EP124: Milena Trobozić Garfild

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: U današnjoj epizodi Pojačala moj gost je Milena Trobozić Garfild i pričaćemo o nekim vrlo interesantnim temama koje možda nisu baš karakteristične za Pojačalo. Pričaćemo o umetnosti, pričaćemo o kulturi. Pričaćemo o tome kako kroz malo drugačiji pristup kultura, umetnost, pozorište, film mogu da budu održi, mogu da budu komercijalni, a da ne izgube pritom ništa od toga što je važno i zbog čega imaju takvu ulogu u društvu kakvu imaju. Takođe, pričaćemo o njenoj karijeri u marketinškoj agenciji Saatchi & Saatchi. I ova epizoda je svojevrsni omaž Dragana Sakanu, koji je bio njen prijatelj, kolega i mentor, a, naravno, svima nama jedan od idola i jedan od najznačajnijih ljudi naše advertajzing industrije. Verujem da će vam biti interesantno. Uživajte! 

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Današnja epizoda će da bude malo drugačija od onoga što je uobičajeno zato što ćemo se baviti nekim temama koje nisu možda percipirane uvek kao nužno preduzetničke teme kod nas, a zapravo mislim da bi bilo jako dobro kada bi bile. I to nam je negde fokus razgovora, ali ne i jedina stvar o kojoj ćemo pričati. Umetnost može da bude nešto što se oslanja na donatore, državu, institucije, ali može da bude i nešto što je komercijalno isplativo ili makar održivo i živi neki svoj normalan, zdrav život. Tu ćemo kroz neke vrlo konkretne primere ispričati kako je to izgledalo pošto je vaša karijera između ostalog posvećana i tome. Ali, kao što znate, pošto ste veliki fan Pojačala, što je meni neobično drago i veliko lično zadovoljstvo, svi ovi razgovori počinju jednim istim pitanje, a to je: Milena, šta ste hteli da budete kad porastete?

Kad porastem biću…

Milena Trobozić Garfild: Pa, prvo, Ivane, da vam kažem, pošto smo, je li, na Vi, da je ovo stvarno za mene kao san. Jer ja jesam veliki fan Pojačalo zato što mislim da su teme o kojima govorite, i gosti, i način na koji pričate nešto potpuno drugačije, što mi je otvorilo čitav jedan novi svet, krug ljudi, način mišljenja. Vrlo me je ohrabrilo da imamo izuzetne interesantne, mlade ljude i preduzetnike iz raznih oblasti. Tako da hvala vam. Ja sam stvarno Pojačalo otkrila preko okeana. Znači, prosto to sam počela da slušam dok sam još bila u Americi. Nisam vas ovde otkrila, nego u Americi, i stvarno mi dan počinje ili se završava Pojačalom, a nekad mi i počinje i završava se Pojačalom. I slušam neke epizode i po nekoliko puta, jer zaista mnogo stvari. To je na neki način za mene ponekad i tutorijal, naročito kad je u pitanju, je li, digitalna sfera, IT, neka stvari u kojima ja nisam osobito stručno, prosto ih pratim kao i svi ostali. Eto, tako da, mnogo vam hvala. Mnogo vam hvala što ste mi ispunili san da budem deo Pojačala. A što se tiče vašeg pitanja, šta sam htela da budem kad sam bila mala, ja sam u stvari htela da budem producent, samo što to nisam kapirala. Kako? Zato što kad sam bila u osnovnoj školi, tada su se prikazivale razne one serije, vi ste mladi pa se ne sećate, nešto Čkalja, Mija i šta ja znam. I to je bilo popularno, to su svi gledali. I ja sam zaključila, to sam bila možda 4-5. razred, da bih ja mogla to isto da pišem i da im pošaljem, ne znam ko je već radio, Lola Đukić, da mi to treba, ja i moja drugarica, da uradimo neke epizode i da pošaljemo njima da oni dalje po tome snimaju. Ali, ja sam rešila da ne mogu ja sad sve to napišem. I šta sam ja napravila? Ja sam skupila, pošto sam bila u dramskoj sekciji, nekoliko tih mojih drugarica koje su znale da piše, i stavila sam ih u učionicu, i lepo sam svakoj rekla – ti piše Mija i Čkalja padaju u seno, ti piši kamion se kvari. A ja sam sela, naravno, za katedru, kapetanica. Šta sam ja napravila? Ja sam napravila u stvari writing room. 🙂 To čak ni dan-danas kod nas ne postoji. Vi imate dva pisca i to je to. Ja sam napravila writing room, i onda je, naravno, moj deda koji je bio zadužen da me vodi na časove engleskog upropastio moju sjajnu karijeru, jer je došao i rekao: Mimice, tako su me zvali, gde si ti posle škole? Imaš čas engleskog. I tako je, je li, taj moj poduhvat propao. I ja sam tek kasnije, kad sam stvarno postala producent, shvatila da sam ja ukapirala da taj posao mora da se podeli na mnogo pisaca. Jer prosto, eto, to sam htela. To mi je bio san. I htela sam da budem, eto, da pišem. To mi je bilo u detinjstvu neki san, pa donekle se ostvario.

Ivan Minić: U periodu studiranja ono što je meni bilo posebno interesantno kad sam istraživao je da vi ste završili prvo španski jezik, a posle toga i glumu. Ali, u tom delu, da kažem, studija filologije i španskog, ono što mi je posebno bilo interesantno je da je u tom trenutku postojalo, ja mislim da to sada više ne postoji, da je postojao zapravo smer ili specijalizacija u okviru studija za prevodioce.

Milena Trobozić Garfild: Tako je.

Ivan Minić: Danas kada su većina izdanja koja izlaze ovde, a koja se prevedena najčešće vrlo loše i neprofesionalno prevedena, verujem da tako nešto ne postoji i vrlo je upitno sa ovakvim tržištem i da postoji da li bi bilo prostora za te ljude. Ali, kako je bilo studirati španski i šta su bile te neke specifičnosti tog smera?

Kako je bilo studirati španski?

Milena Trobozić Garfild: Pa, španski je bio relativno nova katedra kad sam ja počela. Relativno nova. I primao je, mislim da i danas primaju, samo tako 20-ak studenata. Tako je bila ogromna kompenticija da se uđe. Morao je da se polaže engleski i srpski, a što je vrlo važno kad pominjete prevodioce. Ne znam da li je još uvek tako, ali mi smo imali vrlo težak ispit iz srpske gramatike. I postoji su zaista ta dva smera. Postojao taj kao profesorski, smer iz koga posle možete da predajete. I prevodilački. Na prevodilačkom smo mi imali časove, recimo, lingvistike, recimo, izučavali smo Noama Čomskog, semiotiku. Izučavali smo i, takođe, praktično smo radili na prevodima. Dovođeni su nam najveći prevodioci. Ne samo sa španskog, nego, recimo, sa engleskog, ljudi koji su prevodili klasična dela. Naši profesori su ih dovodili da nam drže predavanja, a nama je držao Radomir Konstantinović, jedan od naših najvećih prevodilaca, pogotovo poezije. Tako da smo mi imali časove, vežbe, je li, kako prevesti pesmu, koje su to odluke koje morate da donosite kao prevodilac. Nekad zarad lepote rečenice ili zvuka u pesmi žrtvujete značenje. Nekada značenje je važnije od konstrukcije rečenice. I to su odluke koje morate da donosite u skladu sa tim kakav je pisac. Znači, morate dobro da čujete pisca, morate da imate neku vrstu sluha. A najvažnije, morate jako dobro da poznajete srpski jezik. Srpski je važniji za prevodioca nego jezik sa koga se prevodi. Tako da, ja, recimo, jako dobro govorim engleski, ali ne prevodim na engleski. I kad prevodim na engleski ili na španski, ja uvek moram da imam native speakera – native, izvinjavam se, nekoga kome je to maternji jezik, ko to mora da pročita. Ali, zato što uvek važniji jezik na koji se prevodi.

Ivan Minić: Ja uvek kada sam imao prilike da pričam sa izdavačima danas, obično ovim manjim, jer ovi veliki su mašinerije, to je svakako mnogo drugačije, ali kada pričam sa ovim manjim izdavačima koji izdaju i neka domaća izdanja, ali i neka strana izdanja prevedena, uređana, itd, ja uvek kažem: Dešavalo mi se da se sretnem sa knjigama koje sam čitao u originalu, da probam da ih čitam, da mi to ne leži, nekad bude i stvarno sve OK, ali vrlo često ne bude. I onda pričamo i ja im kažem: Znate kako, vaše izdanje, vaš prevod je možda ne meni zato što imam sve resurse koje imam i generalno kupujem knjige u originalu, ali nekom drugom je to jedini kontakt sa piscem. I ukoliko je vaš prevod loš ili nepismen ili nekonzistentan, to je utisak koji ostaje o tom piscu i tom delu osoba koja to čita. Sad ja verujem da većina ljudi, posebno ako je to neka beletristika ili nešto, nema toliko kritički odnos prema tome kao što imam ja. Ali, ja vrlo biram šta čitam i jako mi je stalo da to bude na pravi način. Baš sam imao situaciju, pričali smo o tome pre snimanja, ali nije loše i ovde možda da provučem tu kao temu, imao sam situaciju gde čitam knjigu i sad ja primećujem šablone. Takav sam. To je divno i strašno istovremeno zato što opterećuje. Ali, ja primećujem šablone. I jako primećujem kada se ne koristi ista frazeologija u jednom i u drugom delu teksta. Jer to meni govori da to nisu prevodile dve iste osobe. Suština je ista, ali finese nisu. Ti onda čitajući knjigu primetiš da se na nekoliko mesta prosto slično teme, slične stvari na drugačiji način prevode. I to niko nije uzeo, uskladio, niko se nije pozabavio time. To je prevodilo više različitih ljudi. Ja u jednom trenutku pitam: Dobro, a zašto se ovo desilo? -To je prevodilo četvoro različitih ljudi. -Dobro. Prvo, zašto je prevodilo četvoro različitih ljudi? A, drugo, zašto neko nije samo uzeo i probao da to na kraju, što ja volim da kažem, prepegla, sredi, uskladi, itd?

Milena Trobozić Garfild: Nema ko.

Ivan Minić: I onda mi je rečeno: prvo, nema ko; drugo, jednostavno ne postoji finansijsko opravdanje, ne postoji komercijalni interest da se to radi na tom nivou. I onda to znači da je kvalitet krajnjeg proizvoda vrlo, vrlo upitan, jer je tržište prosto tako kakvo je. Sad u vreme kada ste vi krenuli da prevodite, a prevodili ste neke od veoma značajnih dela, a kasnije i taj deo prevođenja je bio vrlo značajan deo najinteresantnijeg dela karijere, to je bilo mnogo drugačije. Prvo, izdavačke kuće su bile drugačije. To su bili veliki sistemi. To je prosto sve funkcionisalo na jedan, verujem, drugačiji, kvalitetniji, trajniji način, hajde da ja tako se izrazim. Šta je bio prvi posao za prevođenje i kako je to izgledalo?

Šta je bio prvi posao za prevođenje?

Milena Trobozić Garfild: Pa, potpuno se slažem sa svim ovim što ste rekli. Apsolutno, to su bile velike kuće, ozbiljne, s lektorima, korektorima, ozbiljnim urednicima koji su čitali tekstove, koji su zvali na kuću da diskutuju o, recimo, jednom rešenju ili jednoj rečenici. Pretpostavljam, sa autorima još i više. A ja sam počela na studijama još, negde na 3. godini, kad smo ovladali malo španskim, da prevodim prvo za Student, Vidike, onda, naravno, Književnu reč, Književnost. To su bili književni časopisi, koji mislim da više i ne postoje, Pismo. Urednici su mi bili David Albahari, Raša Livada i tako. Vidici su bili super, super čitani. I to su bili, recimo, neke kratke priče uglavnom latinoameričkih pisaca, koji su tad bili vrlo, vrlo trendi zbog ovog buma latinoameričkog koji se desio u Evrope posle, je li, Garsija Markesa, Kortasara, itd. I onda u to vreme Prosveta je radila tih deset velikih romana i radila je te latinoamerikance. Urednik je bio Milan Komnenić. I oni su stvarno objavljivali već naj kapitalna dela, i Vargasa Ljosu, itd. I on je, to isto pokazuje kako se tada radilo, on je pročitao u Književnim novinama ili Književnoj reči ili u Vidicima moj prevod i Ksenije Bilbije, koja je bila moja koleginica i drugarice i dan-danas je, i pročitao je naše te prevode. I on je nas pronašao preko našeg asistenta, Soldatića, koga je poznavao, i on je nas pozvao u Prosvetu i rekao: Devojke, hoćete vi da prevedete knjigu, priče, i da napravite izbor. Benedetija. To je, naravno, bio manji zalogaj nego prevoditi roman, je li. Mi smo bili ipak još uvek studentkinje, na 4. godini. I mi smo napravili izbor priča iz tri zbirke Marija Benedetija, koji je najveći urugvajski pisac i dan-danas, koji je užasno popularan u Urugvaju. I te priče, taj izbor priča smo mi prevele i knjige je izašla u izdanju Prosvete na Sajmu. To je za nas bio zaista, zaista veliki događaj kao studentkinje. Ali, eto, pratilo šta rade i studenti, i ko je talentovan. Nije svako talentovan za književno prevođenje. Tu da biste uradili književni prevod, morate da imate talenat za pisanje.

Ivan Minić: Ja mislim posebna stvar je prevođenje poezije, gde suštinski pišeš novu pesmu.

Milena Trobozić Garfild: Apsolutno, apsolutno novu pesmu. I u novom jeziku tumačite, a da opet ne izveravate tog originalnog pisca, odnosno da budete verni interpretator za čitaoce onoga. Tu negde ja vidim neku sponu glume i prevođenja. Hamlet – kako ćete ga vidi istumačiti za publiku, gde ćete staviti akcenat, gde ćete ići u neki niži, koja ćete sredstva birati. Vi u stvari time tumačite Hamleta ili bilo koju ulogu pred publikom. Tako je isto i u prevođenju. Vaši izboru su vrlo bitni, jer to je, kao što ste vi rekli, ponekad je jedina slika. I sada imate situacije, recimo, tvrde svi poznavaoci, ja nisam stručnjak za ruski jezik, ali tvrde da apsolutno nijedan prevod Puškina kod nije ni blizu originalu. I da oni koji nisu čitali Puškina u originalu, nisu čitali Puškina.

Ivan Minić: Da, ja sam, recimo, pročitao u nekom periodu osnovne škole, jer mi je ruski bio zaista jako dobar tada, sad apsolutno ništa…

Milena Trobozić Garfild: To je problem s jezicima, pitajte mene. Nekad sam govorila pet, sad govorim dva i po. 🙂

Ivan Minić: Ali, taj momenat, recimo, moj engleski je sjajan.

Milena Trobozić Garfild: Jako dobar. Da, znam.

Ivan Minić: I to je prosto nešto što računam da znam dva jezika, snalazim se na još nekim, ali u suštini računam da znam dva jezika. I u nekoliko navrata sam čitao neke – posebno što ja imam kući, da kažem, porodičnu biblioteku u kojima ima dosta klasičnih dela, ima tu i nekih američkih pisaca, itd. I čitao sam i originale, i onda sam gledao naše prevode toga. I ti prevodi koji su bili nekad, oni možda jesu – to su, recimo, knjige iz 50-ih i 60-ih godina – jesu možda u nekim elementima arhaični malo, ali su fantastični. I apsolutno kada porediš to, gubi se ili ništa ili vrlo malo. U nekim trenucima čak dobijaš i neke stvari koje možda u originalu nisu bile tako dobro. I to mi je bilo fascinantno. Prilično sam siguran da, nažalost, toga više nema na taj način, ali dobro.

Milena Trobozić Garfild: Ima, ima. Evo, ja još uvek prevodim. 🙂 Šalim se!

Ivan Minić: Promenilo se tržište. Mnogo toga se promenilo. Nekada… Kako je, recimo, izgledalo prevođenje nekog zaista značajnog, kapitalnog dela nekog ozbiljnog romana?

Kako je izgledalo prevođenje kapitalnog dela?

Milena Trobozić Garfild: Pa, evo ja sam, recimo, prevela, između ostalog, Ljubav u doba kolere Garsije Markesa za Gornji Milanovac Dečje novine. To je bila isto velika izdavačka kuća. Znači, oni su mene zvali zato što ih je napustio prevodilac. Nešto nisu se nešto našli sa prethodnim prevodiocem i bili su malo u cajtnotu, jer su imali potpisani ugovor sa agentom Garsije Markesa, ovom gospođom, kako se zvala, Balsez, koja je bila užasno stroga i teška, i sa kojom se teško pregovaralo i moralo se držati tih deadlinea. I oni su meni dali ogroman honorar. Ja sam tu knjigu prevela, što je vrlo kratak rok, za šest meseci. Ali, tako što sam bukvalno se nisam dizala od kompjutera. Srećom da je postojao tada kompjuter, pa nisam morala da lupam u mašinu, što je bi bilo strašno. Posle toga je to išlo kod lektora, pa je ona to čitala, pa je onda ona ispravljala, pa je vraćala meni da vidim njene ispravke. Urednik je čitao. Pa, tek onda je išlo, je li, na korekturu, pa onda u štampu. Znači, to je bio jedan proces, kad se završi prevod, još četiri meseca rada na tekstu. A moj prevod je imao barem tri verzije. Znači, ne možete prvu verziju da pošaljete. To je prosto – prva verzija je draft za vas. Prvu verziju još uvek upoređujete sa originalom. Tako sam barem ja učena i tako sam radila. Drugu verziju pokušavate da samo čitate srpsku verziju, da se očistite od sve španske konstrukcije ili engleske, koja vam se neminovno provlače. I onda treću verziju posle lektora ponovo proveravate sa originalom. Ako je ona nešto menjala, da vidite da li je to dovoljno ostalo blisko originalu. Tako da, da bi prevala knjigu, čitate je barem četiri puta.

Ivan Minić: A i to je proces koji traje godinu dana.

Milena Trobozić Garfild: To je proces, da. I onda to je tako bilo. Znate, evo ja sam sad slušala jednu vrlo zanimljivu emisiju u Americi, u kojoj se raspravljalo, ako pričamo o prevođenju, sad je izašao novi prevod Ane Karenjine, i onda su vrlo ozbiljni stručnjaci raspravljali. To je četvrti prevod u Americi od početka, od sredine prošlog veka, četvrti, i onda su svi raspravljali o tome: u čemu se razlikuje, šta je prednost ovoga, šta je ovde izgubljeno, šta je ovde dobijeno. Prevodi moraju da se rade malo i… da se osavremenjavaju. Evo sad je izašao reprint te knjige Benedetije Priče iz Montevidea. I Ksenija Bilbi i ja smo prošle kroz sve priče i uradile praktično, ne novi prevod, ali smo malo to ugladile. Je li, ipak tad smo bile početnice, sad imamo mnogo više iskustva. Neke stvari smo popravile. Nismo se plašile više svojih profesora, da sve moraš baš da bude by the book. Malo smo više slobode dale sebi. Ali, evo, recimo, skoro mi je neko rekao da je Flavio Rigonat preveo ponovo Selindžera, Lovac u raži, i da je fantastičan, i da onaj stari više ni praktično mogao da se čita, jer je suviše arhaičan jezik. Ali, ovo što ste vi rekli, recimo, ja kad čitam stare prevode Čehova, onda meni baš prija taj arhaični ton tih starih prevodilaca. Tako da, zavisi od prevoda do prevoda.

Ivan Minić: Zavisi od prevoda do prevoda, i zavisi, naravno, i od publike. Ako želimo da približimo nešto novoj generaciji, moramo na neki način da im se dodvorimo.

Milena Trobozić Garfild: Tako je.

Ivan Minić: Ne previše, jer onda malo gubi poentu sve, ali očigledno moramo neki ustupak.

Milena Trobozić Garfild: Čak i žargon se menja. Vi danas kad čitate Dragoslava Andrića, koji je bio jedan od naših najvećih i najduhovitijih prevodilaca, on je često radio te malo cake, žargone, takve stvari, to više zastarelo je. Ne kaže se više trema ili ne znam šta… Sve mora da se popravlja. Jedini prevod koji je za mene, recimo, bolji od originala – dobro, to se zna da je Sirano de Beržerak na srpskom bolji nego original. To je apsolutno među prevodiocima poznata stvar. Odlično su prevodi, naravno, Vinaverovi. On je mislim radio i Rablea, Gargantua i Pantagruel. To je remek-delo prevoda. Ali, za mene najlepši prevod, bolji od engleskog, koji sam isto čitala, je prevod Stilskih vežbi Rejmona Kenoa koji je radio Danilo Kiš. To je zaista maestralno.

Ivan Minić: Fantastično.

Milena Trobozić Garfild: Maestralno.

Ivan Minić: Pritom ta knjiga je nešto što ima vrlo značajnu ulogu u životima svih nas koji smo se bavili i bavimo se i dalje nekom vrstom komercijalnog pisanja i uopšte ulaženja u toga da pisanje može da bude ne nužno profesija, ali smer interesovanja u kome možeš da se ostvariš, jer tu prvi put zapravo se sretneš sa tim na koliko različitih načina može da se kaže ista stvar.

Milena Trobozić Garfild: Tako je.

Ivan Minić: Svi smo mi to prošli kroz školu, i sto puta su nas vraćali, kao na koji način možeš, ali ovde vidiš vrlo praktično to.

Milena Trobozić Garfild: Tako je.

Ivan Minić: I vidiš koja je širina svega toga. Ta knjižica koja je mala knjižica i uvek onako… Ja imam često taj momenat da nekim mladim ljudima koje volim, cenim, poštujem, u čiju budućnost verujem, poklanjam knjige. I obično to nisu neke preterano obimne knjige, jer znam da mladi neće pročitati knjigu koja je obimna.

Milena Trobozić Garfild:  Jeste, nemaju oni taj više span. Attention span im je…

Ivan Minić: Ako ih baš ne povuče, ali vrlo teško, u najboljem slučaju, to može da bude neka zbirka priča. Ali, ove stvari su nešto na šta svi reaguje jako dobro, jer vide aha, to nije previše obimno; OK, hajde da probam. I onda posle druge-treće stvari koje pročitaju shvate koliko je zapravo to genijalno i otvore se neki novi vidici.

Milena Trobozić Garfild: Ali, imali smo sreću zaista da je to preveo Danilo Kiš. On je stvarno pisac veliki, i veliki duh, i sreća da je on preveo na naš jezik.

Ivan Minić: E sad, osim prevođenja, odnosno nakon studija španskog i te karijere koja traje i dalje, naravno, postoji taj jedan deo karijere koji je da ste vi završili glumu.

Milena Trobozić Garfild: Jesam, jesam.

Ivan Minić: I bili aktivni u tom svetu sa strane ispred kamere, a i sa mnogo više posle iza. Otkud gluma?

Kako je Milena dospela na Akademiju?

Milena Trobozić Garfild: Pa, to su se pitali i moji roditelji kad sam diplomirala španski. 🙂 Ja sam bila jako dobar student, imala sam stipendiju da odem u Portugal na godinu dana. Već sam bila par meseci i oni su mi, Portugalci, ponudili – pošto kod nas nema katedre za portugalski, nego ljudi sa hispanistike dobijaju tu stipendiju portugalske Vlade. Ja sam imala stan iznajmljen, sve, stipendiju, da idem godinu dana, posao, neka naša firma, Brodoimpeks, odmah da radim za njih i tako. I ja kao: Pa, dobro, ali eto leto. Nemam šta da radim. A nekad kad sam bila u gimnaziji sam glumila u Dadovu nešto. Ali, posle u gimnaziji nisam otišla na Akademiju. I ne znam šta je tu meni bilo, ja kao: Mogla bih da probam na glumu. Nisam nikad probala. Leto, pa čekam da idem na stipendiju, diplomirala sam španski. I kao: Hajde da se spremim, ali meni toliko to nije bilo bitno, ja sam maltene bila spakovana da idem u Lisabon. Ja obožavam Portugal i dan-danas, i mnogo volim Lisabon, i bila sam mnogo srećna zbog te stipendije od godinu dana. Ne bih se verovatno nikad ni vratila. Ja kao: Hajde da spremim. I sećam se da sam za diplomski uzela Štefica Cvek U raljama života i neku Handkeovu pesmu o Frankeštajnu. I moralo je da se radi Nušić, to je bio obavezni deo. Tu sam radila onu Maricu iz Sumnjivog lica. Dakle, bilo je sve vrlo duhovito. I odem ja na prijemni ubeđena – prvo, ja sam imala strašno mnogo godina. Vi znate da su deca pre završetka gimnazije primana na glumu.

Ivan Minić: Da, da.

Milena Trobozić Garfild: Sa 16-17 godina. Ja sam 24 godine. Ja uvek kažem, niko nije bio stariji od mene sem profesora na taj školi. I kad sam došla, oni me prime i stave me u uži izbor. Šta sad da radim? A u užem izboru onda morate raditi s profesorima dikciju, akrobatiku, pa čuda. Ma, rekoh: Neću ja proći. I onda idem kod profesora na intervje. Sećam se, profesor Bajčetić kaže: Pa, dobro, šta ćete vi? Imate 24 godine. Bože, šta ćete vi sad da studirate glumu? Pa, vi ćete samo babe da igrate! Ja kažem: Pa, dobro, babe – babe.

Ivan Minić: Mora neko i babe. 🙂

Milena Trobozić Garfild: A posle sam igrala, pošto niska rastom, uglavnom decu ili devojčice. Što je rekla moja baba: Šta ćeš ti na glumi? Nemaš ni stas ni glas. Ti ćeš samo decu da igraš. Otprilike tako je i bilo. I prime oni mene.  I sad ja 24 godine, primljena na glumu, šta da radim? Ja vratim onu stipendiju, zahvalim se. Moji roditelji očajni, već mislili ja ću sad da radim. Ja već imala objavljenu knjigu, je li, prevoda Benedetijevog. Bila odličan student. Mogla sam da ostanem kao asistent, mogla sam da odem u Španiju, u Lisabon. Ne, ja ću sad da studiram! I ja krenem da studiram. I to ono na glumi – znate kako se studira? Od osam ujutru do osam uveče ste na časovima. Onda posle spremate vežbe ili idete da gledate predstave. I tako sam ja, eto, završila glumu. Peđa Bjelac, Snežana Bogdanović su mi bili u klasi, Nenad Nenadović, i svi mlađi od mene. Ali, ja sam tako bila sitna, pa sam se provlačila. Bila sam mala i mršava. 🙂 I, eto, onda posle glumila i to kod vrlo dobrih reditelja: Mijača, Mađelija, u Jugoslovenskom dramskom, Beogradskom dramskom, u KGPT-u kod Ljubiše Ristića, koji je tad imao nešto Godo-fest u Knez Mihailovoj. Znači, radila sam čak sa vrlo dobrim rediteljima. Perom Zecom i tako. Ali, pošto sam imala to dualno, i to pisanje, prevođenje – prevodila sam neke komade sa španskog tada, onda su počeli tako da me pitaju. Recimo, Mađelije je voleo da ako radim s njim, da budem neka vrsta kao njegovog ne baš asistenta, ali više to dramaturg. Prepravi mi ovo, izbaci mi ovu scenu, sredi mi ovo, napiši program, i tako. I onda me to nekako odvelo malo više ka tom delu dramaturško-marketinškom. A, u međuvremenu sam ja išla ja neke kurseve, još dok sam studirala španski pošto nisam znala tačno čime ću se baviti. Nisam htela da ostanem na fakultetu u Beogradu. To mi je bilo besmisleno, suviše dosadno, mala katedra. I onda neke stranci su dolazili i držali u Sava centru o PR-u i marketingu za vikend. Ja sam to išla, nešto slušala, onda posle neke knjige čitala. I tako sam videla u pozorištu se marketing u stvari ne radi kao marketing, nego kao podelite karte deci, školama, vojsci. Dođe Beogradska hronika, snimi jedan statični prilog sa glumcima. I meni se to činilo da je to jako previzađeno i dosadno. I onda ja sam malo počela da se time bavim: kako treba da izgleda program, kako treba da izgleda plakat, da to treba da bude malo komunikativnije, malo manje arhaično. I onda iz toga sam počela, u stvari, shvatila da je najvažniji deo marketinga u pozorištu, kulturi, ako hoćete, prvo ono šta radite. Pa, tek onda… Znači, izbor toga onoga što radite je u stvari početak marketinga. Znači, morate da imate osećaj za trendove, morate da slušate, morate da gledate šta je oko vas, morate da vidite šta fali, morate da predosećate šta je senzibilitet publiku, da vodite publiku, a ne da se povodite za publikom. Znači, ne samo onaj što bi publika volela, nego da predvidite šta bi publika volela. Kao što je rekao Stiv Džobs ili Ford: Da sam pitao…

Ivan Minić: Da sam pitao ljude šta žele, rekli bi mi brže konje.

Milena Trobozić Garfild: E, to. Znači, morate da imate osećaj i kulturi, i to je ono što sam ja shvatila – ja shvatila, što je sada već opšte mesto, da vi morate imati taj preduzetnički duh i u kulturi. Znači, kao što genijalni Stiv Džobs ili Ford, on je rekao: Pa, da sam pitao ljude, niko ne bi rekao treba nam ajfon pošto ga nikad nisu ni videli. Znači, da predvidite potrebe i da stvarate potrebe publike. I da time i vodite publiku sa sobom, i da na neki način stavljate to što hoćete da im prikažete u neki kontekst. Jer danas kultura, umetnost je pitanje konteksta. Bio je intervju veliki skoro sa jednim modernim umetnikom, koji je izložio jabuku u Muzeju moderne umetnosti. Znači, imate postolje, imate jabuku. I to je onaj zagrižen. I sad pita ga neko, zaboravila sam kako se zove umetnik, kao: Pa, dobro, šta se dešava – zašto je ta jabuka umetničko delo? On kaže: Zato što je u kontekstu muzeja, u kontekstu umetničko. Ona postaje kad je izložena, nešto mi govori. Kad ja gledam tu jabuku izloženu, ona mi nešto govori zato što je u tom kontekstu. I onda ga ovaj pita: Pa, dobro, šta ako neko uzme jabuku i pojede to vaše umetničko delo? On kaže: Pa, neće pojesti umetničko delo. Poješće samo jabuku. Ja ću staviti novu. -Ali, to mora da bude neka specijalna jabuka? -Ne. -Pa, gde kupujete te jabuke? -Pa, ovde, u samoposluzi pored. Ali, onog trenutka kad sam je stavio u kontekst muzeja ili galerije, ona postaje umetničko delo. E, tako mora da se, po mom mišljenju, moraju da se ponašaju producenti kao neka vrsta kuratora – curators. Znači, tumača, prevodioca, da vodite publiku sa sobom. Imate čuveni primer jedne čuvene kustoskinje u londoskom muzeja koja je, to sam čitala, trebalo da predstavi Rotka, Mark Rothko, čuveni, je li, slikar, koji je imao ona čuvena platna: crveno platno, belo. I oni su izgledali kao ona platna iz ove drame Jasmine Reze, Art. Znači, ništa. Jedno ogromno platno samo crveno i jedno ogromno belo. I da bi tumačila, da bi poručila publici, na neki način edukovala publiku, ona je na otvaranju izložbe – znači, kako se ide u galeriju gore, gde su bila izložena ta platna njegova, ona je postavila red belih ruža i red crvenih ruža. I vi prolazite kroz taj špalir, kroz te ruže, i onda ulazite i suočavate se s tim platnima. Šta je ona htela da kaže? Lepoti ne treba značenje, samo doživljaj. Kao što doživljavate cveće, da su lepe ruže, i pitate se šta to znači, nego uživate u tom prizoru, tako morate doživeti i ove slike. Znači, ona bez reči napravila kontekst za ta dela. Eto, tako sam ja nekako videla to kako treba. I onda ja sam stvarno možda prva – ja sam pre nego što sam došla u pozorište ili kad sam još se bavila glumom, među prvima, ne možda prva, ali među prvima sam objavljivala knjige privatno. Dotad nije bilo privatnih izdavača. Pa, ja sam s grupom prijatelja, Branko Anđić i još neki ljudi, mi smo kupili prava za neke popularne knjige, popularnu psihologiju. Pametne žene, pogrešni izbori, to je bio ogroman hit. Toliko je ta knjiga bila popularna naša, to je bila još uvek velika Jugoslavija, da su, sećam se, mene zvali na one neke radio-programe noćne da pričam i onda kao javljaju se slušaoci da me pitaju za savet. Ja kažem: Izvinite, ja nisam psiholog. Kako da nađu dečka, kako da srede svoje odnose. Ja kažem: Ja sam samo prevodilac i izdavač. Ne mogu ja da vas savetujem. Toliko je to bila popularna knjiga da su se ljudi javljali u program da traže savet kako da se udaju ili razvedu ili da izaberu nekog novog partnera. I mi smo tako objavili tri-četiri knjige, ali to je za nas bilo jako teško zato što trebalo je da se boriti sa knjižarima, sa distributerima, maržama. Onda nije bilo kompjutera, mi smo dobijali naružbenice iz cele Jugoslavije. Pa, onda pišete, pa šalje. Jako komplikovano bilo. Ali, eto, tu sam već pokušala nešto da uradim privatno, je li, iako sam prevodila za velike izdavače.

Ivan Minić: Jedna stvar koju bih samo voleo da se dotaknem pre nego što pređemo na glavne teme, hajde da tako kažem. Iskustvo studiranje glume malo koga ostavi ravnodužno, posebno one koji završe i dobiju negde priliku da uđu u taj svet. Šta je najveća vrednost koju pamtite iz tog perioda da ste dobili u tom procesu učenja i upoznavanja sa glumom?

Šta su najveće vrednosti sa studija glume?

Milena Trobozić Garfild: Pa, kad studirate glumu, to je kao neki laboratorijski proces rada na sebi. Imate na prvoj godini sve u svoje ime, pa onda na drugoj godini likove, pa trećoj godini žanrove, i tako. Tako da vi učeći glumu – bar tako je bilo kad sam ja studirala kod Minje Dedića, i to su sve bili stari profesori, vrlo strogi – vi prvo naučite da radite sa sobom, da osvestite, je li, glas, telo, itd. Ali, i prolazite kroz vrlo težak proces, je li. To je kao neka vrsta terapije maltene grupne kad radite. Jer morate da radite sa svojim emocijama, a da u stvari kontrolišete, jer ne možete vi sad – nije to psihodrama, to je gluma. Ne može stvarno sad da plačete. Vi morate da imate emocije, ali vi morate da držite u kontroli. Morate da imate svest u svakom trenutku. Što Stanislavski zove, javna usamljenost. Znači, vi morate da imate maksimalnu koncentraciju, a da ste istovremeno svesni svih elemenata: i partnera, i efekata, i reakcije publike. To su tehnike, u stvari, koje su se vrlo ozbiljno radile i vežbale. Mi smo imali, na primer, na prvoj godini, prvi semestar ne smete uopšte da koristite reči, samo ono što se zove fizička radnja, a opet da prikažete događaj. Znači, dobijete zadatak, prikažite događaja, ne znam, svađa, ali ne smete da govorite. I vi fizički – znači, ja mogu da uzmem, neko ulazi, uzmete čašu, bacite, on prema vama. To je svađa, svima je jasno, ali bez reči. Onda smo imali, je li, radili smo mesecima tzv. bespredmetne vežbe. To su vežbe s koncentraciju, u stvari, gde vi morate da odigrate događaj sa partnerom ili sami. Znači, sve: otvaram vrata, sedam za sto – a nema stola, nema ničega – pijem vodu, vraćam vodu. Koliko put je bilo, kao na primer, pijem vodu, stavim i moj profesor kaže: Upravo mi je pala čaša. Jer sto ste prikazali da je dovde, a vi ste spustili čašu… Jer vi nemate pravi predmet. To su vežbe koncentracije, na primer. Onda smo radili razne igre za koncentraciju. Znate, kad jedan kaže jednu reč, pa drugi drugu. Ili svi dobijemo slova. Na primer, ja sam A, Ž. I onda on kaže jednu rečenicu i onda mi moramo to da, na primer, A, pa onda koja je B, ali da se ništa ne govori. Znači, vi morate da pamtite i ko je koje slovo, i rečenice, i kad je vaš red. Tako da mnoge veštine se stiču. Da ne kažem da smo imali dikciju, da smo imali akrobatiku, da smo imali scenske borbe, i to balet, tehniku glasa: ležeći, ovako-onako. I to svaki dan. Svaki dan je počinjao baletom, pa je išla borbe, pa akrobatika, pa pauza, pa dikcija, pa tehnika glasa, pa tek onda gluma. U četiri do sedam je gluma. I onda posle ostajete da radite te vežbe, itd. Tako da, ja se sećam, na drugoj godini smo radili likove. I ja sam dobila da uradim neku scenu iz Tramvaj zvani želja, ova Diboa, kako se zvala, Blanš Diboa, i ona je alkoholičarka. I ja sad: Kako ću ja to da odigram tu scenu u kojoj je ona pijana? I ja dođem kući i sednem, kaže: Pa, ne, ja moram. I tu nađem neki alkohol. Ja sam se tako napila kao da bih ja osetila kako to…

Ivan Minić: Razumela.

Milena Trobozić Garfild: To je takva glupost. 🙂 Mislim, hoću da kažem, dok vi shvatite da ne morate vi da budete pijani da bi – ne morate da prođete kroz svako iskustvo da biste ga odigrali. Onda je moj brat sikirao moj mamu, kao: Pa, oni to moraju. Videćeš na trećoj godini će morati da se drogiraju! 😀 Tako da, to je vrlo interesantan proces. Proces na Akademiji bar za glumce je vrlo, vrlo interesantan. Mada sam imala jednu divnu profesorku, Mirjanu Miočinović, mnoge divne profesore. Mirjana Miočinović je predavala – ona je bila prva žena Danila Kiša, ona je izuzetna intelektualac, izuzetan profesor, i predavala je jugoslovensku dramu. Ona je kada je počeo rat ovaj u Jugoslaviji dala otkaz i rekla da ona ne može da predaje Držića dok neko puca na Dubrovnik, je li. I bila je velika gospođa. I ona je stalno kad sam ja polagala kod nje, pošto sam ja došla sa književnosti španske, govorila: Pa, zašto vi studirate glumu, Milena? Pa, to je takva šteta. 🙂 Jer dođu joj glumci, da im ne pominjem imena, ali: Hajte Dunda Maroja. -Pa, Dundo Mareje? -Pa, jeste li čitali? -Pa, malo sam. Glumci nisu baš bili mnogo za te predmete teorijske zainteresovani i onda je ona… A, sećam se, Klajn, Klaja, Dragan Klajić, on je predavao svetsku dramu. I on je mene znao odakle sam došla, slušali smo svi. Ja dođem na ispit, a on kaže: O čemu ćete da pričate? Ja kažem: Don Huan, Tirso de Molino. Hoću tu dramu da analiziram. -Tirso de Molino, Don Huan. A gde ste vi to čitali kad ta drama nije nikad prevedena na srpski? Ja kažem: Pa, čitala sam na španskom. -Vi ste čitali Don Huana na baroknom španskom? -Pa, jesam. Morala sam to da polažem. To je njemu bilo tako fenomenalno. 🙂 On posle mene više nije hteo ni da pita ništa na ispitu. Hajde, Trobozić, nemajte da mi oduzimate vreme. Jer on kao sad je uhvatio glupu glumicu koja je kao čitala Tirsa de Molino, on nikad nije preveden. Preveden je posle Don Žuan posle Molijer. Ali, mi smo stvarno to radili kao deo barokne. To je stvarno težak jezik, u stihu, katastrofa, sa nekim religijskim asocijacijama i tako. Tako da, to je bilo interesantno. To sam baš pisala skoro, kad je profesor Klajn – on je bio moj profesor staro španskog i klasične gramatike. To je bio jedan od najtežih predmeta na španskom. To je između latinskog i modernog španskog. Vrlo komplikovan. I on je bio divan profesor, ali vrlo zahtevan i strog i tako. Prosto je zahtevao da se zna i tresli smo se od tog ispita. I sam pisala sad skoro, kad je on preminuo, da je to bilo nešto najdivnije, najveća pohvala, moj Oskar iz prevođenja, kad sam prevela Ljubav u doba kolere. I nešto sam s njim čula, jer smo hteli da on napiše nešto za New Moment. To je časopis u kojem sam ja bila urednik. Ne urednik, ali managing, kako se to kaže, operativni urednik. I ja sam ga zvala. Profesore, ne znam da li me sećate. I on kaže: Da, kako da ne. Ja kažem: Da li biste pisali to? On: Kako da ne, vrlo rado. I on mi na kraju kaže: Samo da vam kažem, Trobozić, dobro ste uradili onaj prevod. To je kompliment! Samo ta jedna rečenica! 🙂 Eto, tako da, eto, to su neka moja sećanja na jedne i druge studije.

Ivan Minić: Taj deo karijere koji je bio vezan za pozorište, za neke aktivnosti koje prevazilaze samo ulogu na sceni, već se mnogo više bave tim, da kažem, komercijalnim delom, odnosno pokušajem, je li, komercijalnih aktivnosti i sve ostalo. Kod nas vrlo često institucije tog tipa: pozorišta, muzeji; kulturne institucije vrlo retko i vrlo pasivno uopšte komuniciraju sa javnošću. Da ne pričamo o tome, o širem kontekstu svega, i da zaista treba negde oblikovati sadržaj prema potrebama, željama. Na neki način diktirati trendove i sve ostalo. Hajde da makar da se aktiviramo toliko da aktivno komuniciramo sa ljudima. Ako se komunicira nešto, komunicira se eventualno da je neka premijera, komunicira se eventualno da je možda jubilej neke predstave, ali i to vrlo često uz neku minimalnu pažnju javnosti. I čini se da jednostavno i mediji i javnost nikad nisu dovoljno posvećivali pažnju tome. A niko neće po defaultu da posvećuje pažnju nečemu ako ti nisi proaktivan ili ne pokazuješ zašto bi to trebalo da bude slučaj. E, kako ste vi uspevali da napravite, da pobudite interesovanje kod njih?

Kako pobuditi interesovanje za kulturu?

Milena Trobozić Garfild: Pa, kad sam… Evo, ovako. Ja sam treba biti hrabar, treba verovati svojim instinktima i da treba rizikovati. Znači, morate da imate, je li, osećaj za ideju. Znači, najvažnije je to pitanje šta ćete raditi i zašto. Zašto bi to neko gledao, zašto bi to neko podržao, zašto bi to neko dao pare. Znači, šta i zašto. I sad kad sam, recimo, radila Zapali me, to je vrlo, vrlo bila popularna predstava za koju me i dan-danas pitaju. To je bilo vreme početk raspada Jugoslavije, te su se igrali razni komadi, ozbiljni, teški, sa već nekom ratnom tematikom – recimo, Sedmorica protiv tebe, Antika, itd. Ili sa nacionalnom tematikom već. To je bilo malo, kao Boj na Kosovu ili ne znam šta. I ja sam shvatila da bi najsubverzivnije bilo u toj eri buđenja mračnih nekih ideja, kada je počinjao rat u Sloveniji, itd, da se uradi nešto što bi pokazalo da smo mi povezani sa svetom. I da smo svet, da nismo samo strašno pleme balkansko. I tada je u Londonu bio hit predstava Burn This Lenforda Vilsona, koji je tada bio relativno srednjih godina savremeni američki pisac. Danas se smatra savremenom klasikom. Igrao je Džon Malkovič glavnu ulogu. Ja sam dobila neki timeout iz Londona i ja sam tu videla. Pročitala sam o čemu se radi i tako, rekoh: Ovo je zanimljivo. Ja bih ovo volela da postavim to. Da se dešava na Menhetnu, da je moderna drama, da pokažem da mi imamo urbane ljude koji ne razmišljaju samo precima i ne znam šta. Plus sam htela neke glumce da stavim u neki moderniji kontekst. Recimo, Snežana Bogdanović je igrala uglavnom klasičan, ja sam htela sad da je stavimo u neki komad koji je potpuno za mlađu publiku, itd. I treća stvar, taj komad je u stvari imao temu i gej. Jer jedan od likova je gej. To je bilo jako nova stvar, da kažemo, u našem teatru. I ja sam nabavila taj komad, ja sam ga prevela, ja sam došla i rekla: Ja bih ovo htela da radim, pošto sam da već bila kao neka vrsta pridruženog umetničkog direktora Borke Pavićević, koja je bila umetnički direktor. Oni su mi rekli: Ona je upravnik. Jer mi smo tad već radili, ona radila rimejk Mačke, rimejk Virdžije Vulf, Mačka na usijanom krovu, Staklane menažerije. To su sve bili moderni američki pisci. Ja sam rekla: E pa, u skladu s tim, hajmo sad da uradimo kao nastavak ovog savremenog američkog pisca. Kao produžetak, šta se sad dešava. Oni su rekli: Da, da, da. Ali, repertoar je već napravljen, budžet je već podeljen, nema para. -OK. I iznad nas je bila jedna kuća koja se zvala Vans. Oni su bavili prodajom video-kaseta. Imali su video-klub. I hteli stalno da se bave i nečim drugim, samo su o tome pričali, da će ući u film, itd. Ja se lepo popnem na gornji sprat, jer rešenje je uvek blizu. Kad vas zmija ujede, prva trava – to je lek. I ispod kamena. I ja odem gore i kažem: Deki, Dejanu Vansu, tako smo ga zvali, je li bi ti ušao u ovo? Vidi, super je komad. Igraće Snežana. Tralala, ispričam. Četiri lica. Da napravimo dil? Ti investiraš, dobiješ pola sa blagajne, a ja ti garantujem da će da bude hit. On kaže: Hajde. I tako je nastao Zapali me. Ne da je bio hit, nego je bio… Ali, to je izbor komada. A kako smo radili marketing? Prvi put ja sam rekla: Ne može niko da dođe na probu dok ja ne kažem. Od televizija, novinara. Glumci ništa ne mogu da govore dok im ja ne kažem šta da govore. Znači, imali smo tri teme koje smo komunicirali i koje smo hteli da dođu do javnosti. O tom komadu, zašto taj komad… I oni su to morali svi da ne nauče napamet, ali da otprilike to komuniciraju. I onda smo uradili – nismo imali pare za reklame nikakve, Deki i tako. I onda smo snimili… U toj drami se pominje pesma Brusa Springstina I’m on Fire. I pušta se i tako. Naravno, mi nismo smeli to da pipnemo, ko ima pare, to bi koštalo više nego prava i za komad i produkcija. Nije bilo šanse da mi koristimo tu muziku. I onda sam ja sa svojim drugom Dragoljubom Đuričićem, koji nas je, nažalost, napustio, jednu noć sela u kancelariju i rekla sam: Vidi, hajde da čujemo ovu pesmu. Ja ću da napravim sličan tekst, ti ćeš na to da komponuješ nešto i to će da bude muzika. I to smo mi uradili. I onda je Dejan došao sa jednom kamerom Vans i snimili smo na sceni spot u kome Uliks, Snežana, Haris, koji je tad glumio. Doveli smo glumce iz Sarajeva, Harisa Burinu. Uliks, koji je tad bio zgodan, najlepši, mladi glumac je igrao tog geja, a posle su ga čekale devojčice kod blagajne. To je bilo strašno, morali smo da ga izvodimo na sporedni ulaz. One su sve trčale za njim po autogram, a onda smo njemu dali totalno iz kontre geja i Snežana koja tu igrala tu balerinu. Sećam da su ljudi, kad su čuli da mi to radimo, govorili neki vrlo ugledni naši reditelji: Kako? Zašto to Milena radi? Koga zanima balerina na Menhetnu, filmski scenarista sa Menhetna i njihovi problemi? E, znači, mi smo pustili taj spot, odnosno glumci su imali zadatak da svaki put kad idu nema snimanja probe, nema snimanja ničega, nego to je pokrivalica. I time nismo trošili media budget, a puštali smo spot koji je u stvari reklama za predstavu kad god bi glumci radili intervju. I tako smo se reklamirali. I onda je Haris Burina morao da ode. To je počeo već rat. Njemu su pretili. On je bio musliman iz Bosne i on je napustio Beograd naglo, jer je imao neke pretnje. I onda je uskočio u njegovu ulogu Koja, koji tek peva onako i bio je zvezda. Onda smo mi napravili novu premijeru. Znači, to nije bila predstava. To je svake noći kad se igralo bio rokenrol koncert. Publiku mi nismo – ovi vatrogasci: Ne može više ljudi da uđe, Milena! Ne može, nije bezbedno! Tu stepenice sve! Znači, dokle god se ta predstava igrala, ona je bila krcata – o balerini na Menhetnu. E, to znači na neki način – i dobili smo mladu publiku. I, kako da kažem, Beogradsko dramsko je imalo jedan klasičan repertoar i dobili smo trendi publiku, razumete. Rokeri su dolazili, neki ljudi koji ne dolaze baš često u pozorište, a koji su vrlo hip. I ta predstava, eto, do dan-danas me ljudi za to pitaju. I kad sam došla da radim Diplomca sam došla zato što u stvari su Alisu zvali da obnovi Zapali me, kao Snežana, Uliks, ja da dođemo i da se obnovi Zapali me. Ja sam onda rekla: To ne dolazi u obzir. Nema nikakve obnove. Nego možemo da dođemo da uradimo nešto novo. I onda stvarno je bila Alisa, ja, Snežana, Uliks – uradili smo Diplomca. 

Ivan Minić: Posebno, da kažem, interesantna stvar, ko se seća toga – naša publika generalno su uglavnom ljudi tu negde mojih godina, 35-45.

Milena Trobozić Garfild: Da, da, vi ste mladi.

Ivan Minić: Ali, nemamo premladu publiku. Nemamo ovde klince od 19 baš toliko. I principu svi se mi sećamo tih stvari, i pamtimo ta neka vremena, neke smo imal prilike i da doživemo deo tih kultnih predstava iz tog perioda. I vrlo mi je karakteristično to što zapravo sada kada razmišljam unazad shvatam koliko je tih kultnih predstava iz tog perioda zapravo imalo pesme koje su postale kultne i koliko su se probijali…

Milena Trobozić Garfild: Imala i Moja draga.

Ivan Minić: Tako je.

Milena Trobozić Garfild: Zato što Bjela mene uvek kopira. Šalim se. 🙂

Ivan Minić: I još nekoliko, da kažem, sigurno, sigurno desetak je takvih stvari bilo, i te stvari su ostale. Predstave više nema, ali te stvari su ostale i o tome se priča. Imali smo nakon toga takve situacije i sa nekim filmovima i sa nekim serijama iza kojih su ostajale pesme koje su suštinski vanvremenske.

Milena Trobozić Garfild: Nacionalna klasa, Flojd.

Ivan Minić: Dobro, ali to su baš kultne stvari.

Milena Trobozić Garfild: Hit.

Ivan Minić: Ovo je nešto gde u suštini možda, kako da kažem, ne očekuješ da će to da se desi , ali to se desi, a onda shvatiš da je to bio alat.

Milena Trobozić Garfild: Pa, isto se desilo s Diplomcem. Naravno, tu smo imali Mrs. Robinson. Nismo morali ništa, to smo platili, Sajmon i Garfankl, njihova muzika. Tako da, to je isto bilo u spotu. To je isto bilo u predstavi. Ta muzika je bila veliki deo marketinga i komunikacije, koju su svi prepoznavali.

Ivan Minić: Ali, taj momenat postavke svega na neki zdravim, komercijalnim osnovama, u kojima se ne ide kod sponzora, ne ide kod donatora, nego se ide kod partnera, investitora, koji ima – OK, snosi određeni rizik, naravno, ali ima potencijalno i vrlo dobar komercijalni interes iz svega toga.

Milena Trobozić Garfild: Da, ja sam posle radila još jednu predstavu, koja se zove Iza kulisa, isto sa Vansom. Ta predstava se igrala ja mislim 20 godina dok nisu popadali glumci, jer nisu više mogli fizički da izvode to. Znači, to je super uspešna predstava.

Ivan Minić: Ako se dobro sećam, nisu više mogli da padaju niz stepenice.

Milena Trobozić Garfild: Jeste, Bule padao. U jednom trenutku se Bule Goncić se – publika onako jao, misli da je mrtav, jer on je fantastičan u fizičkim stvarima i uopšte vrlo vešt glumac. Sad sam ga gledala u Neki to vole vruće. 30 godina on to igra. I još uvek igra fantastično na tim štiklama i svaki put mislim da će da padne u orkestar kad krene da se ljulja na štiklama. On je fenomenalan. E pa, on pada niz neke stepenice – u Kulisama je i onda nije više to mogao ili hteo. Jednostavno, posle 15-20 godina, ali to je bila apsolutni hit – 20 godina u Ateljeu.

Ivan Minić: Ali, sećam se, kad smo pričali…

Milena Trobozić Garfild: Ali, to je taj, izvini što vas prekidam, to je taj o čemu sad priča i u Evropi i svuda, taj public–private…

Ivan Minić: Partnership.

Milena Trobozić Garfild: Partnership. To je budućnost kulture, ja mislim. 

Ivan Minić: Taj momenat jedan vezan za tu konkretno predstavu, gde u suštini deo predstave se dešava na sceni, a onda drugi deo predstave se dešava tako što se stvari okrenu i gleda se sve to iza kulisa.

Milena Trobozić Garfild: Iza kulisa.

Ivan Minić: Tu je bio taj jedan momenat, gde opet ta neka preduzimljivost i snalažljivost napravi razliku, jer vrlo često, a imao sam prilike da radim i sa Narodnim pozorištem i sa još nekim pozorištima i scenama neke događaje, znam koliko je teško, bez obzira što smo mi komercijalno tu ušli, zakupili nešto i to sve. Sad ili dobiješ deo staffa ili platiš deo staffa, kako god da je aranžman. Ti ljudi nisu baš najčešće preterano motivisani da nešto mnogo rade, jer ne daj Bože da izađu iz okvira onog na šta su navikli.

Milena Trobozić Garfild: Ne, nažalost.

Ivan Minić: A vi ih onda dovodite u situaciju da treba da izlaze baš dosta iz okvira onoga na šta su navikli, što bi voleli. Kako se to postiže i kako se rešavaju problemi kada neko kaže nešto ne može?

Kako ne prihvatiti ne kao odgovor?

Milena Trobozić Garfild: Pa, meni su mnogo puta rekli da nešto ne može. Evo to, prvo sa Zapali me. Onda sa Diplomcem kad smo rekli: Mi ćemo igrati svako veče usred leta. Oni su rekli: Ma, to ne može kod nas. Ni publika ne ide svako veče da gleda istu predstavu. Kažem: Zašto ne bi išla kad svuda u svetu ide? Jer novi repertoarska pozorišta su vrlo retka, naročito u Americi. Vi imate predstavu, igra se tri meseca, svako veče, skida se, ide nova predstava, itd. I kad nešto ne može, uvek postoji način da se nađe. Evo, recimo, za Kulise je trebalo napraviti tu konstrukciju čeličnu koja može da se okrene, a koju u stvari stoji dekor, pa je scena i iza scene. Naravno, majstori su rekli: To ne može. To treba da bude čelično, jer glumici igraju na tome, i tako. I to je bilo vreme sankcija, niko ništa nije radio. Ja nađem neku vezu i odem u Gošu. I oni ništa nisu radili. Ja tražim nekog tamo direktora preko koga sam našla neku vezu, i kažem, objasnim: Evo, to vam je crtež scenografa. Je li to može? -Može.

Ivan Minić: Što ne bi moglo, oni ljudi pravili vagone. 🙂

Milena Trobozić Garfild: Može, kaže. Njima to bilo fun. Oni su se toliko s tim igrali i radnici. Oni su toliko to voleli da su oni došli sa kamionom, dovezli to ispred Ateljea, montirali, učili su ceo dan dekoratere kako da montiraju, kako da razmontiraju, kako da okrenu brzo. Toliko je njima bilo stalo. Naravno, mi smo ih pozvali na premijeru, oni su bili presrećni. To pokazuje kada imate neki pravi pristup, kad ne tretirate ni sponzora kao daj mi pare nego hajde budi ti sa mnom u ovome, je li možemo ovo zajedno, onda se i taj sponzor oseti kao deo nečega, pa se ponosi time što su nam nešto dali ili pomogli, itd. Znači, sponzor jeste on biznis partner, ali, po meni, ja sam uvek radila sa sponzorima – ima fenomenalne. Recimo, za Damu s kamelijama, koju sam isto radili u Beogradskom dramskom sa Vansom, Snežana je igrala Margaret Gotje, a Uliks je igrao Armana, bilo je već siromašno vreme, nije bilo para za materijale. Ja sam našla, u Ivanjici je bila neka fabrika, ne znam kako se zvala, čuvena fabrika za tkanine. I ja sam otišla u Ivanjicu, kuc-kuc. Došao tamo neki šef, direktor, kažem: Vidite, mi radimo Damu s kamelijama. Evo, pogledajte ove skice kako to treba da izgleda. To će da bude tako romatično, ali mi nemamo od čega to da sašijemo. On mene odveo u skladište i rekao: Uzmi koliko hoćeš i šta hoćeš. Jer morate da prenesete tu strast! Najgore je da dođete kod nekog i da kažete: Jao, dajte nam, ne možemo… Vi morate neku viziju da mu date. Niko neće da vam da pare, da vam bude sponzor da biste platili struju. Baš ga briga. Hoće da da za nešto što ga uzvodi, hoće da bude deo nečega.

Ivan Minić: Kada vidi – vrlo često to taj momenat da kada ljudi vide koliko je vama do nečega stalo, to baš i ne može da se ignoriše. Neće svako da odreaguje na to, ali ima ljudi koji će reći…

Milena Trobozić Garfild: I onda išli smo u fabriku tamo neku u Vojvodini. Ja sam zaboravila sada kako se zvala. Isto je bila državna. Oni su nam sašili sve korsete za Damu s kamelijama. Oni rade veš. Ali, eto, prosto morate onda i da im pokažete i pažnju, i da im kažete da ste vi dobar match, i da će oni tu biti vidljivi, i da… Eto, mislim da je to isto vrlo važno kad se radi sa sponzorima. S druge strane, ako imate čisto sponzorski odnos, takođe, mislim da naša institucija i pozorište greše, jer su ponekad previše snishodljivi prema sponzorima. Znači, u jednom slučaju ne razumeju potrebe sponzora. Znači, nađu sponzora koji nema nikakav razlog, ne mogu da nađu match. Evo mi za Diplomca, recimo, kad smo radili s Rajfajzenom, mi smo im smisli da bude reklama Budućnost je u plastici. To je čuvena rečenica iz Diplomca, koju, je li, izgovara Bendžaminov otac. I mi smo rekli: Evo Kičić je da vam napravi reklamu za kartice. Jer u Americi, kao što znate, kartica kaže cash or plastic, sometimes. Nekad tako kažu. Znači, Budućnost je u plastici znači budućnost je u kartici. I napravili smo im to. Pa smo im isto prikazali kako mi to vidimo, zašto će tu biti publike. Ali, ne možete da obećavate u prazno. Ne, obećanje morate da se potrudite da ispunite. Vi ne možete da garantujete da će predstava da biti vrhunska, ali možete da garantujete gde će biti sponzor pomenut, kako će biti pomenut, u kom kontekstu, itd.

Ivan Minić: I da taj kontekst, naravno, za njim ima smisla.

Milena Trobozić Garfild: Da. A, druga stvar, kažem vam što rade naše kulturne institucije, što one nekad su snishodljive i nekad ne shvataju vrednost svoju sopstvenu. I onda kažu, ne znam, dobijate za neke sitne pare – generalno, sponzorstvo daju nekome celu sezonu, a uzeli su, ne znam, 10.000 evra. To je smešno. Ja to ne bih dala. Ako ste neka velika institucija, vi morate da znate kako da upravljate svojim vrednostima i kako da ih koristite. To je ono što naše institucije ne shvataju, naše institucije ne shvataju svoju vrednost često i ne shvataju sve mogućnosti čime oni sve raspolažu pored glumaca ili slika. Imaju zgrade, imaju prostorije, imaju arhive, imaju muzeje. Naš nijedan muzej nema shop. To je nezamislivo. Ili imaju neki bedni, gde obično nema ničega. Evo ja sam sad vodila ćerku i moju prijateljicu iz Amerike u Muzej narodni da kupe ove maske. One su htele da kupe po 10-20 ovih maski sa motivama. Nema. -Pa, kako nema? -Pa, eto prodalo se. -Pa, što niste ponovo napravili? -Pa, nismo.

Ivan Minić: Nije ničiji posao.

Milena Trobozić Garfild: A vi znate da su u svetu shopovi u, ne znam, u Omi, u Metropolitenu, u National galeriju u Vašingtonu, to su ogromne prostorije. Tu ima svega: ima umetničkih predmeta, ima kataloga, ima monografija, ima postera. Nema šta nema, nakit. Ja kupujem poklone drugarima uglavnom u muzejima. Ili maramu sa Kleo ili maramu sa Klintom ili minđuše koje imaju neki… Zašto mi nemamo to? Zato što imamo državu – tatu koji daje pare i ne traži se da deca zarade makar za džeparac. Razumete?

Ivan Minić: A od toga se kreće.

Milena Trobozić Garfild: Oni ne osećaju potrebu da moraju išta da zarađuju, jer oni su svi na budžetu. E sad, u Americi ili Engleskoj, to znam, taj anglosaksonski model, ima institucija koje su na budžetu. Ali, vi morate da imate određeni prihod, procenat koji zarađujete: da li od karata, da li od edukacijskih programa. Ne postoji nijedan institucija na zapadu: pozorište, muzej, filharmonija; da nema edukativni program. Znači, to su posebni njihovi ljudi koji drže časove: da li maloj deci, da li tinejdžerima, da li glume, režije, kostima, crtanja. Tako se isto stiču prihodi, ne samo ulaznicama. Onda ti shopovi, razumete. Tu je stalno borba za prihod. Ako ne kažem, to su non-profit. Znači, ne profit, ali prihod da dodaš na onaj budžet, da imaš veći budžet.

Ivan Minić: Da imaš veće mogućnosti, da se izboriš za veće mogućnosti.

Milena Trobozić Garfild: Za projekte, za sve. Da.

Ivan Minić: Diplomac. Mnogi od nas koji ovo slušaju sad se sećaju estetike predstave i cele kampanje koja je trajala, ali bih voleo onima koji ne znaju sve detalje ukratko ispričamo kako se ta priča desila, kako je izgledala, kako je realizovana, kako je sve spakovana u jedan proizvod.

Kako je izgledala realizacija predstave Diplomac?

Milena Trobozić Garfild: Evo, ovako. Kao što sam rekla, nas su zvali da se vratimo. Bili smo svi u Americi: Uliks, Snežana i ja. I Alisa mi se javila i rekla: Jao, srela sam Bradića, koji je tad bio direktor Beogradskog dramskog, i on kaže: Možda bi bilo lepo da obnovite Zapali me. To je bila jako uspešna predstava, isti tim. Na šta sam ja rekla: Znaš šta, Alisa, ne mislim… Hajde, videćemo, razmislićemo. Onda sam popričala sa Snežanom i Uliksom. Rekoh: Znaš šta, mi smo drugi ljudi. Glupo je da sad radimo ono što smo radili. Ta predstava treba da ostane, neka radi neko drugi. Treba da ostane u sećanju ono što je bilo. Ali, mogli bismo nešto drugo da uradimo, da pokažemo neki novi model produkcije. Znači, da napravimo brodvejski taj limited run. Limited run je ono što sam pomenula, kad predstave se igra, recimo, mesec dana-tri meseca. To se obično radi u repertoarskim pozorištima ili na Brodveju kada igraju zvezde koje su jako zauzete, recimo, Al Paćino.

Ivan Minić: I onda odrade neko vreme.

Milena Trobozić Garfild: Oni odrade dva meseca, i posle ih neko zameni i to je to. To je limited run. Znači, ne mogu oni sad da igraju kao Fantom u operi 20 godina jednu ulogu. To su veliki glumci, je li. Ali, šta? Čuveno pitanje: Ali, šta da radimo? To je ključ. I sad, pazi, to je bilo pre Mad Mena. Ne znam kako su kod nas preveli.

Ivan Minić: Momci sa Medisona.

Milena Trobozić Garfild: Momci sa Medisona, da. Potpuno pre, ali ne mnogo pre. I šta se desi? Išla je jedna kampanja Eplova. Znači, ono što sam rekla, morate, ako ste dobar kustos, vi morate da slušate i gledate sve oko sebe da biste videli trend. I kampanja za one, kako se to zvala?

Ivan Minić: Ajpod za one slušalice bele.

Milena Trobozić Garfild: One slušalice i tipovi koji su potpuno – to je bila totalno 60s estetika: jarke boje, oni kao u nekim siluetama.

Ivan Minić: Pa, prvi put bele slušalice. To je ključna stvar.

Milena Trobozić Garfild: Da. I jako je delovalo u tom 60s. I ja odem u Njujork, nekog da posetim. I onako šetam Sohoom i vidim – vidim u svim radnjama nameštaj, sve onako malo redizajniran 60s. Kao Mad Menu. Znači, 60s, ali pomeren, je li. Kao, to je žuto, narandžasto, zeleno. Malo kao ove vaše prostorije, te jake boje, to je baš 60s estetika. Kažem: Vidi, vidi, 60s. To je nešto, to se vraća nešto i to je sad interesantno. Možda bi nešto mogli, opet sam tražila nešto što bi Snežana igrala glavnu ulogu. Znači, to su mi zadaci: da nađem šta da se igra i da ima ulogu za Snežanu, jer ona 10 godina nije bila u Beogradu i da to bude njen povratak. Znači, ona ima centralno mesto. Jer je ona i u Zapali me igrala glavnu ulogu. Znači, da ponovimo to, samo da sada malo da pomerimo dalje. I šta? I šta? I šta? 60s. Ja tako mislim, mislim. 60s. Koje su uloge? I onda samo kao eureka. Pa, the biggest movie – najveći film 60-ih, Majk Nikols, Diplomac, En Benkroft. Sve! I sad treba da nađemo Bendžamina, Al Paćina. Izvinjavam se, Dastin Hofman. I onda smo radili. Došli smo, onda smo prvo morali da kupimo prava pošto se ta predstava tog trenutka igrala na Vest Endu i trebalo je da dođe na Brodvej. Ali, nisam ja to zbog toga, nego zbog tog 60s. Znači, to je bila predstava na ozbiljnom mestu. Znači, mi smo godinu dana se sa advokatima – znači, prvo je trebalo napraviti firmu. Jer mi smo rekli: Mi ćemo privatno to da radimo. Nećemo državu. Nećemo nijednog sponzora koji po našem mišljenju nije dovoljno pure. Zato što je to bilo još vreme kao – tek je pao Milošević. Znači, nismo hteli ove neke malo Kariće i to, iako su nam se nudili. I sada mi smo proveli 6 mesci – znači, prvo smo našli advokate, firmu napravili i tako. I onda su naši advokati i mi 6 meseci se dopisivali sa producentom sa Vest Enda da bi dobili prava. Ja sam prevela komad. Komad je prema knjizi Čarla Veba napisao Teri Džouns. Ja sam, kad sam prevela komad, morala da pošaljem producentu. Producent je našao u Londonu Serbian – ženu koja govori srpski i engleski, koja je išla skroz kroz ceo prevod. Znači, apsolutno je moralo sve da bude provereno. Kad je ona dala OK, onda je on rekao OK. Sad pregovaramo dalje. Možete da odigrate ovoliko predstava za ovoliko para. Naravno, morali smo da pošaljemo koliko sedišta, koliko košta karta, tralala. Uradićete plakat kakav god hoćete, ali ovo mora da bude raspored. Ovde piše ime pisca tim i tim fontom, dva puta većim od fonta, ne znam, tralala. Znači, sve. Sve do detalja. U toku proba ne smete da izbacite niti jednu reč bez dogovora sa piscem ili sa mnom, producentom. Jer u Americi i Engleskoj u pozorištu pisac je bog. Tu ne sme ništa da se menja, ni zarez. Kao kod nas: Izbaci, to ide…

Ivan Minić: Nema veze, improvizovaćemo. 🙂

Milena Trobozić Garfild: Pa, jeste li pitali pisca? -Pa, ne, nije bitno. Štrihuj to, to je dugačko. Nikog se ne tiče. U svakom slučaju, to su trajali dugo pregovori, a istovremeno smo mi pregovarali sa sponzorima i sa medijama, jer smo imali tačno precizno sam ja napravila PR kampanju šta u kom mesecu se komunicira i tako, da vas ne gnjavim. I odlučili smo da ćemo imati samo dva sponzora i jednog medijskog. Medijski je bio B92. Imali smo marketinškog sponzora, to je bio McCann, pošto je moja drugarica tad bila direktorka i mogli smo s njima da se dogovorimo. I oni su nam uglavnom trebali da nam urade visual i sve to. I tu smo imali zanimljiva rešenja, ali dobro. 🙂 I imali smo dva sponzora koji su nam dali ogromno pare, za jedan omanji film, zato što su videli da će to biti, jer sam išla i prezentirala ja mislim Rajfajzenu. Došla sam specijalno u Beograd da prezentiram. I projekat ceo napisan, sve, sve: koja publika, kako, koliko medijskih impressiona obećavamo, koliko pres-konferencija, gde će se oni pomenuti, kako će se pomenuti, i da će imati apsolutnu vidljivost, jer će biti samo dva sponzora. Da mi to obećavamo i tu nema, ali da je naša cena tolika i ne može ispod. A ceo taj događaj smo nazvali Brodvej u Beogradu. Znači, on se marketirao pod nazivom Diplomac: Brodvej u Beogradu. I, eto, to je bila otprilike… Onda smo napravili, normalno, audiciju, pa smo našli Kičića, pa smo našli Mariju Karan. To joj je bila prva uloga u pozorištu. I onda sve druge glumce: Tika Stanić, itd. I onda su krenule probe, s tim što smo mi rekli: Probe će biti mesec dana. Ne može da se proba tri meseca kao što inače proba kod nas.

Ivan Minić: Kad se proba za državne pare. 🙂

Milena Trobozić Garfild: Znači, mesec dana probe, i u trenutku kad počinju probe, počinje izrada dekora, kostima, svega. Znači, kad su završene probe, sve je završeno: generalna proba i idemo u produkciju. Znači, efikasnost, to nam je bilo jako važno, da pokažemo da može da se uradi tako, ali da priprema mora da bude mnogo ozbiljna: strateška, marketinška i komunikacijska. E, time mislim da se kod nas ljudi ne bave. Mislim da kod nas čuju reč marketing u kulturi, oni misle da ste ih uvredili. Mi nismo tržište. Nas ne zanima marketing. Marketing je tamo neka služba koja samo treba da proda predstavu. Ja uvek i svima kažem: Recimo, čuveni direktor Gudman Teatra, to je teatar u Čikagu, jedan od najčuvenijih u pozorištu u Americi i najstarijih, kaže, kao i Majk Kajzer, koji je bio dugodišnji direktor Kenedi Centra, jedna od najvećih institucija, jedina institucija koju podržava i Kongres u Americi, ima i državni novac, oni obojica kažu: Ja svoj dan počinjem sastankom sa direktorom marketinga. Jer ne možete vi da pravite repertoar, a da ne čujete svog direktora marketinga šta vam on kaže, kako bi to moglo da se pozicionira, kako bi to moglo da se prezentira, da li on tu vidi potencijal za njihovu publiku. Jer on poznaje publiku, on radi subscription, on radi prodaju, on radi development, tj. njegovi ljudi. Development, to su ovi što skupljaju pare od donatora i sponzora. E, oni kažu: Ja počinjem dan, naročito Majk Kajzer, koji je vodio najveću instituciju kulture, Linkon Centar, Kenedi, Metropolitan, to su. On kaže: Ja počinjem dan sa direktorom marketinga, a završavam ga uvek na večeri sa mojim donatorima. Koje isto mora da tretira. On ima spisak. Ja sam bila, ja sam završila njegove kurseve. On ima spisak, njegov direktor marketinga i on, spisak rođedana svih njegovih… To je kao producer. To su one little rich ladies koje daju velike pare. On ima sve to. To se šalje cveće, to se čestita rođendan, to se pazi. Kod nas ne postoji ta kultura. Prvo, ne postoje donatori. Kod nas sponzori eventualno za kulturu, ali to je malo. Ali, hoću da kažem, ta svest da institucije kulture počiva na ta tri, odnosno četiri segmenta, a to je: program, marketing, publika i finance – donatori. Eto.

Ivan Minić: Ne postoje donatori, to je definitivno. Ali, isto tako, niko nije ni pitao. 

Milena Trobozić Garfild: Pa, tačno. I nisu stimulisani. To je pitanje koje bi moralo da se rešava na državnom nivou. Tu institucije i direktori institucija morali da se izbore da donatori dobiju ogroman tax, kako se kaže, otpisivanje poreza, ako ulože u kulturu. Isto tako, zašto u našim upravnim odborima – ja sam sad član jedno upravnog odbora u Narodnom pozorištu – zašto u našim upravnim odborima niko nije nikad pozvao jednog biznismena uspešnog, ala, ne znam sad, da ne pominjem imena. Možda bi to njemu bilo zabavno, možda bi mu bila čast, možda bi pomogao. Znate kako funkcionišu boardovi na zapadu non-profitnih institucija? Vi imate board koji upravlja, koji postavlja upravnik, itd, ali tu su ljudi biznismeni. Na primer, predsednik upravnog odbora Kenedi Centra je Dejvid Rubinštajn, jedan od najbogatijih ljudi u Americi. On je godinama predsednik. To je veliki posao koji on obavlja za Kenedi Centar. Ali, zna kako je pravilo? Give, get or get out za upravne odbore. Znači, daj, nađi ili izađi. Znači, ili daj svoju lovu, ili nađi ko će da da, podršku institucije…

Ivan Minić: Ili se dogovori sa prijateljem.

Milena Trobozić Garfild: Pa, da. Ili izađi, nisi koristan. A kod nas u upravnom odboru – ali, u upravnim odborima mora da se prezentira program. Najveći posao koji ima upravnik svake institucije kulture je rad sa upravnim odborom. Jer ako upravni odbor kaže: Ne može ovaj repertoar, on ne može. U upravnom odboru moraju da se prezentiraju rezultati, razumete. Oni zaista upravljaju. Kod nas…

Ivan Minić: I na kraju dana, ti želiš da imaš nešto iza čega i ispred čega si spreman da staneš.

Milena Trobozić Garfild: Tako je, tako je.

Ivan Minić: Jer ako si spreman da staneš, ako veruješ u to, neće ti biti problem da pozoveš svoje prijatelje i kažeš: E, stvarno pokušavamo da uradimo nešto sjajno. Tebi to je beznačajan novac, podržavaš pravu stvar.

Milena Trobozić Garfild: Tako je, tako je. A, to što kažete, kod nas nisu ni zvali biznismene nikad ni u jednoj instituciji. Možda bi neko voleo da je predsednik Upravnog odbora Narodnog pozorišta. Možda bi mu to bila neka vrsta društvene časti.

Ivan Minić: Pa, posebno ljudi koji jesu bili aktivni na neki način kroz, da kažemo, kulturu ili ljudi koji su možda u nekim zrelim godinama kada više ne žele da se bave operativno svojim poslovanjem na nekom višem nivou. E sad, kao završni deo ovog razgovora, ja bih voleo da se dotaknemo, pošto smo dosta pričali o marketingu, a zapravo nismo pričali o tome kako je došlo do toga da baš jedan prevodilac – prevoditeljka…

Milena Trobozić Garfild: Nemoj prevodilac, ja sam zadovoljna.

Ivan Minić: Ja ne umem to da svakako prebacim. I glumica.

Milena Trobozić Garfild: Pa, neko ko se bavi prevođenjem. Moraćemo tako. 🙂

Ivan Minić: Neko ko se bavi prevođenjem. I glumica. Ima i karijeru u marketingu. I to u marketingu u jedno jako teško vreme, ali sa jednom ekipom ljudi koja je suštinski izgradila sve ono što danas imamo i postavila neke osnove zbog kojih i u svetu se povremeno neko seti da su bili neki sjajni ljudi u Srbiji i Jugoslaviji i radili neke sjajne stvari. Kako je došlo do toga da nakon tih aktivnosti u Narodnom pozorištu…

Milena Trobozić Garfild: U Beogradsko dramskom.

Ivan Minić: U Beogradsko dramskom, pre ove, da kažemo, privatne producentske, ozbiljne karijere bude taj jedan deo aktivnosti u marketingu?

Kako je došlo do upliva u svet marketinga?

Milena Trobozić Garfild: Pa, opet sticajem okolnosti. Ja sam radila u pozorištu. Dragan Sakan, koji je vlasnik tada bio agencije SMS Saatchi & Saatchi Bates, da kažemo celo ime kako je tada bilo, je dolazio. Mi smo znali onako usputno iz grada. Dolazio je na predstave. I njemu se jako dopalo to što sam uradila sa Zapali me: taj spot, da jedan drugi način komuniciranje kulture, na jedan moderniji…

Ivan Minić: Ako je nekom to moglo da se dopadne, moglo je da se dopadne Sakiju.

Milena Trobozić Garfild: Da, Sakiju se to dopalo. A ja sam bila uvek fascinirana Saatchijem, jer oni su radili i za Atelje, pa sam ja dolazila tu na neke prezentacije. Oni su radili vizuelni identitet novi Ateljea i tako. I ja sam uvek govorila: Jao, Saki, što vi mene ne primite? Ja bih volela kod vas da radim. Iako ništa nisam kapirala šta oni stvarno rade. A njegov odgovor je: Ne, ne, ne. Samo ti sedi u pozorištu. Pa, ti si super u pozorištu. Što bi ti menjala? Međutim, kad su me u pozorištu smenili, kad se promenila uprava i došla druga neka, mnogo više, izvinjavam se, režimska, to je bilo mračno vreme Miloševića, tako da… Onda su oni poskidali, naravno, sve predstave koje nisu bile, je li, koje su bile prozapadne. Dobro, Uliks je već bio i u Americi. Da kažem, vratili su me u glumice. Morala sam glumim, Ljilju Lašić da menjam u nekom komadu, ona je bila nešto povređena. Tako da sam se vratila glumi na trenutak, ali nije mi se tu ostajalo zato što prosto nisam moglo da se složim sa tom novom upravnicom i bilo mi je strašno. I onda sam stvarno otišla kod Sakana i rekla: Ja ću da dam otkaz u pozorištu. Ja ne mogu više ovo da radim. Nego su plate bile pet maraka, to bilo najgore sankcije. I on je rekao: Dobro, hajde dođi kod nas da radiš. I ja dođem za deset puta veću platu, šokirana potpuno, ali mi niko ne objasni šta ja sad tu. On kaže: Hoću ti da budeš – evo budi PR. To nije postojalo uopšte agenciji. Ta reč bila – možda je Lazar Džamić, pisao je neke knjige o PR-u u to vreme, ali to nije bilo obavezno zanimanje u firmama, to nije postojalo. I Saatchi nije nikoga koji je imao tu. PR, ja kažem, pa dobro, to je otprilike ono što sam radila, je li, u pozorištu s novinarima, pres-konferencije. Ja sam to sve radila: pisala press releaseove i tako. I ništa. Sedim ja tako pored Sakijeve sekretarice, čuvene Tetke smo je zvali, Mira Pejević, koju smo svi mnogo voleli. I sedim danima, svi me gledaju, šta je ova došla, šta ova traži, niti ja znam šta treba da radim. I postojao je taj časopis New Moment, koji je Saki bio objavio jedan broj, i ja sam bila na toj promociji. U Interkontinentalu je bila – bila je novogodišnja žurka, pa su onda nešto. I sad Saki valjda mi da neki posao. Kaže: Evo, mi smo objavili drugi broj. Hajde ti to napravi za novinare i napravi žurku da promovišemo drugi broj. A drugi broj se zove Život na pustom ostrvu pošto smo mi bili pod sankcijama. Mhm, OK. -Pa, da vidimo mi kako ti to razmišljaš, da li ti imaš te ideje i tako. I ja se mislim. A pošto sam došla iz pozorišta, ja odem u Atelje, i dogovorim se sa ovim dekoraterima, kažem: Ima te vi nešto, palmu nešto, da mi date? -Ma, ima, Milena, dođi, naći ćemo neko palmu i nešto da glumi ostrvo. Ja stavim to – bilo je ono dvorište u Hilandarskoj, ako se sećaš. To stavim usred dvorišta. To sam smislila. E sad, šta još? Aha. Znaš veliki klijent je bio zoološki vrt, klijent Saatchijev. Ja kažem toj devojci koja je radila, koja je bila njihov account, i kažem: Je li možeš ti da zoveš ovog direktora da nam da jednog papagaja? Kaže ona: Pa, mogu. I ona zove: Hoćete da nam dovedete? On kaže: Doći će moj čovek, dovešće papagaja. Da ga stavimo na tu palmu, razumeš, ali smo ga zaštitili. OK, onda se dogovorim sa našim Munjom, koji je držao bife. Kažem: Munjo, možeš ti da napraviš neke koktele, pa palmice, pa u raznim bojama: žute, crvene. Kao na ostrvu. -Ma, mogu. E sad, to je sve unutra, ali kako da mi dođu ljudi. A naš klijent je bila Koka-kola. I ja zovem ovog ko je radio Koka-kolu i kažem: Vidi, je li bi mogla da nam da jednu 500 komada oni malih, pravih bočica? Znaš one? Kaže: Pa, pitaću. Ali, šta će nam? -To ću ja da pošaljem po celom gradu. A dizajneri su mi napravili pozivnicu koja izgledala kao onaj stari papir i uvijena sa crvenom tračicom. I onda smo to ubacivali celu noć u tih 500 bočice. I ono poruka u boci: Dođite na pusto ostrvo i ponesite ono što biste vi poneli sa sobom na pusto ostrvo. I onda su ova deca, naši mladi klinci dve noći i dva dana to raznosili, jer sve to mora lično da se odnese. To se digla takva frka u gradu da je mene zvao lično Tijanić da mi kaže: A zašto ja nisam dobio bočicu – poruku u boci? Kažem: Pa, dobro, Saša, ti dolaziš uvek na naše žurke, na Sakijeve žurke. -Ne, ja hoću da se i meni pošalje! Ja jedini nisam dobio! Pitao sam ovoga, svi su dobili, ja nisam dobio! Elem, da skratim priču, toliko ljudi je došlo, toliko je bilo kamera. Napravili smo muzika u bašti, to sve, kokteli. Cela Hilandarska je bila zakrčena, jer toliko ljudi je došlo i svi su doneli nešto, kao neku sitnicu šta bi poneli. Onda smo mi od toga napravili posle neku izložbicu, pa smo to slikali, pa smo u sledećem broju objavili od nekih poznatih ličnosti, evo šta bi on pomenuo, evo šta bi on. I to se napravio veliki event. I onda je Saki ukapirao: To je to, Milenice! Ja sam u stvari uvek gledala PR kroz događaje. Ako nešto nije događaj, ne može da ima PR. Znači, predstava – kaži mi šta je ovde događaj? Je li tekst događaj,  je li reditelj događaj, je li zvezda događaj, je li produkcija događaj? Jer mi smo napravili, recimo, Diplomca, gde je produkcija bila u stvari glavni događaj. Taj način kako mi igramo – svako veče. Gde Medenica mi napisao, Milena Dragičević Šešić, oni su bili – Milena Dragičeviće je držala katedru za produkciju, ona kao: To je najbolja produkciono osmišljena predstava. Znači, uvek moraš da napraviš od nečega događaj i doživljaj. I tako, to je počelo tako. I onda smo mi dobili da radimo kampanju za kulturu. To je kraj 94, jesen 94. I onda sam ja počela logično da… A stvar je u tome što sam, recimo, za New Moment, pošto sam ja radila sa svim novinarima iz kulture, ja sam onda došavši iz pozorišta ja sam njih sve znala. Ja sam pozvala sve njih, a, naravno, Saatchi je uvek komunicirao s ovim novinarima koji su pratili ekonomiju i to. Ja sam rekla: Saki, ali ako se mi izmestimo u kulturu, onda ćemo mi dobiti mnogo širi i značajniji. Napravićemo kulturni fenomen od agencije. Znači, art of advertising. Umeće reklame. Umetnost reklame. I time što sam ih izmestila preko New Momenta u kulturu odjednom smo dobili drugačiju vidljivost u javnoj sferi. Jer ono ekonomija, biznis, marketing, to je bilo jako mali. Uvek su to negde gurnute teme bile.

Ivan Minić: I zasićene prosto drugim stvarima.

Milena Trobozić Garfild: Da. I onda tu reklama nije glavna vest, nego je glavna vest da li se otvorila neka fabrika. I tako je to bio jedan dobar strateški potez. I posle smo nastavili u tom smeru. Naravno, kampanja za kulturu, to je bila promocija u muzeju koju je režirao Jagoš, gde…

Ivan Minić: To je ona kampanja, inače, za one koji ne znaju, to je kampanja Lepše za kulturu.

Milena Trobozić Garfild: Lepše za kulturu, kad smo proglasili 95. godinu godina kulture. I mi smo imali, verovali ili ne, 70 spotova urađenih. I plus plakati, plus bilbordi. Tu su radili svi naši umetnici: i reditelji, i animatori, i pisci. Svi koji su – preko sto i nešto umetnika je radilo na toj kampanji. Sećam se da smo dobili međunarodne nagrade. Bila je čuvena, ne znam da li se sećaju vaši slušaoci i ti, Branko Vučićević, koji je, ako znate, bio i scenarista i makavevljev i veliki stručnjak za film i veliki prevodilac i zenitista, poznavalac zenitizma i uopšte neverovatna figura. On je napravio sa Slajom, ja mislim, Slavimirom, jedan video i plakate. Bila je krava, bila je ovca i ne znam ko je bio treći, da li magarac ili? I onda piše ovako, na engleskom: It’s better with culture. Kao, lepše je sa kulturom ili na engleskom bolje je sa kulturom. I ovca nacrtana, ovca, ovčica gleda, gleda, gleda i samo kaže: Beeeee. Ili mu krava. 🙂 I onda te su bile na svim festivalima. Ne znam, to je bilo potpuno apsurdno, totalno u Vučićevićevom fazonu. Tirke radio, Vučičević, dizajneri već naši ovi čuveni Miloš Ilić. Mislim, svi su uživali radeći tu kampanju. Uživali. Zato što su imali fantastičan brief. Znači, brief je bio jedna knjiga praktično da bismo došli do te suštine šta sve treba da se pokrije. Jer mi smo imali kultura ponašanja, kultura govora, kultura odevanja. Sve je to bilo pokriveno. Znači, mi smo dugo radili strategiju. Ja sam radila sa Sandrom Parezanović, koja je sad direktor Koka-kole, a tad je bila strateg, odnosno planer se to zvalo. Znači, psiholog. Ona je radila istraživanje. Ja sam s njom to radila, jer sam znala publiku, imala sam kontakte sa Institutom, itd. To se vrlo ozbiljno radilo – strategija. Kad smo napravili celu strategiju i sve rekli, naravno, ko je smislio slogan? Najveći mag marketinga i advertajzinga u stvari kod nas – Dragan Sakan, koji je samo slušao, slušao šta mi pričamo. I ovo treba i ono treba. I on kaže: Pa, jednostavno: Lepše je sa kulturom. Mislim, to je genijalan slogan. 🙂 Jedan od najboljih slogana posle onoga Always Koka-kola, koji je genijalan. I onda smo mi sa tim briefom, je li, napravili naši copywriteri iliti umetnici iz New Momenta. Nama je New Moment služao u stvari da imamo i umetnike koji rade sa agencijom.

Ivan Minić: New Moment je u tom trenutku časopis. Danas je New Moment brend koji stoji ispred te agencije.

Milena Trobozić Garfild: Brend. On je uvek bio samo brend. On jeste bio časopis kao predmet. On je bio božanstveni predmet koji je svako želeo da poseduje pošto je bio dizajniran – to je bio, Jovan Čekić je bio urednik, Branko Vučičević, Tirke. A dizajneri su bili: Slaj, Miloš. Naši najbolji dizajeneri. To je napravljen bio savršeni predmet. I brend. I imao je fantastične promocije i fantastične projekte neke koje su umetnici radili. On je okupljao sve vizuelne umetnike tada relevantne: Talen, Mrđan Bajić. Svi su oni radili za New Moment. Istoričari umetnosti, kao Branka Anđelković, koja je posle bila direktor Muzeja savremene umetnosti, Branko Dimitrijević, Dejan Sretenović, koji je jedan od naših najvećih kustosa, sad je u Švedskoj. Znači, svi ti umetnici su radili za New Moment i u tom trenutku kad nije bilo leba da se jede. Sankcije. Pogotovo ti moderni vizuelni umetnici mi smo davali prilično dobre i uredne honorare, tj. Saatchi. Znači, oni su stvarno mogli neke pare da dobiju kroz taj New Moment. Imali su neke interesantne projekte. Recimo, za godinu filma mi smo dali da Marija Dragojlović i tako svi ti naši poznati umetnici naprave omaž filmu kroz neku svoju fotografiju, rad, instalaciju, koju smo mi slikali, itd. Ja sam bila samo managing editor, koja sam rukovodila svim time i bila sam PR, direktor komunikacijski. I od tog božanstvenog predmeta koji je svako hteo da poseduje, jer prosto divno je izgledao i imao i divne ilustracije i dizajn i fotografije i sve, on je postao brend. Ja ću da vam kažem, to je časopis koji su svi želeli da poseduju, niko nikad nije kupio. Znači, niti jedan jedini broj nije prodat i niko nikad nije pročitao. Čak ni autori. Ali je napravljen brend i predmet, i kroz njega se, kako da kažem, komuniciralo duh agencije. I posle smo pravili i izložbe i projekte. I posle kampus u Piranu, New Moment Ideas Campus. I sad agencija. Eto, to je snaga brenda.

Ivan Minić: U tom trenutku je neko vrlo komplikovano i teško vreme. I agencija je deo velikog međunarodnog lanca najvećeg brenda u advertajzingu u tom trenutku na svetu.

Milena Trobozić Garfild: Apsolutno, Saatchi, jeste.

Ivan Minić: I ovde postoje neki kreativni ljudi koji rade neke sjajne stvari, ali mi smo suštinski ne preterano interesantno tržište bilo kome. Jer tržište kao tržište nije ni postojalo u tom trenutku. Ali, prosto kao deo sistema ti si negde prisutan u svim aktivnostima. Kako je londonska centrala shvatila da postoje neki ljudi ovde i dala im malo više pažnje?

Kako su ovdašnji ljudi dospeli na kreativnu mapu?

Milena Trobozić Garfild: E pa, to je bila isto interesantna priča. Znači, Dragan Sakan kao što znaš i slažemo se svi, on je bio čarobnjak, prosto genijalan strateg i genijal za izbor ljudi. A to su dve najvažnije stvari. Agenciju čine ljudi i strategija. Znači, on je u trenutku kad je počinjao građanski rat u Jugoslaviji napravio sastanak u Crnoj Gori. Ja nisam tad bila u agenciji. I rekao: A sad mi pravimo balkanski network. Kažu: Jesi li ti normalan? Puca se! Zatvorene su granice! Nema telefona između Srbije i Hrvatske. Ne možete da otputujete u Sloveniju kroz Hrvatsku, mora da se ide kroz Mađarsku. Ne rade faksovi. Znači, telefonske veze su odmah bile prekinute kad je počeo rat između Srbije, Hrvatske, Slovenije, itd. U šoku svi, kao: Kako? -Ne, mi sad pravimo balkanski network. I on je napravio Saatchi & Saatchi Balkan. Otvorio je office u Zagrebu, otvorio je office u Ljubljani, otvorio office u Bugarskoj i u Skoplju. Posle smo iz Skoplja radili i Albaniju, Tiranu. To je bilo prvo apsurdno, paradoksalno, neočekivano, kontraindikovano, ali genijalno. E sad, u Beogradu nema klijenata pošto su potpune sankcije. Znači, prazni su rafovi. Strani klijenti ne smeju da dođu. Ali, oni dolaze u Bugarsku, dolaze u Sloveniju, dolaze u Hrvatsku, a mi u Beogradu imamo umetnike okupljene oko New Momenta, najbolje dizajnere. To je bilo čudo. Ta agencija je bila čudo. Svako ko danas nešto znači u biznisu advertajzinga ili je kreativno najveća imena, kao što je Slavimir Stojanović, kao što Miloš Ilić, vlasnici agencija, Miša Lukić koji je imao Leo Burnette, sad ima svoj strategic marketing, koji je bio veliki regionalni direktor. Tim ljudi u Sarajevu, Bojan Hadži Halilović, veliki dizajner. Mislim, da ne nabrajam. Svi koji su najveća imena, pa čak i u biznisu, kao što je Đilas, Šaper, itd, svi su, Bota Miljković, Tusko, svi su oni bili u jednom trenutku u Saatchiju. To je bilo neverovatno ući u Hilandersku malenu zgradu. Tu je bio trust mozgova. Sećam se da je jednom Žika Todorović došao na neki sastanak, trebalo je nešto da snima za nas, i rekao je: Jao, ja ne smem ovde da uđem, ko ovde sve sedi! Ti uđeš u hodnik i piju kafu Tirke, Branko, Slaj. To su dolazili, svrati Goran Marković, svrati ovaj novinar, svrati Saša. To je bilo jedno čudesno mesto. I onda je Saki koristio te talente, taj pool talenata koji se okupio oko New Momenta i koji je već radio za agenciju. U Beogradu su se radili kampanje za Procter & Gamble, za Koka-kolu. U Bugarskoj je vođen biznis, a kreativni briefovi su stizali u Beograd. I kad je došao novi direktor u Saatchi, kad je veliki Saatchi isterao Čarlsa i Morisa Sačija, board ih je oterao, došao je novi kreativni direktor iz Australije Išervudom, isto veliki kreativac. I pozvao je sve kreativne direktore Evrope da dođu i da se predstave u čuveni Šarlot Strit, čuveno mesto u Londonu, kultno, gde je bio Saatchi i Saatchi, gde je i sad. I Saki iz nekog razloga, mi smo tad radili tu kampanju iz kulture ili nismo još, ne mogu da se setim – možda i nismo, možda je to bio početak 95. – i on kaže: Idi ti, Milenice. -Pa, Saki, što ja? To treba kreativni direktor. Ja sam PR. -Ne, ne. Ma, ne treba tu ništa. Ma, ne treba tu ništa. Idi sedi tamo, slušaj šta oni pričaju, odeš malo na večeru. Ništa ne treba. -Dobro. Dođem tamo. Smestili su neki super Hilton, neki ludilo hotel, Saatchi. I sad sastanak sutra na Šarlot Stritu, svi za jednim stolom, izlazi taj novi kreativni direktor i kaže: Naša strategija je samo kreativnosti. Samo Lavovi u Kanu. Mi moramo da ostanemo… Jer Saatchi je imao taj imidž najkreativnije agencije na svetu. Oni su napravili i Margaret Tačer i bili su u jednom trenutku najprestižnija agencija i najjača. I on to sad priča: Kreativnost važna. I da vidimo mi sada, hoću da vidim sve kreativne radove koje ste mi doneli, da vidim kampanje. Izlazi prvi Austrija, ja shvatam da nemam ništa da pokažem, da me je Saki poslao bez ičega, samo jednog broja New Momenta. Ja sad više uopšte ne slušam šta ovi pričaju, nego sreća bila Jugoslavija pa smo bili Y i poslednji. Ja poslednja: Šta ću da kažem? Šta da radim? Ne mogu da izađem da se obrukam. I kad je došao red na mene, ja sam smislila, izašla. Dobar dan. Ja sam odatle i odatle. Kao što znate, pomenem Dragana Sakana. Pokažem njegovu sliku koja je srećom bila u New Momentu nešto. 🙂 Ovo je Dragan Sakan, agencija ta i ta Balkan. Mi smo, ne znam šta sam rekla, paradoks, mi smo napravili – kao što znate, u Jugoslaviji je rat, ali mi imamo balkanski network. Mi komuniciramo preko Mađarske, mi putujemo preko Albanije, itd. Mi nemamo klijente u Beogradu. Mi imamo prazne rafove, a bavimo se marketingom. Ali, mi imamo najtalentovanije ljude zato što imamo New Moment u kome rade umetnici, gde smo mi spojili art i advertajzing. Tako dam neki speech, kao da je to bilo u stvari moja strategija. Mi nemamo šta da vam pokažemo, jer mi smo pod sankcijama, mi nemamo robu. Prema tome, nemamo ni kampanje. Ali, imamo ovo da bismo sačuvali kreativnost. Pošto je ovaj pomenuo kreativnost. Da bismo sačuvali, da bismo povezali umetnike, da bi umetnici radili jednog dana, i mi radimo non-profit kampanje, jer u New Momentu sve bile prikazane non-profit neke kampanje koje smo radili, koje Slaj radio i tako. I ovaj se oduševio, ovaj kreativni direktor, i kaže: Mi moramo da dođemo u Beograd. I stvarno su oni za 6 meseci, došla je delegacija iz Šarlot Strita na čelu sa Išervudom. Oni su odmah hteli da vide New Moment, da kupe New Moment. E, onda Saki, naravno, nije hteo to uopšte ni da razmišlja. Onda su nas angažovali da mi u stvari budemo neka vrsta, New Moment da bude neka vrsta PR creative huba za londonski Saatchi. Oni su radili Saatchi & Saatchi Non-profit. Hteli su da urade, pošto je Saatchi bio poznat po tim non-profit zato smo ih i mi radili, izložbu. Onda su oni hteli to da prikažu širom Evrope i onda tu smo mi dobili kao posao. Platili su nam, mi smo sve odradili, i Varšavu i Prag. Imali smo jednu u Piranu izložbu, pa Prag, pa Varšava, Bratislava, itd. Tako da su onda oni bili potpuno fascinirani i hteli su da kupe New Moment. Do poslednjeg trenutka su oni pregovarali, čak i u vreme bombardovanja. Saki je jedno vreme bio u Beogradu, onda je otišao u London i bio je velikom Saatchiju. On je postao zvezda, čudo. O njemu se pričalo u Kanu, da je on mag, da je on… I onda smo dobijali i neke nagrade. Sad njegovi sinovi dobijaju u Kanu nagrade, takođe. Prosto, odjednom je ceo network zna za nas, za našu agenciju, za Beograd. Onda i moj budući muž došao u Beograd kao novinar koji se bavio advertajzingom. I tako je Saki postao stvarno najveća zvezda. Mi smo išli posle na sve kreativne sastanke koje je Išervud držao. Sa londonskim Saatchijem išli smo u Pariz, išli smo u Tursku, gde god, oni su uvek menjali ta mesta. Uvek je Saki bio pozivan, i uvek je vodio mene pošto engleski mu nije bio baš tečan, i onda sam ja morala da ga zamenjujem i tako. Išli smo u tandemu. 🙂

Ivan Minić: Mislim da smo ispričali jedan deo priče. Nismo ispričali celu.

Milena Trobozić Garfild: Pa, da. Nismo pričali o filmovima, ali dobro, to je posledica pozorišta i tako. To sam posle počela.

Ivan Minić: Ali, i tu je vrlo često taj neki neobičan ugao, taj neki neobičan način, bio to što je pravilo razliku.

Kako napraviti razliku ni iz čega?

Milena Trobozić Garfild: Hvala ti. Ono što je mene uvek zanimalo je da uradim nešto što niko nije uradio, što se čini nemogućim. Jer ja potičem iz Saatchija, a oni imaju parolu Nothing is impossible – ništa nije nemoguće. 🙂 Znači, samo je važan ugao gledanja. I tako smo kad smo ušli u film. Mene film nije zanimao i ne znam ništa. To je meni suviše tehnologije, nit sam znala ni kojim kamerama se snima, sad neke Red, Alexa, ove one. Ništa od toga.

Ivan Minić: Dobro, to se dosta iskomplikovalo u prethodnim godinama.

Milena Trobozić Garfild: Da, uopšte me to ne zanima. To je suviše tehnički posao, suviše terenski posao. Pozorište je drugačije: ti si više involiviran kao producent kreativno. Ovde je reditelj bog: on pravi ekipu, on ima svog snimatelja. Ti tu služiš daj pare. Ali, i tu smo napravili pomak ja mislim. Zato što Oleg i Milena su nas pozvali i ponudili nam da režiramo, mene i Uliksa, Beli, beli svet. Oni su znali Uliksa, radili s njim još jedan film. A to su nas pozvali zbog Diplomca, kada su videli koliki smo mi uspeh napravili, i koliko je to bilo publike, i hypea. To su bili headlinei non-stop. Histerija zvana Diplomac, tako su bili naslovi u novinama. I pošto su oni to videli, oni su hteli da rade taj film neki po nekoj Mileninoj drami koja je ona prepravila u scenario. Beli, beli svet se to zvao. I oni su nas pozvali. Onda Uliks: Hajde da to uradimo. Oni treba da idu u Sarajevo na CineLink da traže koproducente. Treba neko da ih predstavlja i tako. Ja kaže: Hajde, dobro, ne zanima me, ali da vidimo… I krenem malo da se bavim, i da naš film 10 godina – mislim da je to Goran Gocić napisao tekst, ali on kaže da se ne seća, ali mislim da jeste – da 10 godina i više naši filmovi nisu bili A festivalima. Znači, idu Karlove Vari najviše, ali to nisu ono što se u svetu zove A festival: Kan, Berlin i to. I da se ne vodi jedna strateška politika ni od strane Filmskog centra, ni od strane reditelja, ni od strane Ministarstva da se takvi nekako podrže i da se nekako promovišu i uguraju u te festivale. Ja kažem: Važi. Ali, hajde da vidimo da li možemo da napravimo takav film da stvarno negde ga pošaljemo na neki relevantan festival. Number one. I tako je to počelo. I da sad ne gnjavim, svašta smo mi tu radili: pisalo se 11 draftova scenarija, cutovali smo, smišljali smo kako… Pazite, taj film se zove Beli, beli svet – rudarska opera i dolazi iz Istočne Evrope, pa hajde ti to prodaj, majke ti. Istočno evropska rudarska opera, ko će da kupi kartu za bioskop? Niko! Nula! Mislim, mračno zvuči. Međutim, mi smo tu imali fantastičnu muziku, songove, svi glumci su pevali. Imali smo puno novih elemenata. I to je u stvari bio Edip, kralj Edip, samo ispričan u Boru. Mi smo prvi otkrili posle mnogo godina, posle Makavejeva i Čovek nije tica, niko nije snimao u Boru. Mi smo otkrili, Oleg tu rupu, to izgleda nešto fascinantno. Onda taj grad koji potpuno zagađen, u kome nije moglo da se diše. Sve je to bio deo miljea, je li. Posle su mnogi od nas posle nas, posle Belog sveta, snimali. A neki ljudi, publika, recimo, Taš je naš za kulturu, i njen suprug koji je slikar, Mangov Ivan i Ivana, oni su mi rekli da su oni četiri puta gledali film i da su išli u Bor da posećuju tačke na kojima je film sniman, je li, siteove na kojima toliko je taj film postao kultni među nekim ljudima. I mi smo stvarno, da ne dužim, pobedili u Sarajevu na toj prezentaciji i dobili smo da idemo u Kan, Kanski festival nas je pozvao. To je njihov development Kanskog festivala, development campus, gde vam oni pomažu da nađete novac, da nađete koproducenta, itd. Dobili smo velikog nemačkog, najveći nemački fonda, i dobili smo Šveđane, što niko nikad nije imao u Srbiji – nije imao Švedski institut za film kao koproducenta. I švedska televizija je kupila film. I išli smo u Lokarnu, koji je A festival i to je bila vest na dnevniku kod nas da je naš film Beli, beli svet ušao u zvaničnu konkurenciju. Znači, meni je bio cilj da ponovo uđem u zvanične, a ne prateće. Naši filmovi su išli u Berlin, ali u Panoramu, to je prateći program. Mi smo sa Šavovima bili u Panorami. Ali, jako je teško da uđete u glavnu kompeticiju, i tako da smo ostvarili taj cilj i eto. Eto, to je to. I to je to. Ništa više. 🙂

Ivan Minić: Ali, ta prezentacija, ja bih samo na to da se vratim, zato što obično postoji konvecionalno kako se te stvari rade.

Milena Trobozić Garfild: Da.

Ivan Minić: I obično to neko dođe i prezentuje već nekakav materijal radni, nešto što već izgleda možda i skoro finalno.

Milena Trobozić Garfild: Jeste.

Ivan Minić: Možda je deo snimljen. Ali, dolaziš sa nečim što je priprema koja je vrlo uobičajena. I onda dođe Milena i kaže: Pa, nećemo to tako.

Milena Trobozić Garfild: Pa, zato što opet to je pitanje neke strategije i strateških odluka. Znači, ja sam pitala kako izgleda to gde se prezentira. Znači, tu dolaze koproducenti i postoji taj žiri, predstavnik žirija iz Kana, i još neki ti festivali koji idu i slušaju te prezentacije. I to je jedna ogromna soba u kojoj smo svi smešteni u njihovoj vijećnici, bez erkondišna, by the way, i svako ima svoj sto. To je kao onaj speeding dating. Svako ima 10 minuta ili 5 minuta, i oni idu od jednih do drugih i slušaju prezentacije, žiri. Znači, tu ima 50 nas ili 100, ne sećam se više, ali ogroman broj. I ti kao producenti koji su zainteresovani isto dolaze, fondovi i šta ja znam. Znači, predstavnici fondova koji vam daju pare i tako. Ja kažem: Sto producenata i svi će da puštaju neke filmove, mali trejler ili će da stave neke fotografije da dočaraju kako će da izgleda film i onda će reditelj da prepriča scenario. Ja kažem: To je katastrofa. To kad čuju tri, više ne slušaju. To je dosadno, pustiš im video. To nije interaktivno. To je pasivno. Kažem: Ne, ne. Prvo, reditelj i pisac neće da pričaju, jer oni pojma nemaju sa komunikacijom. Oni su umetnici. Je li znaš kad krene reditelj da ti objašnjava?

Ivan Minić: Generalno, ne treba njih puštati da pričaju.

Milena Trobozić Garfild: Da. Znaš kad krene da objašnjava reditelj: Pa, moja vizija… Muve padaju.

Ivan Minić: Niko ne razume, naravno.

Milena Trobozić Garfild: A imaš pet minuta. Znači, pojede ti svo vreme, ne kaže ništa. I ja kažem: Ne. Ja ću sama da pričam. I nećemo imati nijednu sliku. Jer imaginacija je jača od fotografije. Znači, mi moramo storytelling, da dočaramo ono što oni mogu da zamisle je uvek uzbudljivije nego bilo koja fotografija koju ćemo da im pokažemo. Znači, mi moramo da ispričamo priču. I nema fotografije, nema videa i nema ničega. Imamo samo onaj klasični marketinški čar, ono što se obrću oni listovi.

Ivan Minić: Flip chart.

Milena Trobozić Garfild: Flip chart i tri flomastera: crveni, plavi i crni. I ja sam namerno rukom sve ispisala na tom flip chartu i ovako ižvrljala: strelica ovde, strelica… Bull-points i strelice. Ovaj je sa ovim, a ovako, a to u stvari znači ovo, a muzika je odavde, pa odavde. Ja sam to radila dva dana po 12 sati, jer su svi dolazili kod nas. Čim ti se neko prividi, ti moraš ponovo da ustaneš i da to radiš. Znači, oni su ovako svi slušali, jer to je bilo kao mali performance, malo storytelling, malo dočaravanje. Ja sam bila morka od vrućine. Ovi troje su sedeli, Uliks, Oleg i Milena, i posle ako neko ima neko pitanje za pisca, za reditelja – može, kad ja završim. I mi smo dobili prvu nagradu kao najbolji pitch i najbolja prezentacija, najbolji pitch i pozvani smo u Kan da idemo u taj Atelje. I dobili smo još i neku lovu i dobio je Uliks da ide, pošto ja nisam htela, on je bio mlad, ja kažem: Idi ti, malo uči škole EAVE. To je Evropska organizacija za producente, i to su četiri workshopa na različitim mestima po Evropi, gde imate najbolje producente, nastavnike. Oni rade na vašem – vi donesete taj pitch i onda oni vam kao daju neke savete, itd. Znači, sve smo to dobili. Posle smo otišli u Atelje i postali smo vrlo slavni. Mislim, slavni – u tim krugovima, je li. Ja sam odlično znala posle tog direktora Ateljea i tako. I znam da je Bjela bio među preducentima i bio je Cvele, tako to iz Srbije, i gde je Bjela rekao: Pa, mogao sam i ja da dovedem tako neku iz marketinga. Zato ste vi pobedili! Trebalo je ja! -Pa, što nisi? 🙂 Tako, eto, to je bilo veselo i bilo je divno. I tako je počeo taj film i eto napravio 30 i nešto festivala, 27 međunarodnih nagrada za najbolji film, za najboljeg reditelja, za najbolju glumicu – Jasna Đuričić, naravno. Tako da, bio je to stvarno isto vrlo uspešan projekat. A ja sam na štreber, samo na kraju da zaključim. Štreber. 🙂

Ivan Minić: Stvari mogu da se rade na mnogo načina, a mi ih najčešće radimo na onaj jedan na koji smo navikli. I nisam siguran koliko sve o čemu smo pričali danas primenjivo u nekom širem kontekstu, ali mislim da je jako dobro kao tema za razmišljanje i traženje tih nekih alternativnih uglova i načina kako određene stvari mogu da se urade.

Milena Trobozić Garfild: Ja mislim da može da bude korisno u smislu: najvažnije je da imate ideju u koju verujete, onda možete i da je ostvarite. Znači, da je malo zamislite kao viziju, pa da je onda i ostvarite. I da uvek postoji neko rešenje. Nothing is impossible, ako stvarno verujete u nešto, ako vam je stvarno stalo. A tako je jedino uzbudljivo da se radi, kad se malo sebi oteža, kad se napravi neki challenge hajde da vidim da li ovo može. I uvek, vrlo često se pokaže da može. Naravno, imala sam ja i projekte koji nisu bili tako uspešni. Pa, dobro, to je isto deo učenja, škole, aha, ovde nismo baš postigli sve što smo hteli i tako. Nisam imala baš propasti, ali nisam svaki bio baš mega-giga hit, kako da kažem. Eto.

Ivan Minić: Hvala još jednom na celoj priči.

Milena Trobozić Garfild: Hvala vama, Ivane, stvarno mi je bilo zadovoljstvo. Nadam se da će nešto uzbudljivo  – eto, pokazalo se da i kultura može da bude preduzetnička.

Ivan Minić: Pa, i da može da bude, ako ništa drugo, onda na nekim zdravim osnovama. Na nekim zdravim, mi to volimo iz posla da kažemo, komercijalnim osnovama, ali nije poenta u tome.

Milena Trobozić Garfild: Ali, umetnici, da.

Ivan Minić: Poenta je u tome da bude održiva, i da ne zavisi od drugih, da bude nezavisna.

Milena Trobozić Garfild: Tako je.

Ivan Minić: Hvala na priči. Hvala vama što ste nas slušali. Znate već kako to ide, vidimo se sledeće nedelje.

Ivan Minić: Ukoliko vam se ova epizoda dopala, pogledajte i neku od prethodnih. Možete nas zapratiti na Youtube-u, na audio platformama, ili se prijaviti na našu mailing listu. Takođe ukoliko želite, možete nas podržati na platformi Buymeacoffee, bilo jednokratnom donacijom ili mesečnom pretplatom. Za kraj bih se samo zahvalio još svima koji nas podržavaju, kao i našim prijateljima iz kompanije Epson koji su pomogli realizaciju ove epizode. I pozvao vas da, kao i do sada, sve svoje predloge, sugestije i komentare ostavite na za to predviđenim mestima na društvenim mrežama i na YouTube-u a mi ćemo ih uzeti u obzir u realizaciji narednih epizoda. Vidimo se naredne nedelje.