nismo nešto imali kiše u principu, ali…

Ivan Minić: Srećom.

Dragan Trifunović: Da. Mislim da je bio taj neki period kad nije bilo nešto mnogo kiše. I šta je meni bilo zanimljivo? Što za tih mesec i po dana nije bila nijedna svađa, kamoli neka šorka među ekipom, što je realno očekivati kad je gomila ljudi na malo mestu, pa su non-stop zajedno da se oko nečeg pokači. I onda mi je to delovalo interesantno kao sociološki fenomen. Kako je to moguće? Ja sam pitao ove ljude iz ekipe koji su već bili. Čekaj, u čemu je fora? Stvarno fenomenalno sam se osećao. Sa svim tim ljudima sam i danas, kad sednemo, kao braća najrođenija. Kaže: Vidi, imali smo mi, to što su radili, Filipine, gde su još na par mesta bili, Imali smo mi u ekipi ljudi koji su odskakali, nisu mogli da se uklope, pa vremenom – onda sledeći put njih ne zovemo. Mi smo napravili ekipu koja fenomenalno funkcioniše i koja se fenomenalno slaže. To je fora u uspehu bila, da nema nikakvih konfikata. Svi znaju ko šta radi.

Ivan Minić: I to je sve u suštini rešava tamo na terenu. Sav materijal se snima, sve se radi.

Dragan Trifunović: Sve se radi. Sve se snima tamo. Nešto od tog materijala mislim da se… Mislim da su montirali nešto odmah tamo. Posle finalizacija je bila u Beogradu. Mislim da je tako nešto otprilike išao. Ali, nisu čekali da sve dođe ovde. Nego oni prvo rade selekciju materijala, selekciju kadrova, montažu, i onda posle se završava sve dalje finalno.

Ivan Minić: Sećam se kad smo prošli put pričali, a pričali smo u okviru projekta Moja Firma, kad smo opet pričali o tome kako eto može jedan čovek sa nekim letelicama i gadgetima da bude firma, sećam se da si mi tad pričao i voleo bih i to da pomenemo, a sigurno je bilo toga još nakon toga. Sad si ispričao malopre kako si istraumirao gospođu sa slikama sa ajkulom, ali bio jedan projekat u kome je i ona mogla da uživa u tome što gospodin ume da leti.

Kakvo je iskustvo snimanja na Maldivima?

Dragan Trifunović: Ah, da, da. Supruga mi je rekla jednom: Znaš te Kostarike, Papua Nove Gvineje, džungle i ostalo, to ne zanima. Ja ne volim bube, zmije, žabe i ostalo. Ali, budu li upali Maldivi da snimaš, nećeš ići bez mene! I zamisli, posle nekog vremena zovu moje kolege iz Slovenije, s kojima sam – super sarađujemo i prijatelji smo bliski. Zovu me i kažu: Ej, Draganče, upala nam potpuno neka ekskluziva da snimamo. Ne možemo, imamo drugi projekat. Hoćeš da ideš ti? -Gde? Šta je? -Pa, mislim da je Mauricijus ili tako negde. -Hoću, što neću. I onda posle: Ej, Maldivi su! -Ženo, pakuj se! I onda je bila sa tom produkcijom. To je neka produkcija Slovenije radila. I ja njima kažem, pošto sam hteo da nosim i dron i gimbal i ne znam šta sve, kao: Ja moram da nosim jedan dron. Moram da nosim drugi dron kao back-up. Moram da nosim kamere. Moram da nosim ovo. Ja moram da vodim asistenta sa sobom. -Pa, ne, ne moraš. Pomagaće ti neko od naših ljudi ovde. Rekoh: Dobro. Za svu tu opremu moraćete da platite overweight na aerodromu, što će vas koštati isto kao da je krenuo još jedan čovek sa mnom. -Dobro, hajde. -Ženo, pakuj se! Tako da 12 dana smo bili tamo po nekim ultra besnim, eksluzivnim resortima po Maldivima, gde su… Neverovatno kako to izgleda! Ja rekoh sad sam isplatio svoj danak, tako da…

Ivan Minić: Kaže mi jedan kolega i prijatelj koji retko ide na odmore, ali taj momenat sa porodicom da svake godine odvoji dve ili tri nedelje i zajedno – on, supruga i dve ćerke odu negde eksluzivno. Super njima ide posao, i njemu i supruzi, dobro žive, i ne mogu baš previše često da putuju, ali to – kad mogu, onda se zaista potrude da to bude sjajno za sve. I onda on jedan od tih likove koje osim putovanja pitam i za druge stvari u životu da se posavetujem. Ali, u jednom trenutku ga pitam, pošto to traje već 10-ak-15 godina oni to rade, kažem: Dobro, ako bih trebao jedno mesto da izaberem, a pričamo o nekom moru, nečemu, ne o drugim stvarima, nego more – volim more, hoću more, hoću letovanje, kao: Gde da idem? Oni su išli i Tanzanije i čuda i sve. I kaže: Vidi, ovako. Mi smo pre 6-7 godina otišli na Maldive i sjebali su nam sve nakon toga. Gde god da smo bili nakon toga, nije nam to bilo to. Cela ta priča koja je vezana za taj arhipelag i činjenica da Maldivi po nekim procenama neće postojati još dugo zbog nadmorske visine, barem ne u onom obliku u kome su sad, i ta cela priroda i sve, kažu da je to potpuno neverovatno. Sad kad sam ja to malo istraživao, raspitivao se, tu postoji ceo arhipelag.

Dragan Trifunović: 1.600 ostrva ja mislim.

Ivan Minić: Ima gradića, ima svega, ali to u principu gde turisti idu su uglavnom resorti. Ti dolaziš na neko veće ostrvo i odatle ideš ili malim hidro-avionima ili čamcima ili tako nešto i ideš u resorte. Sad verovatno je malo drugačije kad ideš da radiš, ali šta ti pamtiš sa Maldiva, osim činjenice da si odužio dug gospođi. 🙂

Dragan Trifunović: Da, da. 🙂 Vidi, meni je dva dana tamo puna kapa, recimo, da idem na odmor. Jer ja više volim neki aktivni odmor, tipa, to Papua, Kostarika i ostalo.

Ivan Minić: Ti ne voliš odmor. 🙂

Dragan Trifunović: Ne, volim ja odmor. Kad idem s porodicom na more, ja prva tri dana kao morž spavam po ceo dan na ležajci da se naspavam i da skupim svu energiju koju sam potrošio na prethodne stvari, na snimanja. A posle tri dana ne mogu. Masku, peraja, idem da ronim. Idemo negde nešto da radimo. Meni je ta statični odmor dosadan. To na Maldivima jeste prelepo, jeste stvarno – nemam zamerku nijedno. Posebno u tim resortima gde smo mi bili, tu je sačuvaj Bože, tu je noćenje, tipa, od 5 do 15.000 dolara.

Ivan Minić: Dobro. 🙂

Dragan Trifunović: Zato što tu dolaze neki šeici, nešto. Znači, ultra eksluziva. I sad mi smo imali sreću da em nismo plaćali, em sam ja dobro plaćen bio – dobio honorar za sve to i supruga uživa. Tako da di ćeš bolje! Ali, meni je to posle dva dana dosta.

Ivan Minić: Dosadno.

Dragan Trifunović: Da. Ceo dan blejanje na plaži – jeste divno, divno beli pesak, plava voda, ribice, sve super, ali meni dosadno. Počnu da me trnu noge od ležanja na ležajci i moram nešto da radim.

Ivan Minić: U nekom trenutku u prethodnom periodu, prethodnih, recimo, šest-sedam godina, možda i malo više, ovi ovde prostori su postali interesantni stranim produkcijama, što za komercijalne aktivnosti, razne vrste reklama, spotova, što za neke dokumentarne. Što sve u principu u nekom trenutku podrazumeva da treba da dođe neko da leti.

Dragan Trifunović: Da.

Ivan Minić: Šta su neka od najzanimljivih iskustava koje si imao, o kojima možeš da pričaš, a da su vezano za to?

Koja su neka od najzanimljivijih snimanja?

Dragan Trifunović: Bilo je svečega stvarno. Znači, baš je bilo zanimljivih projekata. Recimo, bila je jedna od – to je bilo pre mislim tri godine – jedna od najskupljih reklama koja snimana u Beogradu za nemački lanac marketa Peni.

Ivan Minić: Video sam.

Dragan Trifunović: E, bila je ona Ekstra – nije Ekstra Nena, kako se zvala, Nena, koja je pevala 99 crvenih balona. Ona je bila glavni lik u toj reklami. Četiri dana je snimana ta reklama u Beogradu. Mislim da je 600.000 evra bio budžet. To je bilo potpuno ludilo kako je to izgledalo.

Ivan Minić: To je ono kad zgrade cvetaju, izlaze iz njih svašta. CGI, gomila CGI-ja.

Dragan Trifunović: Jeste. Blokovi na Novom Beogradu su potpuno u zelenilu. Gore u Kralja Petra koje smo snimali. To je bilo jedan od fenomalnijih projekata. Bilo je gomila filmova koji su snimani ovde, čak i neki holivudske produkcije koje su dolazile u Srbiju da snimaju.

Ivan Minić: A kako u toj varijanti uopšte dođe do toga da oni tebe pozovu? OK, ti si go-to osoba kada su te stvari u pitanju, ali prosto kako organizovana stvar?

Kako se sklapaju saradnje sa inostranim produkcijama?

Dragan Trifunović: Nijedan ta produkcija ne dođe sama. Ovde bane, kao: Mi došli da snimamo film. Nego to ide preko lokalnih produkcija. Recimo, u slučaju tih velikih filmova, uglavnom rade Work In Progress produkcija. Preko njih ide. I onda oni angažuju ovde dodatno šta im treba od rasvete, kamera, dronova, itd. I oni preporuče, kažu: Mi imamo našeg čoveka ovde koji se bavi dronovima. Imamo dugu saradnju s njim. Dobro, super lepo radi. Možemo da ga preporučimo. E, onda ja idem dalje na razgovor sa njima. Oni kažu: Hoćemo to, to i to. Pokažem im svoj showreel šta sam uradio i oni kažu: OK, nama se to sviđa. Idemo dalje da pričamo. Tako da tako ide taj proces.

Ivan Minić: Kako izgleda raditi na holivudskom filmu?

Kako izgleda rad na holivudskom filmu?

Dragan Trifunović: Lepo. 🙂 Bar što se tiče mog dela posla. Uglavnom sam prolazio, mogu da kažem, bez mnogo muke.

Ivan Minić: Meni se uvek čini, kad sam pričao sa ljudima koji učestovali u takvim projektima – naravno, ima onih koji su učestovali i u našim nekim ozbiljnim filmskim projektima, slična iskustva imaju, ali kao kad dolaze ti neki stranci, kad se troši mnogo para, kad je to svaki filmski dan jako skup – to je obično sve jako dobro organizovano i svako zna tačno šta hoće. I to što neko zna tačno šta hoće, može nekad da se promeni u nekom okviru, ali u principu postoji vrlo jasna struktura toga svega.

Dragan Trifunović: Strikni planovi, scenario, kad se radi. Znači, svako veče pre snimanja dobija plan: kakvo će snimanje, koja scena se radi kad. Svi znaju svoj deo posla. Ljudi koji rade scenografiju, grip, kranove, farove i ostalo, vrlo često izginu od posla. Pošto je to sad teška oprema, moraju da premeštaju. Meni je sa dronom, mogu da kažem, malo lakše. Pošto nema preterano scena sa dronom, bude jedan-dva-tri-pet dana, zavisi koliko traje film. Poneka scena. Nekad se desi da izginem po ceo dan. Od jutru do uveče me razvale, posebno ako im se svidi. Hajmo još ovo, hajmo još ono! Ali, tokom snimanja nekog filma nisam prisutan svaki dan kao ostali članovi ekipe. Tako da mi je malo lakše. 🙂

Ivan Minić: To je Holivud. 

Dragan Trifunović: Da.

Ivan Minić: A ti si radio i neke druge stvari. Mislim, moram da te pitam kako izgleda snimati indijski film.

Kako izgleda rad na bolivudskom filmu?

Dragan Trifunović: Kako koji. 🙂 Kod nas je rađeno poslednjih 5-6-7 godina rađeno dosta indijskih filmova. Ja sam učestvovao na nekih 6-7, plus nekih par indijskih reklama, itd. Nekad to bude dobro organizovano, zavisi koji su. Pošto ima ovi iz Bolivuda, oni su uglavnom malo bolje organizovani. A ovaj jedan film koji smo radili, koji je neka tamilska produkcija, to je bilo malo kompletno ludilo. 🙂 Pošto nisu imali ni storyboard, ni scenario, ni bilo šta, onda je reditelj veče pre snimanja sedne, i kao…

Ivan Minić: Sad ću ja da smislim! 🙂

Dragan Trifunović: I onda on smišlja scenu za sledeći dan. Ako nije smislio scenu, onda ujutru kad dođe na snimanje, na set, to sedi kao da im dune negde u planini. Pošto smo radili na Staroj planini na -15 – bila zima, sneg do kolena. Sad dođe, pa smišlja scenu, kaže: Kran tamo-ovamo! Potpuno ludilo bilo! Onda je bila jedna zanimljiva situacija. Glavni junak tog filma, čuveni Adžit Kumar, glumac, imao je pripremu za… Nešto je završio u planinu, kao albanska mafija, jurcanje, pa priprema se da se bori protiv njih i kao nešto visi na drvetu, radi trbušnjake, sad će on da se pripremi, njih da pobije sve. I sad onako scena, on je na drvetu, ispred prolazi kran, utrčava čovek sa Steadicamom, druga-treća kamera je na faru, ja treba sa dronom da uletim između nekog granja, između drveća, da se to sve ostalo. Ja to uradim, i dođem, odem kod direktora i pokažem mu. Super, fenomenalno! Kažem: Sine, ali vidi se kran, vide se ljude, vide se far, vidi se kako… -Nema veze. Mi sve to brišemo postu. -Kako to brišeš u postu? -Ma ne, ništa ti ne brini! To je bilo s jedne strane, gde deluje nemoguće da oni to sve obrišu. A onda smo imali drugu situaciju, ovde gde smo u Beogradu snimali reklamu za neki volvo kamion i trebala im je scena…

Ivan Minić: To je ono nešto pored Pančevačkog mosta?

Dragan Trifunović: Ne, ne, ne. To je bilo drugo. To je bila druga reklama za volvo kamion. Ono je bilo baš ekstremno ludilo sa onim, a ovo je kao bila malo mirnija.

Ivan Minić: Dobro. 🙂

Dragan Trifunović: Treba im scena gde ide kamion niz Kralja Petra. Ja samo odozgo da idem dronom, kadar iznad njega da uradim. I sedim i čekam. I sad produkcija nekih problema imala nešto, pa pomerio im se raspored, kasne. I oni sad kažu: Dragane, ne možemo da ti damo taj kamion da snimiš, šta da radimo. -Ljudi, dajte da snimim praznu ulicu, pa ubacite 3D kamion. To stvarno nije teško. -Ne, to je skupo! Sačuvaj Bože! I razlika između Šveđana i Indijaca: Šveđanima je preskupo da ubace 3D kamion u praznu ulicu, a Indijcima nije skupo da brišu sto stvari na setu. Tako da…

Ivan Minić: Ali, moraš da ispričaš i priču kako je tvoj burazer dobio besplatnu večeru na drugom kraju sveta zato što ti snimaš dronom. 🙂

Dragan Trifunović: Aha. Na tom filmu, taj Vivegam, koji je sniman nešto tri meseca u Beogradu.

Ivan Minić: I za koji kažeš da je nešto najgore što si gledao ikad. 🙂

Dragan Trifunović: Da. Napade blama sam dobijao kad sam gledao. Skinuo sa Jutjuba da pogledam kako izgleda. Znači, užasan je stvarno. Nema veze sad, a Adžit Kumar je bog tamo, taj njihov glumac. Nisam ti pokazao, ima na telefonu, scena u bioskopu kad ide njegov film, to je kao na utakmici. Ne možeš da veruješ. Publika skače po bioskopu, pentraju se da ga pipnu na platnu. 🙂 I taj Adžit je jedan veliki gospodin. On kad dođe na set, prvo dođe – pita ekipu kako smo, šta radimo, itd. Izvini sad, zaboravio sam… 🙂

Ivan Minić: Kako je burazer dobio…

Dragan Trifunović: Burazer, da, izvini! I sad ja pošaljem, burazer moj u Kanadi radi kao programer, u Torontu. Ima dosta kolega Indijaca. I on kaže Indijcima: Ej, moj brat snima u Srbiji film sa Adžitom Kumarom. I oni kao: Ma daj, nemoj da lažeš. I ja sledeći dan dođem na snimanjem, rekoh: Adžit, možemo jednu sliku? -Naravno. Zagrlimo se mi, slikamo se. Ja pošaljem burazeru, i on kad je pokazao tim kolegama Indijcima, oni kao: Ti si naš bog sad! Šta god ti treba, imamo za tebe! Mi znamo nekog ko poznaje Adžita Kumara, ko se rukao s njim! To je sad potpuno drugi svet. Znači, potpuno neverovatno šta taj čovek tamo, a on je ovde toliko bio srećan ovde. Uzmi motor negde, pa se vozikao, sam vozi se.

Ivan Minić: Ne zna ga niko.

Dragan Trifunović: Da. Kaže: Ja u Indiji ne smem da mrdnem nigde. Ni ja ni moja porodica ne smemo da se mrdnemo bez gomile obezbeđenja, jer će da nas rastrgnu. Ovde ustane ujutru, ide šeta se po planini, šeta se po Beogradu, niko ništa. Čovek hteo da kupi stan u Beogradu. 🙂

Ivan Minić: To snimanje, to je isto detalj koji si mi pominjao, da se to snimanje – jedan kadar je sniman u jednom dvorištu u blizi Palate pravde, gde je to bilo vrlo živopisno. I šta se onda desilo?

Dragan Trifunović: Zgrada pored Palate pravde ima veliko dvorište. Pozadi mislim da je školsko dvorište i dvorište u okviru zgrade. Tu je bila snimana scena, kao Adžit Kumar se bori protiv albanske mafije, gde je bila gomila nekih nabildovanih likova, istetoviranih, krvavi, s nekim lancima i s fake oružjem. Potpuno ludilo! Ovamo Palata pravde, ti ispred – bila je ispred samog ulaza je bila scena sa nekim isprevrtanim, zapaljenim kolima. 🙂 I onda tokom pauze, ti kao glumci, statisti, ostalo, idu da se prošetaju. Idu do keteringa da uzmu kafu i ostalo, idu onako krvavi, goli. Gde ste krenuli? -Pa, tu, da kupim cigaru. -Pa, jeste li normalni?! Ubiće vas neko! Stoji policija sa naoružanjem, pomisliće ko zna ko ste. Tako da je to bilo jedno od luđih scena u Beogradu.

Ivan Minić: Kad smo se dogovarali da dođeš, nisi mogao u tom trenutku, jer si imao jedno opet zanimljivo snimanje. Možeš da pričaš o tome?

Reč-dve o snimanju sa Berom Grilsom

Dragan Trifunović: Ne mogu mnogo. Mislim, znaju ljudi, svima sam ispričao o tome. Snimali smo na Staroj planini Ber Grilsa. Sedam dana je trajalo to snimanje. Jako zanimljivo snimanje. Stvarno ta ekipa koja radi kod njega su surovi profesionalci. I naša produkcija koja je to organizovala sve ovde, sve je vrhunski bilo. Oni su ekstremno zadovoljni kako je to sve proteklo ovde i imaju sve reči hvale i za Srbiju i za celu ekipu ovde i za prirodu i za sve.

Ivan Minić: Jedna od stvari koja je uvek problem i izazov kada dolaziš kao eksterni čovek koji treba uradi nešto što je njima značajno, nekad je to i skupo, nekad to nije ni pitanje para, nego prosto činjenice da njima treba posao da se uradi svakoj od tih produkcija je najčešće tvoj posao rade dve osobe.

Dragan Trifunović: Da.

Ivan Minić: Ne uvek, zavisi, naravno, od kompleksnosti, ali vrlo često postoji jedna osoba koja leti i druga osoba koja snima.

Dragan Trifunović: Jeste.

Ivan Minić: Zašto ti to radiš sam?

Zašto uvek radi sam?

Dragan Trifunović: Pa, tako. Multipraktik! Tako sam se nekako navikao, jer opet se vraćam na onu priču da ceo život se bavim fotografijom i videom, i da ja u svemu vidim fotografiju i neki kadar dobar. Tako da sam uspeo da uskladim sve prstiće, oči i osećaj kadar da nekako sa letelicom uradim, da se to klijentima sviđa. U nekim situacijama jeste lakše da dva čoveka rade, da jedan vozi letelicu, da se koncentriše samo na letelicu, da bude 100% siguran da će sve biti sigurno sa letelicom, a drugi da se koncentriše samo na kadar. U nekim situacijama jeste lakše, ali u nekim situacijama je komplikovano da dva čoveka se usklade.

Ivan Minić: Dva Srbina naročito nije važno.

Dragan Trifunović: Nebitno. Bilo je dosta situacija da su stranci neki dolazili, neka ozbiljna produkcija. I kad dođu, kao: Ko leti dron? -Ja. -Dobro. Ko vozi kameru? -Ja. -Kako? -Pa, lepo. I sad oni u startu odmah kako to sad.

Ivan Minić: Nepoverljivi.

Dragan Trifunović: Nepoverljivi su. Ja kažem: Ne mislite valjda da bi produkcija lokalna zvala nekog ko ne zna da radi. I on kao: Dobro, hajde. I sad posle prvog ili drugog kadra oni vide da sam ja uradio to što su oni hteli, plus im ja uradim još nešto dodatno. U povratku, recimo, uradim nešto što se meni učinilo da bi bilo zanimljivo i njima je to super. I onda par njih mi je reklo: Vidi, ti bolje radiš sam nego mnogo drugih timova gde su dvojica. Jer oni koji su super usklađeni, koji razmišljaju kao jedan, to je OK. Ali, ima vrlo često slučajeva da ne mogu da se pogode, da se usklade. Jedan vozi letelicu, ovaj drugi ne može da ga stigne, da ga uskladi. Tako da sve ima svoje prednosti i mane.

Ivan Minić: Kako je raditi sa Rusima?

Kako je raditi sa ruskom produkcijom?

Dragan Trifunović: Kako kojima. Znači, bila je ta neka reklama za neki auto koji su… To je bilo potpuno ludilo. Ja sam bio u Crnoj Gori, radili smo nešto u organizaciji Budve, počelo loše vreme, vraćamo se nazad. Išli smo mojim kolima da ne bi išli kombijem. Vraćamo se nazad i zove me kolega ovde iz domaće produkcije. Jao, Dragane, frka, ludilo! Trebaš nam hitno! Na Žabljaku smo! Kažem: Ja se sad vraćam iz Crne Gore. -Pa, okreni se pa se vrati. -Pa, ne mogu da se vratim. Sa ekipom sam, moram da idem kući. I onda ja dođem kući, prepakujem opremu, sednem u kola i nazad opet u Crnu Goru. Pritome su ti Rusi snimali reklamu za neki auto, neki dacun, nemam pojma. Prilično veliki budžet za reklamu bio. I ja došao dole, pritom meni su tražili veliki dron koji može da nosi Red kameru. Ja sam tad bio napravio već veliki dron koji može da nosi toliki teret, ali nisam imao priliku da testiram Red kameru na tome, ali kao ponesem. Ponesem taj i ponesem manji dron za GH-3, GH-4, šta je bilo tad, Panasonic. Došao sam nešto kasno uveče i oni kao: Super, idi lezi, spavaj. Mi te zovemo ujutru kad krene. Čujemo se ujutru, pa se dogovaramo. Ujutru ustanem i zovem kolegu iz te produkcije. Šta se dešava? -Ništa, ništa. Budi na standbyu, mi te zovemo kad to bude – kad budeš trebao. I kažem: Dobro, dajte mi Red kameru da namontiram na dron, da istestiram sve, da povežem linkove, da vidim sliku, itd. -Pa, nemamo mi Red kameru za dron. -Pa, kako mislite? A oni su imali jednu ili dve kamere koje su koristili na snimanju, a nisu mogli da odvoje kameru za dron. Pa, šta da radim? -Ništa, sedi na standbyu i čekaj. -Dobro. Ceo dan kiša pada, neko odvratno vreme. Ja izašao, šetao se po Žabljaku gore, vratio se nazad popodne, već mrak. Zovem: Šta se dešava? -Jao! Mi zaboravili na tebe! -Kako mislite, zaboravili ste na mene?! Jeste ludi, ljudi?! Ti Rusi su bili potpuno ludi, pijani non-stop, traže neka ludila. Pazi, pritome oni su tražili, zvali su kolege moje iz Slovenije da dođu – pre mene, u stvari – da dođu sa velikim dronom i Red kamerom. Njima se nešto bukvalno dan pre puta im se nešto pokvarilo i ne vredi da džabe dolaze. E, onda su zvali mene, pa hoće, pa neće. I sledeći dan, kao: Pa, ništa. Ti spakuj se i idi. Oni insistiraju da bude veliki dron sa Red kamerom. Pa su zvali neku produkciju iz Nemačke da dođu, koji su ih nešto odvalili od para – neke sumanute pare su im tražili. Pa su Nemci došli u Beograd. Jedna ekipa je došla sa avionom, druga ekipa je došla kombijem sa opremom. Pritome, pola njih nema pasoše, nisu znali da Crna Gora i Srbija nisu u Evropskoj uniji. Ne mogu da prođu. I šta će da rade, nemaju. Potpuno me ne zanima, ja se vraćam u Beogradu. Vi radite s njima šta hoćete. To je bio čevrtak, ja sam se vratio u Beograd. Subota popodne zvoni opet telefon, opet taj kolega Miloš. Jao, Draganče, frka, ludilo! -Ljudi, daj, majke mi, zovite me nekad kad nije frka! -Molim te, dođi na Zlatibor, potpuno ludilo ispalo! Ovi su nas zeznuli, i ovi i oni! Dođi, spašavaj! -Hajde. Pritome, ja nisam neko ko će da iskoristi tu priliku i da kažem: E, cena je puta dva sad! Jednostavno, volim sa svim klijentima da imam korektan odnos dok su i oni korektni, naravno. OK, frka je, izlazim u susret, pakujem se, odlazim na Zlatibor i sledeći dan kao moglo je. Sad ne može više veliki dron sa Redom, može taj manji dron sa Panasonicom GH3. Krenuli da snimamo, a vidim da je potpuno ludilo. Oni su morali da odu, ne znam šta se desilo, pa su došli na Zlatibor da nastave snimanje. To traje već nedelju dana. I krenuli ujutru snimanje, prvi kadar, reditelj kaže: E, treba nam to, to. -Dobro. Uradim, drugi kadar, treći. E, mi smo u potpunom haosu. Ne možemo ništa da stignemo. Evo ti kola i vozači, idi snimaj šta hoćeš. -Kako to mislite? -Šta god smo mi zamislili, ti si uradio. Evo ti otprilike storyboard kadrovi šta nam treba, idi snimaj sam. 🙂 Rekoh: Dobro, hajde. Završi se taj dan i sad došli uveče. Znaš šta je? E, pa imali su, imali su gomilu opreme, gomilu ekipa. Znači, potpuno ludilo bilo. Sve kasni zbog blesavih, pijanih Rusa, koji samo nešto izmišljaju. I taj dan završili i sad kao da li moraju još dan da ostanu da snimaju. I oni kao uzeli, peglali se. Gotovo je! Imamo fenomenalne kadrove sa dronom. Ne treba nam ništa više, završili smo snimanje. Bravo! Izljube me svi, kao super. I onda ja posle dođem u našu produkciju ovde, isporučim fakturu. Neću da pominjem koju, nije bitno. Isporučim fakturu za Žabljak, put tamo-vamo, za Zlatibor, za svoje snimanje. Ta faktura je bila… Četiri puta manja od kolega iz Slovenije, a kolega iz Nemačke je bila manja za sedam puta. I onda me ovi iz produkcije kažu: Pa, Dragane, jesi li ti normalan? Pa, vidi koliko je to para! Što je toliko skupo?! Ja zabezeknut. Ono što sam malopre pomenuo, odnos prema klijentima. Dakle, ja ih poštujem dok poštuju oni mene. Kažem: Ljudi, izvestili ste me da dođem na Žabljak, pa na Zlatibor, i na kraju sam vas spasio još jedan snimajući dan, koji bi vas košta verovatno bogoca. I vi umesto da ste došli, da ste hvali ti, evo ti bonus za to što si nas spasio i sve to, vi kažete mnogo mi je. OK, ubuduće drugačija priča.

Ivan Minić: Jedan poseban aspekt svega ovoga je regulativa. Odnosno, sve ono što se dešavalo po tom pitanju, a dešavalo se svašta i vrlo je to sve postalo komplikovano. E, kako je došlo do toga da se uopšte neko pozabavite time, osim činjenice da je previše ljudi krenulo da leti?

Kako pravno regulisanje letenje dronovima?

Dragan Trifunović: Pa, inicijalna kapisla je bila ona albanska zastava na stadionu. To je bilo, nažalost, pokretač svega. Tad su digli paniku, frku. Skapirali su da nešto mora da se uradi. Slažem da treba da postoji neki pravilnik regulativa koji će to da reguliše, posebno sad kad može da kupi letelicu ko hoće i gde hoće. I u samom startu mi je bilo nejasno da oni regulišu nešto. Čak je bilo zabranjeno – ja nisam mogao da uvezem, plastične elise za dron nisam mogao da uvezem, jer su stavili bili na crnu listu na carini. Sve što ima veze sa dronom mora da ima neku dozvolu o dvostručkoj nameni, tako nešto. Stigla mi plastična elisa, zovu me sa carine, kažu: Dostavite dozvolu za uvoz robe dvostruke namene. Kažem: Hoćete mi objasniti šta je roba dvostruke namene?

Ivan Minić: I koja je druga namena? 🙂

Dragan Trifunović: Da. Tetka sa carine, kaže, pita: Za šta vi to koristite? -Koristim, sad nisam ja hteo njoj da objašnjavam da mi je to za posao, da me ne bi više iskomplikovala. Kažem: Treba mi za hobi, pravim sa decom letelicu koja će da… -A, pa, znate, gospodine, vi to možete da koristite za hobi, možete da koristite za terorizam.

Ivan Minić: E, to, to! 🙂

Dragan Trifunović: E, stvarno?! U, izvinite, molim vas. Evo sad ću odmah da idem. 🙂

Ivan Minić: Druga namena je terorizam.

Dragan Trifunović: Druga namena je terorizam. Ali sam onda imao potpuni apsurd – znači, to je bilo kad hoćeš sam da uvezeš nešto. A onda u bilo koju prodavnicu odeš, u Ušće odeš, u Komtrejd, nije bitno, Dajte mi taj dron! I ti kupiš dron, platiš i izađeš. I nikom ništa. I onda sam baš pitao u Ušću ljude koji to prodaju, rekoh: Je li vi imate obavezu kad nekome to prodate da uzmete neke podatke, da ga obavestite o nekom postojećem pravilniku, zakoniku, itd? -Ne. I onda smo došli u situaciju da bilo koji klinac može da ode sa tatom da mu kupi dron, može da leti gde hoće, nema pojma da postoje neka ograničenja. A mi koji se bavimo tim poslom, imamo registrovane firme, plaćamo porez ovoj državi redovno, ozbiljno se bavimo tim poslom, smo bili praktično vezanih ruku. Jer su se tu uključili i vojska, i policija, i raznorazne bezbednosne službe oko svega toga. I onda ja sad kad podnosim zahtev negde za snimanje i za letenje, prvo moram da tražim dozvolu od Direktorata civilnog vazduhoplovstva, od vojske za snimanje. E, onda oni moraju da traže dodatnu dozvolu od policije. Recimo, za gradske zone, sad kad dobijem dozvolu, to traje 15 dana. Onda mi ta dozvola važi samo mesec dana, onda moram ponovo. Pritome, u toj dozvoli koji oni daju piše da pre svakog letenja moram pet dana ranije da se javim policiji. Ja kažem: Čekaj, dali ste već dozvolu, što bih morao ponovo da se javljam? Onda nas ograničavaju nekim lokacijama da ne možemo da letimo kad hoćemo, nego moramo da navedemo dane kada ćemo da letimo. Pa, rekoh: Ljudi, kako ja da znam kad će meni klijent da traži nešto, kad ću da letim? Je li vi znate kad će negde neko ubistvo da se desi ili neka krađa ili bilo šta, pa da prema tome planirate svoje aktivnosti? Oni su odlučili da to mora tako. A opet, s druge strane, ljudi koji i dalje lete bez ikakve dozvole, registracije i ostalo, ne znam da li je neko sankcionisan i da to nešto jure.

Ivan Minić: Generalno, tu postoji problem koji se desio sa utakmicom, i tada se podigla svest o tome da zapravo sad već ima mnogo letelica tu okolo, i da svako to može da podigne-spusti, da ti ne možeš u principu da iskontrolišeš ni na koji način u tom trenutku, da je to postalo vrlo dostupno, prilično jeftino i da prosto gomila hobista sada već to radi. I uvođenje tih nekakvih pravilnika je moralo da se desi.

Dragan Trifunović: Slažem se.

Ivan Minić: Ali, pitanje da li je moralo da se desi na taj način. Ti si imao prilike da snimaš i na drugim teritorijama. Kako funkcioniše tamo? Šta je neka uobičajena praksa kako te stvari rade?

Kakva je praksa u inostranstvu po tom pitanju?

Dragan Trifunović: Ranije dok sam mnogo više putovao po inostranstvu, nisu ni postojali praktično neki zakoni. Tek tamo negde od 2017-18. je to počelo aktivno da se primenjuje u svim zemljama i da se unapređuje, da se često menja. Posebno oko Evropske unije. I sad sve zemlje koje su u okviru Evropske unije moraju da poštuju taj neki zakon. Kod nas je to drugačije još uvek. Tako da nisam imao nešto mnogo prilike da letim po inostranstvu kako je to krenulo. Čak i gde sam išao, recimo, bilo je nešto u Albaniji, snimao tamo, išao, i nisu bile dozvole aktivne. Tako da nisam imao nešto preterano susretanja sa stranim regulativama u prethodnih godina otkako je to krenulo. Uglavnom je bilo ovde kod nas ili po Crnoj Gori. Da, imao sam za Crnu Goru dole bilo, kad sam trebao prvi put da podnesem za… To je bilo kao da hoću spejs-šatlom da letim! Kakvu dokumentaciju su mi tražili, rekoh: Ljudi, kako mi kao operateri dronova koji nisu završili neke zvanične škole možemo da znamo ne znam šta su sve tražili tamo? -Pa, eto, nama piše u zakonu da to treba. -Pa, dobro, znam, ali je li taj zakon prepoznaje to da mi nismo škole nikakve završili za to, nikakve posebne obuke? Još uvek je to područje prilično neregulisano. Tako da su tu bile neke žešće komplikacije oko toga, ali…

Ivan Minić: Jesi li kažnjen nekad?

Da li je ikad kažnjavan?

Dragan Trifunović: Jesam, nažalost. Kad je počeo Beograd na vodi da se pravi, tražili su mi iz jedne domaće firme da isnimam ceo Beograd na vodi iz više uglova. To je bilo nešto 2017-18, kad je bilo, 18. ja mislim. Februar mesec, odvratno vreme, ne možeš da potrefiš nikad lep dan. Čak kad je sunce, smog je, ne vidi se ništa. I baš smo bili na Staroj planini, snimali taj Vivegam, što smo pominjali. I završava se snimanje, treba da se vraćamo u Beograd, pogledam prognozu – 22. mart mislim je bio – pogledam prognozu, kao biće super, divno, sunčano nad Beogradom. Odlično! Krenem ja rano ujutru sa Stare planine, stignem u Beograd, lep, čist dan i krenem da snimam Beograd na vodi sa više pozicija u gradu. I u jednom trenutku kod Brankovog mosta kad sam bio, dolazi žandar, lik iz Žandarmerije. Dobar dan. -Dobar dan. -Šta radite? -Pa, snimam za Beograd na vodi. -Aha, pa dobro. -Imam dozvole, sve čisto. -OK, kad budeš sleteo, da vidimo nešto. Ispao je neki problem. -OK. Odemo do njihovog džipa crnog, gde je bilo još pet žandara kao od brega odvaljeni. 🙂 Rekoh: Šta sam sad uradio, majko mila?! I šef njihov pita: Gde si sve leteo? Jesi li leteo još negde po gradu? -Jesam, tu, tu i tu. Kaže: Kad si leteo kod Kliničkog centra, preleteo si preko ruske ambasade. -Fuck! I sad to je još jedan od loših strana u tom pravilniku i dozvola koje mi dobijamo od vojske, od Direktorata, što oni nama daju – ja kažem navedem lokacije gde hoću da letim i oni kažu: OK, možeš da letiš, tu, tu i tu. Ali, pre letenja ja moram da proverim šta se u krugu od 500 m nalazi: da li ima neka ambasada, vojni objekat. Pošto je pravilnik tada tek bio krenuo. To još uvek je bilo prilično – nismo bili svi uverzirani sa time. I ja sam potpuno smetnuo sa uma da tu pored Kliničkog centra ima par ambasada. E, onda je ispao haos. Onda su me bukvalno priveli kao teroristu. Jer je ispao problem sa obezbeđenjem ruske ambasade što je leteo dron iznad. OK, pogrešio sam. I šta je bilo u stvari fora? Što je meni dozvola istekla bila dva dana pre toga. To je bila najveća drama moguća.

Ivan Minić: Dobro, i da nije istekla, verovatno bi imao sličan epilog.

Dragan Trifunović: Pa, verovatno. Kažem: Ljudi, nisam nikog ubio. Nisam napravio nikakav eksces niti bilo šta. Kaže: Svejedno. E, tu je onda ispao problem. Uzeli su letelicu, 45 dana je bila kod njih. Na kraju sam morao da platim kaznu.

Ivan Minić: Ja znam iz nekog mog iskustva i iskustva prijatelja i kolega da generalno te stvari koje podrazumevaju više snimajućih dana, snimanje u različitim uslovima, moraju da budu fleksibilni. Jer ti možeš da kontrolišeš sve što je u unutrašnjosti nekakvog prostora, u nekom stanu, u nekom hangaru, u nečemu, ali stvari koje se snimaju u spoljašnjim uslovima – ti znaš otprilike kako izgleda dugoročna prognoza, ali dugoročna prognoza se menja.

Dragan Trifunović: Ma, kakvi. Pa, evo prethodnih dana smo imali priliku da vidimo gde piše da će biti popodne sunčano – popodne imamo smak sveta. I kako ja onda prema tome da odredim kad ću da snimam? Malo je preterano komplikovano za handleovati to sve. Klijent mi traži nešto, ja mu kažem: Ne mogu da snimam za pet dana, jer ne mogu da stignem da dobijem dozvole u gradu. Van grada je drugačije, brže se dobija dozvola. Ali, kad tražim da snimam u gradu, 15 dana mi treba za dozvolu.

Ivan Minić: Kako izgleda procedura van grada?

Kako je procedura van grada?

Dragan Trifunović: Podnesem zahtev Direktoratu i vojsci. Pošto tu se policija praktično i ne pita za neke lokacije po prirodi. Direktora većinu slučajeva, ako su manje letelice u pitanju, kažu: To nije u našoj nadležnosti. Dok poštujem odredbe pravilnika, vojska se pita za snimanje bilo gde. Ali, recimo, imali smo problem jedan. Pre par godina smo nešto snimali – za Netfilks je bilo neko jurcanje nekih kola po raznoraznim putovima. Na Avali smo bili, pratili, snimali te neke džipove što su bili. I stali na nekom parkingu da se dogovorimo gde ćemo dalje. Ops, staje neki auto ispred nas, izlazi baja u uniformi, klik-klik, foto-aparat, slika. Šta radiš to? Što slikaš? -Preleteli ste preko vojnog objekta. -Gde? -Tamo negde, na Avali, u šumi negde. Kako ja da znam da tu ima vojni objekat? I to je još apsurd koji kad je krenula priča o pravilniku, vojska je izašla sa nekim svojim zahtevima. Ne može tu, ne može tu. Mi smo njima predložili: OK, dajte nam spisak lokacija gde ne smemo da letimo. -A, ne, ne, ne. Ne možete da znate gde su nam objekti! Pa, čekaj, a Google Earth i svi ostali kao ne znaju gde su objekti? Potpuno besmisleno. I onda po toj dozvoli koju dobijem od Direktorata i od vojske ja moram da proverim šta ima u krugu od 500 m. Kako da proverim? Šta, da idem, da bazam po šumi da li ima neki vojni objekat, neka šupa? Ne znam ni ja šta sve smatraju vojnim objektima. Tako da prilično nezgodno može da bude ponekad.

Ivan Minić: Zvuči jako, jako stresno i jako komplikovano. A i kad je sve OK, ti i dalje upravljaš nečim što može da padne.

Dragan Trifunović: Nažalost, da.

Ivan Minić: Jesi li imao tih slučajeva?

Da li je imao padove letelica?

Dragan Trifunović: Bilo je. Sva sreća, nije bilo sa ovim najvećim i najskupljim, gde mi praktično trosoban stan visi u vazduhu. Bilo je par situacija sa ovim nekim manjim, gde je moja loša procena, recimo. Pitaju me: Je li možeš proletiš? -Mogu. I onda se elisa zakači granu i tako nešto. Znači, nije bilo nikakvih ekscesa, ne daj Bože da je nekoga povredilo ili bilo šta. Uglavnom je… Neki šumski kadrovi su bili gde ono: Je li možeš? -Mogu. Mogu ja to. Par centimetara levo-desno. Dobro, ja sve to kapiram kao… Imam baš jednu priču vezanu za to i za suprugu i za neke životne stvari. Prvo, ja sam imao, 2006. sam imao neki ozbiljan karambol sa zdravljem, to sam pominjao, i imali smo – sin nam je nešto bio ozbiljno bolestan, sad se to sve sredilo. I pre par godine, preprošle godine bilo nešto smo snimali za neki film, i tako bila neka scena – treba da preleti kroz neko granje. Moja loša procena, zakačio granu, dron padne dole, Bože moj. Uzmem drugi dron, završim snimanje i sve OK. I čujem sa suprugom nešto posle, da vidim ko šta radi. Ispričam joj šta se desilo. I pita me: Jesi li se mnogo iznervirao? -Pa, nisam uopšte. -Znaš zašto je to? Seti se šta smo prošli prethodnih godina sa sinom i sa njegovim zdravljem, što ne možeš parama da rešiš. Sva sreća, pa se sredilo, on je sad OK. Ali, sve to što može da se sredi parama, što može da se popravi parama, vozi – hajmo dalje. Popraviće se, Bože moj. Bitno je da nije niko povređen, da nije nikom palo na glavu ili znaš. Tako da su to neke, hajde kažem, životne stvari, životne lekcije koje čovek nauči vremenom. Ne treba se nervirati oko stvari koje možeš da popraviš i da središ parama. 

Ivan Minić: Jedna od stvari koja je za takav posao isto vrlo značajna, a gde ovde postoji niz problema i ograničenja – znam da i kada smo mi pokušavali sa mnogo jednostavijim setupom da to izvedemo, pa znam koliki je bio pakao, mogu da zamislim kako je u tvom slučaju – to je ono što ne možeš da osiguraš svoju opremu na neki normalan, jednostavan način.

Dragan Trifunović: Da.

Ivan Minić: Ja kad god sam pričao sa nekim prijateljima iz inostranstva koji su u sličnom poslu, ali uglavnom kod njih to funkcioniše tako što oni dođu negde, rentaju sve i ne razmišljaju. Ne skoro ništa sa sobom, ali ima njih i koji nose, koji u drugačijem setupu to rade. Kad su oni meni rekli: Pa, dobro, mi imamo kasku na svu opremu.

Dragan Trifunović: Da.

Ivan Minić: Pa, je li postoji to ovde kao usluga? -Pa, ne postoji. Ali, možeš da pričaš sa osiguranjima, pa možda bi nešto uradili. Sećam se kad je bio jedan moj prijatelj, ne znam da li je to bilo ovde u epizodi ili smo mi na nekoj kafi pričali, ali sećam se da mi je on objašnjavao kako je on u jednom trenutku razvio uslugu – nije, nije bilo ovde – razvio uslugu kasko za kravu. 🙂 Pošto ljudima koji se bave stočarstvom, to je resurs koji nešto jako mnogo vredi, značajan je.

Dragan Trifunović: Ako udari grom na njivi…

Ivan Minić: Ili grom ili vuk ili nešto. Prosto, postoji niz problema koji tu mogu da se desi. Ako ti imaš obavezu, nije to tako – mislim, strašno je ako se desi svakome, ali ako ti imaš neku vrstu obaveze, nekog ugovora koji moraš da ispoštuješ ka nekom dobavljaču za neko mleko, nešto, šta god – to ti je potencijalno noćna mora.

Dragan Trifunović: Prekida ti ceo…

Ivan Minić: I, pritom, kao što je poznato, ne možeš ti baš sad kravu da zameniš – posadiš i za dva dana bude nova krava. Ne funkcioniše život tako. Kako je tebi izgledala ta priča – ja se nadam da ovakve stvari koje pričamo slušaju i neki ljudi možda iz nekog osiguravajućeg društva kome će da klikne i da shvati da to postoji kao opportunity, business opportunity ovde. Kako je izgledalo kad si ti probao da osiguraš svoju opremu?

Kako osigurati opremu?

Dragan Trifunović: Kad je krenula priča sa pravilnikom kod nas, onda je postojala jedna od stvari koje moramo da radimo mi kojimo se bavimo tzv. privatnom delatnošću, radimo kao firme, bavimo se snimanjem dronovima, imamo obavezu i da osiguramo letelice. Ako ne da osiguramo letelice, nego da osiguramo – mi moramo da registrujemo letelice, jer moramo da plaćemo godišnje osiguranje kao za kola.

Ivan Minić: Osiguraš se pod…

Dragan Trifunović: Treće lice.

Ivan Minić: Treće lice.

Dragan Trifunović: Treće lice. Ne daj Bože, moja letelica padne, nekom ošteti vozilo, padne nekom na glavu, povredi ga, da osiguranje to plaća. Što mislim da je OK. To se slažem da postoji. I u početku je bilo – neka od osiguranja su osiguravala i letelice. E sad, nažalost, neki od kolega su to zloupotrebljavale i onda su vrlo brzo prekinuli sa tim, jer su skontali da im to ispada od svih nekih osiguravajući šema koje oni imaju i to im je prilično nesigurno tržište, potencijalni rizik.

Ivan Minić: Za početak je nepoznato. Ljudi ne voli ništa ne poznaju.

Dragan Trifunović: Da, da. Oni su to osiguravajuće društvo što je nepoznato, što nema iskustvo – to ne vole ili je užasno skupo. I onda su prekinuli sa osiguravanjem letelica i to više niko nije pružao kao mogućnost kod nas, koliko ja znam. I ja sam onda jednom hteo da osiguram svoju opremu. Ne samo dronove, nego i ostalo što imam: i kamere, i objektive, i svu opremu koju koristim za raznorazna snimanja i zemaljska. Jednostavno, da osiguram protiv krađe, protiv poplave, protiv – negde sam na auto-putu, pa me udari kamion otpozadi, uništi mi opremu u kolima, itd. I onda od nekih osiguranja sam tražio ponude. Bukvalno je bilo da im plaćam 10% godišnje vrednost opreme kao godišnju premiju. Rekoh: Ljudi, je li ja treba da radim samo za vas? To je potpuno besmisleno. Tako da, da li se nešto u međuvremeno promenilo, mislim da nije.

Ivan Minić: Nije da ja znam.

Dragan Trifunović: Nije.

Ivan Minić: Pritom, tu pričamo zapravo da ti to u uslovima kada uopšte ne koristiš tu opremu, nego je to prosto nešto…

Dragan Trifunović: Ili kad je koristim. Ili kad sam negde na snimanju, kamera mi negde stoji na stativu u studiju ili negde – znači, gde nije u riziku. Ali, može da se desi da neko u prolazu zakači, pa da padne. Znači, to je posledično oštećenje opreme, ne znam kako se to vodi u osiguravajućim društvima. Sumanute su neke pare tražili. Onda imaju neka osiguranja koja nude kad su neki veliki setovi, kad se rade neke velike reklame, strani filmovi, itd, daju paket da se osigura sva oprema na snimanju i to košta neku sumu.

Ivan Minić: Ali, to je obično kratkoročno. Na nivou nekoliko dana.

Dragan Trifunović: To, na dan-dva-tri to radi. Ali, ova godišnja osiguranja, gde sam ja stalno miran sa svojom opremom, da mogu da odem na miru u restoran uveče s porodicom da večeram da ne razmišljam da li će neko da mi obije magacin da mi pokupi opremu – to kod nas je skupo kao đavo i pitanje šta bi bilo na kraju da se desi tako nešto. Pa, dođe osiguranje, onda bi bilo verovatno: Ah, što nisi ovo? A što nisi ono? Tako da mislim da bi nešto na tom polju, ako neko sluša od osiguravajući kompanija, mogao da porade na tome.

Ivan Minić: Šta ti je u narednom periodu neki zadatak koji treba da ispuniš?

Dragan Trifunović: Što se tiče nekih zakazanih projekata ili…?

Ivan Minić: I što se tiče projekata, šta su neke zanimljive stvari o kojima možeš da pričaš, a i šta je neki naredni korak šta se tiče opreme? Pominjao si da je možda vreme da upgradeuješ još neke stvari.

Kakvi su planovi za budućnost?

Dragan Trifunović: Pa, ja sam hteo prošle godine da… Pošto nešto smo se selili, pa taman, sva sreće, krajem 2019. smo završili sve to i onda sam hteo 2020. da – pošto prethodne godine su bile stvarno jako dobre i uspešne i onda sam razmišljao o tome da uložim dalje u opremu, da malo proširim posao, da zaposlim još nekoga, itd. I stan koji nam je ostao stavio sam bio na oglas da ga prodajem. Hteo sam neki kredit da uzimam, neku opremu da ga kupim. I onda kad sam video ovo sa koronom što se dešava, kao: Čekaj! Tajmaut! Sva sreće da sam to uradio, inače bi bio u ozbiljnom problemu sada.

Ivan Minić: A kako je izgledalo sve tokom korone?

Koliko je korona poremetila posao?

Dragan Trifunović: Bilo je znatno manje posla nego ranijih godina. Bila sam na nekih 45% u odnosu na prethodnu godinu, što je bilo u mom slučaju, OK, nije loše, obzirom da ja moj posao malo više naplaćujem nego što je neki prosek. I što moj posao nije zasnovan samo na dronovima, nego imam i neke kamere druge koje rentam, kojima ja snimam, itd. Recimo, kolege iz Slovenije i Hrvatske su bili u ozbiljnom problemu, jer tamo imaju mnogo manje snimanja bilo, jer nije bilo potrebe za dronovima. Oni su baš znatno, znantno gore prošli.  Nareni period imamo sad zakazano… neki Work In Progress produkcioniramo. Oni imaju sad neki film zakazani koji treba da krene u avgustu-septembru da se radi. To je neki nastavak nekog poznatog filma. To ima, pa Indijci, naravno, naviru. Samo bi da snimaju ovde.

Ivan Minić: S tim što sad ne bi bilo verovatno toliko jednostavno i bezbedno da se šeta ulicama ovaj gospodin. Sad ih ima baš dosta po gradu. 🙂

Dragan Trifunović: A, to misliš – prepoznali bi ga. Verovatno. 🙂

Ivan Minić: Da, da, da. Skapirao sam da tu postoji neki mehanizam po kome oni dođu ovde na dve nedelje da se iskuliraju, a kad dođu ovde dve nedelje, onda mogu bilo gde da idu bez ograničenja.

Dragan Trifunović: To je bilo dosad do skoro. Baš sam video na Tviteru i na mrežama – komentarišu ljudi odakle ovolika količina Indijaca u Srbiji. Ja kažem: Vidi, snima se dosta projekata, ali ne verujem da su svi zbog toga. I onda brat moj sad kad je dolazio iz Toronta 8-9. jula, kaže: Dve trećine aviona su Indijci. Mislio sam da će možda da idu negde dalje. Ne, oni su ostali u Beogradu. I sad u čemu je fora bila? Mislim da im je Beograd jedina destinacija gde mogu da uđu bez testova, ovoga-onoga, koječega, pa onda urade testove, pa putuju dalje za Ameriku, za Evropu. To im dođe kao neka tranzitna stanica i malo da nam donesu šta ne treba. To je bila fora. A mislim da su ih sad ograničili da ne mogu da se šetaju po gradu, nego mogu da dođu ovde, ali moraju da budu u karantinu neki period. Tako da mislim da ne mogu da se šetaju baš po gradu kako im padne na pamet.

Ivan Minić: Ne znam. Prethodnih nedelja sam ih dosta viđao iz kola.

Dragan Trifunović: Da, da, da.

Ivan Minić: Ali, ne mogu baš da tvrdim za prethodnih nekoliko dana. Nisam se toliko vozio po gradu.

Dragan Trifunović: To, to. Verovatno su videli da nastaje…

Ivan Minić: Da ih ima baš dosta. 🙂

Dragan Trifunović: Da, nastaje problem, i onda su verovatno uveli, kao: Ej, možete da dođete u Srbiju, možete da uradite to, ali morate da budete u nekom karantinu, koliko dana – ne znam.

Ivan Minić: Kakva je 2021. što se posla tiče?

Kakva je 2021. po pitanju posla?

Dragan Trifunović: 2021. je krenula odlično. Odlično je krenula. Stvarno baš je dosta stvari rađeno. Tamo negde od februara-marta je krenulo. Tako da nadam se da će tako i da nastavi. Zadovoljan sam zasad. Eto.

Ivan Minić: Ja se nadam da smo nekog inspirisali, dali mu temu za razmišljanje, i nadam se da će neko od ljudi ko se tu pita i ko može da donese neke odluke i da vam pojednostavi život čuti kako zapravo to funkcioniše. Da su to neke ozbiljne stvari, i neki ozbiljni ljudi, i da te ozbiljne stvari i ti ozbiljni ljudi obično nisu izvor problema, a da zapravo sve ostalo je ostalo neregulisano.

Dragan Trifunović: Jasno.

Ivan Minić: Samo postoji problem za one koji su trude da sve rade kako treba. 

Dragan Trifunović: Uvek mi nadrljamo. Ima raznoraznih koji lete bez dozvola – nikom ništa. Ja pokušavam da radim sve po pravilima, ali stvarno nekad dođem u situaciju da mi klijent traži je li možemo za tri dana da uradimo to. Ako je van grada, nije veliki problem. Ali, ako je u gradu, ja kažem: Ne mogu. Moram da jurim dozvole, da tražim dozvole. Imamo problem što, recimo, ne može da letimo noću. Za letenje noću moramo da podnosimo posebne dozvole. Gomila klijenata traži kadrove noću. Ima dosta još nekih ograničenja koja nas sputavaju u poslu, a posao je kao u fabrici na štanc-mašini. Sad treba da napravim 10.000 eksera i to će ti biti gotovo sutra. Znači, u ovom našem poslu mnogo stvari se menja u hodu. Klijenti, posebno Indijci, oni kažu: Sad nećemo tu. Je li možemo tamo? -Pa, nemam dozvolu za tu lokaciju. -Pa, šta ćemo? Tako da voleo bih kad bi neko malo izašao u susret iz Privredne komore, da nas iz Privredne komore skapiraju kao privredni subjekat koji stvara neki prihod, plaća poreze, zapošljava ljude, a ne možemo da radimo.

Ivan Minić: Posebno mislim da je to značajno u ovom trenutku kada prethodnih godina imamo tu situaciju da je zapravo priliv od produkcije ovde strane, a bogami i domaće produkcije, postao vrlo značajan i prosto greota je sputavati ljude da se razvijaju, ako već stvari funkcionišu i ako već mi možemo da ponudimo kvalitet koji stranci traže.

Dragan Trifunović: Da, slažem.

Ivan Minić: Hvala još jednom.

Dragan Trifunović: Hvala tebi.

Ivan Minić: Hvala vama što ste nas slušali. Hvala našim prijateljima iz Epsona što nas podržavaju. To bi bilo to. Čujemo se, vidimo se sledeće nedelje. Ćao!