Audio zapis razgovora:
Transkript razgovora:
Ivan Minić: Poštovani slušaoci i gledaoci Pojačalo podkasta, dobro došli u 109. epizodu. Ja sam Vaš domaćin Ivan Minić. Naša podrška i u ovoj epizodi je kompanija Epson. A danas imam posebno zadovoljstvo, ima dva gosta, odnosno dvoje gostiju koji zajedno razvijaju jedan porodični biznis. Sa mnom su Bojana i Rade iz Boya Porcelain. Dobro došli.
Bojana Brkić: Bolje te našli.
Rade Radovanović: Bolje te našli.
Ivan Minić: To je jedan od najlepših intervjua koje sam radio. Osim što ste vi divni ljudi i što je prostor u kome ste tad bili bio predivan, a novi je još lepši, moram to da kažem, ta neka smirenost, energija i ta ljubav sa kojom ste oboje pričali o svemu tome u različitim aspektima, naravno, tog posla, ali o poslu kojim se bavite, je nešto što nemamo često prilike da srećemo kad pričamo sa ljudima. Dešava se kod ljudi koji se bave preduzetništvom da oni tako izaberu nešto što vole da rade. Nije baš uvek slučaj, ali nekad se desi tako. I to je onda, ako uspeju od toga i da naprave priču koja je održiva, to je zapravo win-win. Ali, da ne bih ja pokušavao da objasnim, pošto ja sam muškarac koji nema sklonosti ka tim nekim preterano lepim, funkcionalnim predmetima, voleo bih ako možete vi da objasnite šta je to čime se vi zapravo bavite.
Čime se bavi Boya Porcelain
Bojana Brkić: Alhemija. 🙂
Ivan Minić: Tako i izgleda.
Bojana Brkić: Prvo kad pomeneš taj intervju koji smo radili pre mnogo godina, meni se čini kao da je to bilo pre dva života. I u smislu toga – sad mi je drago da ponovo vidim, nekako je sve drugačije, porasli smo i po godinama, ali po tome gde smo bili kad smo tada radili intervju i gde smo sada. Šta mi radimo? Krajnja granica je trudimo da stvarno donesemo nešto lepo u živote ljudi koji kod nas dolaze. I to je možda premisa oko koje smo istkali sve dalje. Ono što Rade voli da kaže uvek: To što pravimo posuđe od porcelana u Beogradu, u Srbiji je samo, u stvari, izgovor to – da donesemo lepe stvari ljudima, da se družimo sa ljudima i da nekako ih obradujemo na način na koji mi znamo.
Rade Radovanović: Iskustvo nam je donelo da smo – tražili smo baš tu win-win situaciju. Znači, da bude nešto iza čega stojimo, što volimo, čime doprinosimo sredini, ali kroz svaku komunikaciju koju uspemo da ostvarimo kroz taj naš posao da doprinosimo i da nam se tako vraća, i da od toga živimo. A Bojana se bavila keramikom i pre nego što smo i pre nego što smo se upoznali i pre nego što smo postali porodična firma, pa smo negde osetili da je s nekim našim godinama malo bolje smo osetili snagu okupljanja, pa još posebno okupljanja za stolom. Jer nemamo mi ništa protiv da kažemo da, mi radimo porcelansko posuđe. To je ono što proizvod u svojoj izvornosti, nekoj bazičnoj liniji. Ali, ono što donosi više, kupovina tog komada je izgovor za nešto drugo. E, to nešto drugo je snaga tog okupljanja za stolom, a mi pokušavamo da našim komadom koji je postavljen na sto da damo ljudima da još jače osete taj trenutak, da još slojevitije deluje na njih. A ono što nam je uvek bitno – ne okupljamo se mi nikada, ni za stolom, ni u bioskopu, ni nigde da bismo čuli nešto novo, nego da zajedno potvrdimo staro, a ta zajednička potvrda nas sve zajedno čini jačima. I mi smo sebe našli da u jednom detalju možemo dodati da ta zajednička potvrda starog, da taj naš zajednički produžetak života koji će trajati od toga bude bogatiji za toliko.
Ivan Minić: Svi smo negde tokom odrastanja, a i kasnije – čini mi se da je to možda neko malo prošlo vreme, ne znam koliko današnji klinci imaju tako – svi smo imali te neke momente omiljena šolja, omiljeni neki komad. Ja sam konkretno, kad sam bio mali, imao šolju sa kravicom koja je svirala.
Rade Radovanović: Svi smo!
Ivan Minić: I užasno nervirala sve, ali ja sam je obožavao. Posle, nažalost, nisam nastavio sa napicima koje se piju iz šolje. Ne volim ni čaj ni kafu ni bilo šta toplo, i onda nemam tako nešto što volim, ali mi je to uvek bilo… Kad hoćeš da imaš nešto za pamćenje, imaš neki komad koji te vezuje uz to. Ako je to komad – upotrebni predmet, s kojim imaš interakciju svakodnevno, to je posebno važna stvar. To može da bude i nešto sa čim nemaš svakodnevnu interakciju, može da bude i komad nameštaj ili detalj u enterijeru ili nešto slično. Ali, to su te neke stvari koje ne moraju da budu, znaš, kupio sam komplet 16 šolja i 26 viljuški, kašika i svega toga. Ne, ne! Jedna stvar ili za nas dvoje ili za nas troje, svako svoju koja mu se dopada. Ili nešto tako, što daje neku posebnu vrednost i nosi posebnu specifičnu emociju. E, ja kad sam ušao kod vas u prostor, osim onog ogledala koje je bilo vanvremensko, i onda sam ja prilazio i odaljavao se i sve to što ljudi rade kad vide tako velike predmete koji su reflektujući, kao svraka onako.
Rade Radovanović: Poneli smo ga. Ne brini, tu je i dalje. 🙂
Ivan Minić: Ja sam nekako osetio svu tu toplinu koja ulazi u svaki predmet koji pravite. Da nije tako, oni bi i dalje bili lepi, ali ne bi imali tu vrednost i ne bi nosili tu emociju. Kada sam rekao, doduše primarno koleginicama, da ćete doći, svi su se raznežili. Sad, sticajem okolnosti, skoro niko nije danas na poslu da može i da vas upozna.
Rade Radovanović: Pozdravljamo ih sve.
Ivan Minić: Ali, vaši proizvodi su nešto što jako puno ljudi zna i jako puno ljudi o tome razmišlja na način iako nemam, želim da imam, ali čuvam to za neku specijalnu priliku, jer to nije svakodnevna stvar.
Više od pukog porcelana
Bojana Brkić: A znaš šta ima još što je, kad kažeš koleginice, imamo i mnogo kolega. Imamo dosta dečaka koji vole sve ovo. Ali, ono što je meni lepo kad čujem da ljudi kad su tužni ili nešto, odu naš sajt. Kaže: Ja sednem i gledam i mnogo mi bude lepo. Ali, ja mislim da je to, da se vratim na ovo što si rekao taj osećaj nekog predmeta, ne mora da bude samo osećaj predmeta. Može da bude emocija koju osećaju – sećaju se, kao neka vrsta nostalgije.
Ivan Minić: Naravno.
Bojana Brkić: Ili miris koji te podseti na nešto. E, to je sve ono što je utkano – mislim, to je život. E sad, koliko smo mi odvojeni od onog stvarnog života danas, gde je sve ispolirano, glatko, hladno, metal, kompjuter, onda ja mislim još jedna dodatna dimenzija jeste kad ti uzmeš neki komad koji ima neku teksturu, pa te zaintrigira. I meni dosta dopada kada izrađujemo i kada radimo dizajn da nekako šljakamo na nesvesnom nivou, da sakrijemo razna neka mala rešenja i trikove, koje ljudi neće primetiti svesno. Ali, ja vidim, kad neko dođe, pa uzme, pa gladi neki činiju, pa je pomazi, ja kao: Mhm, sviđa ti se? -Mnogo me smiruje ovo, ili, Kako sad ovo? Zašto? Zato što sve što se kupuje industrijski je glazirano sa svih strana. Ti nemaš osećaj šta je to. I onda si na neki način i odvojen od… Odvojen si od onog što jeste i život, a život je i grubo, i propadanje, i nešto što nije uvek tako lepo. Ali, onda ga malo sakriješ u neki lep predmet, a zaintrigiraš ljude da tu nešto pipnu, pa krene da osete, krenu da razmišljaju o tome. To su lepe stvari.
Ivan Minić: Taktilnost je definitivno vrlo ozbiljna stvar. I taj momenat da kao pored vizuelnog, što svakako jeste važno, doživljaj svih ostalih čula su, takođe, vrlo bitni. Jedan od tih stvari je upravo taj miris koji… Znaš, kad osetiš miris detinjstva, ne postoji ništa što te brže i efikasnije vraća u taj neki period. Ili upravo ta neka taktilnost proizvoda. Većina stvari danas koje se proizvode su nekog standardnog, podrazumevanog kvaliteta. Ali, sve vremena na vreme, naletiš na nešto i onda se oduševiš. Ja sam imao jedan period kad sam imao jednu futrolu za laptop, koju kad mi je teško, ja otvorim ranac, zavučem ruku u futrolu i onda mazim futrolu… Mislim, to su sad već tautologija, ali nije bitno. Ali, s vremena na vreme, ljudi naprave nešto što se istakne na još jednom nivou u odnosu na ono što je podrazumevano. Ti danas ne možeš da imaš – mislim, možeš, ali retko imaš masovno upotrebljavan i makar donekle voljen proizvod koji nije dobar. Znaš, jednostavno, to je sad već produkciono na tom nivou da je manje-više sve je nekog OK kvaliteta. Pominjali smo pre nego što smo počeli, i mi pijemo vodu iz čaše iz IKEA-e, jer, brate, to je standard.
Rade Radovanović: Da, tako je.
Ivan Minić: Ali, za neke posebne prilike ćemo verovatno piti iz nekih drugih. To se nekad čuvalo, to je kod nas nekad postojalo kao neka vrsta…
Bojana Brkić: To je izazov, u stvari, koji smo mi krenuli malo da čačkamo, kako da isprovociramo baš taj segment gde lepo je, držim ga u vitrini i to je za posebne prilike. Mislim, život je mnogo kratak. Život prođe. I nemaš toliko posebnih prilika. Ali, onda malo obrneš igricu, tj. postavku, i kažeš: A što meni svaki dan ne bi bio poseban dan? U smislu, mnogo malo vremena imamo za sebe. To je ključna stvar. I onda ako ti uspeš da ukradeš tu, šta god, jutarnju kafu, mama gleda kroz prozor, i ovo je moja šolja i ne obraćajte mi se, to je moj trenutak, koji svako će da se prepozna u tome. Jer to si ukrao, pet minuta od svega, i što da ti ne bude lepa šolja.
Rade Radovanović: Neka prva povratna informacija koju smo dobili od ljudi, kada smo ih ohrabrivali da to koriste svaki dan – verujem da je mnogima zvučalo da ih ohrabrujemo da to više razbijaju, da bi mi više prodavali, kao staklorescev sin ide po gradu pa lupa izloge – ali objašnjavali smo to uvek tako da, i danas objašnjavamo tako, da, porcelan može da razbije i naš će da se razbije. Ali, ako ga čuvaš od sebe i za posebne prilike da bi duže trajao, znaš, prođe život. Od koga si čuvao? Čuvao si od sebe, ti to kupio. Onda i kad dođe ta posebna prilika, onda si ti sa posebnim tim strahom nekim da ćeš to razbiti. S druge strane, znači, treba ga koristiti. Odgovor na koji upućujemo ljude je da se fokusiraju na trenutak u kome koriste. Kad će ti ispasti šolja? Zato što si mislio na nešto drugo. Posveti se tom trenutku, tom okupljanju za stolom, svom trenutku za šoljom. Nećeti sama šolja doneti mir, ali ona je jedan kanal, jedan povod koji te poziva dobro, hajde nemoj da razbiješ tu lepu šolju. Posveti se tom trenutku i misli samo na taj trenutak. To je jedna mala meditacija, čini mi se. I tu je ta snaga u tome. Nećete dobiti ne znam kakav kvalitet života samo ako kupite Boya Porcelain, ali ako razumete šta ste kupili, mi verujemo da da.
Ivan Minić: I ako uživate što kupuje…
Rade Radovanović: Baš u tom uživanju se radi.
Ivan Minić: I ako se trudite da život provedete kroz te trenutke koji će biti za pamćenje, pa makar na prvu loptu i delovali potpuno obično.
Bojana Brkić: Ali, na ruku nam ide i to što postoji sad jedan trend, koji je meni sjajan, onaj decluttering. Znači, ne treba nam 500 komada nečega, nego daj svedi to na ono koliko ti je zapravo potrebno.
Rade Radovanović: Slaganje životnih prioriteta stoji iza toga.
Bojana Brkić: I to mi je super. Da li je to minimalizam ili kako god, znaš šta je, znaš šta koristiš i onaj etički deo, znaš od koga si to kupio i znaš koga si podržao. Meni jako prija to što kod nas prosto se podigla svest o tome. Aha, doći ću kod tebe zato što vidim te. Za početak, vidim te, vidim da si čovek kao i ja, i super mi je da te podržim, jer ti si moja komšinica ili sugrađanin.
Rade Radovanović: Ili si sa nekog drugog kraja sveta. Mi imamo kupaca koje verovatno nikad nećemo upoznati, ali lep nam je kompliment i potvrda onog što smo hteli da kad neko kaže: Da, ja želim plod svog rada, novac koji sam zaradio, zato što poštujem svoj rad i znam koliko sam uložio u sebe, želim u onoga koji ima jedan pristup koji želim da se širi, u koji ja verujem, koji želim da podržim, i koji – samim time naš proizvod može biti samo otisak onoga od čega mi verujemo, i ja sam to doneo za svoj sto, kao jedan zatvoreni krug potvrde da sam dobro uložio svoje vreme, energiju, znanje, radeći ono što sam radio da bih to kupio.
Ivan Minić: Obično na početku podkasta pitam sve, i vas ću, nego samo kažem to obično bude na početku podkasta.
Rade Radovanović: To smo jedino spremili, da ti kažem. 🙂
Ivan Minić: Pitam ljude šta su hteli da budu kad porastu. I prođemo to, prođemo obrazovanje, napravimo jedan u priču kako smo došli do ovoga danas, što jeste, naravno, glavna tema. Ali, šta ste hteli da budete kad porastete? Ti prvo.
Kad porastem bićemo…
Bojana Brkić: E pa, on me je pitao to pošto on baš voli da sluša tvoje podkasta. Ja ne slušam ništa. I pitao me je i onda sam ja krenula da razmišljam. Mislim da stvarno kad pogledam, nisam imala želju da budem nešto kad porastem.
Ivan Minić: Nisam imala želju da porastem. 🙂
Bojana Brkić: Ne, baš sam se ložila na to, jedva sam čekala. Ja sam bila od tih devojčica, kao jedva čekam da porastem. Ali, znam, mogu da se setim da sam uživala – imali smo, tj. mama i tata odu u Nemačku i onda ti donesu katalog uređanja kuće, nešto što danas IKEA ima i to. Ja znam da sam sate – ja sam zvala drugarica da mi diskutujemo kako je uređena ova soba ili to. Ta estetika mi je bila bliska. I jezik mi je bio uvek zanimljiv. Jer ja sam u osnovoj školi svojim drugarima iz razreda objašnjavala engleski. Jer ja sam to skapirala i onda mi je bilo najnormalnije da ja njima pomognem. I te dve su mi bile – neka estetika i neka edukacija, to mi je uvek bilo, kao: Sedi, sad ću ja tebi da objasnim, jer ja sam to skapirala. A nisam imala kao sad bih htela da budem učiteljica ili nešto što se možda zove kao neki dizajn, jer nisam ni znala da to postoji.
Ivan Minić: Ti?
Rade Radovanović: Mene je Bojana isto probola sam ovim pitanjem, pa se u jednom trenutku smejala, ali ne treba lagati. Ja sam kao dete vrlo rano postao vrlo pravdoljubiv. I ta želja da se menja svet, da se menja društvo, mislim da je nešto jako iskreno i kod dece treba je podržavati. Kad dođeš u neke zrele godine i želiš da menjaš svet, to se malo drugačije zove.
Bojana Brkić: Reci, reci, reci šta si hteo. 🙂
Rade Radovanović: Treba da shvati svet o sebi. Onda sam prvo hteo da budem policajac, sa tih nekih 4-5 g. Vidiš da postoji jedan čovek koji može da ispravi neku nepravdu.
Bojana Brkić: Čekaj, Ivane, ima bolje! 🙂
Rade Radovanović: I onda sam shvatio da to može i dalje, da sam ja tu negde razočarao i porasle su mi ambicije. Pričamo o mojih 6-7 g., o 80-im. Ja sam hteo da budem predsednik Jugoslavije, šta god to značilo.
Ivan Minić: Dobro.
Rade Radovanović: Šta god to donelo. Za mene je, dete od 6-7 g., u SFRJ, Jugoslavija i svet bila je ista stvar, razumeš. Ja nisam nešto to video mimo tih nekih granica i tog nekog mikrokosmosa koji se nama u tom trenutku predstavlja kao neobično bitan. A onda je krenulo sazrevanje, naravno. Pa, počneš da prepoznaješ fina brušenja tih svojih želja, pa sam shvatio negde u pubertetu da meni mnogo lepši utisak ostavljaju umetnici umesto političara. I tu počne da se gradi moja želja da budem reditelj. Ja sam verovao da film može da promeni svet. Ako promeni mene i ako promeni svet, ja sam bio ubeđen da i svi isto tako dožive taj film koji su odgledali. I mislio sam da je ceo svet odgledao neki filmove koje ja volim. Kasnije će Bojana me gledati bledo na neka spominjanja nekih naslova, ali imao sam i ranija ta razočaranja. 🙂 Ali, ono što je od sve te želje da se menja svet danas ostalo, ono u čemu uživam, je da koliko mogu, bez ambicija i zacrtanih rezultata, utičem na ono što se zove kultura. A to je ono kako mi svi zajedno razmišljamo o pitanjima koje nam se postavljaju. I jako mi je drago što sam studirao baš režiju, što sam proveo te neke mlade godine upućen na ta neka pitanja koja nosi takva jedna umetnost koja ima dubok društveni kontekst. Jer nije isto kad uradiš sliku i da uradiš film koji će gledati neki ljudi u bioskopu, pa još kad vidiš koliko si ti novca morao da skupiš da se to snimi, to je sve jedan društveni projekat uvek veći. Znači, tu sam naučio ovo što sam sad rekao, da se nikad ne skupljamo ni u pozorištu ni u bioskopu ni za stolom da bismo čuli novo, nego da potvrdimo staro. I taj deo me je uvek fascinirao i kako da ja doprinesem tome. I kada više nisam video u toj karijeri svojoj – radio sam uglavnom po TV i video-produkcijama sve nekako čekajući te mrvice kad moći da utičem na kulturu. Ja sam bio jedan od retkih – iz Paklene kuhinje Saša ti je bio ovde i koje smo zajedno – sam jako bio srećan tada što sam uspeo da nađem dovoljno sluha u samoj produkciji da od toga ne pravimo rijatili šou sa vikanjem, nego nešto što utiče na radnu kulturu, kulturu ishrane, sve teme koje smo se tu dodirnuli koliko je moglo, nije moglo to da se pravi. Ali, počinjem da se zasićujem. Sad očekuju ljudi da ću reći opšta mesta, verovatno tipa kako je stanje u našoj produkciji. Mene je umaralo čekanje. Čekaj da krene projekat, čekaj da se namesti kadar…
Ivan Minić: Da, da, da.
Rade Radovanović: I onda montaža. To je sa mojim godinama, ja sam shvata sve više – poznavao svoj temperament, da za mene nije to. I počeo sam da tražim male stvari gde mogu to da primenim. Iskočio sam iz voza, zaposlio se u restoranu. Zavoleo to svim srcem, kao što sam dotada i voleo film. I bio spreman da komentarišem život i profesije koje mi dolaze onakav kakav sam ja, a ne da biram kakva će profesija biti, što mislim da je znak zrelosti. U neke dve godine, prvo rada u restoranu, pa kasnije traženja prostora za restoran, sam shvatio da sam našao dobrog čoveka za kuhinju, što je – ljudi su uvek bitni. Tražili smo. To je bilo vreme kad svi hteli da otvorene restoran u Beograd, kad je bilo nemoguće naći bilo kakav prostor. I danas mislim da ono kako sam ja razumeo to da bi bio dobar koncept, ali svako moje jutro je počinjelo gledanjem oglasa i jedan od tih oglasa je bio lokal u Zetskoj i počinje moja karijera u porodičnoj firmi, u porcelanu. Nikad o tome uopšte nisam razmišljao. Ja i danas ne mislim da ja radim u nekoj proizvodnji porcelana, nego baš me interesuje ovaj deo kako je… Imam pitanje naše na koje se uvek vraćamo kad nešto zapne u strateškom razmišljanju u firmi: Zašto će ovaj svet biti bolje mesto ako svaki čovek na svetu bude imao jedan naš komad? Neće ga nikad imati niti mi želimo, ali iz toga saznajemo svašta o nama, i taj deo je ono što mene interesuje, a iz toga proizilazi komunikacija, brending, strategija, kako god se već to zove.
Bojana Brkić: To je pitanje koje mene ubije svaki put. Jeste. Svaki put ja počnem da vrištim, kao o, ne, opet to pitanje.
Rade Radovanović: Da.
Ivan Minić: Komplikovan čovek. 🙂
Bojana Brkić: Aha. 🙂
Ivan Minić: Što se obrazovanje tiče, ti si opet otišla na neku, u najmanju ruku, neobičnu stranu. Kako je to izgledalo? I šta je tebi taj deo obrazovanje i karijere nakon toga doneo kroz neka iskustva koja su – mislim, šta si naučila o sebi i o drugima da ti je posle bilo značajno?
Naučene lekcije o sebi
Bojana Brkić: Ne bih rekla da je toliko neobično. Ja sam studirala kineski i završila.
Ivan Minić: Nije uopšte neobično. 🙂
Bojana Brkić: Iako imam stalno neki ponavljajući san kako mi je ostao jedan ispit i da ja imam ovoliko godina koliko imam, ali kao to nisam završila. Ali, mislim, ja sad kad pričam, to zvuči kao da sam stvarno kao muva bez glave radila stvari, što u dosta slučajeva i jeste, jer sam bila mlada i kao u, to mi je zanimljivo. Mislim, nekako sam bila dobra u jezicima. To nekako nađeš deo gde možeš da se izraziš i gde ti ide lako. U tom smislu: Aha, to nije bilo nešto drugo nego bili su jezici. I mada smo imali, u stvari, jako veliku podršku od mame. Ja sam odrasla u Koceljevi, to je između Šapca i Valjeva, i tu nisi imao mnogo opcija. I onda smo kao saznali: Aha, ima Filološka gimnazija, i ja sam otišla, i to je onaj deo što smo pričali pred emisiju, odeš i uradiš nešto. Ne čekaš da ti se nešto desi. Nego moraš da budeš proaktivan. Ali, hoću da kažem, posle je faks išao po inerciji, i Kina gde sam bila godinu dana isto išla, kao: Aha, pa to je najnormalnija stvar koju ću posle toga da uradim. A ono što mi je donelo jeste osećaj koliko sam mala. To je možda najvrednije stvar koju sam ja izvukla.
Ivan Minić: Hoće Kina to da uradi. 🙂
Bojana Brkić: Hoće! Ali, hoće da uradi to kad ti odeš tamo sa velikim nekim snovima i velikim romantičnim zamišljanjima kako je to. Jao, pa ta civilizacija, pa taj jezik, pa ta kultura. A dođeš tamo i sačeka te samo jedan brutalni konzumerizam. I to da li imaš da jedeš ili nemaš da jedeš. To te mere potpuno oskrnavljeno. Meni je to bilo otrežnjenje i nekako odrastanje veliko. A sve posle poslove koje sam radila, jer sam i menjala i zadržala se najduže u edukaciji, ja mislim da se naleže na to da neko hoće da bude Tito, pa… 😀
Rade Radovanović: Nisam hteo Tito! Kakav Tito! 🙂
Ivan Minić: Što? 🙂
Bojana Brkić: Šta…
Rade Radovanović: Pa, nije, imao sam neke malo drugačije… Nisam sam se baš zamišljao tako glamurozan. Ja sam mislio stvarno neki posao da tu radim, razumeš. 😀
Bojana Brkić: Mhm. 🙂 Meni je ta edukacija i dalje jako bitan deo. I ono što sam naučila kroz obrazovanje jeste da prvo to što smo odabrali sa 18 i studirali, uopšte ne mora da bude naš aktivni posao. Ali, ti donese, ono što je meni donelo je strpljenje, želju da radim sa ljudima, u smislu kroz taj prethodni deo, kroz edukaciju. Znači, da ja pomognem nekim ljudima da podelim ono što sam ja naučila, da podelim sa njima, da im olakšam neki deo. A drugi deo jeste ja mislim da mi je formiralo neku estetiku. I to je ono što se provlači kroz Boya Porcelain, što ide krajnje nenamerno i neplanski. I to mi je zanimljivo kad pričamo sa ljudima, kažu: Pa, kad praviš neki koncept… -Ja ne pravim svesno to. Ja ne radim svesno stvari. Sve se dešava na nivou eksperimenta i rada. Ali, rad je ono što je konstanta, a to te, na kraju krajeva, taj kineski jezik i nauči, da ti moraš svaki dan da dolaziš i svaki dan da učiš. A ja sam pravi primer da posle – kad sam ja bila u Kini, pre 15 g. – ja više ne pričam taj jezik. Zato što ja više se ne pojavljujem svaki dan i ne radim ga svaki dan i ne vežbam ga svaki dan. Zato radim sad nešto drugo svaki dan i postajem bolja u tome. Ali, tome je naučilo, toj disciplini.
Ivan Minić: Moram da te pitam jednu stvar koja nema nikakve veze ni sa čim drugim, ali mene zanima.
Bojana Brkić: Hajde. 🙂
Ivan Minić: Imali smo dva gosta koji su… Jedan je studirao, a drugi je i završio japanski.
Bojana Brkić: Što mene pitaš? 🙂
Ivan Minić: Zato što je njihov feedback na učenje japanskog bio takav da zapravo to što prošli i naučili je bilo potpuno neprimenjivo. Nikakvu vrednost u realnom svetu nije imalo, odnosno ta katedra je prosto bila postavljena na neki način gde ti nakon toga možda možeš da kontrolišeš kontrole i radiš neku vrstu toga, ali te ne priprema za konverzaciju, bilo šta slično što ti je potrebno. Kako je tvoje iskustvo što se toga tiče bilo? Odnosno, ako neko razmišlja uopšte – mislim, promenilo se svakako dosta za ovih 10-ak g. sigurno…
Bojana Brkić: 15-20. 🙂
Ivan Minić: Dobro, nije važno sad. 🙂 Ali, kako je u tvoje vreme bilo? Kako je izgledalo to, učiti uopšte?
Na katedri za kineski jezik
Bojana Brkić: Ne znam, moje iskustvo je bilo da mi kad smo završili taj faks i kad smo otišli u Kinu, osećaj je bio kao da imam ogromno znanje koje samo treba da aktiviram. Ali, mi smo jako brzo – pošto sam ja tamo studirala isto na Institutu za strane jezike kineski, I to je bio šok zato što odjednom imaš sve na kineskom. I profesori samo pričaju kineski i kad izađeš napolje… Ali, to je jezik. Jezik te natera. Jezik je živa stvar. Jezik ako ne pričaš, možeš da imaš pasivna znanja. Možeš da čitaš, i to što ti kažeš, da komuniciraš pisanim putem. Iako kineski i japanski nisu pravi primeri za to. Ali, ja mislim da znanje koje smo tamo stekli bilo je jedno široko znanje. Moja problematika je bila ono što kad sam tamo aplicirala za posle te pitaju: Aha, izvoli. Ja kažem: Ja sam završila kineski jezik i književnost. To ništa ne znači apsolutno, u smislu….
Ivan Minić: Svi su… Svi znaju kineski. 🙂
Bojana Brkić: 😀 Ne, čak i stranci koji su tu, ono što je bilo ključno pitanje je šta ti znaš da radiš. I to je meni bio jedan okidač, kao šta ja znam da radim; ja ne znam ništa da radim.
Ivan Minić: Ali, znam kineski. 🙂
Bojana Brkić: Zapravo, ne znam ništa da radim, ali sam naučila svašta da radim baš zbog tih situacija. Jest’ da nikad nisam tamo našla posao. Ali, ono što bi bilo zanimljivo, jezik kao jezik može da se nauči na kursu, onlajn, bilo koji jezik. I ako čovek ima želju da nauči jezik, on ga nauči. A ono što je uvek preporuka jeste praktična znanja. S čim ti to možeš da iskombinuješ. I to je ono dok smo mi studirali, na primer, u Sloveniji su imali fakultet koji rade kineski jezik kao dopunu ekonomiji ili pravu. Zašto? Zato što su oni tržišno razmišljali. Aha, meni će trebati ljudi koji su po profesiji nešto, ali ono tržište se širi i ja ću njih da osposobim da budu validni na tom tržištu. Mi smo ovde nekako u vakumu. Kineski jezik i književnost, šta to zapravo znači? Ništa. Je li ja mogu da zaposlim ili bilo ko ko je diplomirani sinolog? Ne može da se zaposli nigde, jer ne postoji više radna mesta za koja je ta profesija kreirana, tj. taj smer na fakultetu. Tako da poruka jeste učiš jezik kako god stigneš, jer jezik je živa stvar, a radiš nešto što te ispunjava. Pa, ako se to i preklopi, to je strava.
Ivan Minić: Meni je, recimo, bilo fascinantno u osnovnoj školi, kad smo imali dva jezika, meni je engleski bio drugi jezik. Posle je u toj osnovnoj postao eksperimentalan, od prvog razreda, itd. Ali, ja sam engleski, dobrim delom zato što sam bio okružen njime, naučio da pričam savršeno. Znao sam da ga pričam pre nego što sam krenuo da ga učim. Ruski sam krenuo da učim od trećeg, takmičio se iz ruskog, itd. Nikad nisam naučio da ga pričam. Jednostavno, znao sam sva pravila, sve nepravilne glagole, sve promene kroz vremena. Sve, sve, sve, sve super! Mogao sam da pregledam nečiji diktat. Ali, da me pitaš kako bih pitao na Crvenom trgu koliko je sati, pa pitao bih na engleskom.
Bojana Brkić: Sad si sumirao problematiku našeg obrazovanja. Nama se ne daje praktično znanje, nego se daje jedno teoretsko znanje, tj. da ti uradiš test. A ono što je meni sad zanimljivo kroz svo iskustvo koje imam, pa sad kroz Boya Porcelain jeste ta praktičnost. Ja sam potpuno praktična osoba. Ja od teorije nema… Nema ‘leba za mene od toga. Meni šta ja mogu da napravim sa svoje dve ruke, i sad mi je još zanimljivije, protekle možda dve-tri godine, kako ja mogu ljude da obučim da rade nešto i da imaju rezultat svog rada tu, ispred sebe i da se osete ono što se zove postignuće. A to je ono što ti kroz obrazovanje nemaš. Ti prođeš – 20 g. se školuješ, osim ako nisi lekar ili neka uska struka…
Ivan Minić: A i tu je pitanje.
Bojana Brkić: Ne ulazim. Ali, znanje je ono što jeste je znanje koje možeš da primeniš. Evo, ti sad imaš neko znanje. Ti radiš ovo sada što radiš. Sutra ćeš nešto drugo raditi, jer si uspeo da prikupiš razna znanja. I to je, u stvari, lepota života.
Ivan Minić: Pa, i volim da probam.
Bojana Brkić: To je strava!
Ivan Minić: To je, manje-više, jedini najveći kvalitet koji imam. 🙂 Volim da probam i nije mi problem da budem loš.
Rade Radovanović: Pa, nije to mali kvalitet. 🙂 Ne znam da li ti je to najveći, ali uopšte nije mali kvalitet. To je…
Ivan Minić: Znaš, prevazići taj strah od toga da nešto probaš i od toga da u startu ćeš da budeš loš, što ga da uzmeš da radiš, bićeš loš. Verovatno. Svakako ne dovoljno dobar, možda ne loš. To je nešto sa čime se verujem mnogo ljudi bori i vrlo malo izbori. Prevazići to, preskočiti tu stepenicu je vrlo, vrlo teško.
Bojana Brkić: Ali zato, izvini, kad se baviš keramikom, onda je najbolji učitelj glina, a u našem slučaju porcelan, te svaki dan uči da ništa ne znaš. I svaki dan imaš frustraciju sa kojom se nosiš. I moraš brzo da je prevaziđeš zato što ne želiš da nosi u sledeći projekat ili u sledeći dan to. To se odmah tu završava. Idemo opelo kratko, omaž čajniku koji nije uspeo. Idemo dalje! I ne vraćamo se na to! Uzmemo šta smo naučili iz toga, da ne ponovimo grešku, ali u tom smislu je sjajna stvar.
Ivan Minić: Što bi rekla baba od jednog mog prijatelja: Ne mogu ja, sine, pre nego što mogu. 🙂
Rade Radovanović: Tako je! 🙂
Ivan Minić: Jedna od stvari za koju mislim da su vrlo dragocene, dotakla si se toga, je upravo taj momenat da nema ništa odmah. To je proces koji traje toliko koliko traje. Ako se tebi žuri, ne treba da ga radiš sad. Ali, ono traje toliko: proces učenja, ulaska u sve to… Da, možda ćeš imati malo više talenta i smisla, pa ćeš iz manje pokušaja da dođeš do nečeg, ali nećeš iz prvog verovatno. I ako nešto ti uspe iz prvog, sledeća stvar verovatno neće. Proces kroz pokušaje i pogrešku, u principu, gde moraš da naučiš sebe da ne odustaneš. Ja zato volim, i svi su već bolno svesni toga koji slušaju, te sportske metafore zato što ne postoji slučaj vrhunskog sportiste koji je počeo i od sutra sve…
Rade Radovanović: Krenulo ga.
Ivan Minić: I prekosutra zlato. I narednih 30 g. zlato i to je to. Ne, to je proces, gde 5 g. ništa, pa onda 3 g. nešto, pa još 5 g. nešto, pa onda nešto malo više i onda… Za mali broj ljudi dođeš do toga da sad stvarno olimpijski šampion, svetski šampion ili medalja, nije ni važno.
Bojana Brkić: Ali, lepota je da ti voliš taj proces.
Rade Radovanović: Tako je.
Bojana Brkić: Koliko god bio bolan, frustrirajuć, da ti svaki dan ustaješ i ideš to da radiš. To je izbor i to je slobodna volja.
Ivan Minić: Da voliš da te boli, što kažu. 🙂 Šalim se. Mada, da… Hajde samo da – znači, pomenuli smo šta radite – zove se Boya Porcelain, idite i kucajte na internet, divno je – ali, nismo došli do toga kako, u kom trenutku si se ti zapravo odlučila da kreneš nešto da radiš po tom pitanju. Kako si počela uopšte? Znamo za lokal. Čovek čitao oglase!
Bojana Brkić: To je bitno. 🙂
Rade Radovanović: Da, neko se bavio. 🙂
Ivan Minić: Ali, kako si ti došla do toga?
Počeci Boye: od hobija do profesije
Bojana Brkić: Pa, evo, kao što sam ti rekla. Kod mene se tako dešavaju stvari. Ja stvarno sam osoba bez velikog plana, ali imam na dnevnom nivou planove. A keramika je bila… To je baš to – jednom sam nešto probala i napravila sam nešto. Ja sam bila oduševljena, kao vidi, nešto sam napravila. Bio mi je hobi. Mnogo godinama mi je bio hobi. A, u stvari, sjajna stvar sa hobijem je zato što ti voliš to da radiš i nemaš očekivanja nikakva. I onda sam ja imala mnogo godina, hajde nazovi, idem na praksu. Znaš, mnogo godina da probam, jer me niko nije gledao. Ja od toga nisam zarađivala, nisam živela od toga. Znači, svaki pritisak je bio otklonjen. I kad, nasuprot životu, kad si mlad, odeš u atelje, osetiš taj mir. I ako si introvert, nađeš kuću, nađeš svoje utočište i dom. Iako mene ljudi kad upoznaju, ne misle da sam tako fokusirana – mislim, ja volim da pričam.
Ivan Minić: To se vežba.
Bojana Brkić: Ali, s druge strane, kad jednom osetiš taj trenutak sam sa sobom, i kad ti se dopadne taj trenutak sam sa sobom, ne puštaš to tako lako. I onda sam ja išla. Meni je to bilo kao ljudi koji idu na sport, jer vole to, ili bave se nekim hobijem. Meni je to atelje, svaki vikend. Moja ekipa je zujala svugde. Ja sam kao… Mislim, ta disciplina mi je bila bitna. I mislim da se dešavaju neke promene oko te famozne 30. g., tj. kad pređeš 30. Meni se tada desilo to neko presložnjavanje, kao: šta je meni bitno u životu, čime želim da se bavim. Ja sam dotada radila kao instruktor jezika i to je meni bilo sjajno. To je deo moje ličnosti. Ali, nekako sam osećala da tu ima još nešto što bih ja da probam. Ne znam, samo sam rekla: E, super, ja bih sad da radim porcelan! I onda sam iznajmila neki atelje i onda sam išla svaki dan kao na posao, a to mi je nije bio posao, gde ja probam materijal. I to je trajalo jako dugo. I malo pomalo je to raslo. Imali smo uvek one priče kao, pošto imamo i ćerku zajedno, kad je bila beba, ja odem sat-dva u atelje nešto da radim. Najlepša stvar je što te niko ne tera to da radiš. I to je ventil. I meni je to bilo kad je ona bila mala, meni je to bilo utočište opet moje. Samo ja. Ja tu nešto radim, nije bitno uopšte šta radim. I onda preko interneta, tamo-vamo, ljudi osete neku ili vide estetiku koja im se dopadne. Ne znam tačno kako to ide. Mislim, kako se ljudima dopadaju stvari. E, onda je taj famozni trenutak bio, kao evo ga lokal i ja sam bila u fazonu kakav lokal.
Rade Radovanović: Ne, očigledno je bilo da je lokal bio za nju i da je vreme da ja – bilo je samo… Samo je bilo pitanje – ostalo je samo malo mog ega da se pusti niz reku. Nije ga stvarno bilo mnogo u svemu tome. Ali, deo koji ona možda tu ne može da objasni, koji može bitan onima koji razmišljaju da nešto počnu, zbog toga gledaju ovu emisiju, ona je imala jedan pristup stvarima svemu što radi. A, između ostalog, samo da kažem, imala je potrebu za hobijem, imala je potrebu za kreativnošću, za nekim svojim prostorom. Ovo nije moglo nikako drugačije da se desi u toj formuli. Ona je prosto to radili, tražila je veći izazov, tražila da to pomera granice, da se ne zadovoljava onim što je bilo juče, da sebe zabavim nečim novim. U jednom trenutku ti vidiš da imaš iza sebe nekog posla. OK, ja želim ovo ljudima da pokažem. Mogle su da ne postoje društvene mreže. Ne bi bilo toliko strašno. Bilo je bitno da ima kvalitet. U njenom, u našem vremenu postoje. Ona je to slikala. Zato što je dobro, to ne može niko da ne vidi. To ne može dalje da ne krene da raste. I život je… Priredio joj taj luksuz da je pita: Da li ti možda ovim profesionalno da se baviš? Jer mogla da zasluži da to pita samu sebe da li želi. A kako sam se ja tu našao? Verujem, takođe, nekim drugim kvalitetima. Nisam slučajno. Dosad bih već bio provaljen, a prošlo je 9 g. Ali, mislim da je to negde taj pristup, kao: Imam neki posao za koji ne dajem. Imam posao koji je dosadan. I ja bih sada da počnem. Neće to tako ići. Tvoj stav prema svakom poslu mora da bude takav, a onda se neke stvari, kao posledica tvog životnog iskustva, poklope da ti možeš i da se ostvariš u nečemu što voliš i u čemu si u međuvremenu postao dovoljno dobar.
Ivan Minić: Ima onaj citat koji kaže: Da, da, inspiracija je super stvar, ali mnogo je bolje ako vas nađe dok radite! Ako vas zatekne dok radite!
Rade Radovanović: Jeste! Tako je! 🙂
Bojana Brkić: To je sjajno!
Ivan Minić: I to mi se nekako čini da je u suštini podloga svega ovoga, da je to tebi bio hobi. OK, svi mi imamo neke hobije kojima smo više ili manje posvećeni, najčešće manje. Ali, ako si posvećen nečemu, i ako to radiš dugoročno, i ako nemaš ta neka grandiozna očekivanja, ali imaš očekivanja od sebe da se posvetiš, i budeš bolji, i učiš i probaš, da onda dođeš u poziciju da kada se pojavi to zrnce mogućnosti, taj iskra mogućnosti, ti budeš spreman za nju.
Bojana Brkić: Ali, isto zadržavaš pravo da kažeš: Ne, ja neću! Ja hoću da nastavim da mi ovo bude hobi! Ono što stalno zaboravljamo je jačina izbora, ljudsko izbora. Znaš, kao ja sad hoću, ali rad i očekivanja od sebe. Ali, ja i dalje mislim… Ja i dalje idem svaki dan na posao, ja i dalje radim u radionici. Ne sad kao sad smo mi nešto napravili, nego kao da se ništa nije desilo. I meni je tu lepota toga zato što ja stvarno volim to što radim. Jer meni opet, skoro smo pričali unutar firme, ja kažem: Meni je ovo moje srećno mesto. Ja sam napravila srećno mesto. Meni je mnogo lepo. Zato što ja mogu svaki dan da idem na nešto što ne doživljavam kao posao, u smislu ono što je tradicionalno posao, da ti je teško. Ne, ja volim to i volim slobodu koju imam da uzmem pravac za koji sam spremna, a da ne idem na stranu gde mislim da nisam spremna.
Ivan Minić: Ja sam ljubomoran! 🙂
Bojana Brkić: 😀 Nemoj! Pa, pogledaj ovde kako je!
Ivan Minić: Šalim se! 🙂 Ono što je meni bilo zanimljivo, dakle, u trenutku kada kreće neka prva informacija ka meni o tome šta ti radiš, ja sam čovek koji ima čaše iz IKEA-e.
Bojana Brkić: Imam i ja!
Rade Radovanović: I mi ih imamo, ne brini!
Ivan Minić: Ne, ne, ali ja imam sam čaše iz IKEA-e. Ali, jednostavno ne možeš da ignorišeš nešto što je jedinstveno, jako lepo, neobično i iza čega stoji neka topla ljudska priča, neki ljudi do kojih zapravo možeš da odeš kod njih pa vidiš veliko ogledalo, itd. i sve što uz to ide. A onda vidiš kako to sve nastaje. Ja sam i video dobar deo tih stvari pre nego što smo se mi i upoznali, jer prosto kroz društvene mreže i sve ostalo mogu da ispratim otprilike šta se dešava u svemu tome. I ne možeš da ostaneš baš ravnodušan. Ali, ono što meni interesantno, dosta ljudi u raznim periodima je pokušavalo da radi nešto svoje na tu temu. Ali, mislim da je taj tvoj izraz, koliko god ti to predstavljala kao ja to tako malo nešto, pa to se desi, da postoji jedan kontinuitet, jedna konzistencija između svega toga, a da je opet prilično jedinstveno. Ne liči na druge stvari. Da, sad već postoje stvari koje – sad sve liči – ne postoji stvar koja ne liči na neku drugu stvar negde na svetu. Otkako su izmislili Pinterest, ja imam traume svaki dan kad imam neku ideju.
Rade Radovanović: Ma, i ranije to. 🙂
Ivan Minić: Dobro, ali sad je dostupnije, pa je malo s te strane strašno. Ali, kako si ti našla taj svoj izraz?
Kako naći svoj izraz
Bojana Brkić: Pa, hvala ti, Ivane. 🙂 Znaš šta, ja mislim da ja ne umem da pričam. Najiskrenije, ja ne umem da sad kažem zato što imam utisak da ću uvek da zvučim pretenciozno, a nisam i ne želim.
Ivan Minić: Ili pretenciozno ili ćeš da zvuči pa, ne, to samo tako ja i to se desi. 🙂
Bojana Brkić: Ne, ne, to je bilo sa hobijem. Ali, mislim da on bolje priča o meni. Ali, za izraz – možda zato što nisam imala najiskrenije nikakvu nameru da sad stvorim nešto. Nego je išlo na nivou probam – ne valja; probam – mhm, ovde ima nešto, hajde da razvijam dalje to. To je s jedne strane. A s druge strane, to je suma sumarum onog ko sam ja. I to je ta direktna linija i meni to jako prija zato što nema tu velikog truda, kao sad ću da sednem i da smišljam. I možda zato što ja pristupam krajnje intuitivno, a ne analitički i ne razumem, kao sad ću intelektualno da napravim koncept i ovo će da bude tu. Ja tako biram i ljude sa kojima sarađujem. I njega sam tako izabrala. 🙂 Mislim da su to nekako najprirodnije…
Rade Radovanović: 🙂 I ja sam nešto tu.
Bojana Brkić: Najprirodnije stvari su intuitivne stvari, one gde ne dozvoljavamo da razmišljamo mnogo o tome.
Rade Radovanović: Da, to je stvar u kojoj smo slični, naspram stvari u kojima smo različiti i koje možda prave neku dobru kombinaciju. Oboje polažemo dosta na intuiciju. I sve greške koje napravimo iz intuicije optužujemo sebe kasnije. Jer smatramo da smo negde bili neiskreni prvo prema sebi što smo pustili tu odluku da izađe, a mora da se radi, takođe, s druge strane kao jedna protivteža jednoj inuiciji, koja jedan oblak neuzemljeni. Da.
Ivan Minić: Ali, ja bih to mogao da svedem na jednu rečenicu koju sam čuo par puta od tih nekih finih ljudi koji prave tako neke fine stvari raznih: Ja to pravim k’o za sebe.
Rade Radovanović: Tako je.
Ivan Minić: I mislim da je to poenta. Prvo, praviš to tako da ti budeš srećan i zadovoljan sa tim, da možeš stvarno da staneš iza toga i da kažeš: Ovo sam ja! Ovo je mali deo mene i moje duše…
Bojana Brkić: Ali, čekaj, zar to nije kao lepota bilo kog posla ako ti nešto stvaraš. Ti stvaraš neki sadržaj, ti stvaraš ovaj podkast. To si ti.
Ivan Minić: Ja isto to pravim k’o za sebe. 🙂
Rade Radovanović: Da, da.
Bojana Brkić: Ja mislim da to komunicira sa ljudima.
Rade Radovanović: Jeste.
Bojana Brkić: I ljudi to osećaju. Meni je možda najlepša stvar koju sam čula da ako se tebi ne dopada ovo ja radim, onda to nije za tebe. Mene je to toliko rasteretilo, u smislu aha, pa da, to je užasno jednostavno. Prosto, ljudi se osete, a meni se sviđa to. Upoznam tebe i ti mi se dopadaš. Super, hajde da radim nešto zajedno, ili, Super, ja ću sad da dolazim kod tebe da kupujem nešto, ili, da pravimo nešto zajedno. I život je prekratak da bi se previše analiziralo.
Rade Radovanović: Raditi k’o za sebe je preduslov, ali zna da bude nedovoljno. Postoji onaj deo gde ti prelaziš komunikaciju toga: Zašto bih ja to kupio? Super, tebi je lepo. Koliko puta si bio na raznim izložbama umetnika, gde kaže: OK, ali ništa nisam poželeo da ponesem kući, je li tako. Dati tome neki kontekst… Može i da se poklopi mimo tebe, da to kako ti radiš se poklopa sa jednim delom populacije koji je dovoljno velik i može to da kupi da ti zakotrljaš to kao posao, ali pre ili kasnije moraš da promisliš o tome – opet ona ista: Zašto će ovaj svet biti bolje mesto ako svi budu imali moj komad? Ali, da, gde je u tome tvoje mesto i kako ti to doprinosiš. Nama su uglavnom prolazili što kao volonteri što kao zaposleni mladi ljudi koji su završili neki umetničke fakultete. I ono u šta nas dvoje verujemo da ako si uradio – stvorio si nešto kreativno, neko delo, nije bitno, i imaš svoju ličnu katarzu, super. Ali, postoji društveni kontekst tvog stvaralaštva ili ne postoji, i to znači ja ovde u vremenu i prostoru. Ne možeš da očekuješ da nešto što si potpuno hermetično iz svoje najintimnije potrebe uradio da ćemo mi to da kupujemo samo zato što si ti akademski umetnik. Ti moraš da budeš svestan jedne nijanse u svemu tome, zbog čega je to taj društveni kontekst: Zašto je danas vreme kojem ćemo mi doprineti da ljudi imaju kvalitetniji život sa ovim što mi radimo? Eto…
Ivan Minić: Pa, u suštini, moraš da razmišljaš da umetnost je divna stvar, ne uvek, ali često jeste…
Rade Radovanović: Kad je umetnost, jeste. 🙂
Ivan Minić: Ali, zapravo, svi mi težimo, koji imamo tu neku crtu i potrebu da se izražavamo na taj način, težimo da pronađemo primenjenu formu kroz koju ćemo to da radimo. Jer to onda može da postane održivo i može da postane neka priča koji nije samo hobi. Super je i hobi, ali ako ne uspeš da nađeš model kako se to uklapa, to će da ostane hobi. I to je OK, ko to želi. Ali, ko želi da napravi tu promenu, taj iskorak, mora da razmišlja i ovim ostalim stvarima. Dosta često, recimo, kao što znate sticajem okolnosti, ja dosta pričam sa malim preduzetnicima svih mogućih vrsta i onima koji razmišljaju to da počnu, itd., vrlo često postoji ta blokada gde neko te kao pripremi da ne moraš baš da ulaziš grlom u jagode u to ako ulažeš sve što imaš, itd., ne moraš baš grlom u jagode, nego moraš malo da istražiš, da pitaš, da ovo-ono. I onda ljudi… OK, bolje je da proveriš pre nego što baš sve staviš u tu jednu korpu. Ali, znaš, pokušavaš da praviš nešto što je, recimo, neka vrsta umetničkih predmeta. I razmišljaš o tome da ti to bude poziv. Sad da li odmah full-time posao ili da lagano dođeš ka tome, nije važno. Ali, to je to – komadni umetnički predmeti, nameštaj, nije važno. I uradiš ti istraživanje i shvatiš da ne postoji 200.000 ljudi koji to žele da kupe. I odustaneš zbog toga. Ja kao: Što? -Pa, nema… Nikog to ne zanima. -Šta pričaš ti? -Pa, nema milion ljudi koji… -A je li ti možeš da napraviš milion komada? -Pa, ne mogu. -A je li bi voleo da dođeš u poziciju da možeš da napraviš milion komada? Niko ne može odmah. Je li želiš za 5 g. da praviš milion komada? -Pa, ne želim. -Pa, šta je onda problem? Je li ima 500 ljudi koji to žele da kupe, a ti možeš da proizvedeš 100? A onda verovatno imaš dovoljno publike. Ne moraš baš sada da prodaš kuću i da napraviš tih 500 i da čekaš. Ali, možeš da probaš. Imaš preduslov da probaš. Postoji neko…
Bojana Brkić: Ali, to je lepota zanata. Zato što zanat je takav – on je praktičan. Ti moraš da probaš da napraviš nešto. Mislim, zanat postoji od pamtiveka. I sve ovo što mi radimo je zanat. Ja to uvek volim da potvrdim.
Rade Radovanović: Jeste.
Bojana Brkić: Zato što to su moje dve ruke i ruke mojih saradnica. Mi to radimo. I to je… Ja volim da eliminišem taj deo umetnosti, jer mene – jako mi prija to što ja to percipiram kao zanat zato što me drži na zemlji. Zato što me drži to – dolazim svaki dan, i svaki dan to radim, i sutra ću i prekosutra ću, ali gledam da budem bolja, da popravim proizvod ili svaki sledeći koji napravim. Ne toliko sad u izrazu, ne razmišljam mnogo… Mislim, estetika postoji i unutar toga. Sada je jako bitno da mi dajemo neka nova rešenja unutar naših proizvoda. I meni je to zanimljivo. Onda kad si na zemlji i radiš kao što radi zanatlija bilo gde po svetu, ti si onda – ja volim to da kažem da brojiš pirinač svaki dan. Ti ideš i to radiš i tu nema velikih pitanja oko toga. Najiskrenije, ne postoji ništa mnogo bitno oko toga. A kad tako postaviš stvari, ljudi hoće da dođu i zato što vide da mi uživamo da to radimo. I da nema njih, da nema njih, nama ovo ne bi bio posao. Ali, ja bih i dalje to radili, na ovaj ili onaj način.
Rade Radovanović: Da, da. Razađivali bismo od nečeg drugog, ali…
Bojana Brkić: Od nečeg drugog, ali…
Rade Radovanović: Ali, bismo tražili opet načina da sebe tu ostvarimo.
Bojana Brkić: I baš zato što je postavljeno kao zanat zato je naš proizvod jako komunikativan sa ljudima. Ljudi osećaju, u stvari. Mislim da smo otvorili taj kanal da ne koristimo mnogo reči, jer mi vizuelno komuniciramo. Ali, kad dođu kod nas, da komuniciramo na ljudskom nivou. E, evo, izvoli, sedi! Hoćeš da popiješ nešto? Radimo svoj neki skriveni šankić, sa nekim pićancima! 🙂
Rade Radovanović: Pa, nije baš skriven! 🙂
Bojana Brkić: Ali, to – došao kod nas kući, jer to je naša kuća. To je naš dom, Boya dom. Ljudi dođu, zasednu, gledaju. Ne moraju ništa ni da kupe, ali imaju potrebu da upoznaju, kao aha, vidi i oduševe se zato što smo ljudi kao i što su oni. Samo što smo to umesto toga aha, to je kalkulacija, nećemo da probamo, jer nam se ne isplati, nego smo kao krenuli aha, idemo to da radimo i da se nadamo najboljem.
Ivan Minić: Ja mislim da je možda najveća vrednost tog jednog aspekta projekta Moja Firma koju sam radio… S jedne strane, to je svakako bilo svo ono znanje koje je tu bilo…
Rade Radovanović: Sjajan projekat
Ivan Minić: Komprimovano u oblastima u kojima znanja nije bilo. Znači, knjigovodstvo, pravo, sve ostalo. Ali, taj drugi deo koji, naravno, niko ne može da voli – knjigovodstvo i pravo – pa ga ne volim ni ja, samo sticajem okolnosti moram da ga znam u onim okvirima koji su mi potrebni za posao, ali onaj drugi deo koji je suštinski bio storytelling je meni omogućio da upoznam razne neke ljude, da se gledamo o ogledalu, itd. I meni i Stefanu, jer smo suštinski obojica pričali te priče – on objektivom, ja rečima – nam je dao priliku da ispričamo priče iza proizvoda koje volimo. Jer prosto nekada su proizvodi takvi da sami po sebi postanu vanvremenski. Ko šta voli, ima uvek nešto za šta se uhvati: da li je to neki model automobila, da li je to neki komad nameštaja, da li je to neka slika, da li je to neka pesma. Nije važno, ali postoje stvari koje su same po sebi toliko veće od svega da jednostavno ostanu upamćene zauvek. Ali, ni one najčešće nisu prva stvar koju je neko napravio. I da bi došao do toga, potreban je neki proces. Da bi do procesa došlo, mora da postoji pažnja neke javnosti, mora neko da primeti da postoje neki ljudi koji rade nešto. Mi smo tamo imali i veoma male firme, i firme koje su suštinski nečiji malo ozbiljniji hobi, i firme koje su veće. Ali smo negde prikazali ljude iza tih proizvoda i priče iza tih proizvoda – kako su one nastale. I čini mi se, što danas radim kroz Pojačalo, da smo uspeli zapravo kod većine tih ljudi da dođemo do toga da nam ispričaju svoje priče iskreno i autentično, što ovde to baš nije najčešće slučaj. Posebno ako te priče imaju te neke elemente posrtanja u celom tom procesu. Neće to ljudi naši da podele.
Rade Radovanović: Evo pitaj nas.
Ivan Minić: Nas je sramota, a ne shvatamo koliko je to dragoceno zato što su to su stvari koje su za sve nas iste. Svi smo u nekom trenutku došli do trenutak kad kažeš: Šta ćemo sutra? A šta ćemo za kiriju ovaj mesec, itd. I to su stvari koje se prevaziđu. Nekad se možda i ne prevaziđu, ali mnogo češće odustanemo u onim situacijama kada to nešto što može da se prevaziđe samo zato što nemamo tuđe iskustvo koje kaže možda ipak i možemo.
Bojana Brkić: Ali, nekad ti i nije potrebno tuđe iskustvo. Nekad ti je samo potrebno da sa sobom ispregovoraš, tj. sa sopstvenim strahom da ispregovaraš i kažeš: E, OK, ali ću da idem to da uradim. Nema veze, teško mi je, ali ću opet da napravim taj korak. I da prihvatiš iako ne uspeš. Mislim, mi smo sto puta kroz posao za ovih sad 5 g. aktivnog poslovanja imamo mnogo nekih projekata koji prosto nisu zaživeli, nisu uspeli. Ali, meni je to lepota, ta sloboda. Ideš, probaš – ne uspe; probaš – ne uspe; probaš – uh, hajde! Ali, ljudi najviše vide te projekte koji uspeju.
Ivan Minić: Naravno, naravno. I mislim to uvek jeste monologni dijalog sa sobom na temu toga šta ćeš da radiš. Ali je lakše kad znaš vidi, još neki ljudi su došli ovde i preživeli su, pa možda i ja preživim. Malo te nekako smiri, možda ti da neku dodatnu sigurnost kada su sopstvene odluke u pitanju. E sad…
Bojana Brkić: Spremio je. 🙂
Ivan Minić: Ti si našao lokal.
Rade Radovanović: Jesam.
Ivan Minić: I znao si. Ti si znao, još je samo trebalo ona da zna. Lokal znači odluku. Lokal znači posvećenost. Lokal znači OK, sad definitivno idemo.
Rade Radovanović: Tako je.
Ivan Minić: I kako je to išlo?
Počeci Boya Porcelain
Rade Radovanović: Da, zanimljiv momenat skroz. Mi smo ljudi od koji bi uvek očekivao da će napraviti jedan biznis plan, da će napraviti kalkulaciju, marketinšku strategiju. Nije da nismo imali, pogotovo kad smo kasnije analizirali to vreme. Shvatili smo da smo mi to čak i te kako imali, ali je bilo integrisano u razne druge stvari. Ali, to nije bio klasično kako ti sad dođeš kad tražiš od onog investitora ili banke kredit, pa ti oni sad decidno traže tvoj biznis plan. On je postojao u nama, kažem ti, integrisan u neke druge stvari. Imali smo taj njen pristup gde je ona mogla da – i moj je to pristup – ali, radilo se o proizvodima koje ona pravi, gde je bitan odnos prema kvalitetu, gde je bitna istrajnost. Gde je bitan odnos prema kupcu i prema ljudima, gde si svestan da je to i bitnije od tog proizvoda, koliko god ti svog opet ega uložio u taj proizvod. Kako ćeš ti komunicirati sa čovekom koji treba da ti dođe je bitnije od svega toga. I onda se desio lokal, i kao zbir svih tih iskustava i promišljanja dobiješ utisak inuitivne odluke da je to to. Ja to jutro to njoj govorim. Nije trebalo ni njoj puno da odluči. I odlučili smo da prosto uskočimo u to sa jednim potpunim osećajem neizdrža za ono kako smo živeli dosada. Znači, nije bilo pitanje da li je ovo bolje ili možda je bolje da otvorimo moj restoran pa će ljudi kupovati sendviče, prodaješ na malo… Sendviče – nisam hteo baš sendvič koncept. Nije bitno! 🙂 Ali, šta bi bilo racionalnije? U redu je biti racionalan, i sve to prožimati, razmišljati, promišljati, ali ne smeš da zaboraviš ona neka stvar iz stomaka zbog koje si tu sve. Racio treba da ti sve to artikuliše, da prepoznaš kako da to spustiš na zemlju, kako da sprovedeš. I neke stvari koje treba ljudi da znaju, koje možda isto neki drugi ne bi pričali, lokal smo našli na oglasu Grada. To je mnogo niža kirija. I mislim da smo i danas, možda ne bismo danas sedeli ovde, možda bismo sedeli za godinu dana, ali bismo danas bili jednako zadovoljni svojim životima da nije bilo takve beneficije. Našli bismo način da damo novi oblik tome. Nismo imali dovoljno novca za opremanje lokala. Imali smo sreću da naše porodice to mogu jednim velikim delom da pomognu. I to nije bila neka cifra od koje se pada u nesvest. Fokus je bio na tome da mi imamo kvalitetan proizvod i da treba da dočekamo ljude u jednom prostoru iza čijeg izgleda ćemo mi stajati sa budžetom koji imamo. Ne mora da izgleda ni kao Kopenhagen, ne mora da izgleda kao suvenirnica da bi ti pomislio kako je to ipak neka jeftina bagatela. Ništa od toga. Ne, baš smo išli na taj ljudski momenat kako se komunicira.
Ivan Minić: Ako zanemarimo ogledalo, vrlo je sve bilo svedeno.
Bojana Brkić: Tebi se baš dopalo to ogledalo, Ivane!
Ivan Minić: Kako ne! A veliko je i okruglo! 🙂
Rade Radovanović: Ogledalo smo poneli u novi prostor tako da si duplo dobro došao da to vidiš.
Ivan Minić: A upravo taj momenat da ti kad uđeš, nema previše svega. Nego je to vrlo svedeno. A ono što vidiš su proizvodi. Nije napravljen nameštaj koji će da odvlači pažnju – osim ogledala.
Rade Radovanović: Ogledala, ogledala!
Ivan Minić: Jasno! Koji će da odvlači pažnju od toga zbog čega su ljudi došli. Nije bila poenta o tome. Da, bio je onaj veliki sto na kome se i radilo i proizvodilo, itd. I tu su bile i edukacije koje si držala. Ali, to nije nameštaj. To je mesto za rad.
Bojana Brkić: Sredstvo za rad.
Rade Radovanović: Tako je.
Ivan Minić: A ovo ostalo je sve zaista bilo vrlo svedeno, sa ciglama, sa svim ostalim nekim tu elementima, kako sve zajedno deluje užasno komplikovano da napraviš nešto tako jednostavno.
Bojana Brkić: Ali, tu postoji ona stvar gde smo mi i sa ovim novim prostorom – stvarno je ideja je bila hoćemo da napravimo kuću. I gore je bilo… Neki prostor koji ćemo mi obojiti određemo atmosferom. I onda nam je uvek potrebniji neki prazniji prostor gde ti možeš da udahneš duh, gde ljudi – i to je meni najlepša stvar kada mi neko kaže – pošto ovaj prostor je baš veliki i onda kad neko dođe i kaže: Znaš, ja obično ne volim da ulazim u ovako lepe prostore. Osećam se nedovoljno. To je osećaj koji svi vučemo odnekle.
Rade Radovanović: Biće skupo.
Bojana Brkić: Jao, izgužvana sam! Neprijatno će me dočekati! Međutim, ono što jeste, svako ko uđe kaže: Jao, pa meni se ne ide odavde. Neko uđe i sa vrata kaže: Mogu ja ovde da živim? Tako da smo malo upgradeovali…
Rade Radovanović: Jeste, jeste.
Bojana Brkić: Ja bih samo da dodam da tad kad smo odlučili da uđemo u lokal, ja sam držala časove engleskog.
Rade Radovanović: Da.
Bojana Brkić: Mi smo od toga živeli. Imali smo bebu, tj. devojčicu koja tad ima godinu i po dana. I on tada nije imao posao.
Rade Radovanović: Da.
Bojana Brkić: Znači, sedimo, ja držimo časove engleskog. Mi od toga živimo. I tada bi u tom trenutku najlogičnije stvar bila, najracionalnija, da ja otvorim školu jezika. Ne tipičnu školu. Ja sam imala ideju, koncept tailor-made rada. I možda bi nam to čak donelo mnogo veći finansijski uspeh, ali nismo razmišljali na taj način racionalno. E, onda smo rekli: OK, ali ovaj prostor nam je strava zato što smo stavili veliku zavesu, pa ja tu mogu da držim i časove engleskog dok radim tu, pa možda se nekom i dopadne ovo što ja radim.
Rade Radovanović: Da. 🙂
Bojana Brkić: Ali, bukvalno je tako bilo. I onda smo ušli u sve to sa malim detetom. I zašto to govorim? Zato što mislim da je kad imaš želju sve moguće. Znaš, dovedeš dete tu, ona je tu sa nama. Ona će da bude kao onaj iz… Tamo iz Kralja Petra, onaj Sava što pravi parfeme. Ja sam slušala intevju sa njim, pa on kaže: Pa, ovde su radili moji roditelji. Ja sam ovde čitavo detinjstvo proveo. Među mirisima. Ja sam ovde radio domaće zadatke. Ja mislim da će i naša ćerka isto tako da vuče tu neku ukorenjenost, jer je Boya naš život.
Rade Radovanović: Da, bili smo spremni da ćemo morati da odvajamo i da nađemo način da ukrademo od spavanja vreme da možda dopunimo. Taj deo tu morate biti racionalni, svako ko to počinje. Treba da imaš neku izlaznu strategiju, nije baš… Ali, iskreno, ući u to, to je jedna stvar. Ali, izlaznu strategiju imati, da. Ispostavilo se da smo tu scensku zavesu, kao što nije jeftnija, potpuno nepotrebno kupili, jer smo hteli da odvajamo prodavnicu kad Bojana drži časove. Držala je dva časa ukupno, više nije mogla da postigne. Ja nisam toliko dobar predavač engleskog da preuzmem njene klijente tako da je to išlo. 🙂 Ali, mislim da nas je negde situacija ili, kako to poetično kažu, kosmos nagradio, ali kako smo uložili u sebe stav koji smo stavili prema sebi, mislim da nas je nagradio. Želili smo najiskrenije da se potpuno bacimo u to, da nikoga drugog ne krivimo za neuspeh i da se ne osvrćemo nazad zato što to želimo da radimo. Ali, napraviš neke izlazne strategije, neke mogućnosti kud bi stvari mogle da krenu, kako da ti to – da ti ne bude da si bacio sve na crveno.
Bojana Brkić: Ali, ono što je ljudima uvek bilo, kad smo počinjali to, mene su gledali kao jednu neuračunljivu osobu, u najmanju ruku. Šta ćeš sad da radiš? Aha, baviš se porcelanom. Mhm. Od loših komentara, onih apsolutno ne podržavajućih, do jednog komentara koji ja stalno pominjen zato što toliko me je zaboleo, a komentar je bio: Šta se zanosiš?! Zašto? Zato što se ovo što mi radimo prvo se ne percipirao kao posao. I meni je drago da smo mi krenuli sa postavkom toga ovo je posao. Ja nisam umetnica koja to radi, nisam se školovala za to. Ne, ja to radim. Evo, vidiš, to je to što radim. Mogla sam da proizvodim nešto drugo, nije bitno. Ali, ja sam se usudila, zajedno sa njim, da krenem to, da izađem među ljude. I to je bolan – ta izloženost je ni malo prijatna.
Ivan Minić: Ne za jednog introverta.
Rade Radovanović: Za introverta pogotovo.
Bojana Brkić: Ni malo prijatna pogotovo što sam stajala sve vreme u izlogu. Sve vreme tamo. Ljudi ovako gledaju, uđu, kažu: Je li ovo poslastičarnica?, i već šta ima. Ali, ono što je zanimljivo bilo, što se teško menja, jeste percepcija žene koja vodi neki posao. Pogotovo posao pravi posuđe od porcelana u Srbiji. Šta radiš to?! Ali, i to mi je drago da mogu, evo, sad iz svoje uloge da izazovem malo to kako se gleda na ovako nešto kao posao. Mislim da je danas, i ono što je lepa stvar, što mi šaljemo poruku mladim ljudima da ovo može da bude posao. Legitiman posao, kao bilo koji drugi posao. A možda pre toga – mislim, imamo galerije koje rade i koje divno rade, ali na nivou galerija, na nivou ja radim, i izlažem i prodajem to. Ali, na nivou preduzetničkog poduhvata, ja bih rekla da smo mi prvi koji smo krenuli sa keramikom u preduzetništvo. Znači, to mi je posao. Ja imam obavezu, veliku obavezu, i nema toliko tu lepih stvari u smislu jao, ja mnogo volim da… Da, naravno, da volim da radim, ali ovo je posao.
Ivan Minić: Ima dana i kada ti se možda ne radi, ali i dalje treba da uradiš neke stvari.
Rade Radovanović: Da. 🙂
Bojana Brkić: Ali, ono što ne volim, to sam Radetu prepustila. 🙂
Rade Radovanović: Ali, ja uglavnom volim te stvari: to je komunikacija prema ljudima, komunikacija ovog što mi radimo, komunikacija brenda, kako se to zvalo. Da, ona je više introvertan tip i to je bilo da ona sad to što radi treba da stane u izlog jedne radnje od 50 km2 – video si ti, ko nije bio da stekne sliku – to je bio veliki iskorak za nju, jer ona u paketu sa tim i konfrontirala u dobrom smislu to što ona radi prema napolje, pa sad ko se… Da profiliše prosto ljude. Ispočetka sam – prvi zadatak je bio da napadnem neku njenu odluku, u stvari, da je ohrabrim da ne radi neke stvari koje su možda trend, da na ručno radu nije mesto ispisima. Ali, vi možete da kažete ja to neću da radim, ali morate da imate jedno ljudsko objašnjenje pred sobom i tim ljudima zašto to ne želite da radite – znači, upada u neku sujetu. E, to je bilo to mesto gde razvijamo zajedno brend, gde shvatamo šta ćemo zajedno da radimo. I na tom prvom ohrabrenju nastaće sve ovo što kasnije ja posle radim – ta neka priča koju pričam, iz koje ja dobijam informacije šta mi je dalje činiti, a i zajedno s njom, da.
Bojana Brkić: Ali, to je zanimljivo zato što on se stalno vraća na te ispise, ali to je ključna stvar bila zato što ja sam imala ogroman strah da će sve da propadne i da mi sve sa detetom – šta ćemo da radimo?
Ivan Minić: Imate lep lokal i ogledalo.
Rade Radovanović: Jeste, i ogledalo.
Bojana Brkić: Pa, mislim, znaš, šta da radim sa tim?
Rade Radovanović: Izdajemo, iznajmljujemo ogledalo! 🙂
Ivan Minić: Poslastičarnica, poslastičarnica… 🙂
Bojana Brkić: Poslastičarnica, da. 🙂
Rade Radovanović: Kada nam se povremeno jave ljudi koji bi želeli da im se uradi nešto po gotovom dizajnu, nemam vremena, ali nisam siguran da su oni raspoloženi da im ja sad detaljno objašnjavam zašto. Ali, jednu rečenicu koju smo ustanovili: Izvini, ne radimo po gotovom dizajnu. Nije pošteno ni prema vama ni prema nama. I to je negde gde jedan deo pravi našu zaštitu od spoljnog sveta, filter prema onome šta mi želimo da budemo, ali od nas traži da preuzmemo jednu odgovornost za kvalitet. Da ono što mi radimo, da imamo šta da kažemo. Eto, to je neka…
Ivan Minić: Kako je cela priča marketirana od starta? Ti si već imala neku vidljivost kroz mreže, profil, ali to nije dovoljno za neku ozbiljniju priču.
Marketiranje proizvoda
Rade Radovanović: Nije to dovoljno bilo.
Bojana Brkić: Da, ljudi se sećaju kad su dolazili u Budimsku, u stan jednog našeg prijatelja, gde sam ja radila male pop-upove. Zato što sam prosto htela to da pokažem ljudima i bilo je interesovanje. I, ne znam, možda bio Instagram, Fejsbuk, ali to je bilo ništa do trenutka dok kad nismo ušli u lokal i dok nismo krenuli da komuniciramo jako dobrim fotografijama proizvoda koje sam ja unapredila dobrano u odnosu na kako je to pre izgledalo. Prosto sam krenula da aktivnije radim na kvalitetu proizvoda. I to je bio moj deo, a ostatak je…
Rade Radovanović: Pa, dobro, ali postoji marketing istorija i od ranije. Mislim, išlo smo zajedno, ako se sećaš, Mode za poneti. Ja verujem da to sad zbog korone nema, ali da će se nastaviti, da oni nisu odustali od toga.
Ivan Minić: Bazari, te stvari.
Rade Radovanović: Tako je. Prvo što smo tu – opipaš prosto. Mislim, nikad tu niko nije zaradio nešto. Oni postoje radi izlaska u svet, da bi zabavili – zbog čega postoje vašari, da se svi skupimo. Ali smo tu dobijali neke prve povratne informacije. Pa se onda potrudiš kako će taj štand da ti izgleda, pa malo čuješ od tih ljudi koji to kupuju, pa počnemo da se trudimo. Pa, ne može ovako pakovanje, pa to sve ide. Ali, opet iza cele istorije našeg marketinga opet stoji razvoj njenog kvaliteta. Šta god bi ona uradila, ja bih to pratio – možda sam nekad i ja povukao tim ohrabrivanjem, ali uglavnom ja pratio kako da tome dam prostor koji to traži, koji to nosi. Pa sam ja usput učio i digitalni marketing, i alate, i promišljao dublje o samom proizvodu, promišljao o kupcu. Sve to što neko ko se bavi marketingom jednog proizvoda radi. Pa smo, kako je kretao posao, imali smo novca i za kvalitetniju fotografiju i za neku reklamu. Onda smo vremenom odustali od reklama na Fejsbuku i Instagramu. Ali, išlo je nekako prirodno. Opet najčešći odgovor na sva naša pitanja o našem je taj razvoj kvaliteta proizvoda, koji stoji u pozadini. Ovo sve ostalo ti se nekako samo kaže. Naši ljudi koji hoće da počnu svoj posao misle da je ne znam kakav posao osnovati firmu. Nije. I nijedan taj alat koji smo usput stekli: što sam ja naučio kako da održavam sajt, i da naučim da pričam s programerima – neću nikad naučiti da programiram; što sam naučio alate, što sam naučio kako se, ne znam, o newsletteru, o kako se pravi lookalike audiences na Fejsbuku i kako se koristi… Mislim, to su sve stvarno alati. Treba da imaš kvalitet, i da ga razumeš, i da znaš kako ćeš pričati priču o njemu, šta želiš da postigneš i to.
Ivan Minić: Već onda kada sam ja bio, a ima tome, vaši proizvodi su bili relativno prepoznati i u gradu, a i bili su nešto što je izvozilo van granica ove zemlje.
Rade Radovanović: Jeste.
Ivan Minić: Imaju ti neki proizvodi povremeno naletimo na njih koji ljudi prave, koji su divan poklon koji nekome možeš da odneseš kada ideš, a i divan poklon koji neko ponese odavde kad dođe. Dobro, sad malo korona to malo komplikuje drastično svima.
Rade Radovanović: Da.
Ivan Minić: Ali, kako je vama išao taj kontakt sa kupcima? Posebno što, je l’, ti si bila u izlogu sve vreme.
Rade Radovanović: Jeste.
Ivan Minić: I lokal je bio u centru, ali nije bio najprometnijem mestu na svetu.
Rade Radovanović: Nije.
Bojana Brkić: I ne treba da bude.
Ivan Minić: Bio je vrlo blizu, dovoljno blizu da nikome nije problem da svrati, ali nije sad kao po defaultu to prolaze hiljade i hiljade ljudi svaki dan.
Uspostavljanje kontakta sa kupcima
Bojana Brkić: Za prvi lokal kad smo počeli, bilo je idealno mesto.
Rade Radovanović: Ispostaviće se kasnije, da.
Bojana Brkić: Da. Stvarno idealno mesto zato što tu si, a nisi tu. A mislim da je game changer bio to što neko dođe i vidi da ja to zapravo radim.
Rade Radovanović: Da.
Bojana Brkić: I to ne očekuje uopšte. Mislim, nisam ja to izmislila. Tako je moralo da bude, jer imamo taj jedan prostor – smesti sve tu, i prodaju i proizvodnju. Što vide mene i kažu: Aha, ti to radiš ovde? U, vau! Druga stvar je bila što on i ja imamo taj domaćinski deo sebe i pristup poslu, kao: E, evo, izvoli, sedi! Hoćeš nešto da uzmeš da radiš? Hoćeš da popiješ nešto? Evo ti, budi tu koliko god hoćeš. Nemamo taj aha, sad imaš dva minuta i izađi. I mislim da je treći bio da nekako smo na ti sa ljudima su bile radionice, koje su bile jako dobro posećene – sad pričamo u prošlom zbog kovida – i, u stvari, bio je deo gde će ljudi kroz iskustvo da bolje razumeju ono što ne samo mi radimo, nego što radi bilo ko ko radi neki ručni rad.
Rade Radovanović: Da.
Bojana Brkić: I to je taj deo gde se nalažem opet na edukaciju, u smislu da bolje razumete moj proizvod.
Rade Radovanović: A što se tiče onlajn prodaje, ti želiš da uveriš nekoga da kupi nešto što nije video. Prva i osnovna prepreka svake onlajn prodaje. Nisam ništa znao o user experienceu, kako se sad zove, kako treba sajt da izgleda. Ja sam prosto išao vodeći se time ako se sajt zove virtuelna prodavnica, znači on treba da ima sve što ima realna prodavnica samo u virtuelu. OK, znači, idem ulicom, zainteresuje me estetikom prodavnica da bih ja mislio da je to za mene nešto. OK, znači, taj deo imamo samim tim što imamo taj proizvod, što ga fotografišemo kako mi hoćemo. Šta očekuješ kad uđem u prodavnicu? Očekujem da me neko pogleda u oči, da mi se nasmeje, da se osećam dobrodošlim, da mogu da ostanem, da mogu da pogledam. Znači, kad se otvori sajt, mora Bojana da se nasmejena u kameru slika. To je jako težak deo bio.
Bojana Brkić: Cica. 🙂
Rade Radovanović: To ćeš neki podkast o nekoj psihoterapiji ako bude, nećemo sad ovde. I samo sam se prosto time vodio. Onda ideš u komunikaciju. Možeš da istreseš neke velike pare, i da kreneš kao dropshipper i da se reklamiraš prema Americi, jer tamo sad u Americi ima neki neograničen broj ljudi sa neograničenom količinom para, je li. Možda je to tad. Mi smo počinjali 2014., stvarno jedan daleko manje zaglušen virtuelni prostor nego što je danas. 2016. još uvek. Ali smo išli opet – ja sam samo promišljao o tome kako putem interneta doći do ljudi koji ovo voli. OK, šta su prepreke? Ljudi to nisu videli. Znači, trebaju nam ljudi koji su već ovde. Trebaju nam ljudi koji odavde putuju ka tamo. Znači, postoji prepreka da li da naručujemo to iz Srbije. Pa, da li smo je mi osećali? Možda je bila preterani, nismo je tada osećaju. OK, ko zna? Trebaju nam naši ljudi koji ovo vole, a koji žive tamo. OK, kako do njih dođi? Pa, ispostavilo se da su oni zapravo sami dolazili do radnje, od uva do uva. Ali, ti sve vreme – kao ona priča sa inspiracijom – treba da radiš na tom kanalu, da ga non-stop čistiš, osvežavaš, da kad se desi komunikacija, da se ona obavi u jednom neometenom nizu, koji govori: Ako sa mnom ovako komuniciraju, ako previđaju moja pitanja pre nego što ih postavim, znači oni razumeju i mene i svoj proizvod. Ovo će proći bez problema. I, naravno, na kraju prođe bez problema. I, da, naši ljudi koji žive u inostranstvu su bili prvi ambasadori toga. To su uglavnom naši obrazovani ljudi, naši ljudi koji tamo su otišli zato što su imali nekog izbora. I mi smo malo proizvod koji malo ipak bolje komunicira s tim ljudima. I koji su imali svoje prijatelje među lokalcima, koji su možda te prijatelje doveli ili nisu. I sad se to jedno pleme gaji nekim već ogranski – jedina zajednička stvar između svih njih je to što im se sviđa to što mi radimo. I dalje su naši ljudi ambasadori, ali toga ima sve više. I, eto, to je taj…
Bojana Brkić: Ja mislim da nam je taj pristup i ta prva lokacija, u stvari, dozvolila da kad razmišljamo o sledećem lokalu, gde smo prešli prošlog septembra, razmišljamo o tome da se povučemo dublje, tj. dalje od centra. Otišli smo u Carigradsku i u stvari se ispostavilo da je jedna divna ulica, gde imaš drvored, što gore u gradu nemaš. Gore je beton, beton. Imaš drvored, drugačije je, sporije je, dan duže traje, ima manje stresa. Ali, i ljudima – nas su svi pitali: Pa, kako ćete dole? Pa, ljudi su navikli da ste vi gore. Samo kad ljudima lepo objasniš da ovde mogu da se parkiraju, na primer. Ili da mogu da dođu i da mogu da provedu malo više vremena. Opet idemo na to da ljudima damo iskustvo, iako ne volim tu reč, ali to da mogu da dođu kod nas u radionicu, da vide, kao: A, vi to radite tu. U, super! Zato što ono što ti doživiš težećeš zaboraviti nego ono što si čuo i video onlajn.
Rade Radovanović: Tako je. To je mnogo bitnije. To bismo svakoga ohrabrili da se ne plaši lokacije, nego da ide opet na taj isti kvalitet i da… Znaš, svi smo negde nekad putovali u neki drugi grad. Nikad jedeš u strogom centru ako baš ne moraš. Oni plaćaju ogromne kirije i zato prave manje kvalitetnu hranu. Ako možeš sebi i da priuštiš, ako imaš vremena, prošetaćeš makar tri ulice dalje i već ćeš se nadati…
Bojana Brkić: Ivan zna! 🙂
Ivan Minić: Idealan scenario je da imaš lokalca koji će da te odvede gde treba.
Rade Radovanović: I to, tako je.
Ivan Minić: Ali, dobro, može nekad i research da se uradi, nije nam strano. 🙂
Rade Radovanović: Može, može. Tako je. Tako i treba razmišljati o tome. Opet pitanje kvaliteta i da li ta lokacija gde ćete početi odgovara onome što želite da pokažete. Imam ja drugaricu jednu koja je zanatlija sa nakitom, koja je krenula u razgovor s nama ja bih htela lokal. Dok ja nisam postavio pitanje: Je li ti sigurno treba lokal? Hajde da pričamo o tome da zategneš brend. Hajde da ti pomognemo oko sajta. Hajde da praviš pop-upove, s obzirom da praviš nakit, lako je, fleksibilno je.
Ivan Minić: Nije kabasto.
Rade Radovanović: Tako je. Fleksibilno je, može lako… Za kupovinu nakita se daleko lakše odlučujemo nego za kupovinu posuđa, možda čak i bez obzira na cenu. Ne pričam sad o nakitu baš skupom. Tako da opet svakoga ohrabrujemo da promišlja i sebe. Nama je drago što nam je prvi lokal bio u Zetskoj ulici, koja je tada bila – ljudi su na divlje parkirali, bila je jedna rasveta u celoj ulici od 250 m. Stvarno je po svim parametrima, svako bi nam rekao, onim racionalnim: Pa, nemojte to da radite. I sad nam je jako drago, bez straha, čak nam je drago što smo prešli dalje. Prešli smo i u veći prostor, to, takođe, pomaže u odluci. Ali, nije toliko presudna lokacija.
Ivan Minić: Kada napravite neku priču, i napravite taj iskorak, i krenete, i to krene da daje neke rezultate, u startu skromnije, pa bolje, pa i vi počnete da provaljujete šta još pomaže te rezultate, krene da raste priča i razvija se. I u vašem slučaju, došli ste i do drugog lokala, koji izgleda na slikama nestvarno, ali doći ću…
Bojana Brkić: Izgleda još lepše! 🙂
Rade Radovanović: Da. 🙂
Ivan Minić: Doći ću, doći ću, dobro. 🙂 Ali, koji su ti neki ključni trenuci u razvoju, koje sada sa ove distance kada gledate unazad primećujete? E, kad se desilo to, skapirali smo da ta stvar ima smisla. Kad se desilo to, shvatili smo da je sad već ozbiljno. Kad se desilo to, shvatili smo da treba da tražimo veći prostor. Koji su ti neki milestoneovi koji su se dešavali? Rekla si ti da ste probali svašta, i da su neke stvari poletele, neke nisu. Ali, prosto, koje su te neke ključne stvari koje su se dešavale, koje su bile indikatori e sad, idemo.
Prelomni trenuci u razvoju
Bojana Brkić: Ja bih rekla da svaki put kad smo – ja vidim dva scenarija – svaki put kad smo uložili ponovo u brend, sav taj novac koji smo zaradili kroz prodaju nismo se zezali, nego smo sve to vratili ponovo u firmu. U smislu, hajde da uradimo dobar brending. Mi na početku dugo nismo imali pakovanje kako treba, ali to je to. Kao kad se useliš u novi stan, pa ti nemaš sve odjednom. E, tako smo i mi sa firmom. Svakih godinu dana nešto veliko uradiš.
Rade Radovanović: Da ohrabrimo mlade koje sad razmišljaju pa, ne mogu nikad stići do Boya Porcelaina. Pre samo 5 g. kad smo počinjali, ja sam svraćao u knjižaru koja mi je usput da kupim neki papir u boji. I da smo to tako zamotavali, nismo ni nalepnicu često imali. I u kese koje uopšte nisu bile brendirane. Nema problema! Uopšte nema problema!
Bojana Brkić: Ali, ljudi vide… Ja znam kako sam ja to pakovala. Znam sa kojom pažnjom je sve to bilo da izgleda kako ja mislim da to treba da izgleda u tim granicama, tih resursa koje imamo. Znači, svaki put kad smo vratili u firmu i napravili taj – dobro pakovanje, brending, nove materijale, to je jedna strane. A druga strana je kad god smo, ja bih rekla, bili apsolutno iskreni prema sebi šta to radimo, kako to radimo i kako komuniciramo sa ljudima. To se, na primer, najviše pokazivalo kroz velike setove custom-made za porodice. To su najlepše, u stvari, priče. Mi sedimo, pričamo, zajedno radimo sa njima na nečemu što zapravo njima ne treba. To je najzanimljivije…
Ivan Minić: Odnosno, nije im neophodno.
Rade Radovanović: Tako je, tako je.
Bojana Brkić: Da, nije im neophodno. Znači, možeš bilo koje tanjire da imaš i to, oni su se odlučili za nas. Ja znam sa kolikim poštovanjem ulazim u svaki taj proces tog custom-madea. I posle toga smo uvek odskakali. To su neki energetski skokovi, hajde tako da kažem.
Rade Radovanović: To što oni od kupuju set od za šest, za osam, za deset ljudi, to je nešto što ima svoju vrednost koju oseti svako od njih, bez obzira na sve, i koji će zauzeti mnogo prostora. A uz sve to mi dodajemo da im to zaista postane intiman proizvod. Kad su te stvari počele da se dešavaju, mnoge druge stvari su krenule u raznim smerovima dobrim, i počelo je to da se multiplicira. I tad je krenulo u smeru da mi danas imamo i troje zaposlenih i da se ljudi usuđuju da opuštenije razgovaraju sa Bojanom o svemu tome, da maštaju. A ona im je odgovorila ne autoritetom verujte mi, šta god ja smislim biće super, nego ona njima dopušta da joj pomeraju granice. I u dizajnu naših proizvoda se desio veliki skok kad su počele te porudžbine, jer svaka porudžbina za set je donela njena testiranja, eksperimentisanja koje su doneli nove kolekcije i koje su bile naprednije i bolje od prethodnih. I ja mislim da je taj početak prvih porudžbina setova za ručavanje za porodice bio jedan…
Bojana Brkić: Ali, ima još jedna stvar što kroz posao i mi smo na testu svakodnevno, kao šta želiš i šta ne želiš da radiš. U stvari, kad smo prvi put skapirali da ne želimo da radimo restorane, jer imamo argumente zašto mi nismo za restoran, nama se apsolutno otvorilo čitavo jedno drugo polje, gde i nama je postao fokus da uđemo u kuće ljudi. Kao, neko drugi će da radi restorane bolje od nas, pametnije od nas. Mi nismo ti uopšte.
Rade Radovanović: Ima nekoliko tu urađenih. Ali, ono kad dođu, prvo što ih pitamo – samo uvek treba razmišljati iz perspektive da si na strani tog čoveka koji došao: Zašto želite porcelan? Najčešće nemaju… Pa, nismo razmišljali da je porcelan, nego nam se sviđa kako vi radite. -Hvala, i to iskreno. Da li znate da je skuplji, da je teži za održavanje? Da li vi imate gosta koji će ceniti što ste mu to poslužili na ovom tanjiru i zbog toga će biti spreman da plati više? Jer vi morate povrti svoja ulaganja. Uglavnom se ne vraćaju, ali ostajemo u dobrim odnosima. Uradili smo – radili smo kao firma, ali Bojana i njen tim za, recimo, u Beogradu za Go Sushi deo posuđa. I tu je Vlada bio, čovek koji jako razume to sve, i jako je to promišljeno bilo kad će se servirati za šta. I očekujemo da sada krajem kovida barem u Austriji otvori se jedan bistro koji će imati potpuno posuđe u Beču Boya Porcelain, prvenstveno zato što je vlasnica dobro razumela šta se tu radi. Znači, nismo apriori protiv restorana, ali jednostavno naša frekvencija je takva da – frekvencija kuće, frekvencija…
Bojana Brkić: E, sad ide ono trvenje: Da, ne, to nije restoran, to je bistro!
Rade Radovanović: Bistro, dobro, ali…
Bojana Brkić: Bistro znači malo mesta, znači curated,
Rade Radovanović: Tako je.
Bojana Brkić: Znači aha, ja imam deset gostiju, znam tačno šta to. Sporo je. I zato što je naš proces izrade sport i mi kao firma smo spori, tako da moramo da nađemo i mesta koja su spora. Kad pričamo, ja uvek pričam o toj frekvenciji dok pravimo. To je ljudska frekvencija. Polako. Ne možeš da ubrzaš proces, ono o čemu smo pričali. Ne možeš da preskočiš korak u procesu. Moraš da ispoštuješ sve to tako ritmom koji je materijal zadao. Ne ja. Ja bih sad, hajmo sad. Ne može! Stani u red i polako. I onda kad nađeš takvu publiku i takva mesta, to je onda prirodno, da ne kažem organski. 🙂
Ivan Minić: Koje su vam još porudžbine onako u posebnom sećanju, kao nešto što ostavlja jak utisak?
Nezaboravne porudžbine
Rade Radovanović: Pa, sve te personalizovane, gde se radi novi dizajn. Tu bude posla i za mene, iako ovako ne izgleda možda, Bojana podnese najviše. Svaka od njih je bila jedno novo – prijateljstvo je teška reč, ali onoliko koliko može jedna poštena i lepa saradnja da ti donese sa ljudima kroz komunikaciju, poznanstva, drugarstva, zovi to tako hoćeš, ali to je ono što ostane što te obogaćuje. Imali smo problem sa dostavom jednog seta u Zagreb. Ja sam seo u auto, odvezao ljudima na Novi Zagreb, i… Kad sve ovo prođe, baš ćemo rado da se sretnemo ponovo. Ali, ne znam, personalizovani setovi definitivno. Dešavaju se jako neke lepe priče, gde ljudi sa nekim lepim povodima žele jednu šolju da urade. Pa, i to zapamtiš. Ono kad uđe: Imam svadbu sutra! Dajte šta imate, to teško pamtiš. 🙂
Bojana Brkić: Najlepše, u stvari, narudžbina, a to su manje-više sve personalizovane, gde ja imam osećaj da se igramo. E, taj detinji osećaj. Znaš kad zaboraviš gde si, šta si, da nema vremena. Ja i ti kao, ono što se zove brainstorming, pričamo o nečemu i kapiramo se. I ja kažem jedno, ti kažeš drugo, i onda to je kao ples neki. I meni je to, u stvari, najzanimljivije, jer rezultat toga je neki dobar dizajn, tezultat toga je – tog vremena koje smo proveli zajedno.
Rade Radovanović: Možda ovaj, prvi put, ovaj bistro na koji smo pristali, jer smo otpočetka videli da to ide u jednom dobrom pravcu. Po zahtevnosti, u svakom smislu, po velikom poverenju koje se dešavalo, po granica koje su pomerile dvojke u atelju, po frustraciji koje su doživele. Jer kad radiš tako veliku količinu, to je mnogo grešaka, propadaju cele peći. Mi izvozimo putem Pošte, Post Exporta. Dolazili neki kamion koji nosi 300 kila našeg porcelana. To isto ima neko posebno mesto, više zbog izazovnosti nego zbog toga što je poslovno doneo ne znam kolike zarade. Ili što jedva čekamo da se to otvori, da pokažeš nekoj grupi potpuno novih ljudi to što radiš.
Ivan Minić: Pomenuo si da radite izvoz, da imate porudžbine koje su kroz sajt iz inostranstva. A imate proizvode koji su u najmanju ruku ne baš jednostavni za slanje. A slanje jeste ono što je za mnoge ljude ovde koji razmišljaju o nekoj vrsti biznisa koja ima potencijal globalni – ko pravi digitalni proizvod njemu je svejedno, naravno – ali ima ljudi koji prave fizičke proizvode, pa imaju organičenja koja fizički proizvodi nose. Kako je u vašem slučaju izgledala uopšte priča sa izvozom i slanjem? Od čega ste krenuli, šta ste skapirali da su izazovi, problemi? Jer, OK, pređe pola sveta i ako je oštećeno, nema baš neku poentu.
Izazovi sa izvozom proizvoda
Rade Radovanović: Da, tako je. To je baš moj deo. Krenuli smo bukvalno tako što prvih nekoliko paketa poslali na privatno ime i sajt povezali sa Payoneer karticom. Ja se izvinjavam zbog mog prekršaja koji sam napravio. Mi stvarno pojma nismo imali niti je imao ko išta da nam objasni. Ali, kad si iskreno zainteresovan da saznaš da stvari uradiš kako treba, neko dođe pa ti nešto kaže. Ja sad ne sećam se ko nam je prvi rekao za Post Export. Već smo mi imali registrovanu firmu, sve to, ali ja za taj izvoz uopšte nisam znao kako to funkcioniše. To je jedna od tema koju Srbi bolje znaju od fudbala, kad pitaš: Da li nešto može ovako da se uradi, da se naplati? Nešto uključuje banku, poreze, tu šta ćeš da čuješ – to je strašno. Dosta znači što jedan od tvojih bivših gostiju, Milan Trbojević, pokrenuo jednu grupu na Fejsbuku, gde je okupio knjigovođe koji onako lepo, argumentovano zapuše razna usta i objasne lepo kako… E, to tad isto, takođe, nije postojalo. Znači, saznali smo za Post Export kao jedan odličan program. Kroz to znamo kroz šta prolaze naše kolege, a pogotovo u regionu, to Slovenija, Hrvatska… Pod te pošte po kojima mi izvozimo, to stvarno zove se subvencija. To je stvarno jedno… Upoznao si mi sa ovim 2Velo…
Ivan Minić: Mhm, Vladom.
Rade Radovanović: Da, Vlada. Vlada mi se onda kad smo se sreli na onom panelu žalio. On ima čovek možda gabaritniji proizvod i ja razumem njegove, ali mi uspevamo i stvarno… Nailazimo stvarno na dobru komunikaciju sa Poštom. E sad, prodaješ lomljiv proizvod. Znači, potpisali smo Post Export ugovor. Novac uredno leže na račun firme, oporezovan je, prikazan je državi. Sve je to u redu, ali ostaje ti objektivan problem da ti to moraš da upakuješ, da to stigne, da se ne slomi. Mi smo uvek doživljavali da to što ja tebi šaljem proizvod ne znači da sam ja sad predao nekom trećem licu pa šta bude. To ja preuzimam odgovornost. To što ne mogu fizički da ti donesem u Stokholm, u Zagreb, tu ću prepreku ja da…
Ivan Minić: Dobro, u Zagreb može. 🙂
Rade Radovanović: Da, to se dešavalo. 🙂 Ali, ne mogu baš jednu šolju da vozim. Ovo sam spojio sa nekom nabavkom materijala za firmu. I ja preuzimam odgovornost. To je ono zbog čega stavljamo naš brendirani selotejp na kutiju. To ti ja poručujem da ti ja garantujem da će ti ovo stići. Na tom putu može se desiti da zbog nečeg što je radila carina, Pošta, radnik na pošti na aerodromu se polupa. Isto momenta verujem da se mora čoveku ponuditi puna refundacija ili slanje. A ja ću posle da to rešavam. A da ne bih dolazio u tu situaciju, istražiš prosto koji su materijali dostupni za pakovanje, kako se sigurno i bezbedno pakuje keramika. Evo, prošle nedelje napokon napuštamo pucketavi papir. Uspeli smo da uvezemo neki ekološki honeycomb, kako se zove, saće, je li. I to i lepše izgleda i sve, i polazimo polako prema zelenom. Ali, mnogo je bitnije da smo mi od početka imali nešto iza čega mi stojimo da je kvalitetno. I ne znam Poštom šta je najveće? 36 tanjira za Njujork da nijedan nije razbio.
Bojana Brkić: Ali, svaki put kad se pakuje, to je svojevrstan stres. Zato što se sve drugo ostavlja i onda kreće jedno – to satima traje pakovanje, da onda pipneš gde je šta, da si to dobro zapakovao. I, naravno, iz svakog iskustva učiš kako da upgradeuješ.
Rade Radovanović: Nije baš satima, ali moraš da se posvetiš tome…
Bojana Brkić: Izvini, sve što smo veliko slali to se pakuje i to su velike dimenzije nečega što zapravo uopšte nije veliko.
Rade Radovanović: I to je nešto što možda čini mi se često dešava kao greška. Ja sam se posvetio da napravim sad svoj jedan proizvod. Pa, zar ja sad moram da se maltretiram da sa ovim pakovanjem?
Bojana Brkić: Moraš! 🙂
Rade Radovanović: Da. To je: Pustio sam tvom egu da se razigra i da napravi nešto lepo. Hajmo sad da ga izbalansiramo. Sad ćeš da se baviš papirima, kartonima i selotejpima. Jednako posvećeno kao što si ovo radio.
Ivan Minić: Vidi, ja sam u par navrata imao te situacije. Ne, nažalost, dovoljno često u životu, ali povremeno da, da kupujem određene proizvode određenih brendova sa jabukom nove. I prošli put kad sam to kupio, bila je tadašnja devojka sa mnom i onda sam samo doneo kutiju i rekao: Evo ti, otvori. -Pa, što? -Samo otvori. Znači, kad otvoriš jednom tu kutiju, bićeš u fazonu ovo vredi svaki dinar koji košta, iako košta suludo i ne vredi. Nije važno. Ali, ne možeš da imaš vanserijski proizvod koji je spakovan bez veze. Možeš, ali onda degradiraš proizvod time. Malo je besmisleno.
Rade Radovanović: To je poruka.
Bojana Brkić: Jeste. Ali, imaš i to da ti treba zapravo dugo vremena da, ako se radimo sami, a manje-više sve radimo sami, svaki deo posla: od pravljenja, pakovanja, slanja; da treba ti, u stvari, dugo vremena da dođeš do toga da imaš tu, jer nemaš nikad toliko novca koji ćeš sada da uložiš u samo jedan segment, nego to se nekako balansira. Ali, ono što ja sam baš ponosna zato što ćemo da potpuno pređemo na ekološko pakovanje. Od početka do kraja. Znači, sve što skineš možeš da daš tamo gde postoji sistem reciklaže, da samo proslediš, a da se onda fokusiramo na sam proizvod. Meni pakovanje nije, u tom estetskom smislu, nije mi ključno kao što je tom brendu.
Rade Radovanović: Pa, nije ni njima, dobro.
Bojana Brkić: Pa, taj… Otvaranje samo. Jako mi je bitno da svaki deo onoga kad ti dobiješ naš paket, da postoji ta taktilnost opet koja će da te šljaka na nesvesnom nivou, da ti imaš to uzbuđenje. I ja stalno pokušavam da spustim malo pakovanje. Želim da bude prizemnije pakovanje, da ne kažem običnije, da bismo imali taj proizvod unutra koji je daleko vredniji od pakovanje. Jer mi je uvek jako teško padalo kada je pakovanje besprekorno, a proizvod…
Ivan Minić: A ima i toga.
Bojana Brkić: Ima.
Rade Radovanović: Ima i toga.
Ivan Minić: Ima i toga. I često je. I nisu retki baš slučajevi gde neko može da potroši previše vremena na pakovanje, ne vodeći time da…
Bojana Brkić: Šta pakuješ.
Ivan Minić: Taj proizvod unutra treba da bude bolji od toga. Jer ne oduševi se niko tim proizvodima zato što imaju fantastično pakovanje. Celo to iskustvo do trenutka dok ti ne podigneš ekran i vidiš – sve je fantastično, pa onda bilo bi glupo da pakovanje ne prati to.
Rade Radovanović: Tako je.
Ivan Minić: I onaj papir, onaj paus u koji je zamotan, ja čuvam to sve. Malo oštećen čovek. 🙂
Bojana Brkić: Ne, ali to svi rade.
Ivan Minić: Ali, stvarno je taj momenat – stvarno dobiješ nešto. I kao imaš unutra – dobiješ dve nalepnice. Ima ljudi koji skupljaju te nalepnice. Možeš bilo gde da odeš da napraviš, na kateru ti naprave, ali nije to isto. O svemu su mislili i sve je urađeno kako treba. I mnogo ljudi koji su napravili i ovde sa svojim brendovima neke priče u različitim industrijima: da li su DechkoTzar majice, da li je nešto… Nemaju oni pakovanje koje košta četiri puta više od proizvoda.
Rade Radovanović: Tako je.
Ivan Minić: Oni imaju pakovanje koje je u skladu sa proizvodom.
Bojana Brkić: E, to je ključna reč, da bude taman.
Rade Radovanović: U skladu. Sad radimo, spremamo dizajn našeg materijala i našli smo baš… Svaki petak jedva čekam kad imamo sastanke sa našom novom dizajnerkom. I onda smo pričali o kesi i ono što smo se oboje složili. Ja bih ti najradije spakovao naš proizvod koja će ti samo pomoći da ti to preneseš sigurno i bezbedno. A, logo dodajem samo zato što se ne stidim toga što je u kesi. I on će i biti takav. On će biti štampan – sva štampana kesa će biti svedena, a, naravno, što je taj logo promišljen da on nosi što bliže može onu emociju koju ćeš doživeti kada dođeš u radnju. To su već slojevi nečeg što si od ranije uložio. I opet se isto svodi: Kvalitetan proizvod, a sve ti se ostalo samo kaže, i saradnici se ukažu, i, mada ne preterujem, ali sami dođu, kako to treba da uradiš, s kim treba da uradiš, kako to treba da izgleda.
Ivan Minić: Dobro, ljudi.
Bojana Brkić: 😀 Hajde kućama!
Ivan Minić: Šta je sledeći korak? Odnosno, OK, prešli ste u veći lokal. To se desilo pre nego što je sve otišlo do đavola.
Bojana Brkić: Ne, tokom do đavola.
Rade Radovanović: Ne baš, usred.
Ivan Minić: Tokom do đavola, dobro.
Bojana Brkić: Usred do đavola.
Rade Radovanović: Na vrhuncu nada je sad kraj. Letos. 🙂
Ivan Minić: E, što volim taj vaš optimizam! 🙂 OK, veći lokal, veća i očekivanja, veće i obaveze, više mogućnosti za neke dobre stvari. Šta su vaši planovi za dalje?
Planovi za dalje
Rade Radovanović: Šta si mislila?
Bojana Brkić: Ja volim da kažem da nemam planove za dalje, ali lažem. 🙂 Pa, osim tog redizajna, koji radimo čitav vizuelni identitet novi zato što smo porasli u odnosu na tamo gde smo bili pre 5 g., ja nameravam da idem i dalje da radim i da ne odustajem od toga. Ali, da bih htela da – to pričam, ali mi ova korona uopšte ne dozvoljava da to sprovedem u delo, tako da ispada kao da samo pričam. Htela bih malo da pričam sa mladim ljudima. To mi je sada – već dugo imam tu potrebu, jer zašto? Zato što mladi ljudi dolaze kod nas da pričaju sa nama. I uvek ljudi mi daju informaciju šta bi trebalo sledeće da radimo. Zanimljivi su mi mladi ljudi pre fakulteta. Znači, to su one poslednje godine srednje škole, gde ja bih rekla malo ko priča sa njima.
Rade Radovanović: Malo ko ih sluša. To smo se složili. Malo ko ih sluša.
Bojana Brkić: Da. Htela bih samo da podelimo našu priču i da podelimo priču u neformalnom – nemamo nikakvu formu, nemamo nikakve sponzore. Ništa. Nego sedimo ovako, pijamo kafu i pričamo. Samo da im pokažemo da postoji mogućnosti. Mogućnosti koje ne moraju nužno da uključe fakultet, na primer. Mogućnosti koje ti nudi sam internet, jer imam neku suludu impresiju da mladi uopšte ne koriste internet onoliko koliko – koji potencijal on ima.
Ivan Minić: Sigurno.
Bojana Brkić: Da nama nego iz Singapura naruči proizvode ili iz, ne znam, gde su ona opskurna mesta.
Rade Radovanović: Mi smo generacija koja je doživela pojavu interneta. Imam utisak da smo mi se celim svojim bićem bacili na to. A oni kojima je tu prisutno od samog rođenja malo to ne shvataju koliko je to ne mora uopšte da znači. Ali, da, hoćemo da im pričamo o svemu tome, ali hoćemo da inicijativa krene od njih: šta bi to oni nas pitali, kako oni to da slože pošto se, banalno rečeno, mozak se menja. Oni razmišljaju na jedan drugi način i sve je teža komunikacija. Hoćemo da slušamo njihove probleme, da im uzvratimo kako god budemo mogli. Ali, mislim da si me pitao za strateški, gde vidim, u kom pravcu idemo…
Ivan Minić: Ne, ovo je potpuno OK.
Bojana Brkić: Pa, ne znam, meni je i ovo strateški. Zato što komuniciramo sa mladim ljudima koji će, u stvari, nositi sledeći neki talas nekih novih stvari.
Rade Radovanović: Imamo već sad stabilan tim od naše tri saradnice: Jana, Goga, Sara. Ali, ne vidimo sebe da ćemo otvarati sad, ne znam, industrijsku liniju naspram premium art linije, što je jedan od legitimih pravaca kojim idu ovako. Više bismo voleli, a bićemo i fleksibilni kako vreme bude dolazili, nećemo jedino biti fleksibilni prema tome da ne izdamo sebe, više bismo voleli da one izrastu u nekakve – da daju svoj kreativni doprinos, sve smo bliže tome, pa možda neku kreativnu direkciju, neki oni svoje mikro timove…
Ivan Minić: Autorski neki momenat.
Rade Radovanović: Da, da, da. One su s nama u rasponu od dve i po do godinu dana, je li tako?
Bojana Brkić: Manje.
Rade Radovanović: I manje. I postoji obostrani period adaptacije. Znači, nešto nalik roditeljstvu. Samo ne smeš baš da se ponašaš kao roditelj. Malo je preterano, pa je možda u nekim momentima i teže da oni prepoznaju šta smo mi, da to nadograde, a u tom procesu njihovog shvatanja mi njih ne povredimo, njih izraz ne oštetimo. I to je jedan proces za koji prosto treba vreme i kontinuitet dobre energije unutar firme. Mislim da je zasad imamo. Pa, da oni možda izrastu u neke, kažem, kreativne direktore, neke pod-timove koji će se fokusirati na nešto, gde će imati jedan veliki prostor da iznesu neku estetiku pošto već poznaju šta znači Boye i da to možda može i posle da se, ne znam, kompracijom se možda da se širi. Dakle, ne bismo išli, ne bismo voleli da idemo ka masovnoj proizvodnji. Voleli smo ovaj zanatski pristup i nek’ se širi koliko god može, dokle god su svi oni koji čine tim zadovoljni i srećni tu šta se dešava.
Ivan Minić: Dobro, ja se nadam da će konačno ovo zlo da prođe, pa da će moći malo da se uživa i u druženju, i u prostorima i u svim tim nekim stvarima kojih smo prilično uskraćeni već godinu dana. Nama što volimo kafanu to predstavlja priličan problem, ali, dobro, Bože moj! Hvala vam što ste podelili priču. Nadam se da ćete inspirisati nekog mladog i nekog ko možda nije toliko mlad, ali ima te neke želje koje nikako da artikuliše i usmeri. Hvala vam što ste pokazali da je to moguće, iako to nije baš uobičajno i nije baš uvek onaj put kojim se češće ide, da može i na malo drugačiji način da se dođe do rezultata ako si ti taj, i ako si posvećen, i ako ti je stalo i ako si predan tome svemu. Hvala Vama svima što ste nas slušali i gledali. Hvala našim prijateljima iz Epsona što nas podržavaju. To je bilo to. Čujemo se, vidimo se ponovo sledeće nedelje.
Bojana Brkić: Hvala.
Nove epizode u vašem inbox-u:
Podržite Pojačalo:
Donirajte jednokratno ili kroz dobrovoljnu mesečnu pretplatu već od 5 EUR.
Pratite nas:
Društvene mreže:
Podcast platforme:
Biografija:
Bojana Brkić
Bojana Brkić je sinolog, keramičarka i pokretačka snaga koja stoji iza brenda Boya Porcelain. Kao student kineskog jezika i književnosti zaljubila se se u umetnost keramike, otkrivajući minimalistički dalekoistočne ideale lepote, kontraste i harmoniju čvrstog i krhkog. Porcelan je kruna tih ideja u grnčarstvu.
Nakon godina prevedenih primarno u edukaciji, najzad 2012. godine uplivava u preduzetničke vode, stvarajući sopstveni brend pod imenom Re: Art: Concept. Suprug Rade je bio glavni vinovnik što su 2016. godine skupa otvorili svoju prvu atelje-prodavnicu u samom centru Beograda. Nekoliko godina kasnije, kako bi bolje dočarala svoj umetnički izraz, naziv brenda prerasta u Boya Porcelain.
Bojana je glavna keramičarka u petočlanom timu, te ujedno i najveći je detaljista od svih, za šta kaže da predstavlja veliku vrlinu u njenom poslu. Svi predmeti su potekli iz njenog kreativnog dizajna i prošli kroz njene dve ruke tokom izrade. Voli Daleki Istok, džez, Nika Kejva, Pola Ostera, Renata Karosonea i šolju dobre kafe.
Rade Radovanović
Rade Radovanović je režiser i ključni čovek za operativne poslove Boya Porcelain. Latio se rediteljske palice u želji da na svoju ruku utiče i promeni poglede na svet.
Ostvario se u svetom trojstvu što se tiče režije: na velikom platnu, malim ekranima i pozorišnim daskama. Sarađivao je sa Srđanom Dragojevićem na filmu Mi nismo anđeli 2, te sa Ljubišom Ristićem na predstavi Konzulska vremena. Ipak, blista na TV-u, radeći na hit emisijama poput Paklena kuhinja, Dođi na večeru i Krv gušća od vode.
Okružen damama, Rade je jedini ne keramičar. Zadužen je za održavanje sajta, marketing, korisničku podršku i on je čovek koji će vam poželeti dobrodošlicu u njihovom dućanu. Zahvaljajući svom dugodišnjem iskustvu u TV produkciji, idealna je osoba za pripovedanje priča iz ove keramičarske radionice. On je Bojanin partner u poslu, životu, roditeljstvu i jambu.