EP122: Đorđe Petrović

Audio zapis razgovora:

Transkript razgovora:

Ivan Minić: U današnjoj epizodi Pojačala podkasta gost mi je moj kolega, Đorđe Petrović. On je autor serijala Ja, preduzetnik i nedavno je izdao knjigu koja se zove Savremena porodična kompanija, koja se bavi jako važnom temom koje smo se često doticali, ali je nikada nismo temeljno obradili u našem podkastu, a to je profesionalizacija i priprema kompanije za tranziciju i nasleđivanje. Tema koja je veoma važna i veoma bolna za sve zemlje i sva tržišta na kojima je preduzetništvo ovako mlado kao kod nas. Đorđe je i izuzetno zanimljiv sagovornik i njegova lična priča je veoma inspirativna: kako je fudbalera došao do konsultanta. Kroz jednu duboko intimnu priču o prijateljstvu i mentorstvu koje ga je dovelo do toga da danas radi kao konsultant sa nekim od vodećih kompanija, kako ovde, tako i u Holandiji. Verujem da će vam biti interesantno. Moja preporuka je i da poslušate epizodu, a da ako vam se učini da je knjiga baš ono što vam treba, poručite knjigu, jer zaista, zaista je sjajna.

Realizaciju ove epizode podržača je kompanija Epson koja je vodeći proizvođač projektora i štampača za sve namene – od kućne i kancelarijske upotrebe do profesionalnih uređaja koji se koriste od maloprodaje do industrijske proizvodnje. Već dvadeset godina u nizu proizvode najbolje projektore na svetu, a prvi štampač napravili su pre više od 50 godina. I dan danas svake godine ulože preko pola milijarde dolara u istraživanje i razvoj novih proizvoda sa fokusom na održivo poslovanje i očuvanje životne sredine. Upravo zahvaljujući tome, njihovi inkdžet uređaji najnovije generacije prave 94% manje zagađenja od konkurencije, uz maksimalan kvalitet otiska. I vaš mobilni telefon koji sada nosite i na kome nas možda slušate i gledate, najverovatnije je napravio robot koji je stigao iz Epsonove fabrike. Roboti su super, japanski roboti pogotovo.

Za slučaj da želite da nas podržite vi individualno, možete da posetite link na platformi Buymeacoffee i tu možete kupiti mesečnu pretplatu ili jednokratno donirati neki iznos koji želite. Hvala vam unapred na tome. 

Ivan Minić: Đorđe, dobro došao. Zašto si ovde danas ovde moj gost? Osim činjenice da si ti autor serijala koji je sličan, iako se malo oslanja na veće firme, što mislim da je, takođe, jako dragocene, ti si odnedavno i autor knjige na temu koja je vrlo značajna i koje se često dotičem u razgovorima ovde, a to je nasleđivanje kompanija, pravljenje porodičnog biznisa koji prevazilazi jednu generaciju koja ga je pokrenula i sve što uz to ide. Tvoja knjiga Savremena porodična kompanija; kako da izgradite uspešan poslovni sistem za pokoljenja koja dolaze. Imao sam tu sreću da među prvima vidim knjigu, da je dobijem, da je pročitam, i to je direktan povod, uz sve ono što radiš kroz serijal, gde na sličan način sličnoj publici pokušavaš da približiš neke značajne stvari. I, da kažemo, nas možda desetak u Srbiji zajedno, združeno pokušavamo da ovu našu preduzetničku scenu pomerimo nekoliko koraka napred. Uvek nekako kad neko napiše knjigu, to je značajan korak ispred. I ja sam jako srećan i ponosan što poslednjih nekoliko godina mogu da kažem da dosta mojih prijatelja je napisalo knjige, i one su uglavno jako dobre. I ova knjiga je jako dobra. Svaka čast na tome. A šta je bila tvoja motivacije da je napraviš?

U čemu leži motivacija za pisanje knjige?

Đorđe Petrović: Prvo da ti se zahvalim na dobrodošlici. Hvala ti na pozivu da se vidimo, i da pričamo o temi koja se onako negde ovde još uvek ne razume dobro, za koju mislim da je jako značajna za period koji dolazi. Da pohvalim tebe i tvoj tim za sve ovo što radite. Eto, rekao si da se trudimo negde da dignemo preduzetništvo na jedan viši nivo, i mislim da je to jako značajno obzirom da su ovo neki počeci preduzetništva ovde dok nas. Zašto sam smatrao da je vreme za ovu knjigu? Negde iz lične prakse, odnosno onog što većina ljudi verovatno i ne zna, negde onako često dobijem ponekad primedbe gde ste našli ovakvog novinara. Za one koji i dalje misle da sam ja novinar – nisam. Ja sam isto preduzetnik. Imam svoju firmu u Holandiji, ovde. Bavimo se menadžment konsaltingom. I nekih dve godine možda smo prisutni ovde u Srbiji. Radeći sa našim firmama video sam da je dosta uobičajeno najpre izazov profesionalizacije. Knjiga se bavi i njom kao takvom. Ona je negde podeljena na dva dela, koja su nazvana Razumevanje sadašnjost i Razumevanje budućnost. Taj deo Razumevanje sadašnjosti se negde bavi upravo temom profesionalizacije. I drugi deo koji je nazvan Razumevanje budućnosti treba da dočara nešto što je nekima sad već sadašnjost, a to je tranzicija sa prve na drugu generaciju. Ali, ipak će većini preduzetnika biti nešto što ih tek očekuje. I smatrao sam da je jako važno da osvestimo te neke stvari za koje sam ovde, kažem, radeći sa našim firmama video da su i dalje nepoznanica. Pogotovo tema tranzicija ni blizu nije osvešćena koliko je kompleksna. Preduzetnici neki koji su već pročitali knjigu i koji su svoje kompanije zaista izdigli na zavidne nivoe ovde u Srbiji su mi rekli, mogu i da citiram: Kosa mi se naježila na glavi kad sam krenuo da čitam deo vezan za tranziciju, obzirom da nisu ni razmišljali oko toga. Istog razloga mi je negde i drago da posle mesec i nešto dana otkad je knjiga izašla, utisci ljudi koji već imaju svoje firme su zaista iznad mojih očekivanja, i to mi je negde jako drago da čujem da od ljudi iz prakse da im knjiga ima veliki značaj. Pogotovo onda mislim da nekome ko je možda na nekim nižim nivoima ili neko ko te razmišlja da uđe u preduzetničke vode zaista smatram da bi trebalo da bude od velike pomoći.

Ivan Minić: Jedna stvar sa knjiga je da je to obično dosta sistematizovano znanje. Svo to znanje je dostupno. Mnogo primera iz knjige su primeri i citati iz intervjua koji su dostupni besplatno i svako može da ih pogleda. Ali, moraš mnogo toga da pogledaš da bi izvukao i složio sebi u glavi to na neki način. Sad ja sam taj što voli to tako, i što ima svoju neku komplikovanu policu sa mnogo nekih nejednakih pregrada i svega toga, i fioka, i koječega, ali niti svi to vole tako, niti imaju vremena. Mislim da je postojanje knjige koja to sistematizovano prezentovala, uz apsolutno te realne primere iz života i realna iskustva ljudi, da je to jako značajno da postoji ta neka vrsta identifikacije, jer ti kada vidiš da postoji neko ko je to već uradio, a neko ko ti je suštinski ili konkurencija ili ne idol, ali uzor u poslu u kome težiš, onda kreneš da razmišljaš o tome da možda i ti kreneš u tom smeru. A mnogo slučajeva, i to smo identifikovali u poslednjih 10-ak godina kao značajan problem, da firme nisu firme, firme su životna dela pojedinaca koji su ih napravili, i onda kada ti pojedinci bioloških ili bilo kojih drugih razloga više to ne mogu da rade, to se uruši u jako kratkom roku, jer nije postavljeno kao sistem nego je postavljeno kao servis tog jednog pojedinca. To je problem iz mnogo razloga. Jedan od tih razloga o kome isto u par navrata ovde u Pojačalu pričali je: OK, nema naredne generacije, nema dece. Želiš da prodaš biznis? Želiš da izađeš iz toga da kreneš da putuješ po svetu, šta god? Prodaš biznis. Ne možeš da prodaš biznis koji nije postavljen kao biznis. Ne možeš da prodaš biznis koji nije postavljen kao sistem koji profesionalan. Jer u suprotnom, osoba ne kupuje biznis, osoba kupuje školjku ferarija bez motora.

Đorđe Petrović: Tako je.

Ivan Minić: A i ako je lepa, i dalje je samo školjka.

Kako da se biznis ne uruši?

Đorđe Petrović: To je ono što većina preduzetnika kod još uvek nije osvestila. Ja se stvarno trudim, negde u knjizi sam pokušao i da to objasnim, i da oni razumeju da firma koja se vodi na taj način ne znači nužno da je ona loše vođena. Ali, dugoročno gledano, to je neodrživo. Vi imate, recimo, u Holandiji postoji zakon koji kada dođete na određeni nivou prometa vas primorava da imate korporativno upravljanje. Iz koga razloga? Zato što je to tržište koje postoji stotinama godinama, a ja kroz knjigu i navodim nekakve holandske kompanije, Bavaria, ona je 1680. I oni su videli na svojim greškama, je li tako, naučili da to ne funkcioniše tako. I onda državi uopšte nije u interesu, ako ste vi došli na određeni nivo prometa, zapošljavate određeni broj ljudi, njoj nije u interesu da vi nestanete. A isto tako znaju da ako to počiva samo na jednom čoveku, to će pre ili kasnije da se raspadne. Bilo iz razloga prirodnih, da će taj neko pre ili kasnije nestane, bilo zbog zdravstvenih razloga, bilo zbog nesposobnosti možda te osoba u jednom trenutku da znanja i kompetencije koje su potrebne kad firma već naraste na jedan određeni nivo prevaziđu tog čoveka. I vi ste tamo jednostavno primorani to da radite. Jer nestanak jedne firme nije problem samo te porodice, recimo, to je problem šireg društva. Ja često to navodim kao primer, pošto živim u Mionici, koja je relativno malo mesto u Mionici, ako nestane firma koja ima 50 ljudi, to je ogroman problem sa samo mesto, za samu opštinu. Dakle, 50 ljudi vam je ostalo bez prihoda, 50 porodica je ostalo bez prihoda. Dobavljači, kupci te firme, takođe. Država koja je ostala bez poreza, bez doprinosa, bez svačega nečega što je ta firma kreirala. Plus imate 50 ljudi koji će doći na Biro, dakle, svima nama na teret. I tek onda možete da vidite, da sagledate malo širu perspektivu. Ta druga generacija, ako gledamo sad samu porodicu, ako je neka kompanija funkcionisala 20 ili 30 godina uspešno, finansijski gledano ako ta druga generacija nije baš onako dibidus će da žive sasvim OK. Ali, mnogo je dublji problem od svega toga, i plašim se da većina naših preduzetnika još uvek to nije spoznala. I upravo ovo što si ti rekao, nekoga ne zanima da kupi firmu gde to sve počiva na jednom čoveku. Baš to si lepo rekao. Dakle, kupuješ školjku koja nema motor. Jer svi ti preduzetnički, hajde da kažemo, firme koje imaju taj preduzetnički menadžment su građene da se zasnivaju na jednoj osobi. Jer on ili ona su upravo to gradili na taj način. I onog trenutka kad se oni maknu odatle, to ništa ne funkcioniše. Ja često kad razgovaram sa firmama koje su negde u toj fazi, kad pitam osnivače kako im izgleda odmor, da li su konstantno na telefonu, da li se vraćaju tri-četiri dana ranije nego što je planirano, da li onda imaju problem sa suprugom ili suprugama – otkud znaš? Pa, zato što je to kod svih ista stvar. Jer jednostavno te kompanije su građene tako da se zasnivaju na toj jednoj osobi. Jako je veliki izazov. To je sasvim negde normalno. To je borba sa nama samima, sa našim egom da ti sad te neke stvari prepuštaš drugim ljudima. Ali, ono što je važno osvestiti, i što se nadam negde da će većina naših preduzetnika vremenom, i nadam se da će to biti što pre, shvatit što kroz ovako neke stvari koje ja i ti radimo, da mogu čuju iskustva drugih, što možda kroz ovu knjigu, uvideti da dugoročno je to jedino održivo i da to jeste u jednom trenutku korak nazad, ali neophodan da bi se napravili sledeći koraci.

Ivan Minić: Ja uvek kažem koliko god bili genijalni, dobro organizovani, efikasni, efektivni, pametni, inteligentni, superiorni u svakom smislu, vi ste i dalje konačni resurs. Ima 24 sata u danu. Koliko god da forsirate, u nekom trenutku morate da spavate. Znači, nema ih više 24. Ako ima posla za 24 sata, to na tri osobe podeliš na po 8 sati i to se sve desi. Možda ne na 100% kvaliteta, ali može da se desi mnogo više. A možda i na 110% kvaliteta, jer u nekim situacijama prosto neki ljudi nešto bolje znaju. Jeste to veliki izazov, jeste to nešto sa čime se stalno srećom, i videli smo, nažalost, mnogo primera dobrih, solidnih biznisa koji su se raspali, jer nisu bili spremni za to, a život preduzetnika je možda zanimljiv, ali je i ekstremno stresan, što ostavlja svoje posledice na zdravlje.

Đorđe Petrović: Apsolutno.

Ivan Minić: I onda su se prosto dešavale te tužne situacije u kojima firme koje imaju nekoliko stotina zaposlenih, i sve je postavljeno na jednom jako dobrom nivou, jednostavno, pre ili kasnije se ugase, jer ne postoji više niko ko vuče, a taj nivo na kome se nalazi vremenom tržište pregazi. Tako da sa te strane mislim da je još jedno kažem knjiga sjajan materijal, vrlo dobre strukture, i mislim da je ta vremenska podela na trenutno i buduće vrlo dobra, iako možda nije primenjiva na svaki pojedinačni slučaj. Nema veze, to jeste, ta odluka je odluka za budućnost. Neko je već možda krenuo da korača tom budućnošću, ali tu i dalje ima mnogo stvari na kojima treba da se radi. Tako da sve preporuke i za knjizu, i za serijal. Mnogo stvari, mi smo imali uglavnom različite goste dosad, iako i kod mene i kod tebe ima dosta epizoda. Bilo je i onih koji su bili kod mene i kod tebe, ali ne mnogo. Ja toplo preporučujem svakome da posluša te priče koje su bile kod tebe, posebno kada su u pitanju uspešne firme, koje su prošle tranziciju, i one koje nisu, ali su došle na jedan dosta veći nivou od onoga kakve su obično naše priče. Jer sa mojima mnogo više ljudi može da asocira, od tvojih možda mnogo više ljude može da nauči neke stvari, a taj miks zajedno mislim da je jako dobar.

Ja, preduzetnik

Đorđe Petrović: Izvini što te prekidam. Mislim da je preporuke stvarno za sve, bez ikakve tu ono… Ja mislim da smo ja, ti, ljudi koji ovo rade, najmanje važni tu. Te priče su od neprocenjive vrednosti. Mislim da smo to negde to što si rekao, neki ljudi se jesu preklapali, bili nam u gosti u emisijama, ali da obrađujemo onako jedan različit način, da svaka priča, bilo da je gost u Pojačalu, bilo da je gost u serijalu Ja, preduzetnik, ima toliko mudrosti u sebi koje su sticale uglavnom na teži način. Meni je jedan od razloga, to što si rekao da je kod mene bilo, da kažemo, vlasnika većih kompanija, zato mi je bilo važno da ih vraćam skroz na početak. Jer ti sada ako razgovaraš sa nekim koji ima firmu koja ima 1.000 ili 2.000 zaposlenih, tebi to deluje, bre, nemoguće. Sad gore kad smo bili na Vivaldiju, Goran Kovačević iz Gomexa, 2.300 zaposlenih, 160 miliona eura, ti sad slušaš to, tebi to, ko, bre, to da napravi.

Ivan Minić: Naučna fantastika.

Đorđe Petrović: Tako je. E, onda vratiš Gorana na početak, pa čuješ da je došao u Zrenjanin kao izbeglica, gde bukvalno nije znao nikoga u Zrenjaninu nego mu je neko rekao da je Zrenjanin lep grad, i on je došao tu, i bukvalno nije imao ništa. Ali mu je trebalo ne šest meseci, godinu, dve ili tri ili pet da dođe tu, nego je trebalo dve decenije rada, ogromnog znanja i svega. Iz tog negde razloga i smatrao sam važnim da se vraćamo upravo iz tog razloga, jer je… I sam znaš negde, kad se pogledaju svi ti razgovori, postoje neke stvari koje su identične, da to tako kažemo, i koje su negde postulati, ali je i svaka priča negde specifična svoj način. I neko će da se poistoveti sa tobom, neko će da se poistoveti sa mnom, neko sa nekim trećim, petim. Ali, ta znanja upravo koja sticana na najteži mogući način, iz nekih razloga koje ja opet spominjem kroz knjigu, mi smo 50 godina imali uređenje koje nije dozvoljavalo da se bavimo preduzetništvo na način na koji bi trebalo njim da se bavi. I to baš jedan od mojih gostiju u serijalu i kaže. On je 77. u Čačku pokrenuo firmu, i imao si pravo da imaš 5 zaposlenih i 45 kvadrata. I to je to. Van toga ne može. I onda smo izgubili taj kontinuitet negde. I onda je ova generacija koja nama prolazi kroz intervjue sticala sve to jako mukotrpno, jako teško, veliki broj njih i bez interneta tada. Iz tog razloga mislim da su stvarno to jedna riznica koju treba sačuvati. I iz tog razloga smatram negde da ja i ti nismo tu važni, važne su te priče i sve to što bi trebalo novim generacijama preduzetnika da omogući da dosta brže i uspešnije rade neke stvari nego što smo ih mi radili u prošlosti.

Ivan Minić: To sigurno. Samo što ja mislim da smo mi prilično važni. Zato što ti ljudi se sa nama osećaju komotno da pričaju autentično i iskreno svoje priče. Jer ovo je ipak Srbija. Ovde jako malo ljudi priča iskreno o svojim lošim momentima i o svojim teškim trenucima, jer mi smo nekako učeni da je to sramota. A ako ne podelimo to sa nekim, ako pričamo samo lepe priče, šta će uradi onaj koji dođe do problema, a svi dođu pre ili kasnije.

Đorđe Petrović: Tako je. Ima i tog dela, slažem se tu sa tobom. Mislim da je to poznavanje preduzetništva iznutra, obzirom da smo ja i ti preduzetnici, omogućava da se tu negde dođe stvarno do same srži. Ja sam u jednom trenutku kad sam došao na ideju serijala razmišljao da to radi profesionalna novinar. Sad možeš ti da pripremiš pitanja nekome, ali se u toku razgovora otvori toliko nekih tema koje ti ako nisi unutra, da to kažem, nema šanse da osetiš. I onda, slažem se ja, ono što sam rekao, da često dobijam te neke komentare gde ste našli ovakvog novinara, da se ovako smeje, da ovako bude; kako ne persira gostima ili tako nešto, ali daje ono negde što je suština. Mislim da to i jeste negde kvalitet koji ja i ti imamo vodeći te razgovore, jer razumemo iznutra materiju jako dobro.

Ivan Minić: E sad, pošto ti svoje goste vraćaš na početak, a i ja svoje goste vraćam na početak, i prvo pitanje koje svakom postavim, obično u nekom ranijem minutu podkasta, je šta si hteo da budeš kad porasteš. Šta je Đorđe hteo da bude kad poraste?

Kad porastem, biću…

Đorđe Petrović: Đorđe je imao tu sreću negde da ostvari svoje te dečačke snove, dva snova koja su se negde definisala jako rano. Prvi, taj da budem fudbaler, što se ostvarilo negde u prvom delu, ili, kako ja to sad doživljam, i stvarno je tako, kao prethodni život. Drugi deo, obzirom da su mi otac i deka bili preduzetnici, ja sam stvarno oduvek znao da ću da radim nešto svoje. Nisam imao blage veze, naravno, u tom trenutku šta će to biti, ali sam kao jako mali uz njih svašta nešto radio i znao sam da kad to sa fudbalom u jednom trenutku bude gotovo da ću sigurno nešto krenuti. Sad to u tom trenutku, taj preduzetnički duh ili kako god ga sad nazivali, nisam ja to mogao da definišem na taj način. Ali sam stvarno sa te neke strane, kad se okrenem, srećan da sam ostvario neke dečačke snove, da imam neku karijeru fudbalsku, koja je sasvim solidna, koja mi pružila neverovatne stvari, neverovatna prijateljstva i neverovatna iskustva koja su mi toliko pomogla za posao koji se danas bavi da to jako teško nekome ko nije bio u sportu mogu da objasnim. I imao sam prilike da često razgovoram sa bivšim profesionalnim sportistima. Recimo, Andrija Gerić je isto bio gost serijala, i baš smo govorili oko toga, sarađujemo ovako povremeno na nekim projektima. Neverovatno je koliko je taj deo, recimo, timske atmosfere, gradnja tima i svega toga prenosiv iz jednog sporta koji nema toliko veze. Sad kad gledamo, meni je isto taj životni put koji sam imao od fudbalera do ovoga što smo danas, onako poprilično… Da mi je pre 10 godina neko rekao da ću da radim ovo što radim danas, ja bih rekao: Ti si lud! Znači, da sam morao da izmislim taj put, ne bih mogao da ga izmislim, ali, eto, desilo se i onda gledajući na dečačke snove mogu da kažem da su ispunjeni. Sad koliko sam ja bio u tom trenutku kompetentan, da to tako kažem, i da li je to zaista sve došlo kao moja želja ili možda eto gledajući moje roditelje, pa pod uticajem sredine. Video kad smo čekali Danijela Kanemena knjigu, i onda kad pročitaš to sve, pa kad vidiš predrasude i svašta nešto što deluje na naš mozak, često postaneš malo paranoičan, pa počneš da se pitaš da li ja sam to stvarno mislio ili je to usled raznoraznih predrasuda i delovanja sredine.

Ivan Minić: Pa, dobro. Svako od nas je skup nekih iskustava koje smo prošli i posledica koje su ta iskustva ostavila na nas. Ja stvarno mislim da je tokom odrastanja i formiranja, učešće u ozbiljnom sportu, ne mora nužno u profesionalnom, ali učešće u sportu jako važna stvar iz mnogo razloga. Da se ljudi na pravi način formiraju kada prolaze to, jer, između ostalog, u sportu nema instant gratifikacije nego za sve mora da se radi.

Đorđe Petrović: Tako je.

Ivan Minić: I da bi se do rezultata došlo, mora da se radi. A i tada ako radiš, nije baš sigurno da će rezultat da dođe. Moramo malo i da se poklope neke stvari. Pošto znam da si bio fudbaler i to jeste deo biografije koji je dostupan, ali ljudi ne znaju previše o tebi. Voleo bih da malo više pričamo o tome. Ne previše. Otkrićeš ti to na svoj način kroz svoj serijal, ali ti si 77.

Đorđe Petrović: Tako je.

Ivan Minić: Znači, ti si bio fudbaler u najgore vreme.

Đorđe Petrović: Otprilike.

Ivan Minić: Baš, što kažu, da si gađao, ne bi izabrao.

Đorđe Petrović: Tako. 🙂

Ivan Minić: Kako je to izgledalo? I u kom trenutku, kako se prosto priča razvijala i u kom trenutku si ti došao do nekog zasićenja i shvatio da je to to? Kako je teklo?

Od fudbalera do preduzetnika

Đorđe Petrović: Pa, to što si rekao. 90-e takve kakve jesu, ja sam negde kao 16-godišnjak već krenuo da igram za prvi tim tad Ribnica iz Mionice, koja je igrala jednu jako ozbiljnu ligu. Srpsku ligu tad, to je treći rang takmičenja bio. Sad za ove mlađe ono što već sad definitivno mogu da tvrdim, taj rang takmičenja je bio daleko iznad današnje, kako se već zove, Super lige ili Prve naše lige. To je dosta negde oblikovalo i moje školovanje. Ja sam se u jednom trenutku iz valjevske gimnazije prebacio u Ljig da bih mogao da stižem na sve trenige. Pošto je u Valjevu, u gimnaziji, jednu nedelju smo išli pre podne, drugu posle podne, i to je mene onemogućavalo. Ja sam negde već tad shvatio da moram da donesem odluku ako hoću ozbiljno da se bavim tim da jednostavno moram da treniram stalno. I posle dve-tri godine poprilično solidne partije koje sam pružao su dovele do toga da počnem da igram i Bačkom Jarku, koji je tad igrao Prvu B ligu. Imao sam prilike onako izbliza da vidim i sav taj negde fudbalski svet na vrhunskom nivou 90-ih ovde, koji nije malo lep bio. To je onako jedno veliko razočarenje, iskreno da kažem, bilo. Pošto nekad je i bolje ne znati previše. Vidiš svašta nešto i sve to negde te neke dečačke…

Ivan Minić: Da, ima taj momenat kad ti neko kaže: Jesi li baš siguran da želiš da upoznaš svoje idole?

Đorđe Petrović: Tako je. 🙂

Ivan Minić: Ja se zasad nisam opekao, ali nisam siguran da ako nastavim da ih upoznajem da će to da ostane tako.

Đorđe Petrović: Ja sam, kažem, tu negde ostao razočaran i to razočarenje je negde ostalo i dan-danas. Veruj mi da po završetku karijere ja mislim da jedno pet-šest godina odgledao bilo kakvu sportsku, fudbalsku utakmicu, u stvari. Pošto mi je supruga bivša košarkašica, i ona aktivno i dalje sve to prati, više gledam košarku nego fudbal. Ali, imao sam priliku eto u tim nekim trenucima da igram i van. To sad kad objašnjavam mlađima kako izgleda, to dobijanje studentske vize da bih mogao da izađem pošto smo tad u sankcijama. Pa, kad odeš van, pa kad čuju da si iz Jugoslavije, kako to sve izgleda, pa svašta nešto. Ja se sad nekad kad pričam te neke stvari vezano za 90-e i to šta smo sve prošli, zapitam: Je li to stvarno? Da nisam ja malo nešto preuveličao ili tako nešto? Ali, onda se setiš da je to zaista bilo tako. I 2009. sam negde definitivno završio sa profesionalnom karijerom, više zbog mentalnog zamora. Kad mi je došlo do toga da više ne mogu da spakujem torbu za trening, rekao sam OK. Fizički sam mogao još uvek. I igrao sam, recimo, do pre par godina te neke niže lige gde skupiš na utakmicu, posle utakmice odeš na neko pivo. I to je stvarno bilo kao jedan filter, da malo se odvojim od neke svakodnevnice i prijalo mi je. I po završetku te profesionalne karijere, ja sam 2010. već krenuo sa tim preduzetničkim životom i pokrenuo proizvodnju papirnih kesa u Mionici. Pošto je tad krenula ta priča oko ekologije, da će da kese budu u marketima i svašta nešto, i meni je to delovalo kao dobra ideja. I nakon par meseci tog mog pokretanja je došlo do nečega što je u principu promenilo moj život kompletno i desilo se onako kako se većina nekih stvari desi, a koje su nam važne za život, spontano. Gde sam upoznao čoveka koji promenio u stvari kompletno moj život, i poslovno, i privatno, ljudski, kako god, i ostavio jedan neizbrisiv trag. A upoznao sam ga tako što smo spremali čvarke za moju svadbu. To za ove koji ne znaju izgleda: imate onako raniju, gde se ti čvarci mešaju. Tu vam u principu treba jedan čovek koji to meša, ali oko njih imate pet-šest ljudi koji…

Ivan Minić: Pomažu.

Đorđe Petrović: Tako je.

Ivan Minić: Pomažu.

Đorđe Petrović: Pomažu.

Ivan Minić: Moralno, moralno. 🙂

Đorđe Petrović: Tako je. 😀 I u jednom trenutku, pošto je to bilo blizu Erikove kuće, on je došao pošto je bio jako druželjubiv, upoznajemo se.

Ivan Minić: Čovek je Holanđanin.

Đorđe Petrović: Tako je. To sam hteo da kažem. Dakle, on je Holanđanin, koji u tom trenutku u Mionici živi već pet-šest godina. Ja ga poznajem iz viđenja, ali nikad nisam imao neki kontakt sa njim. Mionica je malo mesto, automatski neko nov ako dođe, već znate ako sedi u kafiću da li je lokalac ili ne. I Erika ja tu viđam dosta dugo, ali nemam blage veze ni koje ni šta je ni čime se bavi. I tad njemu biva zanimljivo, govorim engleski, super, ženiš, o, sa srećom, da dođeš sa suprugom kad budete završili venčanje da se upoznamo. I mi stvarno uradimo tako. Nakon venčanja i svadbe smo otišli kod njega i njegove supruge. On je, inače, bio oženjen Srpkinjom. Došao ovde u Srbiju, hteo je da pokrene neki biznis, upoznao nju u banci, u međuvremenu ovde su ga zavrnuli za neke pare i on je digao ruke od tog biznisa, ali…

Ivan Minić: Nije dugo ruke od nje.

Đorđe Petrović: Tako je! I odlazimo, i on sad oduševljen, moja supruga isto govori engleski da eto možemo da sedimo, a da nema prevoda i svega toga, da može normalno da se razgovara. I tako jedna poseta nas kod njih, pa onda oni dok nas, i tako par puta. I onda u jednom trenutku on mene pita: Imaš proizvodnju? Kako to ide? Biznis i sve? I ja sad onako kako ide… Uđeš u nešto o čemu blage veze nemaš. Udaraš glavom o zid gde god treba. Iz tog razloga ja često danas kad razgovaram imam to iskustvo kako ne treba. To je jako korisno. I u tom trenutku Erik počinje da se više interesuje za moj posao, da mi daje neke savete, da mi predlaže da angažujem komercijaliste. Sad ja njemu kažem da nemam novca za to pošto, naravno, svu ušteđevinu koju imaš si spucao u zgradu, mašine, u svašta nešto, sve kako ne treba.

Ivan Minić: Srbin 1/1. 🙂

Đorđe Petrović: 😀 I on meni kaže: OK, hajde da vidimo te komercijaliste da se zaposle na procenat, na malo veći da rade. Znači, nemaju fiksu platu ili tako nešto. I meni to sad prvo, meni to nije ni palo na pamet da to tako može. I on meni kaže: Hajde, postavi oglas, pa da vidimo ako se jave neki ljudi, da dođu oni da ih ja obučim. Da imamo trening. -Kakav, bre, trening? -Pa, o tome kako će da prodaju. Prvi put ja njega pitam: OK, prvo niti znam šta su treninzi za prodaju, niti sam ikad čuo da tako nešto postoji van sporta. Odakle ti sve to znaš? I tad prvi put saznajem da Erik gotovo 40 godina ima privatan biznis u Holandiji, da je imao šest kompanija u tom holdingu koji je imao, i da je došavši u Srbiju smatrao da se negde penzionisao, da je završio sa svim tim. Međutim, iz tog nekog našeg prijateljstva, i neke njegove želje da mi pomogne u svemu tome, je i on verovatno shvatio da nema šanse da on sedi miran. Jednom preduzetnik, uvek preduzetnik. I to trenutka kreće onako jedna jako intezivna saradnja, koja je dovela do toga da mi provodimo dnevno sate i sate. To nije pet-šest ili osam, nego to je deset-dvanaest-četrnaest sati zajedno. I gde ti razgovori nisu isključivo ni bili vezani za biznis. Nego dosta i nekih životnih stvari. I gde u jednom trenutku, ono što je opet napravilo neku prekretnicu, je bila situacija gde ti komercijalisti stvarno rade sjajan posao, mi ne možemo da stignemo da proizvedemo svega koliko se traži, i ja dolazim kod njega i kažem mu da nemamo novca na računu da poručimo repromaterijal. I on počinje da se onako baš dere na mene, da me grdi, pošto smo već razgovarali oko toga da ja iz firme imam platu, a da ostalo što firma zaradi je firmino, a ne moje. I jedva dođem do reči da mu kažem da ja to nisam uradio, i on sad gleda me čudno kao: Kako, bre, nema novca, a ovi ne mogu da stignu da naprave koliko ovi prodaju? Jesi li poslao fakture? Rekoh: Jesam. -Je li istekla valuta? -Jeste. -Kako misliš nisu platili? I onda 15 minuta ide objašnjenje toga, jer on konta da me ne razume nešto, a ja kontam da mu je valjda normalno da ti neko ne plati. U jednom trenutku on shvata o čemu se radi i kao: Ja kad bih to u Holandiji uradio, zatvore mi firmu i više nikad ne mogu da je otvorim. Pa, rekoh: Možda u Holandiji, ovde to u Srbiji deluje malo drugačije i drugačije i u praksi. I on u tom trenutku meni kaže: Đole, mi dugoročno ovo da radimo nema šanse, pošto ovde ne može da se planira. Nećeš moći da praviš finansijske projekcije, ništa. Mi moramo da menjamo biznis. I to mi već jako dugo traje, s tim što on govori oko firme koja je faktička moja bez da je ikad razmislio da uzme kao neki dinar ili nešto, ali se poistovetio sa mnom.

Ivan Minić: Našao kućnog ljubimca. 🙂

Đorđe Petrović: Tako je. I ja onako pošto smo već dosta i dugo vremena proveli zajedno i stvarno imam apsolutno poverenje u njega, kažem: OK, ja sam spreman. Hajde da vidimo šta ćemo da radimo. I tu negde proizilazi kroz naše razgovore do ideja da bi bilo dobro da iskoristimo ta poznanstva koja on ima Holandiji i da se bavimo povezivanjem holandskim firmi sa srpskim. Odatle i naziv firme Companies Connected. I krećemo negde sa tom idejom, potpomognuti značajno i holadnskom ambasadom ovde, obzirom da je on već proveo 10-ak godina. Oni su znali šta je radio tamo i sve, i često su ga negde i podsticali na to. I sećam se tadašnji ambasador, bili smo na razgovoru sa njim, nam je rekao: Ako vam treba moja rezidencija da napravite nešto, da dovedete bilo koga ovde, bez ustručavanja. I tu počinje jedan onako isto deo koji neplaniran, gde mi, OK, treba da povežemo neke firme, normalno je da posetiš, da vidiš ko su, šta su, šta rade, i dolazeći u te firme dolazimo u situaciju da Erik sa svim tim što zna počinje da ih zapitkuje neke stvari: Što, bre, ovo radite ovako? Ovo bi trebalo ovako. I dolazi do toga da te firme postaju zainteresovane da angažuju njega kao konsultanta da pomogne oko nečega.  E sad, ja u celoj toj priči sam bivši fudbaler koji nema veze sa ekonomijom, i koji je imao neku proizvodnjicu papirnih kesa u Mionici, i sediš u ogromnim korporacijama, gde se razgovara o nekim ludačkim ciframa i stvarima koje su ti Alisa u zemlji čuda. Nemaš blage veze o čemu se tu radi. Ali, negde nakon svakog takvog sastanka imam razgovore sa Erikom, gde onda dolazimo do toga da on mene počinje da ispituje: Zašto ovo? Šta si čuo danas? Šta ti je ovde bilo OK, šta nije? I taj negde deo je nešto neverovatno. Tu shvatiš koliko si u stanju da naučiš stvari, radeći konkretno na njima, imajući nekoga ko onda sve to sipa onako, a Erik je stvarno to radio na jedan tako nesebičan način, gde mi je to isto rekao u jednom trenutku, kao: Ja sam proveo, 60 i nešto godina je on tad kad mi je to imao rekao, Ako ponesem ovo sve što sam naučio za svoj život u grob, smatraću svoj život protraćenim. I sve što sam ikad naučio ću pokušati da ti prenesem. I stvarno je to radio. I tu onda imaš jednu situaciju gde ti nekad nisi u stanju to što neko želi da ti da ni da razumeš. I dan-danas imam te neke stvar i neke momente. Jednom smo imali situaciju kad je on baš govorio o nečemu što ja nisam u tom trenutku nisam mogao da shvatim, i on vidi da ja to ne shvatim, i kaže mi: OK, neka ga tu kao seme. Kad bude plodno tle, to će da nikne. I ja dan-danas imam neke situacije gde klikne, i ti skontaš posle. Erik je, nažalost, 2016. u junu umro, pet godina kasnije neke tek klikću. Ali je taj period koji sam proveo sa njim definitivno promenio moj život, promenio mene kao osobu u svakom smislu te reči, i tu onda vidiš koliko je mentorstvo jedna stvar koja je neprocenjiva, neprocenjivu vrednost ima. I nakon njegove smrti mi je bilo baš onako jako teško. I negde se javila ideja oko toga, baš vezano za serijal, kao moja… Negde, ne znam je li obaveza prava reč, ali osećaj koji imaš da vratiš deo onoga što si dobio na tanjiru, onako igrom sudbine. I 2018. u septembru je emitovana prva epizoda serijala Ja, preduzetnik i sam serijal je negde moj omaž Eriku. Znači, ja sam do kraja svog života i bilo čega što postoji nakon toga ću biti zahvalan tom čoveku na svemu što je uradio za mene. Ne samo u tom delu prijateljstva, ne samo u tom delu transfera znanje, nego jednostavno da imaš nekoga ko veruje u tebe kad ne veruje niko.

Ivan Minić: Ni ti sam.

Đorđe Petrović: Nekad čak ni ti sam ne veruješ u sebe. I takve stvari se ne zaboravljaju, to ti ostane ucrtano u tebi. I odatle se negde pojavila moja želja da deo toga vratimo, odnosno da ja vratim drugima, i da pružim tu neku mogućnost barem delom kroz serijal. U međuvremenu se tu svašta nešto izdešavalo, i na mom privatnom planu, i na poslovnom. Kažem, stvarno da mi je neko dao 2010. da nacrtam da budem ovde gde jesam, ne bih mogao. Generalno govoreći, ja sam stvarno imao sreće da radim sa nekim od najvećih svetskih firmi, da budem angažovan od strane holandske države na projektima, da radim neke internacionalne projekte, da svašta nešto što u tom trenutku za bivšeg fudbalera koji pritom nema ekonomski background deluje nemoguće. I ono što je negde isto, da, to želim isto želim negde da naglasim, da mlađi oni koji nas slušaju, mlađi iskustvom, da ne misle da ako imaju mentora da to podrazumeva izostanak njihovog rada ili tako nešto. Dakle, ja jesam dobio nešto na tacni, ali iza toga isto stoji ogroman rad, ogromno sticanje onda teorijskih znanja koja su negde kad ideš obrnutim putem, kao što sam ja išao, to nekako mnogo lepše legne. Kad ti vidiš nešto u praksi, pa onda pročitaš teorijski…

Ivan Minić: Zašto je to tako?

Đorđe Petrović: Jeste. I tebi je to onda ono klik. Dok većina, recimo, ljudi koji završe Ekonomski fakultet ili tako nešto, kad razgovaraš sa njima oko nekih alata koji bi trebali da koriste u svom radu, oni su ih videli na papiru, položili ispit i to je to. Nikad ih praktično nisu iskoristili. I onda je negde taj moj rad doveo do toga da danas budem tu gde jesam, da se bavim tim nekim stvarima kojima se bavim, da budem deo konkretno stvari kojima se, koje negde moja specijalnost su vezane za strategiju. Jedini sam član ikad iz Srbije Strategic Management Societyja, koji postoji nekih 40 i nešto godina na svetskom nivou, i ima nekih 3.000 članova koji su krem akademski biznis zajednice. I sve to nije loše za bivšeg fudbalera. I često to dajem mladima kao motivaciju, pošto znaš kako kažu za nas fudbalere, nismo baš najoštrije olovke u pernici, ali to apsolutno nema veze. Bojan Leković je to jednom isto jako lepo rekao, poredeći to sa Johanom Krojfom, koji je rekao: Ako si sporiji, kreni pre. I, u principu, on je to jako lepo objasnio, kaže tad kad je to skontao, došao je do zaključka da uopšte nije važno koliko je pamet, ako on razmišlja duže nego što to rade drugi, delovaće pametnije. I kako negde isto, bez obzira, dakle, koliko ste pametni, šta god to značilo, kako mi procenjivali tu pamet, ako postoji dovoljno želje, rada i truda, stvarno deluje da ne postoje granice.

Ivan Minić: Fudbaleri imaju taj imidž koji je vrlo problematičan. Ali, recimo, često dolazi do toga da ljudi mešaju inteligenciju, pamet, obrazovanje i elokventnost. I onda, recimo, konkretno, ja sam veliki navijač Zvezda i Mančester Junajteda, i svi znaju ko je bio kapiten oba kluba. Dakle, jedan gospodin iz Užica po imenu Nemanja Vidić. Za njega je vrlo često bila priča kao: Pa, on je onako, malo je tupče i to. Čovek je najbolji defanzivac u istoriji Premijer lige.

Đorđe Petrović: Tako je.

Ivan Minić: On možda nije rok zvezda na sceni, na sceni sa mikrofonom. Na sceni na zelenoj travi je velika zvezda. Čovek koji na takav način procenjuje situaciju, ako gledamo onu inteligenciju kao spektar nekoliko različitih stvari, pa u jednom od njih je u top 0.01% na svetu. Sad ovo ostalo je nešto na čemu radiš ili ne radiš. Zavisi. To je individualna stvar ko šta želi. Ali, prosto niko nije slučajno najbolji na svetu u nečemu gde je konkurencija ogromna.

Đorđe Petrović: Sigurno. Ja često koristim ovaj primer. Ja generalno ne volim predrasude i generalizaciju i ne treba to raditi. Ovaj primer sa sobom kao fudbalerom često iskoristim više kao neku šalu i podsticaj za druge ljude. Mislim da to što si rekao apsolutno stoji. Ti da budeš najbolji u bilo čemu zahteva jednu vrstu inteligencije, samo što mi uvek gledamo onako usko to, da li je neko pametan, obrazovan…

Ivan Minić: Mi gledamo šta nekome fali.

Đorđe Petrović: Tako je, tako je. I onda da ga podcenimo. Mislim da je to jako važno za taj neki mind shift, kad dođeš u tu fazu da prekineš da razmišljaš tako, da kreneš da u drugima tražiš to šta su njihove vrline, da kreneš da ne vidiš tuđi uspeh na način upravo taj, da nađem nešto, ma imao je ili vezu ili ovo ili ono, nego da zaista to ceniš. Jer shvatiš vremenom da doći do bilo kakvog uspeha zahteva ogroman rad, trud, požrtvovanje te osobe. I nekako mi deluje ovde kod nas da se večito traži izgovori za sebe. Da ti ponižavajući uspeh druge osobe u stvari tražiš izgovor za svoj lični neuspeh. Nadam se stvarno da će… I to je nekako ovde jako karakteristično za nas. Nisam to sretao toliko van. Negde mi je isto želja i nadam se ove neke stvari koje ja i ti radimo i neki drugi ljudi ovde promeniti malo sliku o preduzetništvu uopšte. Ti ovde i dalje kad kažeš da si preduzetnik, privatnik ili kako to zvali, ima negativnu konotaciju. Baš iz tih nekih razloga koji su eto neke predrasude koje ljudi imaju. Malo i zbog naših mejnstrim medija koji predstavljaju na takav način. Dakle, ti osim ovih nekih alternativnih kanala na kojima smo mi, nemaš mogućnost da vidiš o preduzetnicima bilo šta pohvalno, bilo šta, a da nije neko je utajio porez, neko je uhapšen, neko je zlostavljao radnike. A ono što shvatiš, ja stvarno imam priliku zbog posla da se krećem puno u tim poslovnim krugovima, ti shvatiš da su takve firme u manjini.

Ivan Minić: Naravno.

Đorđe Petrović: I to velikoj. Ali, nažalost, ovi koji su u većini i koji rade sjajne stvari, nemaš gde da ih vidiš.

Ivan Minić: Dobro, pričali smo o tome isto sa nekim prethodnim gostima. Mi smo društvo u kome je sramota biti uspešan, jer to ti, a on, a onda si se izdvojio i onda ti više nisi deo svog staleža iz kog si krenuo, ti se problem, ti si sve to. I, nije bezbedno biti uspešan. Vrlo često postoji i taj momenat kao: Što niste rekli da ste prodali firmu pre 10 godina? -Pa, zato što imam roditelje i voleo bih da imam roditelje i dalje nakon što saznaju ljudi da sam prodao firmu. Bilo je mnogo teških priča i teških situacija. I čini mi se, a to su te neke dramatične stvari, a ima mnogo onih nekih koje nisu toliko krupne, ali su duboko usađene unutra, a to je da vrlo često kad se osmeliš, a velika je bitka sa sobom doći do toga, kad se osmeliš da nešto kreneš, pa onda saopštiš to svom okruženju, oni ti svi kažu da si budala, da ne treba to da radiš, jesi lud, imaš siguran posao. I onda postoji ljudi koji imaju to nešto što ih toliko steže ili vuče da će po svaku cenu to da uradi. Ali, nisu to baš svi ljudi.

Đorđe Petrović: Nisu.

Ivan Minić: Mnogi će da odustanu zato što će im okruženje skresati krila u trenutku kada je… Ne moraju ni da ih podrže, samo da budu neutralni.

Đorđe Petrović: Mislim da je iz tog razloga negde važno ovo što sad mi negde nudimo da ljudi imaju priliku da čuju druge, da čuju iz tih priča da nikome nije bilo lako, i da su svakome od njih govorili jesi normalan, jesi budala. Ovde smo 50 godina imali priču zaposli se u državnu firmu, ne talasaj, čekaš penziju i to je ideal. I dalje većinski ideal ja mislim za gro roditelja u Srbiji da im se deca zaposle u državnu firmi. I tebi je negde, ako si preduzetnik u nekom manjem mestu, i sad ti to hoćeš da nešto kreneš sam da radiš, pa svi oko tebe će da ti kažu da si budala. E sad, ako ti čuješ od jednog, drugog, trećeg, petog, pedeset njih koje sad možeš da čuješ kroz ove neke razgovore koje vodimo, da su svima govorili da su budale, i da su oni svejedno uradili to što su uradili; pa da su onda svi imali jako teške periode, i da nikome koje pokrenuo firmu to nije bilo lako, i da su plakali, i da su bili bez kinte, i da nisu imali sebi šta da kupe za obrok ili tako nešto. Onda prvo to negde shvatiš kao deo puta, shvatiš da je to i normalno što ti prolaziš, i ne očekuješ kao što većina, kao što sam ja očekivao, pokrenem firmu i pare padaju s nebe. Tako da mislim da iz tog nekog razloga te neke stvari jesu dečje bolesti, koje mi moramo da prođemo kao tržište koje je staro nekih 30-ak godina tek.

Ivan Minić: Da se prebacimo na temu knjige i kroz nju serijala koji radiš. Ti si, dakle, knjigu podelio u dve krupne celine. Jednu koja se bavi sadašnjošću kompanije, jednu koja se bavi tim narednim korakom, da li je budućnost ili kako god, neka bude za budućnost, jer za većinu jeste. U drugim zemljama, na drugim tržištima, postoji kultura prenošenja kroz generacije i to je česta stvar. Ti si naveo u knjizi nekoliko primera holandskih kompanija. To je, da kažemo, manje-više svuda napolju uobičajena stvar. Čak za mnoge kompanije za koje mi mislimo da su, OK, one jesu multinacionalke, itd, ali nisu korporacije u nekom vlasništvu investicionih fondova, nego i dalje su u značajnom procentu u vlasništvu porodice koja je to pokrenula pre ko zna koliko decenija i vekova. To se često dešava od najrazličitijih biznisa. Ja se sećam te jedne anegdote pre, bio je taj period kad je korona malo utihnula, pa su ljudi krenuli ponovo malo da putuju i to sve, i drugarica koja ide u Italiju i priča mi kako je bilo fantastično, kako je bila u vinariji jednoj maloj, vinski podrum, pa oni imaju tu i neki smeštaj, itd. To da se ode sa porodicom na neku klopu, neki sir, neko vino, i to sve. I kao: Znaš, oni su 24. generacija koja to radi. I ti kad kreneš da razmišljaš, mi nemamo ništa gde 4. generacija nešto radi, ne 24, 4. da nešto radi. I to je jako veliki problem. Sve te dečje bolesti koje se javljaju, jave se u prvih nekoliko iteracija, posle se uglavnom zna. Dobro, bude ponekad neki lud rođak, toga uvek ima, kod nas naročito, ali u principu vrlo je predvidljivo. I vrlo je jasno ono što recimo je dosta važno da svako ima svoje mesto u tome. To što si ti druga generacija ne znači da mora da te zanima i da želiš time da se baviš. Ako ima više dece, možda neki žele, neki ne žele, to je sve individualna stvar. Ali, to treba da funkcioniše bez obzira na to. E sad, opet sam napravio taj veliki uvod. Stalno me kritikuju kako su mi duga pitanja i kako…

Đorđe Petrović: Je li i tebe kritikuju? 🙂

Ivan Minić: U digresije, onda digresija na digresiju. Videćete vi, dovešću vam ja Srđana Ercega da vodi, pa ništa neće da traje ispod pet sati. Ali, kada si ti krenuo da sakupljaš iskustva koja si pretočio u knjigu, najveća vrednost je što su ona lokalna i relevantna. Jer mi kada pričamo ljudima: Znate, Filips, oni su to 500 godina su oni to tako… Džaba. 

Đorđe Petrović: Tako je.

Ivan Minić: Niko nema nikakvu vrednost. Šta si ti identifikovao kao neke magične trenutke uspešnih primera kada, kako dođe do toga da se napravi adekvatan transfer, adekvatna tranzicija, adekvatno uključivanje, možda pre svega uključivanje porodice u sve to? I na koji način to izgleda u tim nekim idealnim slučajevima?

Kako izgleda tranzicija i profesionalizacija biznisa?

Đorđe Petrović: Pa, znaš kako? U principu vraćamo se opet na to, eto, sad si spomenuo tu vinariju iz Italije, spominjem kroz knjigu te neke malo poznatije. Recimo, u Holandiji ima tih primera koliko god hoćete. Te neke stvari dođu kao iskustva koja su oni prošli mnogo pre nego mi. I vi sad, recimo, imate, nedavno me je odbio jedan Holanđanin. Razgovorali smo, oni imaju rasadnik, koji ima 50 miliona evra prometa inače.

Ivan Minić: Svaka čast što rasađuju 50 miliona evra. 🙂

Đorđe Petrović: Tako je. 🙂 To je rasadnik, firma koja pokrenuta 66. Njegov otac pokrenuo.

Ivan Minić: Znači, mlada firma.

Đorđe Petrović: Relativno, za holandske uslove mlada. Ovde bi rekli iha. Razgovarali smo oko toga, pitao sam ga kako ste radili tranziciju i to. I on meni kaže: Pa, angažovali konsultanta, to kao što ti radiš, i šta ja znam oko toga. Ja znam da zabijem ašov u zemlju, interesuju me biljke i to. Nemam blage veze oko toga. I oni su sva četvorica, četiri sina imaju, svi su van operativnog poslovanja već. Znači, uopšte idu razvijaju neke projekte po stranim zemljama i nisu uključeni u operativno poslovanje. I sad do znanje kod njih isto nije došlo preko noći, nego su propali jedni, drugi, treći, peti, deseti, pa onda neki od njih videli aha, ovo ne može ovako. Pa, onda kreneš da tražiš način i modele kako to može. I oni su to prošli pre par stotina godina. Mi ovde imamo sad mogućnost da te neke stvari, i neke te lekcije preuzmemo. Znači, ne moramo lupiti glavom od zid, ali ćemo ipak lupiti i to većinski koliko vidim. Ono što je karakteristično za te neke uspešne priče koje su jako malobrojne kod nas. Znači, ti sad ovde neke, recimo, priče koje smo kroz serijal prikazali da su imali tranziciju, te tranzicije su maltene tek u začecima. To je i dalje nije tranzicija ako je druga generacije tu dve-tri ili pet godina. To je tek početak.

Ivan Minić: Dobro, ima slučajeva u kojima tad, nakon tog perioda imaju vrlo važnu aktivnu ulogu. Znači, to je dobra polazna osnova.

Đorđe Petrović: Ne, ne, apsolutno. Jako je važno taj prvi deo osvešćenja kod osnivača vezan za profesionalizaciju. Jer po meni tranzicija bez profesionalizacije nema. Ti onda treba tu osobu, tvog, lupam, sina ili ćerku, da staviš na svoje mesto umesto tebe, što je neizvodljivo. Znaš i sam, firma raste negde od nule sa osnivačem do nivoa znanja koji on ima. Ako postaviš sad tu osobu koja ima ovoliko znanja, firma se vrati na taj nivo jako brzo. Druga stvar, ti da skaliraš i da preneseš u stvari svoje iskustvo, ne možeš. Dakle, prva stvar je osvešćivanje toga da ti jednostavno moraš da gradiš sistem. I većina ovih preduzetnika koja je to uradila ovde u tim nekim vremenima koja su bila pre 20-ak i više godina stvarno zaslužuje ogroman respekt. Kako su oni uviđali to? Obično na teži način, kad bi došlo do toga da vide da će da se raspadnu. Jer to što si rekao, ti možeš da radiš 20 sati neko vreme i moraš da radiš na početku 20 sati, jer nemaš obično novca da angažuješ sad neki tim ljudi. U većini slučajeva. I onda jednostavno shvatiš: Ovo više ne može. Dakle, ja moram da nađem neke ljude. I onda su možda dolazili do nekih znanja gledajući možda neke strane partnere sa kojima su sarađivali, pa se malo informisali. Dakle, velikim delom taj prvi korak dolazi osvešćenjem osnivača. Šta do toga dovede? Nekad, kažem, jako je teško, ja gledam, evo sad sam baš došao sa jednom sastanka gde smo razgovarali. Bila su dva vlasnika firme još sa mnom. I ovaj jedan radi sve kako treba, ovaj drugi ni da čuje. Džabe što mu, i pritom su jako dobri prijatelji. I ja jako dobar prijatelj mu kaže: Moraš to da uradiš. -Nah. I nemaš šanse ti to, to nije ni stvar novca, niti bilo čega. Jednostavno, dok ne sazri, dok ne stvori plodno tle u glavi osnivača, nema tog iskoraka dalje. Kad će to doći, zavisi od mnogo faktora. Isto tako i za tranziciju. Meni često pitaju osnivači koji negde to osveste kad je pravo vreme za tranziciju. Dakle, da prepuste kompaniju deci. Moj odgovor i ubeđen sam da je to ispravna stvar je onog trenutka kada je druga generacija spremna. Ne kad si ti kao osnivač spreman, nego kad je druga generacija spremna da preuzme. Ono kako mi negde radimo, to govorim kroz knjigu, je da formiramo upravni odbor, gde bi osnivač trebalo da se makne iz te operativne neke pozicije, da se makne na poziciju predsednika upravnog odbora. Upravni odbori su ovde i dalje jako loše shvaćeni, pošto tebi je ovde slika upravnog odbora neko državno preduzeće, gde su postavili neke podobne ljude da primaju debele pare, i da ništa ne rade za to, niti imaju bilo kakva znanja. Moja negde perspektiva vezana za upravne odbore je da su oni toliko važan resurs, i ako nemaš… Recimo, ja imam sreću da sam deo upravnog odbora Holadnsko-srpske privredne asocijacije. I ti sad sedneš tu sa tako sjajnim ljudima da je tebi uživanje da samo sediš tu bez da išta radiš, i da slušaš, i da pričaš, i da razmenjuješ ideje. I ono što savetujemo je da u te upravne odbore porodice dovodu nekoga sa strana, nekoga ko ima znanja i kompentencije, koje unutar porodice i unutar menadžmenta u tom trenutku ne postoje. Jer je jako važna ta perspektiva nekoga ko nije uprljan dnevnim dešavanjima. Moj posao kao konsultanta često neke izazove koje firme imaju dođeš, i onog trenutka kad ti kažu šta je problem, vidiš. Ne što sam ja pametniji od njih, nego sam samo došao sa svežim parom očiju.

Ivan Minić: A video si sto puta pre toga.

Đorđe Petrović: Između ostalog. Ali, jako je važno imati input isto od nekoga ko nije tu stalno. To i jeste problem sa većinom osnivača, jer su suviše operativni u svojim biznisima i ne mogu da sagledaju stvari na dobar način. U žabljoj su perspektivi. Ti moraš da se makneš u jednom trenutku u ptičju da bi mogao dobro da sagledaš svoj biznis, da se zapitaš: OK, što ovo radim ovako?, a da odgovor ne bude: Pa, tako smo oduvek radili. E, to su neke stvari koje vremenom, kažem, to osvešćenje dođe… Ne mislim da je moguće identifikovati neki ključan trenutak. Dešava se, recimo, često za profesionalizaciju ili za tranziciju da to bude neki zdravstveni problem. Mada, to često bude kasno. Jer pitanje da li u tom trenutku to može da se uradi. Isto me pitaju kad bi trebalo početi sa tranzicijom. Znači, onog trenutka kad si krenuo u ovu firmu, i ako imaš decu, čak i ako je nemaš, ti moraš neke stvari već da kreneš da razmišljaš. Primer sam navodio često ljudima da to shvate, deca dok su mala, i sad roditelji hoće malo da ih uključe u firmu, da neke stvari rade, da osete firmu, da znaju da tu nešto ima. I onda daš, recimo, meni ove čaše da prodajem, tebi dam ove, i da vidimo ko će više da proda. Bratu, sestri, neka ih je dvoje, troje, četvoro, nije ni važno. Sad to deluje kao sasvim OK stvar da uradiš. Međutim, ako znaš da sutra kontrolišući vlasnik strukture u kojoj su svi ovde osnivači, kontrolišući vlasnik, govorimo o tome kroz knjigu, je jedna osoba uglavnom odlučuje o svemu. Sledeća neka prirodna faza je bratsko-sestrinsko partnerstvo. Osim ako nemamo slučaj jednog deteta, pa sve ide na njega. Sad, da li ih je dvoje, troje, četvoro ili petoro, svejedno. Ključna stvar za uspeh bratsko-sestrinskog partnerstva je saradnja, i da ta deca…

Ivan Minić: A poznato je da kod nas obično to ne funkcioniše baš najbolje.

Đorđe Petrović: Tako je. 🙂 A plus ako ti još na to gradiš to rivalstvo, ko će od njih dvoje više nečega da proda ili ko će bolje da uradi, ti gajiš rivalitet između njih. I onda taj rivalitet raste kroz godine, i oni kada dođu do trenutka da treba da jednog dana upravljaju tom firmom, na ovaj ili na onaj način, to i dalje ostaje tu. Iz tog razloga i kažem mislim da ljudi ovde nisu svesni koliko je kompleksna tema tranzicije i koliko tu svega nečega ima. Ja sam se trudio ovde kroz knjigu približimo neke osnovne stvari. I pročitao si, video si dve treći knjige je upravo o tranziciji. Ima toliko informacija, a opet kažem gledao sam da to negde obuhvatimo samo neke osnove.

Ivan Minić: Moj utisak je, naravno, da iako smatram da je knjiga dobra ne može ona da reši ničiji problem. Ona samo treba da pokrene određene procese i teme za razmišljanje.

Đorđe Petrović: Apsolutno.

Ivan Minić: I da da tu hranu za glavu za neki naredni period. I prosto ne moraš od starta ni da angažuješ konsultanta, kreni sam, pokreni neke procese. U nekom trenutku, kad vidiš da si se zaglavio, angažuj konsultanta da ti skrati taj put, sve to. Ali, kao kreni da razmišljaš o tome na jedan ispravan način. Sve je kompleksno, ljudi su najkompleksniji sistem koji postoji. Rivalitet ne mora nužno da bude loša stvar. Može da bude fantastična stvar ako imaju svako svoju oblast i svako svoje polje delovanja, gde će se truditi da budu, to će biti izuzetno i za firmu. Ali, ako je predmet konflikta, onda definitivno to baš i nije sjajno. I mnogo je tu slučajeva, ali onaj slučaj koji mislim da isto ne bi bilo loše da pomenemo, to je šta se dešava kada prosto naredna generacija koji zainteresovana da bude deo te priče. Odnosno, OK, po prirodi stvari, ona nasleđuje to sve, ali to nije nešto što decu zanima, to nije nešto za šta su se obrazovali. I vrlo često kod nas to bukvalno se posmatra kao eto, propade, ode sve do đavola, i to je gotova priča. A, zapravo, ne mora da bude tako.

Kako pripremiti narednu generaciju da preuzme posao?

Đorđe Petrović: Ne, apsolutno ne. To je jedna od ključnih zabluda ja mislim koja postoji ovde kod naših osnivača. Ako njihova deca ne budu generalni direktori, menadžeri ili šta god već, da firma će da prestane da postoji. I to upravo i dolazi iz tog početnog nerazumevanja toga kako biznis treba da izgleda. Dakle, da ti treba da gradiš sistem, a ne da sve leži na tvojim plećima. I imao sam te razgovore gde su me ljudi zvali, kao: Ej, deca neće. Pa, meni će firma prestati da postoji. -Što? -Pa, ko će da je vodi. -Pa, platiš nekoga ko to zna da radi. Znači, imaš direktora firme, plati ga, i on ti vodi biznis. Imaš sistem koji funkcioniše tu, koji, naravno, podrazumeva profesionalizaciju. Zato sam i rekao da mislim da tranzicija bez profesionalizacije u iole ozbiljnijoj firmi je nemoguće. Znači, ako je to nešto sitno, neki zanat ili tako nešto, pa ćeš ti to da naučiš tvoje dete da radi određeni zanat koji ti znaš, onda tu nema baš toliko mnogo mudrosti. Tu imamo primere da neke zanatske radnje kod nas postoje stotinak ili nešto godina. Ali, to je sve onako malo. Ovde sada ako govorimo o nekim ozbiljnijim firmama, tako nešto nije moguće. E sad, dakle, imamo to nerazumevanje prvo osnivača da trebaju da grade sistem. Ako shvate to, onda dolazimo do toga e, moraju moja deca da vode. Ne. Dakle, prvo, tvoja deca možda ne žele tim da se bave. Znači, hoću da igram fudbal, hoću da pevam, da šta god želim da radim.

Ivan Minić: Gde baš fudbal i pevanje? Šalim se! 🙂

Đorđe Petrović: Pa, eto, tako mi palo. 🙂 Druga stvar, možda ta deca žele, a nemaju znanja za to. I tu je sad jako veliki problem što kompanija da bi dugoročno opstala jedino kako je to moguće je da vode ljudi koji imaju znanja i kompetencije za to. Mi kao roditelji tu nekad moramo da eliminišemo emocije, da realno sagledamo imaju li naša deca znanja i kompetencije da budu na čelu tih firmi.

Ivan Minić: I kapaciteta.

Đorđe Petrović: Tako je.

Ivan Minić: Možda nemaju znanja, ali mogu da ga steknu.

Đorđe Petrović: Tako je.

Ivan Minić: Ali, možda jednostavno proceniš da…

Đorđe Petrović: Tako je. I to su onako, upravo iz tog razloga je tranzicija jako kompleksna, jer imaš puno emocija. Zato se pokušava da se kroz te početke definiše dosta i pokušava da se predvidi što više stvari pre nego što zaista dođe do njih. Dakle, recimo, ako razgovaramo oko toga kako moja deca mogu sutra da vode biznis, moja deca su 10 i 7 godina. Meni je apsolutno jasno da oni ako to žele, mogu sad da definišem: moraju da završe fakultet za to, neki MBA ili šta god u tom trenutku bude bilo. Ono što ja preporučujem firmama sa kojima radimo je da oni rade neko vreme u nekom drugom sistemu. Ne da dođeš odmah kod tate ili mame da budeš zaposlen, nego da radiš po mogućstvu u nekom većem sistemu, da stekneš neka nova znanja, koja onda možeš da u kompaniju…

Ivan Minić: I radne navike i iskustva.

Đorđe Petrović: Tako je. Jer ako dođe do trenutka da moja ćerka ima 20 godina, da je nezaposlena, da nema nikakva znanja, to se poprilično upletu moje emocije: Ma daj, hajde, neka je, neka radi u firmi. A to nije dobro za firmu i nije dobro sutra za vaše potomke kojima bi ta firma trebala da ostane i posle vaše dece. I tu jako teško i kompleksno baš iz tog razloga. Znači, sami porodični odnosi su kompleksni, bez da imamo biznis. Svi u našim porodicima imamo raznorazne izazove sa kojima se borimo, što komunikacije, svačega nečega. A sad na to imamo još i biznis uz sve to. Iz tog razloga, recimo, je jako važno što više pokušati da se predvidi sad, ne čekati da dođemo da imamo konkretnu osobu o kojoj nešto odlučujemo. I da shvate ljudi da njihova deca mogu imati vlasništvo tih firmi bez da oni upravljaju istom. To sad se reguliše, recimo, kroz upravni odbor, spominjali smo. Dakle, upravni odbor ima neke svoje tri funkcije. To je, dakle, da zastupa interese porodice, da budu savetodavni, hajde, telo generalnom direktoru, i da nadgleda strateški razvoj kompanije. E sad, imamo još jedno telo koje se nalazi, za one koji nisu pročitali knjigu da spomenemo, imamo tri kruga: porodice, vlasništva i biznisa. I svaki od ta tri kruga ima svoja tela koja ga predstavljaju. I sad ovde deluje malo čudno kad osnujemo to tzv. porodično veće, koje se bavi pitanjima porodice. I to se prvo radi. Dakle, ako to ne rešite, uvek ti problemi isplivaju u biznisu i to bude haos. Definisanje tih nekih stvari je izuzetno važno, i to porodično veće sad može da deluje kao Bože, pa šta, skupili se mi kao porodica, upravo iz tog razloga da se kreira telo koje će biti jako važno za budućnost. Jer, recimo, ti sad imaš troje dece, pa onda dođu njihovi supružnici. Oni su isto deo porodice. Pa, onda oni dobiju decu. Pa, onda imaš tri porodice koje rade, pa onda oni imaju supružnike. Znači, u jednom trenutku to porodično veće, ako uzmemo sad neke kompanije koje su po par stotina godine stare, može da ima 200-300 ljudi.

Ivan Minić: Ne moramo mnogo daleko. Pogledamo samo porodicu Kariću. 🙂

Đorđe Petrović: 🙂 Dakle, ti moraš neke stvari kasnije iz tog… Onda imaš porodičnu skupštinu, pošto ako već imaš 200 ljudi ili 100 ili 50, nemoguće da oni donose neke odluke. Znači, ti iz te porodične skupštine treba da izabereš one koji će da predstavljaju porodično veće. Dakle, imamo strukturu kako se pravi, bez obzira da li vaša deca sutra želela da bude u menadžmentu ili ih to čak ne mora da bude u upravnom odboru. Znači, isto možeš da platiš neke ljude da ti sede u upravnom odboru i da zastupaju interese porodice tu.

Ivan Minić: Osobe od poverenja na osnovu kriterijuma koje si postavio.

Đorđe Petrović: Apsolutno. I dolazimo do toga da tvoja deca apsolutno nema potrebe da znaju, ako ne žele time da se bave, bilo šta o menadžmentu. Jer postoje ljude koje platiš da to rade, postoje ljudi koje platiš da to kontrolišu, ako želiš da budeš van svega. Ali, tvoj biznis živi i raste zato što ga vode ljudi koji to znaju, a tvoja deca, ja mislim da je svima nama u interesu da nam deca budu srećna, kao što bi trebalo da nam sopstvena sreća bude neki krajnji cilj, kako god mi sad definisali sreću, na ovaj ili onaj način. Ali, ti možeš da budeš uspešan u nečemu što radiš i da budeš duboko nesrećan. Iz tog razloga i često govorim osnivačima: Nemojte vašu decu prisiljavati da budu deo biznisa ako oni to ne žele. Zato što ćete ih učini nesrećnima. Ta nesreća ne može proizvesti ništa dobro ni za biznis, i onda će taj biznis koji ste gradili, a znaš i sam, najteže je od nule napraviti jedan. Dakle, oni sad imaju šansu da to sve multiplikuju i da stvore nešto mnogo više, ali da bi se to desilo to moraju da rade ljudi koji to znaju i žele to da rade. A, to nekad nisu nužno vaša deca. Problem je što većina naših osnivača ne razume da to ne moraju da budu oni, i onda dolazi često do takvih situacija gde imamo i svađe, i raspad porodice, raspad biznisa, svašta nešto.

Ivan Minić: Mnogo je slučajeva, ali, recimo, jedna od stvari koju sam ja u par navrata pokušavao da sugerišem ljudima sa kojima sam pričao na slične teme je ne moraš ti da naslediš taj biznis, a niti moraš da se baviš svim stvarima u okviru toga. Možeš da se baviš onime što te zanima. To je jedan segment toga u kome treba da budeš najbolji mogući, izuzetan, idealan. I u tom segmentu, ono što je isto, naravno, ogroman problem u našim firmama, treba da se postaviš kao autoritet. Nećeš baš da dođeš s vrata kao autoritet. Zavisi. U nekim slučajevima možda i hoćeš kad dođeš sa referencama, ali u principu ako si došao sa fakulteta, nećeš se postaviti kao autoritet odmah. Ali ćeš da izgradiš svoj autoritet. I nećeš se baviti celokupnom firmom, to će raditi neko drugi, ali ćeš se baviti, recimo, razvojem, dizajnom, marketingom, nekim segmentom koji je tebi interesantan, koji ti voliš, koji tebe ispunjava, voliš te proizvode i možeš u tome da budeš fantastičan. Ali, moraš prvo da budeš fantastičan kada dođeš, da ne bi došao u situaciju u koju ćeš svakako doći u nekom trenutku. A, ti si gazdin mali! -OK, ja sam gazdin mali, ali moji rezultati govore da ja to znam da radim i ja bih to radio i da nisam gazdin mali.

Đorđe Petrović: To je jako važno, da druga generacija razume, jer njih će uvek gledati, njih zove COO. Child of Owner, tu funkciju imaju. I zaista je njima jedan od izazova da izgrade taj autoritet. Zato i kažem, ako vi dođete kao druga generacija koja se školovala na nekom prestižnom univerzitetu, koja radila sad u nekom većem sistemu dve ili tri godine, i onda nakon toga dođete u porodičnu firmu sa, ovo što si rekao, referencama, ipak te drugačije gledaju nego ako te tata postavio kao direktora nečega ili gde god da si. Onda, druga stvar koja je jako važna isto, i to se definiše negde kroz to porodično veće i sve te neke stvari kroz rad sa porodicom, da druga generacija da razume, dakle, nisi u menadžmentu, baviš se možda nekim razvojem ili nešto, ti kad dođeš na posao nisi sin ili ćerka vlasnika nego zaposleni u firmi. Zato što ti svojim radom utičeš na rezultate celog tima. Sad, recimo, ja sam šef ćerki vlasnika, moji rezultati zavise i od njenog rada, moji bonusi možda zavise od njenog rada. I ako ona dolazi tu ovako ili onako, kako ću da gledam nju ako sam ovaj mesec ostao bez bonusa zato što se oni pojavila dva ili tri puta na poslu, i to joj se toleriše. Tu je jako važno da druga generacija shvati te neke stvari. OK, vi ste deca vlasnika. Kad dođete na posao, vi ste zaposleni u firmi. Nakon toga vi može da budete, recimo, možda u upravnom odboru. To ima ono kroz one kruge se vidi gde je onih sedam pozicija koje svako tu negde zauzima. Ali je jako važno da se upravo kroz porodično veće definiše isto i to kako se porodica ponaša, kako se zaposleni iz porodice ponašaju u biznisu. Dakle, može vi, neke porodice svojoj deci, odnosno članovima porodice firma isplaćuje, recimo, neku platu, bez obzira da li oni dolaze na posao ili ne. I to je OK. To je jedna specifičnost porodičnih firmi. Porodica uvek ima glavnu reč. U javnim kompanijama, top menadžment, odnosno CEO taj koji ima svu moć. U porodičnim firmama je drugačije. Bez obzira, ti ako si generalni direktor porodične firme, na kraju ti ćeš morati možda da prihvatiš neki plan koji ti porodica nameće ili da daš otkaz. To je sad već pitanje da li to smatraš ovako ili onako, ali porodice definiše negde tu. I zato je jako važna edukacija i osnivača i druge generacije. Ako već žele da donese neke odluke vezane za dalji razvoj firme, da se edukuju o biznisu. A ne da dođeš sutra: U, mi bi mogli da proizvodimo patike zato što je meni to palo na pamet i mislim da bi bilo kul.

Ivan Minić: I baš bi bilo super.

Đorđe Petrović: Da. Znači, da edukacije negde o vlasništvu je isto jako važno. Dakle, bez obzira da li deca ne žele da učestvuju u radu menadžmenta, važno je da razumeju ulogu vlasnika. Jer ako ćeš već da sediš u upravnom odboru, pa bilo bi dobro da znaš da pročitaš bilans stanja, bilans uspeha, da vidiš da li možeš ove godine da uzmem dividendu, možda će morati celokupna dobit da se reinvestira da bi firma opstala na tržištu, a ti ako ne razumeš to, tebi to niko ne može da objasni, jer će tebi upravni odbor reći: Ej, ne treba da uzmemo dividende godine, a ti kažeš, Ma, ne zanima me! I automatski odsekao nogu nečemu što bi trebalo da ostane i tvojoj deci i deci tvoje dece. Zato je edukacija i osnivača, a pogotovo druge generacije jaka važna o obavezama, pravima i svim tim nečim što ide uz vlasništvo. E, onda to malo kasnije kad druga generacija to prođe, negde je njima normalno za treću, pa što si rekao, treću je onda normalno. Mi smo sad u situaciji da se to sve prvi put dešava. Znači, niti smo imali preduzetnike dosad, niti smo imali drugu generaciju koja je to prošlo pa da joj je sasvim normalno da zovu.

Ivan Minić: Nismo imali tržište u klasičnom smislu.

Đorđe Petrović: Tako je, tako je. E, to su sad te neke specifičnosti našeg tržišta, našeg podneblja ovde, i to će biti jako veliki izazovi u narednih 10-20 godina. Mislim da će jako veliki broj velikih, poznatih, manje velikih, manje poznatih firmi porodičnih da nestane, nažalost.

Ivan Minić: Pa, prosto, biologija kaže, ako su krenuli pre 30, ti ljudi su sad u vrlo zrelim godinama, i sada je za mnogo od njih krajnje vreme da krenu u tu tranziciju. Daj Bože da su očuvali svoj zdravlje i sve, ali mnogi nisu.

Đorđe Petrović: Ja stvarno njima želim sve najbolje, i ne bih voleo da se to desi, ali ima statistika koju kroz knjigu isto spominjem: od 100 kompanija koje prežive prvu generaciju, 30 preživi drugu, oko 15 preživu treću generaciju, i samo oko 10 preživi četvrtu. Tako da statistika je neumoljiva. I ovo je sad gledajući neki svetski prosek na različitim industrijama to možda malo manje ili više varira, ali gledajući prosek, to je to, to su cifre.

Ivan Minić: I to su upravo procesi o kojima smo pričali, koji jesu izuzetno intezivni, i u emotivnom smislu, a i u svakom drugom, jer podrazumevaju tektonske promene u organizaciji. Zašto ljudi ne angažuju profesionalni menadžment? Zato što to nešto košta. A ako si postavio da to funkcioniše taman onako kako treba, štap i kanap, ti ako to poskupiš drastično, imaćeš problem. Treba da dođeš do toga. A kad dođeš do toga, pa da li ćeš taj novac na to ili ćeš na nešto da potrošiš. I onda se to odlaže u beskonačnosti, i dovodi do određenih problema.

Đorđe Petrović: To je negde ovde isto, kad gledaš i profesionalni menadžment, kad gledaš ulogu konsultanata, i dalje poprilično teme koje nisu dobro shvaćene od većine osnivača. Ja se slažem, često ljudi kažu ima svakakvih konsultanta, i to stoji. Ali, isto ima svakakvih i marketara, i svakakvih obućara, i svakakvih fudbalara. Znači, svaka branša ima svoje dobre predstavnike i svoje loše. Ono što sam ja video negde kroz svoj lični rad da većini naših firmi nisu problem finansije, dakle, da plati konsultanta, nego nerazumevanje zašto bi trebalo da plati konsultanta ili menadžera profesionalnog, jer ne vide vrednost u tome. A u jednom trenutku razvoja kompanija tebi je isplativije da kupiš znanje nego da ga stičeš kroz trial and error. Znači, vreme je jedini nepovratan resurs. Ti ćeš novac, ako taj koji došao tu da ti pomogne, ako se implementiraju ta neka znanja, to će višestruko da ti se vrati. Ali, ja sam imao situacije gde sam nekim kompanijama koje su u vlasništvu mojih prijatelja nudio da to bude i besplatno. Nije problem novac.

Ivan Minić: Dosta često postoji taj odnos, i ja sam se sa tim sretao kao konsultant, gde neko angažuje konsultanta ne da bi dobio ekspertizu nego da bi dobio potvrdu onog svog. I ima konsultanata koji su spremni na tako nešto, jer, kao što smo rekli, razni ljudi se bave konsaltingom, i mnogi su spremni na kratkoročni dobitak finansijski u odnosu na izgradnju neke karijere. Ja sam u dosta navrata odbijao saradnju nakon što shvatim da ja pričam zidu, jer i to, i taj momenat gde ljudi, recimo, opet poučeni raznim vrstama iskustava koja su imali, moj pristup je vrlo nestruktuiran i iskren, neki možda rekao malo seljački, ali većina firmi sa kojima pričam jesu male. Ja sam u fazonu. Mi sednemo i pričamo. Ja vas pitam i vi meni kažete. I ja vas molim da mi kažete otvoreno, jer ja ću ponovo da vas pitam, pa ćemo da dođemo do toga ako ste ovakav. Pričamo potpuno otvoreno. I kao: Pa, mi sedimo treću sesiju i nama još ništa nisi rekao. -Pa, brate, ne znam šta radite i dalje. Ja još uvek upoznajem firmu. Ja vidim neke stvari, iza te stvari imam zabeleženo šta hoću da vam dam kao neki savet, kao temu za razmišljanje, ali ja prvo moram da upoznam vaš biznis, vaše specifičnosti. Znaš, kao: Mi imamo problem sa ljudima. Imao sam par konsultanata ovde, kao: Mi imamo problem unutar firme. Ovi moji su idioti. -A što ste zaposlili idiote? -Pa, nisam tako mislio. -Pa, nemoj to da kažete. Zašto je mnogo ružno i mnogo glupo.

Đorđe Petrović: Meni se dešavalo kroz ovo kako je serijal krenuo, i onda vidiš koliko je ta slika o konsultantima pogrešna. Zovne te neko, i ja stvarno trudim se ko god me kontaktirao, bilo kroz Linkdin, bilo kroz Instagram, bilo kroz Fejsbuk, možemo li da se čujemo, odvojim neko vreme da se čujem i da vidim ako mogu da pomognem. I onda ti čovek kaže: Imam firmu od 20 ljudi. Pravimo čaše. Šta da radimo? Ja sad ono: U kom smislu misliš šta da radimo? Dakle, nekako postoji to viđenje toga da si ti kao konsultant ti imaš neki čarobni štapić ili neka znanja, i da ti sad dođeš, vidiš i kažeš. Jedna priča sa Ajnštajnom mi je fenomenalna, i to sam jednom i objavio na Linkdinu kao ilustraciju svega ovoga, kad je Ajnštajn bio profesor i sprema ispit za jednu grupi i daje svom asistentu. Asistent uzima, gleda i kaže: Profesore, ova pitanja ste dali ovoj grupi i prošle godine. I Ajnštajn kaže: Da. I sad asistent još zbunjeniji, pa kao: Ali, kako možete dve godine za redom istoj grupi da date ista pitanja? I Ajnštajn mu kaže: Zato što su se odgovori promenili. I ti u principu svaka firma u koju dođeš hoće da budu efikasniji, produktivniji, efektivniji, neke standardne stvari.

Ivan Minić: Ali, ako može ništa da se ne promeni.

Đorđe Petrović: Ali, za svaku od njih je, takođe, odgovor različiti. Ti ako uzmeš neke stvari koje funkcionišu u jednoj firmi i uzmeš da ih prekopiraš u drugu, možeš da uništiš tu firmu. Zato što svaka firma je biće za sebe, živo biće, koje je sačinjeno od mnogih živih bića koja su ovakva ili onakva. I ti stvarno moraš, to što si rekao, da znaš mnogo toga o firmi, da razgovaraš, da stekneš neke uvide pre nego što možeš negde da im pomogneš. I ono što ja sam shvatio isto, i danas, recimo, te neke stvari uopšte i ne radim. Ako ne postoji ljudski klik sa firmom, odnosno sa vlasnikom, sa porodicom ili to, ne radim. Zato što sam video da dugoročno je to neodrživo, i da ti nemaš šanse, bez obzira na novac, nećeš se osećati ti dobro. Ono što kažu, preselo mi. Kod mene to tako kažu, preselo mi sve. I shvatiš, OK, moraš da dođeš na taj nivo, naravno, da možeš da biraš sa kime radiš, ali dugoročno je to zaista jedino održivo. I ako nema to ljudskog kontakta, pogotovo ako radiš tranziciju, jer ti tu stvarno razgovaraš o temama koje su jako intimne.

Ivan Minić: Najosetljivije.

Đorđe Petrović: Najosetljivije. I često si ti taj filter koji je ono između, recimo, brata, sestre, oca, sina ili tako nešto, bukvalno gde oni kad razgovaraju o tako nekih tema, govore meni, ne direktno jedni drugima, jer mi nije lako govoriti oko toga. I ti ako te negde ne doživljaju tu kao osobu od poverenja, maltene kao nekog člana svoje porodice, tako nešto da radiš nema šanse, niti će rezultat za bilo koga biti dobar.

Ivan Minić: Tako je, izgraditi to poverenje je proces i nije ni malo jednostavno, i u idealnom slučaju, radiš samo sa ljudima gde postoji ta vrsta poverenje. E sad, da ne bi ovo trajalo pet sati, jer može…

Đorđe Petrović: A možemo. 😀

Ivan Minić: Ja bih voleo da ti napraviš jedan kratak put kroz knjigu, kroz neke ključne segmente, čisto kao teaser za ljude koji se možda razmišljaju da li je ona za njih.

Šta je sažetak knjige?

Đorđe Petrović: Pa, već smo rekli da je knjiga podeljena na dva dela, Razumevanje sadašnjosti i budućnosti. Prvi deo govori o profesionalizaciji, govori o nekim poddelovima te profesionalizaciji, govorimo o decentralizaciji, govorimo o kreiranju namernih strategija, o kompanijskoj kulturi. Dakle, o nekim stvarima koje su od izuzetnog značaja, o kojima, to sam napisao u knjizi, možeš da napišeš za svaku od njih posebnu knjigu. Ono što sam se trudio isto je ta kroz taj neki teorijski deo izvučemo iz serijala određene citate koji možda malo bolje pojašnjavaju sve to o čemu govorimo. I nadam se da će ti citati uneti dosta živosti u čitanje knjige i kredibiliteta. Ono što si rekao, nije isto praviti biznis u Holandiji ili u Americi i u Srbiji. A drugi deo govori jednim onako možda malo kompleksnijim jezikom, jer nema toliko citata baš, pošto nemam toliko primera iz prakse, ali ono što bi trebalo drugi deo da uradi je upravo da osvesti kompleksnost tranzicije, da ljudi shvate taj trodimenzionalni model razvoja porodice, razvoja vlasništva i razvoja biznisa. I da mi predstavi kakve su im sve mogućnosti i opcije što se tiče suksecije, na koji način se sve to može odigrati. Opet, kažem, negde većim delom teorijski, ali smatram da bi trebalo da napravi bar malo taj klik, da osvesti neke stvari, pa da to onda dovede onoga što sam rekao, da onda osnivači reše: Ipak će ovo morati na neki drugi način nego kao što sam mislio.

Ivan Minić: Postoji taj momenat gde ti prosto rasvetliš stvari, daš ljudima koji su mogući modaliteti i varijacije, i onda on vidi sebe u nečemu od toga do neke granice, negde traži alternativu, ali sada ima svest…

Đorđe Petrović: Tako je, i apsolutno će moći da vide na tom trodimenzionalnom modelu gde se trenutno nalaze. Dakle, imamo razvojni model porodice, imamo razvojni model vlasništva, imamo razvojni model biznisa. I oni će tačno moći da nađu gde se u ovom trenutku nalaze, i onda će za svaki od tih moći da pročitaju šta su ključne karakteristike toga, šta su ključni izazovi koji se nalaze u tim fazama, i onda nadam se da će im to malo bolje pomoći da shvate negde svoju poziciju gde su u ovom trenutku, kao i da razmisle oko toga gde bi želeli da u jednom trenutku budu u budućnost.

Ivan Minić: E, pošto je to baš dobar način da ovaj razgovor zaključimo, ja bih voleo da mi kažeš gde ti vidiš sebe u narednim koracima i šta je plan za serijal Ja, preduzetnik za naredne korake?

Šta su planovi za budućnost?

Đorđe Petrović: Pa, što se mene lično tiče, ja sam negde zahvaljući tom iskustvu sa Erikom i velikim delom zahvaljujući uticaju serijala koji radim koji je on imao na mene lično, negde definisao mnogo bolje svoju misiju životnu. Ona se upravo tiče razvoja preduzetništva ovde u Srbiji. Definitivno evo već skoro godinu dana ovo kako se desilo sve sa koronom, i više u stvari, ja nisam ni otišao u Holandiju. Nisam mogao da odem. Bio sam fokusiran ovde na rad sa klijentima sa ovog područja i to će se sigurno nastaviti i dalje. Ja sam negde, kažem, zahvaljujući… Serijal je, koliko ima uticaja na ljude koji gledaju, ima ogroman uticaj i na mene. I kažem zaista negde pomogao da bolje definišem šta je zaista ono što ja želim da bude neki moj legat. I samim tim iz ovoga sad što sam rekao se verovatno može i naslutiti da će serijal nastaviti i dalje da… U jednom trenutku prve godine zaista, ja sam u jednom trenutku bio maltene da odustanem, jer je zaista zahtevno. Pričali smo ja i ti malo oko toga. Druge godine smo računali, za ovu treću nismo još uvek, smo prešli 7.000 km samo da dođemo do gostiju. To je znači po našim putevima oko 100-ak i nešto sati sedenja u autu samo, bez razgovora, bez svega.

Ivan Minić: Daj Bože da je stotinak. 🙂

Đorđe Petrović: Tako je! 🙂 Plus, dogovoriti termine. Znači, ja nisam da mi je serijal posao, pa da ja živim od toga. Znači, ja to uklapam u svoj raspored, plus u raspored mojih gostiju koji su isto jako zauzeti. Međutim, sve te neke poruke od ljudi koje smo dobili su mene naterale, hteo, ne hteo, da ja to moram dalje da radim. I definitivno ćemo nastaviti. Mi imamo pauzu ovu letnju koja će biti jul-avgust. U septrembru ponovo nastavljamo sa emitovanjem. Imaćemo onda pauzu zimsku. Stvarno mi treba odmor u jednom trenutku. Tako da ćemo nastaviti da prikazujemo. Stvarno ja se krećem u tom poslovnom krugu i svaki dan saznam za neku firmu u Srbiji koja radi neke neverovatne stvari. I to je meni takvo otkrovenje koje je došlo kroz serijal i tako sam uzbuđen što imam priliku da te ljude predstavim nekoj malo široj populaciji, jer stvarno mislim da su oni heroji i pravi uzori koji bilo ko želi da se bavi preduzetništvom može da nađe u njima.

Ivan Minić: Đorđe, hvala ti.

Đorđe Petrović: Hvala tebi.

Ivan Minić: Nije loše za jednog fudbalera.

Đorđe Petrović: Slažem se. 🙂

Ivan Minić: Ukoliko vam se ova epizoda dopala, pogledajte i neku od prethodnih. Možete nas zapratiti na Youtube-u, na audio platformama, ili se prijaviti na našu mailing listu. Takođe ukoliko želite, možete nas podržati na platformi Buymeacoffee, bilo jednokratnom donacijom ili mesečnom pretplatom. Za kraj bih se samo zahvalio još svima koji nas podržavaju, kao i našim prijateljima iz kompanije Epson koji su pomogli realizaciju ove epizode. I pozvao vas da, kao i do sada, sve svoje predloge, sugestije i komentare ostavite na za to predviđenim mestima na društvenim mrežama i na YouTube-u a mi ćemo ih uzeti u obzir u realizaciji narednih epizoda. Vidimo se naredne nedelje.